STEVAN RAIČKOVIĆ 

(Neresnica, 05.07.1928 — Beograd, 06.06.2007)

Stevan Raičković, srpski pesnik, prevodilac, esejist i akademik, rođen je 5. jula 1928. godine u Neresnici,
kod Kučeva, u istočnoj Srbiji. Uz roditelje učitelje koji su često menjali mesta službovanja, detinjstvo je
proveo u više sela i gradova Srbije. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beloj Crkvi, Senti, Kruševcu i
Smederevu. Maturirao je 1947. godine u Subotici. U svojoj devetnaestoj godini došao je u Beograd, gde
je jedno vreme studirao na Filozofskom fakultetu (grupa Jugoslovenski jezici i književnost), a zatim radio
kao novinar i literarni saradnik. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio
Beograda a do 1980. godine urednik u Izdavačkom preduzeću "Prosveta". Za dopisnog člana Srpske
akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1981. godine.

Stevan Raičković je jedan od naših najvećih i najpoznatijih pesnika. Njegov pesnički svet čine priroda,
usamljenost, tišina, harmonija. "Nekada sanjar, zanesen pred prirodom i tišinom, ispunjavao je pesme
plavetnilom i prozračnošću. Ali, kako sam kaže, priroda je u njegovim pesmama 'samo materijalni okvir
za one suštine koje sam nameravao da izrazim'. Tako i iza poetskog okvira pesme treba tražiti njeno
misaono i lirsko jezgro."

Raičković je objavio oko dvadesetak zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Počeo je
vrlo rano da piše. Prvu pesmu objavio je 1945. godine a zatim su sledile i ostale. Godine 1950. izašla mu
je prva zbirka pesama "Detinjstvo", da bi već sledećom knjigom pesama "Pesma tišine" iz 1952. bio
primećen. Najpoznatije su mu zbirke: "Pesma tišine", "Balada o predvečerju", "Kasno leto", "Tisa",
"Kamena uspavanka", "Prolazi rekom lađa", "Slike i prilike" i druge. Objavljivao je pesme u
"Književnosti", "Mladosti", "Književnim novinama" i u "Politici". Pored poezije za odrasle, pisao je i priče i
pesme za decu. Prva po redu knjiga namenjena deci bila je zbirka pripovedaka "Veliko dvorište", a zatim
zbirka pesama "Družina pod suncem" za koju je 1960. godine dobio nagradu "Neven". Poema "Gurije"
bila je njegova treća knjiga po redu namenjena deci. Takođe je objavio prepeve modernih ruskih i
slovenskih pesnika ("Sedam ruskih pesnika" i antologiju "Slovenske rime") kao i niz eseja i zapisa o
poeziji. Preveo je i Šekspirove sonete i "Deset ljubavnih soneta" Frančeska Petrarke.

Prevođen je na više jezika. Izbori iz Raičkovićeve poezije objavljeni su na ruskom, slovačkom, bugarskom,
českom, poljskom, mađarskom, makedonskom, slovenačkom jeziku itd. 

"U svom stvaralaštvu Raičković je napustao poeziju i prihvatao se proze, ali on je uvek i svuda potvrđivao
očitu istinu, da je bio i ostao — pesnik."

Stevan Raičković preminuo je 6. maja 2007. u Beogradu, u 79. godini.

AUTOBIOGRAFSKA BELEŠKA

Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se
stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i
rodio. Taj događaj pada na dan 5. jula 1928. godine. Zbio se u selu Neresnici, kraj reke Peka, u Srbiji.
Rodno mesto ne pamtim. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do dana današnjeg
odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem.

Umesto jednog — pronašao sam mnoge. 

Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kome sam
proćerdao svoju mladost, grad u kome odavno živim. 

Kao daleki magnet osećam da me privlači crnogorski kamenjar, postojbina moga oca. I meka druga
mesta dotiču se mog života kao zavičajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva, Subotica, Kruševac i
Smederevo.

Imam još dva, mala tajanstvena, zavičaja. Jedan je: ogromna Rusija, odakle su moji nepoznati slovenski
preci iz davnine uputili u ove krajeve. Drugi je: sićušna koliba u Lavacu, kraj Dunava, sa zidovima od
naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam.

Kad mi bude najteže u životu otićiću da vidim Neresnicu, odakle je sve i počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio za hleb. Ovo drugo mi
ne gine do kraja života. 

Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je donekle u pričama
iz "Velikog dvorišta". Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u
stihovima iz "Gurija" i "Družine pod suncem". 

Život moga srca nalazi se razbacan u "Pesmi tišine", "Baladi o predvečerju", "Kasnom letu", "Tisi" i
"Kamenoj uspavanci". 

Tako je bar za sada.

MIR I SKLAD

Tradicija "čiste", pevne i molske lirike, započeta sredinom prošloga stoleća u pesmama Branka
Radičevića, predstavlja magistralu srpske poezije novoga doba, pa saglasno tome, i onaj tonski i poeticki
kristalni zdenac kojem su, bez obzira na prirodu i karakter svoga individualnoga talenta, a po sili
imanentnog jezickog pamcenja, bili obavezni, jesu obavezni i bice obavezni svi srpski pesnici ciji stihovi
pretenduju na trajno vazenje, na knjizevnoistorijski znacaj. Aksiomatsku tezinu ove tvrdnje najpre
potvrdjuju pesnici nestandardnog poetickog lika, sto ce reci — pesnici kojima je sticaj vladajucih
okolnosti u knjizevnome sistemu podario ulogu jeretika ili reformatora. Na koju god stranu da su krenuli,
vracali su se, pre ili posle, sporadicno ili konacno, bazicnoj lirici, onome prvobitnom, a trajno vazecem
tvorackom principu koji poeziji pristupa kao simbolickom recniku antropoloskih elemenata, kao zbiru
osnovnih cinjenica postojanja, ovaplocenih u magicnom ritmu i zvuku jezika. (Liriku uvek asocijativno
vezujemo za neku davnu, a znanu melodiju, za koren i za dno pramisljenja, kada se energija zore
covecanstva tek kristalizovala u prvu rec.) 

Valjanost tvrdnje o neprestanom obnavljanju cistih lirskih nacela, medjutim, sa ne manjom snagom,
osvedocavaju upravo oni jezicki mestri koji nisu preduzimali izazovne i zarad odvaznosti svake hvale
vredne eksperimentalne izlete u nepoznato, koji nisu nigde odlazili da bi se docnije kao razmetni sinovi
vracali, oni, dakle, pesnici koji su naprosto dosli da bi zauvek ostali. To su pesnici nase "lirske
paradigme", pesnici samim rodjenjem, poput Jovana Ducica, Milosa Crnjanskog, Desanke Maksimovic i
Stevana Raickovica. 

Ovaj potonji, imenom Stevan Raickovic, stupio je u srpsku poeziju sredinom naseg, XX stoleca koje je
radilo i protiv sebe i protiv same poezije, pretvarajuci prastaro pitanje "cemu stihovi?" u jos brutalniju
nedomicu "da li su stihovi uopste moguci, a ako eventualno jesu, kakvi su to stihovi, za koga se oni
zapravo pisu, kome su potrebni?" Trenutak javljanja Raickovicevog tihog glasa, to se odmah videlo i culo
(uprkos svemu, ipak se culo!), izvan buke i besa datog mu vremena, poklopio se sa casom u kojem se
srpska poezija nasla na novom raskrscu, delimicno ideoloske (ulevo ili udesno), a delom i sudbinske
prirode ("obnoviti se ili umreti" — sto bi rekao Tin Ujevic). Raickovic nije imao ni gram takvih dilema —
on je krenuo pravo, putem koji su pevanjem, misljenjem i u snovima, u vizijama, utrli njegovi lirski
prethodnici. Poslusao je svoj unutrasnji glas, produzio je tamo gde su mu preci stali. Stvaralacke
prerogative nasao je u tradiciji rodnog jezika, "majstorsko pismo" zasluzio je (kao i svi istinski pesnici i
pre i posle njega) samo talentom, nikako ne necijim ukazom ili dekretom, i pevao je zatim, i hvala Bogu i
muzama, evo jos uvek peva, punih pet decenija, naizgled mimo svih poetickih komesanja a zapravo sve
vreme u samom srcu poezije, u sustoj sustini jezika i jezickog zvuka. A da je Raickovicev intuitivni izbor
bio legitiman (intuicija je jedina logika i jedini "racun" posvecenika i zatocnika jezika) pokazuje ne samo
njegov razgranat a celovit lirski opus (najbolji i najsugestivniji dokaz da je lirika i dalje moguca), nego i
kasnije sirenje mape srpskog jezickog kontinenta. Posle Raickovica, a u smiraj nervoznog, tragicnog i
nepoeticnog XX veka, u kojem su sve vazne tradicijske vertikale ipak produktivno produzene i
nadogradjene, dosli su "novi liricari", sasvim svesni sta nasledjuju, odakle polaze i kuda idu. (Ako se svet
ne zavrsi u pesmi, misle ti liricari zajedno sa Stevanom Raickovicem, on nije ni postojao.) Lep, nov i
neobican, a gestom, u vremenu sveopsteg narcizma i ravnodusnosti tako redak primer kontinuiteta
lirske, strazilovske linije, u kojoj je Raickovic pesnicki stub dostojan i sadasnjeg i buceg secanja, jeste
sonetni venac cetrnaest savremenih liricara, Raickovicevih saputnika, nastao po stihovima za nasu
kolektivnu jezicku i poetsku memoriju kapitalno vaznog soneta "Kamena uspavanka". (Videti casopis
Knjizevnost, 3—4, 1996) 

Kao i svaka elementarna poezija — a to je ona poezija koja u sebi, u svome zvuku, preko lirskog
medijuma, sublimise i sintetizuje vaskoliki govor sveta, prirode, iskustva, jedinstva i mnostva, slavne
istorije, anonimne svakodnevice i slutnje onostranosti, bojeci ga neponovljivim zalnim tonom koji nam je
poznat jer dopire iz dubina zajednicke nam jezicke memorije — tako i poezija Stevana Raickovica, u
prvom, drugom i svakom narednom citanju odaje utisak zasluzenog mira i pronadjenog sklada,
oksimoronski receno, utisak neke sumorne vedrine i teske lakoce. Na delu je, ocigledno, ona sveta
jednostavnost koja postoji pre svega ostalog, i do koje se dolazi posle svega ostalog, ona "slozena
jednostavnost" kako bi to povodom jedne Raickoviceve lirske minijature lucidno rekao Nikola Milosevic,
jednostavnost koja nije nista drugo nego slaganje i sleganje, dakle, poetska sinteza svih cinjenica
postojanja, svih antropoloskih konstanti u formi, jeziku i zvuku pesme, ukljucujuci senku onoga
sveopsteg nepostojanja, senku smrti koja lebdi izvan i iznad svake pesnikove, pa tako i nase reci i misli, i
od koje se, trazeci utehu, makar i varljivu, krijemo samo u poetskome govoru. 

