Naziv originala: Francisco Gerardo Haghenbeck HIERBA SANTA

Prevela sa španskog Jadranka Jović

Beograd, 2013.
 M eđu Fridinim ličnim stvarima nalazila se i mala crna
beleţnica koju je zvala „Knjiga o svetoj travi1“. To je
zbirka recepata za pripremu ponuda za Dan mrtvih. Prema predanju,
pokojnici 2. novembra dobijaju odobrenje da posete zemlju i treba ih
dočekati oltarom od nevena, slatkim hlebovima, fotografijama punim
sete, ikonicama, mističnim mirisom tamjana, razigranim šećernim
lobanjama, svećama koje obasjavaju put u drugi ţivot i omiljenim
jelima pokojnika. Kada je otkrivena među predmetima u muzeju u
Londonskoj ulici, u predivnom kraju Kojoakana, postala je vredan
dokument koji je trebalo da bude prikazan na monumentalnoj izloţbi
u Palati lepih umetnosti, povodom godišnjice Fridinog rođenja.
Beleţnica je svedočila o strasti i vremenu koje je Frida posvećivala
podizanju svojih čuvenih oltara za mrtve.

1
Šp. Hierba Santa (Sveta trava) naziv je za više vrsta biljaka, poput nane, komorača i pelena, međutim, ovde se konkretno
misli na Piper auritum, jaku začinsku biljku koja se koristi za pripremu tamala. (Prim. lekt.)
 T
a julska a noć nije bila kao druge. Kiša je ostala da čuči u uglu crnog plašta
zvezdanog neba, slobodnog od dosadnih oblaka koji bi samo da istresaju suze
na stanovnike grada. Povremeno bi blagi vetar izviţdao dečaka koji se igrao
među drvećem velelepne plave kuće koja je snevala u toploj letnjoj noći.
I baš te mirne noći začuli su se ritmični udarci koji su zagrmeli u svakom kutku opštine
Kojoakan. Behu to kopita koja su dobošarila dok je konj kaskao kaldrmom. Njegovi koraci
odjekivali su u svakom uglu domova s visokim krovom od crepa i obaveštavali sve
stanovnike o dolasku neobičnog posetioca.
Iz radoznalosti, po kojoj je Meksiko već postao moderan grad, daleko od starinskih
bajki i seoskih legendi, stanovnici Kojoakana prekidali su večeru da bi provirili kroz kapiju i
osmotrili zagonetnog jahača, koji je izgledao kao pokojnik ili prikaza. Jedan hrabri pas
suprotstavio se tajanstvenom konjaniku laveţom, što nije zbunilo prelepog belog konja, a još
manje jahača, namrštenog konjanika na čijim su se grudima, preko braon jakne, ukrštala dva
redenika s pištoljem i mecima. Nosio je sombrero privezan pod bradom, toliko veliki da je
nalikovao crkvenoj kupoli i potpuno mu prekrivao lice. Među senkama njegovog lica
vrebale su samo prodorne svetlucave oči i debeli brkovi koji su padali niz obraze. Dok je
prolazio, stariji bi po dvaput okrenuli ključ u bravi i postavili prečage na vrata, uplašeni čak
i uspomene na Revoluciju, kada su ovakvi posetioci sa sobom donosili samo nevolje i tugu.
Konjanik se zaustavio na uglu Londonske ulice, ispred indigoplave kuće, čija je
kobaltna fasada bila jedinstvena u komšiluku. Prozori pored kapije podsećali su na ogromne
oči. Konj se nervozno kretao, ali bi se primirio kad god bi se konjanik nagnuo i potapšao ga
po vratu. Namestivši šešir i pištolj, stranac je samouvereno stao pred kapiju i povukao uzicu
zvona. Istog trena upalilo se svetlo i otkrilo u ulazu u kuću mnoštvo moljaca koji su očajnički
zazujali oko svetiljke. Kada je Ĉučo, sluga neophodan u svakom poštovanom domu,
promolio glavu da osmotri posetioca, ovaj ga je paţljivo pogledao i zakoračio napred.
Uplašen, sluga ga je, prekrstivši se prethodno nekoliko puta uz Zdravo Marijo, pustio da
prođe. Ne rekavši ništa, posetilac je prošao predvorje krupnim koracima i ušao u neobičan
salon sa stilskim nameštajem, egzotičnim biljkama i prehispanskim idolima. Kuća je bila
puna suprotnosti. U njoj su zajedno ţiveli predmeti bola, srećne uspomene, davni snovi i
trenutni uspesi. Svaka prisutna stvar govorila je o ličnom svetu vlasnice, koja je posetioca
čekala u svojoj sobi.
Došljak je kroz svaku prostoriju prošao s lakoćom nekoga ko ih je poznavao u prste. Uz
put je naišao na ogromnog kartonskog Judu s debelim brkovima, koji je, umesto da ga
iscepaju sledeće nedelje za Uskrs, morao da se zadovolji time da posluţi kao model za sliku.
Prošao je pored šećernih lobanja, koje su se smešile večitim izrazom slatke sreće; ostavio je
iza sebe astečke figurice s mrtvačkim oznakama i zbirku knjiga koja je dosađivala
revolucionarnim idejama. Prošao je kroz sobu što je gostila umetnike koji su promenili
zemlju i vođe koje su promenile svet, bez zaustavljanja da pogleda stare porodične
fotografije bivših stanara i slike jarkih boja, koje su se isticale kao duga na nebu, opijajući
isparenjima tekile; stigao je do trpezarije obloţene drvetom, koja je čeznula za lakim
smehom i bučnim sastancima.
Plava kuća bila je mesto gde su prijatelji i poznanici primani sa zadovoljstvom, a
konjanik je bio stari poznanik vlasnice. Zato je kuvarica Eulalija, čim ga je ugledala, otrčala u
kuhinju s raskošnim podnim mozaikom iz Talavere, da pripremi sendviče i piće. Od svih
mesta u kući, upravo je kuhinja bila srce koje je svojim kucanjem pretvarala nepokretnu
građevinu u ţivo biće. Plava kuća bila je više od običnog prebivališta: bila je svetilište,
sklonište i oltar svoje gospodarice. Plava kuća bila je Frida. U njoj je skladištila sećanja svog
prolaska kroz ţivot. To je bilo mesto gde su bez problema zajedno stajali portreti Lenjina,
Staljina i Mao Cedunga, sa rustičnim prikazima Gospe od Gvadalupe. S bočne strane
Fridinog mesinganog kreveta stajala je ogromna zbirka porcelanskih lutkica koje su
preţivele nekoliko ratova, nevini drveni autić grimizne boje, kubističke minđuše u obliku
ruke i čuda od srebra za pridobijanje naklonosti sveca. Sve je govorilo o zaboravljenim
ţeljama ţene osuđene da ţivi prikovana za krevet. Frida, sveta gospodarica melanholije,
strastvena ţena, slikarka muka, leţala je u krevetu i gledala u ogledala koja su se u tišini
borila da joj prikaţu najbolje slike umetnice u raznim fazama: teuanskoj, zapotečkoj, ili
moţda u mešavini svih meksičkih kultura. Najnemilosrdnije od svih bilo je ogledalo
postavljeno iznad njenog kreveta, koje joj je pruţalo odraz svakog dela tela, kako bi uvek
mogla da se bavi svojom večnom temom: samom sobom.
Kada je stranac ušao u sobu, Frida je s mukom okrenula bolno lice i pogledi su im se
sreli. Ugledao ju je izmenjenu, mršavu i umornu. Izgledala je kao da je proţivela mnogo više
od pola veka. Pogled očiju boje kafe bio je dalek, izgubljen u obilnoj dozi lekova, kojima su je
neprekidno napajali kako bi umirili bolove, i tekile, u kojoj je davila mrţnju. Te oči, koje su
bile sivi ugalj na ivici da se ugasi, nekada su bile ţiva vatra dok je Frida pričala o umetnosti,
politici i ljubavi. Sada su bile daleke, tuţne, a iznad svega umorne. Jedva da se pomerila;
ortopedski steznik ju je sputavao, uskraćujući joj slobodu. Jedino se njena noga nervozno
okretala u potrazi za svojom saputnicom, koju su odstranili nekoliko meseci ranije. Frida je
pogledala posetioca, prisećajući se ranijih susreta koji su uvek bili povezani s nekom
nesrećom. Očajnički je čekala ovaj sastanak. Kada je sobu preplavio jak miris polja i vlaţne
zemlje, znala je da se Glasnik konačno odazvao njenom pozivu.
Glasnik je jednostavno stajao pored nje, spuštajući blistavi pogled na slabašno, skrhano
telo. Nisu se pozdravili; starim poznanicima prašta se odsustvo ispraznih društvenih
pravila. Frida je samo podigla glavu, kao da pita kako je tamo odakle dolazi, a on je
odgovorio dodirnuvši rukom široki šešir, pokazujući da je sve dobro. Zatim je Frida,
uznemirena, pozvala Eulaliju da posluţi gosta. Uzvici su bili grubi, neotesani. Njena
nekadašnja koketna i vesela narav sahranjena je zajedno s amputiranom nogom, umrla s
operacijama i bolesničkim mukama. Njeno ponašanje prema ljudima postalo je kiselo kao
limun.
Sluţavka se pojavila s lepo ukrašenim posluţavnikom, s cvećem i salvetom sa
izvezenim pticama. Na njemu se moglo pročitati Ona ispisano laticama bele ruţe. Na stočić
pored Fridinog kreveta stavila je tacnu s posluţenjem za posetioca; flaša tekile i grickalice.
Nervozna zbog prisustva ovog čoveka, Eulalija je posluţila tekilu u čašama od oslikanog
stakla, iste plave boje kao i kuća, i uz to i svoju čuvenu sangritu; zatim im je dodala sveţe
grickalice sa sosom petlov kljun, pečeni sir i limun isečen na kriške. Pre nego što su se kiseli
osmesi limuna vratili na posluţavnik, Eulalija se već izgubila.
Nije mogla a da ne oseti hladnoću koju je u njoj u to doba noći izazivalo prisustvo
stranca; jeţila se od njega. Odmah je počela da uverava ostatak posluge da nikada nije videla
da njegovo telo baca senku. Zbog toga je, isto kao i Ĉučo, izgovarala Zdravo Marijo i Očenaš,
neophodne za odbranu od urokljivog oka i avetinjske pojave.
Frida je popila čašicu tekile na svoj jedinstveni način: s podignutim spojenim obrvama,
izlila ju je u usta, i da bi ublaţila telesni bol, i da bi gostu pravila društvo. Glasnik je s pićem
učinio isto, ali nije probao sangritu. Bila je prava šteta što nije ţeleo ni grickalice, koje je
slikarka naučila da sprema od Lupe, Dijegove bivše ţene. Frida je sipala još jedno piće. Nije
joj bilo prvo piće tog dana, ali jeste bilo poslednje koje je popila u ţivotu. Alkohol joj je
ispunio grlo, budeći njen uspavani um.
„Zvala sam te da preneseš poruku kumi. Ţelim da pomerim vreme našeg sastanka za
Dan mrtvih. Neće biti ponude ove godine. Ţelim da dođe sutra. Reci joj da se nadam da će
put biti srećan i da ovoga puta ne ţelim da se vraćam."
 Frida je ćutala nekoliko trenutaka da bi Glasniku dala vremena da odgovori, ali, kao i
obično, odgovora nije bilo. Ţelela je da razgovaraju iako nikada pre nije čula njegov glas.
Samo su njegove oči, gladne zemlje i slobode, piljile u nju. Popio je svoju poslednju tekilu, u
znak solidarnosti, ostavio čašicu, okrenuo se i izašao iz sobe zveckajući mamuzama,
ostavljajući umetnicu sa ţivotom uništenim koliko i njen skelet. Stupao je kroz dvorište
koracima radnika s ranča, prolazeći kroz baštu u kojoj su papagaji, psi i majmuni zavrištali
čim su osetili njegovo prisustvo. Stigao je do ulaza, gde je Ĉučo kapiju i dalje drţao
otvorenu. Pozdravio se s njim grubo klimnuvši glavom, a uplašeni mladić prekrstio se više
puta nego udovica nedeljom u crkvi. Ponovo je uzjahao belog konja i izgubio se niz ulicu u
modrocrnoj noći.
Kada je čula kako se zvuk kopita udaljava kroz ledeni vetar, Frida je stegla u ruci
četkicu i umočila je u crnu boju. Naţvrljala je jednu rečenicu u svoj lični dnevnik i ukrasila je
crteţima crnih anđela. Završila je crteţ sa suzama u očima. Zatvorila je svesku i ponovo
pozvala kuvaricu; kasnije je izvukla iz noćnog ormarića raskupusanu crnu beleţnicu, davni
poklon iz srećnih dana, kada je još mogla da sanja o ţivotu. Dobila ju je od svoje prijateljice
Tine, nekoliko meseci pre nego što se udala za Dijega. To je, osim uspomene, bio i jedini
poklon koji je s poštovanjem čuvala. Otvorila je prvu stranicu i pročitala neprimetno
pomerajući usne:
„Imaj hrabrosti da ţiviš, jer umreti moţe svako."
Kasnije je počela lagano i paţljivo da prelistava stranice, kao bibliotekar Bibliju
napisanu na starom pergamentu. Na svakoj stranici nalazilo se skriveno blago, komadići
njenog ţivota izliveni u recepte za ukusna jela koje je nekada pripremala, sa stihovima i
komentarima o svakoj osobi koja je prošla kroz njen ţivot. Podrugljivo ju je zvala Knjiga o
svetoj travi, jer je u nju zapisivala recepte koje je koristila da napravi oltar za Dan mrtvih,
čime je ispunjavala obećanje dato pre mnogo godina. Tragala je među listovima punim
mirisa cimeta, bibera i svete trave, dok nije pronašla recept koji je ţelela da pokaţe Eulaliji.
„Ovo je veoma vaţno, Eulalija. Sutra ćeš napraviti ovo jelo baš ovako kako je zapisano.
Otići ćeš rano na pijacu da kupiš sve što je potrebno. Hoću da bude prste da poliţeš", rekla je
pokazujući joj recept. Napravila je pauzu, da bi pregrmela bol zbog spoznaje da joj ţivot
izmiče iz ruku, i nastavila sa uputstvima: „Kada petao otpeva svoje, uhvatićeš ga i spremiti
za tamal.“
„Fridice, zar da ubijem našeg gospodina Kukurija?“, pitala ju je iznenađeno. „Ali on ti
je miljenik. Tetošiš ga kao da ti je dete.“
Frida se nije mučila da joj odgovori, jednostavno je okrenula lice i zatvorila oči
pokušavajući da zaspi. Eulalija se povukla s beleţnicom na srcu.
U tom krevetu, koji je postao njen zatvor, Frida je sanjala proslave, šećerne lobanje i
svoje izloţbe. Kada se probudila, Eulalija je već otišla. U kući je bilo tiho. Počela je da sumnja
da su poseta Glasnika i ceo njen ţivot, uključujući i njenu prvu smrt, samo iluzija izazvana
lekovima, prepisanim da ublaţe bol koji je muči. Posle mnogo razmišljanja, shvatila je da je
sve bilo istinito. I plakala je, od besa, od bola, sve dok je san nije opet uljuljkao i ponovo
udaljio od stvarnosti.
Dijego je stigao nekoliko sati kasnije. Kad je ušao u sobu da obiđe Fridu, našao ju je
kako spava s patnjom na licu. Iznenadilo ga je kada je primetio da na noćnom stočiću stoji
napola ispijena flaša tekile i dve čaše koje su još mirisale na alkohol. To ga je još više
zainteresovalo nakon što ga je posluga zdušno uveravala da gazdarica nije imala nikakvu
posetu. Privukao je stolicu i seo pored kreveta svoje supruge. Uzeo ju je za ruku, neţno kao
da je najfiniji komad porcelana, i blago je pomilovao, plašeći se da je na povredi. Tada je
njegovo sećanje proletelo kroz godine zajedničkih uspomena; prisetio se vatre tog malog
tela, koje je voleo s tolikom poţudom i privrţenošću kakvu dete oseća prema majci. Uţivao
je u njihovim strasnim noćima, krunisanim Fridinim neţnim belim grudima, malim poput
bresaka, i oblom zadnjicom. Prisetio se dana kada joj je to rekao, a ona, onako koketna, samo
je odgovorila: „Moja zadnjica je kao sveta trava?“ Kasnije mu je objasnila da list ove biljke
ima oblik srca. Plakao je nekoliko minuta, gledajući tu strast zarobljenu u pokvarenoj mašini.
San mu je došao dok je šaptao:
„Frida, moja mala Frida..."
Nakon što je sledećeg jutra slikarkin omiljeni petao najavio novi dan, kao što je to činio
više od dvadeset godina, zavrnuli su mu šiju i skuvali ga. Ali Frida ga nikada nije probala.
U medicinskom izveštaju ostalo je sačuvano da je neposredni uzrok njene smrti plućna
embolija. Uz pomoć svojih veza u vlasti, Dijego je sprečio autopsiju. Zbog toga se teorija o
samoubistvu raširila kao miris jutarnje kafe na tihoj vatri.
Poslednje srceparajuće reči koje je Frida zapisala u dnevnik bile su:
„Nadam se da će put biti srećan i nadam se da se ovaj put neću vratiti."

Jednom je rekao:
„Ja sam onaj koji ţeli da bude orao u letu, koji ţeli da bude crv koji puzi, ali koji ne
vrišti kada ga zgaze.“
To nije rekao meni. Ne znam kome je rekao, ali da je rekao, rekao je. Treba mu
posluţiti tekilu, sangritu i nešto za jelo, jer sigurno dolazi s dugog puta, umoran. Ja bih
takođe bila gladna da toliko jašem.

Lupe mi je jednog dana, kada je bila dobro raspoloţena, ispričala da su čašica tekile i
sos petlov kljun u Halisku bili nezaobilazni kao ritual pre obroka. Tamo, u njenom selu,
radnici bi po povratku s njiva seli u koţne naslonjače u senci na tremu i jeli zrelo voće i
panela sir između gutljaja i gutljaja tekile.

2 sveţe i oguljene hikame2,

4 velike sočne narandţe,
3 očišćena krastavca,
½ oljuštenog ananasa,
3 poluzelena manga,
1 sokonostle3,
1 veza mladog luka,
6 limuna,
4 zelene papričice i so.

Ravnomerno i u jednakim količinama iseckati hikamu, narandţu, krastavac, ananas,

crni luk, mango i sokonostle. Ako se dodaju I semenke nara, jelo se moţe ukrasiti kao
meksička zastava, što izgleda veoma atraktivno, Posuti jelo limunovim sokom pomešanim
sa četiri ljute papričice i jednom kašikom soli. Ili ga jednostavno začiniti limunom i
mlevenom paprikom.

2
Jestiva biljka iz roda mahunarki. (Prim. prev.)
3
Meksičko voće po obliku slično krušci, plod kaktusa. (Prim. prev.)
 Panela iz zemlje tekile, veoma je ukusan sir, sveţ, veoma različit od onog koji se moţe
kupiti ovde. Moţe se nabaviti na pijaci ili u tamošnjim prodavničicama. Ponekad je Lupe
sa svojih putovanja donosila po nekoliko pogača.

1 pogača panela sira,

1 veliki češanj belog luka,
¼ šolje korijandra,
¼ šolje peršuna,
¼ šolje bosiljka,
1 kašika sveţih listova origana,
½ šolje maslinovog ulja,
so i sveţe samleveni crni biber.

U jednu zemljanu zdelu staviti veliki panela sir i prekriti ga sosom koji se priprema
tako što se isecka beli luk sa svim ostalim sastojcima, začini se solju i biberom, a zatim se 6
sati ostavi na hladnom mestu, u dvorištu ili na prozoru, ali pazite da ga ne pojedu
majmuni. Peći 20 minuta na 180 stepeni, odnosno dok ne počne da se topi. Sluţi se dok je
još topao. Moţe se posluţiti i kao predjelo, uz tost ili prezle.

Ovaj recept za sangritu dobila sam na jednom putovanju s Muraijem. To je bilo kada
me je učio da tekilu treba piti uz neko gorkoslatko piće. Volim da pijem tekilu i sama, kao i
muškarci, a uvek mije dobro sluţila da impresioniram gringose koji su dolazili kod Dijega.

2 veće ljute papričice,

2 kašike seckanog crnog luka,
2 šolje soka od narandţe,
½ šolje soka od zelenog limuna i so.

Pečene ljute papričice, oguljene i očišćene od semenki, kuvati 2 minuta, a zatim ih

ostaviti da predahnu 10 minuta. Pomešati crni luk, sok od narandţe i pola šolje soka
zelenog limuna, a onda, zajedno s paprikom, sve dobro samleti u blenderu i posoliti. Moţe
se dodati još soka od narandţe, limuna ili paradajza.
Sangrita je ţena. Ona što miriše na začine i luk. Ona što daje boju i ljutinu muškoj
tekili. Njih dvoje, zajedno, prava su idila.
Koliko bih volela da sam sada s mojim Dijegom. Ali on mi moţe biti prijatelj, sin,
ljubavnik, kolega; a nikada suprug. Ako ne računam sudar s tramvajem, on je moj najveći
udes.
 T
a ţena, koja je oduvek slikala ono što je najbolje poznavala duboke oči s
obrvama gustim kao krila kolibrija u letu, čvrste usne, brz pogled i beskrajan bol,
nije uvek bila takva. Ipak, neke stvari se nisu menjale: odsustvo Boga pretvorilo
se u čvrst ateizam, svakodnevna strast u ţudnju za sutrašnjicom. Kao što su. divovski
čempresi, koji u tišini s visine posmatraju istoriju, nekada bili seme, tako je i Frida jednom
bila dete.
Devojčica Frida naučila je da šije, kroji, veze i sve što svaka dobra devojčica mora da
zna da bi bila domaćica, ali odbijala je da nauči da kuva. Njena naklonost prema kuhinji
dosezala je samo do povremenog uţivanja u jelima s porodične trpeze, iskreno govoreći,
ţgoljavica nikada nije imala apetit, iako u njenoj kući nikada nije manjkalo hrane na stolu.
Njena majka, sledeći ukorenjene običaje svog španskog i indijanskog nasleđa, bila je jednako
vešta u kuvanju koliko i u rađanju dece. U Fridinoj kući ţena je bilo napretek. Ona je bila
treća od četiri ćerke i, na nesreću njene ponosne majke, najmanje ţenstvena. Nasuprot tome,
Fridin otac Giljermo, nemački emigrant, a potomak Jevreja i Mađara, ponosio se svojom
ćerkom. Imao je običaj da kaţe: „Frida je moja najpametnija ćerka i najviše liči na mene.“
Devojčica je tako rasla kao jedinstvena i posebna, kao detelina sa četiri lista na širokom
polju. Od Fride se ništa manje nije ni moglo očekivati; njeni koreni bili su egzotični, a
porodična istorija, kao i istorija samog Meksika, zemlja puna bola. Brak Kalovih bio je čudan
od početka i završio se najgore moguće: bili su neizmerno nesrećni. Fridin otac je s
devetnaest godina emigrirao u Meksiko, gde je promenio nemačko ime Vilhem u poetsko
Giljermo, u skladu s novom drţavom. Poticao je iz porodice zanatlija koji su mu ostavili
specifično istančan pogled na svet, što ga je načinilo jednim od najboljih fotografa tog
vremena. Ipak, taj veliki talenat nije bio dovoljan da ga sačuva od suza i poniţenja.
Ĉim je stigao u Meksiko, Giljermo je počeo da radi u zlatari emigranata iz Nemačke. Za
grubog momka, običaji nove domovine u velikoj meri suprotstavljali su se njegovom
evropskom hladnom načinu postojanja. Zbunjivale su ga toplota i strast kojom su se
Meksikanci razmetali u svemu što su radili. Zaprepašćivali su ga duboki dekoltei uličnih
prodavačica voća: bujne grudi otvoreno su koketirale s mazgarima koji su skidali košulje već
na prvu prolećnu ţegu. Malo-pomalo, zvuci i mirisi Meksika uvukli su mu se u nozdrve,
usta i oči. Odjednom, i on sam je osetio veliku vatru u svom srcu: zaljubio se u prelepu
kreolku Karmen. Ĉim je dostigao određenu imovinsku stabilnost, zaprosio ju je i dobio s
njom svoju prvu ćerku.
Tada su mu bol i nesreća zapečatili ţivot. Smrt ga je okruţila sa istom istrajnošću kao i
epileptični napadi od kojih je patio. Druga ćerka umrla je nekoliko dana po rođenju. Njegova
supruga, uporna da mu rodi sina, ponovo je zatrudnela. U trećoj trudnoći, devojčica je
rođena zdrava, ali je i sudbina ponovo činila svoje i Giljerma napravila udovcem s dve male
devojčice o kojima je morao da se stara.
Giljermo je imao ledenu dušu, sposobnu da razume komplikovane zakone fizike, ali i
da zanemari potrebu da zagrli voljeno biće. Na dan suprugine smrti već je počeo da traţi
novu ţenu: poslao je obe ćerke u samostan i predloţio brak Matildi, devojci iz Oahake, koja
je radila s njim u zlatari.
Matilda ga nije volela, ali pristala je da se uda za njega samo zato što ju je podsećao na
njenog prvog ljubavnika, takođe Nemca, koji ju je voleo toliko jako da je svakog dana viđala
Boga. Naţalost, njen plavokosi anđeo se ubio i ostavio Matildu s rasplamsalom strašću, koju
ni proračunata Giljermova duša nikad nije uspela da ugasi. Od tada, religija je bila jedina
uteha za tu ţenu napaćene duše.
Od Antonija Kalderona, svog novog tasta, Giljermo je naučio umetnost fotografije. Uz
prodorne mirise hemikalija i svakodnevne nevolje na poslu, brzo je postao vešt portretista, a
počeo je da slika i pejzaţe, kojima je posvećivao lenje vikende. Toliku je slavu stekao da mu
je i sam Porfirio Dijaz poverio nekoliko narudţbina.
Brak Kalovih bio je brak iz čiste koristi. Matilda se starala o kući i četiri ćerke Matildi,
Adrijani, Fridi i Kristini, a Giljermo je njoj podario novac, staleţ i kuću u Kojoakanu.
Međutim, ova trgovinska razmena imala je gorak ukus i nije im donela sreću. Očekivani sin
naslednik nikada nije stigao i zbog toga je Giljermo rešio da treću ćerku školuje kao
muškarca.
Kojoakanske tračare govorile su da su se, na dan kad je Frida rođena, u gradu osetili
vetrovi promena. Bili su to teški dani u kojima je budućnost visila na koncu, a nada umirala,
a ljudi su se prisećali ubistva radnika štrajkača iz Rio Blanka. Pričalo se i o jednom malom
čoveku sa severa, zvanom Madero, koji je propovedao, kao Hrist u Jerusalimu, novu
budućnost u kojoj će se vlada birati demokratski. Kroz ta mrmljanja i naklapanja na pijaci
provejala je vest o dolasku na svet nove ćerke u porodici Kalo.
Frida je imala tu nesreću da se majka nikada nije brinula o njoj. Kako je odbijala čak i
da je hrani, Giljermo je unajmio dojilju Indijanku, koja je vodila računa o njoj od rođenja. A
ona ju je s mnogo ljubavi hranila seoskim poslasticama i uljuljkivala pesmama s polja.
Kako su godine prolazile, vetrovi su se menjali, a izvan visokih zidina kuće u
Kojoakanu počela je da kruţi smrt, donoseći ledene povetarce pune brige i straha. Revolucija
je u celoj zemlji posejala pokolje. Kad je Viktorijano Uerta u zgradi vlade izdao predsednika
Madera, hladnokrvno naredivši da ga streljaju, smrt je pokucala i na vrata Kalovih. Tog
februarskog dana, neki čudan vetar počeo je da duva kroz stabla u bašti. Lišće i drveće
savijalo se s jedne strane na drugu, kao ogromne šake koje pokušavaju da se dohvate. Ulicu
je prekrio nepodnošljivi oblak prašine koji je rasterao sve prolaznike. Vetar se pojačavao i,
poput ljutitog diva, počeo da ruši stubove i stabla. One iste seoske pralje i tračare govorile su
da taj vetar u sebi nosi urezane bolne krike porodilje. Niko nije ni pretpostavio da je taj
ledeni vetar bio poziv za Giljerma, koji je, zabrinut, sve posmatrao zaštićen iza svog prozora.
Mala Frida bila je u krevetu, bolesna; čim je doktor otišao, s mukom je zatvorio ulazna vrata,
jedva sprečivši da se zlokobni vetar uvuče i u njegov dom.
„Šta je mojoj ćerki, doktore?“, pitao je doktora dok je ovaj uzimao šešir.
„Veoma je bolesna, gospodine Giljermo. Ima dečju paralizu. Ako je ne budemo drţali
pod strogom kontrolom, raširiće se i na nervni sistem, a onda bi mogla da ostane
nepokretna, pa i da umre“, odgovorio je doktor.
Giljermo i Matilda odreagovali su na lošu vest svako na sebi svojstven način: ona je
duboko uzdahnula, a on je zatvorio oči spuštajući glavu. Ali nisu prolili ni suzu. Zato je
Fridina nana, koja je slušala kroz vrata, briznula u plač, kojim je isplakala suze svih svojih
predaka i sestara. Njeno jadanje provuklo se kroz odškrinuta vrata i prozore i stopilo se s
misterioznim vetrom koji je krstario ulicom, privlačeći ga kao što krv jelena privlači lovca.
Pre nego što je otišao na spavanje, tata Kalo je ušao u sobu gde je mala
šestogodišnjakinja odmarala na ogromnom krevetu s drvenim stubovima, koji su bdeli nad
njom iz sva četiri ugla. Iako je obično bio grub, dalek i jedva da se i osvrtao da pogleda svoje
ćerke, te noći su mu oči bile pune blagosti za mezimicu. Poneo je i knjigu s tvrdim povezom,
zlatnim slovima i predivnom slikom duhova, vila i princeza.
„Šta to imaš u ruci, tata?“, pitala je Frida sa širokim osmehom.
Otac je seo pored nje i pruţio joj knjigu s neuobičajenom neţnošću.
„To je poklon. Kupio sam je za tvoj rođendan, ali pomislio sam da bi ti se dopalo da je
čitaš sada“, rekao je milujući joj kosu crnu kao ugalj.
„O čemu se radi, tata?“, pitala je radoznala Frida.
„To su narodne priče iz moje domovine, iz Nemačke. Sabrala su ih dva brata da ih
sačuvaju od zaborava. To su priče braće Grim.“
 Devojčica je prelistala knjigu i oduševila se njenom raznobojnošću. Osmeh joj se
proširio kad je otkrila crteţ na kojem je mladić pričao s nekom tajanstvenom osobom nasred
puta. Prilika u dugoj, crnoj kabanici nosila je ogromnu kosu. Frida se još više iznenadila
kada je primetila da jedna lobanja posmatra mladića. Tada je potraţila naslov: Kuma Smrt.
„Ko je Kuma Smrt?“, upitala je.
Za razliku od majke, otac joj je bio slobodoumni ateista koji je mrzeo da govori o
religiji, veri i smrti. Ipak, iznenadilo ga je pitanje jer mu se upravo tog jutra ta ista priča
motala po glavi.
„O, pa to je moja omiljena priča. U njoj se govori kako je Smrt tumarala svetom da bi
gasila sveće koje predstavljaju ţivote ljudi. Jednog dana prihvatila je da postane kuma
jednom dečaku i da mu podari sposobnost da predvidi koja će osoba umreti, a koja ţiveti.
Ipak, upozorila ga je da nikad ne sme da se suprotstavlja njenim odlukama jer smrt se ne
moţe prevariti, niti joj se moţe pobeći. Kad je mladić odrastao, postao je čuveni iscelitelj, koji
je bez greške spasavao svoje pacijente, ili bi ih odmah proglašavao neizlečivim. Jednog dana
zaljubio se u princezu. Videvši da njegova kuma ţeli da je odvede u svoje kraljevstvo,
odlučio je da se ponudi umesto nje.“
„Je li uspeo? Moţda i bedni nadničar moţe da prevari smrt, tata?"
„Ne moţe, moţe samo da napravi sporazum s njom. Ako je neko pametan, ponekad joj
moţe zatraţiti uslugu, ali mora biti oprezan šta ţeli", objasnio je kada je video koliko se
njegova ćerka razvedrila.
„Da li će Smrt hteti da bude i moja kuma, da me spase ove bolesti?"
Pitanje je uznemirilo sirotog Giljerma. Iako ateista, nije ţeleo da iskušava sreću i priziva
smrt na tako banalan način, pogotovo ne u trenutku kad je ćerkin ţivot ugroţen. Izabrao je
da joj ne odgovori. Počeo je da joj čita Priču o dečaku koji je ţeleo da nauči šta je strah.
Dok su Giljermo i Frida zajedno čitali neobičnu knjigu o raspevanim magarcima,
uspavanim princezama i velikodušnim vilama, začulo se zvono.
Fridina nana jedva da je odškrinula kapiju jer nije verovala nikome ko se usuđuje da se
šeta po takvom nevremenu. Osmotrila je ţenu, visoku i mršavu, u tankom svilenom odelu, s
krznenim okovratnikom nalik na sklupčanu zmiju, širokim šeširom s cvetnim ukrasima i
velom kojim je sakrila lice. Ĉim ju je ugledala, ponovila je sebi da hladni vetrovi nikada ne
donose ništa dobro i odbila da elegantnu damu pusti unutra.
„Dobro veče, devojko. Došla sam da posetim neke rođake i izgubila sam se. U daljini se
puca i plašim se. Da li bih mogla da se sklonim u vašu kuću, molim vas?", zamolio je glas
samouvereno.
Nana je zadigla kragnu, poravnala kecelju i zatvorila joj vrata pred nosom. Ţena je
ostala na istom mestu, mirna.
„Odlazite odavde, da devojčica Frida ozdravi", promrmljala je nana.
„Nevaspitano je ne pozvati posetioca da uđe; a još je gore oterati ga a da mu se ništa ne
ponudi", rekla je mirno dama sa spoljne strane kapije.
Brzo, nana je ušla u kuhinju da pripremi posluţenje: tamale, napitke, hleb i slatkiše.
Vratila se do vrata trčeći i otvorila ih taman koliko da joj proturi hranu.
„Evo, da prezalogajite. Biće da ste fini, ali idite odavde", zamolila ju je i ponovo joj
zatvorila vrata ispred nosa.
Ne dobivši odgovor, nana je malo kasnije bojaţljivo odškrinula vrata, tek toliko da bi i
miš jedva mogao da se povuče, i paţljivo gvirnula. Nije bilo ni ţive duše. I dalje preplašena,
okrenula se i shvatila da je devojčica Frida posmatra s praga.
„Ko je to, nano?“, pitala je.
„U krevet, mala, ako te majka vidi, naljutiće se“, odgovorila je. Napokon se umirio i
siloviti vetar koji je duvao od jutra. Nana je odvela Fridu u krevet i, smešeći se, posluţila joj
tamal i topli atole; sada je bila sigurna da će se oporaviti.
 Frida je preţivela dečju paralizu, ali joj je jedna noga ostala tanja od druge. Od tada su
je u školi prozvali Drvonoga, još jedan dokaz da je moguće pobeći od smrti, ali ne i od dečje
zlobe.

Moja nana došla je iz Oahake i volela je da peva „La Zandungu" dok priprema hranu
za mene i moju sestru Kristinu; mi smo se za to vreme igrale lutkama ispod njenih velikih
podsuknji.
Nana nam je pričala priče o duhovima.
„Mrtvi dolaze samo na bogosluţenje, da bi naznačili gde je zakopano blago, ili da bi
smetali. Zbog toga im uvek treba dati da jedu, da bi otišli", govorila je sa osmehom. Najbolje
se sećam njenih vezenih bluza. Uspela sam da nabavim nekoliko sličnih na putovanjima s
Dijegom. I ne mogu zaboraviti njene tamale, oni su zaista mogli da vaskrsnu i mrtvaca.

Dijego mi je pričao da su dobri tamali, oni koji se jedu na selu, Indijanci smatrali
boţjom hranom. Koristili su ih na „Miccailhuitonitli", praznik mrtvih. Ne znam da li su
bili u pravu, ali onako topli i umotani u lišće kukuruza zaista liče na decu koja su
preminula mlada. Kada su stigli popovi, prekrstili su njihov praznik u Dan svih svetih.
Uvek su imperijalisti gnjavili Indijance, a ovi su samo ćutke gutali.

1 kg mladih tikvica,
1 kg kukuruznog testa,
3 ljute papričice,
2 sira iz Oahake,
250 g svinjske masti,
1 sveţanj lišća zelenog kukuruza,
1 veliki sveţanj listova meksičkog čaja4 (samo lišće), so i soda bikarbona.

Sve dobro usitniti: tikvice, papričice, sir i lišće meksičkog čaja. So rastvoriti u malo
vode u koju se doda sode bikarbone, na vrh kašičice, da bi testo ostalo glatko. Testo se onda
pomeša s mašću. Na list zelenog kukuruza stavlja se po jedna kašika testa i dobro se
rasporedi po njemu, a zatim se doda kašika seckanih tikvica; umota se i stavi se u posudu za
kuvanje na pari. Kuva se oko sat i po. Gotovi Su kada lišće počne da se odvaja od testa. U
vodu u posudi za kuvanje na pari stavite novčić, da čujete kada voda ispari.

1 litar vode,
1 zreo ananas,
3 litra mleka,
malo sode bikarbone, šećera po ukusu i kukuruzno testo.

4
Lat. Dysphania ambrosioides. Meksikanci ovu biljku preteţno zovu epazote ili paico, a kod nas je najpoznatija kao mirišljava
loboda i meksički čaj. Poznata je još i kao jezuitski čaj i trava Svete Marije. (Prim. lekt.)
 Pomešati vodu s testom i ostaviti da predahne 15 minuta, zatim procediti i sačuvati
vodu. Ananas oguliti i iseckati na sitne komadiće, samleti, procediti i ostaviti da proključa
pre nego što se sok pomeša s testom i šećerom. Kuvati 15 minuta. Dodati mleko, sodu
bikarbonu i ostaviti na vatri, uz neprestano mešanje, dok se ne skuva. Ne mora da provri.

500 g prosejanog brašna,

125 g svinjske masti,
½ kašičice anisa rastvorenog u šolji vode,
500 g sveţeg krem sira i kukuruzno ulje za prţenje.

Dobro zameslti brašno s mašću i vodom u kojoj ste rastvorili anis, sve dok se ne
dobije glatko testo koje se lako moţe razvući. Testo ostaviti da predahne sat vremena, zatim
napraviti loptice, poredati ih po stolu (površinu obavezno posuti brašnom da se ne lepe) i
razvijati oklagijom dok ne budu lepo okrugle. Zagrejati dosta ulja i u njemu prţiti uštipke
dok ne dobiju zlatnu boju. Treba ih izvaditi na papir, da upiju višak masnoće. Serviraju se
poredani na tanjiru i premazani umućenim krem sirom. Mogu se preliti i sledećim
sirupom: u jednu šerpu staviti da proključa 1 litar vode, 500 grama braon šećera, 1 veći
štapić cimeta, 4 guave i 3 jabuke. Sirup se kuva dok se ne zgusne.
 F ridino detinjstvo, kao i svih onih koji su rasli u XX veku, bilo je okovano
društvenim licemerjem. Porodični jaram naročito se osećao u kući Kalovih jer
su se u njoj pravila doslovno i dosledno primenjivala. Kad se neko usudi da ih
naruši, sledile su stroge kazne, a pridika, kojom bi ga mama Matilda dokrajčila, bila je
nepodnošljiva.
Matilda je bila lepa ţena, ali pre svega ohola i ponosna. Na fotografijama, onim
rađenim s česticama srebrobromida na tankom sloju ţelatina, njen muţ je uhvatio prkosnu
bradu i ponos koji sebi moţe da dopusti samo jedna zapotečka kraljica punih usana i
ogromnih crnih očiju. Kakva je mešavina bila Frida! Germanska hladnoća sastavila se s
ponosom indijanske plemkinje.
Jedno od tih neizbeţnih pravila bilo je i nedeljna misa. Besprekorno obučene, devojčice
su išle u Parohiju San Huana Bautiste, koji se nalazio i na nekoliko ikona u njihovoj kući.
Imale su svoju klupu, s koje su majka, devojčice i sluţavke redovno slušale nedeljnu
propoved. Odatle je Frida mogla prošetati po glavnom trgu, ili moţda čak i pobeći s
Kristinom, mlađom sestrom, do kojoakanske botaničke bašte Viverosa, gde se rečica gubila
među drvećem i stenama.
Tegobe dečje paralize nisu sprečavale Fridu da se penje po drveću i skakuće kao mali
zvrk. Ĉak su joj i doktorovi saveti pomogli da ispuni sve svoje ţelje za pustolovinama, jer je
preporučio da obavezno upraţnjava fizičke veţbe radi brţeg oporavka. Zahvaljujući podršci
oca Giljerma, Frida je postala spretna u raznim sportovima, od plivanja do fudbala, boksa,
trkama na klizaljkama ili biciklu, u kojima se takmičila sa seoskim deranima, ne pridajući
značaj ogovaranju tračara, koje su ove aktivnosti smatrale neprikladnim za devojčicu iz
ugledne porodice. Kako se ne bi primetilo da joj je jedna noga tanja, oblačila je na nju po
nekoliko dokolenica da bi izjednačila debljinu nogu, Ali čak ni tako nije mogla izbeći zlurade
i duhovite komentare derana iz komšiluka, koji su je, zavidni zbog njene spretnosti, nazvali
šepavom ptičicom, jer je, trčeći, poskakivala kao da pokušava da poleti.
Kada se jednog jutra, još dremljiva zbog jutarnje kišice koja je prekrila šumu, igrala s
Kristinom pod naninim nadzorom, bezobrazni vetar doveo ih je u nepriliku zadiţući im
uštirkane suknje. Za devojčice je to bio samo smešan trenutak, ali ne i za nanu, koja je odmah
namirisala znake koje zemlja šalje smrtnicima, da bi ih obavestila o lošim događajima koji se
pribliţavaju. Njene strepnje obistinile su se kada se punim galopom pribliţio konjanik,
najavljujući dolazak revolucionara. Istog trena, ţena je pozvala devojčice, koje su se zagubile
među šipraţjem i debelim stablima drveća, ali nije dobila odgovor. Među prigušenim
pucnjima pobunjenika čuli su se i preplašeni krici jadne ţene, koja ih je posle mučne potrage
pronašla šćućurene ispod jednog palog debla, odakle su, oduševljene, posmatrale borbu
između revolucionara, pristalica Zapate, i vojnika, pristalica Karanze. Brzo ih je uzela za
ruke i naterala da krenu kući, ali Frida se opirala jer nije htela da napusti predstavu koju su
priredili ljudi u pončoima, hrabro se suprotstavljajući dobro naoruţanim federalnim
trupama.
Brzo su prelazile popločane ulice, sve do kapije svoje kuće, ali zatekle su je
zabarikadiranu, da meteţ ne prodre u kuću. Srećom, Fridina sestra Matilda videla ih je s
prozora i poţurila da pozove majku, koja im je s pištoljem u ruci širom otvorila prozor da
uđu. U međuvremenu, na svega nekoliko koraka od njih, federalci su se borili s
revolucionarima do smrti. Meci su neumoljivo pogađali pobunjenike i činilo se da je sve na
strani vladinih vojnika. Zaprepašćena, Frida je čula kako njena majka glasno doziva
zapatiste da se sakriju u njihovoj kući. Majka i nana otvorile su tešku kapiju i istog trenutka,
jedva uspevajući da izbegnu neprijateljsku paljbu, ušlo je nekoliko revolucionara noseći
povređene saborce. I baš tada, dok su dve ţene zatvarale kapiju, ne prestajući da se glasno
mole da neki metak ne zaluta do njih, Frida je prvi put ugledala neobičnu pojavu koja će je
pratiti do kraja ţivota Glasnika. Provukavši se kroz otvor vrata pre nego što su se zatvorila,
njen pogled se susreo s pogledom tamnokosog čoveka debelih brkova i gladnih očiju, koji je
sa svog prelepog crnog konja, bez milosti, ispraznio ceo šarţer u federalca. Devojčica je
ostala zapanjena, sigurna da nikada neće zaboraviti te oči hladnokrvnog čoveka koji je
donosio smrt sa svakim metkom. Tup udarac kapije, koja se pred njom zatvorila, probudio
ju je iz sna.
„U ovoj kući poštujemo slobodu i zbog toga zahtevamo da i vi nas poštujete, gospodo",
rekla je mama Matilda zapatistima koji su se smestili u dnevnu sobu.
Rane, za koje su se sluţavke odmah pobrinule, više nisu delovale tako opasno, ali bili
su toliko izgladneli i prašnjavi da su im lica, u detinjim očima, izgledala izobličena.
„Nemamo mnogo toga za jelo, tako da ćete, dok čekamo da se ovo napolju smiri,
morati da se zadovoljite sa ono malo hrane koju imamo. Posle ćete morati da idete jer ne
ţelim nevolje s vladom", objasnila im je sve po redu Fridina majka. Kasnije je naredila
ćerkama da iznesu gostima to malo hrane što su imale, da ručaju.
Sigurni od uţasnog koncerta pucnjeva, rzanja konja i bolnih krika, koji je dopirao s
ulice, muškarci su proţdirali kukuruzne pogače, polvorone i orčatu. Kada je pala noć, mogla
su se čuti samo kopita konja, bez jahača i smera. Fridi i Matildi, starijoj sestri, rekli su da
motre na ulicu. Trebalo je da jave kad se sve smiri, da se ranjenici tad vrate u svoj kamp.
Frida je izašla sa šakama punim polvorona od narandţe, kojima su ugostile pobunjenike, i za
to vreme, da bi sakrila nervozu, grickala je jedan malim mišjim zalogajima. Kada su otvorile
kapiju i izašle napolje, zatekle su pustoš i tamu, Nijedan noćni straţar nije se usuđivao da
upali svetiljke u ulici koja je ostala prekrivena leševima konja i ratnika. Devojčice su ispitale
teren. Radoznala po prirodi, Frida je otišla ispred sestre, da bi na miru posmatrala rupe od
metaka na nepokretnim telima i ovalne lokve krvi koje su se širile ispod njih.
Kasnije je hodala uličnom kaldrmom, dopuštajući da se odjek njenih koraka odbija o
zidove dok se ne sjedini sa senkom. Ne primetivši, udaljavala se od sestre, sve dok je noć nije
progutala. Okruţio ju je isti onaj vetar koji je tog jutra najavio bitku, a ona je počela da drhti.
Odjednom, jedan dah ju je zaledio i noge su joj se odsekle od straha. Našla se naspram
revolucionara s kojim joj se tog jutra susreo pogled. Bio je na konju, nepomičan. Obojica su je
gledala svetlim očima. Prva misao koja je Fridi prošla kroz glavu bila je da beţi i potraţi
pomoć, ali ta atmosfera, teška kao zemlja na grobu, bila joj je neobično poznata.
„Vaši su u kući... Mama ih čuva i dala im je da jedu“, rekla je Frida s laţnim
samopouzdanjem; iako je oduvek bila hrabra, ovaj čovek na konju ju je plašio.
Nije odgovorio. Umesto toga, konj je kopitom udario o pločnik.
„Imam polvorone od narandţe. Ţelite li?“, ispruţila je ruku da ga ponudi.
Pobunjenik je uzeo jedan i počeo polako da jede, pomerajući brkove poput noţeva koji
seku tišinu. Kada je završio, učinio je nešto što je još više preplašilo devojčicu uputio joj je
širok i ljubazan osmeh, pokazujući nekoliko sjajnih belih zuba, koji su sijali kao svetiljka u
tami. Ne skidajući osmeh, jahač je podbo konja mamuzama i udaljio se laganim kasom.
Obavijala ga je noćna crnina, a onda ga je i progutala pred Fridinim očima. Ostala je na tom
istom mestu sve dok je sestra nije pronašla.
„Hajdemo kući, mama Matilda nas traţi!“, promrmljala je, uznemirena što se Frida
udaljila nesvesna opasnosti u koju se upušta.
Matilda je ščepala sestru za rame i odvukla je kući.

U Fridinom odsustvu, povređeni vojnici su otišli, pomaţući se štapovima ili

međusobno, sledeći put kojim je konjanik pokazao. Tad je tata Giljermo bio u gradu i nikada
nije saznao za ovo.
 Revolucija je izmenila zemlju, a takođe je bila i uzrok nesreće Kalovih: visoke zarade,
koje su dotad dobijali od vlade, jednostavno su prestale da stiţu, a njihove ekonomske
povlastice raspršile su se kao da ih nikada nije ni bilo. Mama Matilda nije mogla izbeći
porast gorčine u duši. Kad je Giljermo ostao bez posla, bila je prisiljena da štedi; ne samo da
je morala da stavi kuću pod hipoteku nego je prodala i deo pokućstva, sve kvalitetan
evropski nameštaj, a na kraju je zbog novca počela da izdaje prazne sobe. Frida i njene sestre
trpele su sve češće pojave besa svoje majke, koja je gledala kako se njena udobnost rastapa
kao so u vodi. Skrivene, Frida i Kristina uhodile su noću mama Matildu dok je brojala novac,
jer im je to, pošto nisu znale ni da čitaju ni da pišu, bila jedina razonoda. Ono malo novca što
im je pristizalo uporna Matilda koristila je da ćerkama pruţi tradicionalno obrazovanje i
usadi im veru u Boga, koju je smatrala najvećim blagom. Fridina buntovna narav odmah se
okrenula protiv majčinog nametanja, odbacujući religiju jer joj se činila kao nepotreban i
teţak teret u jednom lagodnom ţivotu kakav je bio njen. Krivica, oproštaj i molitva nisu bili
za Fridu. Još tada je znala da će pronaći nešto drugo za šta će se uhvatiti kako bi lakše
podnela ţivot. Počela je da ismeva molitve pre jela, zasmejavala je sestru Kristinu pričajući
joj viceve usred Zdravo Marijo, beţala je s veronauke da bi se s dečacima iz komšiluka jurila
iza velikog balona i s krova gađala semeništarce trulim narandţama. Frida je zaradila
bezbroj prekora od majke, čije je strpljenje došlo do tačke da je prezrivo izjavila da ona
uopšte nije njena ćerka. Ovo se toliko urezalo u Fridino srce da je odlučila da se osveti tako
što će pomoći sestri Matildi da pobegne od kuće.
Matilda je bila najstarija kćerka i tad samo što je napunila petnaest. Bila je krupna,
razvijenog poprsja, koje je zavodnički pokazivala kroz čipku, bokova okruglih kao obris
jabuke, lica koje se činilo mnogo zrelijim. Odlučila je da je mladić, koji joj se tad udvarao,
čovek njenog ţivota, ali tu odluku roditelji uopšte nisu dobro prihvatili. Tako joj je Frida, kao
da je reč o nekom običnom nestašluku, predloţila da pobegne preko balkona dok ona majci
odvraća paţnju nekom vragolijom. Plan je bio da s momkom pobegne u Verakruz.
Neverovatno, ali sve je ispalo toliko dobro da je Frida, posle kazne dobijene zbog svog
laţnog besa, zatvorila balkon kao da se ništa nije dogodilo i mirno otišla na spavanje. Kada je
sledećeg dana mama Matilda otkrila da nema njene najdraţe ćerke imenjakinje, počela je da
histeriše, urlajući i moleći sve svece da njena ćerka bude dobro. Giljermo Kalo je samo
spakovao ćerkine stvari u jedan kofer, preporučio da ih prodaju i bez reči se zatvorio u
radnu sobu.
Matildina sudbina bila je misterija nekoliko godina. Ţivot u kući nastavio se bolno i
tiho, zadrţavajući privid da je sve u redu, onako kako i treba da bude u poštenoj i uglednoj
kući, u kojoj su se osećanja prećutkivala, a negovao se laţni mir.
Frida se uzdrţavala od suprotstavljanja majci i, da bi izbegla svakodnevne rasprave,
pomagala je ocu u fotografskom studiju. Jednoga dana, dok su zajedno putovali tramvajem,
čula ga je kako kaţe uzdišući:
„Kako bih voleo još jednom da vidim tvoju sestru! Ali nikada je nećemo pronaći!"
Frida ga je tešila. Kajući se zbog svog nestašluka, pokušala je da ispravi grešku i
objasnila mu da joj je jedna prijateljica rekla da Matilda Kalo ţivi u Doktorskoj koloniji.
„I kako znaš da je to baš naša Matilda?"
„Jer svi kaţu da liči na mene", odgovorila je.
Tako je, bez daljeg objašnjavanja, odvela oca u taj kraj. Zatekli su je u dnu dvorišta,
kako zaliva povrće i hrani ptice u velikom kavezu. I dalje je bila s onim momkom, venčali su
se kako dolikuje i uţivali u raskoši. Otac se nasmejao očiju punih suza, ali je odbio da
razgovara s ćerkom. Frida je otrčala i zagrlila je. Sestre su se poljubile, rasplakale i nasmejale.
Međutim, kad su se pribrale, tata Kalo je već nestao.
Mama Matilda nije puštala pobegulju u kuću iako je ova dolazila s velikim korpama
voća i zamamnim jelima. Ćerka Matilda bi onda korpe obavezno ostavljala na ulazu, a majka
bi ih kasnije uzimala i sluţila njihov sadrţaj za večeru. Kako se pribliţavao Dan mrtvih,
Matildini kulinarski specijaliteti iz korpe postajali su sve bolji. Osim hleba za mrtve, bilo je tu
i šećernih lobanja sa imenima svih članova porodice. U jednoj od tih korpi, pripremljenih
kao ponuda mrtvima, ostavila je poruku za Fridu, koja ju je pročitala sa osmehom:
„Spremila sam ti polvorone jer si ti svoj dala onom revolucionaru."
Dvanaest godina posle bekstva preko terase, Matildu su konačno pustili da uđe u kuću.
Ugledavši je, otac ju je samo pitao:
„Kako si, ćerko?"

Da bih spremila ponudu za pokojnu mama Matildu, moram uzeti fotografiju koju je
uradio tata Giljermo, onu na kojoj izgleda kao dobra riba. Znam da joj se mnogo dopadala,
zbog haljine od tamne svile. Pored fotografije nikada ne treba stavljati tekilu ili liker jer će
je to izazivati. Bolje je staviti dobru orčatu, kao onu što je dala revolucionarima kada su
stigli u Kojoakan, jer ako dođe do svađe, ni sam general Vilja ne bi mogao da izađe na kraj s
mamom.

Pošto je mama Matilda rodom iz Oahake, pravila je orčatu s mlekom umesto s

vodom. Tata Giljermo ga je ipak uvek traţio kao pirinčanu vodicu.

350 g pirinča,
7 šolja vode,
2 štapića cimeta,
2 šolje mleka i šećer.

Potopiti pirinač u loncu sa 3 šolje vode i ostaviti ga da odstoji tako 2 sata. Usitnjeni
cimet ispeći u tiganju. Ocediti pirinač I samleti ga s cimetom i mtekom. Zatim ga opet
procediti, a tečnost sipati u bokal zajedno sa ostatkom vode; zasladiti šećerom.

Mama Matilda nam je ove pogačice kupovala na izlasku iz crkve. Tamo se uvek
nalazila ulična prodavačica koja bi poredala loptice testa i samo čekala da ih baci na tiganj.
Kristi je mogla da pojede tri paketića odjednom.

1 šolja kukuruznog brašna,

1 kašika svinjske masti,
½ kašičice praška za pecivo,
¼ šolje šećera i voda.

Brašno pomešati s mašću, praškom za pecivo i šećerom, dodajući malo vode ukoliko je
potrebno da bi testo bilo glatko. Od ovog testa napraviti loptice veličine oraha i pritisnuti

5 Šp. agua de orchata bukvalno ječmena vodica (poreklom od valensijanskog orxata što znači napravljeno od ječma, ječmen) zato
što se piće izvorno pravilo od ječma. Danas se više ne koristi ječam, već pirinač, badem, tigrov orah, susam, odnosno svaki
plod bogat šećerom i škrobom, a vrlo često i mešavina nekoliko vrsta plodova i zrnevlja. (Prim. lekt.)
svaku rukama dok se ne dobije oblik pogačice. Peći ih na tiganju ili roštilju, na srednjoj
vatri, uz povremeno okretanje.

50 g brašna,
125 g margarina,
100 g šećera,
1 narandţa (sok i kora),
1 ţumance i
¼ kašičice sode bikarbone.

