154.

Bitna promena okolnosti (klauzula rebus sic stantibus)

Bitna promena okolnosti ima odredjeni znacaj za dejstvo ugovora, a cilj obuhvatanja ove ustanove

je u tome da se prizna kao opsta norma poseban osnov za prestanak dejstva ili povlacenja iz

ugovora.

Kako se sustina klauzule svodi na promenu okolnosti, to se u praksi predvidja da se prestanak

dejstva ugovora moze uciniti s pozivom na promenu okolnosti koje su postojale u momentu kada se

stupalo u ugovor, a strane ugovornice nisu mogle da ga predvide.

Bitna promena okolnosti moze se istaci kao razlog za okoncavanje ugovora ili za povlacenje iz

ugovora jedino ako su promenom zahvacene okolnosti koje su predstavljale bitnu osnovu za

pristanak stranaka da budu obavezne ugovorom.

Klauzula rebus sic stantibus ima za posledicu da ne povlaci jednostrano raskidanje ugovora, vec

pravo da sluzi kao osnov za zahtev jedne strane da se pristupi reviziji ugovora formalnim putem ili

okoncanju ugovora.

U doktrini se pojavljuju razlicita misljenja o znacaju, ulozi I dejstvu ove klauzule, kao I o samom

shvatanju njene prirode. Dok jedna grupa pisaca u ovoj klauzuli vidi pravilo koje treba da sluzi

tumacenju volje strana ugovornica, I to one koja je postojala u momentu zakljucenja ugovora, pri

cemu ona ne moze da bude razlog za ukidanje ugovora, drugi smatraju da ona ima svoj izvor

nastanka u tome sto treba da sluzi zastiti vitalnih interesa drzave , te je, drzava pozivajuci se na

promenjene okolnosti koje mogu da ostete njene interese ovlascena da ucini jenostrani raskid

ugovora.

Suprotno stanoviste zauzimaju pristalice gledista da se klauzula moze smatrati dopustivom samo u

izuzetnim slucajevima I to kada su se okolnosti toliko izmenile da se iz prirode ugovora moze

zakljuciti da se njegove strane ne bi obavezivale das u mogle predvideti takvu bitnu promenu.

Srednje stanoviste jeste ono koje smatra da u svakom ugovoru treba smatrati kao sadrzinu ovu

klauzulu I da izmenom okolnosti pod kojima je ugovor prvobitno sklopljen, nuzno dolazi do

prestanka vaznosti ugovora I to na osnovu precutno izrazene namere strana ugovornica koja se u

svim slucajevima pretpostavlja.

Becka konvencija je predvidjala sledece slucajeve pozivanja na klauzulu rebus sic stantibus :

1) Kao osnov za prestanak dejstva ugovora ili za povlacenje iz ugovora ne moze se pozivati na

promene okolnosti koje su postojale u momentu kada se stupalo u ugovor, a koje strane

ugovornice nisu bile predvidele osim:

a) ako postojanje ovih okolnosti predstavlja bitnu osnovu sporazuma strana ugovornica da budu

obavezne ugovoromi

b) ako se dejstvo promene svodi na to da radikalno preinacava obim obaveza koje po ugovoru

jos treba ispuniti.

2) Na bitnu promenu okolnosti ne moze se pozivati:

a) ako se radi u ugovoru kojim se odredjuje granica I

b) ako je bitna promena proistekla iz povrede bilo ugovora, bilo neke druge medjunarodne

obaveze prema ostalim ugovornicama, a povredu je ucinila strana ugovornica koja se na nju

poziva.

155. Утицај рата на међународне уговоре

Klasicna doktrina medjunarodnog prava smatrala je da se s objavom rata gase svi medjunarodni

ugovori zakljuceni ranije izmedju strana koje ucestvuju u ratu.Ovakvo shvatanje odrazavalo je

praksu zakljucivanja pretezno medjunarodnih ugovora politickog karaktera. Koren ovakvog

shvatanja poticao je jos iz antickih vremena kada je postojala ustanova diffidatio, prema kojoj se

smatralo obicajnim pravilom da svaka zaracena strana svecano proglasi da se svi postojeci ugovori

sa drugom stranom imaju smatrati ukinutim.

Medjutim, praksa je, takodje, istakla ,tokom vremena, I koncepciju da je racionalnije stanoviste da

rat sam po sebi ne okoncava ugovore ali da nuzno ima specificno dejstvo na njihove ugovorne

odnose, s obzirom na kategoriju ugovora. Nastanak rata ima za posledicu da samo obustavi pojedine

ugovore od dalje primene. Sa nastajanjem neprijateljstva, ugovori zakljuceni u svrhe regulisanja

rata , odnosno ratnog stanja upravo pocinju da se primenjuju.