Ova se pohvala Raickovicu ne moze zavrsiti nikako drukcije nego podsecanjem na jos jednu njegovu
pesmu, takodje jezicku minijaturu, od svega trideset sest reci, jednog zareza i tri tacke, rasporedjenih u
tri rimovana distiha, bez naslova, koji bi bio suvisan jer bi se njime otkljucalo ono sto je vec otkljucano i
odmah vidljivo, i dodatno zakljucalo ono sto je vec zakljucano i sto niko otkljucati ne moze, jer je sa onu
stranu jezika i izvesnosti smisla. Dakle: 

*   *   * 

Stojimo pod nebom dok po nama

Sneg lagano pada kao bela tama. 

Izmišljamo nešto, ali spolja

Već smo slični stablu usred belih polja. 

Uskoro će možda i na nas da padne

Zalutali gavran iz visine hladne. 

I eto, sve je tu, u malom sasudu lirske forme, ceo ljudski život (i njegova tanatoidna senka), kondenzovan
i sliven u zvuku Raičkoviceve lirske magije. 

Stevan Raičković: Tisa

Užasavam se od pomisli da je lirika Stevana Raičkovića već postala ili već požurila da postane deo jednog
nasleđa i zvuk jedne nasleđene mladosti. Njegova pesnička generacija kao da je postavljala druge
probleme i kao da je imala druge probleme i kao da je imala druge znakove autentičnosti, druge milosti i
druge jarosti. Baš zato teško je govoriti šta je u njegovoj novoj pesničkoj knjizi najviše zavredelo da bude
promovisano za srodnost s kasnijom i najmlađom generacijom. Raičković se godinama ostvarivao kao
pesnik, godinama podizao svoju staklenu palatu i godinama tražio ključ za vidovite pejzaže i nostalgične
gradove. On je, prema tome, jedan od onih romantičara i postromantičara koji su u pojedinostima tražili
lirske istine, a u saučesništvu uspomena nalazili grčevitu lepotu.

Lirike Stevana Raičkovića, kao paradoksalnog kneževskog ćutanja s malim nastranostima i skromnim
eksperimentima, sećam se kao što se sećam i ljubičaste, čudesne reke Peka, koja je u Raičkovićevoj
lirskoj geografiji postala čitav jedan ideografski i sentimentalni motiv. Tim posebnim motivom, tim
izrazitim muzičkim stavom koji ima podjednako lepotu i važnost i kad Raičković peva sonete, i kad se
stidljivo razlistava kroz nevezane stihove.

Ali fenoman Stevana Raičkovića postavlja i nove zamke i nove primedbe. Pošto je pesnik, iako
romantičarski promovisan i blagorodan, skromno udružen s fantazijom, namagnetisan polumisaonom
atmosferom leta i letovanja, odbio da bude "sakupljač zemlje božje", on je požurio da izazivačku gorčinu
i nostalgiju mladosti pretoči u jednu plačevnu i sentmentalnu toleranciju, u jednu omeđenu prostranu
harmoniju malih gradova i konjovićevsko žarkih i žutih pejzaža. Na stranu vreme, ali ova tipična
stražilovska nostalgija, koja voli da se opisuje i nasleđuje vlastitim opisima, često ne pobuđuje nikakve
odjeke. Većina Raičkovićevih pesama upravo asimiluje pojedinosti i sitne senzacije, dajući im jedno
gordo i gorko iskustvo pesničkog zanata, što je, bez sumnje, pokušaj iluzionističke pesničke umetnosti.

U oreolu nekoristoljubivo vraćenog i oplemenjenog romantizma i izmaglici detinjstva i rane mladosti, što
se tako sudbonosno i spontano natkriljuje nad svim rečima i ćutanjima njegove lirike, Steva Raičković je
posle samovoljne stvaralačke pauze došao sa ovom psihološki obogaćenom knjigom, koja podjednako
gravitira i prema brankovskom poreklu i prema vlastitoj poetskoj opsesiji. Pošto se javio dovoljno rano
da bi se isprobao na jednoj privremenoj granici poezije i pošto je na vreme odbio od sebe i svog sistema
lirske retorske laži i boemske eksplozije svoje generacije, ovaj panonski liričar je neprestano razvijao svoj
zavičajni i spirituelni svet da bi ga, evo, doveo do one geometrijske tačke u kojoj se stiču skupocene
spontanosti i zrna rezignacije, zrna ne veća ali tim tajnija, kao zlatne ljušpice koje je, bosonogo snevajući,
slutio u istočnoj i magičnoj rečici Pek. Da bi se razumela Raičkovićeva uglavnom romantičarska mapa,
moraju se imati na umu i u sluhu oni međuratni pesnici koji su, pre svoje krte ravnoteže i refleksivne
orbite, i svoju imaginaciju i svoj ležerni jezik nalazili u valu grozničavih sentimentalnosti, posle ratova i
posle leševa. Treperenje od bola i od života, diskretno čulno uzbuđenje i misaona mreža koja se baca
nedaleko, na trave i uobičajene pikturalne sitnice, raskoš usamljenog popodneva i neka razumna milota
prema uspomenama — sve je to, zvukom flaute ili čitavim koncertnim skladom već bilo postizano u
lirskoj harmoniji Miloša Crnjanskog, Todora Manojlovića, i kasnijeg, posleratnog, sordiniranog Dušana
Matića. Uvrebana i upevana u istovetnom razmahu senzibiliteta, u elegičnom emocionalnom lutanju
posle rata, u još nezrelo umetničko doba kada je sazvežće novih poetskih vrednosti tek svetlucalo, lirika
Steve Raičkovića se javlja i kao filogenetoka estetska proba srpske lirike u razvoju, ali i kao lična deonica
što se odnegovano i pomno predaje jednom lirskom detaljisanju i snoviđenju koje se nesvodljivo
patentira kao snažna elegija nad vrevom i galamom svakidašnjeg velegradskog života.

Bili smo daleko, al najdalje — ne. 

Kvasili se u moru, peli na vrh, o svud. 
Jesmo li doneli nešto ili ostavili sve? 
Neko se vratio nasmešen, neko lud.

Zajedno smo, a bili smo razdvojeni svi. 

Da l smo bliži ili dalji nego pre? 
U oku nam još pomalo zakasnelo zri 
Zatajeni pramen leta — to je sve.
Suncu kraj je. Leta više nema tu: 
Samo hude krpe, trošno meso, bedna kost. 
Ni senke više nema da crta po tlu.

Da l su svi tu, il još neko — ne?

Ko će prvi ugasiti leto? Ko sme?
Kuda vodi trulo lišće — taj bakarni most?

(Suncu kraj je)

Bez želje da se posluži konetrukcijom, i samo lelujavo stojeći pod uglom "stila", Raičkovićeva Tisa je
istovremeno jedna serenata i jedan široki dosije, koji se, u prolećnom čitalačkom trenutku doživljava kao
bosonogo patetički Lamorisov film. Pesnik je u stavu i taktu očigledno produben, zreliji nego ikada, i
dalje eolski narcisoidan, "sastavljen" od iskrenosti i ćutanja, kao leptir na lastaru, zagledan u jedno
beskrajno plavetnilo i zaokupljen madrigalnom miloštom pejzaža koji su pripadali detinjstvu. Nema,
dakle, ni akcija ni konstrukcija; sve je pretvoreno u pejzaž i krasotu slike, a samo pokašto rukom se
prelazi preko obzorja i preko uspomena kao preko dragog lika u mlečnom mraku bioskopa. Zatvoren
svojom samoćom i zabavljen muzikom te samoće, pesnik Tise, srećom, nije zatrovan manirom koji se iz
tako postavljenog i, štaviše, zgrčenog odnosa rađa i razgranjava. Tišina vije samo dekor i stvaralački inat
ovog pesnika, ona je čitava jedna azbuka, unutrašnji monolog koji je pun prozrenja nečeg što je minulo i
nečeg što je bilo obećano samoćom najdražeg detinjstva.

Momenti egzistencije i krpice uspomena ne stoje, međutim, uvek skladno i sa podigautim jezičkim
ekvivalentom. Pesnik ponekad zavara naracijom i laganim, elegantnim uspomenama koje niti su
poihološki pothranjene niti uveravaju u subjektivni unikat pejzaža. Ima nekoliko pesama u prvom ciklusu
koje uspevaju da saopšte čitavu melodiju u šaputavi bruj imenica. Ima i lepih poetskih zamisli koje se
odviše istanjuju u jednom asketokom maniru ili dodirivanju detinjskih senzacija i naknadnog
nesamosvojnog intelektualiziranog stava. Ali sve su slabosti i tanušnosti koje ne ugrožavaju integritet
ove poetski nadahnute i pisane knjige koja nas ubeđuje u nepogrešno damaranje duž realnosti i
halucinacija što se zajednički zovu: zavičaj. Retorika je odstupila na vreme, automatizam nevinosti je
kreiran u ranijim knjigama, a psihološka žarišta mladosti ostavila su fosforne žeravice koje će biti
dovoljne za još jednu neokovanu elegiju, ali ne i za čitavu novu knjigu. Iako nije misaona, ni prezentom ni
uspomenom, iako ima i jednu refleksivnu matićevsku "petlju", ova Raičkovićeva lirika nije lišena svoje
intimne, autentične misli koja munjevito izlazi iz pejzaža ili se gubi u gustom ćutanju, muzici i tišini.