Umutiti penu od margarina sa šećerom, odmah mu dodati ţumance, sok i narendanu

koru narandţe. Tome malo-pomalo dodavati brašno pomešano sa sodom bikarbonom. Testo
umesiti i razvijati oklagijom, do debljine pola centimetra. Napravite krugove prečnika od
oko 5 cm i slagati ih na podmazan pleh. Peći u rerni na 200 °C dok ne dobiju zlatnu boju.
Ostaviti da se ohlade i onda posuti šećerom u prahu.
 P raćena sećanjem na, kako ga je zvala, Glasnika i pretankom nogom koju joj je
ostavila dečja paraliza, Frida je ţivela svoj ţivot. Postala je privlačna devojka
koja je zračila razdraganošću. Teţnja da se otarasi uobičajenog izgleda i obznani
svoju mladalačku nezavisnost navela ju je da skrati kosu. Muška frizura joj je odlično stajala
i davala njenoj rupici na bradi još senzualniji izgled. Ĉim je bila primljena u Nacionalnu
pripremnu školu6, poznatu po đacima koji su predstavljali sam krem meksičke omladine,
probudila se u njoj velika strast za znanjem, zabavom i ljubavlju, zadovoljstvima koja su u
njoj potajno tinjala godinama.
Biti deo Pripremne škole bilo je privilegija: ona je bila jedna od prvih trideset i pet ţena
upisanih u rasadnik znanja, koji je tad okupiralo dve hiljade muškaraca. Za nju se ipak sve
svodilo na to da izmakne jurisdikciji mama Matilde, koja se protivila tome da njena ćerka
putuje u grad i studira. Tata Giljermo, koji je u Fridi video sina kog nikad nije imao, uspeo je
da ubedi svoju ţenu da su teţnje njihove ćerke dobronamerne i naterao je Fridu da obeća da
neće pričati sa svojim kolegama. Frida je odmah prekršila to smešno obećanje i ubrzo se
našla u grupici intelektualaca koji su se nazivali Kačučosi. Kako joj je sudbina bila da privlači
sve poglede, Alehandro Gomez Arijas, vođa Kačučosa, beznadeţno se zaljubio u luckastu
devojku. I počela je romansa.
U početku je njihov odnos bio nevino, mladalačko zabavljanje. Šetali su znojavih
dlanova i udvarali se očima koje su se topile od miline. Malo-pomalo postali su vatreniji i
nevini poljupci ustupili su mesto smelim milovanjima. A upravo ona je preuzimala
inicijativu, traţila krivine u parku, senku drveća da se sakriju i istraţuju svoja tela u mirisu
guţve, veselja i sladoleda. Pre nego što je napunila petnaest godina, već je upoznala sva
zadovoljstva koja donosi muškarac.
Tako je, dok su njeni roditelji verovali da se zadrţava u školi sa ostalim devojkama pod
nadzorom upravnice, ona bila s Alehandrom na protestima, sportskim utakmicama ili u
nekom nestašluku s celom bandom.
Jedna od njihovih omiljenih vragolija bila je da uznemiravaju umetnike koji su slikali
murale pod pokroviteljstvom Sekretarijata za obrazovanje, na čijem čelu je tad bio Hose
Vaskonselos. Išli su čak do toga da su im palili platforme. Zato nije ni čudno što su se neki
umetnici na posao u Pripremnoj dolazili naoruţani do zuba. Među njima se isticala i jedna
zvezda među slikarima. Ţiveo je u Rusiji i Francuskoj i razgovarao s genijima svog vremena
na ravnoj nozi Dijego Rivera.
Nije bio čovek koga je lako uplašiti, a da bi osujetio svaki pokušaj napada na njegov
mural, oslanjao se na pomoć četrdesetpetice i nije se libio da ga potegne ako bude
neophodno. Njegov stav, a svakako i oruţje, bili su razlog da se šale na njegov račun
zaustave na nekoliko nadimaka, koji su preuveličavali njegovu ruţnoću i debljinu, što je
samo još više potpaljivalo zavist koju je izazivao, jer je uvek bio okruţen prelepim ţenama,
čije društvo mu je davalo boţansku popularnost. Ruku na srce, baš i nije bio boţanski
skladan: veliki stomak, buljave oči, a šake ogromne kao i njegova interesovanja, znanja i
mašta. Na Dijegu je sve bilo veliko. Bio je div sposoban da ukrade devojačke uzdahe kao
neka čuvena zvezda s radija. U tom magičnom krugu našla se i Frida, koja je volela da se
skriva u predvorju i gleda ga kako radi, čak bi ga obaveštavala o dolasku supruge kada bi
bio s ljubavnicom.
„Pazi, Dijego, dolazi Lupe!“, imala je običaj da mu dovikne. Toliko ju je privlačila
ličnost ovog slikara da je jednoga dana, dok je Dijego jeo poslastice koje je Lupe donela u

6
Šp. Escuela Nacional Preparatoria odgovara našoj gimnaziji, odnosno to je pripremna škola za univerzitetske studije. I sam
upis u pripremnu školu predstavlja svojevrstan društveni prestiţ jer ih ima svega devet u ćelom Meksiku. (Prim. lekt.)
korpi, skupila hrabrost, stala naspram njega i pitala ga:
„Da li bi vam smetalo da vas gledam dok radite?“
Rivera se nasmejao devojčici koja tad nije izgledala starija od dvanaest godina.
Bezbriţno je slegnuo ramenima. Nakon što je natenane jeo, nastavio je da slika. Lupe je
prostrelila Fridu oštrim pogledom. Videvši da se nepristojno derište ne pomera, počela je da
je vređa.
„Molim vas, gospođo, ćutite, uznemiravate majstora", zamolila ju je Frida ne odvajajući
pogled od četkice kojom je Dijego majstorski upravljao.
Lupe je zaurlala kao lavica i otišla psujući. Frida je ostala da posmatra još malo i onda
se, s nevinim izrazom lica, oprostila se od Dijega. Ponovo ga je videla tek posle nekoliko
godina, kada je strast za umetnošću već zapalila njenu dušu.

Lice neduţne devojčice pomoglo je Fridi da uspešno izvede još jednu čuvenu vragoliju.
Trebalo je da upali raketu tokom predavanja koje je povodom drţavnog praznika drţao
profesor čiji je spisak disertacija bio omamljujuće dugačak. Najpristojnije moguće, Frida se
pribliţila s paketom vatrometa, ostavila ga ispod profesorovog pulta i mirno se udaljila.
Kada je petarda pukla, ona je već bila napolju. Niko nikada ne bi mogao ni da pretpostavi da
je ona odgovorna za eksploziju koja je razbila stakla i nameštaj, da nije bilo jedne od njenih
koleginica s kursa, koja ju je, iskazujući obostranu mrţnju koju su osećale jedna prema
drugoj, prijavila direktoru Pripremne škole. Besan, direktor je predao slučaj lično Hoseu
Vaskonselosu. Zbog svojih sekretarskih obaveza, Vaskonselos se u Pripremnoj školi pojavio
tek posle nedelju dana. Frida je, uţasno nervozna, sedela u čekaonici. Ugledni intelektualac
je u direktorovoj kancelariji strpljivo saslušao optuţbe protiv devojke koja je, po
direktorovim rečima, bila opasna poput nekog revolucionara. Nakon što je odslušao
dosadan govor, Vaskonselos je zahtevao da učenicu odmah vrate u školu i s dozom
sarkazma dodao:
„Ako ne moţeš da drţiš pod kontrolom ni devojčicu kao što je ova, onda nisi sposoban
da vodiš Pripremnu školu.“
Na izlasku, čuveni sekretar obrazovanja zaustavio se ispred Fride, koja ga je gledala
velikim očima poput psa koji cvili; smešeći se, pomazio ju je po glavi i otišao na sastanak s
predsednikom Meksika.
Takav uspeh zahtevao je veliku proslavu pa se Alehandro, koji je sve to posmatrao
kroz prozor, nasmejao i zapevao himnu njihove škole:
„Shi... ts... pum... Goooya, goooya, cachun, cachun, ra, ra, cachun, cachun, ra, ra, goooya,
goooya... Preparatoria!“
Frida je izašla u hodnik da ga poljubi. Ostatak bande izneo ju je u dvorište na
ramenima i pokrenuo ogromnu graju koja se završila van škole, u jednom restoranu gde su,
između hvalisanja i šala, uţivali u ukusnom pozoleu. Na kraju slavlja, zaljubljeni su počeli
da osećaju snaţnu vrelinu, zbog koje su se nervozno migoljili u stolicama, dok su se gledali i
drţali za ruke. Pejzaţ se pretvorio u tople boje i svet je počeo da se topi pred njima.
„Idemo kod mene, sama sam. Mama Matilda i sestre su u parohiji", predloţila je Frida.
Oboje su se udaljili od svojih prijatelja nestašno se smešeći. Podstaknuti potrebom da se
osame, ušli su u autobus ka Kojoakanu. Frida je odjednom počela da se oseća neprijatno, kao
da je u tom trenutku samo ona mogla da opazi nešto što niko drugi nije mogao, kao da su se
pred njenim očima obelodanili konci koje im je sudbina prikačila da bi ih napravila svojim
marionetama, U pokušaju da se oslobodi te sile, izašla je iz autobusa i rekla momku:
„Moramo da se vratim u školu. Zaboravila sam suncobran..."
Alehandro nije razumeo da je njegova devojka gledala mnogo dalje od svojih očiju i
navaljivao je da uđu u sledeći autobus. Frida je pristala, pokušavajući da prenebregne taj
misteriozni osećaj jer nije verovala ni u svece ni u aveti. Ušavši u stari poludrveni autobus,
mladi par je morao mučno da se probija između putnika i naslaganog prtljaga. U samom
dnu, slikar, koji je nosio velike posude sa zlatnom bojom, oslobodio je dva sedišta i ljubazno
im ih ponudio.
„Sedite, omladino. Ja silazim u Tlalpanu", rekao im je ustajući.
Sa svog sedišta, Frida je posmatrala ulicu vlaţnu od jutarnjeg pljuska, i dalje s onim
neprijatnim osećanjem u telu; nije se mogla otresti te nerazumljive nelagodnosti koju je
osećala, kao da je neko vodi prema raspletu za koji je predosećala da će biti poguban.
Odjednom, prošli su joj ţmarci niz leđa: ispred San Lukasove pijace ugledala je
revolucionara iz svog detinjstva, kako jaše belog konja. Ljudi su prolazili ne osvrćući se za
njim. Ĉim su im se pogledi susreli, osetila je kako se utapa u njegovim sjajnim očima.
Pozdravio ju je blago nakrivivši šešir i ona je osetila kako joj ledeni ţmarci prolaze od stopala
do glave. Iako je i Alehandro gledao u istom smeru, kao da nije zapazio prisustvo čudnog
konjanika. Da li je stvaran ili samo sablast koja se pojavila iz njenog najdubljeg straha?
Pitanje joj je zapelo u grlu pred provalom zaglušujuće buke. Autobus se rascepio, kriveći se
kao da ga gnječe divovske ručerde. Jak talas toplote preplavio je Fridino telo, koje je ostalo
uklešteno između šipki i drugih tela, sve zbog tramvaja koji je na njih naleteo spreda. Njeno
desno koleno udarilo je u nečija leđa.
Drhtavica joj je prošla golom nogom. Silina sudara strgla joj je odeću, ali golotinja je
bila beznačajna pred saznanjem da je ţrtva tragičnog udesa. Usred haosa, uspela je da
razazna glasove koji su zabrinuto vikali:
„Balerino, balerino!"
Razabrala je Alehandra u gomili i njegovo lice joj je potvrdilo ozbiljnost sudara. Prizor
je bio jeziv: među ruševinama autobusa, potpuno golo, prekriveno krvlju koja se pomešala
sa zlatnom bojom ljubaznog slikara, Fridino telo izgledalo je nakaradno nakićeno i
zarobljeno metalnom šipkom. Šipka za drţanje probila joj je karlicu. Ĉudan spoj grimizne i
zlatne na njenom telu naveo je radoznale da poveruju da je ona egzotična balerina i nisu
prestajali tako da je dozivaju: „Balerino, balerino!"
„Treba joj izvući tu šipku!", viknuo je jedan čovek, pomerio u stranu sleđenog
Alehandra, uzeo šipku i povukao je nagore.
Šiknuo je grimizni mlaz i poškropio tlo, stvarajući svetlucavu baru u obliku srca. Tada
je Frida Kalo umrla prvi put...

Dok sam bila član Kačučosa, sve se vrtelo oko večere. Bilo je vaţno samo da su van
školske menze i restorana s dnevnim menijem, a najbolje su se mogle naći u centru. Pas
Pančesko, koji je bio šepav kao i ja, uvek je spavao ispred ulaza u Ulici 5. februara: sluţio
im je kao ukras. Aleh bi mi samo rekao: „Vidimo se kod Pančeska!" To je bilo dobro mesto,
muve su bile gratis... Ali kakav su samo pozole imali! Zbog tog kukuruza postali smo
nacionalisti. To jelo je pravo meksičko: ima i crvenu i belu i zelenu boju.

1 kg kukuruza,
15 g kreča,
1 glavica belog luka,
1 glavica crnog luka,
3 ljute papričice,
½ kg svinjske krmenadle,
 ½ kg svinjske glave,
1 kg svinjskog buta.

Kao prilog pozoleu: 1 glavica zelene salate (iseckana), 1 veza rotkvice (iseckana),
limun, tucana paprika i 1 pečena glavica crnog luka (iseckana).
Dan ranije staviti na vatru 2 litra vode s kilom kukuruza i krečom. Neprestano
mešati drvenom varjačom dok ne proključa, a onda isključiti vatru, poklopiti i ostaviti da
stoji cele noći. Sledećeg dana kukuruz nekoliko puta ocediti i oprati pod mlazom vode, a
zatim mu odseći vrhove i okruniti. Stavite ga u veliki i širok lonac s 3 litra vode. Posoliti i
kuvati na srednjoj vatri dok se zrna ne raspuknu: dodati krmenadle, svinjsku glavu i
iseckan svinjski but. U međuvremenu, potopiti 3 ljute papričice i pomešatl ih s malo crnog
i belog luka, procediti mešavinu i dodati je u čorbu.
Nastaviti s kuvanjem dok meso ne omekša. Sluţi se sa seckanim crnim lukom,
zelenom salatom, limunom, sitnom paprikom i prţenicama.

Ulje,
12 kukuruznih tortllja,
½ šolja proprţenog pasulja,
3 šolje sitno iseckane zelene salate,
1 skuvane i usitnjene pileće grudi,
1 glavica crnog luka isečena na reţnjeve,
2 iseckana paradajza,
1 oljušten i iseckan avokado,
½ šolje pavlake, rendani sir i so.

Zagrejati ulje u tiganju na srednjoj vatri i staviti tortilje da se prţe dok ne dobiju
zlatnu boju, zatim ih izvaditi I ostaviti da se ulje ocedi. Tortilje se mogu pripremiti i ranije,
ali ne smeju da se opu* ste. Zagrejati proprţeni pasulj i njime premazati tortilje. Prekriti
ga zelenom salatom, seckanom piletinom, staviti po reţanj luka, krišku paradajza I
avokada. Dodati pavlaku, malo sira i so. Po ţelji se moţe dodati i crveni sos.

Nekoliko velikih paradajza,

6 ljutih papričlca,
1 glavica crnog luka,
1 veza korijandra,
1 češanj belog luka i so.

Ispeći paradajz, papričice i beli luk, a zatim ih dobro samleti. So, crni luk i korijandar
dodaju se po ukusu.
 B alerino, balerino!”, čuli su se uzvici dečjih glasova koji su se orili u Fridinoj
glavi poput tupog odjeka. Otvorila je oči i susrela se s jarkoplavim nebom:
presijavali su se oblaci od šećerne vate; zauzeti zavođenjem i milovanjem,
podsećali su je na neku veliku, ključalu čorbu. Primetila je da reči dolaze s jednog velikog
avokadovog drveta, listova ogromnih kao čaršavi. U rascvetaloj krošnji, par šaljivih
paukolikih majmuna skakao je plešući i praveći šale koje su nepromenljivo završavale
grohotom s mirisom mente. Frida se uspravila, ne skidajući pogled s majmuna koji su rešili
da je ismevaju svojim kreveljenjem.
„Ja nisam balerina, jedna noga mi je obolela od dečje paralize...", gunđala je podiţući
suknju do kolena, da bi pokazala sakatu nogu koja je podsećala na štapić cimeta.
Majmunčići su provirili da bi detaljno ispitali novog člana. Jedan je, praveći se da je
doktor, stavio naočare. Tokom jednog minuta, uz preterane grimase, pregledali su Fridu.
Zagledali su se ozbiljno i prasnuli u smeh koji je mirisao na sveţe jabuke.
„Ima suvu nogu! Ima suvu nogu!“, bezobrazno su zapevali.
Frida je ustala s poda neraspoloţena, osećajući se izgubljeno na tom neobičnom mestu
gde se osvestila. Pogledom je bezuspešno traţila neki predmet kojim bi ih gađala, da im
porazbija glave i ućutka zlonamerne komentare.
„A ko ste vi? Pretpostavljam neki bednici. Zabavljate se na ulici dobacujući budalaštine
svakoj ţeni koja naiđe..."
„Pa imamo i imena. A ako ti se ne dopadaju, imamo ih još nekoliko koje ti moţemo dati
i pokloniti... Moji prijatelji i rodbina zovu me poštovani gospodin Ĉon Lu, ali kako ti nisi ni
jedno ni drugo, moţeš me zvati samo gospodine..."
Frida je besno udarila nogom o tlo, što je samo prouzrokovalo da se njihov grohot
zavrti kao pokvarena ploča. Kada je shvatila da se s njima ne vredi raspravljati, počastila ih
je nizom psovki zbog kojih se par dlakavih komičara sakrio iza drveta. Zadovoljna
postignutim, osmotrila je okolinu: nalazila se nasred ogromnog prostora koji se pruţao sve
do reda kuća koje su formirale veliki trg. Sigurno je bila blizu Kojoakana jer je među
fasadama prepoznala lukove parka i razabrala La Rositu, frizerski salon u blizini njene kuće.
U daljini se videla kupola i tornjevi crkve, čak joj se činilo da oseća miris toplog atolea. Celo
mesto bilo je osvetljeno hiljadama sveća koje su plesale u ritmu plamena. Bilo je velikih i
svetlih, malih i istrošenih. Bilo ih je različitih koliko i ljudi na svetu. Među tim svećama,
Fridina senka pokušavala je da dohvati sto, elegantno ukrašen cvećem i tropskim voćem
koje je pokazivalo mesnatu unutrašnjost kao pohotni egzibicionista. Bilo je tanjira sa
gvanabanama7, šipkom i crvenim lubenicama, koji su delili prostor s ogromnim hlebom za
mrtve, čije su kosti, savršeno izrađene, posute najfinijim šećerom.
„Dobro došla! Pozvali smo sve na proslavu", rekao joj je jedan od gostiju na banketu.
Lobanja od papira slasno je srkala šoljicu čokolade, u koju je umakala krišku hleba za
mrtve. Kada je ugledala Fridu, proširio joj se prorez za oči, a zubi napravili konture osmeha.
Pored nje, Juda od kartona smejao se pomerajući ogromne brkove. Rakete za vatromet
okruţivale su ga kao glog. U uglu se nalazila prehispanska skulptura trudne ţene; isticala je
naduti stomak i izgovarala rečenice na navadu dok se njen fetus vrpoljio kao miš u siru.
„Šta vi to slavite? Ostalo je još mnogo vremena do Dana mrtvih", prigovorila je Frida,
primetivši da više nije ni gola ni povređena. Nosila je dugu suknju boje jagode, sa izvezenim
kajsijama, koje su poskakivale kao kučići zajedno s cvećem na bluzi, obavijajući se oko
tkanine iz Oahake i jureći Za taraumarskim vezom. Videvši se tako nakićena i kose upletene

7
Šp. guanabana plod drveta Amona muricata, u Srpskom se pojavljuje i pod nazivom graviola (koji potiče iz portugalskog
jezika). (Prim. lekt.)
u sloţenu kiku, odlučila je da se pridruţi gozbi tih neobičnih svatova, koji kao da su se otrgli
ih njenih najdubljih snova.
„Ovde je svaki dan Dan mrtvih", objasnio je skelet i odsekao parče hleba, koji je pod
noţem oslobodio slasne mirise narandţinog i limunovog cveta.
„Već ima kosti od hleba! Već je slaba i mršava!", dovikivali su iz svog skloništa
paukoliki majmuni uz bezobrazan cerek,
Frida im je isplazila jezik, što j e bilo veoma nevaspitano, ali i utešno. U tom trenutku,
njen um je sloţio kockice i shvatila je da je banket postavljen na groblju. Spomenploče
posmatrale su zabavu izduţenim licima, a veličanstvene grobnice straţarile su kao vojska iz
nekog udaljenog zamka.
„Treba da sačekamo šeficu pre nego što počnemo", najavio je skelet.
„Njeno veličanstvo", dodao je Juda ne prestajući da se smeje.
„Da prvo stigne gospođa", dovršila je skulptura od kamena.
Pozvana na tako prijatnu svečanost, Frida nije dovodila u pitanje potrebu da se sačeka
domaćica. Da bi ubila vreme, zabavljala se gledanjem kako voće sa stola izvodi ples parenja,
pevajući Plačljivicu:8

Mene svi zovu crnom,

Plačljivice, crna sam, ali neţna.
Ko ljuta sam paprika,
Plačljivice, ljuta sam, ali i slasna.

O, kako su samo bili usaglašeni! Kokosi, paprike i breskve veoma su dobro pratili
ritam. Pesma je na ples prizvala i par lutaka, jednu od kartona, a drugu u venčanici, koja je
crvenela pred zavodljivim osmesima lubenice. Dok se nastavljao muzički spektakl, otvorila
se zavesa i prikazala jednu okićenu figuru u roze suknji sa utkanim semenkama i nervoznim
cvećem koje zvecka laticama. Bluza je bila kao uzavreli nemir u kojem su se boje ljute
papričice borile da izbiju iz crne mase tkanine.
Pojava ţene bila je omamljujuća, dostojna carice, ali Frida je bila razočarana što joj se ne
vidi lice prekriveno velom. Voće je nastavljalo sa svojom melodijom, dajući ritam
novopridošloj lupanjem u bubanj i tanjiriće:

Tuga i što nije tuga,

Plačljivice, sve je tuga za mene.
Juče plakah da te vidim,
o, Plačljivice, a danas jer te videh.

Ţena je podigla levu ruku; u njoj je drţala svoje srce, koje je kucalo u ritmu melodije.
„Gospoda govori!“, rekla je veoma svečano lobanja.
„Šefice, baci jednu", najavio je Juda, dodirujući stomak trudne skulpture.
Ţena s velom skrenula je ka Fridi. Upotrebila je hirurška klešta, koja je imala umesto
leve šake, i iščupala venu iz njenog srca. Šiknula je kiša krvi i poprskala haljinu. Tada je
blagim glasom počela da recituje:

Miran, miran ţivot

8
Šp. ta Lbrona Plačljivica. Po legendi, prelepa ţena, uglavnom se zove Marija, podavila je svoju decu da bi mogla da bude s
čovekom koga voli. On ju je odbado i ona se zbog toga ubila. Na nebeskoj kapiji su je vratili nazad, ne puštajući je da uđe
dok ne pronađe svoju decu. Tako je osuđena na kaznu da doveka luta zemljom u potrazi za mrtvom decom, stalno jecajući i
plačući, zbog čega je dobila ime Plačljivica. Po verovanju, ona otima decu koja se izgube ili ne slušaju svoje roditelje.
Takođe, ako neko čuje njen jecaj „O, deco moja!“, veruje se da ga je time označila smrt. (Prim. lekt.)
 Davalac svetova
Povređeni jelen
Teuanska odeća...
Smrt se udaljava
Linije, oblike,
Gnezda ruke grade
Otvorene oči
Dijegovog smisla
Sve te suze teku
Sve veoma jasne
Kosmičke istine
Što ţive bez buke
Kao drvo nade
Drţaće te čvrstog

Zagrmeo je aplauz i pojavili su se novi gosti: nervozni jelen, golišavi pas nalik na svinju
i par papagaja boje smeđe paprike.
„Poznajem taj glas“, rekla je Frida. „Prvi put sam ga čula kada sam imala otprilike šest
godina i bila uverena da sam drugarica s jednom devojčicom, ali ispalo je da sam je samo
zamišljala." Ţena je pomerila ruku, pozivajući je da nastavi. „Bilo je to na prozoru moje
tadašnje sobe, gledao je na Aljendeovu ulicu. Dahom bih zamaglila prozorsko staklo, prstom
nacrtala vrata i kroz ta vrata izašla leteći, srećna i laka. Prešla bih celu dolinu i ušla u
unutrašnjost zemlje, gde bi me uvek čekala moja drugarica. Bila je vesela i okretna balerina,
hodala je kao da uopšte nema teţinu. Ja sam oponašala sve njene pokrete. Dok smo obe
plesale, pričala sam joj o svojim tajnim problemima. Mogu se opkladiti da si ti ta prijateljica.
„Sećam se toga kao da je juče bilo, Frido, lepo moje kumče. Dobro došla u moju kuću,
gde i pripadaš!" rekla je ţena.
I srce je iskazalo poštovanje, ljubazno pozdravljajući gošću.
„Ako si ti ta koja zaustavlja srce i oduzima ţivot, da li to znači da sam mrtva?“,
razmišljala je naglas uplašena devojka.
Umesto odgovora, lobanja joj je uputila osmeh od dva okrunjena klipa kuvanog
kukuruza.
„Odazvala si se mom pozivu. Slavimo tvoj dolazak."
Frida je naglo ustala i oborila svoj hleb. Ovaj ispad, grub i prost, uplašio je bundeve pa
su skočile i sakrile se iza papaja, koje su pak zaurlale pokazujući semenke.
„Kumo, ne ţelim da ti protivrečim, znam da ne bih pobedila, ali mislim da si me
prevarila, i to na vrlo pokvaren način."
„Dovodiš u pitanje ono što je sudbina zapisala, devojčice?"
„Ah, kumo, tek što sam počela da uţivam u zadovoljstvima ţivota, a ti mi kaţeš da je
zabava gotova. Zar ne znaš da ţelim da se udam za Alehandra i da imam decu? Osim toga,
spremna sam da postanem veliki naučnik i slavna dama. Zašto ţeliš da mi oduzmeš tu
priliku? Nije pravedno! Uopšte!"
„Niko nije ni rekao da je ţivot pravedan, ţivot je jednostavno ţivot."
„Prevarila si me. Ali od mene nećeš napraviti budalu. Zahtevam, u ime slobode na koju
svako biće ima pravo, da me vratiš kući, pošto su Aleh i moja porodica sigurno zabrinuti za
mene."
„Zahtevaš? Ti? Naivna Frido, tvoje oči su tako tašte da ne shvataš da sam ja najveći
komunista od svih bića. Za mene ne postoje bogati i siromašni, veliki i mali. Svi, bez
izuzetka, završe ovde, sa mnom."
Frida je proučila svoje misli i svaki ugao svoga srca: našla je ţelju za ţivotom. Tako je,
naoruţana hrabrošću, promrmljala:
 „Moram da ţivim. Molim te.“
„Tvoje mesto ne mogu ostaviti upraţnjeno u mom kraljevstvu. Red je neophodan, a
ako je zapisano da mi pripadaš, tako mora biti", objasnila joj je majčinskim glasom.
„Mogla bi na to mesto da staviš moj portret! Sliku toliko sličnu meni da svako ko je vidi
kaţe: Da, to je ona.“
Kuma nije odgovorila. Nekoliko minuta su svi ćutali. Kartonska lobanja trudila se da
ţvaće hleb u tišini, a majmuni su njuškali, bez smeha, očekujući odgovor.
„Izvodljivo je da slika zauzme tvoje mesto. Ipak, upozoravam te da ćeš mi svake
godine biti sve bliţa i da ću ti ţivot, za kojim toliko ţudiš, iskidati na komade. Postoje stvari
koje čovek ne moţe da poništi, ali učiniću ti uslugu zato što si uspela da uveseliš zabavu. Pre
nego što se oprostimo, kao tvoja kuma, iskoristiću pravo da te posavetujem: Frido, pazi šta
ţeliš, moglo bi i da se ostvari."
„Neću te razočarati, kumo. Obećavam da nikada neću zaboraviti tvoju ljubaznost."
„Frido, ako ţeliš da mi iskaţeš poštovanje, onda mi svake godine napravi dobru
ponudu. Ja ću s radošću uţivati u hrani, cveću i poklonima koje mi spremiš. Ipak,
upozoravam te opet zaţalićeš što nisi danas umrla. Pobrinuću se da te podsećam na to
svakog dana tvog ţivota."
„Ponude za Dan mrtvih? To je ono što ţeliš?", pitala je uţurbano Frida, kao da nije ni
čula kumino upozorenje.
I bez daljeg okolišanja, probudila se u Bolnici Crvenog krsta.
Nestala je ţena u teuanskoj haljini s bojama voća. Na njenom mestu se nalazila
zdepasta i bucmasta medicinska sestra, koja joj je, kada ju je videla budnu, veselo rekla:
„Već si se probudila, devojčice? To je dobar znak! Sad moraš samo da miruješ i brzo ćeš
se oporaviti..."
Naţalost, ţena je pogrešila: provela je mesec dana u bolnici i još tri u kućnom
oporavku. Kičma joj je napukla na tri mesta. Slomila je i karlicu, ključnu kost i rebra. Pa
jedanaest preloma na desnoj nozi. Doktor je smatrao da je čudo što je uopšte ostala ţiva.

Mi Meksikanci smejemo se smrti. Svaki izgovor je dobar za zabavu. Rođenje I smrt

najvaţniji su trenuci u našim ţivotima. Smrt je i ţalost i radost. I tragedija i zabava. Da
bismo ţiveli sa sudnjim časom, pravimo hleb od ušećerenih koščica, okrugao, kao ţivotni
ciklus, a u sredini lobanja. Sladak, ali mrtvački. Takva sam i ja.

1 kg brašna,
200 g maslaca,
11 jaja,
300 g šećera,
100 g margarina,
1 kašičica soli,
30 g praška za pecivo,
1 kašika limunovog soka;
maslac i šećer za dekoraciju.

Sipati brašno, u sredinu staviti maslac i margarin i mesiti rukom. Dodavati šećer
ijedno po jedno jaje; kasnije postepeno dodavati i ostale sastojke. Pre nego što se doda
prašak za pecivo, treba ga rastvoriti u četvrtini šoljice mlake vode. Mesiti dok testo ne
počne da se odvaja od šaka i stola. Testo treba ostaviti da odstoji otprilike sat, dok ne uhvati
koru. Zatim ga treba premesiti i oblikovati hleb za mrtve, odvajajući deo testa da se kasnije
naprave koščice. Testo ostaviti preklopljeno krpom i zaštićeno od vazduha, da raste dok se
ne udvostruči. Koščice se prave tako što se uvalja malo testa prstima, stavi na hleb i
premaţe umućenim jajetom. Peče se 20-30 minuta u rerni prethodno zagrejanoj na 200 °C.
Kada se ispeče, premazati ga maslacem i posuti šećerom.
 im se Frida probudila posle operacije, tokom koje je bila klinički mrtva nekoliko

Č minuta, zatraţila je da vidi roditelje. Ipak, oni su se pojavili tek posle nekoliko
nedelja, a ona je zbog toga upala u tešku melanholiju. Nisu je zaboravili, samo se
jedan splet čudnih okolnosti urotio protiv njih. Kada je primio vest o udesu, otac se ozbiljno
razboleo i morao je da ostane u krevetu nekoliko nedelja. Mama Matilda je, na iznenađenje
svih, ostala skamenjena u fotelji. Morali su silom da joj istrgnuti ručni rad, a slugama je
trebalo više od sat vremena da joj spuste ruke u krilo. Ostala je u tom poloţaju, potpuno
nema. Njene ćerke su se uzalud trudile da je nateraju da jede, nudeći joj razne čorbe koje
jedva da se udostojila da proba.
Dok je Frida leţala u bolnici, svi ţitelji Plave kuće oblačili su se u crno. Tačno je da je
Frida preţivela, ali roditelje, sestre i sluge obuzelo je neko mučeničko bdenje nad detetom,
čak su svako popodne prisustvovali misi organizovanoj za pokoj njene duše. S vremenom je
mama Matilda povratila moć govora, ali samo da bi izustila glasno kako je Fridina sudbina
bila da tog dana umre, a da ju je spasio samo neko neobjašnjivo čudo.
Fridu je u bolnici posećivala jedino sestra Matilda. Pošto je ţivela blizu bolnice, odlučila
je da je briţljivo pazi, moţda i iz zahvalnosti jer joj je Frida pomogla da pobegne. Ulila je sve
svoje dobre namere u osećanje koje je više bilo majčinsko nego sestrinsko. Svakog dana
pojavljivala se s korpom punom Fridinih omiljenih poslastica upakovanih u zavodljive,
ručno rađene omote. Frida je uvek s nestrpljenjem čekala njen dolazak, pogotovo petkom, jer
joj je tada spremala tlalpansku čorbu, zbog koje se osećala kao kod kuće. Matildin
domaćinski miris bio je okrepljujući koliko i njena nenametljiva i dobroćudna narav, koja je
došla do izraţaja kada je počela da ţivi oslobođena mama Matildinog jarma. Njene šale i
vedri komentari pomogli su Fridi da podnese beskrajne dane oporavka.
Kačučosi i Alehandro takođe su je posećivali, a ona je nemirno odbrojavala minute koji
su je odvajali od dragog. Kako su dani prolazili, Alehandrove posete su se sve više
proređivale. Frida se zbog toga osećala iznevereno; da bi umirila slutnje, posvetila se pisanju
dugih ljubavnih pisama, u kojima mu je pričala o strahu što je pritiska dok je oči izdaju u
tami. U jednom od tih trenutaka, dok je bila u bolovima zbog povreda, probudio ju je dodir
ledenih prstiju koji su se poigravali njenom kosom. Jedva da je uspela da prepozna ţenu s
velom koja je izašla na vrata, ţenu iz njenog čudnog sna. Dva dana posle toga, u svitanje u
kojem su bolesnički jauci bili naročito glasni, razabrala je kroz san revolucionara, kako jaše
konja paviljonom. Sledećeg jutra posetio ju je Alehandro. Ispričala mu je bizarni san i
uveravala ga da u toj bolnici noću oko kreveta smrt pleše. Pokušao je da je umiri govoreći joj
da su to samo ludosti i priviđenja koja će brzo prestati, a doktori su krivili analgetike. Frida
je, naprotiv, bila sigurna da kraljica sudnjeg dana čeka da ona ispuni svoj deo dogovora. Da
je ne bi smatrali ludačom, čuvala je od ostatka sveta tu spoznaju u tišini, ne pominjući ni reč
o halucinaciji koju je imala dok nije disala. Ali strah je nije ostavljao na miru. Po onome što je
priznala sestri Matildi, nije to bio strah od smrti, nego od toga da će se po povratku kući svi
prema njoj ponašati kao da je zaista mrtva. Frida je već tad rekla:
„Počinjem da se navikavam na patnju.“
Kada su je iz bolnice pustili na kućni oporavak, njeni strahovi su se obistinili. Iako je
njena majka povratila moć govora, njena narav postala je još nepodnošljivija, dok je otac,
beţeći od stvarnosti, počeo da se zaključava u svoju sobu na duge periode. Školski prijatelji
prestali su da je posećuju zbog toga što je stanovala daleko. Frida je osećala da je taj dom
najtuţnije mesto na svetu. Ţelela je da pobegne iz kućerine u Kojoakanu, ali ponekad je
osećala olakšanje što se konačno vratila kući.
Međutim, najviše ju je pogodilo što je njen voljeni Alehandro otkrio da njegova devojka
nije bila tako verna i nevina, kako su nagoveštavala njena zašećerena pisma, i da je seksualna
zver skrivena u njoj već ispijala usne mnogih iz bande, i drugara i drugarica. Kada ju je pitao
zašto, Frida mu je odgovorila, ne pridajući veliki značaj tim događajima, da je to uradila da
bi ugasila pohotnu ţelju koja se u njoj rasplamsavala. Za Alehandra nije bilo nazad: za njega
je to bila izdaja. Zvanično su se razišli posle jedne velike svađe. Moţda nije ţeleo da prizna
da su od udesa njihovi ţivoti krenuli različitim putevima: dok je njega čekala uspešna
karijera u inostranstvu, Frida je pred sobom imala samo duge mesece oporavka. Iako je
pokušala da povrati poverenje svog voljenog beskrajnim pismima, ništa nije postigla. On je
prekršio obećanje da će ostati zajedno zauvek, a njoj je ostalo samo razočaranje. U jednom od
mnogobrojnih pisama, očajna, izvinjavajući se zbog tih raznoraznih ljubakanja, napisala mu
je:
„Iako sam mnogima govorila da ih volim i ljubila ih, ti znaš da u dubini duše volim
samo tebe.“
Jedne od mnogih noći kad je zaspala razmišljajući da bi više volela da je mrtva nego da
podnosi Alehandrovu ravnodušnost, ponovo je sanjala ţenu s velom, koja joj je rekla:
„Znam da to činiš da bi ostala povezana s ljubavlju tvog ţivota i tu odluku
pozdravljam, draga."
Probudivši se ispruţena na krevetu, u gipsu, Frida je odlučila da ispuni obećanje koje je
dala kumi. Ta odluka promeniće joj ţivot. Zatraţila je od oca kutiju slikarskih boja, četkice i
platno i počela da slika. Mama Matilda, u ţelji da joj ova razonoda pomogne da zaboravi
patnju, naredila je da joj naprave specijalni stalak, kako bi mogla da slika i leţeći.
Za Fridu likovna umetnost nije bila nepoznata teritorija. Neprestano je iscrtavala
školske sveske licima, pejzaţima i vragolastim scenama. Takođe je pomagala ocu da retušira
negative fotografija, izvlačeći tankim četkicama savršene senke. Ali ovo je bilo prvi put da to
radi ozbiljno.
Tek što je uzela četkicu, opazila je lakoću u svom bolu. S očima punim suza zbog
gubitka voljenog, na paletu je stavila mrlju crvene krvi, udruţenu sa crnim i oker, nijansama
koje su je podsećale na udes i uzvike: „Balerino!" Udahnula je opojni miris boja, uhvatila
četkicu kao čvrst penis, koji upravo prodire u ţenu i uronila je u boju, dozvoljavajući da joj
se otrgne uzdah zadovoljstva i bola, da bi tim činom omogućila rađanje novog dela. Kada je
četkica ovaj brak boja dovela do slike, oči su joj presahle, a duša osetila okrepljujući mir.
Tada su se pojavili tonovi mirisnog manga, usne boje jagode, obrazi kao breskve i čokoladna
kosa. Prvi put u ţivotu osetila je nešto što je odvaja od ovog sveta, što joj pruţa i slast seksa, i
uţitak u hrani, i samopouzdanje ţene. Osetila je slobodu.
Završila je svoje prvo delo autoportret. To je bila ona, ovekovečena za kumu. Tako joj
je predala komad ţivota, srca i misli. Ponosna devojka s portreta otkrivala je sve, i vrline i
mane.
Dok je stvarala tu sliku, napisala je nekoliko pisama Alehandru, koji se bez pozdrava
odselio u Evropu.

Aleh,
Kako bih volela da ti objasnim moju patnju, iz minuta u minut... Ne mogu da te
zaboravim ni na tren. Svuda vidim tvoje lice...
Ne radim ništa još od dana kada si me napustio, jer sve što sam radila bilo je za
tebe, da budeš srećan. A sada nemam volje bilo šta da radim.
Piši mi!
I pre svega, voli me!
Frida
 Nije bilo odgovora. Ipak, kada je završila sliku, nestao je teret koji ju je drţao prikovanu
za krevet i, malopomalo, njeno zdravlje se vidno popravljalo.
Te noći je ponovo sanjala kumu. Nosila joj je sliku u njene prostorije, kao ponudu. S
njom su odlazile ljubavne boli i tegobe udesa. Kada se probudila, znala je da je njena sudbina
bila da preţivi, ali da će morati da prođe Golgotu, kako ju je i upozorila dama s velom.
Prihvatila je da joj ţivot visi na tankom koncu koji se u svakom trenutku moţe pokidati, ali
sa spoznajom da ţivi pozajmljene dane, sve je videla iz druge perspektive.

Svaki put kada vidim Mati kako se smeje, zapitam se kako je moguće da jedna tako
vesela devojka potiče od tako ozbiljnih roditelja. Kada pogledam njene rumene obraze i
čujem njen zarazan smeh, pomislim da ju je mama Matilda pokupila u nekom parku.
Jednom sam joj to i rekla, rugajući joj se. Kasnije sam se pokajala, ali ona se tad samo
smejala i odgovorila mi: „Pokupili su me jer su hteli lepu bebu, a ne takvu kao što si ti,
mršavu i dlakavu..." Shvatila sam da se Matilda tad izdigla iznad patnje i pretvorila je u
radost. Zavidela sam joj zbog toga jer sam ja, za razliku od nje, preosetIjiva... takođe sam
joj zavidela zbog njenih čorbi koje diţu iz mrtvih.

Ova je dobra. Mati je recept dobila od ţene rodom iz Tlalpana, odakle čorba i potiče.
Kad god je napravim, ne ostane ni za podgrevanje.

Oko pola kg pilećeg belog mesa,

6 šolja vode,
1 šolja graška,
2 češnja belog luka,
1 kašika ulja,
1 šolja seckane šargarepe,
1 šolja seckanog crnog luka,
2 ljute papričice isečene na trake,
1 grančica sveţeg meksičkog čaja,
1 oljušten avokado isečen na kockice,
2 kašičice korijandra,
kriške limuna,
1 zreli paradajz (iseckan),
1 serano ljuta papričica i
1 šolja kuvanog belog pirinča.

U jednu veliku šerpu staviti pileće belo meso, vodu, so, grašak i beli luk. Poklopiti i
kuvati dok meso ne omekša. Izvaditi meso na tanjir, ostaviti ga da se ohladi, a zatim ga
usitniti. Zagrejati ulje u tiganju i prţiti šargarepu i crni luk 3 minuta; zatim to prebaciti u
šerpu u kojoj se kuvalo belo meso i dodati papričice i meksički čaj. Kuvati 30 minuta
dodajući soli po ukusu. Onda staviti usitnjeno belo meso i avokado isečen na kockice u
svaki tanjir u kojem će se servirati čorba. Dodati čorbu, a u jedan tanjir posebno staviti
korijandar, serano papričicu, paradajz, limun i pirinač, da se svako posluţi po ukusu.
 Jednog dana me je neka Dijegova gošća, jedna od onih sveznalica Iz Gringolandije,
pitala zašto se u sva meksička jela uvek stavlja baš piletina. Nikada nisam o tome
razmišljala. Piletina je zaista osnova naše kuhinje. I zbog toga uopšte ne sumnjam da je
pileća čorba izvorno meksička, pa neka su je pravili i Francuzi, ali sastojke su sigurno
kupovali na pijaci Mersed.

1 pile srednje veličine od oko 1,5 kg,

2 litra vode,
4 šargarepe,
2 krompira,
1 celer,
2 češnja belog luka,
¼ glavice crnog luka,
2 paprike babure,
½ šolje pirinča,
kukuruzni tost,
2 limuna,
1 serano ljuta papričica
sitno iseckana i usitnjeni korijandar.

U jedan lonac staviti u vodu pile isečeno na komade, crni luk, češanj belog luka,
babure i celer. Posoliti i kuvati sve zajedno. Kada se pile skuva, dodati krompire isečene na
četvrtine, šargarepu i pirinač. Pre serviranja dodati seckanl korijandar, crni luk i kockice
kukuruznog tosta, a posebno posluţiti limun i seckanu serano papričicu.
 F rida je s dvadeset godina ponovo učila da hoda, polako, kao ţongler na ţici.
U tom periodu upoznala je i srodnu dušu. Imala je đavolski komplikovano
ime: Asunta Adelaida Luiđa Modoti Mondini. Zato su njenu novu drugaricu
fotografkinju svi zvali kratko Tina. Bila je zanosno lepa i uzbudljivo luda, uragan koji,
prolazeći zemljom, menja sve na šta naiđe. Imala je muškaraca koliko i poslova bila je
krojačica, dizajnerka, pozorišna i filmska glumica, i to holivudska. Spram nje, sve ţene koje
je Frida dotad upoznala delovale su kao proste seljanke nevešto prerušene u moderne
devojke. Tina je bila čvrsta kao stena, imala je muţevan osmeh, mačje oči, devojački glas i
šake srednjovekovne grofice. Budila je ţelju za ţivotom svuda oko sebe, ali i telesnu poţudu
skrivenu duboko u podsvesti, i u muškarcima i u ţenama. Delom boginja, delom ţena, Tina
je bila sam ţivot.
„Iskreno, ponekad se zbunim i ne znam da li više volim čoveka s kojim vodim ljubav,
ili njegov san o revoluciji", priznala je Tina jednoga dana Fridi.
Dve devojke počele su da se poveravaju jedna drugoj kad su iznenada shvatile da ih
pokreće ista strast - socijalna borba. Osećale su se obaveznim da se pridruţe svetskoj
revoluciji i postale su aktivne članice Komunističke partije Meksika.
„Ko te bolje zadovolji? Muškarac ili revolucija?1*, upitala ju je Frida zabavljajući se.
Kada se radilo o otkrivanju te istine, ni ona nije zaostajala.
Oduvek je bila zainteresovana za političke probleme. Ĉim se oporavila od udesa,
učlanila se u partiju, prigrlivši komunizam kako bi u njemu ugušila svoj prezir. U partiji je
upoznala Tinu, koja ju je odmah zanela.
„Svakako revolucija. I poneka ţena“, odgovorila je Tina, zastala tu sa svojom istinom,
završavajući razgovor da bi mogla strasno da poljubi Fridu, koja je uvek slušala o Tininim
političkim raspravama i ljubavnim dogodovštinama zabavljajući se.
Svoju privrţenost partiji Frida je dugovala samo Tihi i njenom ubeđenju da je
komunizam budućnost sveta i Meksika. U njoj je takođe otkrila ljubavnicu pored koje je
uspela da zaboravi Alehandra. Nije joj bilo teško da se zaljubi u zadivljujuću Italijanku.
Zavidne ţene zamerale su Tini da je lakoumna i buntovna. A kako joj i ne bi zavidele kada je
ona bila duhovno središte umetnika i intelektualaca, koji su se okupljali u njenom stanu u
Rimskoj koloniji: Orosko, Sikeiros, Rivera, Montenegro, Šarlo, Kovarubijas i lepotica Naui
Olin.
Tina je uvela Fridu u svet boemskih noći, gde se pila tekila, pevala korida9 i pričalo o
politici. Njihovo prijateljstvo ubrzo je postalo atrakcija. Počele su zajedno da dočekuju
čuvene goste u Tininom krevetu. Na taj način su se međusobno štitile, pomagale i hrabrile,
jer iako se u njima ocrtavao karakter jak kao stena, svaka ţena je iznutra slaba ako ne
pronađe ljubav za koju bi se uhvatila.
„Naučiću te da pripremaš testeninu kako je pripremaju venecijanske done“ rekla je
Tina dok je raspakivala namirnice koje su zajedno kupile na pijaci. Već su otvorile flašu vina
i čekale da ih toplota u grlu oslobodi apstraktnih zabrana.
„Jesu li i te done lepe kao ti?“, pitala ju je Frida dok joj je krala stabljičicu iz veze
bosiljka, koju je Tina drţala u ruci, a onda joj je ukrala i jedan glasan poljubac iz usta.
„Lepe su kao i Meksikanke", odgovorila je, ukravši i ona poljubac Fridi.
Pogledi su im se susreli sa saučesništvom kakvo je svojstveno devojčicama koje se
spremaju da počine nestašluk.
Među njima je postojao jezik milovanja, osmeha i umiljavanja, kojim su govorile više

9
Šp. corrido korido; vrsta španske narativne pesme u kojoj se obično pripoveda o opresiji i socijalnim temama. Bila je vrlo
popularna među revolucionarima. (Prim. lekt.)
nego smešnim stihovima, kakvim neki muškarci nevešto pokušavaju da osvoje ţene. Tina je
traţila nešto među papirima u kuhinji i nije se zaustavila dok nije iščeprkala prelepu crnu
beleţnicu sa ukrasnom trakom. Tek što ju je dobila na poklon od svog novog partnera,
novinara Huana Antonija Melje.
„Za tebe, da me ne zaboraviš."
„Zašto bih te zaboravila?"
„Friduča, zato što ništa nije večno. Potreban ti je muškarac koji će te štititi, koji će te
voleti... I koji će pre svega biti komunista", rekla joj je Tina.
Frida je izgledala srećna i opijena novim ţivotom, ali samoća ju je mučila u svakom
trenutku. Moţda je tad već zaboravila dogovor sa ţenom sa velom, ali je i dalje slikala; to joj
je pruţalo utehu. Ipak, nedostajala joj je nečija naklonost, a ona je volela da je ima napretek.
„Upoznaj me s Dijegom", odvaţila se da joj kaţe Frida, sećajući se školskih dana, kada
mu se divila dok ga je gledala kako slika.
Tina je naga pozirala Dijegu za murale u Ĉapingu i, naravno, završila u krevetu s njim.
„Dijego nije za tebe, Friduča. Poješće te i ispljunuti kao neman."
„Kada sam bila klinka, izjavila sam da ću Dijegu roditi sina, ali moje fine drugarice
govorile su da je on debeo i prljav. Meni to nije bitno. Rekla sam da ću ga okupati pre nego
što legnem s njim.“
Nasmejale su se grohotom, iz srca. Tina je poljubila Fridi šake s neţnošću starije sestre
koja daje blagoslov pred venčanje. To je bio njen način da kaţe da je njihova avantura
završena i da će im se ţivoti nastaviti s privilegijom prisnog poznanstva. Dugo su se grlile,
prisećajući se sati u kojima su se gole privijale jedna uz drugu, zagledane u sijalicu,
prepričavajući svoje ţivote, sa šalama koje su samo njima bile smešne. Razdvojile su se i
nastavile da kuvaju jer se pribliţavalo vreme sastanka za taj dan. Njihovi gosti jesu bili
komunistički orijentisani, ali dok su razgovarali o tome kako da izleče svet, nedostatak
takosa i tekile nisu praštali. Pre nego što je nastavila da sitni povrće za sos, Tina je rekla:
„Pre ili kasnije, pokajaćeš se.“
Znala je da Dijego ima ogroman apetit, i za hranom, ali i za lepim telima mladih ţena.
Tina je znala da je Frida osetljiva i samo je ţelela da je zaštititi. Ipak, te noći je ispunila
obećanje i upoznala svog bivšeg ljubavnika i svoju bivšu ljubavnicu. Dijego je na sastanak
stigao već pijan i na najmanju provokaciju je vadio pištolj i pucao na sve što je ličilo na
imperijalizam. Zabava se završila kada je s dva metka uništio fonograf. Frida se malo
uplašila tog nasilničkog stava, ali istovremeno se oduševila osećajem opasnosti koju je oko
sebe širio div sa ţabljim očima.
Nekoliko dana posle toga, imali su i pravi sastanak. Jednog kišnog popodneva, od onih
kad nebo nad Meksiko Sitijem plače kao melanholična udovica, Dijego se verao po skelama
slikajući jedan od murala u Sekretarijatu obrazovanja. Začuo je ţenski glas, koji je odjeknuo
od zidova zgrade kao da ga neka vila doziva odozdo:
„Dijego, siđi, molim te! Ţelim da te pitam nešto veoma vaţno!"
Proučio je svoju sagovornicu očima vodozemca. Mirisala je na sveţe meso, slasno
urolano, da ga njegovo snaţno telo samo proguta. Imala je privlačno lice, s dubokim očima i
ugalj-crnom kosom. Primetio je da joj se guste obrve sastavljaju iznad pravilnog nosa. Ĉinile
su mu se kao krila kosa koji se bori da odleti s tog lica.
Dijego je polako silazio između dasaka i šipki. Tek kada je stigao do nje, primetio je
koliko je majušna. Tina je to već lepo rekla: div i princeza.
„Nisam došla da se zabavljam s tobom, nemam vremena, moram da radim da bih
zaradila za ţivot. Imam neke slike koje bih ţelela da vidiš, ali nemoj ni da počinješ s
umiljavanjem i ulizivanjem, od mene nećeš ništa izvući. Ţelim tvoje stručno mišljenje. Ne
ţelim da hranim svoju taštinu, pa ako misliš da od mene nikad neće biti dobra slikarka, bolje
da ih odmah spalim i posvetim se nečemu drugom... Ţeliš li da ih pogledaš?"
 „Da.“
Pokazivala mu je slike redajući ih na zid na kom je on radio mural, što se činilo kao
smešna alegorija njih dvoje: minijaturna ulja na platnu naspram ogromnog zida. Dijego je
bio impresioniran. Njegova reakcija bila je providna kao voda. U svakom delu otkrio je
nesvakidašnju eksploziju energije, u linijama koje su se igrale dvosmislenošću strogosti i
neţnosti. Iako naviknut da oštro kritikuje početnike kako koriste providne trikove samo da
bi bili primećeni, Dijego nije otkrio ni nesavršenosti ni oponašanje. Svaki centimetar platna
bio je stvaran, odisao čulnošću ţene i vikao o njenom bolu.
Frida je odmah primetila Dijegovo uzbuđenje. Svaki deo njegovog lica odisao je
oduševljenjem. Stavila je ruke na kukove, poput devojčice koja prekoreva lutke, i zapretila
umetniku prstom:
„Ne ţelim komplimente, ţelim samo iskrenu kritiku."
„Vidi, mala, ako toliko nemaš poverenja u moju reč, što si onda, dođavola, uopšte
dolazila da me pitaš?“, uzvratio joj je Dijego grubo.
Frida se malo postidela, ali je brzo povratila snagu.
„Tvoji prijatelji rekli su mi da ti, kad bilo koja devojka koja nije potpuna rugoba zatraţi
savet od tebe, kaţeš šta god da je potrebno, samo da je obrlatiš“, promrmljala je Frida dok je
skupljala slike.
Dijego ju je posmatrao ne zaustavljajući je. Zabavljala ga je situacija koja ga je istrgla iz
jednoličnosti teškog posla. S platnima u ruci, Frida se okrenula prema muralisti. Duga i
neprijatna tišina preplavila je prostor. Odjednom, odjek štikli trgao ih je iz sna. Pribliţavala
se Lupe, Dijegova ţena, s ogromnom korpom u kojoj je nosila ručak topli paprikaš.
„Ko je ova balavica?“, prigovorila je ţena u kojoj su se otelotvorile sve vrline
renesansne skulpture: bila je visoka, jakih grudi, mesnatih, širokih bokova i oblih nogu.
Ne obazirući se na nju, Dijego se obratio Fridi:
„Ti moraš da nastaviš da slikaš. Radi na novim platnima. Doći ću da ih vidim u
nedelju, tad ne radim.“
„Ţivim u Kojoakanu, Ulica londonska 126“, rekla mu je Frida i udaljila se a da nije ni
pozdravila Lupe, koja je, kipeći od besa, počela ljubomorno da odmerava devojku.
„To je ista ona kučka koja je dolazila da te gleda dok si radio mural u Pripremnoj
školi!", ispljunula je s mrţnjom prema muţu.
Dijego, zadovoljan kao lav koji je upravo progutao plen, potvrdio je:
„Baš ta.“

Kada je Dijego stigao nadomak Fridinog doma, susreo se s hacijendom, elegantnom i

umerenom. Namestio je svoj ogroman šešir od teksasa i samouvereno pokucao na drvena
vrata. Dok je čekao, čuo je kakao neko zviţdi Internacionalu. Pesma ga je, kao s neba pala,
polila rajskim socijalizmom. Ĉim je ušao, zatekao je Fridu kako se u radnom odelu vere po
drvetu i bere limunove. Videvši ga, sišla je u nekoliko sitnih skokova, smešeči se, pribliţila
mu se, uzela ga za ruku poput devojčice koja odraslom ţeli da pokaţe svoje igračke, i odvela
ga u spavaću sobu, gde mu je pokazala ostala dela. Kralj ţaba nije znao čime pre da se
oduševi: slikama ili Fridom. Sve njene reči čuvao je u srcu jer se skroz zaljubio u nju. Frida je
znala da ga je očarala pa mu je dopustila da joj se udvara.
Posle nekoliko poseta, Dijego je skupio hrabrost da je poljubi, pod svetiljkom ispred
njene kuće, kao ţutokljunac početnik. Takva sila je osvetlila taj poljubac da su se sve svetiljke
u ulici ugasile. Te noći, Frida se rastala od tog čoveka, osamnaest godina starijeg od nje,
sigurna da se dogodilo nešto nesvakidašnje. U sekundi, kratkotrajnoj kao let muve, uspela je
da u uglu sobe vidi ţenu s velom.
Njeni prijatelji, uključujući i Tinu, koja nije znala da li da plače ili da se smeje,
iznenadili su se kada su saznali da Dijego namerava da se oţeni Fridom. Mama Matilda nije
bila zadovoljna što će se njena ćerka udati za takvog bezboţnika i razvedenog ţenskaroša; s
druge strane, tata Giljermo je pokazao svoju germansku hladnoću i budućem zetu rekao:
„Vidim da te ozbiljno zanima moja ćerka.“
„Pa naravno! Da nije tako, ne bih dolazio iz Meksika u Kojoakan samo da je vidim",
rekao je Dijego, kao da je razlog svima očigledan.
„Ona je đavo", upozorio ga je Giljermo.
„To već znam."
„Dobro... Moţda znate, ali neka se zabeleţi da sam vas i ja upozorio", završio je sa
ispitivanjem verenika i otišao u radnu sobu da čita. Tako je njihov brak odobren.

Da bi napunila stomake svih onih ulizica koje su dolazile kod nje u stan, ona je
spremala takose, a oni donosili piće i duvan. Bio je podvig pripremiti hranu za sve.
Postavljale smo veliku šerpu s testeninom, a Tina je pravila razne sosove. U mlekari na
ćošku, pored Grofičine zgrade, naš prodavač nabavljao nam je veliki dimljeni sir iz Kotihe,
kao zamenu za parmezan. Bio je jeftiniji, a pijani slikari ne osećaju razliku.

