1

Екологија

EKOCИCTEM
Екосистем представља јединство одговарајућег биотопа и биоценозе.
Проучавајући живе организме ми их никако не можемо одвојити од околне
животне средине, односно животну средину не сачињавају само елементи
неорганске природе већ и еколошки системи, дакле популације и биоценозе
којима припадају.
Јединство живе и неживе природе се заснива на непрекидним
динамичким односима биотичке и абиотичке компоненте.
Одлике сваког екосистема су.
1) Структура екосистема
2) Динамика екосистема
3) Еколошки односи
4) Кружење материје и протицање енергије

1. Структура екосистема се остварује организацијом у простору ,

бројношћу, распоредом и саставом популација, организама и животних
форми, које су наравно усклађене са условима спољашње средине у
биотопу (на станишту).
2. Динамика екосистема представља временску организацију и односи се на
сезонску променљивост екосистема, односно подразумева сукцесије у
дужем временском периоду.
Структура и динамика се заснивају на специфичностима које владају у
биотопу. Организми (боценозе) који насељавају неки биотоп су најбоље
прилагођени на услове који владају у њему. Међутим односи који владају
у екосистему нису дати једном заувек већ свака промена у средини
условљава (изазива) промене у еколошком прилагођавању (они се
адаптирају на нове промене). Мењајући се жива бића истовремено утичу
да се промене и еколошке прилике на станишту, а ово поново изазива
промене тј. нове адаптације организама.
Било каква промена у ма ком делу екосистема изазива тј.
одражава се на екосистем у целини. Општа промена у екосисттему
изазива реакције сваког посебног дела екосистема , а долази и до
међусобног усаглашавања (коакције).

3. Еколошки односи су заправо односи између спољашње средине

(биотопа) и организама. Има три врсте односа и то:

А) Акције – утицаји које нежива

природа (биотоп) врши на организме
Б) Реакције – утицаји живих бића на
биотоп (односно њихова реакција у
смислу прилагођавања на услове из
спољне средине при чему се мењају и
сами организми)
Ц) Коакције – узајамни односи међу
организмима (односи исхране ,
паразитизам, симбиоза,
сапрофитизам и конкурентски
односи)
 2
Екологија

4. Кружење материје и протицање енергије представљају процесе

при којима се одржава метаболизам екосистема. Претпоставка је да се почетна
количина материја на планети Земљи није мењала битно током еволуције, већ
да се само смењују облици живих бића користећи исту материју. Материја
дакле кружи, мења облик и никада не напушта биосферу (затворен систем).
Ниједан облик материје није дакле постојан већ се замењује другим.
Произвођачи узимају неорганске материје од којих у процесу фотосинтезе
синтетишу органска једињења у којима је сунчева енергија везана и
акумулирана у облику потенцијалне енергије. Овакве органске материје сада
служе као храна читавом низу потрошача (преко ланаца исхране) прелазећи
при томе у сложеније облике органских једињења. Циклус кружења материје се
завршава разлагачима који разлажу угинуле организме на неорганске састојке
(елементе), па њих могу поново користити биљке. Паралелно са материјом у
екосистему кружи и енергија. И она прелази из једног у други облик, користећи
се за обављање животних процеса (нпр. кретања), али на сваком трофичком
нивоу се ослобађа део енергије па се морају уносити нове количине енергије.

Кружење воде
Органски продуктивитет (продуктивност) екосистема је укупна
количина образоване (произведене) органске материје (биомасе) коју
произведу (продукују) сви организми на различитим трофичким ступњевима
(нивоима) у одређеном временском периоду по јединици површине или
запремине.
Разликујемо примарну органску продуктивност – која потиче од
произвођача (аутотрофних организама) и секундарну органску
продуктивност која потиче од потрошача и разлагача.

Екосистеми су груписани на основу општег изгледа при чему су јако

важне доминанте врсте организама , односно доминантне животне форме које
су у складу са условима који владају са спољашњом средином.
Различити екосистеми се у једној климатској зони групишу у једнице више
реда које се називају биоми.