Smišljamo da nam se vraća leto. Ali: varka! 

Sa nevidljivih brda osluškujemo nešto drugo: 
Oslobađa se vetar i pada žir, šišarka...

Stojimo opet na mostu, pod kasnim suncem, dugo: 

Ispred nas, bljeska sred grada, daleki krov od lima. 
Ispod: odlazi reka, sama, udovički, boje dima.

Ne verujući uvek u nužnost Raičkovićeve naracije, mi sve više verujemo u nežnost i nerv njegove lirike,
čija je melodijska linija brankovski zategauta na simsovima i traverzama modernog života. Zato je
i Tisa dokaz onoga što je intimno u suštini unutrašnjih glagola biti i jesam, a ne izvan pesvika, njegovih
sanovitih ekskurzija i imperativnih ponoći. Pesnik sa Tisom jedan je ozračeni mikrokozam u kome je i
flauta iz detinjstva često dovoljni životni zvuk!

Jednostavna i mirna lirika Steve Raičkovića upravo otkriva osobeni nemir detinjstva kada je Tisa bila
čitava duhovna geografija i kada je letnji zrak bio dovoljan da se poveruje u veličinu sveta. To što je
svetlo a već patinirano, uključeno, i, štaviše, zaključano u malu šatulu uspomena, smetaće, međutim,
Raičkoviću da svoju kantilenu razvije i raspeva. Tisa je, prema tome, uspeh jednog intimnog spomenika,
ali ne više i lirika koje već nije bilo u našim navikama, u okolnostima svakog obnovljenog detinjstva. A što
je to detinjetvo dalje i nečujnije kao banalna uspomena, ono je bujnije, prodornije, i kao "progonjeni
progonitelj" izvesnije u svakoj novoj Raičkovićevoj pesmi i poemi.

Od detinjstva do narasle svesti o pesmi, Raičković je prevalio još jedan, nikako uzaludni put. Iz lake
groznice i trenutne neranjivosti, koja tako utešno i uspešno izbegava naduveni jezik i scenario bebastih
sentimentalnosti, put je ovaj vodio do svesti o pesmi i njenim granicama, do pokreta "u korak" sa svim, a
ne samo sa obalama Tise što, kao u japanskom stihu, na isturenoj koti smisla znači sve neiscrpno, i dalje,
do kritičke sume odnosa i iskustava koja zove pesmu na vernost objekta, na otvorenost sveta. Tišina nije
dekor nego stanje, opsesija celokupne Raičkovićeve lirike: metafora koja u tišini nalazi gnezdo nije
poučna i sebična mistifikacija nego oslobođena svest o razmaku između pesme i čoveka, između glasa i
pejzaža. A taj razmak, ta slućena i rečima kristalisana razdaljina koja ne računa na eksplozije i
vratolomije, je sama je sebi dovoljna za početak ili kraj monologa, najčešće pokriva onaj krug pojmova i
doživljaja, signala i nagoveštaja koji je programski prionuo uz poznati njegov stih: "uspori dolazak do
poslednjeg ruba". Ako je pokašto zasut slutnjama, pa zatim njima i linearno, kompozicijom i atmosferom
pesme podložan, Raičković je u oblasti svesti o pesmi, u oblasti autokritike, koja je tako dosledno i
prirodno izazavana čitavim njegovim bićem, (pesma to nisu druti, to sam samo ja!), veoma koherentan i
samoosvetljen. Bez proučavanja i mudrosti, pre svakog rekvizita i instrumenta, on će pokušati da se
približi pesmi kao ostvarenoj i zatvorenoj istini. Silama nemerljivim pesnik će još jednom zabatrgati, još
jednom se ispovediti pesmi koja je već počela da živi kao samostalna ispovest:

Ova pesma nisu teške reči 

Mada malo opor zvuči gusti zvuk 
U njoj nema kapi koja glavu leči 
I bolne ruke zgrčene u luk.

Ova pesma možda liči na dolinu 

U kojoj se bolno skamenio vuk. 
Ova pesma sporo ulazi u tminu:
Ja ne vidim više od nje pomrčinu 
I osećam samo teški tamni zvuk 
Kako moje ruke vuče u daljinu.

Ništa tu nije preokrenuto, zapostavljeno, veštački posvedočeno. Pesma je rođena nekom vlastitom,
tihom i lukavom voljom, ali suma grožnji i neverica, mrakova i teskoba su i njena postojbina, njeno
nepotrošno imanje. U partnerskoj samoći pesma se nije odbranila defiitivno: to što je još uvek jezikom
istim, plazmom istog jezika hrani i poji njen autor, ne olakšava mnogo ni odnose koje ona registruje, ni
psihoze i subjektivizme koje pesnik nosi do sledeće pesme ili budućeg ćutanja. U najužem značenju,
Raičković poziva pesmu na šetnju i hod izvan grada, mora i nebesa, u pustu dolinu gde je svaki mir
preteća pustolovina i neodložna briga pesnikova. Putovanje je namenjeno pesnicima koji umeju da
pobede realnosti trenutka i svakodnevice i kojima reči ostaju i postaju oružana vatra: pesnik ne može da
zameni stvari i predmete, letnje večeri i zimske beline, pa tako, nepogrešno odredivši svaj domet i svoj
vidik (unutrašnji vidik ponajpre), on putuje tamo tde pesma može da ga savlada i zanese, gde ga zavodi
kao žena i napada kao demon.

Milosav Mirković

GOVOR PROBRANE BOTANIKE

Stevan Raičković je znameniti i originalni savremeni srpski pesnik, sa prirodnim osećanjem za lepotu reči.
Ukorenjen u srpsku rodoljubivu tradiciju kao i u tradiciju srpskog romantizma, simbolizma i savremene
poezije, estetski je smislotvorno obogaćivao i obogatio savremenu srpsku liriku. Ta tankoćutna trepetna
lirska antena između pesničke tradicije i savremenosti je najčešće na stražilovskoj liniji srpske lirike
(Branko, Crnjanski, Desanka Maksimović) na kojoj se rasprostiru osobeni intimistički tonovi. Prisna je
njegova lirika u toplom oživljavanju sećanja na detinjstvo, roditeljski kutak, a sve je protkano sazvežjima,
mirisima i bojama prirode. Intuitivno i instinktivno proniče tajne prirode, reke, kamena, govor ptica i
životinja. Isceliteljsko okrilje prirode iznedrilo je u Raičkovićevoj lirici trepetne tonove, samosvojne iako
iz daleka podsećaju na "Vlati trave" Volta Vitmena i neke stihove Karla Sandberga. Daleki preci ove lirike
kod nas su Branko, Đura Jakšić, Dučić više nego Rakić, a u svetskoj poeziji mada još više prepoznatljiva
usamljenička lirika Alfonsa de Lamartina i Misea, orlovski individualizam lorda Bajrona. Urbani predeli u
njegovoj lirici vape za rustikalnom atmosferom, pastirskim mirom, zelenilom pašnjaka, plavetnilom
jezera i reka.
 
Kod raznih srpskih pesnika prepoznaju se sopstveni poetski modeli i autopoetički iskazi, očituju se
metafizička ishodišta, proistekla iz naše drevne pesničke tradicije, univerzalni znakovni sistem. I u tzv.
istorodnim poetikama srpske pesničke tradicije nailazimo na različita semantična polja i estetska dejstva,
bez obzira na izražajne mogućnosti oneobičavanja i destruiranja uobičajenih oblika. Pod sintagmom
"savremena lirika" podrazumevam osetljive misaono-osećajne prijemnike, životvorne otpornike u
odnosu na moguće kočničarske tendencije koje usporavaju razvoj svežih pesničkih tokova. Podstaknuta
mogućnostima svežih izražajnih sredstava mašte i eksperimentalnih kombinacija, pretvarajući svet fikcije
u pesničku stvarnost, sažimanjem sržnih trenutaka života u lirsku viziju, savremena srpska lirika se
dobrim delom ostvaruje na međi tradicionalnog i modernog. Lirika Stevana Raičkovića je u psihološko-
estetskom pogledu ubedljiv primer: ona je tradicionalna i savremena u najlepšem značenju reči. I pored
tradicionalnih konstanti ekspresivnih sredstava u obliku više puta korišćenih tematsko-motivskih
područja, njegova poezija nas zapahnjuje lepotom: jednostavne fakture stiha i lirskog iskaza, posle
ponovnog čitanja otkrivamo nove slojeve značenja.
 
Ljudsko biće je u središtu tvoračkog pletiva Stevana Raičkovića, koji je i veliki prijatelj čovekovog
životnog okruženja — flore i faune, a u ovoj lirici žubore, šumore, romore glasovi prirode, koja je
ovaplođenje života. Kad pročitamo sve do kraja stih po stih, red po red, zapahne nas svežina talasa
ravničarskih reka i potoka, sunčanih bregova, dah prolećnog vetra, primećujemo svojevrsne snežne
arabeske na oknima kuća, slušamo arije opojne nežnosti i lepote.
 