½ kg oguljenog paradajza bez semenki,

2 kašičice maslinovog ulja,
1 glavica sitno seckanog crnog luka,
1 češanj usitnjenog belog luka,
½ kašičice tucane ljute paprike,
¾ šolje suvog belog vina,
3 kašičice origana,
½ kašičice šećera,
3 kašike soka od narandţe,
20 očišćenih dagnji,
2 kašičice rendane narandţine kore,
2 kašičice seckanog peršuna, so i biber.

Oguljeni paradajz izgnječiti. Onda u jednoj šerpi, u zagrejanom maslinovom ulju,

prţiti oko 5 minuta luk, beli luk i tucanu ljutu papriku. Posle dodati paradajz, malo vina,
origano, šećer I sok od narandţe. Dodati soli i bibera i ostaviti da malo ključa; zatim skinuti
s vatre i tako ostaviti dok se sos ne zgusne. Za to vreme, štaviti dagnje u rernu sa ostatkom
belog vina i peći dok se ne otvore; zatim dagnje pomešati sa sosom od paradajza i sokom od
vina u kojem su se kuvale. Prilikom serviranja, pospu se mešavinom seckanog peršuna i
rendane narandţine kore.

200 g prepolovljenih zelenih maslina,

1 kašičica sitno seckanth inćuna,
¼ rendanog parmezana,
½ šolje sitno seckanih oraha,
 1 kašičica origana,
3 kašičice sveţeg bosiljka,
1 kašičica seckanog peršuna,
½ šolje maslinovog ulja, so i biber.

Pomešati masline, inćune, parmezan, orahe, origano, bosiljak i peršun; posle

maiopomalo dolivati maslinovo ulje, mešajući dok se ne dobije ţeljena gustina. Ostaviti 2
sata, da se ukusi dobro sjedine. So i biber dodati po ukusu i pomešati s testeninom.

Jednoga dana Tina mi je rekla da naziv ovog kolača potiče od izraza koji znači:
„Toliko sam sveţ, baci me.“ Nisam znala da me je slagala. Dopalo mi se pa sam i zapisala,
ali kasnije sam saznala da znači: „Digni me“. Italijanima se ne moţe verovati, pogotovo
kad vam govore da vas vole.

500 g keksa,
200 g slatke pavlake,
250 g sira (rikota ili maskarpone),
150 g šećera u prahu,
1 krem sir,
1 šolja espreso kafe,
3 kašike brendija,
3 kašike likera od kafe i
kakao.

Dobro umutiti slatku pavlaku sa sirom i šećerom. Odvojeno od toga, u posudi

pomešati espreso kafu, liker i brendi i u toj mešavini potapati keks. U modlu staviti
natopljeni keks, preko njega umućeni sir i posuti kakaoom. Ostaviti da odstoji u friţideru
najmanje 2 sata.
 F rida se zaljubila u Dijega onako kako se ţene predaju muškarcima koji im
donose samo bol: kao potpuna budala. Od trena kad je rešila da će Dijego biti
njen novi razlog za ţivot, Frida je svoje srce, oči i utrobu strpala u zamišljeni
ormar, dala mu ime Dijego, zaključala ga i bacila ključ u reku strasti. Ĉim joj se ostvario san
da se najveći meksički intelektualac klanja njoj, maloj ćopavoj golubici, ne samo da joj je
porastao ego nego joj se i glava napunila smešnim idejama. Osećala se kao da se uzdigla na
Olimp, kojim je vladao ovaj bog ţaba, pretvarajući i nju u boginju, barem za njega.
Bilo joj je teško da se ponovo zaljubi posle raskida s Alehandrom. Njene prolazne
seksualne veze s drugim muškarcima i ţenama sluţile su joj samo da umiri ţar koji se od
udesa povremeno rasplamsavao. Međutim, koliko god se njeno telo predavalo partnerima,
nije uspevala da ga ugasi. S Dijegom je bilo drugačije: napokon je pronašla nekog ko joj je
blizak po inteligenciji, s kim se njen oštar i nesvakidašnji um nije dosađivao. To joj je
potvrdila i Dijegova izjava: „Frido, više volim da imam i sto pametnih neprijatelja nego
jednog idiota za prijatelja."
Izgledalo je kao da se nikada neće umoriti jedno od drugog. Imali su bezbroj
zajedničkih tema o kojima su razgovarali po podne, dok je ona sedela ispod skela, a on
slikao od socijalnog realizma i proleterskih borbi, preko umetnosti, do masnih tračeva o
poznanicima.
Jednoga dana došla je Lupe, Dijegova bivša ţena, da raspravi nešto u vezi s ćerkama
koje mu je rodila. Tamo je otkrila da Frida više ne nosi elegantnu belu bluzu s porubom i
crnu suknju. Menjala se postepeno, kao da je ušla u leptirovu čauru. Nosila je jednostavnu
crvenu košulju, sjajni broš sa srpom i čekićem, platnene pantalone i koţni kaput, oslobođena
svakog banalnog burţoaskog obeleţja.
„A ova balavica? Roditelji su joj već dali dozvolu da ostaje do kasno?“,
prokomentarisala je otrovno, uputivši Fridi pogled poput tek naoštrenog noţa.
„Lupe, oţeniću se Fridom. Zaprosio sam je“, viknuo joj je veselo Dijego odozgo.
Frida je sarkastično izvila široke obrve i namestila pobednički izraz na lice.
„Sinoć me je zaprosio", potvrdila je.
Lupe je udarila o platformu i Dijegovoj budućoj supruzi udelila upozorenje:
„On je zaljubljivi vetropir."
Frida nije obraćala paţnju na nju. Bila je pobednica. Tako su, krunisani kao umetnički
bogovi proleterijata, odlučili da se sjedine na način dostojan članova Komunističke partije:
jednostavno, umereno, veselo i uz mnogo alkohola.
Zakazali su venčanje za dvadeset i prvi avgust, poslednji u dvadesetim godinama
dvadesetog veka. Frida je dugo razmišljala na koji način da priredi slavlje. Bila je poslednja
neudata ćerka u porodici i ţelela je sve da iznenadi, da ne izneveri svoj običaj da bude
drugačija. Potraţila je jednu od dugih sukanja boje karamele, koju je koristila njena sluţavka.
Pronašla ju je među Oahačankinom garderobom, zajedno s bluzom koja je još mirisala na
kuhinju u kojoj su se spremali mole, hlebovi i torehe. I na kraju ogrtač, obeleţje meksičkog
materinstva, ali i revolucionarki, jakih i poletnih ţena koje nisu oklevale da se bore do smrti
da bi spasle svog muškarca. Isplela je pletenicu, s razdeljkom na sredini; činilo joj se da bi
njena kuma odobrila tu frizuru. Smestila je svoju sakatu nogu u stare ali uglačane cipele.
Takva se uputila u kojoakansku sudnicu, s jednim roditeljem u pratnji: s tatom Giljermom,
koji ju je ponosno vodio podruku seoskom kaldrmom, klimajući u znak pozdrava kada bi
naišli na nekog poznatog. Tu je bio Španac iz kantine, koji je hvalio mladinu lepotu;
prodavač s ćoška, koji joj je poklonio ruţu; i policajac, koji je pustio vazduh iz pluća,
zazviţdavši u pozdrav nevesti.
 U strogoj birokratskoj kancelariji, u kojoj je elegantan bio samo portret predsednika,
već je čekao gradonačelnik Kojoakana, s raskošnom frizurom, kravatom širokom kao
stolnjak i alkoholnim zadahom, jer je morao da usklađuje zvaničnu funkciju i trgovinu
pulkeom10. Pored njega su ponosni kumovi rukama gnječili obode šešira kao takose: frizer,
doktor homeopata i sudija. Kako bi dostojno dočekao nevestu, najslavniji meksički ţivi slikar
obuo je rudarske čizme koje su vapile za glancanjem, obukao je kratke pantalone stegnute
kaišem iznad pupka, da ne bi spale s njegove stomačine, košulju koja je bila ispeglana pre
nekoliko godina, laneni sako, kravatu širine stolnjaka i šešir koji nije uspevao da sakrije kosu
umršenu tokom celovečernje pijanke u frizerskom salonu. Pored njega je stajala i
zaslepljujuće lepa Tina, koja se dobro udesila da odigra ulogu kume.
„Okupili smo se ovde da prisustvujemo sklapanju braka između gospodina Dijega
Rivere i gospođice Fride Kalo...“, počeo je da recituje gradonačelnik jednoličnim tonom, kao
da zatvara izbornu kampanju. Onda se bacio na poslanicu Melčora Okampa, naglašavajući
mačo-elemente, što je zasmejavalo Fridu i teralo je da se okreće i vragolasto smeši u potrazi
za Dijegovim saučesništvom. Kada je konačno završio govoranciju, gradonačelnik je pozvao
mladence da se poljube, što su prisutni ispratili aplauzom. Zatim je usledilo čestitanje i
stiskanje ruku. Tata Giljermo pribliţio se Dijegu, pruţio mu ruku i, kao prava gospoda, dva
muškarca su srdačno čestitala jedan drugom.
„Budite svesni da je moja ćerka bolesna osoba i da će takva biti do kraja ţivota;
pametna je, ali ne i lepa. Razmislite o tome još jednom ako ţelite. Sada je trenutak."
Zagrljaj kojim mu je Dijego odgovorio bio je toliko jak da ga je skoro podigao od poda.
Obojica su prasnuli u zvonak smeh, a onda je Dijego oslobodio tasta iz stiska i, ponesen
trenutkom, nazdravio gradonačelnikovim pulkeom:
„Gospodo, zar nismo hteli da napravimo predstavu?"
Zabava se nastavila na terasi u Tininom stanu. Među komšijskom odećom, okačenom
da se suši posle pranja, bilo je na stotinu papirnih zastavica, a na njima golubice s ljubavnim
porukama, strastvenim srcima i podsetnicima da je sjedinjenje dva bića cilj našeg boravka na
zemlji. Boje su ključale na vetru, boreći se da budu primećene na stolovima ukrašenim
kineskim papirom. Posuđe je već čekalo sa slasnim jelima, postavljeno na kontrastnim
stolnjacima. Bilo je to jednostavno posuđe, dostojno seljačke svadbe: glina, pleh i zeleni
ukrasi s likovima raznih ţivotinja.
Mladenci su ponosno ušetali na to narodsko veselje. Gradonačelnik Kojoakana
poklonio im je nekoliko litara svog alkoholnog pića. Bilo je pulkea, tunjevine s celerom i
smokava, koji su zajedno sa svojom nerazdvojnom prijateljicom tekilom od veselja napravili
vatromet. Goste, mnogobrojne i raznovrsne, dočekivala su raznovrsna jela, topla i spremna
za konzumiranje. Na stolu su se gurale svakakve poslastice. Neke je spremila Lupe, a druge
su kupili na pijaci. Konkurencija je bila jaka: sve je delovalo ukusno i nije bilo lako odlučiti
čime napuniti stomak. Nalazio se tu autentičan mole iz Oahake, sa neizostavnom ćuretinom,
uz njega i tamali s pasuljem, a u centru svega crveni pirinač s povrćem. Pa crvene paprike
punjene paradajzom i ono povrće nalik na drvce vauzontle11, očišćeno i napunjeno sirom.
Za kraj, divan skup ukusnih deserata privlačio je rojeve pčela koje su nepozvane dolazile na
proslavu, na uštipke, mlečne slatkiše, ušećereno voće, filove, kolače i zamorske čongose.
Krivci za ovaj karneval gastronomskih iskušenja bili su: Tina, koja je pripremu
prepustila trgovcima s pijace iz Pueblanske ulice; i, neverovatno, Lupe, koja je odrţavala
čudan odnos ljubavi i mrţnje sa svojim bivšim suprugom. Ona je sama pripremila nekoliko
jela, iznenadivši Fridu ovim dodvoravanjem.
Pred Fridinim srećnim očima defilovali su prijatelji i jela. Svi su poštovali seoski običaj

10
Šp. pulque pulke; tradicionalno meksičko alkoholno piće od agave. (Prim. prev.)
11
Šp. huauzontle meksičko povrće slično brokoliju. (Prim. prev.)
da pribor ostave čist i da hranu jedu tortiljom, zalivajući je pivom i tekilom, jer je samo u
Meksiku tortilja i kašika i jelo i tacna.
Kada je pala noć i marijači zapevali samo zlobne pesme pijanom horu, upalili su
nekoliko sijalica prekrivenih papirnim abaţurima i prostor se ispunio šarenim svetlucanjem.
Dijego jedva da je mogao da stoji, a njegove reči vukle su se po podu zbog alkoholnog
zadaha. Frida ga je ostavila u tom tuţnom izdanju hiperbolisanog revolucionara, sela na
obod terase prelepe viktorijanske zgrade i posmatrala šetalište. Nekoliko noćnih vozača
prolazilo je u svojim automobilima zelenom Rimskom kolonijom. Svrake su zakreštale,
traţeći mesto da prenoće. Utihnule su posle nekoliko minuta. Ostali su samo ona i njena
budućnost. Pomislivši na to, iskapila je tekilu koju je drţala u ruci i nazdravila s onom koja
ju je pratila izdaleka. Tada, u tom trenutku samoće, setila se rečenice koju joj je Tina napisala
kao posvetu u crnoj beleţnici: „Imaj hrabrosti da ţiviš, jer umreti moţe svako.“
Zadovoljno je uzdahnula, osetivši se srećnom zbog svega što je preţivela. Šteta što je taj
zaključak bio pogrešan; kao i svaka tragedija maskirana u slavlje, i ta noć se loše završila.
Lupe je tumarala s tekilom u ruci i zavišću u duši. Iskoristila je predah marijača da bi
izazvala svoju suparnicu. Svi su naćulili uši i iskolačili oči. Smestila se pored Fride, koja nije
ni slutila njene zlobne namere. Bez upozorenja, zadigla joj je suknju do gaća i pakosno
viknula:
„Pogledajte ove jadne štapiće koje Dijego sada ima! Nisu ni nalik mojim predivnim
nogama!“ I kao da je na takmičenju, otkrila je noge da bi se svi mogli diviti njenim lepo
oblikovanim listovima.
Frida je zaista imala malo šta da ponudi u toj kategoriji.
Lupe je progunđala nešto, opsovala i dramatično otišla sa zabave.
Marijači su zapevali, pokušavajući da zamaskiraju tugu.
Kao da sve ovo nije bilo dovoljno da rasplače Fridu, i njen novopečeni muţ uspeo je da
joj pokvari svadbu: još se nije smirila ni nemila scena koju je napravila Lupe, a Dijego je,
mrtav pijan, izvadio pištolj i potukao se s gostom.
Frida je pobegla brišući suze ogrtačem. Otac ju je odveo kući u Kojoakan. Stigavši,
zaključala se u svoju sobu i ugušila plač jastukom. Na zabavi nisu primetili njeno odsustvo
sve dok se tuča nije smirila, ali ni to nije omelo Dijega da nastavi s opijanjem.
Prošlo je nekoliko dana pre nego što je Dijego došao da je odvede kod njega. Da je Frida
umela da čita znake, moţda bi i odmah naslutila tugu i razočaranje koje joj je sudbina
namenila. Međutim, bila je zaslepljena. Kao da je odmah zaboravila da joj je u noći njene
svadbe, kada je zaspala, jedan ţenski glas šapnuo:
„Bol tek počinje, ali ti si to tako prihvatila."

Za ţenu, svadba je vrhunac detinjeg sna, kraj čajanki i imitacija ţivota s lutkama iza
drvene kućice, s posuđem za igranje. Na svadbi je svaka ţena kraljica i svi joj se klanjaju...
ali to su budalaštine, najobičnije gluposti. To su kapitalističke bajke napravljene da se
proda laţ bele haljine, laţ tako daleko od našeg besprekornog devičanstva.
Moja svadba bila je na selu i za selo. Moja svadba bila sam ja. A oni kojima se nije
dopala, neka se nose. To je bila moja svadba, ja sam je naredila. Ţena bi uvek trebalo da
naređuje na svojoj svadbi, čak i kad je ne shvataju ozbiljno.
 Postoji čitav niz priča o tome kako je nastao mole. Za mene su sve one laţne, a
prokleta crkva opet ţeli da ukrade zasluge. Ipak, kaţu daje nastao u Puebli, kada je biskup,
verovatno neki debeli gad, traţio od časnih sestara da naprave ukusno jelo za zabavu u čast
vicekralja Nove Španije, koji je trebalo da ih poseti. Časne sestre su se bacile na posao.
Videvši kako njena sestra melje sve sastojke, kaluđerica je pitala: „Pero cćmo mole?“12
Meni se dopada zato što je mole poblano spoj dve kulture od kojih potičemo: španske, s
bademima, karanfilićem i cimetom, i indijanske, s raznovrsnim papričicama i kakaoom. To
je pravo jelo za slavlje.

15 parčića kuvane piletine ili veća ćurka isečena na komade,

5 čipotle13 ljutih papričica,
12 sušenih srednje ljutih mulato paprika, očišćenih od semena,
12 sušenih blagih pasilja paprika, očišćenih od semena,
10 velikih ančo14 paprika očišćenih od semena,
450 g masti,
5 češnjeva belog luka,
2 iseckane srednje glavice crnog luka,
4 suve tortilje isečene na četvrtine,
1 prţena rolnica,
125 g suvog groţđa,
125 g badema,
125 g susama,
½ kašike anisa,
1 kašičica mlevenog karanfitića (ili 5 karanfilića),
1 banana,
150 g kikirikija,
1 kašičica korijanderovog semena,
25 g cimeta u komadu,
1 kašičica mlevenog crnog bibera,
3 štangle čokolade,
250 g oljuštenog i iseckanog paradajza i šećer.

Paprike provući kroz 300 g vruće masti, staviti u šerpu s ključalom vodom i kuvati
dok ne omekšaju. U istu mast staviti crni i beli luk i dodavati tortilju, hleb, suvo groţđe,
badem, seme paprike, polovinu susama, anis, karanfilić, cimet, biber, čokoladu i paradajz,
sve dobro proprţiti, a zatim vratiti i paprike na još nekoliko sekundi. Da bi se olakšao
posao, sve se moţe prţiti i naizmenično. Sve onda samleti na kamenu.15 Dobijenu masu
prţiti u ostatku masti i razređivati vodom u kojoj se kuvala piletina ili ćuretina. Zatim
ostaviti da proključa i začiniti solju i šećerom. Masa mora ostati gusta. Na kraju dodati
komade piletine ili ćuretine, a sluţiti s posutim prţenim susamom.

12
A kako melješ?
13 Šp. chipotle; dimljena suva ljuta papričica koja se uglavnom pravi od sveţe ha-lepenjo (jalepeho) ljute papričice. (Prim.
lekt.)
14 Šp. ancho - ančo je, u stvari, sušena poblano paprika, po kojoj je mole poblano i dobio ime. (Prim. lekt.)
15 U Meksiku se i dan-danas u svakodnevnoj upotrebi mogu naći metate (kamena ploča s blago zakrivljenom površinom) i

mano (kameni oblutak ili valjak) koji sluţe za mlevenje hrane ili razvlačenje testa. Postupak je isti kao i kad se testo razvlači
oklagijom na dasci, s tim što se na kamenu bukvalno sve moţe i samleti i usitniti. U suštini, u svim receptima, kada se
pomene da neke sastojke treba samleti, misli se pre svega na ovaj način mlevenja. (Prim. lekt.)
 Ako je tu negde mole s ćuretinom, onda su u blizini i tamali s pasuljem. To je
savršen brak, a pirinač igra ulogu ljubavnika, koji treba da postoji u svakom braku
dostojnom poštovanja.

¼ kg kuvanog crnog pasulja,

¼ kg pipijana16 u prahu,
prstohvat praha od listova avokada,
50 g susama, ljute papričice,
350 g masti,
1 kg umešenog kukuruznog testa,
30 listova kukuruza za tamale i so.

Iscediti pasulj (vaţno je da nije raskuvan). Pipijan u prahu, susam i papričice staviti
na zagrejan tiganj dok ne porumene. Dodati im prah od listova avokada, radi ukusa, i
neprestano mešati dodajući so. Mast umutiti drvenom varjačom dok ne udvostruči
zapreminu. Dodati kukuruzno testo i nastaviti s mućenjem sve dok testo ne počne da pluta
kad se od njega napravi kuglica i stavi u čašu vode. Dobro posoliti i smesa je spremna za
tamale. Treba ih dobro zatvoriti da im ne izađe fil od pasulja. Poslagati u posudu za
kuvanje na pari. Zaklopiti posudu i kuvati na pari oko jednog sata.

1 šolja pirinča,
ulje,
pileća supa,
1 šargarepa isečena na sitne kockice,
1 šolja graška,
1 krompir isečen na sitne kockice,
2 srednja paradajza,
1 glavica crnog luka,
1 češanj belog luka i so.

Staviti pirinač u šerpu s ključalom vodom da odstoji 10 minuta. Potom iscediti

pirinač i ostaviti na suncu još 15 minuta. U šerpi zagrejati dosta ulja. Kada se ulje zagreje,
staviti pirinač s povrćem da se prţi. Za to vreme samleti paradajz, crni i beli luk sa malo
vode. Kada pirinač dobije smeđu boju, ocediti višak ulja i dodati mleveni paradajz i luk.
Posoliti i dodati 2 šolje pileće supe, a zatim poklopiti i kuvati dok tečnost ne provri.

16
Meksički sos od bundevinih semenki, badema ili pečenog kukuruza, samlevenih sa zelenim papričicama. (Prim. prev.)
 L upe, Fridina suparnica u borbi za Dijegovu ljubav, bila je naprosto neustrašiva.
Veoma tvrd orah. Od onih ţena koje niko ne ţeli za neprijatelje. Bila je prava
ratnica: čitav ţivot borila se za ono što je ţelela, pa ni od Dijega nije tek tako
odustala. Kada se našla s novom ţenom svog bivšeg muţa, susret je ličio na sudar
lokomotiva. Fridin hendikep ogledao se u tome što je Lupe bila starija i iskusnija i što je iza
sebe imala mnogo kilometara ţivota punom parom: studirala je u internatu časnih sestara,
ali svesna svoje mladosti i lepote, šila je haljine po poslednjoj modi i tako obučena stajala na
ćošku kod Katedrale u Gvadalahari, dopuštajući da joj vetar zadiţe suknju i otkrivao lepo
izvajane noge, što je izazivalo skandale i nemire među lokalnim momcima. U to doba, Dijego
se samoproterao u Evropu, protestujući zbog smera kojim je krenula Vlada Meksika. On je
tad već bio poznati slikar. Po povratku, upoznao je zagonetnu i lepu Lupe Marin, a ona ga je
ulovila poput čarobnice koja mu je dala da popije tatulu. Oboţavao ju je do te mere da ju je
naslikao kao Evu na muralu Stvaranje u Nacionalnoj pripremnoj školi. Njihov brak je, bez
ikakve sumnje, propao zbog beskonačnog niza Dijegovih ljubavnica. Ali ona se odlično
drţala posle svake njegove prevare, dobro mu naplativši svaki bezobrazluk; čak je, kada je
saznala da je spavao s Tinom Modoti, pokušala i da ga ubije kamenom za mlevenje sosova.
Kada je odlučio da ode u Rusiju, Dijego je ostavio Lupe s dve ćerke, Gvadalupe i Rut,
koje je trebalo prehraniti. Tad ga je upozorila: „Odlaziš sad s tvojim lakim Ruskinjama, ali
kad se budeš vratio, nećeš me zateći ovde.“
I ispunila je obećanje. Iako su otad bili rastavljeni, Dijego je i dalje odlazio u njenu kuću,
da jede i da joj priča o novim ljubavnicama. Dobro je prikrila ljubomoru kad je Dijego
priznao da je zaljubljen u Fridu. Iako je Lupe već ţivela s pesnikom Horheom Kuestom, bila
je ubeđena da je Dijego alkohol, a ona alkoholičar, i da nikada neće moći da se odlepi od
njega. Tako su se jednog martovskog jutra Lupe i Frida sudarile, kada je lepa tatula
nenajavljena ušla kao vetar u kuću novopečenih mladenaca. Frida je bila zaprepašćena
dolaskom te ţenetine i uporno ju je ispitivala koji su razlozi za takav upad.
„Došla sam da nešto skuvam Dijegu jer mi je rekao da ti nisi ni za šta“, promrmljala je
dok je traţila posuđe i hranu.
Zasukala je rukave haljine, stavila kecelju i snagom ljutitog Vikinga odgurnula Fridu,
koja je pala pravo na zadnjicu. Počela je da seče luk i da psuje jer ima tako malo posuđa u
kuhinji.
Frida je nekoliko trenutaka sedela s raširenim nogama na podu, gledajući kako joj Lupe
osvaja kuhinju. Nije da ju je mnogo zanimao taj deo kuće, niti joj je bio nešto posebno svet,
ali postoje pravila koja svi treba da poštuju: nikada ne preturaj po ţenskoj torbici, ne poţeli
momka svoje drugarice, ne izbacuj ţenu iz rođene kuhinje. Dostojanstveno je ustala i
namestila kosu, da bi bila reprezentativna dok bude mlatila nezvanu gošću. Stisnula je
pesnice. Iako je bila mala, bila je ţestoka kao najljuća čili papričica. Reţeći, potrčala je na
Lupe, istrgla joj noţ iz ruke i odgurala je do ognjišta.
„Jedina koja ovde Dijegu sprema večeru jeste njegova ţena! A ti to odavno više nisi,
tako da bi ti bilo bolje, ako ne ţeliš da te unakazim ovim noţem, da se gubiš! I da te više
nikad nisam videla u mojoj kući!“, izvikala se Frida i počela da secka luk.
Tako je prvu rundu dobila Frida, ali to Lupe nimalo nije uplašilo. Stavila je stari lonac
na vatru i sipala vodu da se greje.
Jedno po jedno, dodavala je u lonac mlitavo i suvo povrće koje je pronalazila.
„Ne umeš ti da zagreješ ništa i nikog, jaje mora celo da se kuva u vodi ili ostane rovito.
Ţena mora da zna po kuhinji, da bi muškarca prošla... ţelja da ide na večere u tuđe kuće“,
izustila je Lupe s gađenjem, dodajući paţljivo, preciznošću bejzbol bacača, dve glavice crnog
luka, koje su odavno omeknule i pocrnele. Frida nije ţelela da zaostaje: istrgla joj je ostatak
povrća i naglo ga istresla, isflekavši Lupinu odeću.
„Izgleda da je zbog toga Dijego, dok ste još bili zajedno, više voleo da jede van kuće.
Verovatno mu se nije dopadalo da svaki dan ţvaće pileće grudi."
Frida je nabacila obešenjački osmeh, već videvši svoju suparnicu u nokdaunu. Lupe je
pak vrisnula, objavljujući da je rat tek počeo. Uzela je dva jaja i, sa istančanošću šefa kuhinje,
razbila jedno o glavu svoje protivnice.
„Ne, mala moja, ovde sam ja mirođija jer Dijego sada za večeru ni dva jaja ne moţe da
dobije", uzela je drugo jaje i razbila ga na Fridine grudi. Dok joj se belance slivalo između
grudi, Frida je podigla spojene obrve, sa izrazom lica koji je ličio na peć spremnu za pečenje.
Ne gubeći kontrolu nad sobom, uzela je paket brašna i istresla ga na Lupe, tako da je ova
izgledala kao hleb.
„Dijego voli meso zalepljeno za kosti, kaţe da je masnoća loša za zdravlje i da mu
kasnije bude muka od podrigivanja na čvarke", rekla je nepokolebljivo Frida.
Lupe se zlobno nasmejala; smeh je ispunio kuhinju mrţnjom kakvu mogu da razviju
samo dve ţene veoma snaţnog karaktera. Otišla je do oštećenog kuhinjskog ormarića, da
proveri ima li nečega čime bi je mogla gađati, ali našla je samo ustajalu kafu, stari hleb i
konzervu prokislog mleka. Naoruţala se svime.
„Bezvredna balavice, već će Dijego videti da si ti samo prolazna zabava! Posle prve
svađe, poţuriće da se najede dobrih papaja, sočnih bataka, pozolea i dva takosa od očiju, bez
dlaka!“
„Gora si od molea iz lonca! Samo ljutina, nigde ukusa!“
„Ti si ţilavi komunistički odrezak!"
„Prekrštena krofno!“
„Muškobanjasti uštipku!"
„Iţvakana šunko!"
Više nije bilo hrane kojom bi mogle da se gađaju, a čorba je počela da ključa i da se
preliva na šporet. Pena je klizila po plotni i dotakla plamen. Tad se i njihova mrţnja zagasila.
Videvši nered, povratio im se tračak zdravog razuma i u isti mah su prasnule u smeh. To je
toliko dugo trajalo da je jedan komšija morao da dođe i proveri da li se moţda dogodio neki
zločin kojem bi trebalo svedočiti. Od tolikog smejanja, suze su im padale u brašno, kafu i
razlivena ţumanca, a pošto su obe bile prljave od glave do pete, nisu se ustezale da se zagrle
kao dve nevaljalice zadovoljne zbog svog nestašluka. Frida je ponudila Lupe cigaretom pa
su sele da zapale među ostacima rata povrćem.
„Kuhinja ti je sranje", rekla je Lupe. Frida ju je pogledala uznemireno jer je pomislila da
nije gotovo sa uvredama. Međutim, kad je videla da ova vadi sveţanj novčanica, shvatila je
da govori ozbiljno: „Idemo na Mersed da ti kupim lonce, tiganje i ostale neophodnosti za
pripremanje hrane koju Dijego voli. Već ćeš i sama videti, doći će trenutak kada ćeš prestati
da budeš razlog zbog kojeg se on noću vraća kući. Koliko god da si mlada i lepa, to će proći.
Moraš da mu daš i drugi razlog. Pogledaj ga debeli proţdrljivac! Priđi mu preko stomaka i
upecaćeš ga kao ribu. Kada mu spremiš mole, neka mu se toliko dopadne da poţeli da
ostane i jede ga i podgrejanog, a ne da ode s nekom klinkom."
Nikada nije ni pomislila da će od nje čuti ovakve reči, ali je znala da su iskrene i
velikodušne; oči je nikada nisu prevarile. Frida je povukla dugačak dim cigarete i
preţvakavala bezbroj pitanja Kako ću znati da je Dijego prestao da me voli? Šta toliko treba
da mu opraštam... a onda je zagrizla najvaţnije:
„Misliš li da se svako moţe upecati hranom? Da će mi posle dobre gozbe ispunjavati
ţelje kao da sam ih opčinila čarobnim napitkom?"
„Znam da je dobro pripremljena večera čak i bolja od valjanja po krevetu. Muškarce
moţeš drţati na lancu ili jebanjem, ili kuvanjem", odgovorila je svojim tapatijskim
naglaskom, kao da je reč o crkvenoj dogmi. „Pokazaću ti nešto zbog čega će ti se klanjati za
svakim stolom."
„A šta traţiš zauzvrat? Nemam ništa osim svojih slika."
„Nije loša ideja... Moţda ćeš me jednog dana naslikati", odgovorila je Lupe. Ustala je,
zgazila cigaretu cipelom i dodala: „Mada, ne bi mi bila naodmet i jedna dobra prijateljica.
Neka kojoj bih se mogla poţaliti na gluposti te ţabe s velikom stomakom. Hajde da
spremimo to jelo što će te odvesti na vrh planine bogova, ali za njega nam trebaju dobri
lonci."
Frida je prihvatila da uči i uđe u svet alhemije ukusa. Osim toga, ako nauči da kuva,
moći će da nosi Dijegu ručak na posao, jer je stari običaj meksičkih zemljoradnika da ţene na
polje donose muţevima izvrsna jela spremljena s ljubavlju. Ali takođe će imati i priliku da se
sprijatelji sa ovom iskusnom ţenom i da nauči da sprema odlične ponude za svoju kumu na
Dan Mrtvih, svoj godišnji praznik, i tako obezbedi koju godinu ţivota više.
„Pa?"
„Da li je istina da papričice s orasima uspevaju samo u određeno doba godine?", pitala
je Frida.
Lupe ništa nije odgovorila. Osmeh koji su obe nabacile na lice bio je i više nego
dovoljan da shvate da su već zagazile u svet začina, ljutih papričica i čorbi. Doslovno je ušla
u srţ kuhinje, tog magičnog mesta gde se ţene ujedinjuju da bi razgovarale o svojim
nevoljama, ljubavima i receptima.
Pre nego što su otišle na pijacu da kupe posuđe, Frida je potraţila neku svesku, da ima
gde da zapiše Lupine recepte. Moţda je baš sudbina odredila da uzme prvu na koju je naišla:
onu beleţnicu s lepim crnim povezom, koju joj je pre venčanja poklonila Tina.
Ne samo da je naučila da kuva, nego je ubrzo prevazišla i samu Lupe. Prijateljstvo
bivših suparnica poraslo je do te mere da su počele da ţive u susednim stanovima, zajedno
sa svojim poštovanim muţevima i Dijegovim ćerkama. Kada bi Lupe i Frida kuvale, jedva bi
stale u minijaturne kuhinje. Lupe bi ispunila sve svojim bujnim telom, a Frida svojom
pozamašnom teuanskom garderobom. Kao što je i obećala, Frida je naslikala Lupin portret i
poklonila joj ga, ali posle ga je vatrena Tapatija17 uništila u jednom naletu besa. Kasnije je
ţalila zbog toga.
Nekoliko dana nakon što je počela da izučava kulinarske veštine, Frida je naučila da
Dijegu nosi hranu na posao u korpi ukrašenoj cvećem, u kojoj su jela bila umotana u salvete
na kojima je sama vezla rečenice poput: „Oboţavam te.“

LUPINE LJUTE PAPRIKE PUNJENE ORASIMA

Los CHILES EN NOGADA DE LUPE

Od ovog ne postoji tradicionalnije meksičko jelo. Od njega se dobija ţelja da se pevaju

korida i slušaju marijači. Ovo jelo ima boje meksičke zastave, i sve to zbog maštovitosti
seoskih časnih sestara. Priprema bi uvek trebalo da bude praznik, kao što je i Dan
nezavisnosti praznik. Uvek sam ih pripremala u društvu: obično bih orahe čistila sa
sestrom i njenom decom, uz vesele razgovore i piće. Postupak pripreme je čaroban koliko i
ukus.

12 poblano paprika,
1 šipak (samo semenke).
Nadev:
500 g svinjskih nogica,

17
Šp. m. Tapatio, i. Tapatia, mn. Tapattos nazivi koji se koriste za ljude rodom iz Gvadalahare, prestonice meksičke savezne
drţave Halisko. (Prim. lekt.)
 4 šolje vode,
¼ luka u komadu,
5 češnjeva belog luka,
3 cela i 2 iseckana,
¾ šolje sitno seckanog crnog luka,
2 šolje očišćenog i samlevenog paradajza,
1 kašičica mlevenog cimeta,
5 karanfilića,
1 oljuštena i iseckana jabuka,
1 velika oguljena i iseckana kruška,
1 velika ţuta breskva (ili 3 male iseckane),
1 velika banana, oguljena i iseckana,
60 g suvog groţđa,
60 g seckanih badema,
1 iseckani asitron18.
Preliv:
1 šolja mladih oraha, oljuštenih i iseckanih,
1 šolja guste pavlake,
1 šolja mleka,
185 g sveţeg sira,
šećera po ukusu, moţe se po ţelji dodati i malo cimeta.
Soli po ukusu.
Peršun za dekoraciju.

Paprike ispeći, oljuštiti i očistiti od semenja, pazeći da se ne pokidaju. Za nadev, u

jedan lonac staviti svinjske nogice, vodu, crni i beli luk u komadu i malo soli, a zatim
ostaviti da provri; kada proključa, smanjiti vatru i ostaviti tako da se krčka 40 minuta,
odnosno dok se nogice ne skuvaju tako da se meso lako moţe iseckati. U drugi lonac u ulju
proprţiti seckani crni i beli luk; dodati iseckano meso od nogica, zatim paradajz, pa
karanfilić i cimet, i na kraju voće, i to ovim redom: jabuka, breskva, kruška, banana,
asitron. Na kraju sveto posoliti. Ukoliko je suvo, dodati malo čorbe u kojoj se kuvalo meso.
Na kraju dodati suvo groţđe i bademe. Za pripremu preliva od oraha, samleti sve sastojke i
toj mešavini postepeno dodavati pomalo mleka, dok se ne dobije ţeljena gustina. Napuniti
paprike nadevom, staviti u posudu koju treba ukrasiti peršunom. Preliti prelivom od oraha
i ukrasiti semenkama šipka.

18
Šp. acitrdn meksički voćni slatkiš koji se pravi od plodova kaktusa. Meso ploda se prvo osuši na suncu, a zatim prelije
šećernim sirupom (koriste i med umesto šećera), odnosno kandira se. (Prim. lekt.)
 P rvi meseci koje je Frida provela kao Dijegova supruga bili su predivni. U svakom
trenu s njim pronalazila je strast u rečima, umetnosti i telu svog muţa. Od
venčanja, zore su završavali tako što bi zajedno skidali njene suknje i oslobađali
grudi tradicionalne bluze, prepuštajući se poţudi. Mnogo su se smejali i još više igrali.
Istraţivali su svaki pedalj svojih tela, kao deca kada ispituju novo igralište. Polazilo im je za
rukom da međusobno izazovu sreću, strast i varnice samo dodirom ruke, razmenom
pogleda ili ljubavnim pismom. U sobi, pod senkom veličanstvenog vulkana Popokatepetl,
gde su provodili svoje ţestoke noći, osećao se prijatan miris sveţeg seksa i tek skuvane
hrane. Dok su se zajedno kupali, egzotične ptice u dolini pevušile su Internacionalu, a zatim
bi ih ponovo oblivao znoj dok su grickali voće kojim je Frida svakog jutra punila veliku
posudu. Ĉikozapote, mango, gvanabana i kapulin19 budili su se zajedno s njima, uţivajući u
ţivotu.
Bili su moderna verzija Adama i Eve jer i jesu ţiveli u raju u Kuernavaki.20 Dijegova
monumentalna slikarska dela zadivila su američkog ambasadora Moroua, koji mu je, nakon
što ga je nahvalio, poverio izradu murala u staroj Kortesovoj palati, u kojoj se nekoliko
vekova ranije razvijala jedna druga tragična ljubav: između osvajača Ernana Kortesa i
Malincin21, ţene koja mu je bila i prevodilac i ljubavnica. Tako su Dijego i Frida proveli svoj
medeni mesec u Gradu večnog proleća zbog nadasve ironične okolnosti: zanimanja visokog
predstavnika imperijalističkog carstva za dela najpoznatijeg meksičkog komunističkog
slikara. Morou je bio pravi diplomata: ubedio je Plutarka Elijasa Kaljesa da izmeni ustav
kako bi dopustio severnoameričkim kompanijama da eksploatišu naftu, a u znak zahvalnosti
platio je muralom protiv imperijalizma. Tada je Frida shvatila da se Dijego, koliko god bio
crven, okretao kako vetar duva kada je reč o dolarima. Njegova nezajaţljiva glad za hranom
i ţenama proširila se i na novac; za gojaznog proleterskog slikara nije bilo ni lošeg novca ni
lošeg mecene, iako je to bilo suprotno svemu što je propovedao. Da bi zapečatio dogovor,
ambasador je Dijegu i Fridi ustupio svoju vikendicu, da borave u njoj tokom izrade murala.
Tako su uţivali u prvim danima svog braka, okruţeni pevanjem ptica i mirisom voća,
posmatrajući dva vulkana prekrivena snegom, koji su, po drevnom predanju, ličili na ratnika
koji čeţnjivo čeka da se njegova usnula draga probudi.
Tokom ovih dana iz snova, Frida je većinu vremena provela na nogama, u podnoţju
platforme na kojoj je radio Dijego, zureći u zid iz kojeg je malopomalo izranjala brutalnost
konkvistadora i trijumf Meksičke revolucije, simbolizovana u liku Emilijana Zapate. U
svojim slobodnim trenucima, uţivala je u ambasadorovoj kući, arhitektonskom delu
vrednom laganog uţivanja: imala je divan vrt s fontanama, cvećem, stablima banana,
palmama i bugenvilijama. Takođe je i sama slikala, krijući svoja dela od radoznalih očiju. S
vremena na vreme, poneki prijatelj iz prestonice došao bi da ih poseti; tada su ga vodili u
šetnju po okolini, a noći su završavali velikim zabavama. Neverovatno, ali Dijego je sledećeg
jutra odlazio da slika kao da nije probdeo celu noć. Imali su toliko energije da su njihovi
prijatelji jedva uspevali da drţe korak s njima.
Jednog od tih dokonih dana, odlučili su da odu na brdo Teposteko, na čijem vrhu se
nalazi prehispanska piramida, a u podnoţju grad Tepostlan. Uzbuđena zbog izleta, Frida je
za put pripremila razna jela. Stavila ih je u nove korpe i prekrila krpama koje su izvezli

19
Sp. chicozapote plod drveta Manilkara zapota (poznat i kao sapodilja šp. sapodilla); šp. capulin plod drveta Prunus salicifolia,
vrsta šljive. (Prim. lekt.)
20
Kuernavaka (šp. Cuernavaca) glavni grad meksičke savezne drţave Morelos, koji se zbog idealne temperature preko cele
godine naziva i Gradom večnog proleća. (Prim. lekt.)
21
Šp. Malintzin, iz meksičkog naroda Naua (Nahua), poznata je i pod imenima Malinče (Malinche), Malinalji (Malinalli) i
Donja Marina (Dona Marina). (Prim. lekt)
lokalni Indijanci.
Našli su se u podne u Kortesovoj palati. Dijegovi pomoćnici, kada su čuli za izlet,
predloţili su da ih prate, ţeljni da učestvuju u njihovim nadaleko čuvenim zabavama. Frida
se pribliţila glavnom delu murala, gde je Dijego paţljivo slikao, i zanemela pred konturama
Zapate na konju. Usta su joj se lagano otvorila, a ruke zadrhtale. Dijego je primetio da nešto
nije u redu i odmah je sišao sa skele.
„Šta misliš, Friduča moja? Nije li ovaj konj odličan?", ponosno je pokazivao Dijego
svoje delo.
Frida nije odgovorila. Pogled joj se gubio u liku konjanika, zasenjenog debelim
brkovima, i konju koji je podsećao na mitskog titana. Njen um je prizvao ono popodne kada
se prvi put srela s Glasnikom, kao i tren koji je prethodio udesu.
„Zar nije dobro ispao?", pitao je Dijego i okrenuo se da paţljivije pogleda svoj rad.
„To ne moţe biti on...“, promrmljala je Frida ne trepnuvši.
„Dođavola, a šta misliš ko je taj kreten?", ispalio je Rivera i počešao se po debeloj
zadnjici.
Frida se trgla iz obamrlosti i odagnala strah da bi izbegla neprijatna pitanja. Zamahnula
je pletenicama, namestila suknju i ponosno, kao heroj koji je već prihvatio sigurnu smrt na
grudobranu, zapalila cigaretu.
„Loše je naslikano. Svi znaju da je Zapatin konj bio crn, a ne beo... Loše si uradio",
odvaţila se da kaţe trudeći se da zvuči kritički. Dijego ju je gledao iznenađeno. Znao je da je
njegova sićušna ţena oštra, ali takva grubost njoj nije bila svojstvena.
„Znam to, ali beli se bolje vidi. Da sam naslikao crnog konja, mural bi bio taman.
Nemoj me gnjaviti pred pomoćnicima, Frido.“
„Osim toga, i ova noga je loše naslikana. Izgleda kao kravlja: debela i koščata."
Dijego je imao mnogo mana. Neke su se mogle sakriti, a neke su znale da eksplodiraju
kao dinamit. Gordost je verovatno bila najgora od svih. Fridina kritika, nipodaštavanje i,
povrh svega, zamerka njegovom slikarskom umeću pred svedocima pogodili su ga u
najslabiju tačku. Besno je zgrabio četku za krečenje i u tri poteza izbrisao ţivotinji nogu.
Pomoćnici nisu mogli zadrţe uzvike iznenađenja. Dijego se okrenuo s mrţnjom u očima i
sagnuo se do supruge, i dalje preteći drţeći oruţje kojim je ubio svoje delo. Frida se nije
povukla, samo je nastavila da puši, izazivajući ga. Zbunjena, odlučila je da će radije nastavi s
glumom nego da objašnjava odakle poznaje konjanika s murala. Nije ţelela da je proglase
ludom.
„U pravu si, Frido, sutra ću je ispraviti. Idemo sad na izlet, umirem od gladi", neţno je
rekao Dijego prelazeći moćnom ručerdom preko Fridinog neţnog vratića.
Frida mu je dala najbolje od svojih poklona: širok i zavodljiv osmeh i glasan poljubac.
Krenuli su prema izlazu; ali pre nego što su se udaljili, Frida je pogledala sliku krajičkom
oka i zapitala se kako je moguće da je na tom belom konju ugledala duha iz prošlosti. Pošto
nije našla odgovor, uradila je ono što i svaka supruga radi s nezgodnim pitanjima: odloţila
ga je u fioku, gde će ostati zauvek zaboravljeno.
Od Kuernavake do Tepostlana putovali su s dva Dijegova saradnika. Pili su tekilu i
pevali stara revolucionarna korida, od onih što pale dušu i greju usta. Stari Fordov kamionet
poskakivao je po rupama i kamenju, izbegavajući svinje, kokoške i magarce s kojima se
sretao na putu. Izbivši na vrh jednog brda, spazili su kule tepostlanskog manastira koji se
izdizao kao Guliver među liliputanskim krovovima od nepečene opeke, natkriljen visokim
planinama kao ponosnim čuvarima. Ušavši u selo, kamionet je počeo da krivuda kaldrmom
do hlada jedne arkade u blizini trga i dvorišta manastira. Po celom trgu širile su se bele
pijačne tende, zaklanjajući cveće i voće.
Frida i Dijego šetali su glavnim trgom, praćeni decom u pončoima, koja su vikala za
njima pokušavajući da im prodaju voće, drvene igračke i grickalice. Zaustavljali su se kod
svakog trgovca da razgledaju, sve dok ih vrućina nije naterala da se sklone pod jedan luk,
gde su se osveţili sladoledom od čikozapotea, gvanabane i hiotilje22. Neki musav dečak im
se pribliţilo i ponudio drvene igračke. U korpi je nosio predivne umetnine za igru na podu:
automobilčiće, trapeze, kokoške koje kljucaju, miševe koji trče i avione.
„Daj mi jedan od tvojih autića. Crveni", zatraţila je Frida.
Dečak joj je dao autić kao istraţivač koji predaje komad zlata svojoj kraljici. Frida je
otvorila Dijegu šake dok ju je on neprestano gledao, zabavljajući se. Spustila mu je u ruke
automobilčić, koji je zbog njihove veličine izgledao kao šala među divovima. Zaljubljeno i
neţno, zatvarala mu je prst po prst, dok mali, crveni automobil od drveta nije nestao.
„Ovo je moj poklon. To je moje srce, zato je boje krvi, ali ima točkove da te prati gde
god da kreneš, mali moj Dijego.“ I zatim ga je, kao bezgrešna majka, poljubila u čelo.
Dijego je zatvorio buljave oči, osećajući kako malena igračka kuca. Otvorio ih je, stavio
poklon u torbu i nastavio da jede voćni sladoled.
Dok su svi lizali svoje slatkiše, pribliţio im se mršav čovek sa slamnatim šeširom i
licem grubim kao stara koţa.
„Ako ţelite da vidite Tepostečku piramidu, mogu vas ja odvesti, gazde.“
Dijego je prihvatio nakon što se dobro iscenkao za turu. Supruţnici su se nekoliko puta
pogledali jer su primetili da vodič izgleda kao da nema osećanja, a njegovo lice jedva da se
pomeralo dok je govorio, kao da je od mermera.
Dijegovim pomoćnicima ostavili su korpe na čuvanje i započeli uspon među ţbunjem i
stenama. Staza je bila strma, a penjanje pravi izazov. Dijego je stalno morao da usporava,
delom zato što se gušio, a delom da bi pomogao Fridi koja se mučila vukući po zemlji dugu
suknju i bolesnu nogu. Ispalio je čitav niz psovki kada je zamalo skliznuo u provaliju.
„Ne idi s mrţnjom u Tepostlan. Ako dolaziš pun loših osećanja, vratiće ti se loše,
gazda. Pusti ih neka odu. Pre nego što mu pristupiš, moraš da sklopiš mir s Tepostekom“,
neustrašivo je prokomentarisao vodič.
„Pa ovaj kreten Teposteko hoće da me ubije“, rekao je slikar kroz smeh.
„Onda gledate u odraz zla koje vam mnogi ţele.“
„Pričajte nam o istoriji vašeg sela“, zamolila ga je Frida. „Priča se da je nekada davno
jedna devojka imala običaj da se kupa u kanjonu, uprkos tome što su je stari iz sela
upozoravali da se tamo zbivaju čudne stvari; devojka nije poverovala i ostala je trudna. Kada
su to saznali njeni roditelji, prezreli su je i odbacili. Kada se dete rodilo, deda je pokušavao
da ga se reši na razne načine: bacio ga je u kanjon, da se izudara o stene, ali nije uspeo da ga
ubije jer ga je vetar zgrabio i odneo u ravnicu; tamo ga je spustio na agavu, a listovi su se
savili ka njegovim usnama, dajući mu da pije medovinu. Tu ga je stari bračni par našao i
usvojio. Nazvali su ga Tepostekad gospodar Tepostlana.“
„Dopada mi se vaša priča. Ispričajte nam još neku“, zatraţila je Frida. Ţelela je da bolje
upozna ovaj centar stare vere i da ne odustane zbog uspona.
A Dijego se borio na svakom koraku. Bili su smešan prizor, gradske ptice koje
pokušavaju da hodaju na selu. Vodič je počeo novu priču, moţda naučenu napamet, uvek
spremnu kako bi za malo zanimljivosti dobio još nekoliko novčića preko.
„Bilo je to pre mnogo leta, kada su bradonje vladale našim zemljama, a smrt krstarila
ovuda i ostavljala crkve s krstovima okupane u krvi. Od tada su prošle mnoge godine i već
se ţivelo u velikim gradovima, ali ljudi su i dalje ostajali u kućama posle zvonjave crkvenih
zvona, uvek u jedanaest uveče, jer bi se posle tog časa, u kasnim noćnim satima, čuli vapaji i
krici ţene koja je ţalosno bludela ulicama. Ljudi su postajali sve zabrinutiji jer im očajnički
krici nisu dopuštali da spavaju. Pitali su se ko je ta ţena i kakva je to tuga davi. Odlučivši da
razreše misteriju, neki su se usudili da provire kroz prozor. Ugledali su ţenu u belom, s
velom na licu, kako kleči na Glavnom trgu i gleda ka istoku. Oni hrabriji su je čak i pratili, ali
22 Šp. jiotilla - plod kaktusa Escontria chiotilla. (Prim. lekt.)
uvek bi nestala u magli jezera Teskoko. I zbog njenog tuţnog i bolnog glasa, ţene su je
prozvale La Loronja Plačljivica.
Te iste ţene verovale su da je to bila Indijanka koja se zaljubila u nekog španskog
gospodina, s kojim je dobila i troje dece. On nju nije voleo, niti je ţeleo da se oţeni njome, ali
je vodio ljubav s njom kao pas. Kada mu je dosadila, odbacio ju je i izbegao obavezu braka.
Taj čovek okrutne duše kasnije se oţenio bogatom Špankinjom. Kada je to saznala, Plačljivica
je poludela od bola i udavila svoja tri deteta u reci, a kada je shvatila šta je uradila, izvršila je
samoubistvo. Od tada tuguje i moţe se čuti kako jeca u noći: Ah, deco moja!
A neki idu još dalje, do samih korena naših drevnih predaka, i govore o sivateteo
ţenama, majkama umrlim na porođaju, za koje se verovalo da su se uzdigle među boginje.
Moj ujak Konsepsion, koji je fin gospodin baš kao i vi, objasnio mi je da je to Malicinina
kaţnjena duša, koja je izdala svu svoju decu, sve Meksikance, i predala se poţudi bradonje
koji nas je drţao u ropstvu godinama.
Ali ko god ona bila, ova ţena će iza vela ţaliti zbog gubitka svoje dece sve dok i
poslednji čovek ne nestane s ove zemlje.”
Na kraju priče, skinuo je ogroman šešir i pamučnom maramicom obrisao znojavo čelo.
Sunce, koje je tonulo u stenovite planine, namignulo im je, kao da je u dosluhu s vodičem.
Svračići su uţurbano preleteli preko oblačnog neba. Frida je pogledala selo Tepostlan i
zamislila da je devojčica koja se igra minijaturnim kućama za lutke.
„To je prelepa priča", promrmljala je pušeći utešnu cigaretu, koja ju je grlila kao i
pončo.
Dijego se počešao po zamršenoj kosi, zamucnuo nekoliko puta dok je izgovarao kletve i
krenuo nazad ka selu.
„Za sve je kriva religija, izmišljaju duhove... Jebena crkva! Ĉak su i u kaţnjavanju duša
totalni kreteni! Iskreno, boli me uvo za piramide, vraćam se, umirem od gladi...“, ostatak se
nije čuo jer je već otišao, odlučan da nađe kafanu u kojoj će flašom tekile ovlaţiti grlo.
Frida je dovršila cigaretu sa smirenošću ţene koja se nada oporavku deteta na samrti.
Oči su joj se gubile u horizontu.
„Ţena je imala veo. Je li tako?“, pitala je vodiča, koji se nije pomerio sa svog mesta,
čekajući na neki znak.
„Da, u svim pričama koje sam ja čuo, Plačljivica nosi veo, gazdarice."
„Da, tako je. Uvek nosi veo", odgovorila je sama za sebe, bacajući pikavac, koji je
formirao savršen luk od dima, poput konopca za preskakanje.
Frida je krenula za muţem, a vodič sa šeširom klimnuo joj je glavom. Bila je uverena
kako joj je time potvrdio da je ţena, koja je tugovala noćima, niko drugi nego njena kuma.
Te noći je sanjala: posmatrala ju je iz usamljene ulice, među kapijama i avetinjskim
fasadama, pozivajući je da zajedno tuguju zbog bola koji im je ţivot namenio. Zavukla je
ruku među grudi i iščupala mali, crveni autić od drveta, koji nije prestajao da kuca. Ţena s
velom nije plakala zbog svoje dece, nago zbog Fride ţene, majke i patnje.
Kad se probudila, zaboravila je san.

