Виђење греха свога.... Слово св.

Игњатија
(Брјанчањинова) о стицању овог великог Божијег дара
Доћи ће оно страшно време, наступиће онај
страшни час, у који ће сви греси моји стати обнажени
пред Богом – Судијом, пред Анђелима Његовим, и
пред целим човечанством. Предосећајући стање моје
душе у тај страшни час, испуњавам се ужаса. Под
утицајем живог и снажног предосећања, с трепетом
журим да се погрузим у разматрање себе, журим да
проверим у књизи савести моје забележене грехе
моје делом, речју, мислима.
Давно нечитане књиге, које су дуго стајале у
ормарима покривене прашином, ишчитавају се
мољцима. Ко узме такву књигу, тај наилази на велику
тешкоћу у читању. Таква је моја савест. Одавно не-
прегледана, она је с тешкоћом (тешко) могла бити
отворена. Пошто сам је отворио, ја не налазим
очекивано задовољство. Само крупни греси виде се
довољно јасно; мала слова (букве), којих је много,
готово су избрисана, – и не можеш да разабереш
сада, што је било изображено њима (написано).
Бог, једини Бог може побледелим словима
(буквама) вратити осветљеност (јаркост), и избавити
човека од савести лукаве (Јевр.10:52). Једини Бог
може даровати човеку виђење грехова његових и
виђење греха његовог – његовог пада, у коме је
корен, семе, клица (заметак), скуп свих човечијих
грехова.
 Дозвавши у помоћ милост и силу Божију,
дозвавши их у помоћ топлом молитвом, сједињеном
са разумним постом, сједињеном са плачем и
ридањем срца, поново откривам књигу савести,
поново разматрам количину и особину грехова мојих;
разматрам, шта су породили за мене учињени греси
моји?
Видим: "Безакоња моја превазиђоше главу моју,
као бреме тешко отежаше на мени, умножише се
више од власи главе моје" (Пс.37:5; 39:13). Каква је
последица такве грешности? "Постигоше ме безакоња
моја, и не могох гледати; срце моје оставило ме"
(Пс.39:13). За последице грешног живота бивају
слепило ума, (тврдоћа) грубост, не-осећање срца. Ум
окорелог грешника не види ни добро ни зло; његово
срце губи способност за духовне осећаје. Ако тај
човек остави грешан живот и обрати се (побожним)
благочестивим подвизима, онда његово срце, као да
је туђе, не саосећа његову тежњу ка Богу
(стремљење).
Кад се при дејству Божанске благодати открије
подвижнику мноштво грехова његових: тада није
могуће да он не дође у крајњу недоумицу, да се не
погрузи у дубоку жалост (тугу). "Моје срце смете се"
од таквог виђења (призора), "остави ме сила моја, и
светлост очију мојих, и ње нема са мном: јер се бедра
моја напунише поруга", то јест делатност моја
испунила се спотицања од навике на грех, која вуче
насилно ка новим сагрешењима; "усмрдеше се и
загнојише ране моје од лица безумља мојега", тј.
грешне страсти су остареле и страшно повредиле
мене због мог непажљивог живота; "нема исцељења
у плоти мојој", то јест, нема исцељења, једино
посредством мојих сопствених напора, за цело биће
моје, поражено и заражено грехом (Пс.37:11,8,6,8).
Сазнањем грехова мојих, покајањем за њих,
исповедањем њих, жаљењем због њих (ја) пребацам
сво безбројно њихово мноштво у пучину милосрђа
Божијег. И да бих се у будуће чувао од греха, (ја)
разматрам, пошто се удубим у самога себе, како
делује против мене грех, како он приступа к мени,
шта ми говори.
Приступа он к мени као лопов; покривено је лице
његово; "омекшале су речи његове више од уља"
(Пс.54:22); он ми говори лаж, нуди безакоње. Отров је
у устима његовим; језик његов је смртоносни жалац.
"Уживај (наслади се)! – тихо и прелестно шапуће
он, – зашто је забрањено теби наслађивање
(задовољство)? Уживај (наслади се)! Какав је у томе
грех?" – и нуди, зликовац, кршење заповести све-
светога Господа.