Stevan Raičković prefinjeni intuitivist, peva poput organa prirode, kao što se u školjkama osluškuje dah
mora i prepoznaje srebrni zvezdani sjaj. Čitanje ili slušanje njegovih stihova deluje interaktivno,
podsticajno u doživljajnoestetskom, likovnom, muzičkom pogledu, jer je to ozonska lirika u kojoj ima
nešto i od paganske čulnosti i blage romantične nežnosti. Da nije sastavljao stihove, moguće je da bi
ispisivao note za brojne, muzički skladne i brojne melodije, jer liriku i muziku poistovećuje kao sestre
bliznakinje, prepoznaje im unutarnju srodnost, bliskost i uzajamna dejstva. Njegova poezija ima
terapeutsko dejstvo, lekovita je: tu je jedan od odgovora neposrednosti njegove ličnosti. Estetsko
zadovoljstvo i moralno okrepljenje imaju brojni čitaoci, koji u njegovom nadahnuću i lirskim
ostvarenjima nalaze katarzu verodostojnih doživljaja.
 
U prvim pesmama romantično-arkadijsko raspoloženje brzo se transformišu u raičkovićevski
prepoznatljiv orfejski pev, vizuelno-auditivne vrednosti u pesničkoj teksturi u kojoj nema ni traga
senzacionalizma, isklučivosti i narcisoidne samodopadljivosti. Razgovor sa prirodom u širem opsegu
uključuje neprekidnu vezu sa svetom, prirodom, svemirskim, planetarnim, stvarnim i nestvarnim,
konkretnim imaginacijskim odrednicama i obeležajnim oznakama života i smrti ("Pesma o crnom
Vladimiru", "Točak za mučenje" i dr.). Zato je ova lirika ovozemljska i zvezdonosna i transcedentalna,
lirski govor isprepleten mirisima trava i biljaka, prefinjenih razmišljanja o životu i njegovom svršetku.
 
U težnji za višim skladom života pesnik traži utehu u okrilju Tise, Peka, Zlatibora, Jadranskog mora. U
središtu živopisnih predela je leto sa svojim varkama i igrama senki, svetlosti i neprekidnom žudnjom za
njom. Ekspresivnost tu vrhuni, lirika daje zrele plodove. U sonetima je izuzetna uravnoteženost, sklad
rasplamsalih boja i kao kontrast — meditativni mir. Neposredno se opeva priroda koja nije izdvojena iz
pesnikovog mikrokosmosa, iz duhovnog razvijenog unutrašnjeg sveta, a svako stablo, cvet, travka su
pesnički prijemnici — antene za razgovor i lirski govor, za meditativni monolog i dijalog o životu i prirodi.
Reklo bi se da je probrana botanika kristalno progovorila u ovim pesmama.
 
Svetlosni doživljaji Raičkovićeve pesme trepere autentično sa samosvojnim slojevima značenja i
odgonetkom za razrešenja unutrašnje napetosti i sukoba. Polifonija svetlosnih prizora proizilazi iz mitskih
vrela, simbolike i metaforike. "Zapis o krivom drvetu" asocira po tamnom tonalitetu na Ilićevu pesmu
"Zapušteni istočnik" (1892) u kojoj je obrađen motiv "suve kržljave kruške" i njene nakaznosti. Mogla bi
se izvesti pouzdana književnokritička ekspertiza o velikoj sličnosti Ilićeve i Raičkovićeve pesme koja ne bi
išla na štetu Raičkovića. Krivo stablo je zgrčeno, skrajnuto, "poji ga trulo telo", osuđeno na smrt. Ilićev
"munjom opaljen grm" ima drugačiju konotaciju i rodoljubivu simboliku, dok je u "Zapuštenom
istočniku" (1892) pustošno tle sa kržljavim stablom:
 
"Suva kržljava kruška ko crna ogromna ruka, sumorno nad njime stoji. I krive njezine grane, nakazno
pružene gore, ko izraz paklenih muka, od suve, samrtne žege usamljen istočnik brane."
 
U nervaturi Raičkovićevih "Stihova" struji nežnost, diskretna tuga, tišina kojima su natopljene pesničke
slike. One su i u ritmičkim celinama izvanredno uspele i stoje u vrhu vrednosne lestvice savremene
srpske lirike, estetski izrezbarene i iscizelirane.
 
Tako iz "Stihova" slika slomljenog krčaga, ovaploćena u estetski kompaktnoj celini, podseća na
"Slomljenu vazu" (La vase brise) francuskog nobelovca Albera Samena koja simbolizuje ljubavlju skrhano
srce. I jedna i druga pesma je memento prohujalim danima radosti i sreće, sa prustovskom potragom za
izgubljenim vremenom (životom). Tu je supstancijalna misao: "Niko neće, pesmo, osim nas da traga // Za
parčićima slomljenog krčaga".
 
U "Zapisu o Crnom Vladimiru" (1971) bolno je psihološki osenčen pejzaž kao duševno stanje, čoveka
osuđenog teškom bolešću na smrt: "Zar će taj crni lik već nalik seni // Da leži tek ko pejzaž prema meni?"
Crni Vladimir imao je do sudnjega dana samo vidik bolesničke sobe i sećanja na detinjstvo, ljubav,
ribolov. Svestan lekovitosti i etičke funkcije pesništva, na postavljeno pitanje Vladimirovo "da l' će da se
kosi ili umire", pesnik odgovara: "Kosićeš crni Vladimire. Evo // Nisam ti zalud radi leka pevo". Tu je
poetsko-psihološki snimak tamnog pejzaža kao duševnog stanja i najzad, posle smrti, ostaje Vladimir u
pesmi: "Evo gde i u pesmi, mrtav, nosi najteže breme // Zamahnuo je kosom crni Vladimir".
 
Raičkoviću odgovaraju klasične strukture stiha, metrike i versifikacije (soneti, katreni, distisi, najčešće u
aleksandrincima). Psihološki motivisane lirske intime našeg pesnika su eterična osunčana ostrva u
razuđenom arhipelagu savremene srpske lirike. Pesničku ubedljivost "Stihovima" pojačavaju i povremeni
sinestezijski efekti, fini spoj zvuka i slike, funkcionalnih elemenata figuralne umetnosti, vajarstva
(gipsane figure u deset trostrofnih katrena):
 
"Onda te od blata mesim, glinom vajam, 
Pa te rodnom rekom mekšam sa snom spajam. 
Kreč sa zida grebem, malter skidam 
Da te kao kula vinem, gradim, zidam".
 
U Raičkovićevoj poeziji je sve u znaku heraklitovske misli sve se kreće (panta rhei), čovek, stablo, ptica u
letu, ali tu je i zaustavljeni ptičji let, pa se kao u sonetima "Kamene uspavanke" sve zaustavi, skameni, a
na kraju lirske meditacije su tišina i mir svuda. Psihodinamika prirodno proizilazi iz unutrašnje pesnikove
dijalektike. I sadržajno i oblikotvorno pesnik je brusio i doterivao pesme koje nisu podlegle zavodljivom
glasu narcisoidnosti. Mnoge su natopljene gorčinom rezignacije kao u zbirci i ciklusu "Točak za mučenje"
1967—1980 ("Prosveta", Beograd, 1981): "U vedrome danu ko grom miso puče. Da sam u obruču i da
me već muče" (I), i "Vezali mi prvu misao konopcima // Ne znajući da kraj nje i drugih ima //. A kad i
sledeću pribiše uz prvu II: Treća im se samo oprivi nalik crvu // I tad moje telo klonu kao da su // Sve
strune u njemu pukle u tom času" (VI) // "Da li iko začu moj krik il' se truo // Stropošto u mene te sam ga
sam čuo?" (VIII). Ili, na primer iz "Razgovora sa ilovačom" (1974—1980) iz zbirke "Točak za mučenje"
(povodom vajarskog portreta) Stevana Raičkovića (1974) Aleksandra Zarina — pesnik u deset trostrofnih
katrena peva. U prvom katrenu (poslednje) pesme: "Osećam-vidim naše trajne niti // Iskonska gruda
prenuta iz tmina: Ti ćeš umesto mene ovde biti // da nosiš moj lik kad ja budem glina".
 
Izronila iz biofiziološke i psihološke ličnosti pesnikove, u besprekornim aleksandrincima, sa deset
katrena, "Ponornica" odzvanja u nama kao deo pesnikove empirijske filozofije i melanholičnih doživljaja,
dok je "Monolog" tužna sudbina knjige, vapaj i krik za opstanak istine i lepote pesme koje postoje
nezavisno od slepih sila zavisti raznih negatora i ravnodušnih ljudi.
 
Pesnika Stevana Raičkovića sam upoznao oktobra 1947. godine kada smo bili brucoši — studenti
jugoslovenskih književnosti i srpskog jezika na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Okupljali smo se
povremeno na književnim večerima u Klubu mladih pisaca (Terazije 12), gde je bila smeštena i redakcija
časopisa "Mladost" (uređivao Dušan Kostić), kao i u Književnom klubu studenata Beogradskog
univerziteta (Balkanska 4). Stevan i ja smo pošli u redakciju časopisa "Naša književnost" da ponudimo po
nekoliko pesama da se objave. Sekretarica glavnog urednika časopisa Čedomira Minderovića nas je lepo
primila i rekla nam da je tog dana dežurni član redakcije Desanka Maksimović, ali da zbog prehlade neće
doći u redakciju. Pozvala je sekretarica preko telefona Desanku, koja joj je saopštila da nas očekuje u
svom stanu (nedaleko od redakcije časopisa). Mi smo tom prilikom imali čast da upoznamo našu
znamenitu pesnikinju i njeno nesvakidašnje gostoprimstvo. Pažljivo je slušala naše stihove i, posle više
od jednog sata razgovora, ljubazno nas ispratila. Desanka Maksimović se sećala našeg dolaska kod nje
još 1947. godine i u pismu upućenom meni 12. septembra 1959. godine na moju adresu u Vrnjačkoj
Banji potvrđuje da je primila zbirku pesama "Zvezde izgrejale gorom": "Juče sam se vratila sa odmora i
zatekla Vašu zbirku pesama kao dobrodošlicu. Pročitala sam je. Ima u njoj sete i ljubavi za prirodu i ljude,
što mi je blisko. Ima lepih, neobičnih slika, metafora, slikova prvi put u našem jeziku nađenih. A ja sam
na sve to osetljiva. Sećam se kako ste Vi i Steva Raičković kao dečaci došli k meni". Kasnije, u drugoj
dopisnici, šezdesettreće, na prištinsku adresu, piše mi da će mi poslati knjigu koju u "Prosveti" uređuje
Stevan Raičković dodajući: "Nadam se da će biti dobra, t.j. dobro opremljena".
 