Kategorija ugovora koji se okoncavaju izbijanjem neprijateljstva obuhvata bilateralne

ugovore.Najvazniji od njih su cesto politicki ugovori (ugovori o prijateljstvu,ugovori o

garancijama,o savezu,o neutralnosti. Ovde, takodje, mogu postojati izuzeci npr. ugovori koji su

stvorili I garantovali stalnu neutralnost Svajcarske,iako po prirodi politicki ugovori,nisu izbijanjem

rata okoncani.

Sto se tice kategorije ugovora cije se dejstvo ratom samo obustavlja,treba istaci da ona obuhvata

multilateralne ugovore legislativnog karaktera, jer se smatra da ovi ugovori predstavljaju interes

celokupne medjunarodne zajednice I svih njenih subjekata na direktan ili cak na indirektan nacin.

Stoga se smatra da su ovakvi ugovori I dalje na snazi, bez obzira na izbijanje rata ili oruzanog

sukoba.

U istu grupu mogu da se ubroje I konvencije kojima su stvarane medjunarodne unije, kao I

konvencije cisto pravnog karaktera koje se ticu drugih drzava, osim drzava ugovornica . U principu,

ovakve Konvencije se ne ukidaju, vec se samo suspenduje njihovo dejstvo u odnosu na strane u

sukobu za vreme njenog trajanja. Ako ne postoje drugacije odredbe, ove konvencije potpuno

nastavljaju svoje dejstvo nakon okoncanja rata.

Treca kategorija obuhvata one ugovore koji u stvari pocinju da se primenjuju tek s nastupanjem

ratnog stanja, odnosno izbijanjem sukoba, buduci da je njihova sadrzina upravo u tome da regulisu

odnose za vreme rata. U ovu kategoriju ubrajaju se ugovori koji su zakljuceni posredstvom sile

zastitnice, kao sto su oni o razmeni ratnih zarobljenika, o uspostavljanju neutralne zone I sl..

157. Појам и врсте међународних спорова

Sukobljeni interesi medjunarodnih subjekata izazivaju medjunarodne sporove I mogu da dovedu do

medjunarodnih sukoba.Medjunarodno pravo raspolaze sredstvima za resavanje sporova mirnim

putem,za obezbedjeenje mira,kao I pravilima kojima se regulisu medjnarodni sukobi.

 U teoriji medjunarodnog prava uobicajena je podela medjunarodnih sporova na pravne I nepravne

(politicke). Slicno razlikovanje cesto se srece u ugovorima o mirnom resavanju sporova.Medjutim,ni

u doktrini ni u pozitivnom pravu ne postoji opsteprihvacena definicija pravnih I politickih

sporova.Postojece definicije znacajno se razlikuju kako u pogledu stepena opstosti tako I po

kriterijumu za ocenu jedne ili druge vrste sporova.

Apstraktne definicine predvidjaju izvesne opste elemente po kojima se pravni sporovi razlikuju od

politickih (formula upotrebljena u Lokarnskim ugovorima iz 1925.prema kojoj se pravnim sporovima

smatraju sve sporovi u kojima strane reciprocno osporavaju izvesno pravo, a sporovi u kojima nije

rec o nepriznavanju jednog prava predstavljaju nepravne ili politicke sporove.

Za enumerativne definicije karakteristicno je da sadrze manje ili vise iscrpnu listu sporova

odredjene vrste, pa je u Paktu Drustva naroda predvidjeno da se sporovima koji uopste ne mogu

biti resavani arbitrazom ili sudskom odlukom smatraju sporovi koji se odnose na :

- Tumacenje nekog ugovora,

- Svako pitanje medjunarodnog prava,

- Postojanje svake cinjenice koja bi, ako se utvrdi da zaista postoji, predstavljala povredju

jedne medjunarodne obaveze I na prorodu I velicinu duzine naknade zbog takve povrede.

Pravni I politicki sporovi mogu biti objektivno I subjektivno definisani.Prema objektivnom

kriterijumu kao pravni smatraju se sporovi koji se resavaju primenom pravila medjunarodnog

prava,odnosno oni koji su zasnovani na postojecem pravu.Politicki sporovi ticu se izmena postojeceg

prava I u njihovoj osnovi se nalaze sukobljeni interesi.

Medjutim,autori su se u vecini slozili da je tesko razlikovati pravne I politicke sporove.Svaki

politicki spor ima svoju pravnu stranu,kao sto svaki pravni spor ima svoju politicku sustinu.Nacin

resavanja jedne ili druge vrste sporova zavisi od subjektivne ocene zainteresovanih strana,tj od

njihove zelje da na osnovu pozitivnog prava bude resen konkretan spor.

