ашто је дошло до пандемије? Хоће ли нас короновирус излечити?

Здраво. Одлучио сам да са вама поделим своја размишљања о пандемији која нас је снашла. Наравно да ми се роје
многе мисли, као сваком од нас, о овоме шта нам се догађа и можда има смисла направити и низ беседа, предавања о
коронавирусу, модерној куги и асоцијацијама које могу да падну на памет и о предвиђањима која имају политолози и
стучњаци за политичку филозофију или геополитику у вези са будућношћу, када ће се све ово завршити. Предлажем
да разговарамо о томе, пишите на моје друштвене мреже, одговараћу на ваша питања и разговараћемо о вашим
занимљивим мислима.

Али, кренимо данас са једном од темељних ствари. Ако се сетимо почетка Илијаде, наићи ћемо на ситуацију која
изненађујуће подсећа на оно што нам се догађа. Постоји Аполон, врло је мрачан, мрачнији од облака, то јест, бог
светлости, бог лакоће, бог јасности, бог непроменљивости, који је огорчен.

Занимљиво је да је огорчен због непоштовања према његовом, Аполоновом свештенику, а  исход његовог беса према
Ахајцима је куга. Тако се бог светлости, муза, бог хармоније, бог узвишене лепоте појављује као извор куге, пандемије
у Ахајској војсци.

Друга веома важан тренутак је да, када Аполон дође на гозбу богова у истом Хомеровом делу, сви богови скоче са
својих места, јер његов долазак на гозбу богова не представља ништа добро никоме. Овај злослутни аспект бога
светлости, бога правде, бога истинског суда у грчкој традицији открива много тога. Он доноси кугу, вирус, носи смрт и
истребљење. Зашто то ради?

И, ово овде је веома важно: зато што су према његовом свештенику поступали са непоштовањем. Ако се одвојимо од
специфичне Хомерове приче, овај филозофски мит можемо формулисати на следећи начин: бог светлости, бог
вертикале, бог неба, бог Хипербореје кажњава човечанство, које одвлаче неке потпуно неваже ствари, вређајући
соларну осу у сваком од нас. Па тако прича у вези са коронавирусом, пандемијом, кугом, са оним што коси
човечанство, постаје разумљива.

Аполон је метафизички симбол нашег обраћања самима себи, нашој унутрашњости, нашему “ја”, нашој бесмртној
души, тада, када се људи огреше о ову бесмртну душу, када их усиса забава, спољашњи свет, телесна уживања и
непрестана опседнутост материјалним добрима која они стичу или их не стичу довољно или желе више, или желе да
их брже троше  или их некако користе. Када почну да се роје људи са не-аполонским вредностима и када овај рој
достигне одређену критичну тачку, тада Аполон шаље кугу човечанству, а то је савршено исправно и логично и тада
ова куга натера људе да се поново врате себи. О томе је писао и Албер Ками у роману "Куга". Рекао је да је куга начин
размишљања, то је позив нама да размислимо о најважнијим и основним стварима.

Не ради се само о карантину, пре свега се ради о судару са смрћу. Јер, кад живимо у обичним условима, не сећамо се
своје коначности, заборављамо на смрт, смрт буде негде изван наше пажње, изван зоне нашег постојања. И тада
долази пандемија, долази коронавируса, долази куга – тада нам се смрт враћа, а и ми се враћамо њој. Дакле, враћамо
се суштини човечанства, а није ни случајно да су Грци људе звали смртницима, βροτοι.

Другим речима – смртност човека је његова посебна фигура, његова граница, његова формула, ограничење. Смрт –
тек пред лицем смрти, наш живот се размотава. Живот стиче смисао тек када је повезан са смрћу. Хајдегер је пред крај
филозофског процеса, у 20. веку одредио Dasein као “бити-ка-смрти”. Наше присуство у свету, наше присуство овде,
наше мишљење на месту где смо, стиче смисао, значај и тежину тек када визуализујемо смрт.

Куга или коронавирус нас пребацују у ово, враћају нас у наш Dasein, у ствари, ово је неко филозофско упутство. А, како
је Аполон бог филозофије, бог мисли, бог светлости и управо је та светлост људског ограничења упаљена у нама у
тренутку када се сусретнемо са нашим границама.

