Љубинко Раденковић - Митска бића српског народа – (Х)ала

(Х)АЛА
Штампано у часопису Лицеум 2, Крагујевац, стр. 11-16. Кључне речи:
митологија, демони, хала, народна култура, Јужни Словени

(Х)ала је митолошко биће које се јавља у фолклору и веровањима Срба,

Бугара и Македонаца. Под овим именом најчешће се помиње у Србији, у
њеном источном и јужном делу, Поморављу, Копаонику и делом у
Бугарској. У поменутим српским крајевима срећу се још и називи: алетина,
алине, алосије, алчина. У западним крајевима сачуван је назив хала,
халина, најчешће у епским песмама или у окамењеним изразима типа:
Хало несита! Назив хала среће се и у Бугарској.

У речницима ЈАЗУ и САНУ и неким другим, назив ала изводи се из тур.

ала, "змија". Неке народне представе о али, приказујући је као змијолико
чудовиште пружају могућност за прихватање оваквог тумачења. Језички
пак, тешко је објашњиво почетно х у њеном називу. Зато је прихватљивије
друго тумачење које назив изводи из индоевропске основе "холити/халити
– "скресати". Један од синонима за митолошко биће стригој код Румуна
јесте хале. У Старих Грка, а такође и у народним веровањима данашњих
Грка, среће се слично митолошко биће под називом ламја. Тај назив среће
се и код Бугара и Македонаца, где може бити и синоним за алу.

У народним бајањима але имају и лична имена. По једном извору, у

источном делу Србије зову се: Смиљана, Огршћана, Калина, Магдалена, по
другом извору, у околини Лесковца – Добрица, Бугарка, Јевросија
Рускиња, Драгија, Загорка, док је, по казивању бајалице из истог краја, у
Морави погинула ала Иленка Румунка. Бајалица им се у чину бајања
обраћала недовољно јасним изразом Маате палетинке.

Не постоји јасна и јединствена представа о спољашњем изгледу але. Она се

најчешће везује за ветар, олују и градоносне облаке: "ала је некакво црно и
страшно биће у виду ветра"; "алу народ замишља као црни ветар који иде
земљом. Где год прође, мора да духне вијор, који врти као сврдао. Кога
задахне вијор, полуди" ; и у Бугарској је ала онај силан ветар који мете све
пред собом и изазива велико пустошење: "Излезнаха до три люти хали,/
Девет години що се духали"; але које јуришају на месец имају две главе и
шест прстију и претварају се у различите облике – час у људе са шест
прстију и гвозденим вилама, час у животиње – у црно јуне, великог вепра,
црног вука; по једном веровању из околине Лесковца, човек је чувао алу у
амбару – она је имала огромна уста и у руци је држала велику дрвену
кашику; пила је дневно 30 литара млека; у бајању из источне Србије ала се
описује као змија троглавкиња ("у једна уста носи виле и ветрови,/ друга
уста – издат и зле болести,/ трећа уста – учинци, растурци"); ала се може
"увући" и у човека и тада она има људско обличје а задржава алске
особине – по предању ала се увукла у светог Симеуна па је он постао
незасит – из њега је алу извукао свети Сава; по једној приповеци која се
среће у источној Србији и Бугарској, човек је убио алу која му је
уништавала виноград, а била је у мршавом човеку у далеком селу – она је
јела млеко из великих судова где су били удробљени: црни, зелен и бео
хлеб ( црни хлеб од жита које је ала обирала ујутру са њива када је падала
као магла, зелен – од жита пре цветања и бели – од зрелог жита); у другој
приповеци ала улази у умрлу цареву ћерку и прождире војнике који су на
стражи; по предању из околине Лесковца але у виду 12 гавранова односиле
су род винограда.
Водећи градоносне облаке, ала се приказује и у виду орла, који се обично
сматра пратиоцем алиног противника – бога Громовника. Вероватно се то
може тумачити њеном могућношћу да се претвара у различите облике и да
може да бира облике који ће јој омогућити да најлакше оствари циљ. У
приповеткама је често приказана као лаковерна и глупа (што је повезује с
ђаволом), јер је лако варају Ћоса и Циганин.

Када се људи сретну с алама на путу или у пољу, или пак наиђу на
"њихово" место на раскрсници, добијају од њих опасне болести (слично је
и са вилама, самовилама, јудама). Сусрет човека с алом на путу, која му
нуди кумство у једној приповеци, такође је на штету човека. Одлазак
човека у алину кућу, која је далеко и у шуми, према народним
приповеткама, може имати различите последице по њега: ако јој приступи
с молбом и не говори о разликама између ње и људи, бива награђен – у
супротном, сурово га кажњава. Тако пасторка, коју је отерала маћеха,
дошавши у алину кућу, обраћа јој се изразом "мајко", иште је по глави
пуној црва, храни њену "живину" састављену од дивљих животиња, а за
узврат бива награђена од ње ковчегом пуним злата; супротно чини
маћехина ћерка и зато њу и њену мајку ала кажњава пославши им у
сандуку змије отровнице. У другом примеру, када се царев син обратио али
да му даде своју ћерку за жену, она га спашава од других ала и помаже му
да се ожени. Опет, ала поједе жену и дете, које је била кума, када жена,
дошавши код ње у госте, казује шта је све видела у њеној кући (најважније,
како је ала скидала своју главу и намештала коњску).