171. Poreklo I pojam medjunarodnog ratnog prava

Poreklo međunarodnog ratnog prava

U teoriji ne postoji jedinstven stav o tome kada je nastalo ratno pravo kao deo

međunarodnog javnog prava. Različita mišljenja povodom pitanja određivanja njegovog

porekla mogla bi se, grosso modo, svesti na tri osnovna gledišta.

Po jednom shvatanju razvoj ratnog prava može se pratiti još od starog veka, pošto je ono

stvorenonekoliko milenijuma pre nove ere. Pravila ratnog prava toliko su davna po svom

postankuda neki cak tvrde kako su ona starija od pravila o mirnim odnosima među

narodimaposto se nužnost poštovanja pravnih normi postavljala tek sa upotrebom grube sile

ustanju koje se naziva ratom. Otuda se pravila i običaji ratnog prava mogu naći u svim

kulturama i civilizacijama, počevši od antičkog doba u okviru starih istočnih naroda pa

sve do Grčke i Rima.

Pristalice drugog gledišta smatraju da se međunarodno ratno pravo počelo

razvijati kao nepisano, običajno pravo tek u srednjem veku i to na evropskom kontinentu.

Njegov razvoj obeležili su uticaj hrišćanastva i razvoj riterskih (viteških) pravila ratovanja

potom tridesetogodišnji rat i Vestfalski mir, sistematizacija ratnih zakona i običaja'u

doktrini, donošenje vojnih priručnika i uputstava za vođenje rata od strane država što je

sve omogućilo da ratna pravila i običaji prerastu u međunarodno običajno pravo.

Stav treće grupe pisaca, čiji je broj najveći, nastanak međunarodnog ratnog prava vezuje

za

drugu polovinu devetnaestog veka i usvajanje Prve ženevske konvencije o poboljšanju

sudbine ranjenika iz 1864. Godine

Tacnost navedenih gledišta zavisi u krajnjoj liniji od toga kako se shvata

međunarodno ratno pravo. Ukoliko se ono posmatra u savremenom smislu kao izgrađen i

zaokružen sistem u kome preovlađuju kodifikovana pravila, odnosno pisani pravni izvori,

prav početak međunarodnog ratnog prava je druga polovina XIX veka. Međutim, ako se

zeli pratiti razvoj ratnog prava od pojave prvih njegovih običajnih pravila i ustanova, onda

je ono veoma staro po svom postanku, te se njegovo poreklo proteže na nekoliko

 milenijuma pre nove ere. U svakom slučaju, moderno međunarodno ratno pravo nastalo

je sredinom devetnaestog veka, ali njegove korene treba tražiti u dalekoj prošlosti.

Medjunarodno ratno pravo, kao deo medjunarodnog javnog prava, predstavlja skup

ugovornih I obicajnih pravnih pravila kojima se regulisu odnosi izmedju subjekata

medjunarodnog javnog prava u doba rata.Sustina se sastoji ne u negiranju rata kao cinjenice

– protiv koje se pravom moze biti,ali cije se postojanje ne moze poricati 0 vec u osporavanju

neogranicenog prava u izboru sredstava za nanosenje stete neprijatelju.Naziv

medjunarodno ratno pravo dominirao je do ’45 godine.Pod uticajem Povelje UN I namere da

se rat u potpunosti iskljuci iz medjunarodnih odnosa , nakon drugog svetskog rata nastoji se

da ovaj termin bude zamenjen novi.Nakon sto su usvojena dva Dopunska protokola uz

Zenevske konvencije naziv medjunarodno humanitarno pravo postaje preovladjujuci naziv.

180. Ограничења у погледу средстава борбе

Zabrane u pogledu sredstava borbe predvidjene su ugovorima I obicajnim pravilima ratnog

prava.Tom prilikom pravi se razlika izmedju konvencionalnog oruzja I oruzja za masovno unistenje.