То је прилично интересантно – коначност - на грчком, peros  је граница, ограничење. Чини нам се (посебно је питање:
зашто) да је све бесконачно: Васиона је бесконачна, материја је бесконачна, а прихватањем материјалне
бесконачности, бесконачног дробљења материје, са овом бесконачношћу, ми постајемо робови бесконачности; и,
управо у тој бесконачности долазимо до стања ентропије, забаве, расејаности и заборава себе. А, ми бисмо да живимо
вечно, затим говоримо о физичкој бесмртности, онда говоримо о преносу знања у облак-сервере, а наша логика тежи
да се сједини са том бесконачношћу. Али, Грци су говорили да је суштина човека и суштина духа, суштина Бога
граница, ограничење, peros, а не бесконачност, apeiron. А, коначност и ограничење, то је однос живота и смрти,
присуство и одсуство успостављања границе и представља суштину одабраног јединства.
Наша коначност, наша ограниченост смрћу представља нашу суштину, нашу световну суштину. А када се трудимо да
изађемо из ове ограничености, када покушавамо да се стопимо са бесконачношћу, губимо себе. То се сада догађа, а
Аполон шаље кугу да бисмо се подсетили да смо смртна и коначна бића.

Али, ако се са коронавирусом боримо чисто технички, покушавајући да се опоравимо, спасимо вољене, одседимо у
карантину (све то се мора сигурно учинити), пропустићемо главно Аполоново упутство, пропустићемо главну
филозофску поруку куге или коронавируса: да смо коначни, да смо смртни, а та смртност је наша суштина. Суочени са
смрћу, ми живимо и, кадгод заиста живимо, живимо само пред лицем смрти. Чим смрт нестане иза хоризонта, живот
губи своју гипкост, присуство, растаче се, пада у псеудо-бесконачност забаве, у домаће бриге, непрестано расипање
бесконачног броја малих предмета, деловања, корака или гестова, који нас привлаче.

У ствари, само пред лицем смрти, наша присутност, наше бити-у-свету се сабира и, само у том стању, и само у овом
положају, испред властите ограничености, ми смо способни да будемо сами са собом, способни смо да постојимо као
људи, способни смо да се саберемо и мислимо.

Дакле, не ради се о томе да ли живети или умрети већ о чињеници да човек живи само на граници са смрћу, а кад од
ње направи отклон и заборави на ту границу, престаје да живи, растаче се, чини злочин над собом, а епидемија – то је
позив нама, можда последњи позив да се вратимо сопственом достојанству. То је филозофско значење куге.

Невероватно је да смо у московском уметничком позоришту МХАТ отворили изложбу “Аполон. Појављивање.”
изванредног уметника Бељајев-Гинтовта, баш у тренутку када је почињала епидемија. Нисмо размишљали о томе,
изложбу смо припремили раније, крајем 2019. године, али се све тако поклопило је ова изложба “Аполон.
Појављивање.” отворена у МХАТ-у управо на почетку епидемије.

Јасно је да нисмо ми изазавали пандемију коронавируса, али је јасно и то да је пандемија, у метафизичком смислу,
филозофском смислу – повезана са Гешталтом Аполона.

Мислим да је ово једино важно: не би требало само да размишљамо о томе како да избегнемо коронавирус, већ је
важније зашто нам је вирус стигао, когод сотји иза свега и каквагод да је природа ове епидемије – било да су је
направили људи или нису, било да је природна или вештачка – важно је зашто је овде. И сада, када расправљамо о
телосу, сврховитости, значењу, морамо се окренути фигури Аполона, који је тумач и истинско порекло, то јест
метафизички извор пандемије која је задесила људе, то је исцељивање на мало крут начин, то је продужена рука
светле метафизике, да бисмо се вратили себи, да бисмо затворили наше границе, да бисмо затворили наше домове,
да бисмо затворили очи и погледали унутар себе. Да бисмо, на крају крајева, остали сами са собом, са својом
бесмртном душом и да је, као и наше бивање од ње неодвојиво, не бисмо изгубили у култури постмодерне, која све
дубље продире у нашу културу.

Куга је позив да начинимо корак уназад, да се окренемо нама самима, да се склонимо од бесконачне ентропије, да
јасно и одсечно, трагично, али истовремено са новом унутрашњом надом, поново спознамо нашу коначност.

Човек може аутентично постојати само пред лицем смрти, и зато је мора гледати у очи.

Све најбоље, гледали сте нови формат обраћања публици и овим програмом, овим кратким говором, започињемо
низ разговора у доба пандемије, предавања у доба куге.