Не би требало обраћати никакву пажњу на његове
речи: знам ја, да је он лопов и убица. Али некаква
несхватљива немоћ (слабост), немоћ воље, побеђује
мене! Пазим на речи греха, гледам на плод
забрањени. Узалуд савест напомиње мени, да је
окушање тог плода уједно и окушање смрти.
 Ако нема забрањеног плода пред очима мојим:
одједном се осликава тај плод у мојој машти
(уобразиљи), осликава се живописно као чаробном
руком (очараности).
(Вуку се) Привлаче се осећања срца ка слици
саблажњивој (заводљивој), сличној блудници.
Спољашњост њена је привлачна (замамљива); дише
из ње саблазан; украшена је она у драгоцену,
блиставу одећу (утвар); марљиво је сакривено њено
смртоносно дејство. Тражи грех жртву од срца, кад не
може да принесе тој жртви тело, због одсуства самог
предмета (пошто је та саблазан у машти, у
уобразиљи).
Делује у мени грех мислима грешним, делује
осећањем грешним, осећањем срца и осећањем тела;
делује кроз телесна чула, делује кроз машту
(уобразиљу).
На какав ме закључак води такав поглед на себе?
На закључак, да у мени, у целом бићу мојем, живи
повреда греховна (оштећење греховно), која саосећа
и помаже греху, који напада на мене споља (из вани).
Ја сам сличан сужњу, окованом у тешке вериге
(ланце): сваки, коме год то буде дозвољено, хвата
сужња, вуче га где год хоће, зато што сужањ, будући
окован ланцима, нема могућности да пружи отпор (да
се супротстави).
Продро је некада грех у високи рај. Тамо је он
предложио праоцима мојим окушање забрањеног
плода. Тамо је он (њих) преварио (преластио); тамо је
прелашћене (људе) поразио вечном смрћу. И мени,
њиховом потомку стално понавља тај исти предлог; и
мене, њиховог потомка, стално настоји да превари и
погуби. Адам и Ева су одмах по сагрешењу били
(истерани) изагнани из раја и избачени у земљу
горчина (жалости) (Пост.3:23,24), ја сам се родио у тој
земљи плача и беда (несрећа)! Али то ме не
оправдава: овде је донет мени рај Искупитељем (од
Искупитеља), усађен у срце моје. (А) ја сам грехом
изагнао рај из срца мога. Сада је тамо (у срцу)
мешавина добра са злом, тамо је љута борба добра са
злом, тамо је сударање безбројних страсти, тамо је
мука, пред-окус вечне муке адске.
У себи видим доказ, да сам ја син Адамов:
(задржавам) чувам његову склоност ка злу; слажем се
са предлозима обмањивача (прелесника), иако и
знам сигурно, да предлаже мени обману, да
припрема убиство.
Узалуд бих ја кривио праоце за грех, који су ми
они предали (саопштили): ја сам ослобођен из
заробљеништва греховног Искупитељем (од
Искупитеља) и већ упадам у грехе не од насиља (не
насилно), него произвољно.
Праоци су једном учинили у рају преступ једне
заповести Божије, а ја, налазећи се у недрима Цркве
Христове (у наручју), стално кршим све Божанске
заповести Христа, Бога и Спаситеља мога.
Час се таласа душа моја гневом и злопамћењем
(од гнева и злопамћења)! У мојој машти сева бодеж
над главом непријатеља и срце се опија задовољном
осветом, која је учињена маштом (у машти). Час се
представљају мени расипане гомиле злата! После
њих су осликавају великолепне палате, дрвореди, сви
предмети раскоши, сладострашћа, гордости, који се
добијају златом и ради којих се грехољубиви човек
поклања том идолу (злата, новца) – (том) средству
остварења свих пропадљивих жеља (тљених).
Час се прелашћујем почастима и влашћу!
Привлачим се, занимам се (сновима) маштањима о
управљању људима и земљама, о доношењу њима
добитака пропадљивих (прихода тљених), а себи
пропадљиве славе (тљене). Час, као очигледно,
долазе ми столови са јелима, која се диме и лепо
миришу! Смешно и уједно жалосно наслађујем се ја
обманама, које се представљају преда мном. Час
одједном видим себе праведним, или, правилније
(тачније), моје срце лицемери, усиљава се да
присвоји себи праведност (да додели), лаже само
себе, брине се о похвали људској, како да привуче њу
себи (похвалу)!