БИОСФЕРА
- је глобални еколошки систем, који представља врхунско јединство живе и
неживе природе, и обухвата читав простор насељен живим светом.
- Обухвата:
-доње слојеве атмосфере
-хидросферу,и
 3
Екологија
-горње слојеве литосфере (Земљина кора ).

Основна јединица структуре је ЕКОСИСТЕМ, значи биосфера је скуп

свих екосистема на планети Земљи.

Биосфера ја настала током геолошке историје Земље, као резултат

активности живих организама и процеса размене материје и енергије.

Улога живог света у одређивању биосфере је следећа:

1. Енергетска улога : биљке су способне да у процесу фотосинтезе
везују енергију и чине сложене органске материје.
2. Стварање гасова :чинећи састав атмосфере погодним за дисање,
али и одговарајући састав за друге процесе (N, O2,CO2, и др.).
3. Концентрација биогених елемената : који из околне средине
доспевају у живе организме (H,C,N,O2,Na,Mg).
4. Оксидација
5. Разлагање живих организама после смрти.

Распон биосфере је 11 км у дубину вода до 9 км у висину (планине).

Горња граница за боравак човека је 5000 м.
2/3 планете чини вода (хидросфера), 11,2% су пустиње, 8,4%
представљају шуме, 5,3% су пашњаци и степе, док свега 2,8% припада
обрадивим површинама.

Животне области
Сви природни екосистеми на Земљи су груписани у оквиру одређених
климатских области у јединице вишег реда – биоми, које карактерише одређени
тип екосистема и одговарајуће животне форме.
 Област мора и океана
 Област копнених вода
 Сувоземна област живота
Прва два су водени или акватични биоми код којих је основна животна
средина вода, а трећи представља све сувоземне биоме ( основна средина је

ваздух).
 4
Екологија

Сувоземна област живота

Основни типови биома су:
1. тропске влажне шуме
2. саване
3. пустиње
4. зимзелене шуме или шикаре
Тропске кишне шуме

Представљају најбујнију и најсложенију вегетацију на Земљи. Чест назив

за ове шуме су тропске прашуме. Бујност и сложеност вегетације проистичу из
две чињенице. Прво ради се о изузетно повољним климатским условима током
читаве године. Просечна колилчина падавина износи 200-400 цм воденог
талога, а на Хавајима и до 12000 цм годишње.У овој области не постоји сушни
период.Температурни услови су такви а су разлика између најтоплијег и
најхладнијег месеца износи 1-6ОЦ годишње. Температуре се крећу обично
између 25 и 30 ОЦ. Најхладнији месец има просечну темп. око 18 ОЦ, а
максималне температуре ретко прелазе 35-36 ОЦ.
Одликују се изузетно великом органском продукцијом, а и чињеницом да
на релативно малом простору има огроман број различитих врста биљака и
животиња.Велики је број карактеристичних животних форми: џиновско дрвеће,
лијане, животиње које живе на дрвећу, ноћне животиње, различите врсте
летећих организама итд.
Највећа пространства које обухватају тропске кишне шуме су:

Континент
Област
Слив реке Амазон Ј. Америка
Реке Конго, Нигер и Велика језера Африка
Острва Јава, Борнео и Суматра, Острва Сундског
Нова гвинеја архипелага
 5
Екологија
Саване

Саване су тропски тип зељасте вегетације. Сличне су степама, али

постоје и разлике. Прва основна разлика је да у саванама постоји дрвеће, а
друга да је период вегетције у степама прекунут хладним зимским периодом , а
у савани напротив летњим сушним.
Огромне површине у Африци (источно и јужно од Сахаре су под саваном,
као и Ј. Америци, где су у Венецуели и Гвајани познате под именом љанос, а у
централном Бразилу под именом кампос.
Количина падавина је релативно велика (90-150 цм), али је
неравномерно распоређена током године, тако да сушни период траје од 4-6
месеци.
У саванама зељасти покривач није потпуно затворен па постоје и
огољена места. Доминирају високе траве (до 1, па и 3 метра), а
карактеристично је и присуство дрвећа, углавном проређеног и ниског.
Каракеристична саванска дрва у Африци су баобаб и акација, а у
Аустралији еукалиптус.
Биљке су углавном ксероморфне што значи да су прилагођене на
услове суше.
Од животиња у Африци позната су велика крда биљоједа: слонови,
жирафе, носорози, зебре, антилопе.
Од птица карактеристичне су птице тркачице: ној у Африци, ему у
Аустралији и нанду у Ј. Америци.