Otkud sneg u Tepostlanu? Moţda njegova topla klima poziva na osveţenje

smrznutim desertom. Ja mislim da je to poklon od bogova koji čuvaju vrh, da bismo se
ponekad zasladili ukusom raja koji nestaje sa svakim pokretom jezika, podsećajući nas da su
sve dobre stvari kratkog veka.
 1 kg manga,
2 kašike limunovog soka,
½ kašičice rendane limunove kore,
½ šolje vode,
3 kašike smeđeg šećera,
¼ kisele pavlake (blago umućene) i
1 belance (umućeno u penu)

Oguliti mango i odvojiti meso od koštice, ali ništa ne bacati. Meso manga iseckati i
pola šolje odvojiti sa strane, što se kasnije takođe dodaje u glavnu činiju. Ostale sastojke,
osim pavlake i belanceta, samleti u pire. Pire i drugu polovinu manga staviti u metalnu
posudu I neprestano mešati. Kada počne da se steţe, dodati pavlaku i belance. Mutiti dok se
ne formira sneg. Ostaviti u zamrzivaču 12 sati. Izvaditi 10 minuta pre sluţenja.
 T
og melanholičnog jutra, kada su joj se crne oči izgubile u gustoj jutarnjoj magli
koja je proţdirala zaliv, Frida je otkrila tačan uzrok svog bola. Izgledalo je da je
ţivot uljuljkava kao bebu, ali zapravo ju je drmao olujom koja je upropastila sve
srećne dane njenog ţivota. Kao i mnoge ţene, otkrila je da joj je ostao samo san o tome kakav
bi volela da bude njen ţivot. Dopustila je da je ponese satirično graktanje golubova koji su joj
se smejali. Posmatrala ih je i proklinjala zbog njihovog bezobrazluka, sve dok se nisu izgubili
u magli, ostavljajući je samu, umotanu u ogrtač boje bundeve. Njeni vapaji imali su mnoge
korene: nedostatak verne ljubavi, materinstva, čak i njene ličnosti. Pitala se kada je to Frida
prestala da bude neţno našminkana devojka u jednostavnim odelima i pretvorila se u
bizarno meksičko priviđenje, u dugačkim, pamučnim suknjama, bluzama iz Oahake i s
teškim astečkim ogrlicama. Zašto je napustila izgled ţene koji joj je majka usadila, da bi
postala egzotična Dijegova pratilja, koju je prikazivao kao da je cirkuska atrakcija? Da li je
Frida zaista bila Teuanka, ili samo devojčica koja se pretvarala da je neko drugi?
Njenim mislima društvo je pravio predivan pejzaţ zaliva San Franciska, gde su se
doselili prošle godine. Dijego je prihvatio porudţbinu da naslika jedno delo za brokersku
kuću iz San Franciska, i još jedno za Školu lepih umetnosti Kalifornije. Odmah mu je na
pamet pala ideja da pusti korenje u Americi: procenio je da bi mogao imati veliku korist od
trenutne popularnosti meksičkih slikara na američkom trţištu umetnosti.
U Meksiku je predsednik Kaljes naredio da se s umetnicima postupa čvrstom rukom,
da se unište murali i da se zatvore umetnici komunisti. Kapitalistički San Francisko nudio
mu je utočište.
Frida je stigla gladna egzotičnih predela. Sklapala je nova prijateljstva i otkrivala novi i
neočekivani svet koji je delovao beskrajno. Dijega su tretirali kao kralja. Frida je stajala po
strani, skrivena iza suprugove gigantske pojave, stidljiva; nikada se nije predstavljala kao
umetnica, ali zato su njeni kiseli komentari bili naročito oštri. Kritičko oko ţene posvećene
komunizmu nije moglo drugačije osim da osuđuje banalnost severnoameričkog društva.
Napola mrzeći, napola bolujući, Frida je sve te dane provela u tišini, ţaleći zbog gubitka
bebe koja je trebalo da bude njihov prvi sin.
Ništa bolje ne oslikava njenu pramenu od dva autoportreta koja je naslikala. Na
ranijem je imala mlad, sveţ i topao pogled okrenut u stranu, s blistavim očima. Na portretu
koji je naslikala godinu dana kasnije, izgleda setno i, skoro neprimetno, ugao njenih usana
prestao je da leti, već je padao nadole, kao da je upucan.
Frida je osetila bol. Pogledala je u stomak, a zatim zavukla hladnu ruku među teuanske
košulje da ga opipa. Bio je mlak, kao da još nije zaboravio da je bio bremenit. Frida je ţelela
da Dijegu podari dete, ali u njenom stomaku postojala je samo praznina: plod je bio u lošem
poloţaju i morali su da ga uklone. To je bio njihov prvi bračni brodolom, koji je istovremeno
zauvek rascepio njen odnos s Dijegom. Dok je ona bila u bolnici na abortusu, Dijego nije bio
pored nje. Bar da je radio, ali nije bio je zauzet novom povorkom ljubavnica.
Nije mogla da zaboravi kako su joj iščupali njenog malog Dijega, dok je veliki Rivera u
nekom hotelu utoljavao seksualnu glad sa asistentkinjom Ajon Robinson. Zbog te uspomene
je saosećala s bezbrojnim samoubicama koje su skakale s mosta San Franciska. Nesreće iz
mladosti udruţile su se s novim, baš kao što joj je i rekla ţena s velom bol će s vremenom
rasti.
Bilo je tako jednostavno skratiti muke, zatvoriti oči i skočiti s mosta. Dijego bi kasnije
saznao. Moţda sutradan. Tog dana bio je previše zauzet svojim novim modelom, teniserkom
Helen Vilis. Frida je čula zvuke ţenskog orgazma kako odzvanjaju svakim uglom prostorije
u kojoj je Dijego slikao mural. Nije se usudila da uznemiri ljubavnike, koji su se verovatno
valjali po podu, među platnima i skelama, ali nije ni odstupila, već ih je odslušala do kraja.
Bila je zadivljena slikom ţene koja je gola plutala na gornjoj strani murala bile su to grudi i
obline kojima je sportistkinja samo dozvoljavala da se naslute na teniskom terenu, koji je
Dijego često obilazio ţeleći da je skicira za mural. Dok je izgledalo da se Helen uspinje u raj
na krilima uzbuđenja, Frida je jednostavno spustila korpu na pod i otišla.
Po povratku u stan, pokušavala je da skrene misli kuvanjem i tkanjem, ali nije uspela
da ućutka odjeke orgazma i dalje su odzvanjali u podsvesti. Pogledala je u ogledalo i
opazila stranca, neko nepoznato biće. Egzotična haljina nije bila maska koja je sakrivala
njenu ličnost da bi je pretvorila u Indijanku koju je Dijego ţeleo, već je do krajnosti
naglašavala njenu ličnost. Pretvorila se u umetničko delo, a više nije znala da li to ţeli da
bude. Izmislila ga je samo da bi se istakla.
Zašto nastavljati? pitala se dok je šetala duţ zaliva. Bol u nozi bivao je sve jači, kao da
hiljadu eksera prodire kroz svaku ćeliju. Zašto da se smeši ako je sve u njoj prazno? Osećala
se kao pinjata, spolja lepa, a iznutra prazna i krhka. Dijego i ţivot kao da su se udruţili da
bije izmlatili motkama. Frida nije ţelela da se zadrţi da vidi šta će ispasti iz nje kada je
konačno razbiju.
Polako je hodala stazom. Popela se na most, koji ju je progonio kao ogromna zver
ţedna krvi, samo da bi videla da li još ima hrabrosti da nastavi sa ţivotom.
„U tvojoj beleţnici piše: Imaj hrabrosti da ţiviš, jer umreti moţe svako", čula je glas iza
sebe.
Slučajno je baš u tom trenutku pomislila na Knjigu o svetoj travi pa su joj te reči
delovale kao odjek misli. Okrenula se i ugledala ţenu s koţom boje čokolade i očima sjajnim
i dubokim kao čaša konjaka. Sedela je na klupi u kaputu i providnoj svilenoj košulji. Frida je
odmah osetila saosećanje prema toj ţeni kratke kose i velikih jagodica. Osvojila ju je širokim
osmehom, koji se slagao s ogromnom ogrlicom od limunţutih perlica.
„Izvinite... Da li vas ja poznajem?" pitala je Frida.
„Ne vidim kako bi me mogla znati. Vidi se da nisi odavde, a ja sam odrasla u
Kentakiju. Ne postoji razlog zbog kojeg bi jedna princeza, kao što si ti, okrenula lice ka ţeni
kao što sam ja“, rekla je i ostala da sedi na klupi u vidikovcu, hraneći nepristojne golubove
bajatim hlebom.
„Onda ne postoji ništa o čemu bismo mogle pričati", dobacila joj je Frida, zavijajući se u
ogrtač.
„Ah, pa naravno da imamo. Mi smo ţene i imamo mnogo toga zajedničkog. Mogle
bismo pričati satima, nebitno da li smo iz Afrike, Njujorka ili Amazona. Sve plačemo, sve
volimo i sve hranimo decu našim telima. To radimo od prvog dana i to ćemo raditi sve dok
neko ne ugasi svetlo, zaključa vrata i baci ključ ovog sveta."
Dve ţene su se pogledale. Frida je osećala strah, ali nije joj više bilo neprijatno sa
strankinjom, koja joj je poklonila još jedan topao osmeh. Frida je sela pored nje.
„Imate li cigaretu? Izašla sam iz kuće i zaboravila sam ih. U stvari, volela bih da sam
sve zaboravila."
Ţena je iz torbice izvadila kutiju, ukrala iz nje dva poroka, koja su završila upaljena u
njihovim ustima. Dim nije oterao pohlepne golubove, ali su prestali da guguču, iščekujući još
mrvica hleba.
„Drago mi je, devojko. Zovem se Eva Frederik, ali ako odeš u Misiju i pitaš za Mama
Evu, svi će ti reći gde me moţeš naći."
Obe su gledale ispred sebe, u most samoubica.
„Šta radiš ovde, Evo?“, pitala je Frida uvlačeći nervozno dim duvana.
„Hranim ptice. One su kao i muškarci, stomak im je bez dna. Kada bi vodili ljubav kao
što jedu, imali bismo više zadovoljnih ţena, a manje ubica u zatvorima", rekla je i bacila
poslednje mrvice pticama.
„Amin!" završila je Frida.
 Posle toga, tišina. A zatim razumevanje, koje je završilo grohotnim smehom.
„A ti, draga? Šta tebe dovodi velikom kolosu iz Friska?"
„Razmatram ideju da se pretvorim u mrtvaca. Ali imama jedan problem: vrti mi se u
glavi od visine"
„Ako to zaista uradiš, tako umotana u tu odeću za princeze bićeš najlepši leš koji sam
ikada videla. Bar ćeš blistati na bdenju. Postoje ljudi koji ni na sopstvenoj sahrani nemaju
stila", hrabrila ju je ţena. Frida je osetila da je ispunjava nešto za čim je i tragala na ovom
mestu razumevanje. „Naravno, ako imaš strah od visine, onda si u ozbiljnoj nevolji,
devojko, jer nijedan samoubica ne ţeli da umre od srčanog udara pre nego što skoči. Ako
ţeliš nešto da uradiš, treba to da uradiš kako treba, a ne samo da pokušaš pa šta bude. Svet
je pun propalih pokušaja i odavno je ispunio svoju kvotu gubitnika. Ne treba mu još jedan"
„Hvala na savetima, mislim da bi bilo bolje da to ostavim za neki drugi dan. Uradiću to
kada pronađem neki manje bolan način da okončam svoje muke. Već sam previše bola
osetila ovih dana da bih sada preţivljavala i tresak u vodu."
„Verovatno boli. Sigurno boli isto kao kad te udari tramvaj..." promrmljala je Eva,
nameštajući zavodljivo svoju kratku suknju. Frida se, iznenađena, okrenula i pogledala je.
Pre nego što je uspela nešto da kaţe, ţena ju je zaokupila osmehom, umirujući je laganim
tapšanjem po bolesnoj nozi.
„Ko si ti?", zamuckivala je uplašena Frida.
„Eva Frederik."
„Ti si... moja kuma? Je li to tvoje lice bez vela?“
„Pomešala si nas, ja sam ti prijateljica. A što se tiče lica, imam ih mnogo. Kćeri, uzmi još
jednu cigaretu, popuši. Ne osvrći se na prošlost. Postoji nešto što te čeka tamo, kod kuće.
Bilo bi šteta da se sve ovako brzo završi. Ĉvršća si nego što misliš."
„Ti nisi Smrt?", ispalila je radoznalo Frida.
Odgovor je bio najjači smeh koji je u ţivotu čula. Jednostavan način da je podseti da je
ostatak njenog postojanja sluţio da joj ulepša dan. Baš je zbog tog glasa crkvene horistkinje i
zavolela tu ţenu, a kada se tome doda i eksplozivan smeh, rezultat je bila prava ekstaza.
„Ti misliš da bih s ovakvim oblinama mogla da budem Smrt?", pitala je sarkastično
ţena, hvatajući se za bujne bokove i okrugle grudi, tipične za Afroamerikanke. „Ja sam
prava ţena, a takve imaju obline."
„Ili si moţda san..."
Ţena je stavila ruku u kosu i ponovo se nasmejala.
„Neka nas Bog primi u svoja nedra ako je ovaj ţivot san. Mala, ovaj ţivot nema ništa sa
snom. Svaka kap krvi koju ti iscede iz srca sluţi samo da nas podseti da smo stvarni", izjavila
je veselo Eva. Naglo je ustala, uplašivši golubove, koji su, iako već razočarani, i dalje čekali
još hrane. „Uvek će postojati nešto što će te čekati kod kuće. Bez obzira na to koliko loše stoje
stvari. Pronađi ono što je vredno povratka. I nikada to ne zaboravi."
„Idete, gospođo Frederik?", pitala je Frida pokušavajući da je zadrţi.
„Golubovi su završili s ručkom. Ti, draga moja, nisi skočila, a ako znaš nešto vaţnije od
pravljenja dobre pite s jabukama za isceljenje duše, obavesti me i ostaću."
„Moja duša je i više nego isceljena, to je jedino što u meni nije slomljeno. Prava je šteta
što je duša jedna tako hrišćanska zamisao", rekla je sarkastično Frida.
Nije joj se dopadala verska izveštačenost. Toga je bilo i previše kod mama Magdalene.
„Draga, hrana za dušu ne sluţi za tovljenje politike ili vere, jer sam sigurna da čak i u
Rusiji, baš u ovom trenutku, neka ţena kuva za svoju decu. Naš Gospod, slavljen bio, dao
nam je zadatak da hranimo svaku dušu na ovom svetu. Bili crni, ţuti ili crveni, svima, pa i
vojnicima, majka sprema dobar tanjir supe.“
„Ţena ima i druge ambicije osim da ţivi u kuhinji", promrmljala je uvređeno Frida.
 „Naravno da ima! Baš tako pričaju sve ţene s oblinama! Ali niko nam ne moţe oduzeti
zadovoljstvo da gledamo kako voljena osoba jede jelo koje smo spremile u suzama i znoju.
O, ne! To je naše bogomdano pravo!"
Eva se udaljila njišući bokovima kao jedrilica na moru. Nije se pozdravila, ali je
predivnim glasom zapevala neku crkvenu pesmu iz Harlema, neku melodiju u kojoj se Bogu
zahvaljuje za ţetvu. Zatim, ne osvrćući se da vidi Fridu, obešenjački je počela da zviţdi
Mrtvačev bluz23 Dţelija Rola Mortona, plešući stazom obasjanom svetiljkama koje su se borile
da ih ne prekrije magla. Zatim je nestala, još nekoliko minuta čula se pesma, a onda je i ona
zamrla u gustoj magli.
Frida je u tom trenutku osetila veliku ţelju da naslika ovu ţenu. Ţelja joj je počela
ispunjavati celo telo, kao kada se krčag puni dok se ne prelije. Zaboravljajući na sav bol,
krenula je u svoj stan, da započne sliku. Znajući da je prevarena, lišena materinstva i s
bolovima u nozi, potezi koje je pravila ugljem po platnu bili su tačni i neprekidni, pratili su
obline koje bi trebalo da ima svaka ţena, baš kao što je Eva i rekla. Vratila se slikanju, tom
svetu u kojem se osećala oslobođenom od svakog pritiska. Samo četkica ili tiganj u njenoj
ruci mogli su da utišaju krik očajanja njenog osuđeničkog ţivota.
Nekoliko dana kasnije, Dijego je primetio promenu u stavu svoje supruge. Više nije bila
stidljiva gospođa Rivera, već se pretvorila u Fridu sa sopstvenim imenom. Bilo je to jedne
boemske noći, kada se sastalo nekoliko intelektualaca, umetnika i Dijegovih ulizica, da mu
se svi skupa dodvoravaju na večeri. Devojku pored Dijega zadivilo je sve što je rekao,
otvoreno ga zavodeći. Nije bilo neuobičajeno da se studentkinje umetnosti ulizuju Dijegu
kao da je najpoţeljniji dragi kamen juţno od granice. Postojalo je nešto u njemu što ga je
činilo simboličnim poput tekile ili piramida. Spavati s Riverom bio je deo folklora, čak
pikantnije i od ljute papričice. Frida ih je paţljivo posmatrala iz ugla dnevne sobe, sećajući se
snaţnih reči koje joj je uputila Mama Eva. Otpila je dva duga gutljaja burbona i zauzela novi
stav koji će trajati do kraja njenog ţivota. Započela je kontranapad. Pre svega ostalog, najpre
se doterala, jer ako će se boriti protiv buljuka Dijegovih kurvi, moraće uvek dobro da
izgleda. Zatim je ustala i zavodljivo prolazila između gostiju dok nije stala, sa
samopouzdanjem generala, pored muzike i tek tako im naredila da sviraju njima nepoznatu
staru meksičku pesmu, ţestoku i nostalgičnu: La Ljoronu Plačljivicu. Pošto je nisu znali,
započela je solo.
Pevala ju je jednako strastveno kao što je kuvala i slikala. Zapevala ju je a cappella,
privukavši time paţnju i zapalivši sve prisutne. Muzičari su polako počeli da je prate na
instrumentima. S flašom burbona u ruci, kao delom spektakla, izgovarala je smešne rečenice
između gutljaja. Na kraju se pribliţila Dijegu i rekla njegovim oboţavaocima:
„Ţiveo majstor! Ja vam mogu reći sve o njemu jer ja sam ta koja mu kuva, a umetnici se
ne poznaju po delu, nego po stomaku! A Dijego ga ima mnogo!" Svi su se nasmejali.
I Dijego se smejao. Sve dok je u centru paţnje, nije mu smetalo da bude ni predmet šale.
„Dijego voli pasulj jer se rodio na rancu. A sada se oseća kao gazda: jede pasulj,
podriguje na šunku. Osim toga, i on sam je kao pasulj: pri prvom ključanju sav se nabora."
Usledio je još jedan gutljaj alkohola. Još aplauza, još smeha.
„A uzeo je mene za ţenu. Ja sam mu samo rekla: Gledaj, krpo, evo tvoje zakrpe.“ Frida je
prišla devojci koja je flertovala s Dijegom, uhvatila je za bradu i snaţno poljubila. Odvojila se
neţno od nje i rekla gostima: „Došla sam da mu posluţim čorbu koju je sam zaprţio."
Uzela je za ruku devojku, koja se samo smejala, potpuno pijana. Prebacila ju je preko
sebe, a slobodnom rukom milovala joj je leđa i zadnjicu. Kada bi Dijego bio egzotična hrana,
ona bi bila desert.
„Kaţu da je loše krasti pa ja to nisam nikada radila, ali jedan poljubac s njenih usana

23 Orig. Dead man blues.

ukrašću sa zadovoljstvom", i ponovo je poljubila studentkinju, koja je, ponesena trenutkom,
počela da uzvraća milovanja.
Dijego se postiđeno nasmejao. Zatim je, tipično za nekoga koga boli uvo za sve, počeo
da aplaudira.
„Friduča, s tobom je i kukuruzište ranč, a bućkuriš je atole."
Frida ga je uzela za ruku i poljubila je, kao majka koja dočekuje dete kada iz škole.
„S neba je pao papagaj s cvetom u kljunu, a ja samo znam da te volim i nikome to ne
govorim."
S ovom rečenicom, Dijegovi pomoćnici počeli su da tapšu, zabavljeni brakom
Riverinih. Dijego i Frida nisu mogli da čuju aplauz zato što su se neţno ljubili.
I sam oduševljen predstavom svoje ţene, Dijego nije ni shvatio da je hipnotisan. U
trenutku je zaboravio na devojku, koja je pokušavala da se sakrije iza leđima ulizičkih
umetnika. Dijego je stao pored Fride da bi nastavio da peva i pije. Njegov neţan i srećan
pogled bili su kao ruka koja se sjedinila s Fridinom na njenoj slici: ogroman slikar posmatra
četkice i paletu, grleći svoju ţenu-ćerku-majku-ljubavnicu. Frida je pobedila.
Sledećeg jutra, zgrabila je torbu u kojoj je čuvala Dijegov drveni autić. S ogromnom
glavoboljom od mamurluka, uhvatila je tramvaj do Misije, samog srca San Franciska.
Spotičući se, hodala je između meksičkih emigranata koji su radili u radionicama odeće i
Afroamerikanaca koji su nosili gajbe s voćem. U toj buci i meteţu, odlučila je da priđe uličnoj
prodavačici jabuka.
„Znate li ko je Mama Eva? Rekla mi je da mogu da pitam bilo koga i da će me uputiti
do nje.“
„Svi znaju Mama Evu. Šta ţeliš od nje?“
„Ţelim da joj se zahvalim", objasnila je Frida.
„Pa moraćeš da ideš na groblje Misije u Doloresu, 16. ulica. Ako ţeliš da joj nešto
odneseš, volela je bele ruţe“, objasnila je prodavačica sa osmehom.
Da bi sakrila iznenađenje, kupila je kesu jabuka za pitu, kojom je, uz frape, ţelela da
obraduje Dijega. Otišla je do najstarijeg groblja u gradu. S belom ruţom na grudima, lutala je
između spomenika i pogrebnih skulptura. U blizini velikog hrasta pronašla je bednu
spomen-ploču na kojoj se još videlo ime Eva Mari Frederik. Umrla je pet godina ranije. Ruţa je
ostala da odmara na kamenoj ploči, dok ne uvene. Zalila ju je samo Frida, suzama koje je
pustila.
Nikome nije ispričala za susret s Mama Evom. Bila je to tajna koju je zadrţala do kraja
svog ţivota; čak i kada je oţivela ovu damu na svojoj čuvenoj slici, niko nije znao ko je ona i
nigde nisu pronašli priču o njoj. Kada je Dolores Olmedo dobila tu sliku na poklon i pitala
ko je to, Frida je samo mudro odgovorila: „Neko ko je govorio istinu."

Nisam volela ništa da jedem kod tih belih ljudi. Ţelela sam samo kajganu s čili
papričicom i tortilje, ali ništa od toga. Čovek mora da ćuti i guta uvrede da bi uţivao u
modernom svetu.
Međutim, dopali su mi se njihovi kolači. Bili su kao savršeno sagrađene zgrade.
Takođe su rrli se dopadali restorani obojenih. Tamo je sve bilo obojeno, od muzike do
ljubaznog osmeha konobarice.
 2 šolje brašna,
1 kašika šećera,
¾ kašičice soli,
10 kašika ili ¼ table neslanog maslaca, isečenog na komade,
¼ šolje ulja,
6 kašika hladne vode.
Za fil:
½ šolje šećera,
¼ šolje smeđeg šećera,
2 kašike brašna,
1 kašika limunovog soka,
2 kašičice rendane limunove kore,
prstohvat muskatnog oraščića,
2 kg jabuka (zlatni delišes), oljuštenih i sitno narendanih,
mleko i malo šećera.

Prvo pripremiti koru: pomešati brašno, šećer i so, zatim dodati maslac i ulje i mesiti
dok se ne dobije kompaktna masa. Zatim dodati i 6 kašika vode, da se masa ovlaţi (dodati i
više vode ako masa ostane suva). Podeliti na dva dela, formirati dve jednake lepinje i ostavi
da predahne dva sata. Za to vreme pripremiti fil pomešati sve sastojke osim jabuka. Mleko
i malo šećera staviti na tihu vatru, dok se šećer ne rastopi, a zatim u to dodati narendane
jabuke. Jednom krugu od testa krajeve saviti nagore, da se dobije oblik ploče, i na njega
istresti fil od jabuka. Drugi krug od testa iseći na trake i redati preko nadeva, formirajući
rešetku; kore blago pritisnuti na krajevima da bi se spojile. Gornju koru premazati s malo
mleka i posuti šećerom. Pitu peći u rerni 10 minuta na 200 stepeni. Zatim temperaturu
smanjiti na 180 stepeni i pustiti da se peče sat vremena, odnosno dok sokovi počnu da
ključaju, a kora dobije zlatnu boju.
 Nj en novi ţivotni stav podstakao ju je da potraţi pomoć za smirivanje bolova u
nozi. Moţda je povratila Dijegovu paţnju, ali kada bi jutrom pogledala u suve
prste na levom stopalu, zapitala bi se da li vredi svaki dan ţiveti s bolom koji
liči na smrt. Da li je to moţda cena koju treba da plati Smrti zato što ţivi pozajmljeno vreme.
Ipak, pošto je čak i prelazak preko dnevne sobe malog stana bio kao da hoda preko hiljadu
eksera, odlučila je da potraţi pomoć.
Sanjala je tada luku prepunu radnika. Neki su imali oruţje u rukama, koje im je ona
sama dala, da idu da se bore za daleku zemlju po imenu Republika. Bilo je ljudi svih
nacionalnosti, a među njima je uspela da nađe i Mama Evu, koja ju je zagrlila u znak
pozdrava. Zagrljaj je bio topao, kao da joj je njime pruţala dašak razumevanja bolnog
ţivota. Odjednom je krenula na most, da se ukrca na prelepu šalupu s belim jedrima.
„Odlaziš?“, pitala ju je Frida trčeći iza broda koji je već isplovljavao.
„Kćeri, našla sam najboljeg kapetana koji će me voditi u smrt. On te poznaje i divi ti se.
Potreban ti je kapetan koji će upravljati tvojim brodom na poslednjoj plovidbi. Neko ko zna
kako da izbegne oluje, jer tvoje su ogromne", odgovorila joj je Eva. Frida se okrenula ka
jedrenjaku. Na njoj je stajao čovek obučen kao kapetan; ponašanje mu je bilo blago, a oči
čelične. Obe osobine koristio je po potrebi. Drţanje mu je bilo plemenito i tačno kao
popodnevna čajanka, a jake ruke, koje su počivale na kormilu, divlje kao more. Dvorski
osmeh delio je unaokolo mir kao boţične bombone. Hladne i zagonetne oči uvek su bile s
druge strane, spasavajući svakoga ko zaostane.
„Poznajem ga! To je mladi doktor Lav!“, uzviknula je Frida pred brodom na mirnom
moru.
Posle ovih ţivopisnih scena, san se nastavio kako se obično i nastavlja većina snova: s
glupostima i ludostima koje mogu da zadovolje samo um sklon lupetanju.
Sledećeg dana potraţila je doktora Lea Elesera, kog je upoznala 1926. godine u
Meksiku, a koji je trenutno puštao korenje u gradu, na Univerzitetu Stenford.
„Zašto ste došli da traţite baš mene, Frido?“, pitao ju je doktor iz njenog sna, mada je
pravi Leo bio niskog rasta.
„Zato što znam da ste najbolji i zato što ste komunista. Ne bih mogla staviti ţivot u
ruke nekog imperijaliste", odgovorila je Frida veselo.
„A komunisti bolje leče pacijente?", nastavio je igru doktor Leo.
Frida je uţivala u slikama Dţordţije O’Kif na zidu, a nasmejala se kada je spazila i
jedno Dijegovo platno Tortiljarku.
„Ne, ali barem mi nećete davati smešne i laţne nade o nebu i paklu. Lečite pomoću
nauke, a ne vere", odgovorila mu je Frida.
Najiskrenija pisma napisana Fridinom rukom biće upućena upravo njemu, jer joj je od
tog trenutka postao najbolji prijatelj. Njemu će verovati kao nikome drugom i toliko će se
zavoleti da će postati saučesnici u jednom od najkaţnjivijih zločina: iskrenom prijateljstvu
muškarca i ţene, bez ijedne trunke seksualne privlačnosti.
„Noga mi je sve gore, doktore. Kičma me probada svaki put kad pobesnim zbog one
mešine Dijega, a moja utroba oseća prazninu koju nikada neću moći da popunim", objasnila
je Frida simptome.
„To su dobre vesti."
„Dobre?"
„Loše bi bile da si mrtva. Medicinom lečimo ono što se moţe izlečiti. Ĉuda ne moţemo
praviti, ona se sama događaju. A poslednja čuda koja su se dogodila u svetu bili su Mane i
njegov učenik Igo Kleman“, rekao je sa osmehom doktor Leo, zaljubljenik u umetnost,
muziku i jedrilice.
 Frida je dopustila da joj pregleda kosti, kao konju pred vaţnu trku. Nakon nekoliko
minuta, osetila je da doktor preko njenih simptoma čeprka po njenom ţivotu kao radoznalac
koji pretura po ţenskoj tašni. Njegovo lice nije govorilo ništa dobro, ali to nije bilo ništa novo
i sama je znala da je sjebana od vrha nokta na nozi do poslednje dlake na glavi. Potpuno
sjebana.
„Moţda naručim da mi sanduk oslikaju meksičkim ruţama, da mi se slaţe uz suknje?"
„Još bi lepše bilo kada bi sama oslikala sanduk tvojim pejzaţima i cvetnim haljinama,
mala Frido.“
„Otvorili ste mi oči, doktore! Sve moje slike u stvari su samo projekcija za ukrašavanje
moje grobnice."
Ispovesti koje mu je slala u pismima bile su bolne i skoro uvek je počinjala rečima
„Dragi moj doktore", kako bi malo zasladila jade koje mu je slala. Doktor Leo je bio toliko
posvećen socijalnom pitanju da je postao svetski lekar: bio je u Kini, u Španskom
građanskom ratu na strani liberala, u Meksiku sa štrajkačima, lečio je siromašne u
Takambaru u Mičoakanu; i, naravno, svoju dragu Fridu. I baš kao i svakog ko se zavetovao
da će na ovom svetu činiti samo dobro, privukao je paţnju vladinih birokrata u kravatama.
Ĉak ga je gonila i CIA.
„Taj tramvaj je valjano uradio posao potpuno te je rasturio."
„Ništa mi ne pričajte! A još da bi mi zapečatili sudbinu, poslali su mi Dijega da me
dokrajči."
„Kad si već preţivela više od godinu dana s Dijegom, moći ćeš da preţiviš i sa ovom
karlicom koja izgleda kao razbijena posuda. Imaš urođeni deformitet kičme."
„Zvuči kao nešto neizlečivo, doktore", rekla je ţalosno Frida.
Doktor Leo ju je pogledao, poljubio joj ruke i zagrlio, onako kako to njen hladni otac
nikada nije učinio. Nije mu odgovorila.
Leo Eleser znao je da ga je s Fridom spojila sudbina. Mnogo godina kasnije, pisao joj je
izdaleka s ljubavlju: „Ljubim ruke, lepotice, i bolesnu nogu, i ne znaš koliko mi nedostaješ s tvojim
teuanskim suknjama i usnama od ţivog mesa.“
„Ţelim da imam jednog malog Dijega u stomaku. Da li moţda mnogo traţim od
prirode?", pitala je Frida podiţući teuansku bluzu i pokazujući bledi stomak koji se borio da
se ne stopi s bojom bolničkih posuda.
„Tvoji kukovi su kao kula od karata, raspašće se i pri najmanjem pritisku. Mali Dijego
završio bi ono što tramvaju i velikom Dijegu nije uspelo do kraja", objasnio joj je doktor
uvrćući obešenjački negovane brkove.
„Ako bi on preţiveo, a ja ne, pristala bih na rizik. Na kraju krajeva, u najgorem slučaju
bih umrla, a iskreno govoreći, kroz to sam već prošla", priznala je Frida.
„Veoma je plemenito od tebe da se ponudiš kao ţrtva velikom Dijegu da bi mu rodila
klinca, ali to dete bi imalo manje šanse od tebe, lepa."
„Imam li onda neki drugi izbor osim da odustanem od ţivota "
„Naravno, to je isti onaj izbor koji imamo i ja, i Dijego, i moja medicinska sestra... I ceo
svet. Svi se trudimo da ţivimo. Da te podsetim ţivot je samo put od rođenja ka smrti."
„To je pravo sranje od izbora", zareţala je Frida.
Doktor Leo je to morao da potvrdi klimanjem glavom, a oči su mu se već gubile u
nekom udaljenom delu sveta, da spasavaju izgubljene zajednice.
„Neću ni da čujem da je to sranje!"
Leo je bio svedok cele priče o Fridi i Dijegu. Ubeđen da su oboje poluboţanstva i da su
samo kao takvi mogli da ţive na zemlji, doktor Leo je uţivao u svakom trenu koji je proveo s
njima.
Iako je morao da deli s njima i tugu, mudar, kakav je bio, objasnio je sebi da su dobro i
loše dve strane istog novčića. Frida je bila šećer koji mu je zasladio ţivot. U ovoj ţeni u
suknjama boje karamele i bluzama s pijace pronašao je najslađi med na svetu.
„Dijegov mural je gotov i njegova ogromna guzica nam se svima smeška. I šta ćete
sada?“, pitao je doktor obešenjački, jer je Dijego na svom novom delu, pola iz šale, a pola s
vrlo ozbiljnom namerom, naslikao sebe s leđa, kako sedi na skeli i slika.
„Ponekad pomislim da je to njegova najbolja strana. Ne priča, ne ţali se i uvek je
rumena kao dečji obrazi. Pretpostavljam da je to uradio da njegovi učenici mogu da dođu i
poljube taj sveti prizor i kad on ode“, dodala je sarkastično Frida. Ipak, američkoj kulturnoj
zajednici uopšte se nije svideo duhoviti gest, ali takav je on bio, kao i svi drugi Meksikanci
dvosmislen i zloban. „Sada je Dijego odlučio da se preselimo u novi kavez, u kojem će još
bolje moći da pokaţe svoje paunovo perje."
„Vraćate se u Meksiko, Frido?“
„Ne znam. Ima novih poslova, ali svu našu ušteđevinu potrošio je na kuće koje mu je
preporučio dobri Huanito, a koje je sagradio među muralima, zgradama i ličnim
problemima. Ne mogu se poţaliti, lepe su i beskorisne kao vaza iz Talavere, koju niko ne zna
gde da stavi."
Doktor se od srca nasmejao. Frida je znala da kuće, koje je Dijego sagradio u San
Anhelu da bi uţivao u svom ljubavnom gnezdu, nemaju nikakve veze s ljubavlju, a mnogo s
politikom. Huan O’Gorman, mladi arhitekta koji je pratio Dijega kao kuče i oboţavao
njegovu umetnost kao poboţni monah, ubedio je Dijega da će te kuće imati veliku vrednost
kao socijalistički manifest avangardne kulture. O’Gorman je tim kućama ţeleo da pokaţe šta
se sve moţe sagraditi uz maksimalnu efikasnost i minimalne troškove. Pošto niko nije bio
glup, Dijego je uspeo da dobije na poklon zemljište, a Huan investitora. Frida je ostala u
sredini, s glupim šporetom veličine zrna pasulja, na kojem se nije mogla skuvati ni kafa.
Naravno, bile su veoma uspešne. Kada ih je Dijego predstavio sekretaru obrazovanja, ovaj je,
oduševljen niskom cenom, odmah unajmio Huanita da sagradi dvadesetak škola,
podjednako bednih i neudobnih kao i te kuće. U krajnjem slučaju, bile su za decu, a njima ne
treba normalna kuhinja da pripremaju mole.
„Dijego mi je pokazao planove. Dopada mi se simboličnost. Dve odvojene kuće:
njegova roze, a tvoja plava, spojene mostom, kao vašom ljubavlju."
„Huanito se postarao da stavi veoma uzan most."
„Dopadaju ti se?"
„Recimo da savršeno opisuju kako Dijego vidi našu vezu: on je kućerina, a ja kućica."
Doktor Leo je seo pored kauča na kom je leţala Frida. Paţljivo, kao hirurg koji donosi
novi ţivot, uzeo ju je za ruke i pomilovao ih ne bi li je utešio.
„Ne pate samo moja noga i moja karlica, doktore. Treba mi još jedan savet, ali morate
mi obećati da se nećete smejati budali kao što sam ja, već mi je dosta šala sa ovim glupim
gringosima", promrmljala je Frida tako tiho da su je samo miš i dobar prijatelj mogli čuti.
„Slušam vas..."
„Odgovorite mi kao naučnik. Da li je moguće da sam ja pokojna i da ţivim samo
zahvaljujući smrti? Moţda su svi moji problemi posledica toga što sam ja već preminula, a
sada ţivim samo pozajmljeno vreme... Ne smejte se, to nije igra. Mislim da me smrt prati
zato što ţeli da naplati dug."
Doktor je poravnao svoj usijani okovratnik. Olizao je i brkove jer za ovakve odgovore,
iz mozga i srca, treba dosta pljuvačke u ustima, i još jače joj je stisnuo ruke, kao da dodiruje
uboj koji je dete zadobilo pri padu.
„Vidi, Frido, ako je tačno to što kaţeš, a ja sam, iskreno govoreći, samo buntovni lekar
koji ni violinu ne zna da svira, mislim da u ţivotu postoji ravnoteţa. Svako zašto ima svoje
zato. Ateista sam i mislim da je matematika najbolji bog, a u mom svetu, u kojem je sve
uređeno, ako od četiri oduzmeš dva, ostane ti dva. Razumeš li me?“
 Frida je potvrdno klimnula glavom. Nije baš sve razumela, ali je barem znala da oboje
pričaju u istoj prostoriji u kojoj zajedno ţive ludilo i očaj.
„Pa, dobro, ako se kradu dani od smrti i sam ţivot mora ponešto da ukrade. Njega ne
moţeš prevariti. Ako je reč o još jednoj godini, moţda će to biti tvoj abortus. Kad se skine teg
s jedne strane vage, mora da se skine i s druge... Zbog toga sam ja ovde, da vaga bude na
tvojoj strani."
„Procenjujete me kao beznadeţno ludu, doktore?", pitala je Frida prijatelja.
On joj se ponovo utešno nasmejao i, setivši se Fridinog priznatog talenta za kuvanje,
naredio joj je:
„Ne, ali neću te smestiti u ludnicu samo pod jednim uslovom spremi mi rebarca kao
ona koja sam jeo u Mičoakanu, sa svim dodacima, tamo je sva hrana bila boţanska."
Frida mu je ispunila ţelju. Pre nego što je otišla iz San Franciska, takođe mu je, u znak
zahvalnost za stručne savete i ljubaznu utehu, naslikala i jednu sliku. Predstavila ga je kao
na starom portretu, s nevinošću disproporcije, vratom kao u ptice, kicoški obučenog u
uštirkanu košulju s visokim okovratnikom. Izgledao je kao mladić koji je naglo ostario. Iza
doktora Lea naslikala je model jedrilice kojom je jedrio u zalivu. Nikada ranije Frida nije
slikala brod i zbog toga je pitala Dijega kako da skicira jedra.
„Naslikaj ih kako god hoćeš", odgovorio joj je nezainteresovano, zauzet nekim svojim
projektom u Detroitu. Frida ih je naslikala ravna, izdignuta i vezana za jarbol velikim
prstenovima, kao zavese.
„Jedra ne izgledaju tako", prekorio ju je Dijego sveteći joj se za Zapatinog konja.
Frida je slegla ramenima.
„Ja sam ih tako videla u snu“, odgovorila je.

Kada doktor dolazi da me vidi, samo mi pošalje telegram u kojem piše: „Spremi mi
moja rebarca." Znam da mu uvek moram spremiti jelo u koje se zaljubio kada je lečio
Indijančiče. Volim ga, on mi je najbolji prijatelj.

2 cela svinjska grudna koša, isečena tako da se odvoje rebarca,

½ kašičice kima,
6 češnjeva dobro usitnjenog belog luka,
1 kašičica soli,
2 kašike svinjske masti,
4 šolje vode,
6 celih češnjeva belog luka,
¼ glavice crnog luka (iseckana),
8 serano ljutih papričica,
1 kg oljuštenog zelenog paradajza,
8 stabljika sveţeg korijandra, so i biber.

Pomešati kim sa sitno seckanim belim lukom i solju, da se dobije smesa kojom se posle
premaţu rebra. Dobro bi bilo to uraditi dan ranije, da bi se ukusi dobro sjedinili. Rebra
staviti u veliku šerpu, prekriti vodom i ostaviti na vatri da proključaju. Kuvati dok meso ne
omekša toliko da viljuška lako prolazi kroz njega. Zatim rebra izvaditi iz supe, prţiti na
masti 10 minuta i skloniti sa strane. U drugu šerpu staviti vodu i neiseckani beli luk; kada
proključa, dodati papričice i crni luk i ostaviti da se kuva 5 minuta. Zatim dodati zeleni
paradajz i kuvati još 5 minuta. To sve samleti u pire i toj smesi dodati dve šolje čorbe u
kojoj su se kuvala rebra i grubo usitnjen korijandar. Ako sos ostane gust, dodati još malo
vode.
 U jednom velikom tiganju zagrejati dve kašike masti u kojoj su se prţila rebra, dodati
pire i poklopiti da se kuva 10 minuta. Rebarca dodati u taj sos, začiniti solju i biberom, sve
dobro promešati i ostaviti na tihoj vatri još 20 minuta.
 N ije bilo neobično što je Dijego prestao da se igra savršenog čoveka i što se
umorio od udovoljavanja svojoj ţeni. Navika da bude dobar prema Fridi
polako je iščezavala, a pojavljivala se ţelja da se dobro slaţe s nekom
drugom. Slikaru sa starim trikovima i prevrtljivim srcem nije bilo ništa lakše od nalaţenja
ljubavnica. Ni Fridin stav nije mnogo pomagao: nije ţelela da bude tamo gde su ţiveli i uvek
je bila depresivna i spremna da plane u trenutku. Tako je Dijego jednostavno traţio mesto
gde bi se sakrio, neko mlado telo spremno da pruţi seks u zamenu za reputaciju ljubavnice
slavnog umetnika. Kada se cela situacija dobro sagleda, najgore je bilo što su se Dijegove
slabosti događale baš onda kada je u njihovom bračnom ţivotu sve izgledalo u najboljem
redu.
Detroit je za Fridu bio otelovljenje svih patnji koje je opisao Dante. Za Dijega, naprotiv,
bio je srce spajanja ideja Sjedinjenih Drţava, odakle bi revolucija mogla da počne preko
njegovih murala. A Fridine muke počinjale su sa hranom, bezukusnom i beţivotnom, a
nastavljale se sa sivilom okruţenja i stalno oblačnog neba zbog izduvnih gasova iz fabrika.
Detroit, grad od golih cigala, dugačkih dimnjaka i teških gasova, nije bio mesto koje bi
izabrala da rodi dete, ali kao i sve drugo u ţivotu, ni njegovo začeće nije bilo planirano.
Frida je bila trudna, a po glavi joj se motalo hiljadu pitanja o budućnosti s detetom koje
slavni otac nije ţeleo, zbog čega mu nije ni smela otkriti tajnu koju je nosila u stomaku.
Od prvog dana u Detroitu, Frida je usamljenost osećala kao jezu u bolesnim leđima.
Previše vremena provodila je sama, vrteći se po hotelskoj sobi, traţeći nešto čime bi se
zanimala. Prostorija je bila mala, baš kao i njena nada, a znak koji je visio na ulazu u hotel,
zabranjujući ulaz Jevrejima, još je više smanjivao prostor koji je ionako bio rasistički. Detroit
je za nju bio teţak grad; baš kao i Dijegov mecena, gospodin Edsel Ford, isprogramiran i
hladan, kao da je jedna od svojih mašina, naoruţan savršenstvom radnika na pokretnoj traci.
Frida nije mogla pronaći nijedan dašak čovečnosti među čeličnim nameštajem i hladnim
mašinama.
Kada su ih pozvali na zabavu u čast Dijega Rivere, koji je u svojim delima slavio
kolektivnog junaka, spregu čoveka i mašine, kao duh koji će osloboditi sela, koja uopšte nisu
ţelela da ih bilo ko oslobađa, progutala je jezik i u svečanoj garderobi, dostojnoj filmske
zvezde, dopustila da je prikaţe kao svoj divan dragulj. Smetao joj je pretvoran i licemeran
ambijent, kao i Fordovi despotski i rasistički komentari, kakve moţe da izrekne samo
milioner autoindustrije. Nije mogla više da izdrţi i zlobno mu je dobacila:
„Jeste li vi sudija, gospodine Forde?“
Pitanje je izazvalo komešanje među prisutnima i neprijatnost domaćina. Dijego se
iznenadio što je mrţnju, koju su izazvala njegova brojna neverstva, ustremila na poslodavca
koji im je plaćao stan, hranu i ţivot. Iznerviran, odvojio se od grupe profesionalnih ulizica i
izveo je na terasu vile da bi joj se suprotstavio.
„Frido, jesi li ti luda?"
„Ne, trudna sam!" odgovorila mu je besno.
Vest, koja bi trebalo da donose radost, saopštila mu je kao da ga je pljunula u lice. Ali i
Dijego je bio nesiguran. Najpre je pomislio na probleme koje dete donosi. Već je imao dve
ćerke iz braka s Lupe i nije bio raspoloţen za dete. Ono bi ga nateralo da se negde usidri,
prekidajući njegovu uzlaznu karijeru svetskog muraliste, trenutno ljubimca
severnoameričkih biznismena.
„Je li istina to što kaţeš, Friduča? Treba dobro razmisliti šta je najbolje.“
„Šta je najbolje odlučiće neko mnogo pametniji od tebe. I to danas, dok još nisi počeo da
glumiš da te vest raduje", rekla je Frida.
Dijego ju je snaţno uhvatio za ramena. Kada se činilo da je na ivici da je baci s balkona,
sagnuo je glavu, sporo, poput voza kojem se prikopčava novi vagon, i zalepio usne na usne
svoje ţene. Pljuvačka mu je bila drugačija imala je ukus mente. Poljubac je trajao, brišući iz
njihove svesti ostale goste na zabavi. Ako je Frida ţelela da ima malog Dijega, to će biti i
njegova odluka. Biće već drkadţija nekog drugog dana, ali tog dana je ona naređivala.
Sutradan je ostala u sobi i u pismu sve objasnila svom prijatelju doktoru Eleseru.

Doktore moj,
Imam mnogo toga da vam ispričam, a nije sve prijatno. Moram vam reći da me
zdravlje baš i ne sluţi najbolje. Htela sam da vam pišem o svemu, osim o tome, jer
razumem da tebi mora biti uţasno dosadno da stalno slušaš prituţbe na zdravlje od celog
sveta.
Mislila sam da bi, zbog mog zdravstvenog stanja, bilo najbolje da prekinem
trudnoću i zato mi je ovdašnji lekar dao kinin i neko jako sredstvo za čišćenje. Kada me je
pregledao, rekao mi je da je potpuno siguran da nisam abortirala i da bi, po njegovom
mišljenju, trebalo da nastavim trudnoću, jer bih, uprkos lošem stanju mog organizma,
mogla da se porodim bez većih poteškoća carskim rezom. Kaţe takođe i da će mi on pratiti
trudnoću ako ostanemo u Detroitujoš sedam meseci. Volela bih da čujem i tvoje mišljenje,
ali potpuno iskreno.
Ja ne znam šta da radim.

Frida nije sačekala prijateljev odgovor. Odlučila je da ne prekida trudnoću, uzdajući se

u iluziju koju je satkao doktor iz Detroita.

Nije postojao način da sazna ko bi joj mogao biti neprijatelj, a ko saveznik. Svaka mlada
ţena koja bi se pribliţila Dijegu u potrazi za priznanjem, znanjem ili jednostavno iz ţelje da
bude malo s njim, mogla je osloboditi besni tornado zaključan u Fridi. Izgledalo je kao da se
nije sećala daje i ona, dok je Dijego još bio u braku s Lupe, baš na taj način došla do njega.
Zbog toga, kada se pojavila Lisjena, ćerka švajcarskog kompozitora, koja je traţila od Dijega
da je podučava vajarstvu, sumnje su izvirale iz svih ćoškova sa svakim Dijegovim
odsustvom. Na jednom sastanku intelektualne zajednice, Dijego je oduševljen prišao
plavuši, hvaleći lepotu mašina. Plavuša je imala pametnu priču i davala mudre odgovore.
Videlo se da nije bilo ko. Posle više od jednog sata, šale velikog slikara i mlade vajarke prešle
su na mišljenja o drugim umetnicima. Kada je Lisjena ustala da se posluţi hranom, Frida ju
je presrela na pragu. Kao i uvek, pojavila se sva blistava, ukrašena predivnim nakitom. Svaki
deo toalete bio je poklon za novu trudnoću. Preprečila joj je put kao lavica koja brani
mladunče.
„Mrzim te!“, istresla joj je Frida pravo u lice.
Lisjena je zanemela. Potraţila je Dijegovu podršku, ali on je već bio zauzet nekom
drugom studentkinjom, koju je takođe začarao rečima, kao čarobnjak koji kroti zmije.
„Ne krivim te što ga voliš. Da sam na tvom mestu, i ja bih se borila za njega“, rekla je
hladna vajarka. Ako budem iskrena s njom, i ona će mi uzvratiti iskrenošću, mislila je.
„Skloni se od njega", rekla je Frida ne pomerajući se.
Ţene su se gledale nekoliko minuta, što je izgledalo kao dvoboj između starih
neprijatelja.
„To će biti teško. Traţio je da mu budem pomoćnica na muralu“, objasnila je Lisjena.
„Ne treba njemu pomoćnica, nego ljubavnica. Prvo će te obasipati divnim rečima i
ljubaznostima. Kasnije, kada mu dosadiš, povrediće te i zameniti drugom. Ako si pametna,
nećeš prihvatiti njegovu ponudu", objasnila je Frida odlučna da se bori.
„Rad s Dijegom značiće mnogo mojoj karijeri. Ne brini, on će biti iznenađen kada
otkrije da me ne zanima da spavam s njim. Tvoj je u privatnom ţivotu, ali ja ću biti njegova
na poslu. Radiću šta god traţi od mene, ali seksa nema. Ako ti moţeš ţiveti po tim
pravilima, mogu i ja."
Frida je bila šokirana. Bilo je iznenađenje naići na takav odgovor posle nepregledne
gomile ţena rešenih da joj po svaku cenu zavedu muţa. Mlada plavuša bistrih očiju divila
mu se samo zbog slika i talenta.
„Voliš li da kuvaš?", pitala je slikarka.
„Moje ruke stvorene su za klesanje, a kuvanje je fina umetnost. Morala bih pronaći
učitelja koji je u kuvanju dobar koliko i Dijego u slikanju."
„Ako sutra dođeš kod mene, moţemo zajedno da kuvamo debelom", pozvala ju je
Frida. Lisjena je odmah prihvatila. Dobila je dva učitelja.
S vremenom se njihov odnos produbio. Shvativši da njegovi pokušaji zavođenja pucaju
u prazno, Dijego je dopustio da ga ponese njena inteligencija i načinio ju je jednom od svojih
najbliţih saradnica. Frida je u njoj pronašla saveznika duboko na neprijateljskoj teritoriji, i to
u veoma teškom periodu. Dijego je čak predloţio Lisjeni da ţivi s njima, kako bi češće Fridi
pravila društvo. Ona je to rado prihvatila jer su joj časovi španskog i kuvanja bili veoma
zanimljivo iskustvo.
Lisjena je tako ostala uz Fridu, baš kao što je i obećala Dijegu. Jednog dana, kada su obe
s terase hotela sa uţivanjem gledale vatromet za Dan nezavisnosti Sjedinjenih Američkih
Drţava, Frida više nije mogla da stoji i vratila se u sobu, ţaleći se na bol, koji je delom bio
fizički, a delom čista depresija. Dijego joj je predloţio da spava, kako bi se odmorila.
U zoru je Fridin krik pocepao tišinu. Lisjena je brzo otrčala u njenu sobu i pronašla je u
grimiznocrvenoj bari prošaranoj komadićima zgrušane krvi. A Frida je plakala.
Momentalno su je premestili u Bolnicu Henri Ford. Dok su je bolničari nosili na nosilima
u hitnu pomoć, Frida je na plafonu sanatorijuma primetila splet impresivnih cevi ofarbanih
u različite boje. Oči su joj se izgubile u tom lavirintu. Svom suprugu, koji ju je drţao za ruku.
rekla je:
„Pogledaj, Dijego, kako je lepo!“
Boje su onda izbledele.
Frida se probudila gola na bolničkom krevetu, sa stomakom naduvenim kao balon, ali
praznim, kao tikva bez vode. Tamna gomila na njenim preponama prljala je belinu koţe. Krv
je obojila plahte srcolikim ornamentima, kao ţrtvene ponude. Crveni šav ljigavio se kao
puţev trag na podu. Iz njenog materice izlazile su cevi pune krvi, hraneći slomljenu kičmu.
Plava orhideja umirala je na podu. Ortopedski aparati i embrion lebdeli su iznad nje.
Okrenuvši glavu, susrela se s licem svog nerođenog deteta. Baš pre nego što se ugasio i
poslednji dah ţivota, pokazao joj je oči i pune usne to su, bez sumnje, bile Dijegove crte lica.
Frida je primetila kako se gasi jedna malena sveća na krevetu, podno nogu; kada je plamen
zamro, nerođeno dete je nestalo. Bolno je vikala da su joj istrgli dete iz sveta ţivih, da nikada
ne oseti vazduh na licu niti da proba hranu koju bi mu spremila majka. Kuma ga je odvela.
„Ţao mi je, draga“, rekla je ţena pored njenog kreveta.
Veliki šešir krunisao je lice prekriveno velom. Okovratnik od belog perja sušio se kao
lišće u jesen. Primećivalo se da je iza tamnog vela, koji joj je sakrivao lice, kuma tuţna.
„Zašto ne odvedeš mene, a pustiš Dijegita da ţivi?“, zamerila joj je Frida kroz plač.
Gospodarica sudnjeg dana nije odgovorila. Uzela je ugašenu sveću u ruke i pritiskala je na
srce dok joj vosak nije probio između prstiju.
„Svi vi pripadate meni“, presudila je kuma. „Spojila sam se s prvim koji je postojao i
ostaću ovde do poslednjeg. Kada vas više ne bude, moj posao će biti završen, i tada više
nećemo biti povezani."
„Zašto?“
„Zato što za neke postoji samo jedan dah, a za druge mnogi romani. Svako priča svoju
priču, bez obzira na to koliko je ona dugačka ili kratka. Za njega je bilo dovoljno. Dobio je
koliko je trebalo. Ni minut više, ni minut manje. Tako to ide", objasnila je kuma.
Frida je osetila mrţnju. Nije više ţelela da ima posla s tom hladnom ţenom koja nije
razumela majčinski bol. Naţalost, tek je mnogo dana nakon toga shvatila da je ona bila
majka svima i da je, svaki put kada bi ugasila ţivot, patila na svoj način jer nema većeg bola
od gubitka deteta.
„Ne ţelim više da ţivim", prebacila joj je Frida.
Smrt je zakoračila unazad, udaljavajući se od njenog kreveta. Njen okovratnik izgubio
se na horizontu, koji je fabrika zatamnila izduvnim gasovima.
„Biće onako kako smo se dogovorile. Ni minut pre, ni minut kasnije."
„A kada je taj trenutak? Ne moţeš samo doći kad god ti poţeliš i oteti mi sve što
volim!"
Ţena s velom uze Fridu za ruku. Ispravila joj je prst po prst i okrenula Fridin dlan
prema sivom nebu. Na dlan joj je stavila kokošje jaje, koje je, nekim čudom, još bilo toplo.
Osim mrlja boje kafe, na vrhu jajeta nalazila se i jedna crvena fleka u obliku srca.
„Ovo će biti pečat našeg dogovora. Onaj što se bude rodio iz ovog jajeta podsećaće te,
pevajući suncu novog dana, na to da treba da nastaviš da ţiviš, jer tako smo se dogovorile.
Na dan kada ne bude zapevao suncu, umrećeš."
Nije bilo pozdrava. Frida se probudila u bolnici okruţena doktorima. Oči su joj se srele
s Dijegovim. Onda je osetila kako joj vazduh puni pluća. Opipala je prazan stomak.
Pet dana kasnije, Frida je počela da slika kao psihopata. Ţelela je na svojim slikama da
da oblik detetu koje je izgubila, baš onakav kakav je imalo u trenutku kada se doslovno
razbilo na komade u njenom stomaku, kako joj je to doktor objasnio. Frida je onda zatraţila
da joj nabavi fetus u formalinu. Doktora je predlog uţasnuo. Bio je ubeđen da se radi o
mentalnom poremećaju izazvanom gubitkom deteta. Dijego mu je objasnio da je Frida
umetnica koja svoje duhove proteruje olovkom i papirom. Inspirisana ilustracijama iz knjiga
koje pokazuju faze trudnoće, Frida je potrošila sate crtajući muške fetuse i autoportrete na
kojima je ispruţena na krevetu i okruţena čudnim prizorima, kroz koje je šetala kuma, s
kosom delom pretvorenom u pipke, a delom u korenje. Nije progovorila ni reč tokom
oporavka, samo je slikala, skicirala i opet slikala. Lisjena i Dijego posmatrali su je bez reči,
sedeći s njom u sobi. S vremena na vreme pustila bi pokoju suzu, ali bi ih odmah obrisala
plahtom i nastavila očajničko skiciranje.
Napisala je doktoru Leu istog dana kada su je otpustili iz bolnice. To je bilo dugo pismo
u kojem mu je zahvalila na paţnji. Stavljanje tog osećanja na papir pomoglo joj je da njena
gvozdena volja nadvlada bol i da povrati razum. Na kraju mu je napisala: „Nemam drugog
izbora do da izdrţim. Imam sreće kao mačka sa sedam ţivota.“ Zatvorila je pismo, poljubila ga
nakarminisanim usnama i predala ga Lisjeni.
„Pošalji ga mom malom doktoru."
„Ţeliš li još nešto, Frido", pitala je nervozna zbog nagle promene.
„Ţelim da slikam", odgovorila je.
Ponovo je, kao i posle nesreće, počela da radi punom parom, da bi četkicama iz svog
tela uklonila majčinski neuspeh.
Šok zbog pobačaja i potvrde strašne istine da nikada neće imati decu, bili su razlog da
nekoliko puta Dijegu kaţe da ne ţeli više da ţivi. Iako je bio veoma posvećen radu na
muralu, Dijego je ostavio sve svoje ljubavnice i počeo da bdi nad Fridom. Mazio ju je kao da
je dete. Ĉim je Frida povratila snagu, ponovo je počela rano da ustaje i priprema hranu, a
posle mu je nosila korpu na mesto gde je radio na svom ogromnom delu. Ritual dolaska s
korpom, koja je mamila egzotičnim mirisima molea, enčilada i drugih meksičkih jela, postao
je ritual i Dijegovim pomoćnicima. Kad bi je video da se pribliţava, Dijego bi sišao sa skele
da je poljubi, popriča sa njom i pokaţe joj kako napreduje njegovo delo. Dok je postavljala
sto, Frida je komentarisala njegov umetnički napredak. To je bilo najbliţe odnosu kakav je
ţelela da ima s muţem. Lisjena se trudila da joj organizuje ţivot, praveći prostora za svaku
od njenih strasti, jer je shvatila da Frida baš i nije organizovana. Odredila joj je da slika
ujutru, zbog čega je bila brţa, bez zanemarivanja detalja kojima su se njene slike strpljivo
punile.
Pomračenje je potpuno obavilo grad tamom negde polovinom dana. Frida je osetila
kako ledeni vetar duva između Dijega i njegovih pomoćnika, koji su posmatrali fenomen
izvan zgrade gde su radili mural. Njima su ledeni vetar i pomračenje sunca bili normalne
pojave, ali za Fridu su to bili simboli promene. Dok su svi kroz tamna stakla gledali u
skriveno sunce, ona je ispod oka traţila onog koji uvek dolazi s hladnim vetrom , Glasnika.
Nije se prevarila. Usred parkiranih automobila i kamiona, kaskao je konjanik na svom belom
konju. Glasnik nijednog trenutka nije pogledao u Fridu, samo je tiho prošao. Udarci kopita
pomešali su se s bukom udaljenih fabrika. Kada se prvi zrak sunca promolio iz senke,
konjanik je nestao.
„Šta misliš o pomračenju, Frido?“, pitala ju je Lisjena.
„Ništa posebno. Izgleda kao da je oblačan dan“, odgovorila je zbunjena prisustvom
čoveka koji je najavljivao neku nesreću.
Dijego se nasmejao, ne shvatajući, jer ponekad čovek samo humorom moţe odgovoriti
na ono što mu je nepoznato, i više voli da se sakrije iza šale ili sarkastičnog komentara.
Kada su ponovo ušli u salon gde su slikali mural, dočekao ih je sveţanj pisama. Mnoga
su sadrţala predloge za nove murale, čak je među njima bio i poziv Nelsona Rokfelera da
dođu u Njujork. Takođe, tu se nalazio i hitan telegram za Fridu. Dijego je predosetio da se
radi o nekoj lošoj vesti iz Meksika. Ne rekavši ništa, uzeo je da ga prvo on pročita. Frida se
uplašila kada je prebledeo.
„Tvoja majka je na samrti."
Glasnik je najavio tragediju. Fridi se ispunila ţelja da se vrati u Meksiko, ali ne na način
koji bi ikada poţelela. Bila je to vrlo sarkastična kumina podvala. Sledećeg dana, Frida i
Lisjena otputovale su u Meksiko.
Slikara oblikuju događaji. Iako nikada pre nije delovala kao konformistkinja, ironično,
bila je zadovoljna situacijom ona je bila jedna od preţivelih. Znala je da će do poslednjeg
časa ţiveti s Dijegovim nedelima i Smrću. Oboje će se svojski pobrinuti da je udaraju dok se
ne preda. Ipak, ovaj svet nudio je i nešto više od pukog disanja. Pre ulaska u Meksiko Siti,
odjeknule su reči iz sna: „Ni minut više, ni minut manje."
Na stanici su ih dočekale Kristina i Matilda. Plakale su kao da im je majka već umrla,
ali ipak je izdrţala dovoljno dugo da se oprosti i od Fride. Rak ju je brzo izjedao. Otac je
poludeo od pomisli da će izgubiti ţenu za koju je, iako je nikada nije voleo, bio vezan
čvorom navike.
U kući u Kojoakanu, majka je čekala konačnu presudu. Frida ju je zatekla svedenu na
šačicu kostiju rasutih po krevetu. Videvši je, nije mogla da zaustavi suze. Ţena jedva da je
uspela da je potapše po glavi.
„Frido, kćeri...", promrmljala je.
„Ovde sam. Vratila sam se."
„Nikada nisi ni odlazila. Znam da nikada nećeš otići iz ove kuće", odgovorila je njena
majka.
Zatvorila je oči i prihvatila da su ovo njeni zadnji sati na zemlji. Ćerke su počele da se
mole.
Umrla je tek dve nedelje kasnije. Sestre su hodale ispred tela, zabrađene crnim
mantiljama, s očima crvenim od plača. Između Zdravo Marijo i Očenaš, pokopali su mama
Matildu. Na groblju su ostavile ţuto cveće i sveće koje će osvetliti njen put ka zagrobnom
ţivotu. Svi su se vratili u kuću u Kojoakanu da bi pravili društvo Giljermu. Frida je traţila od
Lisjene da je ostavi malo samu i krenula u šetnju po baštama. Nekoliko kokošaka trčkaralo je
kraj njene crne suknje, nadajući se da će nešto dobiti. Frida je primetila da u jednom gnezdu
stoji usamljeno jaje s belegom u obliku srca na vrhu. Začuđena, htela je da ga podigne, ali na
njeno iznenađenje, ono se samo pomerilo pre nego što ga je dotakla. Ljuska je ispucala kao
suva zemlja u pustinji. Neobično čudo rađanja ţivota odvijalo se pred njenim očima: pojavio
se maleni kljun, a zatim glava, mokra i bez perja. Na kraju je izašlo minijaturno ţutocrno
pile. Otvaralo je i zatvaralo oči pokušavajući da gleda. Međutim, prvo što je ugledalo nije
bila njegova majka, koja je zauvek ostala samo jedna od anonimnih kokošaka iz kuće, nego
Frida, koja je bez prestanka plakala: „Dobar dan, gospodine Kukuri", rekla je piletu koje je
pokušavalo da stane na noge.
Uzela ga je u ruke i odnela u sobu da ga neguje. Napravila mu je gnezdo od kartonske
kutije, stare tkanine i lampe. Piletu, izgleda, nije smetalo što ga ona neguje. Oboma je bilo
prijatno zajedno. Tokom dva meseca koliko je ostala sa svojom porodicom, pile ju je svuda
pratilo. Frida je znala da je ovo maleno pile isto ono koje je zapečatilo dogovor s kumom, i
da će, kada poraste, njegova pesma najavljivati novi pozajmljeni dan. Znala je da će tako biti
sve dok jednoga dana ne prestane da kukuriče, a tada će i ona prestati da postoji.
Kada je kretala nazad u Detroit zajedno s Lisjenom, maleno pile poverila je Kristini na
čuvanje. Tad je već počelo da dobija oblik prilično mršavog i slabog petla. Frida je pokupila
kofere i uspomene i krenula na daleki put.
Kada je posle nekoliko dana iscrpljujućeg putovanja konačno stigla, na pristaništu u
Detroitu dočekao ih je neki čovek u odelu. Frida ga nije prepoznala. Bio je mršav i imao je
kratku kosu. Pribliţio joj se i rekao: „Ja sam.“ Frida je tek tad shvatila da je to njen muţ
Dijego. Podvrgnut dijeti zbog stomačnih tegoba, brzo se istopio, toliko da je morao da
pozajmi odelo. Nije više bilo potrebe za rečima. Frida mu se bacila u zagrljaj, a on ju je privio
na grudi kao da je golubica. I tako su ostali zagrljeni nekoliko minuta, oboje plačući.