Према народном веровању на Копаонику, алу која је живела у језеру,

убили су Римљани тако што су заковали површину језера гредама са
металним шиљцима окренутим надоле. Од тог времена жито више не рађа
као до тада ("један клас – један литар"). Такође, по тим веровањима ала је
чувала берићет свога краја од других ала. Ако град убије летину, тумачило
се, да је ала из другог краја победила домаћу алу и однела берићет.

За нечиста места, јер ту долазе але, сматрају се уврате (где се окреће стока
и плуг при орању њиве) и браници (насипи на водоплавном земљишту). У
Поморављу на тим местима беру алске траве, које употребљавају у бајању.

Але односе летину, или како се каже, "пију берићет" – пшеницу, грожђе у
раној фази итд; могу да испију и млеко овцама, нарочито кад грми; задају
људима болести. Према веровању из Хомоља але јуришају на Месец, с
намером да га униште, а после тога би и Сунце од жалости умрло и тада би
светом завладала тама. У приповеткама за але се каже да једу људско месо.
У свом простору по мирису откривају човека: "Нано, што нам мирише на
човечје месо", пита син своју мајку алу. У Банату се веровало, ако
родитељима умиру деца да их једе хала.

Противници але су: змај и свеци – св. Илија, св. Аранђео, св. Ђорђе, св.
Јован, св. Сава а такође и халовити или змајевити људи. Муња је главно
средство којим се алини противници боре против ње. Зато се верује да је
грмљавина борба између ала и змајева. У горњој Пчињи, за место на њиви
где је жито добро родили, кажу да је змај погодио алу и она ту стресла уво.
Кад грми, але се скривају од змајева у високом дрвећу. Ако се пак змај
нађе у шупљем дрвету, але га могу уништити тако што запале дрво.

Против ала у облацима по веровању из Баната, боре се и халовити људи. За

једног од њих људи су говорили да има реп, а други је имао четири сисе.
По истом извору, сељаци су као истиниту причу износили, да је пре Првог
светског рата на путу према Белој Цркви, пала малаксала ала из облака у
виду огромне змије, па су јој давали млека да ојача.

У хрватским крајевима функције које су везане за алу имају: вукодлак,

вештица, вједогоња, легромант, штриго итд.

На основу сижеа народних приповедака може се говорити о сличности

између але и руске баба-јаге. Раније поменути садржај о одласку пасторке
у алину кућу у шуми, среће се и код Руса – тамо пасторка одлази у баба-
јагину кућу и храни њену "стоку" . Слични су и приповедни садржаји у
којима су ала код Срба, а баба-јага код Руса, куме детету и које га после
поједу јер откривају њихову тајну. У српском примеру дијалог с алом води
мајка њеног кумчета а у руском само кумче:

1) "Сутрадан отиде кумица к њој, па кад улегне у једну собу, види како се
бију ожег и метла; кад је била у другој соби, а оно људске ноге; кад улегне
у четврту собу, а оно људско месо; кад улегне у пету собу, а оно крв, а кад
улегне у шесту, а оно ала скинула своју главу па је биште, а на себе турила
коњску главу. Како је видела кумицу, а она баци коњску главу, па тури
своју. После тога принесе ала ручак и каже јој: – Ручај, кумо. – Како ћу да
ручам, кад улегох у прву собу, а оно се бију ожег и метла? – Ручај, кумо,
ручај. То су моје слушкиње: бију се која ће да узме метлу да мете. – Како
ћу, кумо, да ручам, кад улегох у другу и трећу собу а оно руке и ноге
људске? А ала јој каже: – Ручај, кумо, то је моје јело. – Како ћу да ручам,
кумо, кад улегох у шесту собу, а оно сама крв? – Ручај, кумице, ручај, то је
моје вино што га пијем. – Како ћу да ручам, кад те видох како си скинула
своју главу па је биштеш, а на себе турила коњску? Ала, кад то чу, поједе и
њу и дете;"
2) "На свој имендан пошла је девојчица куми с колачима да је части.
Долази до врата – врата затворена људском ногом; изашла у двориште – у
каци крв; изашла на степениште – тамо мртва деца; трем затворен руком;
на поду – руке, ноге; врата затворена прстом. Изашла јој у сусрет Јага и
пита: – Да ли си нешто видела по путу, драга, кад си долазила код мене? –
Видела сам – одговара девојчица, – врата ногом затворена. – То је моја реза
гвоздена. – Видела сам у дворишту у каци крв. – То је моја комина, моја
добра. – Видела сам на степеништу деца леже. – То су моји прасићи. –
Трем затворен руком. – То је моја реза, моја златна. – Видела сам у кући
чупаву главу. – То је моја метла, моја коврџава, рекла је Јага-Јагињишна,
наљутила се на своје наметљиво кумче и појела га".

И један и други пример сведоче о хтонској природи ових митолошких

бића. Наиме, јунак може ући у хтонски простор и открити тајну тог света –
али ту тајну не сме пренети људима. Слично овоме је стицање знања
немуштог језика – човек може доћи до тог сазнања од стране хтонског
бића, али ако се усуди да то сазнање саопшти људима онда ће га у тој
намери претећи смрт.

И ала и баба-јага могу се свести на неку старију представу о женском

демонском божанству – змијоликој господарици подземног света.