Za vreme studija Steva Raičković i ja smo se povremeno viđali u Narodnoj biblioteci Srbije (kod
Kalemegdana). Tu smo se od jeseni do proleća trostruko besplatno grejali. U prijatno zagrejanoj sali učili
smo, studirali, čitali pisce, naročito pesnike koji se tada nisu objavljivali i preštampavili (Jesenjin, Blok,
Drainac, Crnjanski, Tin Ujević, Desimir Blagojević i drugi). U maloj skromnoj sobi za pušače, u pauzi
čitanja i učenja, nalazili smo se i diskutovali o književnosti. Često je tu, s neizbežnom cigaretom u ruci,
glavnu reč imao od nas nešto stariji Banjo Šaranović, odličan znalac naše (naročito narodne) književnosti.
Posebno nam je bila draga i zanimljiva njegova književno-kritička reč o piscima savremenicima.

Stevan Raičković je povremeno dolazio u kuću majke i očuha Slobodana Markovića - Libera Markonija
kod koga sam skoro tri godine još kao student bio podstanar (Prote Matije 27). Od kada sam 1953.
godine diplomirao na Filozofskom fakultetu, povremeno smo se Stevan i ja viđali u Beogradu, Vrnjačkoj
Banji, Herceg Novom. Svaki sussret s njim bio mi je ne samo prijatan već i inspirativan po mnogo čemu
kao što su upečatljiva sećanja na njegovog velikog hercegnovskog suseda Ivu Andrića, o kome je napisao
poemu. Posebno mi je bilo zadovoljstvo što smo 1977. godine (bio sam urednik NIP "Jedinstvo" iz
Prištine) objavili akribijski uređenu knjigu studiju Vuka Filipovića "Poezija i poetika Stevana Raičkovića".
 
Pre 23. godine, povodom moje male zbirke pesama "Tragom zvuka" ("Obelisk", Beograd, 1973), 5. marta
1973. pisao mi je Stevan: "Dragi Vladeta, hvala ti na zbirci pesama, moj neugasli druže. Matori smo, a još
nas tera đavo da stajemo na lud kamen. Verovatno, to neko vuče naše konce i tako će biti do kraja."
 
Čitajući i povremeno slušajući liriku Stevana Raičkovića (naročito kada je recituje) još odmah posle rata
intuitivno sam osećao i znao da se rodio znameniti srpski pesnik. Već na startu izdvajao se iz horskog
pevanja odlazeći individualnom linijom i po obeležajnim oznakama tematskomotivskih područja,
osobenom kompozicijom, stilom i jezikom. Sve su se više prepoznavali, reljefnije i plastičnije, njegov
književni lik i razvojni luk, sve stamenije i sigurnije njegove pesničke vrednosti i značaj u opštem opsegu
vrednovanja savremenog srpskog lirika.
 
Duh rodoljublja i visoka etika Stevana Raičkovića nije ustuknula pred mračnim slikama okupacije u
Drugom svetskom ratu, ustaškim zločinima, pred martirstvom nabijanja na kolac (flašu) Đorđa
Martinovića koga je lično upoznao a o njegovoj tragediji napisao potresne stihove za nezaborav. I sa
drugim aktuelnim događajima uspostavio je Raičković lirski dijalog, naročito su živa njegova pesnička
sećanja na ratno detinjstvo, dečaštvo. mladost.

Dr Vladeta Vuković

LIRIKA STEVANA RAIČKOVIĆA

Stevan Raičković je znamenit i originalan savremeni srpski pesnik, sa prirodnim osećanjem za lepotu reči.
Prisna je njegova lirika u toplom oživljavanju sećanja na detinjstvo, roditeljski kutak, a sve je protkano
sazvučjima, mirisima i bojama prirode. Inutitivno i instinktivno proniče u tajne prirode, reke, kamena, u
govor ptica i životinja. Urbani predeli u njegovoj lirici vape za rustikalnom atmosferom, pastirskim
mirom, zelenilom pašnjaka, plavetnilom jezera i reka.

Zbirka soneta Kamena uspavanka je lirska meditativna piramida u odnosu na prethodne njegove pesme,
tehnički skoro do perfekcije ostvarena. U trinaest stihova soneta Kamene uspavanke, sem u trinaestom
stihu, muzikalno se usklađuju rime (zatečeni, zaneseni, u seni, zaljubljeni, kameni, ubijeni, peni, izvijeni,
ne veni, neveni, umoreni, okreni, skameni). Setna meditativna poruka prirodno proizilazi iz Kamene
uspavanke i kladenački bistro odzvanja, iako teška od samotničkog bola i ožiljaka svakodnevnice. Pesnik
se poistovećuje s prirodom: njegov krik je krik prirode, njegov vapaj blagotvorni zanos, tajanstvo
nestvarnog, baršunasti šum lišća i vlati trava. Skoro u svakoj njegovoj pesmi lebdi senka smrti, nadvija se
tiho, ne i preteći, ali tu je svakodnevno, uporno odomaćena — ne kao nezvani gost, već kao
neminovnost, metafizičko područje tame. Panteistički zaneseno opeva prirodu u integralnom spoju s
prirodom u sebi, razbijajući uobičajene okamenotine pesničke leksike, dajući joj tako nov smisao i zvuk.

U Kamenoj uspavanci, u sonetu Otvori svu tišinu, Raičković kaže u prvoj strofi:

Otvori drhtavu svetiljku 

Dva oka uplašena ko laste 
što iz belog mesa raste...

U sonetu Oprosti kamenu što ćuti isprepletene su boje i zvuci, realno i nestvarno. Kao vajarskim dletom
izrađen, bajkovito, i tajanstveno nepoznato i neprolazno kao zaustavljen let ptice, da bi se čula samoća i
vreme koje na trenutak zaustavlja svoj neumitni hod.

U prvoj strofi Buketa su raspevane boje (crvena, bela, plava) u pretposlednjem i poslednjem stihu, posle
stiha "pod očima trava mirno veje" upečatljivo se zlati žuta boja: "Žuta se lala u njoj zlati i klati i tako
teku sati."

U drugoj strofi antologijske Kamene uspavanke isprepletene su boje

Zarastite u plav san kameni 

Vi živi, vi sutra ubijeni, 
Vi crne vode u beličastoj peni 
I mostovi nad prazno izvijeni.

Tu su boje i majstorstvo da se sa malo reči dosta kaže, a da iskaz bude duhovno podsticajan i
nekonvencionalan. U eliptičnom, do kraja sažetom sonetu Kuda potonu Pek dve tercine pokazuju finu
tehniku da se eksplicitno iskaže misao, a da se smisao pesme ne povredi.

U Varci od dima poslednji kupači krajem leta zavaravaju se da će ih letnje sunce ogrejati, ali "ispod":
odlazi reka, sama, udovički, boje dima." Varka je i u Slici u roditeljskom domu: "U dnu je crven krov, pa
oblak, deo plota čas boje smrti, čas boje života."

Sonet Kuda potonu Pek je Raičkovićev revolt protiv nekih privida savremene civilizacije. Pesnik je izabrao
protiv narušene ravnoteže prirode. Odabrao je Pek, reku svoga detinjstva, koju je naša eksplozivna i u
mnogo čemu nepromišljena industrijalizacija pretvorila u kanal otpadnih voda.

Gorčinom zar obuzet? 

Beznađe ti je dno? 
(Otkud nađe baš sve to 
što upokojava svet?)
Lice u pticu sad 
Okrećeš ko nekad, pre. 
Gle: lišće pada na tle.

(Nečujni vodopad!)

Dete seoskog učitelja Raičković je svakako mnoge radosti detinjstva doživljavao u kontaktu sa prirodom,
rekom, šumom, brežuljcima. Otuda i njegov čitav religiozni zanos baš onom prirodom koja je predmet
dečačkih uspomena. U trećoj strofi soneta pesnik govori o rani i leku. Rana je ono što je u pesnikovoj
duši izazvala urbana sredina i industrijska revolucija, a lek za tu ranu, za bol, bio je povratak prirodi i
detinjstvu, kupanje u bistroj reci, penjanje blagim bregom i igra na proplanku. Sada, u zrelim pesnikovim
godinama, i zavičaj pesnikovog detinjstva snađe baš ono što svet vodi ka uništenju, "što upokojava svet".

U ovoj pesmi Raičković kao da ne vidi izlaza. Brižnu reč o sumornim horizontima čovečanstva kao da niko
ne čuje, i pred mrtvim Pekom je mrtav vek koji čini samo brdo, jedino što će u nekoj kataklizmi podsećati
na tragične zablude ove civilizacije.

Sonet U zimski sumrak je sa motivom zime, ali bez atmosfere idiličnosti. Romantičari su ovaj motiv radije
opevali u osećanjima ili životne radosti ili dramatike života i čovekove borbe sa stihijom prirode. U
Raičkovićevoj pesmi lirskom slikom zime izraženo je osećanje bezizlaznosti. U ovoj pesmi ni san, ni
priroda, ni samoća nisu više čovekovo pribežište u mir i spokojstvo. Pesnik bi da pobegne nekuda, u mir,
u san, u spasenje. Prve tri strofe počinju istim pitanjima: Kuda pobeći u ovaj dan? Kuda pobeći sa ovog
dna? Kuda pobeći u ovaj čas...? Odgovor je očajnički bezizlaz: "Zar nikud pobećiu ovaj dan!"

