Ljudske pobude za filozofiranje

Na ovom času bavićemo se ljudskim pobudama za filozofiranje. Jednostavno rečeno, pitaćemo se šta
motiviše ljude da filozofiraju odnosno zašto ljudi filozofiraju. Pitanje “zašto ljudi filozofiraju” može se
prevesti pitanjem “zašto ljudi vole mudrost”. Ako je na prošlom času u centru naše pažnje bio pojam
mudrosti, koju smo odredili kao najopštiji pogled, odnosno pogled na celinu (pogled na svet, odnosno
na sve ono što jeste), danas ćemo se baviti pojmom ljubavi. Zašto ljudi vole mudrost? U odgovoru na
ovo pitanje, dobićemo bar deo odgovora na pitanje šta je filozofija.

Pre nego što odgovorimo na to pitanje, treba napomenuti da pobude za filozofiranje treba razlikovati od
vremenskog početka filozofije. Vremenski početak je početak nečega u vremenu. To je onaj trenutak
kada je nešto počelo da postoji, tj. kada istorijski nastalo. Na ovom času se nećemo baviti istorijskim
poreklom, nastankom, i razvojem filozofije. Poreklo i nastanak filozofije u antičkoj Grčkoj, kao i
pojam njene istorije/razvoja biće razmatrani u jednoj od narednih lekcija.

Čuđenje
Platon i Aristotel (čuveni starogrčki filozofi iz 5. odnosno 4. veka pre nove ere) zapazili su da se
filozofija javlja usled čuđenja odnosno divljenja, da je čuđenje glavna pobuda/motiv da se filozofira.
 Čemu se čudimo?
Obično se čudimo onome što je neobično, nesvakidašnje, retko itd. (paranormalni fenomeni –
telepatija, telekineza, levitacija) Međutim, filozofija počinje kada počnemo da se čudimo onome
najobičnijem, najsvakidašnjijem (podeli ljudi na muškarce i žene, sposobnosti čoveka da govori,
novcu, itd.). Međutim, upravo time što se čudimo običnome, ono za nas postaje nešto neobično i
nesvakidašnje. Slično iskustvo svako od nas ima u onom trenutku kada mu neka reč koju je upotrebljavao često, neka
obična, svakidašnja reč, zazvuči krajnje čudno.
(Normalni ljudi se čude nad nenormalnim. Filozofi se čude nad normalnim. Šta se odatle može
zaključiti o filozofima?)
(svakodnevno, obično, normalno = opšte, bitno)
To najobičnije, najsvakidašnjije čemu se čudi filozofija, u filozofiji se naziva onim što se samo po sebi
razume, onim što je samo po sebi očigledno. Takav je na primer fenomen postojanja. Svi
upotrebljavamo glagol "biti", a da nam je pri tome njegove značenje/smisao samo po sebi razumljivo,
samo po sebi očigledno. Svako od nase se svakodnevno susreće sa mnoštvo stvari, susreće se sa
činjenicom da te stvari postoje. Uprkos tome, ili baš zbog toga (mnoštva), njihovo postojanje nam
ostaje potpuno samorazumljivo, samoočigledno.
Jednostavnije, možemo reći da je znatiželja izvor filozofije. Ali ne bilo koja znatiželja, već samo ona
koja za svoj predmet ima ono što je samorazumljivo i samoočigledno. Npr. možemo se čuditi tome
zašto stvari uopšte jesu/postoje, tj. zašto jednostavno ne postoje, kao kada se deca pitaju "zašto je nešto,
a ne ništa", zašto stvari jesu baš to što jesu, itd.

Sumnja
Na mišljenje da čuđenje predstavlja motiv da se filozofira, nadovezuje se ideja da mi (počinjemo da)
filozofiramo zato što sumnjamo. Tek kada posumnjamo u pred-rasude mi počinjemo da filozofiramo.
Predrasude su pogledi (koji obrazuju pogled na svet, živtnu filozofiju itd., vidi prethodnu lekciju) koje
smo prihvatili manje ili više nesvesno i bez kritičkog preisipitivanja. Drugim rečima, to su pogledi koje
smo prihatili pre rasuđivanja o njima. Upravo zato philosophos nije sophos. Mudrac prosto ima neki
pogled na svet. Filozof ga, pak, dovodi u pitanje.
Predrasude su, inače, ono što nam je potpuno samorazumljivo i samoočigledno. Ako pro-filozofirati
znači po-sumnjati, onda se pobuda da se filozofira može dovesti u vezu sa dovođenjem u pitanje
predrasuda, kao najsamorazumljivijih i najsamoočevidnijih pogleda. Recimo, ljudima je dugo vremena bilo
očigledno da je zemlja ravna ploča. Kuda god pogledaš oko sebe, vidiš doduše reljef, ali u osnovi, vidiš da je zemlja ravna
ploča sa mnoštvom izbočina i udubljenja. Isto tako, dugo vremena bilo im je samorazumljivo da zemlja miruje, a da se, na
primer, sunce kreće. I zaista, kada ne bi mirovala kamen pušten da pada slobodno sa nekog tornja ne bi padao vertikalno
naniže, već dijagonalno. Ali da li zaista imamo razloga da poverujemo onome što vidimo? Da li zaista vertikalni pad naniže
kamena dokazuje da zemlja miruje? Da li je zaista istinito ono što je očigledno? Ipak, u to se može posumnjati, i ljudi su u
to zaista i posumnjali.
Našu kratku analizu sumnje možemo da dopunimo Hegelovim iskazom koji kaže da ono što je
poznato nije samim tim i spoznato.
 Šta nam je najpoznatije?
Hegel hoće da kaže da to što poznajemo nešto (a ono svakidašnje, obično je upravo ono najpoznatije)
ne povlači za sobom to da smo saznali suštinu toga nečega. Mi moramo da dovedemo u pitanje to naše
poznavanje kako bismo došli do istinskog znanja. Tako nam je fenomen egzistencije, fenomen postojanja, upravo
ono najpoznatije. Ovaj sto za kojim sedim prvo shvatam kao nešto postojeće, a tek onda kao nešto za čime sedim. Sve sa
čime dolazim u bilo kakav kontakt shvatam kao postojeće. Ali da li ja zaista znam šta to znači biti, šta to znači postojati.