Ne dopada mi se Detroit. To je grad koji liči na staro i siromašno selo. Ipak,

zadovoljna sam što Dijego ovde dobro radi i što je pronašao inspiraciju za svoje freske.
Detroit je prestonica moderne industrije, čudovište sa mašinama i dimnjacima. Protiv toga
se mogu boriti samo svojim dugim suknjama, tradicionalnim bluzama i meksičkim jelima
koja se dopadaju mom debeljku. Da bi bio zadovoljan dok radi, nije mu trebalo ništa više do
jednog dobrog molea.

TAPATIJSKI MOLE (IZ GVADALAHARE)

MOLE TAPATI'O

1 kg svinjskih krmenadli isečenih na manje komade,

4 očišćene ančo paprike,
4 očišćene pasilja paprike,
1 pečena glavica crnog luka,
2 pečena češnja belog luka,
100 g pečenog neslanog kikirikija,
1 kašičica tucane paprike,
4 zrna bibera,
2 karanfilića,
1 štapić cimeta,
svinjska mast i so.
Meso kuvati u loncu s dosta vode i malo soli. Kada omekša, izvaditi i staviti sa
strane, a sačuvati supu u kojoj se kuvalo. Pečena paprike staviti u vruću vodu da omekšaju.
Zatim ih samleti s lukom, belim lukom i malo čorbe u kojoj se kuvalo meso. Posebno
samleti kikiriki, tucanu papriku, biber, karanfilić i cimet, takođe s malo čorbe u kojoj se
kuvalo meso. U posebnoj šerpi zagrejati 3-4 kašike masti i u njoj proprţiti mešavinu s
kikirikijem. Zatim dodati i mešavinu s paprikom. Dok se obe mase sjedinjuju, dodavati
čorbu od mesa, da se mole ne bi previše zgusnuo. Ostaviti da ključa pola sata na srednjoj
vatri. Posoliti, dodati svinjsko meso i ostaviti da se kuva još 510 minuta. Sluţi se s
pirinčem, tortiljama, prţenim pasuljem, a svaki tanjir se pre serviranja moţe posuti
prstohvatom mlevenog kikirikija.
 K ada je Frida podigla pogled, ne prestajući da se doteruje, kao neki uobraţeni
papagaj jarkih boja, susrela se s parom ledenih očiju koje su prelazile preko
njenog tela poput kockica leda koje klize po koţi, izazivajući osećaj
zadovoljstva pomešan s nervozom device. Pogledi dve ţene sjedinili su se na neobičan
način, ujednačavajući njihovo disanje i ţelje. Par hladnih očiju prelazio je preko bluze iz
Oahake, koja je skrivala Fridine grudi. Ona se isprsila, kao paun koji širi perje. Oči su joj
skidale podsuknju, bluzu i teški nakit, uzbuđivale su je kao da je sela na ţeravicu.
„Da li ti to flertuješ s Dţordţijom O’Kif?“, šapnuo joj je Dijego kada je spazio predstavu
dve slikarke.
Frida je morala da spusti pogled; detinjasto se nasmejala. Dijego nije prestajao da se
smeška. Taj gest je činio da izgleda još bolje. Nosio je smoking u kojem je bio manje ruţan.
Iako je povratio izgubljenu teţinu, davao mu je zanimljiv izgled. Frida je, kao i uvek, bila
prehispanska princeza, hodajuće umetničko delo. Posle sumornih događaja u Detroitu i
Meksiku, posvetila se tome da povrati svoju ulogu ţene, sa svim onim što to podrazumeva;
na primer, da uvek izaziva zavist, jer dobra zavist ne postoji, a ako potiče od ţene, onda je
sigurno loša.
„Znaš da mi ne smeta. Mislim da su ţene civilizovanije i osetljivije od muškaraca. Mi
smo vrlo jednostavni kada je reč o seksu. Naš organ se nalazi na jednom mestu, dok ih vi
imate raspoređene po celom telu“, rekao joj je Dijego ljubeći je glasno u čelo, sa svom
neţnošću koju je osećao prema svojoj supruzi.
Frida je, nepoverljiva, posumnjala da je to samo bio način da obeleţi svoju teritoriju,
suptilan način da svim prisutnima pokaţe: „Moţete flertovati s njom, ali ne zaboravite da je
moja.“ To nije bila poruka koja se mogla zaboraviti jer je Dijego trenutno bio gazda. Ne samo
te noći nego i tokom poslednjih nekoliko meseci. Njegov šarm plenio je po celom Njujorku.
Kao modernu verziju frulaša iz Hamelna, oboţavali su ka kao boga, verujući da će njegove
magične četkice doneti uspeh zidu najvaţnijeg poslovnog, kulturnog i političkog centra na
ostrvu Rokfelerovog centra. Dok je gostovao kod moćne porodice, kojoj nije trebala čak ni
predsednička stolica da bi vukla sve konce u Sjedinjenim Drţavama, umetnik se nalazio u
svom najboljem izdanju. Ako su Rokfelerovi ţeleli da Dijego postane boţanstvo, onda su i
uspeli jer mu se ceo Menhetn klanjao.
„Ne treba mi tvoja dozvola da bih to uradila. Ni ti ne traţiš od mene dozvolu kad ideš
da se valjaš s tvojom pomoćnicom Luizom. Mada ti ja to svakako ne bih dozvolila, ne bi
mnogo obraćao paţnju na to“, odgovorila je Dijegu.
Nije mu se obratila tonom kiselim kao limun, već sarkastičnim kao kriška lubenice, koja
se smeje iz bračnog sutona. Dijego je pušio mirišljavu kubansku cigaru, uporno kao dete
kojem brane da sisa palac ili cuclu.
„Dijego, dođi da upoznaš moju suprugu Dţordţiju!“, pozvao ga je Alfred Štiglic,
vlasnik galerije, stavivši mu ruku na leđa.
Fotograf i galerista Alfred Štiglic delovao je nesrazmerno pored muraliste. Izgledalo je
kao da pripadaju krajnje različitim vrstama, kao slon i papagaj. Slobodnom rukom, Alfred je
dao znak ţeni s ledenim očima. Ona im se polako pribliţila, probijajući se kroz goste koji su
se sklanjali pred njenom neţnom građom, belom koţom i zlatnom kosom. Dţordţija O’Kif
nosila je crne pantalone i košulju od providne svile, što joj je davalo izgled amazonke koja je
zalutala u grad. Pege su joj se presijavale kao briljantin na koţi potamneloj na suncu Novog
Meksika. Videvši je kako hoda kao apački ratnik, odlučna kao muškarac, a krhka kao staklo,
Frida je buknula od ţelje.
„Dţordţija, verujem da već poznaješ Dijega i njegovu suprugu", predstavio ih je Alfred
grleći svoju ţenu, koja je stala prava i ponosna kao plemkinja.
 Frida ju je proţdirala očima, kao da sočno odgriza komade s jabuke.
„Drago mi je“, rekla je Dţordţija ne prestajući da dodiruje Fridinu ruku, koja se, u
ulozi majanske kraljice, takođe namestila da je guta ledeni pogled.
Dok su Dijego i Alfred razgovarali o Rokfelerovom projektu, ţene su razgovarale
očima.
„Ţeleo bih da fotografišem gospođu Riveru“, zatraţio je jedan uljez.
Bio je to onizak fotograf, sa širokim šeširom i fotoaparatom veličine fabrike. Frida je
pustila Dţordţijinu ruku, iznenađena zbog uznemiravanja. Potpuno prirodno, stala je pored
jednog eksponata u galeriji i pozirala s duboko zamišljenim pogledom. U trenutku kada je
blic sevnuo ispred nje, Dţordţija se izgubila u grupi glasnih gostiju. Frida je pokušala da je
prati, ali novinar je nastavljao da je spopada:
„Sigurno se lepo zabavljate dok majstor Rivera radi na muralima. Ima mnogo toga
zanimljivog da se vidi u gradu. Šta gospodin Rivera radi u slobodno vreme?“
„Vodi ljubav", odgovorila je Frida i udaljila se smešeći se.
Moţda je trebalo da doda i „ali ne sa mnom", ali ţurila je da pronađe Dţordţiju.
Naţalost, nije uspela. Ţurka je bila potpuno ludilo, a posle su završili u nekom baru u
Harlemu. Plamen, koji je Dţordţija razbuktala, Frida nije mogla da ugasi te noći pa je
sačuvala u svom sećanju par očiju koji ju je skidao. Nikada je nisu tako gledali. Nikada se
nije osećala toliko ţeljeno, niti je ona nekoga toliko jako poţelela. Da bi prekinula frustraciju,
u tom baru koji je mirisao na radnike, pila je konjak, dok je Dijego spavao pijan, a jedna dţez
grupa svirala Mrtvačev bluz.
Njujork je bio grad snova. Snova o uspehu, o besmrtnoj vladavini umetnika nad
dogmatskim likovnim kritičarima, ali i bezazlenih snova o srećnom braku, koji se činio
savršen pred skrhanom stvarnošću. Dijego, komunista i samouki slikar koji svojim četkama
razbija okove kapitalističke opresije, oboţavao je što je tu gde se nalazio: u hramu novca,
mauzoleju preduzetnika, u boţanskom panteonu milionera. Tvrdio je da je crven, ali njegova
unutrašnjost bila je bela kao košulja upasana u smoking, koju je nosio s laţnom skromnošću
na elegantnim, beskrajno dugim sastancima. Frida je volela da bude u centru paţnje, ali nije
mogla da ublaţi čeţnju za majčinstvom, porodicom i začinjenom hranom s tortiljama. Dok je
Dijego radio, ona je satima uzdisala ispruţena u kadi, verujući da se nalazi u čauri leptira, u
iščekivanju neke promene, ili nekog čuda. Bilo je uzalud sve je ostajalo isto. Dijego je
dolazio i odlazio sa ţenama okačenim o ruke, kao da su kese koje je napunio na nekoj
rasprodaji; reporteri su je jurili kao glavnu cirkusku atrakciju; boemški sastanci, na kojima se
bančilo uz alkohol, bili su svakodnevica jer su svi intelektualci i predstavnici društva ţeleli
da se zabavljaju baš s bračnim parom Rivera.
Ispruţena u kadi, dok je posmatrala kako se voda preliva, razmišljala je kako dogovor s
kumom nije bio neka nevaţna tema. Malo je ljudi koji dobiju drugu šansu, a ako je ona
izabrana od toliko drugih koji su je pratili na ovom putovanju kroz ţivot, bar bi trebalo da se
dobro provede i da se usput zabavi. Tad je, dok su njeni prsti prosipali vodu, pomerajući se
kao nervozni crvi na ivici da budu isprţeni za takose, počela da se smeje kao luda.
Uspomene su, u neredu plutale ispred nje, golicajući joj stopala. Bilo je tu najbolnijih
proţivljenih trenutaka, u jednoj psihotičnoj kutiji, koju je njen ţenski um pretvorio u
zablude. Um je počeo da joj luta. Voda joj je nudila sliku prošlosti i sadašnjosti, ţivota i
smrti, utehe i gubitka. Zaspala je u kadi da bi se razvila kao fotografska ploča, kao što se i
prikazala na jednoj od svojih slika godinama kasnije.
„Misliš li tako da ostaneš ceo dan? Izgleda da ţeliš da se pretvoriš u ribu“, probudila ju
je nekoliko sati kasnije Lisjena, koja joj je s podrugljivim izrazom lica dodala peškir. Frida je
otvorila oči, osećajući jezu po celom telu. Prsti su joj već poplaveli od hladnoće.
„Nije loša ideja. Kaţu da je njihov ţivot zabavan. Zamisli samo kakve su orgije u jatu“,
šalila se dok se, drhteći, ogrtala peškirom.
 „Meni se ne bi dopalo. Ţivot ribe je veoma vlaţan i veoma klizav", izgovorila je Lisjena
s gađenjem dok je četkom raščešljavala Fridinu dugu kosu, koja se prostrla po nagom telu
imitirajući platno.
„Ne moraš biti riba da bi bila mokra i klizava", začinila je Frida razgovor, prelazeći
dlanom preko peškira.
Lisjena nije ništa rekla, puštajući da im se nasmejana lica odslikavaju na zidnom
ogledalu. Samo je pustila da predenje četke u dodiru s kosom ozvuči scenu.
„Još pričamo o ribama, zar ne?“, morala je da pita zbunjena Lisjena.
U odgovor je dobila par zavodljivih i razigranih očiju, koje su joj se smejale ispod
spojenih obrva. Fridino vragolasto samopouzdanje razlivalo se po svakome s kim bi
razgovarala.
„Hajde da izađemo danas", predloţila je Frida.
„A Dijego?"
„Ionako se kurva s nekom."
„Jesi li sigurna?" .
„Dijego u ţivotu radi samo četiri stvari: slika, jede, spava i kurva se. Trenutno ne radi,
a danas mu nisam napravila pečenu svinjetinu koju jede na tone. Ako zaviriš u krevet,
videćeš da u njemu ne spava nikakav debeljko, tako da ostaje samo još jedna aktivnost, a u
nju mene retko kad uključuje. Nije me ni dotakao još od Detroita."
Ĉetka je prekinula igru penjanja i silaţenja. Lisjenina ruka pala je na stranu, kao kada
devojčica sazna da joj se roditelji razvode. Frida je slegla ramenima kao da je u pitanju neka
mala neprijatnost, beznačajna kao kada se nekome zaboravi rođendan. Videvši je tako
sigurnu, tako ţenstvenu, Lisjena je nastavila da je češlja.
„I šta bi volela da radiš?“
„Mogle bismo ići u bioskop. Moţda daju neki film o Tarzanu u kojem se pojavljuju
gorile."
„Baš si čudna! Zašto ti se dopadaju filmovi u kojima se pojavljuju majmuni?"
„Podsećaju me na Dijega. Više mi se dopadaju od njega, zanimljiviji su i ne govore."
Kada je masaţa četkom prestala, počela je da se kiti zavodljivim ukrasima i
komplikovanim pletenicama.
„Danas ţelim da bude naša noć jer sutra večeramo s velikim facama Rokfelerima, a
njihove zabave su čisto sranje."
Lisjena je promrmljala svoje psovke. Ona i Frida zabavljale su se učeći jedna drugu da
psuju na nekoliko jezika. Frida je imala širok repertoar na španskom.
„Bile smo u bioskopu prekjuče, hajdemo bolje u Kinesku četvrt. Kasnije se moţemo
spustiti u Vilidţ da popijemo koje piće. Moţemo pozvati društvo iz Vašara taštine.“
„Hoće li doći i Dţordţija O’Kif?"
„Mislim da se ona već vratila da ţivi s kojotima u Novom Meksiku. Mora da je čudan
stvor kad se gura u pustinju kad ne mora."
„Šteta, ţelela sam da je zavedem", završila je razgovor Frida, razočarano slegnuvši
ramenima.
Fridina homoseksualnost bila je novina za Lisjenu. Saznala je za nju tek kada joj je
Dijego, smešeći se, rekao: „Trebalo je da vidiš kako je samo flertovala s Dţordţijom O’Kif u
galeriji njenog muţa."

Frida nije ni pomišljala da će o zabava Nelsona Rokfelera biti njen oproštaj od sveta
elite. Mladi Nelson Rokfeler postavio je Dijega na mesto potpredsednika Rokfelerovog
centra. Bio je oboţavalac svih Dijegovih radova pa je, moţda zbog neiskvarenosti i
mladalačke pobune, smatrao da je dobra ideja da veliki kapitalista da vrlo ozbiljan posao
velikom komunisti da oslika budući svetski finansijski hram. Prvi put su se susreli nekoliko
godina ranije, u Dijegovoj kući u Meksiku, kada je Frida tek počinjala da uči kuhinjske
čarolije. Kada je elegantno sređeni mladić došao da pomiriše paprikaš koji je Frida kuvala za
taj sastanak, odmah je u potpunosti razumela reči Lupe Marin: „Dobro spremljena hrana
moţe biti najčarobniji od svih uţitaka." Mladić je brzo otkačio Dijega, a Fridu naprosto
izrešetao pitanjima o meksičkoj hrani, na koja je ona samo hladno odgovarala. Posle ovog
prijema, Nelson je bio oduševljen parom, Dijegovim ţestokim potezima četkicom, i naravno,
Fridinom kulinarskom harmonijom. Uvučen u ovaj magični svet, počeo je da proučava
prehispansku kulturu i meksičku narodnu umetnost. Potpuno opčinjen Dijegovom
harizmom, Nelson mu je predloţio da naslika mural u Njujorku, a slikar je odmah dao naziv
onome što je verovao da će biti vrhunac njegove karijere Čovek na raskršću gleda u nadu nove
budućnosti. Rokfeler je odmah prihvatio temu.
A na kritike Rokfelerovog centra nije moralo dugo da se čeka. Kada je mural bio skoro
gotov, a Dijego lukavo izmenio lik radnika sa skice Lenjinovim licem, novine nisu štedele
mastilo na kritikama komunističkog aspekta njegovog rada. Tako je mladi Nelson uzeo stvar
u svoje ruke i stigao nekoliko dana pre zabave, da bi nadzirao realizaciju dela koje će
ukrašavati njegove zgrade. Bio je mršav, pametnog pogleda, s nosom šiljatim kao metalni
ukras na haubi luksuznog automobila; oblačio se svedeno, bez upadljivih detalja, a ruke su
mu stalno odmarale u dţepovima u nezainteresovanom stavu, istom onom koji bi mogla
imati i sama Smrt nakon večnosti gašenja duša.
„Majstore Dijego, gospođo Rivera, došao sam da vas pozovem na jednu malenu
zabavu u mom domu“, rekao im je u podnoţju skele, ne skidajući pogled s Lenjina koji ga je
sarkastično posmatrao sa zida.
„Ĉemu dugujemo čast?“, viknuo je Dijego silazeći sa skele.
„Baš tome čast dugujete časti.“ Izvadio je ruku iz dţepa i pokazao na Lenjina: „Vaš
radnik je oćelavio, pustio bradicu i pocrveneo u licu. Mogao bih da se zakunem da na vašoj
skici nije izgledao tako.“
Dijego je promrmljao nekoliko nerazumljivih reči, kao da je ţvakao svoje misli.
„Ako ga eliminišem, narušiću ceo koncept murala... Ako ţelite nešto rodoljubivo, što će
simbolizovati vaše linije i zvezdice, staviću pored predsednika Linkolna“, ponudio je Dijego
kao da se cenjka na pijaci.
„Sigurno znate da će ova zgrada biti dom vaţnih svetskih preduzetnika. Jednostavno
mislim da bi se neki od mojih klijenata mogli uvrediti. To je samo mala izmena", bio je
uporan mladi Nelson. Iznerviran, Dijego se počešao po zadnjici.
„Ne mogu... Neizvodljivo je!“
Nelson Rokfeler je ljubazno podigao ruke, kao feudalni gospodar koji samo treba da
sačeka da konci marioneta, kojima gospodari, odrade svoj posao. Nasmejao se Fridi i
oprostio se:
„Gospođo Rivera, očekujem i vas u svojoj kući. I ja takođe činim čuda s koktelima.
Neće biti tako magični kao vaša jela, ali podjednako razgaljuju dušu.“ S tim rečima je otišao,
jednako ljupko kao što je i došao.
Iskreno govoreći, zabava je bila prijatna: mala prijateljska gozba. U stanu mladog
Nelsona, koji je sam po sebi bio pravi muzej sa slikama i skulpturama velikih umetnika,
okupili su se umetnici iz visokog društva i intelektualci.
„Kada je moja porodica poţelela mural pred kojim će ljudi zastati i razmisliti, ja sam im
predloţio Pikasa ili Matisa. Moderna umetnost je čin oslobađanja", objasnio je Fridi, koja je
izgledala divno, kao i uvek, i Dijegu, koji je pozirao kao ponosni lav, vladar dţungle. Oboje
su stigli na zabavu okruţeni buljukom fotografa koji su tragali za naslovnom stranom
časopisa Lajf. „Ipak, setio sam se da je moja majka bila velika Dijegova poštovateljka, a posle
posete vašoj kući, gde sam probao onu prekrasnu pečenu svinjetinu, osetio sam se
prinuđenim da baš njega unajmim.“
 „I pametno ste uradili, mladiću", potvrdio je Dijego.
Frida je spustila glavu kao da se zahvaljuje za komplimente upućene njenoj hrani.
„Nadam se da ćete našu raspravu posmatrati samo kao suočavanje ideologija“,
objasnio je Dijegu vodeći Fridu podruku prema baru. „Zbog toga ću vam ukrasti suprugu jer
moram da joj pokaţem da i moje ruke mogu da proizvedu kulinarske vradţbine."
Nelson i Frida prolazili su između gostiju, pozdravljajući se i upoznajući se, kao par
petnaestogodišnjaka na plesu. Zastali su u prostoriji u kojoj je Nelsonova supruga Tod
razgovarala s nekim prijateljicama iz crkve. Kada je videla Fridu, pogledom ju je ispitala uz
laţni osmeh, kao da se nalazi ispred egzotičnog reptila u zoološkom vrtu.
„Zadovoljstvo mi je, gospođo Rivera. Nelson tvrdi da odlično slikate i kuvate."
„Ona je bolja slikarka od mene", viknuo je iz daljine Dijego, koji je već pio iz velike
čaše, okruţen svitom ulizica.
Frida se samo nasmejala i nakrivila glavu.
„Moja majka bila je Indijanka. Pokazala mi je neke recepte pre nego što je umrla",
odgovorila je Frida s nacionalnim ponosom koji je izbijao iz svake pore njenog tela.
„Ţalim zbog vašeg gubitka. Nadam se da je pronašla dobrog vodiča kroz Krosroud
klub“, izvinio se Nelson, traţeći od konobara da ga pusti da napravi piće.
Frida je odmah namestila radoznali izraz lica.
„Pa zar niste čuli priču o Krosroud klubu?", uzdahnuo je Nelson dok je veštinom
modernog alhemičara mešao dţin i vermut, praveći suvi martini.
„Krosroud klub? Zvuči zanimljivo." Frida je radoznalo podigla spojene obrve.
„To je samo legenda. Izmišljotine pralja i sudopera", gunđala je gadljivo njegova ţena,
kao da je, nekim čudom, upala u sirotinjsku četvrt.
Nelson je završio sa serviranjem pića i kao pravi kavaljer dodao Fridi čašu.
„Ispričajte mi je, čini mi se da je vrlo zanimljiva", podstakla ga je, uranjajući usne boje
crvene trešnje u hladnu tečnost koktela. Nije ona poskočila kada je osetila miris dţina i
vermuta; naprotiv, sam koktel je zadrhtao od strasti u čaši kada je okusio Fridin šećerni
poljubac.
„Moram priznati da je to neka vrsta urbane legende, od onih koje pričaju deci da ih
uplaše pred spavanje. Ĉuo sam je od jednog starog nadzornika koji je radio s mojim ocem.
Sedokosi starac tvrdio je da je direktni potomak prvog afričkog roba koga su doveli na
američko tlo. Bio je dobar govornik. Mogao je satima zaluđivati čoveka neverovatnim
pričama. Svi su ga zvali Stara Turšija, neprestano je zviţdao pesme iz čikaških bordela..."
„Ponekad zna da priča tako isprazne priče da bih radije umrla od dosade slušajući kako
Dijego ljubi guzicu komunistima", promrmljala je gospođa Rokfeler jednoj drugarici, u
tajnosti, tiho, ali Frida je ipak čula otrovni komentar. Tod Rokfeler je ustala sa sofe kao
engleski gardista i, hodajući kao paun, otišla do grupe kojoj je Dijego pričao izmišljotine o
politici i prepričavao nepostojeća dostignuća.
„... jednog dana odlučio sam da na krovu pojedem ostatke ćurke od Dana zahvalnosti.
Tamo sam zatekao Staru Turšiju, koji je klopao sardine i spremao se da pređe na crvenu
jabuku. Odmah me je pozvao da sednem pored njega, ne obazirući se na to što sam gazdin
sin. Za njega u vreme ručka nisu postojale klase i hijerarhija, uostalom, svi jedemo na istoj
visini”, nastavio je Nelson, zahvalan što ima sagovornicu koja je zainteresovana za njegovu
priču.
„Jedna ţena iz San Franciska rekla mi je nešto slično”, dodala je Frida, prisećajući se
Mama Evine mirisne pite od jabuka.
„Pričao mi je o ţivotima i dogodovštinama svih iz firme. O tome ko sa kim spava i ko
mrzi moga oca. A kada je rekao da je knjigovođa Poljak umro na ulici, prekrstio se i dobacio:
Neka nađe dobrog vodiča kroz Krosroud klub”, Rokfeler se zaustavio da bi osveţio usta
martinijem koji je drţao u ruci. Dţin mu je zapalio oči. „Pitao sam ga šta je to Krosroud klub,
a stari mi je objasnio ne prestajući da ţvaće sardine. Rekao mi je da svi, kada umremo,
moramo preći određeni put da bismo stigli do konačnog odredišta, a da bismo se snašli na
tom tamnom putu, osnovan je Krosroud klub: grupa duša koje rade kao vodiči, kako bi svaki
čovek stigao do svog odredišta. Kao da mi objašnjava način na koji funkcioniše neka firma,
rekao mi je da su članovi tog kluba za ţivota bili poštovane osobe, ljudi koje su mnogi
poštovali i voleli. Zbog toga su i izabrani za taj posao, da bi ih preminuli odmah prepoznali,
a svako, kada dođe red na njega, voli da vidi poznato lice.”
Frida je bila očarana pričom koja je ukratko objasnila njenu komplikovanu stvarnost.
Njenom glavom prolazile su slike jahača revolucionara u vrtlogu događaja.
„Kao ko? Ko su ti vodiči?”, promucala je Frida.
„Ne znam. Moţda Dţordţ Vašington, Dante Aligijeri ili Matis. Pretpostavljam da svaki
čovek ima svog prepoznatljivog vodiča. “
„Ako umrem, voleo bih da me dočeka gola Meri Pikford", rekao je jedan od gostiju koji
je slušao njihov razgovor.
Nelson se nasmejao ovom komentaru i pokazao na Dijega, koji je s čašom u ruci
opčinjavao prisutne raznim pričama.
„Vašeg muţa bi sigurno dočekao Lenjin. Po onome što se da videti, opsednut je njime.
Ĉudi me da bi neki čovek uopšte poţeleo tog komunistu za pratioca, ali svi smo mi različiti,
tu nema sumnje“, promrmljao je Nelson za sebe i ostao zamišljen nekoliko trenutaka.
Okrenuo se opet Fridi, kao da se probudio iz dremeţa, i dobacio joj pitanje kao loptu: „Koga
biste vi izabrali za Krosroud klub, gospođo Rivera? Koga biste ţeleli za vodiča u smrti?“
Frida je nabacila blesav osmeh, da ne bi morala da odgovori, jer bi sigurno bilo teško
otkriti kako ona već poznaje tu tajanstvenu osobu, koja se pojavljuje u ključnim trenucima
njenog ţivota, uvek sa sombrerom, na konju, istu onu koju je srela kao devojčica kada su
revolucionari ušli u njenu kuću.
„Ja sam ateista", odgovorila je hladno, sasekavši diskusiju.
Nelson Rokfeler uhvatio ju je za ruku nakićenu prstenjem.
„Moţete negirati hrišćanskog boga, imate pravo na to. Da ste poznavali sveštenike s
Pete avenije tako dobro kao ja, tek onda biste imali pravo. Ali ne moţete poreći da postoji
smrt. Tu je, iza svakog ćoška, čeka u tišini da nam priđe i pruţi nam ruku. I tu nije reč o
verovanju ili neverovanju, već jednostavno o prestanku postojanja", objasnio je šapatom.
Frida je bila tiha. Trpela je pogled ledene sante pune novca i moći, čije su se usne blago
otvorile u zastrašujući osmeh. Ponekad apsolutna moć plaši više i od smrti. Nelson je ustao
sa sofe s praznom čašom. Stavio je ruku u dţep pantalona i namignuo Fridi:
„Ja mislim da ćete vi, kada umrete, postati član Krosroud kluba. Vi ste izabranica smrti.
Bilo je zadovoljstvo poznavati vas. Nadam se da ćete mi jednoga dana oprostiti zbog ovoga
što će se sada dogoditi."
Okrenuo se i izgubio među svojim gostima. Frida je pokušala da razmišlja da je sve ovo
posluţilo samo da je uplaši, da ne bi trebalo da veruje čoveku koji ima toliko dolara, jer se
oni ne rađaju iz snova, već rastu isključivo u stvarnosti, tako da je odlučila da sve zaboravi i
da uţiva u zabavi.
A bila je u pravu što nije verovala mladom Rokfeleru. Sledećeg dana pojavio se kod
skele gde je Dijego završavao mural, u pratnji naoruţanih straţara, koji su opkolili
pomoćnike. Nelsonu nije bilo neprijatno; naprotiv, imao je isti onaj kavaljerski osmeh kao i
tokom cele jučerašnje zabave. I s tim osmehom boga koji gazi male ljude mrave, pruţio je
Dijegu koverat u kojem se nalazio ostatak novca ugovorenog za mural.
„Ne moţete mi ovo uraditi", promrmljao je Dijego ljutito kršeći četkice.
„Znate dobro da mogu da uradim šta god hoću. Rešenje problema slike, za koju sam
traţio da bude uklonjena s murala, vrlo je jednostavno: ako je Lenjin na zidu, onda više
nema zida", i rekavši to, uz elegantan naklon glavom Fridi, izbacio ih je sve iz svoje zgrade
jer mu Dijegove slikarske usluge više nisu bile potrebne. Nije bilo povratka nazad. Dijego je,
pre nego što su iz njega pokuljale psovke, zapenio kao pas koji je popio uţeglo pivo. Nije ga
oruţje straţara obeshrabrilo da se suprotstavi Rokfeleru, nego njegov osmeh i obe ruke u
dţepovima pantalona, kao nadzornik koji mirno daje savete u vezi sa izgradnjom svoje
imperije. Još tog popodneva počeli su da rade čekići i dleta. Veliki mural, kojem se Njegovo
veličanstvo Umetnik Dijego posvetio sa ciljem spasavanja sela četkicama, razbili su u
komade. Dijego ni tada nije razumeo onu staru meksičku izreku: „Ne pišaj u jasle."
Tri meseca kasnije, posle više od četiri godine ţivota u Sjedinjenim Drţavama,
iznenada je Fridin san o povratku kući postao stvarnost.

Naš boravak u Njujorku platila je velika faca. Dolara ima napretek, ali priznajem da
mi se oduvek dopadao. Rokfeler je trošio novac svog oca na sakupljanje prehispanskih idola,
isto kao i Dijego. Čak i nakon onoga što nam je uradio, dolazio je u Meksiko da nas poseti.
Uvek bi traţio pečenu svinjetinu i tortilje od plavog kukuruza. Govorio je da su postojale
tri faze u njegovom ţivotu: mladost, srednje godine i „kako dobro danas izgledaš".

Zli jezici kaţu da je Jukatan bio prvo mesto na američkom kontinentu gde su
Indijanci u doba konkvistadora probali svinjsko meso. Zbog toga su kasnije počeli da
izmišljaju Jela, kao što je i prasetina pečena pod zemljom. Da bijelo ispalo kako treba,
svinjetina mora da se pripremi vrlo paţljivo, posvećujući vreme svakom koraku. Mnogi
vole da koriste krmenadle, ali Eulalija ovo pravi isključivo od plećke jer je sočnija.

4 lista banane,
1,5 kg svinjske plećke,
½ kg svinjske krmenadle s kostima,
200 g ačlota24
1 šolja soka kisele narandţe,
¼ kašičice mlevenog kima,
1 kašičica sušenog origana,
1 kašičica mlevenog belog bibera,
½ kašičice mlevenog crnog bibera,
½ kašičice mlevenog cimeta,
5 velikih paprika grubo samlevenih,
4 lovorova lista,
3 zgnječena češnja belog luka,
½ ljute papričice i
125 g svinjske masti.

Lišće banane staviti na vatru da omekša, ali paziti da se ne pokida. Njime obloţiti
tepsiju, ali ostaviti dovoljno da se moţe umotati i meso. Ačiote rastvoriti u soku kisele
narandţe, dodati začine i time preliti meso. Ostaviti da odstoji u toj marinadi najmanje 8
sati, ili preko noći. Otopljena mast sluţi da se okupa meso, prethodno dobro umotano u
lišće banane, s krajevima ka unutra. Zaliti s malo vode da ne bi zagorelo. Ranije se to peklo
na ţaru pod zemljom, ali moţe se staviti i u rernu zagrejanu na 175 stepeni i peći sat i po

24
Biljka Bixa orellana, čije se seme koristi u meksičkoj kuhinji kao začin. (Prim. prev.)
vremena, Ili dok meso ne počne da se raspada. Usitniti i sluţiti na tanjiru sa otvorenim
lišćem banane i tortiljama.

3 glavice seckanog crnog luka,

4 seckane habanero papričice,
½ šolje seckanog korijandra,
1 šolja soka kisele pomorandţe ili sirće.

Sve sastojke pomešati i ostaviti da odstoje 3 sata. Koristi se da se začini svinjetina u

takosima.
 im je Frida saznala da ju je muţ izdao, odmah je odlučila da je debeljko za nju

Č mrtav. Iz njene ključale krvi štrcala je mrţnja. Osećala se krivom zbog tog bolnog
čina, ali postojali su i drugi razlozi za bes. A ona je to i zasluţila jer je bila budala.
Nema većeg razloga za srdţbu nego kad se otkrije da je prevara sve vreme bila tu, pred
nosom. Ĉinjenica da je ispala budala toliko ju je nervirala da se jedva suzdrţavala da ne
uništi sve posuđe.
Od kada se bračni par Rivera vratio iz izgnanstva u Severnoj Americi, Frida je osećala
da im je njihova zemlja postala strana. Javnost je zaboravila Dijega; posle toliko godina u
inostranstvu, novine se više nisu bavile njime. Sve se promenilo, čak se i narodna muzika
marijača proredila na radiju i ustupila mesto bolerima Gutija Kardenasa i neţnim
melodijama Agustina Lare. Jeste da je vlada generala Kardenasa gajila simpatije prema
revolucionarima i komunističkom pokretu, ali zlatno doba velikih muralista gasilo se pred
vetrovima rata u Evropi.
Dijego se takođe promenio i postao samo senka proţdrljivog diva u kog se nekada
davno zaljubila. Dijeta koju su mu prepisali u Sjedinjenim Drţavama, a koja je zabranjivala
maltene sva jela koja je Frida odlično spremala, od prgavog i naglog napravila je
natmurenog i utučenog čoveka. Za bezvoljnog slikara sve je postalo loše. Platna su
nedeljama stajala prazna dok su flaše pića defilovale pred njim. Očajna, Frida je pisala svom
dragom doktoru u potrazi za prijateljskim razumevanjem:

„Pošto se Dijego ne oseća dobro, još nije počeo da slika.

Mene to čini tuţnom jer ne mogu da budem mirna ako on nije dobro; njegovo
zdravlje vaţnije mi je od mog.“

Frida nije bila glupa. Znala je da Dijego nju krivi za sve loše što mu se dešava, kao da je
ona uticala na svaku odluku koja je dovela do pada s pijedestala na kojem se spokojno
uljuljkao. Frida nije bila od onih ţena koje skrušeno prihvataju da trpe muţevljeve nevolje na
poslu samo zato što su im traţile da postignu nešto više. Ako je on zbog straha od neuspeha
ţeleo da se sakrije u svoju jazbinu povređenog kojota, to je bio samo njegov kukavičluk i
ničiji više.
Tako da su se, dok se Dijego zatvarao u svoj navodni neuspeh, uselili u kuću.
Ĉetvrtaste rozeplave zgrade u San Anhelu budile su se svakog dana uz buku pasa, papagaja
i pesmu kočopernog petla, kog je Frida i dalje zvala gospodin Kukuri. Nove kuće kao da su
odslikavale stanje njihovog ljubavnog odnosa: lepe i hladne. Frida je odlučila da ne dozvoli
da je to nadjača: prihvatila je ta četiri zida od gole cigle, ukrasila ih posuđem, loncima,
drvećem ţivota, Judama od kartona i slikama, pokušavajući da nadvlada hladnu modernu
dodirom folklora i eksplozije boja.
Jedino što nije mogla da kuva, a to je bio ozbiljan nedostatak. Kada bi ušla u
minijaturnu kuhinju, njena teuanska suknja zauzela bi toliko mesta da bi počela da se rasipa
kroz prozore i vrata. Jednoga dana poţelela je da oraspoloţi Dijega moleom s piletinom.
Tada je otkrila da se u majušnoj rerni jedva moţe i jaje podgrejati. Iznervirana, odnela je peć i
tiganj na krov i tamo spremila mole, kao pravi borac protiv moderne arhitekture. Ljuta zbog
smejurije od kuhinje, koja kao da je doneta iz kućice za lutke, pozvala je tvorca svog doma
na ručak. Huanito je, naravno, znao da je Frida odlična kuvarica, tako da je rado došao na
gozbu. Frida mu je posluţila dva zrna pasulja, pola pilećeg krilca i jednu tortiljicu, sve lepo
servirano na maloj tacni.
„Tvoja kuhinja dopušta da se napravi samo ovoliko hrane, eto, uţivaj“, rekla je Frida, a
zatim za Dijega u ogromnom tanjiru postavila pozamašnu hrpu toplog i ukusnog molea od
kokošjeg mesa.
O’Gormanova arhitektonska teorija naišla je na snaţan otpor Meksikanki koje je
predstavljala Frida: kuhinja je srce kuće. Dijego se tog dana slatko nasmejao na račun svog
kolege i učenika, ali nikada nije priznao Fridi da je on lično donosio odluke o prostoru u
njihovom domu.
Frida se radovala što je ova zgoda barem malo razveselila Dijega. Njen proţdrljivi muţ
progutao je prvi tanjir molea a da nikog drugog nije ni ponudio da mu se pridruţi; bio je na
drugom tanjiru kada se malo saţalio na sirotog Huanita, pa su treći podelili. Na kraju obroka
razgovarali su o Trockom, revoluciji, umetnosti i kapitalističkoj kopiladi s druge strane reke
Bravo. Zatim je Dijego popušio cigaru, smrdljivu poput šećerane i veliku poput oklagije,
popio flašu tekile i okončao O’Gormanovu posetu da bi se ponovo zaključao u svoj studio.
„Izgleda mršavo", prokomentarisao je Huanito pre nego što je otišao.
„Ne, izgleda sjebano“, ispravila ga je Frida.
I u tom trenutku je odlučila da je Dijegu potreban neko ko bi mu pomogao da sredi
papire, ko bi mu pospremio studio, moţda čak i pozirao za novi mural koji su mu naručili. A
ta osoba morala je da bude njena najbolja prijateljica sestra Kristina. Kristi je bila njeno
bezbedno mesto, njeno utočište, njeno rame za plakanje. Još otkako su bile klinke, imale su
jaku emotivnu vezu, uprkos tome što su bile potpuno različite. Frida je bila intelektualka,
umetnica, svetska ţena udata za čuvenog slikara; a Kristi potpuna suprotnost, ţena s dvoje
dece u toliko nepodnošljivo pogrešnom braku da je i sama priča o njemu bolela.
Jednostavno, bila je pokorna, glupa i jednostavna ţena, koju je muţ stalno tukao. Knjige nisu
bile stvorene za nju, osim kada je trebalo da podupre neki sto, a zdrav razum zaboravila je
negde u potkrovlju svesti.
Kada ju je muţ, koji ju je tretirao kao vreću za udaranje, napustio posle rođenja drugog
deteta, Kristi se vratila da ţivi s roditeljima. Ona je negovala majku na samrti, a sada se
brinula i za Giljerma, koji je imao običaj da se satima zatvara u sobu i samo gleda porodične
fotografije, kao da pokušava da spase šaku sreće koju nikada nije imao.
Frida i Kristina dopunjavale su se u svemu. Bile su stubovi osetljivih ţivota koje su
vodile. Zbog toga ju je Frida odmah uzela za ruku, usvojila njeno dvoje dece kao omiljene
sestriće, zasula ih poklonima i novcem i odvela je u kuću u San Anhelu. Dečji radosni usklici
oterali su sirotog Kukurija, a dobrodušan smeh senzualne Kristine popunio je prazan prostor
koji se otvorio između Dijega i Fride. U tom periodu, Dijego je kontakt s njom ograničio na
to da je povremeno blago potapše. Od abortusa u Detroitu, seks se činio kao bajka. Kao
piramide u Teotivakanu, govorila je Frida, znaš da postoje, ali ih ne vidiš.
Frida je dolazila sa sestrićima u radionicu da bi razveselila popodne. Dijego se, kao
dţangrizavi duh, zavlačio u ugao, pušio i čitao novine, dok su sestre, ne prestajući da
tračare, postavljale hranu pripremljenu na šporetu koji je Frida ostavila na krovu. Belo
platno je još stajalo belo, čekajući poteze četkicom.
„Moraš da radiš", rekla mu je Frida. „Znam da su ovi ljudi, koji ovuda prolaze, najgori
na svetu, ali zaboravi na tu kopilad. Ti si mnogo bolji od njih.“
„Ne dopada mi se.“
„Slikanje ili tvoje slike?"
„Ni jedno ni drugo", zareţao je Dijego i raširio novine da bi se sakrio od pogleda dece i
svastike.
Frida je sluţila hranu pevajući korida, ili neke druge pesme, a Kristina ju je pratila
smeškajući se sladunjavo. Dijego se samo ćutke smeškao. Moţda malo više Kristini nego
Fridi.
„Odvešću decu da moţeš na miru da radiš na ovom platnu. Ovo je i više nego tuţno.
Nisi ni umočio četkicu. Kristi ti moţe pomoći s priznanicama i papirima, je li tako, Kristi?"
 „Naravno, Friduča, ja ću čuvati Dijegita za tebe."
„ A ako se budeš lepo ponašao, ići ćemo u nedelju na zabavu u Sočimilko", predloţila je
Frida.
To je bila greška. Ne Sočimilko - još dok je bila u Sjedinjenim Drţavama, ţelela je da
opet ode u taj očaravajući deo raja, gde brodići plutaju kao lenji oblaci između ljiljana i
pesme zeba već sve ostalo. Sve!
Upravo u Sočimilku, pred očima svojih sestrića, Frida je eksplodirala kao kotao.
Dan je počeo veselo, s mnogo nade. Frida je otvorila oči na prvu pesmu gospodina
Kukurija. Osećala je da je pravo zadovoljstvo biti tu, biti ţiv, kretati se. Petlova jutarnja
pesma bila je čarobna; podsetila ju je da se igra sa sudbinom, ali i da je do sada, uprkos
bolovima, pobeđivala.
Obukla je zavodljivu tradicionalnu bluzu s crvenim i zelenim vezom na crnoj tkanini;
dugu, tešku suknju koja je odlično prekrivala mrtvačko zelenilo njene noge takva je otkad
su joj odstranili nekoliko prstiju. Kada bi je pogledala, nije mogla a da ne pomisli kako i
bukvalno umire, ali bi se smirila misleći: „Bolje da moja kuma odnese nogu, a ne srce."
Ubeđena u to, napravila je sloţenu frizuru od pletenica koje su se ukrštale kao orgija zmija,
okitila se teškom ogrlicom od ţada i ametista, minđušama iz Oahake, tek nešto manjim od
svećnjaka u katedrali, i s nekoliko srebrnih prstenova. Bila je spremna za izlet u Sočimilko.
Uputila se mostom do kuće svog muţa, ali vrata je našla zaključana. Počela je da kuca u
ritmu La Palome, pevušeći kao golub. Začulo se Dijegovo psovanje. Prethodno veče ostavila
ga je s pola flaše tekile i jednim gostom, u diskusiji o socijalističkoj umetnosti. Bez obzira na
to što se proslava završila svega nekoliko sati ranije, insistirala je da ipak prošetaju.
„Prestani da praviš toliku buku, Frido! Ovde počivaju mrtvi!“
Začula se galama i koraci. Mnogo njih. Dijego mora da je odlazio i vraćao se traţeći
ključeve, Vrata su se otvorila. Dijego nije očekivao da će Frida ući unutra. Vratio se nazad do
kreveta i uronio u plahte, ali Frida ih je razbacala kao nestašna devojčica.
„Mračno je. Otvoriću roletne."
„Kakva si ti kučka, Friduča! Smiluj se na ovog polumrtvog stvora", gunđao je Dijego,
go, umotavajući se u plahte kao takos. Videvši da gubi u toj igri, seo je i počeo da ljubaka
Fridu.
„Smrdiš!“
„Da, kao proleter. Ĉist duvan, znoj i tekila."
„Oblači se, idemo u Sočimilko s Kristinom i decom.“
Dijego se ponovo zavukao pod plahte, kao plašljivi puţ. Promrmljao je nekoliko
nerazumljivih reči. Frida je osmotrila njegovu sobu. Platno, koje je dugo sijalo belo na
postolju, izgubilo se pod moćnim potezima. Golo ţensko telo, prikazano s leđa, klečeći,
grlilo je ogroman buket kala koji je ispunjavao delo. Slika je bila lepa, moćno razorna, kao
strastan poljubac, kao jutarnja berba, kao zabranjeno milovanje. To je bio baš onaj Dijego
kakav se Fridi i dopadao.
„Kristi ti ništa nije rekla?“, pitao je Dijego.
„Trebalo je. Sigurno je zaboravila. Vidiš da joj glava nikad nije tamo gde treba.
Dogovaramo se od prošle nedelje. Skuvala sam ti astečki puding."
S pripremljenim jelima u korpama, spremnim da budu zalivena flašama tekile, Dijego
više nije mogao da odbija. Ustao je i bacio plahte u stranu. Neke skice su poletele. Tresao je
zemlju traţeći odeću. Dok je skupljala posteljinu, Fridu je ošamario jak miris. Bio je to sladak
miris sperme i seksa pomešan sa znojem. Na trenutak je poţelela da pobegne daleko, da ode
čak do Kojoakana, padne sestri na rame i zaboravi na sve, ali neki hladan glas ju je smirivao,
podsećajući je da su juče tu bili samo prijatelji i rodbina, niko koga bi Dijego mogao da
zavede. Pomislila je da su ludost i ljubomora loša kombinacija i zaboravila na to.
Kristina i deca stigli su posle pola sata. Ona je izgledala izmučeno i umorno.
 „Šta se tebi dogodilo?", pitala je Frida.
„Ništa. Nakon što sam pomogla Dijegu, otišla sam kući i srela Karlosa. Nisam mogla
da spavam."
Frida ju je snaţno zagrlila i poljubila u čelo. Kristina je bila hladna, nepomična kao
ledena statua, ali Frida to nije primetila.
Korpu s gastronomskim čarolijama ubacili su u prtljaţnik, paţljivo, kao kada se
mrtvački kovčeg spušta u jamu, a zatim se cela porodica nagurala u automobil. Pridruţili su
im se dobri Ĉamako Kovarubijas i njegova ţena Rosita, koja je takođe bila odlična kuvarica,
Dijegovi pomoćnici i dva novinara.
U selu Sočimilko morali su da iznajme dve trahinere25. Sve su bila krunisane imenima,
neke ţenskim, a neke narodnim. Dve trahinere, oslikane ţivim bojama i s tendama
ukrašenim cvećem, imale su imena koje Frida nikada neće moći da zaboravi: Izdajica i
Plačljivica.
Marijači su ih dočekali baš s tom melodijom. Frida i deca seli su napred da bi se mogli
igrati s vodom iz kanala. Marijači su se ukrcali na treći čamac. Pokrenule su ih vešte ruke
lađara. Gurali su drvene palube ogromnim veslima, probijajući se kroz lokvanje, ţabe i viline
konjice. U pozadini su se videli zasadi cveća, obični i montezuma čempresi; malo dalje
dizalo se nebo, tako plavo da je moglo i da ošteti vid. Marijači su nastavili s Maršem
Zakatekasa, a zatim melanholičnim valcerom. Laste su odlučile da taj valcer odigraju na nebu,
među oblacima i smehom splavara. Frida je pila, zadovoljna, grleći svoje prijatelje i šaleći se
na račun njihovih ţivota, Dijegovoj debljini, Rokfelerovoj okrutnosti i bedi Meksika. Nije bilo
prostora za njenu sopstvenu nesreću. Hrana se pojavila kao magijom: takosi, kesadilje,
pambazosi i argentinsko pikada meze prolazili su kroz ruke praćeni pivom i slatkišima; sve
su kupovali od prodavača koji su im prilazili splavovima na reci.
Frida je otpevala kraj korida zajedno s muzičarima i duboko udahnula. Namestila je na
struku zavodljiv narodni pojas, kojim je opasala suknju. Osetila je povetarac; umio joj je lice
kao pljusak vode. Nebo je u daljini urlalo kišom, ţaleći se zavidno zbog radosnog dana.
Okrenula se ka svom sestriću, koji se na vrhu splava igrao malim, crvenim autićem od
drveta: istim onim koji je ona poklonila Dijegu. Dete se nevino igralo, ne primećujući je.
Iznenađena, buljila je u autić, boreći se s porivom da vrisne. Najpre je pomislila da ga je dete
jednostavno uzelo iz Dijegove kuće, ali nešto u ţenskom instinktu uzburkalo je njene
sumnje. U dva koraka, stala je kraj Kristininog sina koji se nevino igrao s drvenim
automobilčićem. Uhvatila je dečaka za rame i podigla ga; iznenađen, dečak je ispustio
igračku u vodu. Frida se ugrizla za ruku da bi prigušila krik. Crveni automobilčić lelujao se
tonući duboko u vodu, a onda se izgubio.
„Odakle si uzeo tu igračku, Tonjito? Ona pripada tvom teči Dijegu", zareţala je
iznervirana.
Dečak je i dalje bio uplašen. Naviknut na batine od svog oca, podigao je ruku da bi se
zaštitio.
„Izvini, tetka. Uplašio sam se i ispustio ga.“
Bilo je nemoguće da ga vrati iz vode. Izgledalo je da niko nije shvatio šta se dogodilo
zabava je i dalje trajala, a trahinere su nastavljale svoj lenji put po kanalima.
„Nije trebalo da ga uzmeš bez dozvole", nastavila je Frida, ljuteći se sve više.
Dečak je spustio pogled, uplašivši se još više. Onda je skupio dovoljno hrabrosti da
pogleda tetku u lice i kaţe joj:
„Nisam ga uzeo. Dao mi ga je Dijego da se igram, da ga ne uznemiravam dok radi s
mamom."