Atmosfera bezizlaza označena je nizom slikovitih izraza kojima je dočarano pesnikovo okruženje: gust,
sneg, pust vrt, led, čas prazan, slep i čist, a ni pad u san više nije izbavljenje, i san je bolestan, bliži je
smrti nego izbavljenju.

Zbirka Kamena uspavanka završava se Umornom pesmom i slutnjom bliske smrti. I u drugim pesmama s

kraja zbirke govori se o smrti.

Jednom nas tu, gde nas ima, 

Neće biti. 
Mi smo niti
Koje vežu nerođene sa mrtvima. 

U Umornoj pesmi slična gorka misao izrečena je u završnoj strofi: "Blizu je praznika i rub se približuje". U
ovoj pesmi javlja se prvi put, uz slutnju smrti, i naslućivanje da ni pesma nema blagotvorno dejstvo.

Ne leče pesme nikog (tvorce svoje truju): 

Gle pesnika u mraku usred dana bela 
Gde mu gavranovi krišom mozak kljuju.
Pesnik je tražio spas, izbavljenje i blaženstvo u pitomom, dobrovoljnom izgnanstvu u prirodu, ali ga nije
našao. Kao da je u pesniku sazrela svest o neizmenjivosti nekih strana života. Ako ništa drugo, čovek ne
može da izbegne sopstvenu smrt, a nije u mogućnosti ni pesmom da izmeni svet. Ali ni pred tim gorkim i
večnim istinama, pesnik ne anatemiše ni svet ni život. Takav kakav je, život se nastavlja, živi se i dalje.
Čoveku koji dolazi ostaje da se bori za svoj miri slobodu sa smrću. Za pesnika je najtragičnije gorko
saznanje da "pesme — iskazane iz grla da čuje veliko uvo sveta — sve natrag huje". Ali i pored sve
gorčine zbog nedovoljnosti života i ravnodušnosti sveta staje činjenica da je pesnik, tragalac za istinom i
spokojstvom, nešto ipak poručio svetu: otkrivati bar tragičnu istinu da se za srećom, mirom i
spokojstvom mora i dalje tragati.

OSEĆANJE OTUĐENOSTI I ELEMENTI FANTASTIKE U POEZIJI STEVANA RAIČKOVICA

Nema sumnje da su najveći i ponajbolji deo Raičkovićevog poetskog stvaralaštva obeležili izrazita
osećajnost, jezička virtuoznost i neosimbolistička slikovnost i metaforičnost, kao i kompleks tema i
motiva variran u velikom broju Raičkovićevih pesama — tišina, kamen, reka, trava, (priroda), san, smrt,
prolaznost, usamnjenost, pesma. Ti elementi, kao i istorijski i biografski predlošci Raičkovićeve poezije,
bili su, uglavnom, u fokusu dosadašnje književne i kritičke javnosti 37.

Jedan niz pesama obeležili su, međutim, drugačiji motivi, drugačije misaone i emotivne preokupacije i
drugačiji stilski postupci: sklonost ka grotesci i apsurdu, uspostavljanje paralelnih svetova, potiranje
granice između živih i mrtvih, realnog i irealnog, automatizacija ponašanja, svojevrsna numinoznost,
osećanja straha, paranoje, anksioznosti, usamljenosti, nemoći i besmisla — i, u izvesnoj meri,
fantastika.38 Taj segment Raičkovićevog stvaralaštva — do kojeg je sam pesnik nesumnjivo držao 39 —
ostajao je uglavnom po strani: pesme date poetičke provinijencije gotovo da nisu ulazile u antologije 40, a
akademski, kritički i esejistički radovi po pravilu su ih zaobilazili. 

Na margini književne scene našao se tako ciklus pesama U jednoj ulici, koji je pesnik u celini preneo u
svoj izbor iz 1990. godine41. U nizu pesama ovog poetskog kruga, objavljenog najpre u zbirci Balada o
predvečerju, u fantastično-grotesknom ključu varira se motiv vrata.

U pesmi po kojoj je naznačeni ciklus dobio naziv — U jednoj ulici — vrata namesto da odvajaju kućni od
uličnog, privatni od javnog, zaštićen od opasnog prostora, predstavljaju granicu između dva podjednako
strana, nepoznata, tuđa terena. Vrata koja "jedan čovek" "svakoga jutra u određeno vreme" otvara, od
kojih se "odvaja" i odlazi niz ulicu kao da su:

(...) tuđa slučajna vrata

Iza kojih je nekom greškom ili zabunom
Samo zajednu noć zalutao.42

Automatizacija ponašanja, kojom se sugeriše besmisao življenja i otuđenje modernog čoveka (čovek
svakog jutra, u isto vreme, istim pokretom otvara vrata) 43, doživljaj "greške" i "zabune" koja traje i
prerasta u suštinu ljudskog postojanja (čovekov život je, u pesnikovom viđenju, sveden na otvaranje
"tuđih slučajnih" vrata), obezličavanje ličnosti naglašenim odsustvom atributa i insistiranjem na opštim
zamenicama i neodređenim prilozima ("jedan čovek u jednoj ulici", "u određeno vreme"), naglašenija
karakterizacija predmeta (vrata) nego ljudi ("jedan čovek u jednoj ulici" 44 / "vrata sa pohabanim lukom u
vrhu"), svojevrsna identifikacija i groteskno srastanje čoveka i vrata (čovek se od njih "odvaja" odlazeći
niz ulicu) — jesu stilski postupci, simbolika i emotivni registar po kojima se prepoznaju oni literarni
tokovi koji insistiraju na otuđenosti urbanog čoveka i prenose njegovo osećanje anksioznosti i
nezaštićenosti.

Sličnom postupku Raičković je pribegao i u pesmi Čovek s kišobranom. U njoj je čovek takođe sveden na
vezu s beznačajnim predmetom (kišobranom), a život na šetnju ulicom tokom koje neznanac s banalnom
svakodnevicom "izmišlja svoju istoriju" i "svoj veliki život" 45. Čovek se ni ovde ne imenuje niti opisuje, za
razliku od kišobrana, za koji se daje niz detalja ("kišobran sa izlizanom braonkastom drškom / Jedan
sasvim zatvoren tamni kišobran / Kao uvijeno crno jedro"). Uočava se takođe svojevrsna automatizacija
(šetnja pod tuđim prozorima niz gradsku ulicu ponavlja se periodično), pojačana "ravnomerno tupim"
odjekom kišobrana kojim se čovek poštapa. U epilogu se, najzad, javlja i motiv vrata sa sličnom
simbolikom kao u prethodnoj pesmi:

Pred jednom trošnom se kućom zaustavlja 

Pred zidom
Iza koga je boravio sve svoje prohujale godine u nedogled
Krišom se osvrće u trenutku
Gleda u čisto nebo bez oblaka
Gleda u kišobran
I nestaje zbunjen u vratima.46

Tradicionalna simbolika vrata poništena je na specifičan način i u pesmi U sasvim utišaloj, gde se pesnik
fokusira na čoveka koji u "sasvim utišaloj i skoro smračenoj ulici" stoji pred vratima, ne znajući "da li je
izišao / Ili se tek sprema ili razmišlja da li da uđe", kao što ne zna ni da li je "vreme duboko iza ponoći / Ili
vreme noći već sasvim blizu jutra"47. Činjenica da je svejedno ući ili izaći u kuću/na ulicu ukida granicu i
smisao postojanja vrata, a vreme "duboko iza ponoći", simbolički analogno vremenu "noći već sasvim
blizujutra", naglašava sablasnost situacije i doživljaja lirskog subjekta.

Numinozna atmosfera uspostavlja se na jedan drugačiji način u pesmi Jedne nedelje u podne, objavljenoj
u zbirci Panonske ptice. U pomenutoj pesmi lirski subjekt iznenada se pojavljuje na jesenskoj obali
jednog grada "koji je toliko susedan" njegovoj varoši "kao što su oko i oko blizi na jednom istom licu". To,
međutim, nije samo grad nestvarno blizak — pa, čak, i identičan ("kao što su oko i oko") — gradu lirskog
subjekta, već i grad u kome je lirskom subjektu sve nepoznato, kao što je i on sam nepoznat svemu oko
sebe. Otuda se u njemu javlja osećaj da "nikada i nigde / I ništa / Nije baš sasvim istinski ni postojalo", a
osećaj eteričnosti, nestvarnosti, empirijske neutemeljenosti sveta u kome se obreo ilustrovan je i
neobično uspelim jezičkim obrtom. Naime, u poslednjem od šest refrena date pesme — "Stojiš na
(njegovoj) jesenskoj obali" — izostaje imenica obala, pa lirski subjekt ostaje na mestu određenom samo
vremenskim atributom ("jesenska"):

Stojiš na jesenskoj.

Izostaje, dakle, bilo kakva materijalna dimenzija prostora, odnosno sveta u kome "stoji" lirski subjekt. Taj
svet je, pri tom, bez glasa i pokreta ("Pas da zalaje bar. // List padne") i iz njega lirskom subjektu kao da
nema bekstva:

O ne bi loše bilo da si pio

Pa onda da bar sutra bude nekako sve drugačije.48

Lirski subjekt je, dakle, zarobljen u zastrašujućoj stvarnosti koju bi rado menjao za mamurluk, čiji se kraj
može nazreti i očekivati.