* Vidi udžbenik, Da li je filozofija po nečemu izuzetna?, prividno znanje - sumnja, str. 18. Posebnu
pažnju obratiti na razliku između pojave, za koju se vezuje prividno znanje,i prave stvarnosti, za koju
se vezuje teorija.

Granične situacije
Sa druge strane, neki filozofi smatraju da iz duboke potresenosti koja spopada čoveka kada se zatekne
u graničnoj situaciji i svesti o njegovoj sopstvenoj izgubljenosti u svetu proizilazi pitanje o samom
sebi. Granična situacija se naziva graničnom zato što je u vezi sa granicama ljudske egzistencije, tj. u
vezi je sa rođenjem i smrću, koji predstavljaju krajnje granice ljudskog postojanja. Čovek se u
graničnoj situaciji nalazi suočen sa smrću (jednom od granica svojeg postojanja). Tako bolest na smrt
predstavlja jednu tipičnu graničnu situaciju. U toj graničnoj situaciji čovek postavlja granična pitanja, pitanja koja se tiču
granica, odnosno krajnje svrhe i smisla ljudske egzistencije.

Položaj čoveka u svetu

Iskonski položaj čovek u svetu je položaj koji čovek u svetu zauzima kao čovek. Kako to da
shvatimo? Čovek zauzima razne položaje. Čovek kao ćerka ili sin zauzima određeni položaj u porodici,
kao građanin zauzima određeni položaj državi, kao zaposleni zauzima određeni položaj na poslu.
Međutim, čovek, ali sada ne kao sin ili ćerka, ne kao građanin, ne kao zaposleni, već čovek kao čovek
zauzima određeni položaj u svetu. I upravo u tom svetu, u kojem kao čovek zauzima položaj, on može
biti ili se bar može osećati bačeno, izgubljeno (kao kad vas neko baci u neku nepreglednu šumu ili
neki nepoznati grad i vi ne znate ni šta hoćete ni kud hoćete), te se može pitati gde se on u svetu nalazi,
ili čovek može biti ili se bar može osećati kao stranac, tuđinac u svetu (kao kada se poneki put
osetimo kao stranci u sopstvenoj državi), pa se može, analogno, pitati, koje je njegovo pravo mesto u
svetu, tj. gde zaista pripada? Opet odgovor na to pitanje ne može dati geografija, jer geografija kaže
gde se on u prostoru nalazi kao fizičko biće koje postoji u prostoru. Međutim, čovek se ne svodi na
svoju fizičku dimenziju.
Pitanja "odakle, kamo i čemu" predstavljaju filozofska pitanja koja čovek postavlja u vezi sa svojim položajem u kosmosu.
To su prva i poslednja pitanja, pre svega, zato što govore o početku i kraju ljudske egzistenciju – odakle čovek dolazi po
rođenju i kamo odlazi posle smrti. Pitanje "čemu" je pitanje koje se tiče poslednje svrhe ljudskog postojanja. Zašto kažemo
"poslednje"? Zato što čovek u svome životu ima različite ciljeve odnosno svrhe. Čovek teži tome da postane obrazovan, da
se zaposli, da formira porodicu itd. Ali sve te svrhe odnosno ciljeve koje on pokušava postići on postiže radi nekog drugog
krajnjeg cilja, npr. radi sreće. Tako Aristotel kaže da je na primer sreća poslednja svrha ljudskog delovanja, jer sve činimo
radi naše sreće, dok nas sreća zanima radi nje same.

Ljudska suština
Neki filozofi smatraju da filozofija izvire iz same suštine čovekovog bića. Filozofija je stoga bliska
svim ljudim i zanima sve ljude. Filozofiranje je, prema tim filozofima, ljudski zadatak koji svako
ljudsko biće ima utoliko ukoliko je ljudsko biće. Prema tome, filozofija nije tek profesija ili struka
kojom bi se bavili samo filozofi. Tako su, prema tim filozofima, koje zovemo humanistima, jer
stavljaju čoveka u centar filozofskih interesovanja, granična pitanja deo same ljudske suštine, i svaki
čovek ima potrebu ili mora da odgovori na ova pitanja. Osobenost filozofskog odgovora na ova pitanja
sastoji se u njegovoj racionalnosti.
I premda je svako suočen sa svojim iskonskim položajem u svetu, i premda je filozofija ljudski zadatak,
ovaj susret sa svojim iskonskim položajem u svetu ne mora biti filozofski, i ovaj zadatak što ga čini
filozofija, ne mora biti rešen filozofijom. Funkciju koju vrši filozofija u tim slučajevima može da vrši i
religija, ili umetnost, ili nauka itd. Osobenost filozofskog odgovora na gore navedena pitanja
razmatraćemo kada budemo razmatrali odnos filozofije prema religiji, mitu, umetnosti i nauci.