Zabrane I ogranicenje postoje u pogledu sledecih vrsta konvencionalnog oruzja :

antipersonalne mine – a)Konvencija o zabrani upotrebe,skladistenja,proizvodnje I prometa

antipersonalnih mina I o njihovom unistenju iz 1997. godine zabranjuje upotrebu antipersonalnih

mina u svim okolnostima.

b)ostale kopnene mine – protivoklopne mine I mine iznenadjenja. Upotreba ovih mina nije zabranjena

, ali Protokolom iz 96 godine uz konvenciju o konvencionalnom oruzju uvedena su brojna ogranicenja

koja imaju za cilj da umanje stetne posledice ovih mina po civilno stanovnistvo I da olaksaju njihovo

uklanjanje po zavrsetku sukoba.

c) podmorske mine – Su zakonito sredstvo ratovanja ,ali zbog moguceg neselektivnog dejstva

ustanovljena su posebna pravila za njihovo postavljanje I upotrebu.Ta pravila imaju za cilj da

onemoguce da ove mine deluju na trgovacke brodove I brodove neutralnih zemalja I ona su sadrzana
u Osmoj haskoj konvenciji o postavljanju dodirnih automatskih podmorskih mina iz 1907

godine.Najznacajnija su sl pravila :

a) usidrene mine moraju postati bezopasne kada se otkace od sidra,

b)neusidrene mine moraju imati mehanizam koji ih cini bezopasnim kada se izgubi kontrola nad njima

c)postavljene mine moraju biti9 pazljivo registrovane.

d)kasetna municija – Pod kasetnom municijom se podrazumeva konvencionalna municija koja je tako

konstruisana da raseje ili izbaci vise bombi cija je tezina manja od 20 kg.Kasetna municija se sastoji

od limenog kontejnera napunjenog velikim brojem kasetnih bombi koji se nakon bacanja otvara u

vazduhu rasejavajuci svoj sadrzaj.Konvencija o kasetnoj municiji iz 2008 godine drzavama

ugovornicama je zabranjena upotreba ove municije u svim okolnostima.Zabranjen je I njihov

razvoj,proizvodnja,sticanje kasetne municije I njihov transfer.

e) projektili ispod 400 grama tezine, koji su eksplozivni ili napunjeni rasprskavajucim ili

zapaljivim materijama.Njihova upotreba je zabranjena Petrogradskom deklaracijom iz 1868 godine.

f)dum-dum municija – Trecom haskom deklaracijom ustanovljena je apsolutna zabrana te vrste

municije jer se njome nanose suvisne patnje I znatno otezava postupak lecenja povredjenih lica.

g) Torpeda – Haskom konvencijom iz 1907 godine ogranicena je upotreba torpeda u pomorskom

ratovanju.Konvencija zabranjuje upotrebu onih torpeda koja ne postaju neskodljiva kada promase

cilj.

h)oruzja koja povrede ljudskom organizmu nanose fragmentima koji se ne mogu otkriti

rentgenskim zracima – Konvencija o konvencionalnom oruzju iz 1980 godine tj njenim Protokolom I

zabranjena je upotrreba ove vrste oruzja u cilju sprecavanja povreda koje se vrlo tesko mogu leciti.

i) zapaljivo oruzje – Protokol III uz Konvenciju o konvencionalnom oruzju sadrzi samo neka

ogranicenja u pogledu upotrebe zapaljivog oruzja koja imaju za cilj da umanje rizik od nenamernog

povredjivanja civilnog stanovnistva I rasprostranjenog unistavanja suma I drugih zelenih povrsina.

j) lasersko oslepljujece oruzje…

Zabrana upotrebe hemijskog oruzja dugo je bila obicajno pravilo.Njegova ugovorna zabrana izvrsena

je na Prvoj haskoj konferenciji I to Haskim pravilnikom o zakonima I obicajima suvozemnog rata I

Deklaracijom koja se odnosi na zagusljive gasove.Sveobuhvatna zabrana ovog oruzja izvrsena je

1993. godine usvajanjem Konvencije o zabrani razvoja,proizvodnje,skladistenja I upotrebe hemijskog

oruzja I o njegovom unistavanju.

Upotreba bioloskog oruzja prvi put je zabranjena vec pomenutim Zenevskim protokolom iz 1925.

godine.Siri krug zabrana u pogledu ove vrste oruzja uveden je Konvencijom o zabrani

razvoja,proizvodnje I skladistenja bioloskog I toksicnog oruzja I o njihovom unistavanju iz 1972.

godine.

Nuklearno oruzje – je relativno nova vrsta oruzja ogromne snage koje se pojavilo nakon Drugog

svetskog rata.U pogledu nuklearnog oruzja postoji veliki broj ugovornih zabrana.Tako je zabranjeno

sirenje ove vrste oruzja izvan odredjenog kruga drzava,zabranjeni su eksperimenti nuklearnim

oruzjem u atmosferi,kosmosu I pod vodom.Medjutim,navodi se da je to neselektivno oruzje koje

nanosi stete I civilima I civilnim objektima,njegova upotreba nije u skladu sa nacelom

proporcionalnosti,te da ono izaziva neopravdana I nezakonita ostecenja zivotne sredine.