Motiv tamnice i osećanje da je zadani, realan svet tuđ i neprijateljski 49 često su varirani u Raičkovićevoj
poeziji. U pesmi Pričina oni su kombinovani s motivom buđenja u nepoznatom okruženju, svojevrsnom
"kazamatu", "sa avlijama i kulama":

Budim se kao sred pričine: 

Udišem vazduh pun magije. 
Na rukama mi lisičine. 
A na nogama bukagije?50

Inverzija sna i jave, osećaj utamničenosti i nemoći i buđenje u drugačijem svetu od onoga u kojem je
lirski subjekt zaspao ("I misao se već otima / O tome da su svi nestali / I žive drugim životima") jesu
elementi koji datu pesmu dovode u blizinu moderne proze i moderne fantastike, tim pre što sila koja
vlada "kazamatom" — u kafkijanskom maniru — ostaje neimenovana i skrivena. Međutim, Raičkovićevo
viđenje sveta kao tamnice u pojedinim segmentima radikalnije je od Kafkinog: dok Kafkin junak, Jozef K.,
komunicira s drugim ljudima, ima slobodu kretanja i iluziju da se može spasiti, Raičkovićev lirski subjekt
zatečen je u pustoj sobi51 ili "pustom" mučilištu, u kojem se ne čuju ni "glas argata", ni "koraci u
cokulama".52

Atmosfera nemotivisane i očuđene (fantastične i numinozne) utamničenosti uspostavljena je i u

poemi Točak za mučenje, mada u njoj prevashodno, ali ne i sasvim dosledno, fantastika dobija neku
vrstu realističnog (psihološki motivisanog) "izlaza" 53. U pomenutoj poemi lirski subjekt se takođe
prebacuje u neku vrstu paralelne, subjektivne stvarnosti, u kojoj preuzima ulogu čoveka kojeg vreba,
progoni i muči neko neidentifikovano, tajno mnoštvo:

U vedrome danu (ko grom) miso puče 

Da sam u obruču i da me već muče. 
Vrebali me krišom (možda godinama) 
Dok me najzad nisu našli slaba, sama.
(...)
Sad me vode svojim tajnim stepeništem 
I već mi se grlo suši, vodu ištem.54

Mnoštvo koje prati, sprovodi i isleđuje lirskog subjekta zadobija postepeno demonski karakter — kreće
se nečujno i poseduje groteskno-fantastičnu bezobličnost (amorfnost), a insistira se i na njegovom
superiornom smehu, koji, i u tradicionalnoj kulturi 55 i u Raičkovićevoj poeziji56, poseduje htonsku prirodu:

Iako se dugo već penjemo skupa 

Čujem kako samo moj stepenik lupa. 
(...)
Odgonetam gde sam: svud lica i fleke 
Utisnute u zid ili senke neke.

Sa svih strana zure oči nepoznate 

Ko u ptica što će na plen da se sjate. 
(...)
Gde su druge oči što vide i ono 
Čega skoro nema? Reče glas ko zvono. 
(...)
Tek izuste gde su... sustiže me gde je... 
Glas što pola preti, otpola se smeje. 
(...)
Jeknuh, kao zvono ija, a sred eha:
Sve potonu u muk s tankim rubom smeha...57

Zasnovana na demetaforizaciji frazeologizma (sabrati se, u značenju — pribrati se), slika telesne
distorzije i fizičke necelovitosti lirskog subjekta takođe zadobija fantastično-groteskne dimenzije:

Sabirao sam se i skupljao deo

Po deo svog tela dok ne postah ceo.
(...)
(A tek sam kasnije, s vremena na vreme, 
Otkrivao da mi fali ruka, teme...).58

Veštim poigravanjem s čuvenom Galilejevom replikom — "Ipak se okreće!" — u završnim stihovima

poeme motiv utamničenosti podiže se na metafizički nivo. Inkvizicijski točak za mučenje postaje
metafora života samog, a Zemlja mesto stranstvovanja lirskog subjekta 59:

I dok mi i ovu misao već lome

Vrtim se na vašoj Zemlji, točku mome.60
Osećaj usamljenosti61, apsolutne (samim tim — i nerealne) izolovanosti od ljudi i viđenje sveta kao
tamnice/geta prepliću se i u pesmi O kako dugo. U njoj lirski subjekt, koji dugo nije ni s kim "ni reč reko",
"u starom ruvu", zarastao u dlaku i dugih noktiju — čime je sugerisano udaljavanje od kulture i
približavanje animalnom izgledu i neljudskoj prirodi — opisuje povremene noćne izlaske "ka svom trgu-
getu" i osećaj zatočenosti u krugu:

I tek ponekad, u čas tmine, 

Kad i poslednji korak mine —
Kretao sam ka svom trgu-getu:

I vrteo se svu noć dugu 

Kao robijaš po svom krugu 
Ili kuglica u ruletu.61

Uprkos istinskoj pesnikovoj bliskosti s prirodom, u poeziji Stevana Raičkovića osećanje nesigurnosti i
straha povremeno izaziva i bilje, koje dobija ljudske dimenzije i pretvara se u neku vrstu numinozne sile
koja ugrožava i plaši lirskog subjekta. Tako u pesmi Vidik pejzaž u prozorskom oknu postaje strašni
motrilac: on dobija "hiljadu očiju", grane drveta "izdužuju šiju", brda s "beonjačama snega" "pilje" u
posmatrača, dok "mrki poskok žile" pritajen "čuva dub i čeka" 63. Sve lekseme uključene u navedene
metaforične spojeve — motriti, piljiti, posmatrati, šija, poskok, pritajen — izrazito su negativno
konotirane i sugerišu osećanje paranoje i straha od sveta.

U pomenutoj pesmi prizvana je, uz to, i drevna slika zmije u korenu drveta:

Sve me posmatra: mrki poskok žile 

Što sav pritajen čuva dub i čeka —

koja se svojom tradicionalnom simbolikom sasvim uklapa u naznačeni značenjski kontekst. Naime, u
arhaičnim kulturama zmija je oličenje demonske prasile/aždaje, koja se sukobljava sa solarnim
principom/pticom i preti uništenjem kosmosa i regresijom u početni haos. Kao antipodi, pomenute
životinje pozicionirane su na suprotnim krajevima prostorne vertikale — ptica u vrhu, a zmija u korenu
drveta64 — pri čemu valja naglasiti da je u srpskoj i slovenskoj tradicionalnoj kulturi dub, odnosno hrast
sveto, kultno drvo, za koje se vezuje niz ritualnih radnji i verovanja i koje vrlo često simbolizuje Kosmičku
osu (axis mundi)65. Poigravajući se s tradicionalnim simbolima Raičković je, dakle, prizvao sliku
iskonskog zla i, prividno pevajući o pejzažu, intenzivirao i gotovo metafizički utemeljio osećaj ugroženosti
i straha.

Najzad, u pesmi Vidik lirskom subjektu ne suprotstavlja se samo okruženje (priroda, pejzaž), već i telo,
odnosno delovi tela, što je, dakako, još drastičniji vid otuđenja:

Motri me zimsko nebo uvrh rama.

Motri me ruka moja, pesma sama.66

Po osećanjima ugroženosti i paranoje, a, u izvesnoj meri, i po elementima fantastike, prethodnoj pesmi

bliska je pesma Panonske ptice, gde je opisan doživljaj lirskog subjekta koji, poremećenog osećaja za
vreme ("Bio sam tako siguran // Kao da sam od davnina živeo // I kao da je isto toliko ravnoga vremena /
ispred mene"), izlazi iz sobe u numinoznu, "prozirnu" stvarnost koja ga motri i vreba "u svojim zasedama
nevidljivim":

Bilo je tako vedro

I prozirno
Da se skoro sve videlo:

Svaka stvar

I iza stvari još kao da se nešto tajno micalo

I kao da je na mene samo 

Po nešto nejasno 
Iz svega

Odavno u svojim zasedama nevidljivim pomno čekalo.67

Strah lirskog subjekta od sveta — "brisanog prostora" — zadobija postepeno groteskno-fantastične

razmere:

Može me neki pijani poznanik drmusati 

čitavu večnost za rame.

Može me neko zameniti sa nekim

Početi priču

Tražiti možda dug nepoznati.

(...)
Mogla bi i ptica neka da me udari
I to kljunom
U oko.
I večno

I večnost kao prokletstvo banalnog življenja (drmusanje pijanog poznanika), i strah od gubitka/zamene
identiteta, i insistiranje na scenama bola i nagrđivanja — jesu momenti koji u drastičnom vidu i u veoma
modernom poetičkom ključu dočaravaju frustracije urbanog čoveka.

Elementi numinozne fantastike i osećanje nemoći i ugroženosti javljaju se i u pesmi U magli, u kojoj
simbol nerazlučenosti i iskonskog haosa — magla — ovladava svetom, asocirajući apokalipsu. U
pomenutoj pesmi lirski subjekt pokušava da pobegne iz magle koja se širi, ali na groteskan način, u stilu
onirične fantastike, doživljava metamorfozu koja mu onemogućava spas:

Magla vlada svetom (il se sprema). 

Od nje se više odvojiti neću. 
Čim zavesu maknem: već na mene sleću 
Dimljive latice cveta koga nema.

Evo bežim kroz nju, iz nje, ali sporo. 

Manje mi se noge kao u kornjače. 
Ceo dan sam išo, a kad me mrak tače 
Stojim usred magle neodmako skoro.68

Motiv prividnog kretanja ili nemogućnosti kretanja uprkos želji i nameri da se odmakne i pobegne javlja
se u nizu Raičkovićevih pesama i predstavlja neku vrstu slike kojom se dočarava sputanost i nemoć
lirskog subjekta.69 Ovoj gotovo metafizičkoj statičnosti simbolički je bliska težnja da se živi svet i lirski
subjekt uspavaju, okamene ili na neki drugi način učine nepokretnim. Ključni motivi Raičkovićevog
pesništva — kamen, drvo, uspavanka — imaju, pored ostalog, i pomenutu simboličku nijansu. Međutim,
dok u Raičkovićevoj poeziji lirski subjekt teži nepomičnosti i preobražaju u neživu prirodu i bilje:

Ja bih makar za tren da sam nešto drugo, 

Al sa ovom starom mišlju, okom, uhom. 
U crep sam se drevnog krova spnjosno, ugo: 
Nek zeleni lišaj raste mojim duhom. 
(...)
Onda — moje telo sanja spokoj grma;
Moja ruka — granu; prsti — list što huji.
(...)
Bledost moga čela kameni san sniva:
Ja belutak za tren postah ukraj vode (...),70

dok njegova volja zamire i on se identifikuje s drvetom: 71

Gde nesta strah pred svetom tu i pesma presta. 