Страсти оспоравају (побијају) мене једна у другој,
непрекидно предају једна другој, узмућују,
узнемиравају. И не видим (ја) своје горко стање
(жалосно)! На мом уму је не-проницљива завеса
мрака; на срцу лежи тежак камен не-осећања.
Ако хоће да се освести мој ум, ако хоће да се
управи ка добру (да крене)? Противи му се срце, које
је навикло на насладе греховне (на задовољства),
противи му се тело моје, које је стекло жеље скотске.
Изгубило се у мени чак и схватање, да је моје тело,
као створено ради вечности, способно на жеље и
кретања Божанска, а да су тежње ското-подобне
(сличне животињама) – његова болест, (која је
унесена) унета у њега падом.
Разнородни делови, који састављају биће моје, –
ум, срце и тело – расечени су, разједињени, делују
разногласно (супротно), противе се једно другоме;
само тада делују у краткој (у минутној), бого-
противној сагласности, кад работају греху (кад служе
греху).
Такво је моје стање! Оно је – смрт душе при
животу тела. Али ја сам задовољан својим стањем!
Задовољан сам не због смирења (из узрока), – (него)
због слепила мога (из узрока), због не-осећања мога
(тврдоће срца). Не осећа душа своју мртвост
(умртвљење), као што не осећа то (мртвост) ни тело,
раздвојено од душе смрћу.
Ако бих ја осећао мртвост моју (умртвљење),
пребивао бих у непрекидном покајању! Ако бих ја
осећао моју мртвост (умртвљење), бринуо бих се о
васкрсењу (мојем)!
Ја сав заузет бригама света, мало сам забринут
мојом душевном бедом! (Жестоко) Грубо осуђујем и
најмањи грех ближњих мојих; а сам сам испуњен
грехом, заслепљен њиме, претворен у стуб слани као
жена Лотова, неспособан ни за какво кретање
духовно.
 Ја нисам наследио покајање, зато што још не
видим грех мој. Ја не видим грех мој, зато што још
работам греху (служим, робујем). Не може да види
грех свој (човек,) који се наслађује грехом, који
дозвољава себи окушање њега (греха) – макар и
једино помислима и саосећањем срца.
Само тај (човек) може да види грех свој, који се
одлучном вољом одрекао од сваког пријатељства са
грехом, који је устао на бодру стражу на вратима
дома свога са обнаженим мачем – глаголом Божијим
(речју Божијом, тј. молитвом), који одбија, сече тим
мачем грех, ма у ком се виду он (грех) приближио
њему.
Ко учини велико дело (велику ствар) – (ко)
успостави непријатељство са грехом, пошто насилно
отргне од њега ум, срце и тело, томе Бог дарује
велики дар: Виђење греха свога.
Блажена је душа, која је видела у себи грех, како
се гнезди! Блажена је душа, која је видела у себи пад
праотаца, ветхост ветхог Адама (старост старог
Адама)! Такво виђење греха свога јесте виђење
духовно, виђење ума, исцељеног од слепила
Божанском благодаћу. Са постом и колено-
преклоњењем учи света Источна Црква (ваља)
измољавати од Бога виђење греха свога.
Блажена је душа, која се стално поучава у Закону
Божијем! У њему може она да види (слику) образ и
лепоте Новог Човека, и по њима запажа и исправља
своје недостатке. Блажена је душа, која је купила
(село) њиву покајања умртвљивањем себе у односу
на почетке греховне (на обичаје греховне, на навике
греховне)! На тој њиви (селу) наћи ће она
непроцењиво благо спасења (скровиште, ризницу).
Ако си ти стекао (село) њиву покајања, препусти се
младеначком плачу (детињем) пред Богом. Не проси
(не тражи), ако можеш не просити (не тражити) ништа
од Бога; предај се Његовој вољи са самоодрицањем
(од своје воље).