25
Šp. trajinera široki i kratki čamac kojim se upravlja kao gondolom. Nekada su sluţile za prevoz robe, a onda su, zbog
ţivopisnih boja i cvetnih ukrasa postale jedna od glavnih meksičkih turističkih atrakcija, obično s tendom, stolom i
klupama. (Prim. lekt.)
 Frida je osetila kako joj se bolesna noga zaledila. Hladnoća se penjala duţ cele kičme,
dok je potpuno nije zamrzla. Zagledala se u Dijega. Sedeo je pored Kristine, koja se slatko
smejala grleći ga jednom rukom. Dijego joj je davao da pije iz njegove čaše, a Kristi se kao
branila neţnim pokretima. Frida je primetila da svaki put kada sestrini prsti okrznu
muţevljeve, ona razdragano zablista. Nije bilo sumnje da su ti prsti već prelazili preko
Dijegovog tela. A Dijego je samo dizao nos, kao svinja koja traţi kukuruz, nepobitno
dokazujući da su se njegove usne već upoznale s Kristininim. Sestra je šapnula nešto slikaru
na uvo, a Frida je osetila kako joj telo tone u vodu kanala, zajedno s igračkom u kojoj je
čuvala ljubav prema Dijegu. Nije morala tog jutra da zatekne Kristinu kako se valja s
Dijegom, nije morala da gleda kako pozira za njegovu sliku s kalama, nije morala ih da vidi
kako spavaju zajedno do zore. Nisu joj trebali dokazi: Dijego ju je izdao. Niko nije razumeo
zašto je tad Frida pesnicama poletela na Dijega. Ĉamako Kovarubijas i njegova ţena jedva su
je odvojili od muţa, a ona ni za tren nije prestajala da ga šutira i vređa. Uprkos naporima
prisutnih, Frida je uspela da zada udarac i svojoj sestri Kristini: „Kurvo!"
Kristina se rasplakala, ali ne zbog udarca, na njih je odavno oguglala. Pokušala je da se
izvini, da joj objasni da ju je Dijego zaveo, ali Frida je već naredila drugom čamcu da se vrati
nazad. Dijego ništa nije rekao, samo je spustio pogled, gledajući u dubinu kanala, koji je
sada, među algama i ribama, čuvao njegovu ljubav prema Fridi.

Danas smo postavili prvi oltar za mrtve u našoj novoj kući. Napravila sam ga sa
Izoldom i Antoniom, Kristininom decom, u jednom uglu u studiju. Stavila sam prelepu
mama Matildinu fotografiju, i jednu Lenjinovu. Posluţili smo ih zelenim moleom, koji smo
morali da skuvamo na krovu jer je Huanitova kuhinja samo jedna velika sramota.

2 serano ljute papričice,

2 halepenjo ljute papričice,
1 poblano srednje ljuta,
150 g oljuštenih semenki bundeve,
15 zelenih paradajza,
2 češnja belog luka,
2 karanfilića,
3 zrna bibera,
1 šolja seckanog korijandra,
½ šolje seckanog meksičkog čaja,
3 iseckana lista zelene salate, 1 kašičica šećera,
½ šolje svinjske masti,
100 g susama,
8 komada kuvane piletine,
100 g kikirikija,
1 kašičica semenki korijandra i
1 list avokada.

Ispeći paprike, kikiriki, semenke bundeve, susam, semenke korijandra, paradajz, beli
luk, karanfilić i biber. Samleti na kamenu zajedno sa ostalim sastojcima, osim piletine i
masti. Zagrejati mast u šerpi i u njoj, na srednjoj vatri, prţiti samlevenu masu uz
neprestano mešanje, dok se ne dobije gusta smesa. Malo te smese odvojiti za kasnije. Masu
rastvoriti s malo supe u kojoj se kuvala piletina, a zatim dodati i parčiće piletine i sačekati
da proključa. Sluţi se s tortiljama.
 P rišavši prozoru, Frida je primetila da jedan od novih demona narušava stvarnost
sarkastičnim smehom. Ugledala je svoju sestru Kristinu na benzinskoj pumpi,
tačno preko puta stana. Mogla je ostati tamo, gledajući kako je ismeva, ali se
kučka u njoj pojavila kao ljut paprikaš, pa je odlučila, kad je već ljuta kao čili papričica, da
zapali noć. Zgrabila je šolju kafe i uzela cigaru da bi se usne lepo iskrivile u čist izraz mrţnje.
Bez reči, ostavila je samog svog bivšeg dečka Alehandra, koji je zanemeo u mestu. Frida se
spustila stepenicama, malim koracima, onako kako joj je diktirala njena bolesna noga.
Oponašajući razjarenog bika pred crvenim plaštom, prišla je sestri koja je čekala da joj natoče
gorivo u automobil. Izvukla ju je kroz prozor automobila, protresla je kao da je slanik, pa je
počastila nizom psovki:
„Hajde, kučko! Dolazi ovamo! Hoćeš da praviš budalu od mene! Kad već znaš da sada
ţivim ovde, što si dolazila? Ne ţelim više da te vidim! Marš odavde, nesrećnice!“
Alehandro je tad pritrčao i počeo da razdvaja sestre, koje su se tukle kao devojčice koje
se prepiru oko činije sa slatkišima. Frida je, osetivši da je sputana, udvostručila udarce i
uvrede, a Kristina je, veoma uplašena i bez imalo dostojanstva, ugrabivši priliku, odlučila da
uskoči u automobil i pobegne što je brţe moguće. Frida je uspela da potrči za njom nekoliko
metara, dobacujući joj psovke. Ipak, obe sestre su u očima nosile iste suze, identične po
obliku, boji i bolu. Volele su se, ali je izdaja presekla nit praštanja.
Alehandro je razumeo da je bol izludela Fridu. Osim toga, bila je drugačija od one
Fride koju je poznavao. U naletu osvete skratila je kosu, ostavivši za sobom pletenice koje je
Dijego toliko voleo. Nije više oblačila teuansku odeću, niti se ukrašavala nakitom; oblačila je
isključivo evropsku garderobu, uske suknje i svedene sakoe, sve po najnovijem broju Voga.
Frida i Alehandro vratili su se u stan u tišini. Frida je utonula u koţnu fotelju. Izgledala
je kao da su je maljem udarali. Ugasila je cigaru, koja se već cela pretvorila u pepeo, i odmah
zapalila novu, popušivši je u očaju.
„Lepa soba, Frido. Očaravajuća ti je kućica", promrmljao je Aleh ne bi li prekinuo
napetost posle te bizarne scene.
Frida je iskrivila usne i prešla rukom preko fotelje kao da je gola koţa nekog od njenih
ljubavnika.
„Dopadaju ti se? Kupio mi ih je Dijego. Izabrala sam ih u plavoj boji jer je crvene kupio
Kristini", objasnila je završavajući cigaru dugim uzdahom.
Ova nadrealna izjava podsetila je Alehandra da je bizarno Fridina svakodnevica. Iako
je Frida odlučila da ţivi sama, i dalje se viđala s Dijegom, zbog čega je Alehandro doneo
mudru odluku da se izgubi iz tog njihovog komplikovanog ţivota i izbegne još mnoge
neprijatne situacije. Oprostio se uz savet:
„Frido, idi odavde. Ne treba ti da se i dalje samopovređuješ ovakvim stvarima."
Fridi je predlog zazvučao primamljivo. Alehandro ju je dobro poznavao. Na vratima su
se pozdravili poljupcem u usta. Ĉim je Alehandro otišao, shvatila je da je ostala sama sa
svojim slikama. Posmatrala ih je nostalgično. Psovala je Smrt što ju je ostavila u ţivotu da joj
srce krvari. Na platnima je nalazila samo isti bol jer je svaki potez četkice govorio o njenim
suzama. Izbrisala je tragove suza i odlučila da posluša savet prijatelja. Odmah je pozvala
advokata da pripremi papire za razvod i pobrinula se da ode što dalje odatle, u Njujork.
Frida je spakovala stvari i uhvatila prvi let, tokom kojeg je pisala doktoru Eleseru:

„Uradila sam sve što je u mojoj moći da zaboravim ono što se dogodilo između
Dijega i mene. Ne verujem da ću u potpunosti uspeti, jer postoje stvari koje su jače od
volje, ali ne mogu više da postojim u stanju toliko duboke tuge, koja me je u krupnim
 skokovima pretvorila u histeričnu ţenu, od onih koje se toliko ponašaju kao idioti da su
svima potpuno antipatične. Barem me malo teši saznanje da sam uspela da prepoznam to
stanje poluidiotizma, iako sam u njega bila već duboko potonula..."

Frida je na Menhetnu vodila bezbriţan ţivot, kao i pre nekoliko godina u istom gradu.
Sastajala se sa svojim prijateljicama Lisjenom i Elom Vulf, išla u Harlem da gleda smešne
filmove s gorilama, i prepuštala se maratonskim ţurkama u barovima u Vilidţu.
U večernjim satima odlazila je na balkon da gleda kako sunce zalazi između nebodera i
proklinjala dogovor s kumom, naročito sada, kada je zbog Dijegovog odsustva njeno srce
krvarilo.
Jednog popodneva osetila je potrebu da se sastane s Dţordţijom O’Kif. Igrom sudbine,
Dţordţija je baš tad bila u gradu. Telefonirala joj je. Satima su razgovarale, kao da su dve
drugarice iz detinjstva koje su se srele posle mnogo godina razdvojenosti. Povređene ţene
odmah su pronašle zajedničke teme umetnost i neverni muţevi. U naletu samopouzdanja,
Frida ju je pozvala na večeru kod sebe u sobu pa su se dogovorile da se vide sledeće večeri.
Frida je ustala veoma rano da bi otišla u Latinsku četvrt na Gornjem Menhetnu, gde je
uspela da pronađe namirnice za večeru. Obučena u elegantno odelo, hodala je po
portorikanskim prodavnicama u potrazi za čili papričicama, tortiljama i začinima. Iz zgrada
su beţali zvuci danzona i bolera, zbog čega se osećala kao kod kuće. Nadahnuta i vesela,
pripremala je večeru u ritmu dţeza.
Dţordţija je stigla u večernjim časovima, obučena u jednostavnu belu pamučnu košulju
i crne pantalone. Frida je, međutim, odlučila da ponovo navuče svoj egzotični lik. Nosila je
teške ogrlice od ţada, dugu suknju boje maline i vezenu bluzu. Ţene su pile, puštajući da im
aroma brendija ublaţi napetost tela i razveţe jezik. Frida je posluţila nekoliko jela u kojima
je Dţordţija uţivala do ekstaze. Bila je to parada dobro osmišljenih gurmanluka, odabranih s
jasnom namerom da posluţe kao fitilj. Moţda su ona bila i najodgovornija za to što je na
površinu opet izbila seksualna privlačnost koju su osetile pri prvom susretu.
„Tvoj pogled je čudan", rekla joj je Dţordţija dok su obe još sedele u dnevnoj sobi i pile
piće.
„Kako čudan?" pitala je Frida, gledajući je i kriveći usne u grimasu koja je napola bila
osmeh, a napola pitanje.
Dţordţija ju je u međuvremenu uzela za ruke, neţno poput mladoţenje koji prihvata
nevestu pred oltarom.
„Gledaš duboko, kao da toneš u okean mojih očiju; ali kad se smeješ, tvoj pogled se
promeni u snop svetlosti."
„Moţda ţelim da te hipnotišem", odgovorila je Frida s trunkom podsmeha, kojim je
pokušala da prikrije nervozu.
Dţordţija se nasmejala tako zarazno da je smeh prešao i na Fridu. Napokon su se obe
opustile.
Frida je uzela Dţordţijinu šaku i neţno je ljubila. Dţordţija se slobodnom rukom igrala
Fridinom kratkom kosom. Dopustila je da Fridin pogled zaroni u njene oči i pravi piruete
kao vodena balerina. Tako su obe ţene ušle u igru upoznavanja tela: Frida je vrhom usana
ljubila Dţordţijino lice, dok je ova milovala Fridine čvrste grudi ispod bluze s cvetnim
desenom.
„Sviđaju mi se tvoje grudi."
„Stvarno?"
„Da... sviđaju mi se.“
„A baš su male. Kao par bresaka."
„Imaju pravu veličinu, baš za moje šake“, odgovorila je Dţordţija, uhvatila ih cele i
počela da ih gnjavi.
 Frida je uzdahnula, dopuštajući grudima, tako beskorisnim u ishrani Dijegovog
nerođenog deteta, da se osete poţeljno, ţedne dodira. Kada je Dţordţija počela da joj zadiţe
šarenu bluzu, Frida je podigla ruke, pomaţući joj daje skine. Ponovo su se ljubile, polako,
dok su im prsti prelazili preko leđa. Kada su im se usne razdvojile, Frida je prijateljici već
otkopčala košulju, a ona je bez stida pokazala mlečnobelu koţu s pegama koje su se talasale
oko jednostavnog belog grudnjaka. Frida je potraţila kutak gde se vrat završava, poljubila
ga i nastavila niţe, prateći blagu krivinu grudi. Zatim joj je ljubila stomak, dok nije došla do
pupka preko kojeg je prelazila vrhom jezika. Dţordţija se igrala jezikom oko Fridinih
ukrućenih bradavica, uzbuđujući je još više. Došla je do njenog uva i šapnula:
„Ţelim te.“
Kao odgovor, Frida je otkopčala pantalone svoje nove ljubavnice, rukom našla put do
međunoţja i polako ga milovala, sve dok nije osetila da se obe pokreću u istom ritmu.
„I ja tebe“, napokon je izjavila Frida sa uzdahom, oslobađajući se teške pamučne
suknje, cipela i belog veša.
Fridina stidnica bila je mala, stisnutih usana i neobično retkih malja. Dţordţijine tanke
ruke našle su klitoris i neţno ga zadirkivale. Ubrzo se Frida ovlaţila i počela da pomera
kukove u potrazi za pritiskom ruke na preponama, šišajući snaţno Dţordţijine grudi jer ju je
plamen strasti izluđivao. Pokušala je da stavi svoju ruku u crvenokosu, koja je glasno
uzdahnula i zatraţila:
„Nastavi..."
Frida je počela brzo da zadovoljava Dţordţiju, jer su joj njeni pokreti govorili da je
negde blizu orgazma pa nije ţelela sve da upropastiti svojom nespretnošću. Nije se
prevarila. Ubrzo je čula stenjanje, a na prstima osetila grčenje, jako i nekontrolisano.
Nastavila je sve dok znojava Dţordţija nije utihnula na kauču. Frida se sklupčala na njene
grudi i neţno su se poljubile.
„Hvala."
„Zašto?", pitala je.
„Zato što si me podsetila da se mogu promeniti."
„Oduvek si bila takva, Frido", rekla joj je bleda umetnica i okrenula se da je pogleda,
naslanjajući se na njene gole grudi. „Ĉim sam te upoznala, podsetila si me na jednu priču
Navaho Indijanaca, koju sam čula u Novom Meksiku. Zove se Ţena koja se menja."
„Ţena koja se menja?", pitala je Frida sa osmehom, očekujući da će se noć produţiti
intimnim razgovorom, jer je oduvek verovala da nije seks glavno uţivanje, već reči koje mile
po golim telima.
„Tokom leta, dok sam beţala od muţa u kuću usred pustinje, sastajala sam se s svojom
indijanskom braćom i slušala njihove priče, jer znam da oni uvek govore istinu. Od njih sam
čula i priču o ţeni koja se menja Nadleehe de Asdz. Ona je Majka Zemlja i zbog toga veruju da
je ona biće koje se menja kao i godišnja doba: rađa se u proleće, sazreva tokom leta, stari s
jeseni, a u zimu umire. Za njih je univerzum napravljen od nekoliko svetova i misle da su
prvi čovek i ţena postali od zrna belog kukuruza. U početku su stvoreni kao jedno, ali pošto
ni ona ni on nisu cenili doprinos onog drugog, razdvojili su se i doneli nesreću ljudima. Tako
svaki put kada prelaziš iz jednog sveta u drugi, moraš da se menjaš. Neke stvari ostavljaš za
sobom, a druge nosiš da doprineseš novom svetu. Ali nema nijednog sveta u kojem ne
postoji smrt. Ona je zalepljena za nas, a bogovi su nam dali ceremonije da nas podsećaju na
to."
„I šta sam onda ja?"
„Ţena koja se menja sa svakim dobom, koja se bori da ima dete da bi savladala smrt...
Ali ne uspevaš jer je ona u tebi“, objasnila joj je Dţordţija.
Na te reči, Frida se zagledala u svoju golotinju i telo lišeno moći rađanja. Razumela je
da je bol bila deo dogovora koji je napravila sa ţenom s velom, ali pre svega je razumela
svoju sopstvenu prirodu kao jedinstvene ţene. U tišini, počele su ponovo da se miluju i ljube
i stigle do novog klimaksa. S kauča su prešle na krevet, a u ponoć su ponovo zaćutale,
zagrljene, odmarajući se gole, slušajući samo svoje uzbuđeno disanje i noćni saobraćaj na
ulici.
„Jesi li srećna?“, pitala je Dţordţija stidljivo, kao da je razbila porcelan.
„Sada jesam. Sutra se vraćam mojim mukama. To je moja sudbina. Moram da se vratim
u Meksiko i vidim s Dijegom. Pisao mi je da ţeli da me zamoli za neku uslugu.”
Nije znala šta da joj odgovori, jer ju je, na neki način, razumela i poistovećivala se s
njom više nego s bilo kojom od svojih ljubavnica. Znala je da su ovo ukradeni trenuci, da će
se sutra obe probuditi s maskom koleginica umetnica i pričati o linijama, bojama i
teksturama. Ali nije joj bilo vaţno jer su te noći obe osetile da su zajedno stvorile novo
umetničko delo. Mirno su spavale sve dok Frida nije počela da sanja pesmu gospodina
Kukurija, koji joj je na zavodljiv i prikriven način zatvarao oko da bi joj pokazao novi dan.
Rešena da se vrati svom ţivotu, napisala je Dijegu:

„Sada znam da su sva ona pisma i avanture sa svim onim ţenama samo flert. U
suštini, ti i ja se mnogo volimo i zbog toga i podnosimo bezbrojne avanture, udaranje
vratima, psovke, uvrede i međunarodne ţalbe, ali uvek ćemo se voleti..."

Kada je stigla u Meksiko, Frida je sestri Kristini odnela korpu sa slatkišima i cvećem, u
znak izvinjenja. Kristina ju je zagrlila pa su plakale zajedno celo popodne. Ljubav među
njima bila je veća od Dijegove grešnosti. Iako je Frida sestri rekla da je i njemu oprostila,
Kristina joj nije poverovala.

Dţordţija me je nasmejala kada mi je rekla da slika cveće zato što je jeftinije od

modela, a i ne pomera se. Ja sam joj objasnila da, osim toga, cveće ne moţe da joj spava s
muţem. Sloţila se sa mnom. Dopada mi se da spremam hranu ljudima koje volim. Tad
mislim o hrani kao o nizu slatkih reći i milovanja, da se zalogaji osete kao u ekstazi.

½ kg govedine,
1 kg goveđe kolenice s kostima,
2 iseckana češnja belog luka,
¼ iseckanog crnog luka,
5 gvahiljo papričica,
2 ančo papričice,
4 paradajza,
2 iseckana češnja belog luka,
¼ iseckanog crnog luka,
1 očišćen i isečen kukuruz,
2 šargarepe, očišćene i isečene na kolutove,
2 narendane tikvice,
1 stručak meksičkog čaja,
1 sokonostle, oguljen i isečen na male komade,
400 g testa u lopticama,
seckani crni luk, lišće korijandra i limun.
 Meso staviti da se kuva s crnim i belim lukom. Za to vreme samleti papričice,
paradajz, beli i crni luk, procediti i staviti u lonac u kojem se kuva meso. Dodati so,
kukuruz i šargarepu. Poklopiti i ostaviti da se kuva još 45 minuta. Onda dodati tikvice,
meksički čaj, sokonostle i kuglice testa; ostaviti da se kuva još 10 minuta. Sluţi se sa crnim
lukom, korijandrom i limunom.
 K ada ga je Frida prvi put srela, delovao joj je arhaično, starinski, zastarelo,
dosadno, nezanimljivo i ozbiljno; kao nameštaj nasleđen od bake, koji svi gurnu
u neko ćoše. Međutim, on je bio heroj Revolucije. Divili su mu se svi komunisti
na svetu, ali mu nijedan nije ponudio azil. Neprijateljstvo sa Staljinom nije bila šala. Navući
na sebe mrţnju vođe ruske partije isto je što i smrtna presuda. Bez obzira na sve to,
predsednik Kardenas odlučio je da Trockom ponudi utočište u Meksiku, uprkos tome što je
odlično znao da će ga to učiniti neprijateljem i ekstremne desnice i ekstremne levice, da će se
tako zameriti i Đavolu i Bogu.
Dakle, situacija je bila toliko nepovoljna da bi svako sa imalo razuma okrenuo glavu na
drugu stranu, ali Dijego je, zbog svojih čvrstih političkih ubeđenja, bez oklevanja prihvatio
da pomogne Trockom. Upravo je Dijego i posredovao u ime prognanog revolucionara, iako
je bio svestan da bi iza svakog ćoška mogle iskočiti profesionalne ubice, spremne da
obezglave poslednju prepreku, i svakog ko se nađe između, kako bi Staljin konačno mogao
da se kruniše kao apsolutni gospodar Sovjetskog Saveza. Dijego je zatraţio od Fride da
ugosti jednog od prvih arhitekata sovjetske komunističke revolucije. To je ono što je hteo da
je pita dok je putovala po Sjedinjenim Drţavama. Frida je prihvatila bez oklevanja.
„Vi ţene ste točkovi napretka čovečanstva. Moglo bi se reći i da ste same po sebi
apsolutna sila, ali to bi već bila laţ. Pre će biti da ste vi neophodan uslov harmonije i
ravnoteţe, koje su religije, vlade i muţevi pretvorili u udoban jastuk na koji se oslanjamo",
počeo je da govori Šiljobradi26 kako ga je Frida zvala iza leđa.
Trocki je nazdravio podiţući čašu tekile. Dijego je ćutao, ćutke seo pored njega i slušao.
Frida je svima sluţila tekilu, uţivajući, kao i uvek, u udovoljavanju gostima. Prisutni
trockisti, rođaci i prijatelji uţivali su u odličnom obroku. Nadrealista Andre Breton
doputovao je sa suprugom čak iz Francuske samo da bi upoznao velikog komunističkog
mislioca.
„U ovom nesavršenom društvu, ţene su bile u stanju da šiju koţu, koja se s vremenom
pretvorila u tkanine s prelepim vezom; da brinu o deci koja će izrasti u radnike, vojnike ili
lekare, koji će se boriti za slobodu; da seju na poljima seme budućnosti; da podučavaju
pismo koje će obeleţiti obrazovanje naroda. Ali vreme ih bolno nagriza iza lonca u kuhinji.
Tamo provedu najmanje polovinu svog ţivota." Trocki se okrenuo da pogleda Fridu, sa
sjajem u očima koji je bio zarobljen naočarima. Olizao je usne, kao da ţeli slatkiše iz
kredenca. „Da su to vreme, koje su provele kuvajući, ţene posvetile oslobađanju čovečanstva
od zemaljskih okova, odavno bismo ţiveli u punoj slobodi. Ipak, nemoguće mi je da
zamislim slobodan svet bez uţitka koji pruţa hrana i zato moram da pohvalim ovu trpezu, a
još više ruke koje su je spremile. Hvala vam, gospođo Rivera. Svaki zalogaj je kao bitka
dobijena u korist naroda", završio je Trocki i ispio tekilu.
Svi prisutni su ga pratili. Frida je znala da njena hrana na izbeglicu utiče kao eliksir
mladosti i da će mu ublaţiti bol izgnanstva. Frida mu se nasmejala, dopuštajući daje miluje
aplauz prisutnih. Svako jelo spremila je s namerom da ugodi Trockom. Svako jelo bilo je
ispunjeno osećanjem, kao što ju je Lupe i naučila: „Svi će ti se klanjati za stolom." Moţda
zbog nadmetanja s Dijegom, moţda i iz ţelje da se istakne, ili jednostavno zato što joj se
moglo, odlučila je da osvoji poštovanje čoveka koga je njen muţ najviše cenio. Frida je pre
svega ţelela da se Trocki klanja pred njom, dopuštajući da je ponese nezrela osveta.
Uopšte je nije iznenadilo kada joj je Trocki ispod stola rukom pomilovao butinu. To
pritajeno zavođenje prizvalo je trijumfalni osmeh, a Dijego nije mogao ni da nasluti zašto
Frida likuje.

26
Sp. El Piochitas, od slenga piocha zašiljena bradica. (Prim. prev.)
 S građanskim ratom u Španiji i svetskim političkim olujama koje su usmeravale
sudbinu čovečanstva na kraju tridesetih godina, Frida se u potpunosti posvetila
komunističkom pokretu. Jednom kada je prihvatila da bude okovana za Dijega do kraja
ţivota, vratila se u Meksiko da bi ga podrţala u dobijanju azila za Lava Trockog.
Lično je otišla u Tampiko da dočeka proterane Ruse, kao da je astečka ambasadorka,
crvena verzija Malincin. Prvi utisak koji je na nju ostavio Trocki nije baš bio laskav. Nosio je
široke vunene pantalone, kariranu kapu, štap i ogromni novčanik, a izgledao je čak i niţi
nego što je bio. Njegova debela jakna bila je jedinstvena, kao da čeka da novo ledeno doba
prekrije zemlju. Iako je hodao pravo, kao penzionisani general, isturajući svoju jareću
bradicu, godine su mu vidno narušile drţanje. Za njegovu suprugu Nataliju nije potrebno ni
trošiti reči. Ona je Fridi uvek izgledala kao neki ozlojeđeni birokrata. Ali to su bili njeni gosti.
Zbog njih je pospremila kuću svojih roditelja u Londonskoj ulici u Kojoakanu, zbog njih je
Kristi poslala da ţivi u tuđoj kući nekoliko blokova odatle, a oca preselila kod starije sestre.
Tata Giljermo, saznavši da će njegova hacijenda u Kojoakanu biti ustupljena na korišćenje
nekom vaţnom Rusu, posavetovao je ćerku: „Ako imalo ceniš tog gospodina, upozori ga da
se ne meša u politiku jer će mu to doći glave.“
Uloga domaćice slavnom revolucionaru i njegovoj ţeni ispunjavala ju je ponosom i
davala joj razlog da ţivi. Ona je bila i prevoditeljka jer ruski par nije znao španski, a Natalija
čak ni engleski. Zato je koristila univerzalni jezik hranu. A ako je u nečemu bila dobra, to je
kulinarstvo. U njenim gastronomskim specijalitetima moglo se uţivati na svim jezicima i
naravno da su naprosto uveseljavali nepca njenih gostiju, naviknutih na obična jela poput
hladnih haringi, bljutavog povrća i jednolične ukuse. U Fridinoj kući dočekani su
neponovljivim ukusom molea, savršenstvom ljute papričice, čokoladom, voćem i hlebom.
„Svaki zalogaj ovog jela navodi me na pomisao da se hrana u Meksiku pobunila protiv
evropskih standarda. Bori se za svoju nezavisnost. Međutim, pobuna je umetnost, a kao i sve
umetnosti, ima svoje zakone“, izjavio je Trocki kada je jednog jutra ustao i zatekao Fridu i
kuvaricu Eulaliju kako pripremaju hranu.
Da bi mu pomogle da se razbudi, obradovale su ga šoljicom kafe iz lonca, opijene
cimetom i smeđim šećerom. Videvši ga sređenog, na pragu kuhinje, sa širokim osmehom,
Frida mu je uputila ispitivački pogled, privlačan i pun senzualnosti. A onda se vratila svom
poslu u kuhinji, ostavljajući ţaoku ţelje zabodenu duboko u Trockog,
„Koji zakoni vladaju u kuhinji, Frido?“, pitao ju je.
Frida je obrisala ruke i pokazala Eulaliji recept zapisan u Knjizi o svetoj travi, koji je
morala da prati kako bi postigla savršenu magiju ukusa. Ščepala je cigaretu smeštenu među
njegovim usnama, kao kolibri koji izvlači med iz cveta. To je učinila polako i s ledenom
hladnoćom, da bi ostavila prostora da se otrov vatrene poţude proširi do svakog dela
starčevog tela. Zapalila je cigaretu. Duboko je povukla i lagano ispustila dim, koji je zaplesao
s vazduhom, milujući sedu bradu Trockog, klizeći mu u nozdrve. Rus je osetio ukus mente,
vanile i limuna. Morao je da se zakloni, iznenada osetivši kako mu pantalone bubre.
„Jednostavniji su nego što mislite. Prvi je da niko bez dozvole ţene ne ulazi u kuhinju,
jer to je isto kao da spavaš s njenim muţem. Moţda čak i malo gore", počela je Frida sedajući
pored njega. „U kuhinji se sme biti i neznalica, i smotan, i nemaran, ali nikako sve odjednom,
jer se onda čoveku desi da skloni pirinač dok se još kuva, da ne stavi sve sastojke zato što je
neke zaboravio da kupi, da zajedno kuva testeninu i sos, da meso prţi u više ulja nego što
ima vode u jezeru Ĉapala, da mu zagori pasulj.“
Osmeh Lava Trockog polako je prelazio u grohot. I protiv svoje volje, smejao se toliko
glasno da je gospodin Kukuri, koji je kljucao ostatke hrane u kuhinji, pobegao.
„Ĉime ćeš nas obradovati danas, kada dođu gosti?“, pitao ju je Trocki.
„Ribljom čorbom iz Verakruza, ribom iz Košta Ĉike u korijandru i hlebom s pavlakom,
po porodičnom receptu. Biće tekile i pulkea, da se razveseli dan, jer da bi bilo zabavno,
svima treba dobra gutljaj i duvan."
„Pulke?“, pitao je Rus.
Frida je Eulaliji dala znak da posluţi malo pulkea koji su upravo kupili u pulkeriji na
uglu. Donela je pulke obogaćen aromatičnim ukusom guave, što mu je davalo boju
ruţičastih obraza.
„U prehispansko doba, Indijanci su ovo piće pili tokom verskih obreda. Koristili su ga
sveštenici da komuniciraju s bogovima."
Starac se ustezao da proba bućkuriš sluzave građe, koji ga je podsećao na izvesne
telesne tečnosti. Ne mogavši da sakrije gađenje, pitao je:
„Šta je to?“
„Fermentisani sok od agave", odgovorila je Frida uzimajući mu čašu. „Nikoga neću
silom terati da nešto proba. Ukus treba da se oseti iz zadovoljstva, ne kao obaveza."
„Postoji u vama nešto veštičje, što očarava i zaslepljuje. Moţda ste me otrovali svojom
hranom. Otkako sam stigao u Meksiko, sve vidim drugačije."
Frida je zabacila telo unazad, ispuštajući dim cigarete. U dnu kuhinje, Agustin Lara je
na radiju pevao Samo ti.
„Moţda vas sada zelenilo trave podseća na lubenice? Krv na trešnje? A slatka
popodnevna sreća na nugat?“, pitala je Frida.
„Tako je... tako je...“, odgovorio je Trocki potvrđujući svako pitanje, što je i ličilo na
njega, profesora, velikog poštovaoca reči.
„Onda će nešto moje preći na vas kao so, jer da bismo ţiveli ovaj ţivot, moramo ga
malo i začiniti. Već vidite, pošto sam oduvek bolesna, vrlo sam izdrţljiva, iako je ţivot
ponekad kučka, ali ako ne patimo, ne učimo. Zato mu se doda malo majčine dušice, čili
papričica, karanfilića i cimeta, da bi imao bolji ukus.“ Frida mu je uzela šaku, prelazeći
jagodicama prstiju preko bora na njegovim zglobovima. „Pogledajte nas: vi ste bez
domovine, a ja bez noge.“
Eulalija se okrenula pokušavajući da utiša smeh. Trocki ništa nije razumeo jer je Frida
govorila na španskom, tako da je zbog Eulalijine reakcije morala da prevede šta je rekla, da
bi se i on nasmejao.
Frida mu je uz kafu ponudila hleb s pavlakom pa su se oboje počastili. Kada su ostale
samo mrvice, uzimala ih je prstima i polako jela, kao da ljubi vazduh. Trocki je mogao tako
satima samo da je posmatra, ali tad je Dijego uleteo u kuhinju kao uragan koji lomi palme i
brodove kad pogodi zemlju.
I baš tog dana, posle večere, Rus je ustao i odrţao govor o ţenama, da bi ga završio
milovanjem Fridine butine, čime je nastavio bestidno flertovanje započeto još izjutra.
Da bi se odmorio od popodnevne gozbe, Dijego je Trockog odveo da vidi Fridine slike.
Ona je stajala u uglu, pušeći u senci i čekajući komentare.
„Divno je, kao da je sve što ova zemlja predstavlja koncentrisano u duši jedne ţene.“
„To su samo moji portreti”, prokomentarisala je Frida.
„Dođavola, Frida! Pa bolje su od mojih", prasnuo je Dijego.
„Mnogo je moći u vašim rukama. Onaj ko ume ovako da radi četkicom i još da sprema
obroke u kojima svakodnevno uţivamo, mora biti veliki umetnik", pohvalio je Trocki Fridine
ruke.
Podigao je prst kao da se setio nečega i iščezao kao prikaza. Otišao je u svoju sobu po
knjigu i poklonio je Fridi, kao daje podanik koji se potčinjava carici. Frida je pročitala
engleski naslov Concerning The Spiritual In Art. Međutim, pisac je bio Rus Kandinski. Dijego
je započeo još jedan od svojih projekata miting, mural ili već nešto slično a Trocki je otišao.
Frida je otvorila knjigu i pronašla obeleţenu stranicu. Neko je podvukao olovkom: „U
suštini, boja je sredstvo kojim se vrši direktan uticaj na dušu. Oko je čekić koji ublaţava. Duša je
klavir s mnogo tonova. Umetnik je ruka koja preko određene dirke čini da ljudska duša zavibrira."
Među stranicama istrošene knjige, Trocki je ostavio i poruku: „U Kristininoj kući, sutra u
deset." Frida je morala da priguši osmeh da Dijego ne bi posumnjao u ljubavnu aferu s
liderom Oktobarske revolucije.
Kada ju je Dijego pitao da joj pomogne s Trockim, prihvatila je bez mnogo
uslovljavanja, znajući da će odnos s njenim muţem biti kao talasi koji dolaze i odlaze u
pesku: ponekad će biti kod kuće, a ponekad ne. I dalje su bili muţ i ţena, a razvod više nisu
pominjali. Ponekad, u pijanim noćima, Dijego ju je uzimao, a ona je dopuštala.
Ništa nije omelo ljubavnu avanturu s Rusom: Kristina i deca nisu bili kod kuće više od
pola dana, a njena sestra se pobrinula da imaju sve što im je potrebno. Ljubavnici su na
vreme stigli na dogovoreni sastanak.
Nakon odnosa, prekrivena samo starim šarenim ćebetom, koje su nekad davno doneli
ocu iz Saltilja, Frida je pogledala kroz prozor na ulicu. Kosa joj je bila razbarušena posle
sporog seksa sa Šiljobradim, punog milovanja. Njeni obrazi su se zajapurili kao meso na
ţaru, a telo je polako gasilo plamen ţelje, koji je i dalje kao ugalj tinjao u krilu.
„Frido, tvoji potezi četkicom su čarobni. Svaki put kada se bore s platnom, nastane
pravi rat. Kada razmišljam o revolucionarnoj umetnosti, delim je samo na dve vrste: na dela
čije teme oslikavaju revoluciju, i dela koja temom nisu u vezi s revolucijom, već su duboko
proţeta i obojena novom svešću koja nastaje iz revolucije. Toj vrsti ti pripadaš", rekao joj je
Trocki, koji nije prestajao da se divi Fridinom autoportretu u Kristininoj spavaćoj sobi.
Revolucionar je izgledao mlađe dok je govorio. Gledajući ga sa strane, Frida je
pomislila da bi se oštricom svojih reči mogao suprotstaviti i celoj Ruskoj armiji. Iako njegovo
telo nije poricalo godine koje su ostale za njim, bio je energičan i nadmen kao svadljivi
mladić koji sebi još nije pronašao dostojnog rivala. Nosio je gaće, majicu i naočare. Njegove
tanke noge, poput belih grana, drţale su se kao štapovi protiv uragana.
„Veruješ li u smrt?“, pitala ga je Frida.
„Smrt je stvarnost. Ne radi se o nekom verskom načelu, Frido“, odgovorio je mislilac,
nameštajući naočare.
„Besmisleno je pričati o tome... Najbolje bi bilo da zaboraviš", zareţala je Frida.
Trocki nije dozvolio da ga tako lako pobedi. Pribliţio se Fridi i pogledao šta joj to
napolju toliko odvlači paţnju. Iznenadio se kada je na tlu video malenu, tek izleglu
goluţdravu mrtvu pticu. Gore, na smokvinoj grani, majka je dozivala iz praznog gnezda, ne
dobijajući odgovor. Pretpostavio je da je mala ţivotinja pokušala da leti, ili se jednostavno
uplašila i skočila iz udobnog doma, našavši tako svoju propast.
„Otac mi je ispričao jednu priču iz stare carske Rusije, o dobrom vojniku koji se kući
vraćao sa samo tri okrajka hleba, ali je i njih usput poklonio trojici prosjaka. Oni su, u stvari,
bili maskirani duhovi. Zauzvrat su mu dali tri poklona s kojima mogu da se prevari demoni.
Ali najbolji od svih darova bila je vreća u kojoj moţe sve da se čuva, čak i smrt. Tako je i
uradio: uhvatio je Smrt, spasao svoje kraljevstvo i svi su u dobili večni ţivot. Ipak, to je samo
priča kojom se plaše deca. Srednjovekovna senka Starog sveta, u kojem su carevi bili kraljevi.
Jedini put kojim se moţe prevariti smrt jeste put nauke.“
„Smrt se ne plaši mikroskopa, u to sam sigurna."
Trocki je počeo da se igra njenom kosom. Frida mu je dopustila, zadovoljno uzdišući.
„Ti ćeš svojom umetnošću sigurno pobediti i samu smrt, Frido. Ne znam kakva
sudbina čeka umetnost, ali znam da bi ljudi, kada bi svi dosegli tvoj nivo, postali
neuporedivo jači, mudriji i suptilniji. Njihovo telo bilo bi skladnije, pokreti ritmičniji, a
glasovi melodičniji. Oblici njihovog postojanja dostigli bi dinamično dramatičan kvalitet.
Prosečan čovek bi dostigao veličinu Aristotela, Getea ili Marksa. A iznad tih visina, izdigli bi
se novi divovi."
 „Moţemo li ponovo da imamo seks dok pričaš?", pitala je Frida gaseći cigaretu u
pepeljari, pomalo sita njegovih intelektualnih vatrometa. Trocki je razmislio, a zatim se
nasmejao.
I Dijego se borio da ugrabi malo vremena sa svojim gostom. Kao i Trocki, bio je
opsednut svojim radom, ali to ga nije sprečavalo da svake nedelje vodi starca u obilazak
okoline glavnog grada. Trocki, kao metodičan profesor, samo je klimao glavom pred
pokazivanim prizorima, bilo da su to piramide, kolonijalna sela ili šume. Tokom ovih
obilazaka počeo je da sakuplja male kaktuse, koje je sadio u lonce i redao u dvorištu Plave
kuće.
Dijego se suzdrţavao pred Trockim, ali slikarevo divljenje prevazilazilo je rečite
fantazije koje je servirao novinarima kad bi ovi poţeleli da rasvetle njegovu ideologiju. Uvek
je puštao revolucionara da objasni svoju tačku gledišta, a onda bi se momentalno sloţio sa
njim, zadovoljavajući se ulogom običnog oboţavaoca svog političkog idola. Ironično, uprkos
Dijegovom nizu pohvala, priznanja i nepresušnog besramnog laskanja, sva paţnja Trockog
bila je posvećena Fridi. Pisao joj je vatrena ljubavna pisma i krio ih u knjigama koje bi joj
svake noći pozajmljivao pre nego što bi se oprostili. Frida je s njim komunicirala suptilnim
jezikom hrane.
Ta afera nije dugo trajala. Frida se još osećala povređenom zbog Dijegove izdaje i za nju
je sve to bilo samo osveta Dijegu. Njen pravi ljubavnik morao bi biti potpuno drugi tip
osobe, a Šiljobradi nikada ne bi mogao da zasiti njen apetit ni za muškarcima ni za ţenama.
Kriza je nastala kada su dva para, pod oštrim nadzorom nekoliko članova stranke, odlučili
da odu u obilazak savezne drţave Hidalgo, istočno od grada. Konvoj automobila zaustavio
se u predivnom raju hacijenda, u gradu San Migel Regla, s namerom da sledećeg jutra posete
piramide.
Trocki i Natalija uţivali su u kafi u senci vrba, ushićeni zbog okolnog pejzaţa. Njihova
hacijenda nalazila se na privilegovanom mestu, okruţena olistalim drvećem. Veličanstvena
građevina bila je vlasništvo Pedra Romera de Tererosa, prvog grofa od Regle, koji se u XVIII
veku obogatio iskopavanjem zlata u Realu del Monte.
Dijego i Frida šetali su polako preko romantičnog kamenog mosta i hranili patke u
ribnjaku. Njihov razgovor, gotovo beznačajan, sveden na razmenu svakodnevnih
informacija, prekinuo je jedan od čuvara, koji je prišao Fridi i predao joj knjigu.
„Šalje vam gospodin Trocki“, obavestio ju je.
Frida je otvorila knjigu i pronašla debelo pismo koje je pokušala da sakrije od Dijega.
„Šta je ovo, dođavola, Frido?“, pitao je radoznalo.
„Neke beleške o umetničkim konceptima Kandinskog.“
„Kakva si ti kučka! Boli tebe uvo za to, samo zavlačiš starca! Trebalo bi da te bude
sramota!“, zareţao je Dijego.
„Zar je muškarcu gore nuditi laţnu nadu da ću moţda spavati s njim, nego kad ti to
radiš ţeni? Koliko devojaka si ti obrlatio naznakama da ćeš spavati s njima, Dijego?",
odgovorila je Frida u svoju odbranu.
„To je apsolutno neuporedivo. Ako ţeliš da se svađaš zato što si ustala na levu nogu,
idi i svađaj se s nekim drugim. Na meni se nećeš istresati", ispljunuo je Dijego hrabro jer
izdajnik nema drugo oruţje kojim bi se branio i opravdao.
Udaljio se ostavljajući Fridu s pismom. Kao izgubljeni adolescent, preklinjao ju je na
devet strana da ga ne napušta i da prihvati da ţive zajedno. Frida je osetila gađenje. Ako je i
oklevala da ga ostavi, pismo puno preklinjanja dalo joj je sve razloge na svetu da to uradi.
Reći će mu to sledećeg dana.
Uveče Frida nije uspela da zaspi. Uţivanje u snu bilo joj je besmisleno zabranjeno pred
krivicom koju je izazivao očaj Trockog. Šetala je po terasi, gledajući svice kako izvode kišni
ples. Iznenadila se kada je čula njištanje konja. Onda je ugledala i Glasnika, kako izlazi iz
senke vrba. Njegove oči blistale su belo, baš kao i njegov konj.
„Šta te dovodi ovde? Je li došlo moje vreme? Nismo se tako dogovorile, znaš i sam.
Ako moj petao Kukuri otpeva pesmu suncu izjutra, ostajem ovde", prekorila ga je Frida.
Glasnik je samo stajao. Shvatila je da nije ona razlog posete, već neko drugi, koga je
vesnik njene kume strpljivo čekao.
Svici su počeli da se grupišu u čudne oblike, mnoţeći se tolikom brzinom da su uskoro
u mraku izgledali kao kaleidoskop. Zujanje krila odzvanjalo je kroz noć. Frida je stajala
zapanjena ovim čudom, posmatrajući slike koje su se razvijale pred njom. Poput dodira
Ţorţa Pjera Sere, svako stvorenje učestvovalo je u stvaranju slike u poentilističkom stilu,
koju je Fridina mreţnjača malopomalo počela da prepoznaje. Prvo je razabrala Trockog koji
sedi i čita, a zatim polako podiţe pogled s knjige i gleda kroz prozor. Malo dalje od prozora
nalazi se automobil, iz kog izlaze muškarci u tamnim odelima i sa sjajnim očima. Blesak to
su nesumnjivo pucnji ispaljeni u revolucionara. Trocki pada na pod oboren mecima.
Njegovo vreme na zemlji se završilo. Frida je ispustila jedan ţalostan uzdah pred vizijom
koju joj je poklonila kuma.
„Ne moţeš ga ubiti nakon toliko beţanja. Moţda bi i on mogao da napravi dogovor s
tobom. Daj mu još vremena, molim te, kaţi joj da uzme deo mog ţivota.“
Glasnik je samo nestao u noći, osvetljen svicima.

Piramide u Teotivakanu raskošno su se izdizale pred očima Trockog, koji je klimao

glavom, i sam zabavljen svojim tipičnim gestom odobravanja. Dijego mu je pričao čudne
anegdote o kanibalizmu prehispanskih Indijanaca, a Frida je bila tiha i smišljala kako da
upozori Trockog da će ga ubiti metak. Kada su se zaustavili na Aveniji mrtvih, između
Sunčeve i Mesečeve piramide, počela je da ih mori nepodnošljiva vrućina, kao da se na njih
usmerila ogromna lupa.
„Moram popiti nešto", zatraţila je Natalija i sela na stepenice, hladeći se maramicom.
Dijego je učinio isto. Za razliku od njih, Trocki je hteo da se popne na vrh veličanstvene
Sunčeve piramide.
„Zašto ne bismo nešto popili?" pitala je Frida.
Svi su se pogledali, ali niko ništa nije imao da ponudi. Kao da je pitanje bilo zazivanje,
pojavio se prodavač pulkea i ponudio im svoj proizvod iz domaće radinosti. Indijanac je na
ramenima nosio dve velike flaše lokalnog pića.
„Hoćete li se sada usuditi da probate pulke?", nasmejao se Dijego zaustavljajući se da
pozove prodavca.
„Odličan je dan za to“, odgovorio je Trocki, ponudivši ruku Fridi. Praćeni dvojicom
straţara koji su čuvali starca, pošli su ka prodavcu, ostavljajući Dijega iza sebe kao kaţnjeno
dete.
„Jesi li pročitala moje pismo?“, šapnuo joj je Trocki na uvo, pomerajući nervozno jezik.
Frida se trudila da ne napravi nijedan pokret kojim bi probudila sumnju pratilaca.
Nastavila je da hoda s kraljevskim drţanjem.
„Jesam. Ti znaš koji je moj odgovor. Koliko god da budeš uporan, mislim da je najbolje
da ovo prekinemo. Ipak, moram ti reći nešto vaţnije, što nema veze s tvojim mladalačkim
hirovima.” I s velikom ozbiljnošću, rekla mu je: „Lave, ubiće te. Nekoliko tipova će te
upucati. Kada noću budeš čuo automobil, znaćeš da je kucnuo tvoj čas.“
„Kako to znaš? Da li je špijun ubačen u našu grupu?”
„Ne. To je nešto što ti nikada ne bi razumeo. Traţila sam da ti da drugu šansu, kao što
je dala meni. Samo što moraš ti lično da zapečatiš dogovor s njom, da ti ţivot ne bi bio
istrgnut tako nasilno", objasnila mu je Frida.
 Straţar je već zaustavio prodavca pulkea. Frida je ugledala čašu punu guste tečnosti sa
sluzavim nitima i odmah je znala da je to znak.
„Kao što sam ti ispričala onog jutra, ovo je piće bogova. Ovo će biti naša svečanost.
Popij ga, poţeli da ţiviš još jedan dan i ona će te poslušati.”
„Neću to uraditi, Frido. Šta će mi ţivot ako ti nećeš biti pored mene?”
„Takav ţivot zove se brak. A tamo je Natalija, čeka te“, rekla mu je Frida.
Trocki je zurio u Fridu. Nije razumeo o čemu je pričala, ali mislio je da se radi o nekom
meksičkom obredu za prekid ljubavne veze. Prineo je piće usnama. Gustina mu se nije
svidela i stomak mu je zareţao pokušavajući da povrati. Ipak je sve progutao. Na kraju je
ipak osetio da oštar ukus osveţava. Alkohol iz pulkea raširio mu se telom, kao da obnavlja
mrtve ćelije. Njegove umorne oči dobile su novi sjaj i izgledalo je kao da su svi bolovi minuli.
Trocki je osetio da se i nešto drugo promenilo.
„Sada i ti imaš dogovor s njom", promrmljala je Frida, poljubila ga u ruku i vratila se u
grupu koja ih je pomno posmatrala.
Trocki je samo klimnuo glavom. Pokušao je da nagovori suprugu da proba pulke, ali
ona ga je odbila s gađenjem.
Bilo je suptilnih detalja koje je Natalija i te kako primećivala. Nije to mogla da objasni,
ali osećala je neprijatnost. Sumnja da će je verovatno napustiti, kao beskorisnu suprugu,
bacila ju je u takvu depresiju da je počela da mršavi, zaboravlja, govori besmislice i
neprestano poboljeva, sve u potrazi za paţnjom čoveka s kojim je bila u braku trideset i pet
godina. I bezbednosna pratnja Trockog primetila je promenu, a pošto niko od straţara nije
bio idiot, brzo su zaključili šta su razlozi ove situacije. Kao praktični ljudi, odlučili su da
uzmu stvar u svoje ruke: traţili su od Trockog da prestane da prati Fridu kao kuče i objasnili
mu da bi ga skandal potpuno diskreditovao i oduzeo mu status svetskog heroja. Tako su ga
zamolili da se preseli. Starac se opredelio za kuću u Vijenskoj ulici, koja se nalazila veoma
blizu Plave kuće. Takođe je imala i prostrano dvorište, u kojem je mogao da piše i gleda
svoju ţenu kako stari, prihvatajući mirno i izgnanstvo iz Rusije i iz Fridinog srca. Dijego je
bio jedini koji sve to nije prihvatio smireno. Vikao je da je nepristojno otići tek tako, da je to
nepoštovanje njega kao domaćina.
„Dijego, začepi”, promrmljala mu je Frida na uvo kako ne bi nastavljao s
melodramatičnim farsom.
Dijego je zanemeo.
„Zar ne shvataš, Frida?“, pitao je iznervirano kada su se povukli u sobu da to rasprave.
Frida nije ţelela da problem napravi još većim. Zapalila je cigaretu i bacila mu istinu u
lice, kao tortu.
„Ovde samo ti ništa ne razumeš. Neka ide, biće mu bolje bez mene. Već sam uradila
mnogo više nego što sam htela."
Dijego je odjednom shvatio sve što mu se dešavalo pred nosom. Frida se osvetila, ali
opet nije razumeo da ta osveta nije bila nimalo slatka, već je ostavila neprijatan ukus trule,
gorke pomorandţe.
Dana kada je napustio Plavu kuću, Trocki je napisao:

„Nataša prilazi prozoru do dvorišta i otvara ga da uđe više vazduha u prostoriju.

Mogu videti sjajnu traku zelenog travnjaka, koja se prostire iza zida. Iznad je nebo,
jasno i plavo, i sunce koje sija svuda. Ţivot je lep. Ţeleo bih da ga buduće generacije
oslobode od svakog zla, ugnjetavanja i nasilja i da u potpunosti uţivaju u njemu.“

Mnogi su to shvatili kao odu ţeni i ţivotu, ali samo Frida je znala da je to govor
zahvalnosti jer mu je dodeljeno još malo od tog divnog ţivota, koji je Smrt dala Fridi u
zamenu za njene ponude. Frida je mislila da je spasla Trockog od atentata mašinkama, ali
nekoliko meseci kasnije, revolucionar je završio sa alpinističkim pijukom zabodenim u
glavu, pronašavši svoju sudbinu koju je Smrt samo malo odloţila. Frida se pitala da li je Lav
zaista mogao da dobije samo nekoliko poklonjenih meseci, ili prema njemu nikada nije ni
postojala popustljivost. Odgovor nikada nije stigao jer je smrt večna misterija.
Frida se osvetila Dijegu. Okrenula je novu stranicu u svom ţivotu i ponovo čvrsto
uhvatila uzde svoje sudbine. Nastavila je dalje kao nezavisna ţena.

Šiljobradi je voleo iznenađenja. Nisam mogla mnogo toga reći jer je Dijego krao reći
svakome ko bi se pribliţio Trockom. Zato sam samo kuvala i ukusom hrane ispričala moju
viziju sveta, mnogo detaljnije nego što bih mu je prenela rečima. Oboje smo ţeleli samo
jedno bolji svet. A ko ga ne ţeli?

1 crveni snaper27 oko 2 kg teţak, očišćen i opran,

8 šolja sitno seckanog korijandra,
5 kiselih paprika (isečenih na debele kriške),
2 velike glavice crnog luka (isečene na kolutove),
4 šolje maslinovog ulja,
so i biber.

Ribu na tri mesta zaseći na leđima da bi se dobro začinila. U tepsiji pripremiti oblogu
od polovine seckanog korijandra, polovine paprika i polovine luka; preliti polovinom ulja,
posoliti i pobiberiti. Na to staviti ribu, a zatim je prekriti istim takvim slojem paprike,
korijandra i crnog luka i preliti ostatkom ulja. Rernu zagrejati na 200 stepeni i peći 40
minuta. Povremeno zalivati sosom, da se riba ne bi osušila. Sluţi se u tepsiji u kojoj se i
peče.