I gle: stojim sada — drvo, sa obranim plodom. 
Mre u zglobu vonja da se maknem s mesta. 
Šta da radim s rukom iunjoj sa slobodom?72
mrtav svet oživljava — "mali kamen" raste 73, "greje se na suncu" i "miče obrvama"74. Dolazi, dakle, do
svojevrsne inverzije mrtvog i živog i povremenog prodiranja u prostor fantastike.

Prethodno naveden autopoetički, gnomski iskaz iz prvog stiha Umorne pesme — Gde nesta strah pred
svetom tu i pesma presta" — možda najeksplicitnije svedoči o činjenici da je u osnovi Raičkovićevog
pevanja, između ostalog, i strah od sveta, koji je u njegovoj poeziji artikulisan na različite načine. Neki od
njih su — bez obzira na metaforičnost prirođenu poetskom jeziku i upotrebu poređenja, potencijala i
glagola kojima se relativizuje doživljaj (čini mi se i sl.) — izuzetno bliski modernoj fantastici.

U naznačenom analitičkom ključu mogla bi se posmatrati i tema dvojnika, koja je sama po sebi i
fantastična i numinozna, mada se dodiruje sa stanjima duha i uma koja mogu imati određena empirijska,
psihoanalitička i psihopatološka tumačenja. U pesmi rečitog naslova — Dvojnik— opevan je paranoičan
strah lirskog subjekta i permanentno osećanje nelagodnosti zbog prisustva bezobličnog "dvojnika" s
nesumnjivo demonskim, đavoljim atributima:

On nema oči — al me vavek gleda. 

Ima za mene uvek reč nemuštu.

On prvi šane onu miso šuštu 

Od koje bežim ko od vatre, leda.75

Dalje u pesmi javljaju se motivi koji bi lako mogli imati ishodište u usmenoj tradiciji:

Kad pođem za njim — osvanem sred blata. 

Strašno me drži, a neima šake. 
Ili me pušta nebu pod oblake, 
A kada padam — on me ne prihvata.

I blato i noćno kretanje ukazuju na htonsku prirodu "dvojnika" i asociraju predanja u kojima su
tematizovani noćni susreti smrtnika s vilama i drugim demonskim bićima. Najzad, u epilogu se uvodi i
motiv smeha, koji se, kako je već rečeno, i u tradicionalnoj kulturi i u Raičkovićevoj poeziji, vezuje za
đavola i demonske likove. Atmosfera koja prati smeh numinozne sile i lekseme za kojima pesnik poseže
(naježen, izbode, slomnjeno staklo) svedoče da je Raičković datu simboliku imao na umu:

Kad reč zaustim — ja umesto eha 

Naježen čekam da me sveg izbode 
Slomnjeno staklo njegovoga smeha.

Motiv dvojnika sreće se i u poemi o crnom Vladimiru, gde se pesnički subjekat identifikuje sa smrtno
bolesnim Ciganinom:

Ja već po nešto s njime delim 

(I pomalo se sa njim rušim): 
Kad hodnicima šetam belim 
Ja i za njega jednu pušim.
(...)
Već kao da sam mu u seni
I stojim pred njim sličan robu.
I kad umre, on će u meni
Da trune duže no u grobu ...76—

i u Razgovoru s ilovačom, u kojoj je opevano udvajanje lirskog subjekta tokom izrade njegove biste:

Stojim za svojim sopstvenim potiljkom

Kao da gledam sebe uza smrti
(Dok preživeli vajar blatnim šiljkom
Svog malog prsta po mom uhu vrti). 
(...)
Osećam-vidim naše tajne niti 
Iskonska grudo prenuta iz tmina: 
Ti ćeš umesto mene ovde biti 
Da nosiš moj lik kad ja budem glina.

U dve pomenute poeme, dvojnik je, na prvi pogled, iz druge sfere — to nije ni htonski lik ni demonska
sila koja prati i progoni lirskog subjekta, već bolesnik (Vladimir Purić), odnosno pesnikova bista.
Međutim, i oni poseduju atribute koji ih dovode u jasnu vezu s onostranim: Vladimir Purić je crn i
na smrt bolestan Ciganin77, dok su bista i lirski subjekt svojevrsni odrazi koji se zrcale preko smrti
("Stojim za svojim sopstvenim potiljkom / Kao da gledam sebe iza smrti").

Najzad, u kontekstu priče o elementima fantastike u poeziji Stevana Raičkovića valjalo bi se osvrnuti i na
temu odnosa između sveta živih i sveta mrtvih. U prethodno pomenutim Zapisima o crnom Vladimiru, u
čuvenoj lirskoj minijaturi iz osmog dela (Varijacije), granica između dva dijametralno suprotna sveta
— ovog i onog — korenito je uzdrmana, što datu pesmu dovodi u prostor fantastike. Crni Vladimir
pojavljuje se u pomenutoj minijaturi kao numinozni, noćni šetač, koji u ponoć bere cvetove "da resi tajne
svetove" i kao pokojnik koji se, s kosirom preko ramena, noću "krade brežinom":

Ogrnut belom težinom 

S kosirom preko ramena 
Krade se kosac brežinom 
Pobego ispod kamena.

Miriše teška komina 

Nad selom i nad ledinom 
Noć je ko crna domina 
Sa belom tačkom jedinom...78

Noćnom šetnjom kosca, pobeglog "ispod kamena", "s kosirom preko ramena", prizvan je arhetip smrti
kao kosača i napravljen prodor u "čistu", konzistentnu fantastiku, za koju nema mogućnosti realističnog
tumačenja79.

Motiv bekstva umrlog u simboličkom vidu javlja se i u ciklusu pesama posvećenom preminuloj
pesnikovoj supruzi, Bojani, u kojem pokojnica ima dvosturuku egzistenciju:

Iako znam da tamo ležiš 

Rasuta sva do zadnje truni 
Osećam kako amo bežiš.

To tražiš ležaj u mom telu. 

Na dva si mesta: onde truni, 
Da bih te ovde imo celu!80

U navedenoj pesmi, međutim, pomenuti motiv ostao je "u sferi emotivnog i psihološkog doživljaja", pa
fantastika "dobija neku vrstu mogućeg realističnog 'izlaza' u pretpostavljenom pjesnikovom zamišljanju
ili u nekoj vrsti njegovog halucinantnog viđenja" 81.

Ipak, iako se u datoj pesmi, kao i u celom ciklusu uopšte, prevashodno opeva subjektivan doživljaj i lična
fantazija, duboka veza s pokojnicom nakon njene smrti jeste nešto što istinski ugrožava živog i poseduje
elemente numinoznog, čak i onda kada se ne zalazi u polje fantastike 82, o čemu svedoči pesma Ti si moj
život videla iz bliza, gde je pomenuta veza uzrok nestanka živoga za života. S pokojnicom se, naime, gasi i
egzistencija lirskog subjekta, jer on na ovom svetu ostaje kao neka vrsta živog mrtvaca i čoveka bez
odraza u ogledalu:

Sedim za stolom i ne znam svog lika. 

Pred ogledalom zalud mi je stati: 
U tvome oku bila mi je slika.

Već pola mojih stvari s tobom trune. 

Niko me sada ne zna, nit će znati: 
Iz mene zjapi rana mesto nule.83

I u pesmi Post scriptum problematizovana je granica između mrtvih i živih, ali iz perspektive koja sama
po sebi zalazi u domen fantastike. Pesma je, naime, ispevana sa stanovišta i glasom pokojnika, ali se,
uprkos drastično izmenjenoj tački gledišta, u njoj prepoznaje isti emotivni spektar i ista vrsta straha kao i
u pesmama ispevanim glasom živih. Dominiraju osećanja usamljenosti ("Već smo pod zemljom,
razbacani, svako sam") i paniek i motiv nemogućnosti uspostavljanja željenog kontakta i komunikacije i s
drugim pokojnicima i sa svetom živih:
Tako sa svetom dodirnuti malo 
I uspaničeni usred svoje rake 
Napregnemo se (kom je šta ostalo) 
Da kroz cev zelenu dobijemo znake.84

Apsurd, groteska i paradoks85, prodor u fantastiku, iracionalna stanja, automatizacija ponašanja i

specifičan emotivni registar — strah, paranoja, nemoć — jesu elementi na koje je u poeziji Stevana
Raičkovića malo obraćano pažnje. Te elemente, međutim, ne bi trebalo zanemariti: oni su, kao što smo
videli, obeležili jedan bitan i vredan segment Raičkovićevog stvaralaštva i svedoče o činjenici da je
Raičković bio pesnik kompleksne osećajnosti, prijemčiv za različite stilske postupke i orijentacije. On je
nesumnjivo bio sklon romantičarskoj koncepciji pesničkog nadahnuća, strogoj formi (sonetu i katrenu) i
specifičnoj simbolizaciji stvarnosti (ptica, kamen, reka), zbog čega se s pravom smatra baštinikom
romantizma i simbolizma86. Raičković je, međutim, pevao i o egzistencijalnoj zebnji i otuđenju modernog
čoveka87, i to u veoma modernom, groteskno-fantastičnom ključu, po čemu je bio blizak nekim
radikalnijim literarnim pravcima. Dodirujući različite linije srpske i svetske lirike i oslanjajući se na
različite, čak i međusobno suprotstavljene i gotovo isključive poetske formacije, on je, ipak, ostajao
autentičan i samosvojan, što ni kritici, ni čitalačkoj publici nije moglo promaći.

Lidija Delić, Beograd