Разуми, осети, да си ти створење (саздање), а Бог
је Творац. Предај се беспоговорно вољи Творца (без
размишљања), принеси Му једино младеначки плач
(детињи), принеси Му ћутљиво срце, спремно да
следи Његовој вољи и да се запечаћује Његовом
вољом.
А ако по младенаштву твом (као дете) не можеш
да се погрузиш у молитвено ћутање и плач пред
Богом, изговори пред Њим смирену молитву, молитву
за опроштај грехова и исцељења од греховних
страсти, тих страшних наравствених болести
(моралних), које се састоје од вољних грехова,
понављаних током дугог времена.
Блажена је душа, која је спознала себе потпуно
недостојном Бога, која је осудила себе (као јадну) као
окајану и грешну! Она је на путу спасења, у њој нема
самообмане.
Напротив тај (човек), који сматра себе спремним
за примање благодати, који сматра себе достојним
Бога, очекује и тражи Његов тајанствени долазак,
говори, да је спреман да прими, чује и види Господа,
тај обмањује себе, тај прелашћује себе (ласка себи);
тај је достигао високе литице гордости, са којих се
пада у мрачну пропаст пагубе (Св. Исак Сирин. Слово
55). Тамо низ-падају сви, који су се погордили над
Богом, који су се дрзнули бестидно да признају себе
достојнима Бога, и из тог само-мњења и само-обмане
(човек) говори Богу: "говори, Господе, јер слуша раб
Твој".
Чуо је Господа, који Га је позвао, млади пророк
Самуило и, не признајући себе достојним разговора
са Господом, појавио се свом престарелом
наставнику, тражећи од њега савет за своје понашање
(према гласу који је чуо). Чуо је Самуило и други пут
тај исти глас, који је позивао, и опет се појавио
наставнику. Наставник је схватио да је глас, који је
позивао, био глас Божији: заповедио је младићу, кад
он чује такав позив, да одговори говорјащему (томе
који говори): "Говори, Господе, јер слуша раб Твој"
(1Цар. гл. 3).
То исто усуђује се да говори сладо-страсни и
надмени маштар (сањар), кога нико не позива, опијен
сујетним мњењем (умишљањем), који прави у себи
гласове и утехе, којима прелашћује своје надмено
срце (ласка), којима обмањује себе и лаковерне своје
следбенике.
Сине Источне Цркве, Једине свете и истините! У
невидљивом подвигу твом руководи се поукама
светих отаца твоје Цркве: од сваког виђења, од сваког
гласа ван и унутар тебе, пре него се обновиш јасним
дејством Светога Духа, они заповедају да се
одвраћаш (да се окрећеш), као од јавног повода за
само-обману.
Чувај ум безвидним (без виђења); одгони све
маште и мњења (умишљања), која се приближавају к
њему, којима је пад заменио истину. Обучен у
покајање, стоји са страхом и поштовањем пред
великим Богом, моћним да очисти грехе твоје и да те
обнови Својим Пресветим Духом. (Кад дође)
Придошли Дух ће те упутити "на свака истину"
(Јн.16:13).
Осећање плача и покајања – једино је потребно
души, која је приступила Господу са намером да
добије од Њега опроштај грехова својих. То је – добар
удео! Ако си ти изабрао њега (добар удео), онда се он
неће одузети од тебе! Не мењај то благо за празне,
лажне, насилне, умишљено-благодатне осећаје, не
погубљуј себе прелашћивањем себе (ласкањем себи).
«Ако су неки од отаца – говори преподобни Исак
Сирин, – написали о томе да постоји чистота душе, да
постоји њено здравље, и шта је бестрашће, шта је
виђење: то су написали не с тим, да би ми тражили
њих пре времена и са очекивањем. Речено је у Писму:
"неће доћи царство Божије са примећивањем"
(Лк.17:20). Они, у којима живи очекивање, стекли су
гордост и пад... Тражење са очекивањем високих
Божјих дарова одбачено је Црквом Божијом. То није
знак љубави према Богу; то је болест душе" (од Исака
Слово 55).
Сви свети признавали су себе недостојнима Бога:
тиме су они јављали своје достојанство, које се
састоји у смирењу (његово Слово 36).