27
Lat. Lutianus campechanus vrlo ukusna morska riba. Kod nas je sporadično nazivaju crvena zrakoperka, crveni zubatac ili
jednostavno crvena riba, ali uglavnom je poznata kao crveni snaper (od engl. red snapper). (Prim. lekt.)
 K ada je papir za pakovanje pao na pod, vrisak se raširio poskakujući u svakom
uglu zgrade na Petoj aveniji. Nastavio je da odzvanja u glavnom hodniku sa
elegantnim kancelarijama izdavačke imperije Konde Nast, zastrašujući kao
zvona Apokalipse. Sekretarice su se uplašile i ispustile na pod raskošne naslovne stranice
Voga i crteţe Ĉamaka Kovarubijasa pripremljene za Njujorker. Potresene, rastrčale su se da
pronađu izvor tog prodornog vriska. Radnik iz obezbeđenja krenuo je s pištoljem u ruci,
strahujući od napada. Ţamor neizvesnosti i straha proširio se na sve zaposlene, koji su se
zagledali međusobno, pitajući se nemo da li bi uopšte i trebalo da otvaraju vrata iza kojih se
čuo krik Glavna sekretarica naoruţala se hrabrošću, širom otvorila vrata i prešla prag
kancelarije svoje šefice Kler But Lus, urednice kosmopolitskog magazina Vašar taštine.28
U luksuznoj kancelariji, dovoljno velikoj da se u njoj montira cirkus, s razmetljivim
crnim pisaćim stolom i koţnim foteljama u sredini, zatekli su papire razbacane po podu. A
malo sa strane, napola otvoren paket. Madam Kler nije bila na svom mestu, već sklupčana u
uglu sobe, kraj velikog prozora koji je gledao na Central park okupan jesenjim bojama.
Klečala je, rukama pritiskajući usta, trudeći se da uguši novi krik. Oči su joj bile raširene, a
par suza slivalo joj se niz obraze, odnoseći sa sobom i skupu šminku. Izgledala je preplašeno,
kao da ju je neko potopio u dubine noćne more. Nije bilo despotskog pomodnog kreveljenja,
gurmanluka i koktela. Nije bilo ni traga sujete na koju su zaposleni navikli, već samo
apsolutni strah. Podigla je drhtavu ruku i pokazala na paket. Radnik obezbeđenja i
sekretarica prišli su mu oprezno. Paket je u jutarnjim časovima stigao iz Evrope. Oboje su
morali da uguše vrisak kada su otkrili nezamislivo bolestan prizor. Ako je reč o šali, bila je
veoma neukusna. Niko zdrave pameti ne bi ni pomislio da uradi tako nešto. A autorka te
jezive slike samo što se pojavila na naslovnoj strani časopisa Vog, gde je čak nekoliko članaka
njenu najnoviju izloţbu dizalo u nebesa.
Slika, urađena odličnom tehnikom, prikazivala je pad Klerine najbolje drugarice Doroti
Hejl, koja je izvršila samoubistvo bacivši se s njujorškog nebodera. Samoubistvo je prikazano
u tri faze: minijaturna figura ţene koja skače kroz prozor zgrade, jedna veća slika modela
koji pada, a u dnu slike, na nekoj vrsti platforme, nepokretno telo koje krvari, kao da je
Doroti upravo tresnula na put ka zagrobnom ţivotu. Njene oči gledale su pravo, širom
otvorene, dozivajući u pomoć. U dnu, u jednoj liniji, tragičan događaj objašnjenje slovima
boje krvi:

„U Njujorku, dana 21. oktobra 1938, u 6 ujutru, ubila se gospođa Doroti Hejl,
bacivši se s veoma visokog prozora nebodera Hempšir haus. Kao uspomenu za Dorotinu
majku, a na zahtev Kler But Lus, naslikala Frida Kalo.“

Na gornjem delu slike, anđeo je prolazio između oblaka koji su se gubili među
udaljenim vrhovima nebodera. Očigledno Fridi slika nije bila dovoljno krvava pa je na ram
dodala crvene fleke, kao da ga je Dorotina krv isprskala u trenutku pada.
„Uništi je!“, naredila je madam Kler svojoj sekretarici, ali ni ona ni radnik obezbeđenja
nisu se ni pomerili. Bili su hipnotisani pred uznemirujućom slikom.
Frida nikada nije saznala za uţas koji je prouzrokovala slikom. Bila je potpuno udaljena
od svega, utonula u olujno nebo koje i najiskusnije ţene pretvara u potpuno nepromišljene.
Taj opojan parfem imao je samo jedno ime ljubav. Ali nije Dijego izmamio te uzdahe, već
mršavi gospodin sanjalačkog pogleda, finih manira i golubljeg ponašanja. Nikolas je bio
Mađar, što se primećivalo u govoru, plemićkom drţanju i severnjačkom pogledu. Iako je

28
Engl. VanityFair.
poticao iz siromašne porodice, već je u dvadeset prvoj godini ţivota postao jedan od
najpoznatijih fotografa u Sjedinjenim Drţavama i sarađivao s časopisima kao što su Harperov
bazar i Vašar taštine. Bio je pravi princ na belom konju: pilot aviona, šampion u mačevanju,
briţan otac dve ćerke, velikodušni pokrovitelj umetnika i proţdrljivac moderne umetnosti. I
pored toga što je posedovao toliku energiju, ispostavilo se da je u intimnim odnosima bio
neţan i blag, što je Fridu podsećalo na oca Giljerma i presudilo da mu se baci pred noge.
Upoznala ga je u Meksiku pre izvesnog vremena, preko Ĉamaka Kovarubijasa,
zajedničkog dobrog prijatelja i Nikolasovog vernog kolege u terevenkama, budući da su
obojica radili za isti časopis. Od samog početka fotograf je bio okruţen mirisima, bojama,
teksturama i ukusima koje je širila Frida. Samo koračanje po Plavoj kući u Kojoakanu bilo je
putovanje za njegova čula, podstaknuto paradom slika, Judama od kartona, posuđem iz
Talavere, meksičkim bezdlakim psima koji skaču između njenih sukanja, kreštavim
papagajima i očerupanim gospodinom Kukurijem koji voli da trči u prisustvu gostiju. Sve to
bilo je pomešano sa izvrsnim jelima njene kuhinje i aromatičnim poslasticama, sposobnim da
naelektrišu svako nepce.
Nakon što je Trocki izašao iz njene kuće, Frida se vratila svom ţivotu, a svi prijatelji i
poznanici stekli su utisak da se konačno razvela od Dijega. Ipak, samo je Frida znala da je
njihov odnos kao droga s koje je teško skinuti se, od onih koje uzrokuju doţivotnu patnju.
Jednostavno nije mogla prestati da daje kontradiktorne komentare o svom bivšem muţu.
„Muka mi je od tog debeljka, sada sam srećna što ţivim svoj ţivot“, komentarisala je na
ručku s kolegama umetnicima. „Taj debeli starac bi sve uradio za mene, ali mi je odbojno da
bilo šta traţim od njega", rekla bi zatim. A samo nekoliko minuta kasnije, nostalgično bi
izjavila: „On je tako neţan, mnogo mi nedostaje..." Na tom ručku, gde se Frida pred
poznanicima naprosto razlagala na različite ţene, bio je i Dţulijen Levi, koji je bio zaslepljen i
Fridinim karakterom i njenim delom, a pokušavao je da je ubedi da izloţi slike u njegovoj
galeriji u Njujorku.
„To je prilika koju ne smeš propustiti, mala", rekao je Nikolas svoje mišljenje, flertujući
s njom i odgovarajući na Fridin strastveni pogled, od onih koji sinu samo kad parovi umeju
da uţivaju u seksu.
„Zašto se zanima za moj rad? Nije ništa posebno", odgovorila je, slegla ramenima i
uzela tekilu da utoli bol, haos i pritisak koji se neminovno javlja na pragu uspeha, na korak
od lansiranja u orbitu.
Razvod od Dijega podstakao ju je da pokuša da obnovi svoj ţivot s Nikolasom kao
ljubavnikom. Osim toga, nedavno je čuveni glumac, poznat po svojim ulogama gangstera,
platio velikodušan iznos za nekoliko njenih slika. Tako je, uprkos svojoj nesreći, postajala
slikarka za svoj račun, a ne više samo darovita ţena velikog muraliste. Bez Dijega, ţivot joj se
nastavio samo zbog strasti prema slikanju. Nije ostavljala nijedan izgovor kumi da prekrši
obećanje.
„Ja ću ti pomoći sa izloţbom", obećao joj je Nikolas. I ispunio je obećanje, i to ne samo
kao ljubavnik nego i kao kolega: pomogao joj je sa utovarom i istovarom radova, s
pravljenjem kataloga. Zbog toga se Frida, kada je krenula u Njujork sa svojom novom
ljubavlju, oprostila samo od gospodina Kukurija, koji ju je, dok mu je govorila, gledao
buljavim očima:
„Molim te da me ne prevariš. Moraš pesmom najavljivati dolazak sunca svakog dana
jer je od danas pa nadalje svaki dan veoma vaţan za mene.“ Zatim je krenula na svoju prvu
veliku izloţbu.
Nikolas je bio ponosan što je Fridin ljubavnik, a bio je i veoma zaljubljen u nju.
Međutim, nikada nije uspeo da shvati da je ona pre pirotehnička igra nego devojka. Nije ni
slutio da je i dalje u kontaktu s Dijegom i da ju je baš on poslao kod urednice Vašara taštine
da ugovori posao.
 „Ona je divna ţena, pitaj je da ti pozira i moći ćeš da joj prodaš sliku“, uveravao ju je
Dijego, ljubeći je u čelo za oproštaj.
Frida je znala daje Dijego iskreno srećan zbog njene izloţbe i da uţiva u njoj kao
ponosni otac u uspehu ćerke.
Boravak u Njujorku s Nikolasom bio je uljuljkivanje u ruţičaste oblake. Osim što je
uţivala u draţima svog ljubavnika, vazduh slobode, koji ju je udario pravo u lice, gonio ju je
da zavodi svakog koga je smatrala dostojnim da ga odvede u krevet, od galeriste Levija, do
jednog starog ljubitelja slikarstva.
Veče otvaranja izloţbe bilo je veličanstveno. Frida je blistala. Konačno su je zvanično
prepoznali kao umetnicu, a to se dogodilo u istom onom gradu u kojem je Dijego doţiveo
najveći neuspeh u ţivotu. Kritika ju je veoma dobro ocenila, a svi njeni poznanici pojavili su
se u galeriji.
„Prelepa je...“, šapnula je Dţordţija O’Kif Fridi, dok joj je krala poljubac u kupatilu.
„Izloţba?", pitala je koketno Frida, znajući da je kraljica te noći.
„Slikarka", dodala je razmenjujući s Fridom pogled starih ljubavnika.
Nakon što su se podsetile strastvenih noći, izašle su da se promuvaju po guţvi. Spazile
su Nikolasa, koji je pričao s madam Kler Lus.
„Dopada ti se? Je li dobar prema tebi?", pitala je Dţordţija.
„Ne zasluţujem ga. Ja sam loša prema njemu zato što sam navikla na Dijegova
maltretiranja."
„Budi srećna, Frido! Ti si ţena koja se menja. Ona koja hoda sa smrću“, oprostila se
Dţordţija od nje.
Frida joj je namignula i otišla da se uhvati za sigurnu ruku svog novog partnera.
„Frido, madam Kler je oduševljena tvojim delima. Ţeli da uradiš i jednu sliku za nju“,
objasnio joj je Nikolas sa osmehom, pokretom kojim je dominirao nad svima.
„Biće mi zadovoljstvo da je naslikam."
„Ţelim da poklonim jednu sliku majci Doroti Hejl, moje najbolje prijateljice", objasnila
je pomerajući čašu vina s jedne na drugu stranu, kao na vagi. „Bila je lepa i bilo bi tuţno da
se njeno lice zauvek izgubi. Ti je moţeš ovekovečiti."
„Je li to ona što se ubila? Mogla bih da uradim eks voto“, rekla je uzbuđena Frida,
srećna zbog novog izazova. Izgovorila je to na španskom, ali je videla lice madam Kler, koja
se smeškala iako je ništa nije razumela.
Tako je zaista i bilo. Ĉak i da je razumela Fridu, madam Kler pojma nije imala šta je eks
voto i čemu sluţe te male ploče oslikane na starinski način, s prikazima nesreća u kojima
Bogorodica spasava ţrtvu, a koje u Meksiku ostavljaju u crkvama kao zavetne ponude.
„Kako god ti smatraš da je prikladno. Tvoje slike poseduju ţensku snagu koja će postići
pravdu."
I sklopile su dogovor.
Frida nije ponovo čula ime Doroti Hejl sve do nekoliko sati posle izloţbe, kada su ona i
Nikolas završili vođenje ljubavi, u znak proslave trijumfa njene izloţbe. Iscrpljeni, leţali su
goli na razmeštenom krevetu, zagrljeni, gledajući kako se prva svetlost zore crveni
sudarajući se s fasadama oblakodera. Nikolas samo što nije zaspao, bezbriţno ušuškan dok
ga je ona neţno milovala po grudima. Frida se prekrila plahtom da bi sakrila sakatu nogu.
„Ne prekrivaj je. Sve na tebi je lepo, i mane i vrline."
„Samo bolesnik moţe reći da je ova moja noga lepa... trebalo bi da mi zakonom zabrane
da je pokazujem svojim ljubavnicima. Zbog toga i nosim duge suknje."
„Pa sviđa mi se. Ja sam bolesnik. Ĉak mi se sviđa i ono što vi danas radite, da dajete
mrtvima da jedu... Bolesno je, ali mi se sviđa."
 Frida je širom otvorila oči i naglo skočila. Videla je prve zrake sunca, kao ruke diva koji
se uspravlja. Zbog guţve oko izloţbe i prekida s Dijegom, zaboravila je na datume, a njena
izloţba bila je veče uoči Dana mrtvih.
„Danas je Dan mrtvih! Moram da postavim oltar s ponudama! Šta se to desilo u mojoj
glupoj glavi? Kako sam to mogla da zaboravim?" počela je histerično da vrišti.
Nikolas je ostao da leţi gledajući je kako šeta tamoamo kao luda. Frida je gola skakala
po sobi, skupljajući suknje i ogrlice od ţada.
„Zaboravi na to, Frido, i spavaj. Sutra ćemo videti šta moţemo da uradimo."
„Ne! Neće biti sutra!", vikala je iz sveg glasa steţući zube. „Moţeš li da mi pomogneš?
To je pitanje ţivota i smrti!", izjavila je očajna Frida. Nikolas je mislio da je pijana pa se samo
okrenuo i prekrio plahtom.
„Previše si popila. Odspavaj, pričaćemo kasnije."
Nije bilo diskusije, samo vika i udarci začinjeni gnevnim kletvama. Frida se obukla i
izašla, psujući majku majčinu Nikolasu, koji nikada nije uspeo da razume taj napad histerije.
Frida je strahovala da neće ispuniti svoje obećanje. Ako se kuma iznervira, mogla bi da
prekine dogovor. Izašla je na ulicu koja se tek budila i protezala, spremajući se da pokrene
reku pulsirajućeg gradskog ţivota. Osećala se izgubljeno tako obučena kao Teuanka usred
ogromnog grada, kao brodolomnik na ivici da se udavi.
Razmišljala je da ode na groblje i oda počast, ili da uđe u neku crkvu, ali ništa od toga
joj se nije činilo dostojno veličanstva plemenite Smrti. Psovala je što bar nije ponela Knjigu o
svetoj travi jer bi onda lako napravila gozbu. Međutim, beleţnica je ostala na stolu u Plavoj
kući.
Kada su joj se suze skupile na obrazima, na ivici da padnu i spoje se s parom iz
kineskih perionica i jutarnjom rosom, ugledala je na ulici Glasnika, među ţutim taksijima i
svetlima vatrogasaca. Beli konj dahtao je plavu paru, što je ukazivalo na to da je stvaran.
Glasnik je povukao uzde i laganim udarcem mamuza poterao konja do Fride. Namestio je
revolucionarni sombrero i obišao na putu nekoliko rabina, jednog pekara, koji je straţario
kraj svoje isporuke, i grupu radnika u kombinezonima, koji su raspravljali o sinoćnoj borbi.
Niko se nije zaustavio da ga pogleda, iz jednostavnog razloga što za njih on nije bio tamo.
Beli konj je stigao do Fride, koja je utučeno podigla pogled i pitala:
„Dolaziš po mene, je li tako? Ona te je poslala, znam. Htela bih da joj objasniš da je reč
o grešci. Nikada nisam prestala da joj ukazujem poštovanje i trebalo je da napravim ponudu.
Ţao mi je...“ Tu joj se glas slomio. Glasnik je samo zurio u nju gladnim očima i pruţio joj
ruku. „Ţeliš da pođem?“, pitala je Frida. Nije bilo odgovora. Njegova ruka i dalje je stajala
ispruţena. To je bila ruka izborana od pluga i polja. Frida ju je prihvatila, pozdravivši se sa
svetom. Osetila je hrapave ţuljeve, isečenu koţu i ogrubelu spoljašnjost. Iznenada se našla
na leđima konja. Pre nego što je uspela udobnije da se smesti, vetar joj je već šibao lice.
Kada je otvorila oči, bila je iznenađena što se nalazi u nekom stanu u Njujorku. Glasnik
je nestao. Frida je osećala vrtoglavicu, ali je ta mučnina brzo izbledela. Mogla je da čuje svoje
disanje, tako da je pretpostavila da je još ţiva. Iznenadila se kada je shvatila da gleda u ţenu
koja se češlja. Bila je to lepa i ponosna dama, s drţanjem koje imaju samo skupe glumice.
Nosila je elegantnu večernju haljinu od crnog satena, ispod koje su se njene bradavice
zavodljivo isticale. Ţena je pevušila Mrtvačev bluz, istu onu melodiju koju je zviţdukala i Eva
Frederik. U njenim svetlim očima, koje su gledale iz ogledala toaletnog stočića, Frida je
prepoznala oči pokojnice.
„Bila sam budala što sam mislila da će sve biti bolje“, rekao je jedan glas pored nje.
Frida se okrenula i susrela sa istom prefinjenom ţenom: ista haljina, ista frizura, ali
ukrašena svetlucavim brošem sa ţutim cvetovima. Bez sumnje, to je bila Doroti Hejl.
„Stvari nikada ne budu bolje, saznala sam to kada sam izgubila sina. Trebalo je to
odavno da shvatiš, draga", odgovorila joj je Frida, pomalo iznenađena, vraćajući pogled na
drugu Doroti, koja se i dalje sređivala pred ogledalom.
„Kako si uspela da izdrţiš toliko? Zar te ne boli duša?"
„Svaki dan."
Doroti ispred ogledala sređivala je niz oproštajnih pisama koje je već napisala. I dalje je
pevušila melodiju koja je ispunjavala prazninu stana, čija samoća je bila takva da se mogla
opipati.
„Svašta mi je nudila da zapečatimo dogovor, ali nisam to mogla da prihvatim. Toliko
me je uplašila pomisao da će biti još bolova, da je nisam mogla drţati za reč", objasnila joj je
Doroti, pokušavajući da namesti mokru kosu. Iz njenog vrata počela je da curi krv kvaseći joj
haljinu koja se lepila za telo. Frida je primetila da joj lobanja izgleda kao smrskana lubenica.
Shvatila je da Doroti priča o kumi i o dogovoru koji se nije mnogo razlikovao od onog koji je
pre mnogo godina ponudila i njoj: da nastavi da ţivi, u zamenu za ţrtvu svake godine. Od
ljubavi do zdravlja.
„Produţiti ţivot patnjom? Postojanje za bol? Ako ti je takav dogovor ponudila, to nije
loše. Na kraju krajeva, čovek se rađa da bi patio", promrmljala je Frida.
Doroti ispred ogledala stavljala je ţuti ukras, koji je njeno drugo ja posle isprljalo
grimiznim flekama. Frida se okrenula prema krvavoj Doroti, smešeći joj se ţenstveno, i
pohvalila je, kao što to ţene uvek rade kada se nađu u salonu lepote:
„Baš ti je lep ukras.“
„Sviđa ti se? Hvala, poklonio mi ga je jedan od mojih ljubavnika, Isamu Nogući."
„Stvarno? Ne mogu da verujem! On je i meni bio ljubavnik!“, primetila je iznenađeno
Frida.
Njih dve su se gledale, kao dve strane ogledala, ali odraz očaja bio je isti.
„Jedan od najboljih", završila je krvava Doroti nestašnim tonom.
Frida se ugrizla za usnu. Doroti ispred ogledala upravo je ostavljala grimizni otisak
poljupca na oproštajnu poruku svom bivšem ljubavniku Nogučiju.
„Ništa mi ne pričaj. Dijego je mrzeo Nogučija jer sam mu rekla da sam s njim vrištala
glasnije nego ikada s Dijegom."
Krvava Doroti se nasmejala. Obe su uţivale. Frida je zaćutala jer je Doroti ispred
ogledala graciozno pošla prema prozoru. Kada ga je otvorila, oluja je naglo ušla, zbog čega
su se papiri razleteli.
„Napravila sam zabavu, pozvala prijatelje, pila i uţivala. Kasnije su otišli u pozorište,
da gledaju neki Vajldov komad. Rekla sam im da moram na dugo putovanje", objašnjavala
joj je krvava Doroti dok se njeno drugo ja penjalo na prozor. „I onda sam se ubila. Nisam
imala novca, gubila sam lepotu i šarm. A šta drugo preostaje?"
Druga Doroti malo je oklevala na ivici prozora. Zviţduk vetra odjekivao je stanom.
Prsti su polako pustili ivicu prozora i nestala je u ponoru dubokom šesnaest spratova. Nije
se čuo nikakav vrisak.
„Da li je trebalo da prihvatim ponudu?", upitala je tonom očaja krvava Doroti, a usta su
počela da joj se pune krvlju.
„Ne znam. I ja se pitam da li je nagodba bila dobar izbor. Cena ţivota je veoma visoka",
odgovorila je Frida.
Doroti joj nije mogla ponuditi ništa više osim pogleda koji će kasnije prikazati na slici:
izgubljen, ne toliko zbog lica smrti, koliko zbog lica samog ţivota.
Frida je zatvorila oči očekujući svoju sopstvenu smrt, jer više nije čula svoje srce. Kada
ih je otvorila, shvatila je da se nalazi u istoj onoj ulici u kojoj je ugledala Glasnika. Njeno srce
je ponovo kucalo. U daljini, kao neki odjek, čulo se kako kukuriče petao. Bio je to gospodin
Kukuri, koji je najavljivao novi dan. Setila se da je zamolila Kristinu da postavi oltar za Dan
mrtvih u Plavoj kući. Izgleda da ju je sestra, koja ju je jednom podlo izdala, sada spasla.
Pluća su joj se napunila sveţim vazduhom.
 Okrenula se da pogleda stan u kojem je spavala njena savršena ljubav. Bio je previše
lep i previše ispravan. Ljudi se ne venčavaju sa onima koji im osvoje srce. To je rezervisano
za ljubavne romane i romantične filmove, ali u ţivotu, ljudi ostaju sa osobom koja ih je
dotakla, a nije ništa promenila. Zbog toga je znala da ne bi mogla ostati s Nikolasom i da će
uvek biti vezana za Dijega, iako ga je i dalje osuđivala zbog izdaje. Sve je to bio deo ţrtve
koju je zahtevao dogovor s kumom. Uzdahnula je i odlučila da se vrati u stan, gde ju je Nik
sigurno zabrinut čekao. Njena budućnost baš i nije bila svetla: sama i bez partnera. Ali njene
slike će ostati. Imala je ponudu da izlaţe i u Parizu. Njene četkice, ulja i boje voća biće joj
jedini verni pratioci.
Tiho je otvorila vrata, da ne probudi Nikolasa koji je spavao kao beba. Skinula se, legla
u krevet i zagrlila ga. Utešena njegovim ujednačenim disanjem, odlučila je da uţiva dok
traje. Uskoro je zaspala.
Eks voto Doroti Hejl uţasnulo je madam Kler. Prvobitni poriv bio je da je uništi, ali ju je
njen prijatelj Nikolas Murai ubedio da ne radi to. Ipak, naručila je od drugog slikara da
obriše red u kojem piše: „Kao uspomenu za Dorotinu majku, a na zahtev Kler But Lus...“ Takođe,
zbog nečega su uklonili i anđela na nebu.
Pošto je mrzela tu sliku, čuvena urednica poklonila ju je svom prijatelju Frenku
Krauninšildu, velikom poštovaocu Fridine umetnosti. O toj slici više niko ništa nije čuo
nekoliko decenija. Jednog dana tajanstveno se pojavila ispred ulaza Muzeja umetnosti u
Feniksu, gde je i izloţena.

Nik se našao u Meksiku zato što ga je Migelito Kovarubijas pozvao. Voleo je dobro da
jede i uvek je razmišljao o pravom vinu uz svako jelo. Kada su mi jednoga dana doneli čili
papričice i flašu tekile, spremila sam im krmenadle. Oduševio se, iako je imao stomačne
tegobe zbog ljutih papričica.

KRMENADLE U TEKILI
LOMO AL TEOUILA

1 kg svinjskih krmenadli,
15 maslina bez koštice,
kriške halepenjo ljute papričice,
kriške babure,
4 izgnječena češnja belog luka,
čašica tekile,
kašika putera,
kašika pšeničnog brašna,
so i biber.

U krmenadle udenuti masline i kriške papričice i babure. Zatim ih namazati belim

lukom, solju i biberom. Staviti u tepsiju sa šoljom vode, prekriti i sat i po peći na 180
stepeni. Malo pre nego što bude gotovo, preliti tekilom i vratiti u rernu. Moču od pečenja
pomešati s puterom i brašnom i posluţiti s krmenadlama.
 P rvi put ih je srela u jednom izgubljenom kafeu na Monparnasu. To je bila baraka
za koju su se lepili razni mirisi i zadasi, kao što su prašina, stara koţa i ustajalo
vino. Bila je to aroma koji je proţimala samo gostionice Starog sveta, kao da
svaka šoljica kafe udara još jednu recku u istoriji koja traje još od perioda kada su Rimljani
vladali tim zemljama. Frida je sedela, bolesna zbog infekcije bubrega i neraspoloţena zbog
nesposobnosti sakate noge. Ĉudak joj je prišao sa leđa. Osetila je kako se vazduh pomera u
stranu kada on hoda, udaljavajući se od njega, beţeći od njegovog ludila i genijalnosti. Jeza
joj je prošla duţ bolesne kičme. Polako se okrenula i pogled joj se susreo s parom očiju koje
su se pomerale kao nervozni crvi, namećući svoj nedostatak razuma. Luđačkom pogledu
konkurenciju su pravili i veliki brkovi: tanki i dugački, leteli su po vazduhu kao cvetna leja.
Ti brci bili su toliko moćni da je izgledalo kao da je Dalijevo telo zalepljeno za njih, a ne
obrnuto. Njegov glas nije bio impresivan, nekako je bio laţan. Slika je bila očaravajuća, a
karakter nimalo.
„Oči od opsidijana prizvale su morskog puţa, da zajedno plešu uz jezivu simfoniju
smrti", rekao je Dali pompezno, kao mačak u čizmama koji kralju pokušava da preporuči
svog gospodara.
Frida je osetila jezu sličnu kao pri susretima s Glasnikom, ili onu koju je izazvalo
samoubistvo Doroti Hejl. Taj glas dolazio je iz dubine uma, koji je naseljavao zajedno s
čistim delirijumom.
Frida je poljubila čašu konjaka delikatnim gutljajem ljubomorne ljubavnice. Toplota
alkohola naelektrisala joj je udove kada se Dali, s kapom kakvu nose markizi i gospodskim
štapom iz Andaluzije, smestio u stolicu, kao da je katolički kralj isklesan u kamenu za
katedralu u Santjagu de Komposteli.
„Da li znate nešto o smrti?“, pitala je Frida.
Dali se namestio u svom zamišljenom prestolu.
„Ona je ta koja daje i poseduje. Ona je ta koja odobrava, ali i uzima. Kraj je svega, ali ne
i početak. Postoji zato što i mi postojimo. Jednoga dana, kada prestane da vlada, ona će
završiti svoje i Smrt će umreti", recitovao je slikar.
Frida se sloţila s tim. Niko ne bi bolje mogao definisati njenu kumu.
„Gospođa Rivera je ovde zbog izloţbe. Šteta što onaj koji je umro ne moţe da je vidi“,
objasnio je Andre Breton, ne predstavljajući Dalija, koji je s lulom u ustima izgledao kao
dosadni profesor iz engleske škole, daleko od predstave velikog vođe nadrealističkog
pokreta, kako je sam sebe voleo da naziva.
„Tačno, Daliju bi se dopalo da vidi dela gospođe Rivere. Za njega bi to bilo kao da je
pronašao nekoga sličnog sebi... Šteta što je umro“, dodao je pesnik Pol Elijar.
Otkako je Dali javno podrţao Frankovu pobedu i prigrlio religiju dolara, njegove
kolege nadrealisti odnosili su se prema njemu kao prema osobi iz daleke prošlosti, odnosno
kao da je odavno umro.
Meri Renolds, partnerka Marsela Dišana, koja je ugostila Fridu u svom domu
spasavajući je njenog prvog domaćina, razmetljivog i egocentričnog Bretona, pribliţila joj se i
šapnula na uvo:
„To je pravo pozorište. Komedija! Istina je da je nevin kao evnuh. Gala se lično
pobrinula za kastriranje."
Frida je morala da nabaci nestašan osmeh kada je čula definiciju. Smeh ju je naterao da
se okrene i ponovo pogleda kitnjastog umetnika, koji je i dalje sa svoje stolice gledao na
smrtnike poluboţanskim očima. Podrugljiv stav ga je malo razoruţao pa je počeo da se znoji.
Bez sigurnosti koju mu je pruţala blizina supruge Gale, bio je bespomoćan kao dete bez
majke. Breton je podigao čašu vina da bi okvasio grlo. Marsel Dišan ga je gledao s detinjim
osmehom, na ivici da mu stavi pribadaču na stolicu. Pesnik Pol Elijar izvukao je lice iz svojih
novina s vestima o predstojećim ratovima, a Maks Ernst naoštrio je nos da bi indigo očima
pokazao na Fridu. Seda kosa starog lisca privlačila je Fridu. Uţivala je u njegovom društvu i
razgovoru s njim. Pored Marsela Dišana, Ernst je bio jedini pripadnik tog kruga koji se Fridi
dopao. Ostatak, i to ne samo prisutni nadrealisti, već i ceo Pariz, nikako joj se nije dopadao,
što je doktoru Eleseru i napisala na jednoj razglednici. Odavao je utisak propadanja, a
stavovi nadrealista bili su beskorisni i potpuno besmisleni. U svojim pismima, objašnjavala
je doktoru:

„Ne moţeš ni da zamisliš kakve su kučke ti ljudi. Gade mi se. Toliko su

intelektualni i korumpirani da ih ne podnosim. To je zaista previše za moj karakter. Više
bih volela da sedim na zemlji i prodajem tortilje na pijaci u Toluki, nego da se druţim s
ovim naduvanim pariškim umetnicima, koji previše sati provode grejući svoje cenjene
guzice u kafeima.“

I upravo je to ono što su uglavnom i radili. Dišan je insistirao da je prati na prijem u

njenu čast. Ostala je još jedna noć do otvaranja izloţbe u Galeriji Pjera Kola. Ideja o izloţbi
rodila se posle Bretonove posete Meksiku. Otkako su se njegove oči zaljubile u Fridine slike,
insistirao je da prikaţe njena dela Francuzima. Podstakao ju je svojim predlogom, ali je to, u
stvari, bila veoma loša ideja: Breton je sve to ostavio da lebdi u vazduhu. Nikada nije
podigao slike koje je Frida poslala, niti je izvadio dozvole za njihov uvoz. Što je još gore,
kada je već bila u Francuskoj, Frida je morala da pozajmi novac jer nije imala ni cent.
Pretpostavila je da je deo nadrealističkog sna ţiveti s tri novčića, a izlaziti na ulicu u
raskošnom odelu, kao ostareli paun. Kada je Dijegu pisala o tome kakva je situacija, razljutila
ga je bezočnost Francuza. Rešio je to na jednostavan način: sledeći put kada Breton kroči u
Meksiko, lično će mu prosvirati tintaru svojim revolverom.
Ipak, postojalo je i mnogo razloga zbog kojih je Frida prihvatila izloţbu. Znajući svoju
sudbinu, beţala je od stvarnosti. Ostavila je Nikolasa, ljubav svog ţivota, u Njujorku, a nije
imala ţelje da se vrati u Meksiko, gde su je čekali lanci koji su je vezivali za Dijega. Nalazila
se na ničijoj zemlji, u sentimentalnoj pustinji. Zato se i uputila u Stari svet, ali zbog te odluke
se svakodnevno kajala. Nedostajali su joj Murai, Dijego, porodica u Meksiku; osim toga, po
dolasku se ozbiljno razbolela i prvu nedelju u Parizu provela oporavljajući se. To baš i nije
bio najbolji način da se poseti Grad svetlosti.
„Vidi, vidi, vidi! Pa to je klub luđaka... Hej, Andre! Hoće li danas biti pun mesec?“,
viknuo je krupan čovek koji je upao u kafe kao revolveraš s Divljeg zapada. Nosio je uzan
sako bez kragne i kratke pantalone. Bio je veliki poput drveta i kiseo poput sirćeta. Dok je
govorio, debeli brkovi izgledali su kao dlakavi crv koji se migolje. Pratio ga je tip ćelav kao
bilijarska kugla, kome su pametne naočari sakrivale tuţan pogled.
„Hemingvej i Dos Pasos“, šapnula je Meri Renolds Fridi, koju je zabavila naglost
grubog čoveka. Izgledao je kao stampedo krava za kojim jure kauboji. Odmah je prekinuo
zasedanje u kafeu.
„Saznao sam da jedan divan meksički cvetak hoda ovuda“, rekao je Hemingvej,
klanjajući se i ljubeći Fridinu ruku pretrpanu prstenjem.
Dopustila je da je ponese trenutak, a naročito zato što je ostatak nadrealista gledao u
Amerikanca kao u frape usred gozbe s jarebicama.
„Onaj ubica ţivotinja, Kovarubijas, pričao mi je o vama", rekla mu je Frida na
engleskom.
„Taj crnja zasluţuje batine zbog karikature u Vašaru taštine, zareţao je Amerikanac,
puckajući prstima konobarici da ga posluţi.
 Frida se naslađivala komentarom. Očigledno je bio hrabar. Ĉamako Kovarubijas
nacrtao ga je kao Tarzana koji na grudi stavlja tonik za rast kose. To je bio besmislen i ne baš
suptilan crteţ. A Hemingvej je mrzeo svaku njegovu crticu. Ali to nije bilo ništa novo:
oduvek pohvale svako dobro prima, a na kritiku odgovara agresijom.
Frida je otpila liker, uprkos zabrani francuskih lekara, od kojih joj je već bilo muka.
Ţelela je da što pre okonča svoje putešestvije kako bi mogla da se leči kod humanijih
doktora.
„Bez granica i ideja, okupili smo se u čast ţene koja je otelotvorenje slobode", rekao je
Breton, ne menjajući svoj izraz dosade, kao da je ţivot tako mondenski da zahteva da se
najpre pretvori u nadrealizam da bi u njemu uţivao. „Ona je bomba upakovana u ukrasni
papir."
Svi su podigli čašu. Pre nego što su nastavili s nazdravljanjem, ponovo ih je neko
prekinuo aplauzom u dnu kafea. Tapšanje je zvučalo zlobno poput smeha pajaca, razdiruće
kao ispovest samoubice. Svi prisutni su se okrenuli. To je bila druga grupa, čudna i netipična
kao i nadrealisti: jedan ćelavi s kosim očima, u starom odelu, izgledao je kao Kinez, ali
previše sarkastičan da bi to stvarno bio; pored njega Englez, previše pompezan da bi bio
bogat; zatim pravi biznismen, nalickane kose, u odelu ručno krojenom po meri, s
leptirmašnom; i sićušna ţena, iz koje je senzualnost izbijala kao pred kraj seksualnog odnosa.
„Pauvres!29“, dobacio je s gađenjem Breton.
Grupa je privukla svoje stolice, sto i pića da bi se spojili. Mali ćelavi nasmejao se Fridi
široko, pokazujući joj sve zube, i namignuo joj.
„Izgledaju kao smrdljivi sir, ali to su samo deca koja se igraju intelektualaca. Ako ih
namaţete na hleb, nisu toliko loši", rekao je Fridi.
Postojalo je nešto u njegovom drţanju što je podsećalo na Dijega. Previše
samopouzdanja i egocentričnosti da bi stalo samo u jednog čoveka. Ţena s kosom crnom kao
katran i očima velikim kao komete pruţila joj je porcelansku ruku, neţnu kao uvozna svila:
„Nin... Anais", rekla je lepotica.
Frida ju je gledala puna zadovoljstva i poţude, kao parče kolača. Anais joj je dotakla
ogrlicu od ţada, kao četvorogodišnje dete koje se igra s majkom.
„Lepa si. Sve na tebi je lepo."
„Hvala", odgovorila je Frida na španskom.
Anais je pribliţila lice s krupnim očima i poljubila Fridu u obraz, a zatim se udaljila,
sva rumena.
„Volim tvoje slike. Prepoznala sam te s fotografija u Vogu.“
Anais i Frida su se pogledale. Nisu morale ništa da govore, razumele su se bolje nego
sestre bliznakinje. Anais, ţena sva u očima, izvinila se za ponašanje svog ćelavog prijatelja i
zlobnih komentara na račun nadrealista.
„Izvinjavam se zbog Henrija, on je malo grub."
„On je gad", objasnila je Frida na španskom. Sa saučesništvom u punom zamahu,
nastavila je: „Ali takvi su najbolji u krevetu, zar ne?"
Izazvale su utešan smeh onih koji su ih razumeli, a njih je bilo malo. Prisutni su više bili
fascinirani njenom umetnošću nego španskim šalama. Ipak, tad je i Dali izvio brkove u
grimasu koja bi se u nekim delovima sveta mogla smatrati i osmehom.
„Draga, sviđa mi se što si započela razgovor o nečemu malo zanimljivijem od
nadrealističkih i socijalističkih manifesta. Seks utiče na sve nas, a svaki umetničkiizraz laţan
je bez slobode i ljubavi", rekla je Bretonova supruga Ţaklina, prelepa plavokosa lutka.
Breton je Ţaklinu takođe upoznao u kafeu. Skandalozno lepa plavuša, koja je sedela za

29
Fr. Siromasi!
stolom i nešto pisala, privukla mu je paţnju. Zamišljao je da baš njemu nešto piše. Svakako,
kako se po pravilu ništa ne događa onako kako to neko zamisli, to nije bilo tačno, ali je na
kraju ipak uspeo da se oţeni tom lepoticom.
„ A seks je laţ?" pitala je Meri.
„Seks jeste. Ipak, ne treba nam više od toga", ispravila ju je veličanstvena plavuša i
poslala Fridi poljubac, prisećajući se trenutka slabosti koji im se dogodio u Meksiku.
Frida se uvek dobro osećala okruţena ljubavnicima. Što ih je više imala, dobijala je i
više saučesnika.
„Materinstvo ili seks?", pitala je Anais.
„Šta je prvo nastalo, kokoška ili jaje?", odgovorila je pitanjem Ţaklina.
„Nisu svi sposobni za čudo za koje je sposobna kokoška. Neki od nas se moraju
zadovoljiti drugim stvarima", uključila se Frida, shvativši da se formirao trust ţenskih
mozgova. „Zato se neka jaja moraju razbiti da bismo se mi pronašle."
„Rovita jaja su odlična za doručak", igrala se Anais.
„A još ako su od nekog petla kokošara, još bolje."
Nakon ovog poslednjeg komentara, zavladao je muk među ţenama. Muškarci su ih
samo gledali radoznalo. Niko ih nije razumeo, niti je pokušao. Ipak, čisto iz znatiţelje, ţeleli
su da shvate o čemu pričaju.
„Hajde da igramo igru istine", opustio je Dišan malo atmosferu.
„Onaj ko bude odbio da kaţe istinu, biće kaţnjen", objasnio je Breton. Gricnuo je lulu i
započeo pucajući pravo u Hemingveja: „Erneste, imaš li ti uopšte dlake na grudima?"
Svi su počeli da se smeju. Pisac je, razjaren, skočio i raširio košulju, a nekoliko dugmadi
poletelo je u vazduh. Frida se odmah iznervirala kada je videla da ne razume igru i da je,
kao i svaki gringo, previše ozbiljno shvata.
„Vi ste obična gomila kokošaka. Samo kokodačete. Nikada niste videli mrtvog čoveka,
niti ste pucali iz pištolja", eksplodirao je iznervirani pisac. Toliko je vikao da je prosipao
pljuvačku kao sveštenik blagoslove. „Ako taj nemački megaloman osvoji neke teritorije, to je
samo zato što ćete mu vi to dozvoliti."
Hemingvej je izašao iz kafea jednako silovito kao što je i ušao. Frida je pomislila da će
se moţda vratiti preko okeana, u potrazi za snom koji su Sjedinjene Drţave izgubile s
pronalaskom klima-uređaja. Dos Pasos je mirno ustao. Poljubio je Fridu u obraz, svečano,
kao da je ikona, i nestao na pariškim ulicama.
„Anais, jesi li neverna svom muţu Igou?“, pitala je Ţaklina, vraćajući se u igru.
Igo, onaj s leptirmašnom, napravio je grimasu kiselu kao prokislo mleko. Bio je naivan,
ali nije voleo da mu se to baca u lice.
„Kazna", odgovorila je ţena sva u očima.
„Veţi oči i pogodi ko te je poljubio", naredio je Breton.
Anais je skinula maramu s kose i neţno, kao indijska princeza, stavila je svilu na lice.
Med, koji se prolio s tim pokretom, rasplamsao je igru. Ţaklina je dala znak Fridi, koja je
odmah zatim prišla Anais i neţno poljubila njene usne od trešnje.
„Ima ukus začina, mente i anisa. Samo ţena koja kuva moţe da ima ovakav ukus.
Podseća me na Kubu, vraća me u Španiju, ali ovo mesto je još divlje."
Kada je skinula maramu, dobila je poljubac u obraz. Ovoga puta od Ţakline.
Ta igra je bila jedan od specijaliteta nadrealista. Igrali su se jer svet više nije imao
vremena da se igra. Verovali su da je, kada su svi na posao počeli da nose kravatu i akten-
tašnu, čovečanstvo nepovratno odraslo i izgubilo detinjstvo kada se popodne trošilo na igru.
Kada se igra završi, čovek je ostario.
„Ţeleo bih da pitam preminulog da li je bio nevin kada se oţenio Galom?“, pitao je
Maks Ernst najzlobnije što je mogao.
„Moje telo bilo je čisto, ali ja sam iznad telesnih zadovoljstava", promrmljao je Dali i ne
gledajući ih. Njegov ponosan pogled bio je iznad njih, na samo dva koraka od najbliţeg
boga.
„Znala sam“, promrmljala je Ţaklina.
„Koliko imaš godina, Frido?“, pitao je Dišan.
Frida je okrenula lice. Pogodili su je u bolnu tačku. Celog ţivota skrivala je godine,
govoreći da je rođena 1910, s Meksičkom revolucijom. Uvek je oduzimala tri godine.
„Kazna", rekla je Frida.
Breton je podigao obrve, toliko da su mu skoro spale s lica. Bez razmišljanja, rekao je
kao da traţi da mu neko doda so:
„Jebi se sa stolicom."
Fridine spojene obrve izvile su se i odvojile od lica. Zahtev je bio zlonameran. Ipak, sela
je na pod, šireći dugu suknju u boji jabuke, kao obojeni vodopad. Počela je da miluje stolicu,
suptilno i zavodljivo. Malo-pomalo, njen zanos je rastao, drţeći se za parče drveta, da bi
odjednom zauzela seksualni poloţaj i počela da vrišti kao da stiţe do vrhunca orgazma. Na
kraju je ustala. Obrisala prašinu s odeće i vratila se za sto.
„Ja noćas neću moći da spavam. Razmišljaću o vašoj predstavi, gospođo Rivera", rekao
je Henri Miler, onaj s pametnim očima.
Frida je znala da se upravo proslavila.
„Ko kaţe da je to bila predstava", odgovorila je ne mareći.
„Mogu li se stvarati dela koja nisu umetnost?" pitao je Dišan Bretona.
„Svako delo slobodnog čoveka je umetnost", odgovorio je Granelj otimajući igru.
Bio je savršen sledbenik Trockog, kao i Breton, ali njegove izjave bile su samo urlici u
pustinji. Staljin ih je ućutkivao ne mrdajući prstom. Na nadrealističkom sastanku zavladala
je tišina, kao da je ušao nezvani gost a ušla je politika.
„Uzmite me, ja sam droga! Uzmite me, ja sam halucinogen!“, dramatično je povikao
Dali. Zamahnuo je ogrtačem, kao toreador plaštom, i otišao marširajući.
Sastanak se pretvorio u nešto neprijatno. Frida nije bila iznenađena. Bila je naviknuta
na nepristojnosti između Dijega i drugih slikara, gde je alkohola i praznih obećanja o
revoluciji bilo napretek.
„Treba nam nova igra. Ova više nije zabavna“, rekla je Ţaklina proţdirući cigaretu.
Ponovo je zavladala tišina. Okolišanje, tokom kojeg su se svi samo gledali, bilo je toliko
dugo da je podsećalo na dosadnu operu. Frida je bila sigurna da su to namerno uradili, samo
da naglase laţnu dramatičnost.
„Izvanredan leš!“, predloţio je Breton ne ispuštajući lulu. Nije odmah bilo odgovora,
samo tišina, neophodna da bi se stvorila napetost. Zatim su uzeli list papira i savili ga
nekoliko puta. Grupa je prihvatila signal i ponovo su razgovarali. Počeo je Maks Ernst: na
jednoj strani papira nacrtao je pola glave neke osobe, a zatim je presavio papir da bi neko
drugi nastavio crteţ. Igra se igrala tako da svako vidi samo kraj onoga što je nacrtao
prethodni igrač, da bi mogao nastaviti linije, sve dok ne dođu do stopala. Kada rasklope
papir, pojaviće se jedinstvena osoba, stvorena grupno od delova koje je svako nacrtao
izvanredan leš. I sam naziv igre bio je igra za sebe. Nastao je kada su se prvi put na isti način
igrali rečima i na francuskom napisali: „Le cadavreexquisboirale vinnouveau.“30 Frida i Dijego
igrali su je kao svoju ličnu igru tokom boravka u Sjedinjenim Drţavama. Igrali su je ispijajući
vino na boemskim okupljanjima. Frida ju je oboţavala jer je oslobađala njene najčistije
detinje nagone, ali ih je kombinovala s jedinstvenom prirodnom seksualnošću: uvek je crtala
velike polne organe ili neke druge seksualne atribute, i uz smeh izjavljivala: „Ja sam
pornografkinja!“
Za Bretona je igra bila način da se otkrije podsvesno kod ljudi. Bio je ubeđen da

30 Fr. Izvanredan leš piće novo vino

stvaranje treba da bude intuitivno, spontano, razigrano i koliko god je moguće nesvesno.
Zato je uvek nastojao da se igra realizuje pod velikim dozama alkohola ili droge: što su
igrači dalji od stvarnosti, rezultat je autentičniji.
„Tvoj red.“ Breton je dodao papir Fridi, koja se odmah bacila na posao.
Ozbiljnost je već zaključana u škrinju, a smeh se velikodušno poklanjao. Vino je
pomagalo da se podmaţu reči i veče je dobijalo oblik. Frida je predala papir sledećem crtaču.
Svako je završio svoj deo. Breton je lagano razvio crteţ. Prizor je većini bio smešan, ali ne i
Fridi. Na slici je bila ţena s velikim šeširom i velom. Neko joj je nacrtao velike mačje oči,
spremne da progutaju sve pred sobom. Nosila je tradicionalnu bluzu, poput Fridine, ali s
poprsjem koje se prelivalo. Dugu suknju, s prorezom na sredini, kroz koji se mogao videti
njen polni organ prekriven stidnim dlakama. I na kraju, kosti na stopalima. Frida je gledala
paţljivo i smireno. Crteţ je izgledao kao razglednica poslata s one strane ţivota. Barem je tad
shvatila da je bila prisutna i ovde, iako je bila daleko od svog svetilišta Dijega.
Izloţba u galeriji imala je širok naziv Meksiko, jer je Breton dodao bezbroj sitnica koje je
sakupio na svom putovanju. Ali to nimalo nije zasenilo Fridu. Njena dela i dalje su bila
glavna atrakcija. Otvaranje je bilo veliki događaj, kojem je prisustvovao svako ko se smatrao
malo vaţnijim u Francuskoj. I novine su je pohvalno ocenile: „Rad gospođe Rivere predstavlja
kapiju otvorenu ka beskonačnosti i kontinuitetu umetnosti." I predstavnik Luvra zaljubio se u
Fridine voćne slikarske poteze i odlučio da kupi jedan autoportret za veliki muzej.
Uprkos svemu, Frida se osećala usamljeno, otuđena od tih ljudi koji se guše u svojim
sopstvenim rečima. Osećala je da je negde van tog mesta. Glamurozna, u uobičajenoj odeći
astečke princeze, tokom zabave posle otvaranja stajala je u jednom uglu, gledajući kako
ličnosti dolaze i odlaze. Pridrţavala se za čašu i ogrtač. Smatrala je da je popularnost njenih
dela prekomerna i opterećujuća. Moţda je to bilo previše za ţenu koja je slikala samo da bi
odagnala bol ţivota. Ovakva vrsta pohvala i čestitki mogla bi da hrani Dijega, ali ne i nju.
Menjala bi sav svoj uspeh samo da se moţe vratiti muţu i da joj on bude veran.
„Vaša dela su kao san“, rekao joj je čovek čvrst kao hrast.
Njegova preuranjena ćelavost svetlela je kao sijalica, a prodorne oči kao dva noţa,
kojima su spuštene obrve sluţile kao zaštita, da bi mu dale ljubazniji izgled. Njegov izraz
lica bio je prijatan, izraz lica apsolutnog pobednika.
„Ne slikam snove ili košmare. Slikam svoju stvarnost", odgovorila je Frida.
Pablo Pikaso ju je probo pogledom kao da u njoj pokušava da otkrije tajnu njenih dela.
Otkrio je da je ona sama bila platno, paţljivo oslikano svakom godinom ţivota.
„Oduvek sam govorio da kvalitet jednog slikara zavisi od toga koliko prošlosti nosi sa
sobom."
Frida se nasmejala. Moţda je pokušavala da flertuje s Pikasom, a moţda je samo traţila
prihvatanje u neprijateljskom svetu. Uspela je u oba.
„Moj ţivot je moja umetnost. Započela sam sve to da bih oterala dosadu i bol. Sada
tvrde da sam nadrealista."
„Vidi, lepa... i ja sam ţeleo da postanem slikar, a postao sam Pikaso."
Frida mu je poklonila ljubazan osmeh. Njene tanke usne izvile su se u polumesec,
zasenjujući boju grimizne suknje. Pikaso je bio očaran.
„Ti si tuţna. Tvoje oči su iskrenije od tvojih slika“
„Vraćam se u svoju zemlju i moram doneti neke odluke. Ne znam šta sledi. Ne znam
šta da radim.“
„Ako unapred znamo šta ćemo tačno raditi, čemu to onda uopšte raditi? Kada bi
postojala samo jedna istina, ne bi postojale stotine slika na istu temu“, odgovorio joj je slikar,
uzeo je za ruku i poveo kroz gomilu koja se divila njenim delima. „Majka mi je pevala neku
špansku pesmu koja ide ovako: Nemam ni oca ni majke koji bi trpeli moj bol / Ja sam siroče..."
Pikasovo pevanje bilo je prijatno. Frida je bila oduševljena melodijom.
 „Ako me naučiš tu pesmu, pevaću ti meksičke pesme. Od onih uz koje bol u duši vri...
A ako nas zatekne jutro, pripremiću ti i meksički doručak. Dobićeš enčiladu i beli pasulj",
ponudila ga je Frida, a on je prihvatio klimanjem glave.
Noć je protekla u razgovorima koje su delili s nadrealističkom grupom. Za Fridu je
Pikasovo prihvatanje bilo nešto posebno. Pratio ga je glas da je uţasno strog kritičar. Bio je
stari mrgud pred njemu stranom umetnošću, ali čak i tako, otkako su se upoznali na izloţbi,
pa sve do trenutka kada je Frida krenula u Meksiko, nekoliko dana kasnije, za nju je imao
samo reči hvale. Bio je stalno pored nje, pokušavao da je navede da se oseća bolje, da je uteši
poklonima. Fridin najdraţi poklon bio je par zlatnih minđuša u obliku malih ruku. Kada ih
je primila, Frida je pokušala da mu objasni da je okruţuje smrt i da odavno ţivi pozajmljeno
vreme, ali Pikaso joj je, ne obraćajući paţnju na njenu priču, samo rekao:
„Zapamti, sve što se moţe zamisliti, to je i stvarno!"

Kada putujem, iz Meksika mi najviše nedostaje buđenje uz miris kafe s cimetom I

masti u tlganju, u kojem se prţi dobar doručak. To je uvek vesnik početka novog dana i
sećanje na to koliko je prethodni dan divan bio.

½ šolje ulja,
4 jajeta,
4 tortilje,
2 kuvana paradajza,
jedan prstohvat origana,
12 ljute pečene ljute papričice,
1 kašika crnog luka iseckanog na kolutove i
¼ kašičice sitno iseckanog belog luka.

Paradajz samleti zajedno s orlganom, paprlčicama, belim lukom, solju I malo vode.
Tortilje provući kroz vruće ulje da bi omekšale, vodeći računa o tome da ne dobiju zlatnu
boju. Zasebno, na vrelom ulju Isprţiti jaja tako da ţumance ostane celo. Tortilje staviti na
tanjir, preko njih staviti prţena jaja i preliti vrućim sosom od paradajza; na kraju dodati
kolutove crnog luka.
 B aš kao što mu je Frida rekla dana kada su se rastali, jedne majske noći na
početku četrdesetih, oluja se spustila na Kojoakan. To nije bila prirodna već
politička oluja. Grupa Staljinovih pristalica, uključujući i slikara Davida Alfara
Sikeirosa, napala je sobu Trockog mašinkama i ispalila stotine metaka. Nikada nisu ni
pomislili da je stari komunista u tom trenutku sanjao prizor koji mu je Frida opisala i da je
bio upozoren da će umreti od metka. Tako je, čim je čuo buku točkova kako se zaustavljaju
pred kućom, praćenu škripom kočnica, koracima i vratima koja se otvaraju, znao da je to
znak pa je odmah skočio na Nataliju. Zajedno su se srušili iza kreveta mnogo pre nego što je
počelo rešetanje. Nije ih okrznuo ni jedan jedini metak. Nadţiveo je svoj čas, a Smrt je
ispunila svoj deo dogovora.
Dijego je postao jedan od osumnjičenih i morao je da beţi. Pomogle su mu njegove dve
ljubavnice: Polet Godard, bivša supruga Ĉarlija Ĉaplina, i Irena Bohus. Sklonio se u San
Francisko i slikao mural, ne osvrćući se na ono što se dogodilo u Meksiku.
Trocki je od atentata imao osećaj da je Frida u svemu bila u pravu i da ga je viša sila
poštedela smrti. Međutim, zato je postao nepaţljiv i u kuću pustio Merkadera, kojeg je
nekoliko puta sreo u Fridinoj kući u Kojoakanu. Španac je rekao da je došao da ga pita za
mišljenje o nekom rukopisu. Dok je Trocki čitao beleške, razabrao je preko okvira naočara
siluetu svog ubice, kako podiţe alpinistički pijuk i zabada mu ga u lobanju; a iza njega je
ugledao ţenu sa širokim šeširom, u čipkanoj haljini i s mrtvačkim osmehom gospodaricu
kraja, kosačicu ţivota. Smatrao je da ga je prevarila. Produţila mu je ţivot tek nešto malo. Da
je imao vremena, opsovao bi, ali pijuk se zario u njegovu glavu, koja se raspukla kao
lubenica. Ipak, Trocki je umro tek u bolnici.
Policija je znala da je Merkader Fridin poznanik. Ĉak ju je posetio u Francuskoj, dok je
spremala izloţbu. I njoj je bilo čudno što ju je samo pitao dve-tri gluposti, a zatim netragom
nestao iz njenog ţivota. Ipak, svi pogledi bili su upereni u princezu u teuanskoj nošnji. Ljudi
u uniformama preplavili su Plavu kuću kao morski talas, uhapsili bolesnu Fridu i Kristinu,
koja je decu morala da ostavi samu kod kuće.
Zatvorili su ih u vlaţan i mračan zatvor, koji je smrdeo na urin. Frida i Kristi nisu
reagovale na ispitivanja, nego su molile da pošalju nekoga da pazi na decu. Ipak, kao i svaku
apsolutnu moć, kod koje oni s novcem dobijaju sve usluge, a siromašni samo šamare,
policiju nimalo nisu ganule njihove suze, već su još i pritegli konopac, da vide hoće li im
mučenje slomiti duh.
Nakon maratonskog ispitivanja, posle kojeg nisu dobili odgovore na osnovu kojih bi
mogli da sprovedu zakon, Fridu su ponovo vratili u ćeliju, kao kad psa zatvorite u zadnje
dvorište. Kada je mesec u poslednjoj četvrtini dotakao tamni plašt, a noćni vetar oţiveo, tek
tada je Frida uspela da se otrgne od plača. Licem okrenuta ka zemlji, razmišljala je da bi
sada, samo kad bi mogla, ubila svog petla, čisto da im ne pruţi zadovoljstvo da je zaključaju
do kraja ţivota.
Vetar je duvao kroz rešetke, hladeći dušu već slomljene slikarke. S mesečinom je u
ćeliju stigao i san. Frida je podlegla umoru i nesreći. Njen um se odbio o zidove i odleteo na
mesto koje nije bilo ništa manje tamno, ali joj je bilo draţe. Tamo je bilo upaljenih sveća,
razbacanih levodesno, posađenih bez ikakvog razloga na sve strane; a u pozadini se
presijavalo nebo boje divljeg duda, u nijansama roze šećerne vune.
„Ovo je tvoja kuća, Frido, dobro došla!“, rekla je ţena s velom. Frida je ustala, otresajući
bol s kostiju i hrabrosti.
„Moj ţivot je sranje. Svaki put kad pokušam da ispravim neku grešku, spotaknem se o
još veći kamen. To nije dobar način da se ţivi, samo da se umre“, gunđala je Frida.
 „Koliko se ja sećam, Frido, u dogovoru nismo pominjali zadovoljstvo i sreću“, primetila
je kuma.
„Ali trebalo je da me upozoriš na ovo, jer ţivot bez ţivota beskoristan je kao i materica
bez rađanja. Što si mi, uzgred, takođe velikodušno darovala*', kritikovala ju je Frida.
Ţena s velom joj je pomilovala prljavo lice, saţalivši se na njene patnje.
„Ostalo ti je još mnogo da ţiviš, Frido. Pogledaj ovu sveću, to je tvoj ţivot. Plamen će
sijati još mnoge noći", objasnila joj je Kuma, pokazujući joj sveću pored nje, koja je gorela
vatrenim plamenom. Frida je znala da je to njen ţivot; uopšte nije izgledalo kao da će se
uskoro ugasiti.
„I šta sad da radim?"
„Udaljila si se od svoje sudbine, od uţadi koja te odrţavaju u ţivotu. Pokidane niti
doneće ti samo još više nesreće. Pogledaj unapred, priznaj svoje stanje i blistavi svet te čeka",
rekla je carica mrtvih.
„Koja je moja sudbina?", pitala je Frida.
„Ti već znaš gde se nalazi", odgovorila je kuma.
Frida se probudila kada je čula škripu zatvorskih vrata. Pustili su je posle dva dana.
Policija nije otkrila dovoljno da bi je optuţili, a to što su je drţali u zatvoru prouzrokovalo je
protest cele svetske javnosti. Takođe su i Dijega oslobodili svih optuţbi i pozvali ga da se
vrati u zemlju. Ubica Merkader dobio je zatvorsku kaznu, a u SSSRu je odmah proglašen
nacionalnim herojem.

Dok je slikao mural u San Francisku, Dijego je unajmio telohranitelja da ga čuva. Nije
strahovao toliko od policije koja ga sumnjiči za saučesništvo u ubistvu Trockog, već da će ga
ubiti u znak odmazde zato što je pomagao Trockom. Moţda su se zbog toga njegova
politička ubeđenja okrenula kao vetrokaz pa je odjednom prigrlio Staljinov komunizam.
Nadao se da će tako umiriti neprijatelje. U to vreme je saznao za Fridino teško zdravstveno
stanje: zbog kratkog boravka u zatvoru, bila je veoma bolesna i, po preporuci meksičkih
doktora, pred hitnom i teškom operacijom. Da li je moguće da je on kriv za to, jer on ju je
ostavio samu, prepuštenu sudbini? Uz konsultaciju s jedinim čovekom kojem je Frida
bespogovorno verovala, s doktorom Eleserom, odlučio je da uradi sve što moţe za svoju
ţenu. Doktor ju je telefonom pozvao da dođe u San Francisko.
Frida je prihvatila iako je podozrevala da Dijego kuje neki plan. Doktor je u svom
pismu prokomentarisao:

„Dijego te mnogo voli, a i ti njega. Takođe je istina da pored tebe ima još dve velike
ljubavi: slikanje i ţene uopšte. Nikada nije bio monogaman, niti će to ikada biti. Ako
misliš da moţeš prihvatiti stvari takve kakve jesu, da ţiviš s njim pod ovim uslovima, da
sputaš svoju ljubomoru prirodu u korist rada, slikanja, ili čega god što bi ti pomoglo da
mirno ţiviš i da ti zaokupi vreme toliko da uveče budeš iscrpljena, onda se ponovo udaj
za njega."