Пустиње

Пустиње се одликују већом или мањом проређеношћу биљног

покривача. Биљке су међусобно удаљене, подлога делимично покривена, а у
неким случајевим и потпуно одсуствује.
Неповољни услови се у пустињи своде што се биљака тиче у суштини на
недостатак воде.Постоје две врсте пустиња суве пустиње код којих постоји
физичка суша и налазе се у областима са минималним количинама падавина и
хладне пустиње где влада физиолошка суша, јер влага у суштини постоји, али
биљке због ниских температура не могу усвајати воду јер не функционише
коренов систем.Такође је и вегеациони период јако кратак.
Разликујемо још и слане, камените и стеновите пустиње.

Назив пустиње Континенти

Африка
Сахара
Аустралија
Централна аустралијска пустиња
Азија
Гоби и Шамо
Америка
Аризона

Лишћарска листопадна шума

Карактеристичне су за северну хемисферу. Листови у овим шумама су
широки и крупни, последица повољних климатских услова – јер највећи део
воденог талога падне за време топлог периода године. По режиму падавина
 6
Екологија
деле се на суве, средње влажне и влажне шуме. Постоји подела на светле
шуме (нпр. брезове) и тамне шуме (нпр. букове).
Основни родови дрвећа су: буква, храст, јасен, липа, јавор, платан, граб,
кестен,топола и врба.
Од животиња ту живе : мрави, лептирови (инсекти), змије, гуштери, жабе,
сисари итд.
Степе

Под степама подразумевамо зељасту вегетацију у којој нема дрвећа, а

период вегетација траје преко лета.Степа је вегетација затвореног типа, што
значи да је земља потпуно покривена биљним покривачем. Образована је од
ксероморфних и микротермних биљака, што значи од биљака које су
адаптиране на сушу и мраз.
Степе заузимају огромне површине и Европе , Северне Америке где се
називају прерије и Јужне Америке где се називају пампаси.
Развијене су у оним деловима где влада континентална клима коју
одликује хладна зима, и доста сув вегетацијски период пролеће-лето-јесен
(веома мало падавина у том периоду).
Северне четинарске шуме (тајге)

Распрострањене на северној хемисфери.Живе у климатским приликама у

којима је умерено лето и оштра зима. Температура најтоплијег месеца износи
једва преко 10 степени (мада има крајева где досеже и до 19). Најхладнији
месец у просеку има 3 степена понегде, мада у Сибиру температуре знају да
падну и испод 50 степени Ц. Нижи шумски спратови су због слабијих светлосних
услова слабије развијени.
Карактеристично дрвеће су: смрче, ариши, јеле, борови, док се по ободу
среће и листопадно дрвеће, нпр. брезе и врбе.
Тајге су сиромашније животињама у односу на остале шумске заједнице.
На оштре услове који владају у тајгама прилагођене су дебелим крзном, које
има заштитну белу боју.
Тундре и хладне пустиње

Клима тундре се одликује јако ниском температуром. Чак и летњим

месецима (јули и август) температура не прелази 10 степени Ц. Зима траје 8
месеци, а температуре се спуштају и до –50. Падавина има мало чак и у време
зимског периода тако да је снежни покривач 20-50 цм. Земљиште тундре је јако
хладно тако да у већини области постоји слој вечно смрзнуте подлоге која се
не отапа чак ни лети, тако да већ на дубинама 1,5-2 метра наилазимо на овај
слој.
Овакви климатски услови доводе до тога да је могућ опстанак само
ограниченом броју животиња и биљака. Биљке су у овом подручјуниског и
закржљалог раста, а од животиња познате врсте су поларни вук, бели зец,
хермелин, арктичка лисица, леминзи итд.