Сви само-обманути сматрали си себе достојнима
Бога: тиме су јављали гордост и демонску прелест,
која је захватила њихове душе. Неки од њих су
прихватили демоне, који су им предстали у виду
анђела, и последовали су њима; другима се јавили
демони у свом сопственом виду и представљали се
као побеђени њиховом молитвом, чиме су их
уводили у високо-умље; неки су побуђивали своју
машту (уобразиљу), распаљивали крв, производили у
себи нервне покрете, прихватали то за благодатну
насладу (задовољство) и пали у само-обману, у
потпуно помрачење (ума), прибројали се по духу свом
к духовима одбаченим.
Ако имаш потребу да разговараш сам са собом:
приноси себи не прелест (лаж), него само-укоревање.
Горки лекови су корисни нама у нашем стању пада.
(Људи, који лажу себе) Људи, који прелашћују себе,
већ овде на земљи примили су плату своју – своју
самообману, похвалу и љубав света, непријатељскога
Богу: ништа не могу очекивати у вечности, осим
осуде.
"Грех мој је преда мном свагда" (Пс.50:5), говори о
себи свети Давид: грех његов био је предмет
непрестаног његовог разматрања. "Безакоње моје ја
ћу објавити, и побринућу се о греху мојем" (Пс.37:19).
Свети Давид се занимао само-осуђивањем,
занимао се изобличењем греха свога, иако је грех већ
био опроштен и дар Светога Духа већ био враћен
њему. И то је мало: он је изобличио грех свој,
исповедио га да чује (цела) васељена (Пс.50).
Свети оци источне Цркве, посебно пустино-
житељи, кад су достигли висину духовних вежби
(вежбања), тада су се све те вежбе сливале код њих у
једно покајање. Покајање је обухватало (обузимало)
цео њихов живот, сву њихову делатност: оно је било
последица виђења греха свога.
Неког великог оца су питали, у чему се закључује
(састоји) делање усамљеног монаха? Он је одговорио:
"Умртвљена душа твоја лежи пред твојим очима, а ти
питаш, какво треба да буде твоје делање"? (Св. Исак
Сирин. Слово 21) Плач је суштинско делање истинског
подвижника Христовог; плач је делање његово од
ступања у подвиг и до свршетка подвига. Виђење
греха свога и рођено њиме (од њега) покајање
суштина су делања, која немају окончања на земљи
(завршетка): виђењем греха побуђује се покајање;
покајањем се доставља очишћење; постепено
очишћено око ума почиње да запажа такве
недостатке и повреде у целом бићу човечијем, које
оно раније (прежде) у помрачењу свом уопште није
примећивало.
 Господе! Даруј нам да видимо грехе наше, да би
ум наш, привучен све-цело (у потпуности) да пази на
сопствене грешке наше, престао да види грешке
ближњих и на тај начин да би видео све ближње
добрима. Даруј срцу нашем да остави погубну бригу о
недостацима ближњега, све бриге своје да сједини у
једну бригу о стицању заповедане и припремљене
нама Тобом чистоте и светиње.
Даруј нама, који смо испрљали душевне ризе
(хаљине), поново да их убелимо: оне су већ опране у
водама крштења, и треба сада, после прљања
(оскврњења), да се оперу сузним водама (сузама).
Даруј нам да видимо, при светлости благодати Твоје,
много-видне болести, које живе у нама, које
уништавају у срцу духовни покрет, које уводе у њега
покрете крвне и плотске, непријатељске царству
Божијем. Даруј нам велики дар покајања, који и
претходи и рађа се од великог дара виђења грехова
својих.
Огради нас тим великим даровима од пропасти
самообмане, која се открива у души од не-
примећиване и не-схватане грешности њене; рађа се
од дејства не-примећиваног и не-схватаног у њој
сладострашћа и празно-славља (пожуде и сујете).
Сачувај нас тим великим даровима на нашем путу к
Теби, и даруј нам да достигнемо Тебе, Који призиваш
освешћене грешнике и одбацаш (људе,) који признају
себе праведнима, да славословимо вечно у вечном
блаженству Тебе, Јединог Истинитог Бога, Искупитеља
заробљених, Спаситеља погибших (оних, који гину).
Амин.
Дела св. Игњатије (Брјанчањинова)
Аскетски опити. Том 2