Dijego ju je sačekao na aerodromu s ogromnim buketom cveća, dobroćudnim

osmehom i ţeljom da se po drugi put spoji s njom. Frida je zagrlila svog bivšeg i budućeg
muţa i njegovu ţelju da ostanu zajedno. Nije bilo mnogo prostora za improvizacije. U
zatvoru je shvatila da je zauvek spojena s tim divom-ţabom.
Doktor Leo ju je primio kod sebe u bolnicu. Već posle mesec dana, Frida se osećala
raspoloţeno da nastavi put, gde god da je on vodio.
„Šta je ovde?“, pitao je Dijego nervozno, sumnjajući pomalo u Fridin razum. Ona je
teško hodala zbog bolesti.
„Ne verujem da ovde ima mnogo ponuda. Recimo da je to previše ličan meksički
praznik", priznao je doktor Eleser, koji je nosio korpu punu posuđa i jela.
Dijego je dahtao kao vo, takođe noseći jednu korpu, dok je Frida proveravala imena na
grobovima sa izbledelim spomenicima.
„Pronašla sam je, evo je“, pokazala je Frida staru nadgrobnu ploču obraslu
mahovinom.
Dijego je odmah pustio korpu da padne na zemlju, a doktor je svoju spustio na drugu
grobnicu. Sunce je počelo da se krije. Groblje je bilo pusto, bez obzira na to što je bilo veče
uoči Dana mrtvih. Brzi američki ţivot nije ostavljao mesta za sećanje na one koji odmaraju u
grobnicama.
„Očisti ga pre nego što staviš sveće, Dijego", rekla je Frida šireći stolnjak po grobu.
Doktor joj je dodavao jela koja je skuvala uz pomoć medicinske sestre. Frida ih je
prihvatala uţivajući natenane u mirisu svakog.
„Praseće pečenje, u čast mama Matilde. Volela ga je s tortiljama“, objasnila je smeštajući
ga u centar, u blizini sveća koje je Dijego palio.
„Ova rebarca su moja“, šalio se doktor predajući joj jedan tanjir.
Frida ga je stavila sa strane, kao srce koje se nudi nekom prehispanskom bogu.
„Umirem od gladi, Friduča. Zar ne smem ništa da jedem?“, gunđao je Dijego.
„Prestani da kukaš i dodaj mi ostatak", naredila je Frida pokazujući termos sa atoleom i
korpu sa astečkim kolačem, koji je napravila od sastojaka koje je Dijego kupio u Latinskoj
četvrti.
Frida ga je zamolila da nabavi pulke, ali to je u San Francisku bilo nemoguće. U
nedostatku pulkea, donela je flašu votke, koju je sipala u čašicu i spustila na oltar. U tišini se
prisetila Trockog, njegovog prekinutog rada i nepokolebljive političke vere. Pomislila je da
su ga ubili kao i Isusa: samo zbog uverenja, što je bila prava šteta jer je takvih ljudi sve
manje.
„Ovo će biti prvi put da diţem oltar za mrtve u mojoj zemlji. Nedavno sam bio u
Packuaru da vidim ponude za Dan mrtvih, ali nikada nisam ni pomislio da ću postavljati
oltar ovde, u ovom gradu“, rekao je doktor, gledajući kako se dim tamjana meša s dimom
duvana koji su pušili.
„Kada bi tvoja zemlja smrt posmatrala malo vedrije, a ţivot malo ozbiljnije, bila bi
manje ratoborna", izjavila je Frida zadovoljno.
Ĉinilo se da joj se ţivot vraća. Dijego je klimnuo glavom, prihvatajući njene reči. Da bi
sprečio doktora da se raspriča, ukrao je Fridi poljubac pun ljubavi. Ona se naslađivala
poljupcem kao da je slatkiš,
„Imam nešto za tebe“, šapnuo je Dijego Fridi.
Slikar je iz dţepa pantalona izvadio mali drveni autić. Njegova originalna boja bila je
sjajno crvena, ali sada je bio izgreban, istrošen i potamneo. Nije bilo sumnje da je to bio onaj
isti automobilčić koji je upao u kanal u Sočimilku onog dana kada je Frida otkrila aferu
između Dijega i njene sestre. Isti onaj koji je poklonila Dijegu pre mnogo godina u
Tepostlanu. Onaj u kojem je zatvorila ljubav prema svom muţu. Frida je bila iznenađena.
Bilo je nemoguće da je to taj isti autić, ali već je naučila da ţivi u nadrealizmu.
„Autić? Ali... kako je to moguće... izgubio se u vodi?“, promucala je Frida.
„Ti si onog dana otišla besna. Naš splavar, videvši da si se naljutila, pomislio da je to
zato što ga je tvoj sestrić ispustio. Skočio je u vodu, pronašao ga i dao mi da ti ga vratim.
Naravno, nije ni pretpostavio da si se ti naljutila iz potpuno drugog razloga", objasnio je
Dijego.
„I sve ovo vreme si ga čuvao?”
„Nisam mogao da ga bacim. On je deo tebe. Ĉuvao sam ga sve ovo vreme. Mislim da bi
najbolje bilo, ako ćemo se ponovo venčati, da ga sada ti čuvaš", stavio je igračku u Fridine
ruke, preklopio ih i neţno poljubio.
 Doktor ih je posmatrao, zadovoljan što je ovome i lično doprineo. Poţurio ih je:
„Vreme je da idemo. Ovi mrtvi me plaše. Ako stvarno izađu da probaju tvoja jela, ne
ţelim da budem prisutan."
„Doktore, budi siguran da će izaći, u to nema sumnje", rekla mu je Frida oslonjena o
Dijegovu ruku.
Vratili su se na put, ostavljajući sveće da obasjavaju jela, pozivajući stanovnike
podzemlja da uţivaju u njima. Na nadgrobnoj ploči još su se mogla razabrati urezana slova
Eva Marija Frederik.
U decembru su se Frida i Dijego venčali po drugi put. Ceremonija je bila kratka i
jednostavna, toliko lišena bilo kakve pompe da je Dijego tog dana otišao da radi na muralu.
Kasnije su proveli dve nedelje putujući po Kaliforniji. Kada se vratila u Meksiko, više nije
osećala bolove i teţinu svoje bolesti. Frida je u Plavoj kući spremila sobu za Dijega. Kupila je
široki krevet, koji će moći da izdrţi titana, namestila ga tankim, čipkanim plahtama i
jastučićima izvezenim njihovim imenima. Nekoliko dana kasnije, Dijego je došao da zauzme
svoje mesto, napravivši od kuća u San Anhelu studio, gde je svakodnevno odlazio da radi. Iz
dana u dan gradili su spokojnu rutinu, koja daje sigurnost svakom bračnom paru, s dugim
doručkom i večerama koje su obično delili s prijateljima i porodicom. Ţivot je ponovo
počinjao. Smrt je mogla da čeka.

Udala sam se za Dijega po drugi put. Nije bilo isto. Nije bilo ni bolje, ni gore. Dijego
je svačiji i nikada neće biti samo moj. Ipak smo stavili potpise na papir, kao da šaljemo
pismo poštom, pismo puno nada i iluzija. A znali smo da nikada neće stići na odredište.
Dijego je moj samo na trenutke. Ako mogu da ţivim s tim, onda ću moći da ţivim I sa
ostatkom svog ţivota, makar on bio i najgori na svetu.
Tog dana sam spremila jedno od onih jela koja sam mu nosila dok je radio na
muralima mančamanteles. Seli smo da jedemo nasmejani, kao da se između nas nikad
ništa loše nije dogodilo.

MANČAMANTELES
MANCHAMANTELES

300 g svinjskih krmenadli,

1 sveţanj aromatičnih biljaka31,
½ pileta isečenog na komade,
3 ančo paprike, očišćene od semena i potopljene u vrelu vodu da omekšaju,
3 mulato srednje ljute paprike, očišćene od semena i potopljene u vrelu vodu da
omekšaju,
1 velika glavica crnog luka,
2 pečena i oljuštena paradajza,
svinjska mast za prţenje,
čorba u kojoj su se kuvale piletina i krmenadle,
3 očišćene i iseckane breskve,
1 očišćena i iseckana kruška,
2 očišćene i iseckane jabuke,
1 očišćena i iseckana banana, kašičica šećera i so.

31
Već pripremljena vezica začinskog bilja koja kao osnovu sadrţi peršun, krasuljicu, estragon i vlasac, a njoj se, po izboru,
dodaje korijandar, origano, majoran, limunova trava, nana, bosiljak, ruţmarin itd. (Prim. lekt.)
 Krmenadle staviti da se kuvaju u slanoj vodi, zajedno sa sveţnjem aromatičnih
biljaka. Na pola kuvanja dodati i piletinu. Kada se sve skuva, procediti supu i iseći
krmenadlu. Zasebno samleti paprike s lukom i paradajzom, procediti i dobro proprţiti na
masti. Zatim dodati u njih supu u kojoj se kuvalo meso, ostaviti da provri, a onda dodati
piletinu, krmenadle, breskve, kruške, jabuke i banane; začiniti i solju i šećerom. Ostaviti da
ključa još nekoliko minuta i sluţiti odmah, dok je vrelo.
 J
učenicima.
edino što sam u ţivotu naučila jeste da se niko ne venčava s ljubavlju svog ţivota,
niti sa osobom s kojom je seks najbolji. Ĉak i da neko uspe da objedini ljubav i seks
u svom bračnom partneru, opet ne znači i da će biti i srećan“, rekla je Frida svojim

Razmišljala je, kad već drţi predavanja, da je bolje da svoje učenike nauči nečemu
korisnom, nečemu što će im zaista pomoći u ţivotu. S vremenom će već i sami naučiti da
slikaju, to će doći samo po sebi.
„Dopustite da mirno saţvaćem ovo što ste upravo rekli, jer ove istine dolaze na teţi
način“, odgovorio je jedan od fridista, koji je leţao među skelama i kofama i oslikavao zid.
„Nemoj komplikovati. Osoba s kojom ćeš imati najbolji seks biće daleko od idealne
predstave ţene koju zamišljaš kao suprugu. Zbog toga ti otvaram vidike", ponovila je Frida
ispuštajući dim cigarete.
Ona je sedela u stolici, uţivajući u radu svojih učenika. Nisu se nalazili u učionici, već u
čuvenoj pulkeriji La Rosita, nekoliko ulica od Plave kuće.
Pulkerije su bile okupljališta sirotinje i pijanica. Publika je obično stizala po podne,
kada bi radnici s gradilišta u hordama nagrnuli da svoje oskudne nadnice potroše na snove
u izmaglici pulkea. S vremenom, ovi centri nestašluka i poroka postajali su oslikani
bezbriţnim i smešnim prizorima. To je bio način da se lepo prikaţu bez licemernog
prerušavanja, da se okite na seoski način. Međutim, sa osavremenjivanjem
Meksika, koji je ţeleo da se otarasi seljačkih haljina i da se ukrasi šeširom i kravatom,
vlada je naredila da se sve te slike prekreče. Tako je Frida, saznavši da su njeni učenici
zainteresovani za tehniku slikanja murala, jer su uglavnom pohađali i Dijegove časove,
zatraţila dozvolu vlasnika La Rosite da potpuno besplatno ponovo oslikaju zidove pulkerije;
Frida i Dijego donirali su četkice, boju i sav potreban materijal. Bilo je zabavno, prava
umetnička avantura, nadrealno ludilo koje je osmislila Frida. Kad je već ţelela da sprovede u
delo svoju ideju o umetnosti za narod, od pulkerija nije bilo boljeg mesta za to.
Učenici su bili veoma mladi i skoro svi skromnog porekla. Upisali su se u Školu za
slikarstvo i vajarstvo, poznatu kao La Esmeralda, po imenu ulice u kojoj se nalazila. U njoj su
se sastajali najveći umetnici, koji su na tom idiličnom mestu delili svoje ludilo stvaranja i
podučavali kreativnu omladinu; projekat je bio tako nesvakidašnji da je bilo više profesora
nego đaka, a ovi su mahom bili deca radnika i zanadija, zanesena snovima o boljem ţivotu.
Nastavnici su ih podsticali da izađu na ulice i ovekoveče ono što vide. U tom rasadniku
znanja postojala je, naravno, i velika porcija politike, društvenih govorancija i predavanja o
radničkim pokretima. To je bio san snova za velike umetnike tog vremena, kakvi su bili
Dijego Rivera, Marija Iskijerdo, Agustin Lazo i Fransisko Zunjiga. Kada se Frida Kalo
pojavila kao profesorka, izazvala je pravi šok, uglavnom zbog svog izgleda teuanske carice,
čiji su šareni šalovi i duge suknje toliko odudarali od grubih teksaskombinezona ostalih
profesora u staroj zgradi u La Esmeraldi, i komplikovane punđe upletene trakama u
nijansama sumraka.
„Šta vi radite da vam prođe vreme, Frido?“, pitao je jedan od njenih učenika, koji je
posipao oker boju kao da mu je slučajno ispala kanta.
Frida je najpre u ustima okusila pitanje, kao neko ko treba da proba novo jelo, a da bi
ga začinila, povukla je nekoliko dimova cigarete. Rekla im je:
„Deco, reći ćete da sam danguba jer vreme provodim zaključana u vili zaborava,
navodno se lečeći od mojih bolesti, koje me samo gnjave i osiromašuju. Kada stignem, u
slobodno vreme slikam. Kaţem kada stignem jer vila zaborava neće sama da se odrţava:
moram da pripremim hranu i druge stvari koje Dijego voli da su mu lepo servirane. Kada bi
moglo, verovatno bih morala čak i hranu da mu ţvačem. Viđam samo vas i moju ludu
druţinu. Neki od njih su oboţavaoci, a drugi proleteri. Za njih uvek valja spremiti tekilu i
hranu. Radio mrzim, novine su grozne, a ponekad u ruke uzmem detektivski romani. Sve
više mi se sviđaju pesme Karlosa Peljisera i Volta Vitmana, oni su pravi pesnici.“
Njen odnos sa učenicima bio je vrlo čudan. Ona sama bila je uverena da je totalno
haotični učitelj, a pritom nije propuštala priliku da ocrni svoja sopstvena dela. Ipak, bila je
jedinstvena i imala je dar da zaokupi paţnju. Bez obzira na to šta je govorila, svi su slušali.
Njeni monolozi bili su začinjeni radošću, humorom i strašću za ţivotom. Govorila je jezikom
ulice, prošaranim narodnim idiomima, ironičnim i jedinstvenim. Pošto se sad pored Dijega
osećala smireno, mogla je malo da zaboravi i pobegne od tuge i bolova. Osećala se kao da je
ponovo rođena. Umesto da pokušava da podnese svet, prihvatila je svoju bolesnu stvarnost,
uţivajući u svakom udahu vazduha.
„Bili ste u Gringolandiji? Kakva je?“, pitala je jedna od njenih učenica.
„Vidi, ljudi su svuda mazge, ali za razliku od Meksika, bore se direktno, bez zabadanja
noţa u leđa, dok smo mi ovde neiskreni, a svinjarije su nam na redovnom dnevnom
repertoaru. Oni su svi licemeri, znate već, very decent, very proper... Ali svi do jednog su
lopovi, kučkini sinovi. Sve rešavaju ispijajući koktele: i prodaju slika, i objavu rata.
„Zato ţivite ovde...“
„Ne, nego zato što je Dijego ovde“, rekla je sa osmehom. „Naravno, i zato što ovde
mogu da pojedem dobre kesadilje, poput onih koje prodaju pored crkve. To takođe
doprinosi."
Frida je tvrdila da ona ne moţe biti učiteljica svojim učenicima, već da im je samo
starija sestra. Toj grupi učenika iz siromašnog kraja pruţala je majčinsku ljubav koja im je
bila uskraćena. Ĉim se smestila u učionicu, okićena kao cvetna bašta, rekla im je da nikada
nije mislila da će moći biti učiteljica jer i sama još uči o slikarstvu. Upozorila ih je da je
slikanje nešto najlepše u ţivotu, ali da ga nije lako upraţnjavati. Da moraju da nauče tehniku
i samodisciplinu. Završila je rekavši da je sigurna da ne postoji učitelj sposoban da podučava
slikanje, jer se ono oseća i uči srcem. I bez daljeg odlaganja, izvela ih je napolje, kao ptica koja
gura svoje ptiće da nauče da lete. Dala im je četkice i pokazala im je da je svet inspiracija.
„Ĉuj, Crni, ovde ti je ovo lice ispalo malo ruţno", pokazivalaim je samo delove za koje
je smatrala da su loše urađeni. Ne govoreći više ništa, ostavljala je učeniku da sam popravi
kako zna i ume.
Nikada nije uzela olovku da bi ispravila neku crtu. Osećala je da bi to bio nedostatak
poštovanja prema njenim fridistima. Svako od njih morao je da pronađe svoj stil učeći sam
na svojim greškama. Moţda bi umetnost bila mnogo zanimljivija da je postojalo više
učiteljica poput Fride.
„Pogledajte samo! To je lično učiteljica Frida sa svojom dečicom", vikao je u pozadini
čovek u odelu, s leptir-mašnom s besprekorno plavim čvorićima.
Oči su mu bile pametne, a osmeh je poklanjao besplatno. Hodao je drsko i veselo. To je
bio stari Fridin prijatelj, Ĉamako Kovarubijas.
„Momci, pazite, nebo će se srušiti! Najbolji karikaturista, hroničar, etnolog i antropolog
Meksika, odlučio je da prođe zemljom proletera, i što je još gore, čak će se počastiti i dobrim
lekovitim pićem od mameja32“, predstavila ga je Frida sa osmehom.
Nije ustala da ga pozdravi. Umesto toga, Migelito se nagnuo da je srdačno zagrli.
Privukao je stolicu i poručio pulke od vlasnika, koji se, kao pravi radoznalac, pravio da čisti
stolove da bi mogao da prati šta ta luckasta omladina radi u njegovom čuvenom lokalu.
„Dijego je u San Anhelu, moţda ćeš ga zateći kako muva neku novinarku, ili kako priča
priče za malu decu nekom političaru.“
„A ne, ovog puta sam došao tebe da vidim", odgovorio joj je Ĉamako i potapšao je po
ramenu.
32
Vrsta voća poreklom iz juţnog Meksika. (Prim. prev.)
 Naime, godine su gadno nagrizle umetničino telo. Nije bilo dana bez bola. Moţda je
njeno srce bilo obnovljeno ponovnim sklapanjem braka, ali ostatak tela se, izgleda, raspadao.
„Kaţi mi iskreno, jesi li došao samo iz radoznalosti? Znam da svi pričaju o mojoj ludoj
ideji da oslikam pulkeriju i da već ţele da me smeste u ludnicu.“
„Delom me je ovde dovela i radoznalost, a moram da priznam da je u punom
zamahu“, rekao joj je njen prijatelj i dao joj kutijicu, koju je ona otvorila kao daje rođendanski
poklon.
Frida je stalno bila okruţena ljudima jer joj je bilo neophodno da uvek bude u društvu.
Zato je insistirala na tome da i dalje priprema hranu i organizuje druţenja sve samo da bi
ubila samoću. Ĉamako je bio stalni gost na večerama, a zbog njegovog obrazovanja,
inteligencije i duhovitosti, uvek joj je bilo zadovoljstvo da ga sluša dok priča. U kutiji se
nalazio lep predmet od crnog drveta ţena s bujnim grudima. Predmet je bio prijatan na
dodir, kao da je od svile.
„Lepo je.“
„To je s mog putovanja na Bali. Pre neku noć, kada si pričala o smrti, navela si me da se
setim Hine. Pomislio sam da bi volela da je imaš."
Pakt koji je imala s kumom ulivao joj je dovoljno poverenja da ispriča svoje utiske.
Volela je da se šali na račun Smrti. Izazivala ju je i rugala joj se, znajući da je sigurno
odnekud sluša.
Na iznenađenje svih momaka, pojavila se i ţena lepog drţanja, koja je hodala kao
labud. Svaki njen pokret delovao je kao komplikovan plesni korak. Nosila je pregršt
kesadilja uvijenih u papir. Aroma pogača s mesom širila se među paprikašima i sosovima i
pratila je kao kuče gazdaricu. Na ovoj crnki s elegantnim očima, koja je delila masne
kesadilje Fridinim učenicima, nije postojalo ništa nesavršeno. Rosita je već bila proslavljena
plesačica kada se udala za Ĉamaka, a interesantno je da je karikaturista baš zbog nje počeo
da se povezuje s milionerima koje je crtao. Ipak, Ĉamakove vene bile su ukorenjene u
narodu, u ţenama i deci, u pacifičkim ostrvima, u dţez večerima u Harlemu i u indijanskim
selima njegovog rodnog Meksika. Tako je i ona uronila u ovaj boemski ambijent. Bila je
princeza rulje i uţivala je u toj poziciji. Rosita je glasno poljubila Fridu i, ljubazno se smešeći,
stavila kesadilje pored nje.
„Znala sam da ćeš nam dati da pijemo, a na prazan stomak bismo sigurno popadali",
Objasnila je ţena koja je takođe volela meksičke specijalitete. „Zato sam donela i hranu
tvojim učenicima. Ne moţe da se ţivi samo od slikanja."
„Ĉitate mi misli, naročito što se tiče kesadilja. Samo u Kojoakanu znaju da ih naprave",
rekla je izvlačeći jednu slasnu i masnu kesadilju uvijenu u papir. Paţljivo ju je odmotala i
prelila sosom. „Trebalo bi da rade, a ne da ovde dangube sa mnom... Migel mi je pričao o
ovom poklonu."
„To je iz maorske mitologije, zove se Hinenuitepd, odnosno Velika Noćna Ţena",
objasnio je karikaturista sedajući pored Fride. „Ona je boginja smrti, udata za boga Tanea.
Kada sazna da joj je Tane takođe i otac, beţi u zemaljski svet.“
„Zamisli to đubre! Dakle, to se dešava i u najboljim porodicama", začinila je humorom
Frida.
Rosita se nasmejala pokazujući svoje bele zube. Bračni par Kovarubijas znao je da uţiva
u smehu, hrani, plesu i svemu drugom što ih je okruţivalo a najviše u ţivotu. Ko ume da se
smeje šalama, uvek je dobro društvo, pomislila je Frida.
„Dobro, priča se da je tom bogu zatrebala ţena. Traţio ju je svuda, ali na kraju ju je
izvajao od crvene gline i oţenio se njome. Izgleda da su ţiveli srećno, ali jednoga dana, dok
je Tane bio odsutan, ona je počela da se raspituje ko joj je otac. Kada je saznala da joj je muţ
istovremeno i otac, pobegla je daleko, postiđena. Kada se Tane vratio, rekli su mu da je
pobegla. Pokušao je da je stigne, ali ga je Hine zaustavila i rekla: „Vrati se, Tane. Ja ću
sakupljati našu decu. Dopusti mi da ostanem na zemlji." Tane se vratio u gornji svet, dok je
Hine ostala dole, donoseći smrt svetu. Jedan čovek, Maui, pokušao je da ljude načini
besmrtnima puzeći preko Hininog tela dok je spavala, ali ptica u letu, zagolicavši je repom,
probudila ju je i ona ga je slomila svojom vaginom. Tako je Maui postao prvi čovek koji je
umro."
„Ubili su ga vaginom jer je zagolicao boginju? Ta ţena baš nije imala smisla za humor!"
„Curo, i mi umemo da budemo kučke. Treba samo da nas dotakne pogrešno pero",
rekla je Rosita. Migel Kovarubijas je ustao i glasno se divio muralu. Bio je sav šaren.
Posedovao je Riverin stil, ali je sveţinu primitivizma dodala Frida. To je zaista bilo
objedinjenje dva stila bračnog para Rivera, oţivljeno u duhu njihovih studenata.
„Rekli su mi da ti je predsednikova ţena naručila sliku", dobacio je Ĉamako, ne
okrećući se da pogleda u ţene.
„Ništa mi ne pričaj, iznervirala sam se. Rekla je da ţeli mrtvu prirodu s meksičkim
voćem, a onda mi je vratila sliku odmah sledećeg dana. Verovatno je bila previše seksualna
za ukus uzvišenih političara", zareţala je Frida.
Počela je da prima i narudţbine, za portrete i dela po ţelji. Mrtva priroda o kojoj je
pričala bio je pejzaţ u vatrometu boja, s falusnim oblicima, izgleda, previše poţudnim za
skromnu vladajuću partiju.
„Moraš imati veoma loše misli da bi voće videla takvim očima", prokomentarisala je
Rosita američkim akcentom.
„Ne, već po ceo dan moraš razmišljati o seksu da bi to videla i na slici. Ako prva dama
to radi, onda je sigurno vatrena ţena", izazivala je duhovito Frida. Zavladao je muk. Frida je
spustila pogled i tiho, da je čuju samo njeni prijatelji, pitala: „Jeste li videli Nika kada ste bili
u Njujorku?"
Ĉamako se okrenuo. Nije pronašao Fridin pogled. On ih je upoznao. Frida nije u
potpunosti prekinula odnose sa svojim bivšim ljubavnikom. Nastavili su sporadičnu
prepisku, čak mu je Frida traţila novac za jednu operaciju.
„Dobro je. I on je pitao za tebe", odgovorio je Ĉamako ozbiljno. „Ćerke su mu ogromne.
Moţda će postati profesionalne sportistkinje"
„Ponekad se pitam šta bi bilo da sam ostala s njim. On je već napravio planove da
ţivimo zajedno. Dobar je on čovek", prošaptala je. I kao da su je priključili na struju, njeno
lice i telo dobili su energiju da nastave zabavu. „Hoćete li doći na inauguraciju murala?"
„Ako nas pozivaš, da."
„Vas i pola Meksika. Naručili smo veoma simpatične letke, u maniru najboljeg
Posadinog stila", objasnila je Frida, predajući paru jedan papir.
Oni su ga odmah pročitali. To je bio praznik, trijumf njene nastave slikanja, način na
koji bi svet trebalo da se suoči sa ţivotom, iako on insistira na tome da nas iznova udara.
„Gledaoci. Trač koji je još malo pa vest dana. Poštovani slušaoci radija, u subotu 19.
juna 1943, u 11 pre podne, svečano otvaranje dekorativnih slika u velikoj pulkeriji La Rosita,
koja se nalazi na uglu Londonske i Agvajine, u Kojoakanu", vikao je Ĉamako kao kicoš koji
na ulici prodaje začine i kućno spravljene lekove. Ton kojim je govorio bio je toliko smešan
da su se i učenici grohotom smejali. „Slike koje krase ovu kuću naslikali su: Fani Rabinovic,
Lidija Uerta, Marija de los Anheles Ramos, Tomas Kabrera, Arturo Estrada, Ramon Viktorija,
Erazmo Landeči i Giljermo Monroj, pod rukovodstvom Fride Kalo, profesorke u Školi za
slikarstvo i vajarstvo Ministarstva prosvete. U ulozi pokrovitelja i počasnih gostiju biće don
Antonio Ruiz i donja Konča Mičel, koji uglednim gostima ove kuće nude izvrstan obrok:
roštilj uvezen direktno iz Teskoka, orošen vrhunskim pulkeom koji su napravili najbolji
proizvođači ovog nacionalnog boţanskog nektara. Festivalski ugođaj upotpuniće grupa
marijača s najboljim pevačima iz Bahija, kao i rakete, petarde, vatrometi, nevidljivi baloni i
padobranci napravljeni od lišća mageja. Svi vi koji ţelite da budete toreadori, spremite se za
subotnje popodne, pošto će vrhunske oboţavatelje dočekati i jedan mali bik.“
I baš kao što je i obećala, ceo Meksiko je došao na zabavu. Više nije samo Frida nosila
teuansku odeću, već su se i njeni učenici i prijatelji ukrasili kao šareni buketi cveća koji su se
šepurili među gostima. Ulice u blizini pulkerije okićene su papirnim ukrasima ţivih boja,
koji su se vijorili na vetru prijatno šušteći. Konfete su letele dok su se fotografi iz bioskopa i
dnevne štampe naslađivali narodskom predstavom. Konča Mičel počela je da peva s
marijačima. Pratila ju je Frida koja se, podmazavši grlo tekilom, predivno provela te noći.
Dijego je, pun ponosa, pokušavao da privuče paţnju fotografa, sejući neverovatne
anegdote i praveći obešenjačke komentare. Njegova prilika da se pokaţe prošla je kada su
počeli zapateado, harana jukateka i danzona.33 Mesto se pretvorilo u veliki plesni podijum.
Zatim su usledili govori intelektualaca, koji su iskoristili priliku da hvale Meksičku
revoluciju. Dok je pesnik Salvador Novo recitovao, Frida je prišla Dijegu, uhvatila ga za
ruku i naslonila se na njegove široke grudi. Dijego je osetio toplinu svoje ţene. I dalje
gledajući u pesnika, poljubio ju je u čelo.
„Zdravo, devojčice moja...“
„Zdravo, dečko moj...“, rekla je Frida i poljubila ga.
Zabava je trajala do kasno u noć. Bilo je smeha i veselja. Nacionalne novine opisale su je
ovako: „Postoji tendencija da se oţivi duh Meksika, a svako to radi na sebi svojstven način.“

Nekoliko dana pre nego što će se završiti sumoran mesec oktobar, Fridu je probudila
pesma gospodina Kukurija, koji je, kao i uvek, bio veran obećanju da će svako jutro
obaveštavati svet kako će princeza prerušena u Teuanku ţiveti još jedan dan. Bilo je to sočno
jutro, začinjeno ţivotom, dosadom u kuhinji i zadovoljstvom deserta. Stari drveni krevet je
zaškripao. Bio je prostran, kao da pripada princezi iz bajke. Njegovi sladunjavi stubovi u
baroknom stilu oivičavali su san svoje vlasnice. Fridina bosa noga zakoračila je na hladnu
keramiku, a zatim je druga, bolesna, bez prstiju, potraţila malo toplote da ne bi potpuno
uvenula. Plahte su poletele u stranu, kao veliko jedro koje pada na zemlju. Zbog bola koji ju
je svakog jutra mučio, morala je da se oslanja na štap. Zvono je zazvonilo, obaveštavajući
stanovnike Plave kuće da je carica budna. Bezdlaki psi, papagaji i majmuni digli su buku u
bašti, pozdravljajući svet budnih. Jedna od sluţavki momentalno se pojavila, sa stvarima
koje je trebalo okačiti u ormare prepune boja. Pomogla joj je da očešlja kosu, poštujući običaj
daje ulepša pre nego što uradi bilo šta drugo. Ubrzo se pretvorila u ukras s patriotskim
bojama i zavodljivim cvećem. Izabrala je savršenu kombinaciju da eksplodira kao bomba
boja.
Izašla je da prošeta po kući i prodefilovala poput plemkinje, pevušeći La Palomu u
ritmu suknje koja se za njom vukla po zemlji. Pridruţila se Eulaliji koja ju je dočekala sa
osmehom. Zajedno su pevale dok je na sto, postavljen za doručak, stavljala ogromnu korpu
sa slatkim hlebovima, koje je jedna neoprezna pčela pokušavala da proba. Bilo je ţutih
školjki i roze polvorona, ukrašenih seksualnim oblicima, falusnim zastavama i laţnim ušima.
Palačinke sa orasima, veoma ozbiljne, čekale su da ih prvi proba Dijego, koji se pojavio kao
trombon u romantičnoj melodiji. Listao je novine zlobno, nadmeno i sarkastično. Pre nego
što je spektakularno poljubio suprugu, izgunđao se zbog politike vladajuće partije i gringosa
koji su umešali svoje noseve u Koreju i sve zlo koje se nakupilo u svetu za poslednja
dvadeset četiri sata.
Frida je i dalje zviţdukala dok je hladila i pila kafu s cimetom. Povremeno je klimala
glavom na neki od slikarevih komentara. Kasnije su na red došla glavna jela: prţena jaja u
sosu, s tortiljama i pasuljem. Kako bi hrana stizala, tako bi i nestajala u Dijegovim ustima,
koji je i dalje iznosio mišljenje o svemu dok je proţdirao tortilju koja mu se nalazila u ruci.
33 Tradicionalni meksički plesovi. (Prim. prev.)
Nije voleo stolnjake; smatrao ih je burţoaskim. Bili su luksuz koji su koristili samo kada su
delili trpezu s političarima i uglednim ljudima. Dokle god bude mogao, biće čoviek iz
naroda, ili će barem pokušavati da glumi da to jeste.
Završila se fešta od doručka. Dijego je obrisao usta rukavom košulje. Igrao se s
majmunom dok se Frida smejala do suza. Majmun je Dijegu ukrao šešir, a bez njega nije
mogao otići u studio da radi. To je bio neizostavni deo jutarnjeg rituala. Majmun,
ljubomoran na tata Dijega i večno zaljubljen u mama Fridu, smatrao je da je ovaj odevni
predmet smrdljiv i odlučio je da ga baci. Dijego ga je otresao o zemlju i pokušao da ga očistiti
od ţivotinjskih bala. Njegove kletve trajale su četiri koraka, a zatim se izgubio u predvorju,
praćen momkom koji je radio kao vozač. Otišli su pravo u kuće u San Anhelu, gde će svojim
slikama povesti novu bitku za zbacivanje političkih čudovišta, u ratu u kojem se nije znalo
ko će biti pobednik.
„Vidimo se večeras, devojčice", oprostio se od Fride i poslao joj poljubac, koji je ona
čuvala u srcu, za trenutke u kojima će ga mrzeti i ţeleti da ga ostavi, što se događalo barem
jednom mesečno, u skladu s njegovim ljubavnicama, koje su dolazile i odlazile sa istom
lakoćom kao i ranije.
Frida je izašla u dvorište, grickajući jedan slatki hlepčić, kao da je ţelela da se osigura
da će i ove godina biti slatka. Za sada nije bilo ni soli ni sirćeta. Ţivot joj se smešio i to je
trebalo čuvati. Hodala je između limunovih i narandţinih stabala. Biljke su se savijale pred
njom, lepršajući na vetru, propuštajući slikarku da stigne do dna svoje bašte, gde je na
jednom velikom stolu čuvala ogromnu ponudu za Dan mrtvih. Cvetovi nevena sluţili su kao
straţa hlebovima, šećernim lobanjama, fotografijama i jelima spremnim za dolazak
pokojnika. U centru je postavila veliki kartonski skelet, obučen kao elegantna plemkinja.
Pored nje su stajale fotografije Fridinog oca Giljerma i majke Matilde. Malo dalje nalazila se
drvena skulptura, koju joj je Ĉamako Kovarubijas poklonio. Uopšte nije štrčala među
ušećerenim lobanjama, koje su sve na čelu nosile imena Dijego i Frida.
Bio je dan uoči Dana mrtvih i istekle su trideset i četiri godine otkako joj je tramvajska
šipka zadala fatalni udarac. Pogledala je u nebo i duboko udahnula. Kada je osetila kako
vazduh prodire kroz nozdrve i širi se plućima, počela je da uţiva u trenutku što je ţiva. Pre
nego što se vratila u kuću, na oltar je dodala još jednu ţrtvenicu u čast ţene koja završava
ljudske ţivote dim sveţe upaljene cigarete.

KESADILJE IZ KOJOAKANA KESADILJE

OUESADILLAS

2 šolje kukuruznog testa,

½ šolje pšeničnog brašna,
½ kašičice praška za pecivo,
3 kašičice masti,
200 g sira iz Oahake,
1 šolja pavlake i
mast za prţenje.

Testo umesiti od brašna i masti, s praškom za pecivo, da se dobije glatko testo.

Rukama oblikovati male tortilje i u sredinu svake staviti sir. Presaviti napola i prţiti na
vreloj masti dok ne dobiju zlatnu boju. Servirati s pavlakom. Takođe se mogu puniti
bundevom, kukuruznom kašom, mozgom...
 S uze su joj kvasile obraze prolazeći suvom linijom jagodične kosti, kao reka kroz
pustinju. Ne samo da su joj izbrazdale lice već su ga i išibale kao tragovi biča. Lice
joj je uokvirila tamna i sumorna čipka, koja se obavila oko nje kao da će je
progutati. U Fridinom pogledu je bol, ali i ponos i energija da napadne svakog ko se usudi
da uđe u sliku. Teuanske čipke su poziv u pomoć, odeća devojke koja ţeli da pronađe svog
čoveka. Za Teuanke je venčanica zvezda vodilja. Nose belu haljinu, kite se zlatnim
minđušama i ogrlicama, a na suknje kače palmino lišće koje se poigrava s cvećem od istog
materijala. Lice im je oivičeno finim vezom, prepoznatljiv sjaj Teuantepeka i Oahake,
uzvišeno bluzom kratkih rukava, koja otkriva struk, i suknjom opasanom svilenom trakom.
To je bilo Fridino novo telo. Ne samo telo, nego i koţa koja joj je dala novi identitet.
„Kako boli! Zar ne?“, rekla je Frida Fridi na slici. Ona nije odgovorila jer je ostala
zamrznuta, plačući dok ju je druga slikala. Suze su bile naslikane na platnu a ne na licu Fride
sa slike, koje je odavno bilo suvo od tolikog koračanja Avenijom Obmane.
Gledala je iz invalidskih kolica u autoportret na kojem je obučena kao Teuanka.
Primetila je da se mnogo razlikuje od prethodnog: u krivinama njenih poteza vraćale su se
zajedničke teme i mesta. Uvek je ona bila tema. Ponekad je i samo kopirala sebe. Kad je
prethodni put portretisala sebe kao Teuanku, bila je kraljica, s Dijegom na čelu i mreţom
upletenih linija koje su se protezale po platnu. Ipak, više nije mogla da se oseća tako. Novi
portret bio je siv, sa senkama teškim kao čelik. Sloţene čipke nisu osvetljavale lice. Više nije
bilo laţi na njemu Frida je patila celim telom. Završila je sliku konačnim dodirom bele.
Ostavila je četkice i otvorila dnevnik, koji je postao njen najbolji prijatelj, njen jedini
poverenik. U njemu je bilo i ludosti i istine. Počela je da piše:

Smrt se udaljava
Linije, oblike,
Gnezda ruke grade
Otvorene oči
Dijegovog smisla
Sve te suze teku
Sve veoma jasne
Kosmičke istine
Što ţive bez buke
Kao drvo nade
Drţaće te čvrstog

To je bio najbolji način da uobliči sve u reči. Sumrak njenog ţivota probijao je svetlost
sunca kroz planine, do potpune tame. Gasila se sveća njenog vremena na zemlji. Fitilj je
ionako bio kratak, a plamen tanak. Bila je zatvorena u bolnici, a bol posle operacije napao je
svaku ćeliju u njenom telu, poput kuge koja se nekontrolisano širi. U kičmi, oštećenoj poput
grada kojem su potkratili glavnu aveniju, nastao je haos. Nisu to bile samo suze i jauci. To je
bilo fizičko stanje, s ludilom narezanim kao kocka putera. Iz bolesničke sobe izbijao je miris
zagorele hrane, kao da su je namemo ostavili na vatri da se ugljeniše. Doktori i medicinske
sestre počeli su da izbegavaju njen hodnik jer je taj miris bio tako prodoran da se uvlačio u
mantile i uniforme. Tehničari i pomoćnici pokušavali su da otkriju grešku u ventilacionim
cevima između sprata bolnice i sprata gde se nalazila kuhinja, ali nisu uspeli da pronađu
pukotinu kroz koju se miris probijao. Ko god bi posetio Fridu, okretao bi lice odmah po
ulasku u sobu, kao da je dobio udarac u nos. Frida je pak izgledala kao da uopšte ne pridaje
značaj svemu tome. U mukama i pod lekovima, njena čula beţala su negde daleko.
„Moraju joj dati nešto. Sirotica je jedva svesna zbog jakih bolova", molila je Kristi, koja
je, zajedno sa sestrom Matildom, preuzela brigu o Fridi, kao što bi to uradila i njihova majka.
Matilda nije prestajala da plače. Doktor je takođe bio neutešan. To je bio jedan od onih
dana kada se i nada netragom sakrije. Dijego je utonuo u fotelju, a noge u rudarskim
čizmama ispruţio u hodnik, blokirajući put. Ruku sakrivenih u sakou, igrao se drvenim
autićem, koji mu je uvek pravio društvo kada bi osetio prazninu. Glava mu je bila pognuta,
osenčena ne samo zbog svetlosti, već i postojanjem.
„Moţemo joj dati morfijum. Jaku dozu", odgovorio je jedan od doktora.
„Pa dajte joj."
„Nisam baš siguran u to. Već je počela da razvija zavisnost. Ako joj ga sad prepišemo,
nikada neće prestati da ga koristi."
Mati i Kristi su se zagrlile. Njihovu porodicu, razbijenu nepravdama društvenih
potresa u Meksiku, podrivenu ravnodušnošću roditelja i laţnih pozicija u društvu, jedino je
Frida uspevala da drţi u slozi i na okupu. Frida, koja je kao dete bila buntovnica i
muškarača, koja se čak i oblačila kao dečak, bila je jedina ruka koja je spajala četiri ţene.
Nezadovoljstvo je stiglo kao gunđajuća magluština.
„Dajte joj to!" viknuo je Dijego ne gledajući u doktora. „Pogledajte kako ove oči
preklinju za malo mira. To joj neće biti ni prva ni poslednja zavisnost."
Doktor je dao uputstva medicinskoj sestri. Ogromna doza morfijuma počela je da pliva
kao zmija Fridinim venama, ublaţavajući vatromete na svom putu. Morfijum se spojio s
lipidolom ubrizganim u leđa. Zajedno su nastavili do mozga. Frida je postepeno zaboravila
na bol. Dok je nestajala smetnja u njenom telu, pojavljivala se prikaza u njenoj sobi.
Kao slomljena i nadrealna postavka na sceni, soba se menjala. Polovina je postala nebo
sa oblacima razbijenim oko sunca, crvenog kao menstruacija. Druga polovina ostala je
tamna. Noć s gangrenoznim velom pokušavala je da proguta mesec od smrdljivog sira.
Okolo je šuma, biljke s korenjem koje ne ţeli da mu prebace pokrov od zemlje. Kao
nevaspitane devojčice, korenje je izlazilo iz brazda sobe.
„Ja sam siromašni mali jelen koji ţivi u planinama... kako nisam proklet, ne silazim do
dnevne vode... noću, malopomalo, u tvoje ruke, ţivote moj“, pevala je obešenjačkim glasom.
Bio je mešanac, iz predgrađa. Zvučao je tromo i veselo. S naglaskom ljutog takosa.
Pojavio se u jednom skoku, razbacujući perje i mrtve mušice. Stigao je u podnoţje kreveta i
među plahtama hodao šireći noge kao jahač koji pleše u ritmu pulkea. Očerupan i
razbarušen, gospodin Kukuri je došao Fridi u posetu. Njegova kresta se već naborala, kao
podbradak starca, a neki pas mu je ostavio okrnjen kljun. Na repu su mu ostala samo tri
pera, koja su se pomerala kao metla malaksalog čistača. Petao, star i izmučen, bio je Fridina
slika i prilika, ali nije bilo sumnje da je još ţiv, baš kao i ona.
„Jesi li to ti, gospodine Kukuri? Šta radiš ovde?“, pitala je zaintrigirana Frida. Ptica je
izvadila krpelja i smestila se među plahte, prekrstivši spokojno noge.
„Obilazim moju Friduču! Šta bih drugo mogao raditi? Vidi mala, ovde u bolnicama nas
ptice vide samo kao hranu, jer, kako kaţu, dobra pileća supa leči grip, stomak i ljubavne
bolesti. Znaš, devojčice, a chicken soup!“
Frida je namignula. Petao je kljucnuo plahtu.
„Ti znaš da govoriš?"
„Ti znaš da slikaš?"
„Naučila sam. Tata mi je pokazivao i učila sam. Još učim.“
„I ja, dete moje. Nisi valjda mislila da sam posle više od dvadeset godina hodanja po
tvojoj kući naučio samo da gutam kukuruz i vodu. Ĉak i mi pilići imamo ambicije. You know
what I mean kid! Pravim se da ništa ne znam, kao saksofon u nekom dţez bendu, ali među
slikarima, genijima, komunistima, fotografima, filmskim umetnicima i lopovima...
izvinjavam se, političarima... nešto sa usana tih silnih mislilaca i petao na kraju nauči."
„Uopšte to ne radiš loše. Mislim, za jednog petla", morala je da prizna Frida.
„Ni ti ne slikaš loše. Mislim, za jednu staricu..." petao je onjušio Fridu. Pokretima je
potvrdio to što je video. Pitao je prilično zlonamerno: „Ili bolje da kaţem, za nekog
beskorisnog?"
„Nisam beskorisna", ispravila ga je Frida.
„Rogove i dalje imaš. Dijego vodi računa o tome da ti ih nabija svake noći." Petao baš i
nije morao da je podseća na to, bilo je očigledno da je Frida ranjena srna, koja je takođe patila
i od uboda Amorovih strela, koje su probile i pocepale svaki mišić.
Pomerila se nervozno. Ţelela je da potrči kroz šumu zelene salate i rotkvica. Ţelela je
da ponovo bude slobodna, ali strelice su je oborile. Bila je jelen koji je umirao zbog ţivota s
Dijegom.
„Pa, onda, kako si“, ispitivao ju je ljubazno petao.
„Mogla bih reći da sam srećna, ali to što se osećam zbrkano od glave do pete razbija mi
mozak i čini da proţivljavam gorke trenutke."
„Vidi se. Dijego je tamo napolju. To je dobro, zar ne?"
Frida je izvila obrve. Smetale su joj ove insinuacije, pogotovo što su dolazile od
matorog očerupanog petla. Nije nameravala da mu dopusti toliku slobodu, a još manje u
svojoj bolesničkoj sobi.
„Ako hoćeš samo da se rugaš, bolje bi bilo da se gubiš!"
„O, ne, moja Kačuča! Ništa ja ne izmišljam! Očigledno je! Svaki put kada osetiš da se
Dijego udaljava, pojavi se neka nova bolest. Ako se debeli vucara s nekom devojčurom, nova
operacija mu pritegne lanac. Kako dobar tajming imaju te tvoje bolesti, zar ne?“
„Kao prvo, ja čak nisam ni Dijegova supruga“, odgovorila je grubo. Iz reči je izbila
gorčina. „On se uvek igra braka s raznim ţenama, ali Dijego nije ničiji muţ, i nikada to neće
biti. Moţda mi je sin, jer ga toliko volim. I ne ţalim se na ulogu koja mi je dodeljena. Ne
mislim da obale reka pate kad voda presahne, niti da zemlja trpi jer pada kiša, niti da atom
tuguje jer je oslobodio energiju. Za mene sve ima svoju prirodnu kompoziciju."
Dok je Frida sve to izgovorila, gospodin Kukuri je isplakao more suza. Malena bara
presijavala se oko njega. Pileća supa s lukom i korijandrom izvirala je iz njegovih očiju kao
vodopad.
„Stop! Stop! I am melting... To je tako tuţno, ni Salvador Novo s probodenim srcem ne bi
uspeo da sastavi takav niz idiotarija", kukurikao je glasno.
Predstava se onda završila. Iščeprkao je jednu zagubljenu leblebiju i veselo odšetao do
noćnog ormarića, odakle je uzeo Fridin dnevnik. Namestio je ono što mu je ostalo od perja,
pročistio grlo i počeo da recituje sadrţaj knjige:
„Volim Dijega... i nikog više. Dijego, sama sam“, završio je dramatično. Okrenuo je
nekoliko stranica. „Moj Dijego, više nisam sama, ti me pratiš. Uspavljuješ me i oţivljavaš. Idem
sama. Jedan minut odsutnosti. Ukrali su te i plačem. To je šala."
„Odlazi! Niko te nije zvao. Da sam ţelela savest, traţila bih jebenog zrikavca, a ne
kopile od petla", promrmljala je iznervirana Frida.
Kukuri joj se pribliţio i uštinuo je za obraz kao dete.
„Ne vrišti, zbog toga smo i došli u ovu dolinu suza. Seti se: Drvo nade, ostani čvrsto! To
nisam rekao ja, nego ti: girl iz Kojoakana, mexican princeza, oh, yeah!“
Fridine crvene oči napunile su se proključalom krvlju. Gledala je sat svog ţivota: petla.
Onoga dana kada on bude prestao da peva, ona će umreti. Takav je bio dogovor. Ali nikada
joj nije rečeno da će sat biti dosadan kao čir na dupetu.
„Umukni!“
„Budimo iskreni, moja Friduča. Stvari ne stoje baš najbolje. Ţivot ne vredi baš mnogo i
poslednji gost je ustao od stola. Zašto ne bismo zatvorili radnju i otišli da se odmorimo?
Razmisli! Nema više patnje, nema više debeljkovih prevara. Samo mir i spokoj. Moţda i
malo tekile da ubije dosadu", predloţio joj je Kukuri.
Nije zvučalo loše. Bio je u pravu. Nije se radilo o bolu, nego o umoru od bola.
„Je li te moja kuma poslala da mi to kaţeš?"
„No way! Nemam ja ništa s tom gospođom. To ti ja kaţem, tvoja srodna duša. Malo sam
se umorio od ţivota. Provodim ga zatvoren u kući, kljucajući da bih došao do nekog crva i,
uz malo sreće, do komadića starog hleba. Moja najveća ambicija je da jednoga dana budem
mole, a to baš i nije laskavo!", poţalila se ptica.
Za jednu pticu je bio prilično elokventan i pronicljiv. Objašnjavao je da ga svi razumeju,
za razliku od mnogih ljudi koje je Frida upoznala.
„Ne, danas sam kao nikad u društvu. Ja sam komunista. Pročitala sam istoriju svoje
zemlje i gotovo svih naroda. Poznajem klasne sukobe i ekonomske probleme. Razumem
dijalektički materijalizam Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina i Mao Cedunga. Postoji grupa
ţena okupljena oko mene kao oko kraljice", rekla mu je odlučno.
„Imama news za tebe: svi tvoji prijatelji znaju da si celog ţivota patila. Posvetila si se
tome da to pokaţeš kroz tvoje slike, mala, ali niko ne deli tvoju patnju. Ĉak ni Dijego. On zna
koliko patiš, ali to nije isto kao i da pati koliko i ti. Oni te ne mogu saţaljevati."
Opet krvav pogled. Opet mrţnja, Frida je stegla pesnice.
„Zašto si onda došao?“
„Skuvaj me. Dan nakon slavlja, na kojem ću ja biti glavno jelo, ti ćeš se konačno
odmoriti. Zbogom svima! Good bye my love!"
„Ne!“
Ptica je napunila grudi vazduhom i počela, s dosta ritma, da peva melanholičnu
melodiju iz Zlatne lađe:

Ja odlazim
U luku gde čeka
Zlatna lađa
Koja me mora odvesti.
Ja odlazim
Došao sam samo da se oprostim
Zbogom ţeno
Zbogom zauvek, zbogom.
Neće te moje oči
Više gledati,
Niti će tvoje uši
Pesmu moju čuti.
Uvećaću
More svojim suzama
Zbogom ţeno
Zbogom zauvek, zbogom...

Frida je zatvorila oči. Bila je u iskušenju da napravi mole od njega. Ali nije podlegla. Ne
danas, ne dok Dijego čeka napolju. Ne kada je debelo platio za susednu sobu, samo da bi
mogao da prenoći u bolnici, a ne sa svojim ljubavnicama. Ne sutra, ne prekosutra. Ona će
izdrţati, moţe više od smrti. Zatvorila je oči, kao i svoja čula.
„Šta joj se dešava?", morala je da pita Mati doktora, kada je videla da Frida priča sama
sa sobom.
Dok je Kristi pokušavala da joj uplete zavodljive pletenice s trakama u duginim
bojama, doktor je izmerio pritisak pacijentkinji.
 „U delirijumu je zbog morfijuma. Ima halucinacije“, odgovorio je doktor ostavljajući
Fridu u rukama njenih i medicinskih sestara.
Na trpezarijskom stolu pušila se činija čorbe s tortiljama, čekajući da je Frida pojede.
Miris pilećeg bujona malopomalo izbrisao je smrad zagorelog iz bolničke kuhinje. Miris
bujona putovao je i do drugih soba, tešeći ostatak bolesnika svojom nesumnjivom
isceliteljskom moći. Miris je pratio Fridu više od dva dana, koliko je spavala pod dejstvom
sedativa. Medicinske sestre nisu nailazile na otpor pri hranjenju pila en čorbu bez opiranja.
Izašla je iz bolnice, ali samo da bi jednu sobu zamenila drugom. Malo-pomalo, i ostala
je u sobi, prikovana za krevet kao Hrist za krst, nesposobna da se pomeri. Sva se pretvorila u
besan pogled. Njen karakter je oslabio, kao breskva zaboravljena na stablu, ostavljena da
prezri. Napadi besa počeli su da je saleću kao muve leševe. Nije traţila ništa, zahtevala je.
Urlala je kao da ţeli da ućutka svet, koji je nastavljao dalje, neuzdrman njenom sudbinom.
Zabrinula se što više nije onakva kakva je bila, što se pretvorila u svoju sen. I njeni portreti
podsećali su je da je samo obična karikatura ţene u suknjama boje vulkana, koje je voleo
Dijego, parodija majanske princeze koja je osvojila Sjedinjene Drţave, satira ljubavnice
velikih lidera, umetnika i slikara. Znala je da popije i po dve flaše konjaka dnevno, uvek s
demerolom, protiv bolova. Lekovi su ulazili u nju i poigravali se njenim umom, ućutkujući i
otupljujući je. Ĉak i tada, njene ruke pokušavale su da napipaju četkicu, da utole fizičku ţeđ
za umetnošću. Linije su samo presecale platno, dramatične i bolne kao otvorene rane.
Slikanje se pretvorilo u njenu religiju; lekovi u njenu pastvu. Bio je to ţalostan čin, samo
praznina zbog nedostatka boţanskog bića. Za nju je boţanstvo počivalo u ličnostima poput
Staljina i Maoa. To su bili ljudi koji su je sačuvali od demencije. Kompozicije su bile mršave,
a boje svede. Tama na kraju puta bila je ideja koja ju je okruţivala, ali je prihvatila umetnost
da bi dala svetlost svom ţivotu. Barem malo.
Frida više nije mogla da ţivi sama. Bila joj je neophodna pomoć prijatelja ili medicinske
sestre. Jednoga dana, kada je došla da pazi na nju, Kristina ju je zatekla u studiju, kako slika
u invalidskim kolicima. Nije bila čak ni privid one lepe Fride koju je pamtila. Bila je
razbarušena, u pokidanoj suknji i iskrzanoj košulji, moţda nekoj koju je Dijego već iznosio.
Ruke su joj bile krvave jer ubodi od injekcija nisu zarastali. Odlučna u nameri da verno
oslika ranu, noktima je drala rane i mešala krv u boju, da bi na platno prenela razrogačene
oči i prezir prema sebi. Njeno slikanje više nije bilo oprezno. Potezi su postali odsečni, kao
da zaseca platno.
Kristi je mogla da vidi da u njoj više ničeg nije ostalo. Bila je mrtvac koji se još drţao za
svet ţivih vrhovima prstiju.
Ni plač nije umirio nemoć što svoju najbolju prijateljicu i sestru vidi uništenu. Morala je
da otkloni tugu koju je prouzrokovalo gašenje Fridinog ţivota. Uz pomoć sluge Manuela,
vratila ju je u krevet. Dok ju je češljala, Frida je nastavila da brblja i slika duhove u vazduhu.
Kristina je odabrala crvenu suknju i jednu od njenih prelepih tradicionalnih bluza, od onih s
prepletenim crvenim i zelenim trakama. Ali kada je videla da je Frida gleda, pitala ju je koju
haljinu ţeli da nosi.
„Obuci mi tu koju si odabrala, jer si to učinila s ljubavlju. A ovde više nema ljubavi. Ti
znaš da je ljubav jedini razlog za ţivot."
Frida je bila u pravu. Iako se okruţila stvarima koje je volela, predmetima u kojima je
bila sačuvana ljubav i prijateljima koje je volela, u njoj više nije bilo ljubavi. Ljubav je
jenjavala, gubila se, sve dok nije ostala samo u sećanju.

Čorba je hrana koja je bila od najveće pomoći u istoriji čovečanstva. To je moţda prva
stvar koju je čovek skuvao. Mogu da zamislim te pećinske ljude kako stavljaju vodu i još
nešto na vatru. Sigurna sam daje to bila ponuda bogu. Moţda je njihov bog bio vatra, oluja
ili nešto drugo što nisu razumeli. To je bio način da oni sami postanu bogovi. Postoji
mnoštvo raznih vrsta čorbi, od najjednostavnije kokošje supe, do najprefinjenljih bujona.
Moţe da bude i kompletan obrok.
Za mene je čorba s tortiljama jedna od najukusnijih koje se prave u Meksiku. Ona
predstavlja nas. Komplikovana, ali jednostavna. Ljuta, ali ukusna. Vruća, ali osveţavajuća.
To je savršen spoj koji kazuje od čega smo sazdani i zašto je Meksiko takav kakav jeste.

12 kukuruznih tortilja,
ulje,
4 oguljena paradajza,
½ glavice sitno seckanog crnog luka,
1 iseckan češanj belog luka,
2 litra pileće supe,
1 grančica peršuna,
1 grančica meksičkog čaja,
4 pasilja papričice očišćene od semenki,
1 avokado isečen na kockice,
pola šolje usitnjenog masnog sira,
kisela pavlaka i so.

Tortilje iseći na duge i tanke trake i isprţiti na vrelom ulju. Odvojeno, na jednoj
kašici vrelog ulja, isprţiti paradajz, crni i beli luk; 5 minuta kuvati na srednjoj vatri, a
zatim dodati pola pileće supe i sve zajedno samleti. Mešavinu vratiti u vruću šerpu i dodati
joj so i ostatak pileće supe. Staviti peršun i meksički čaj i kuvati na laganoj vatri još 20
minuta. U jednu činiju staviti prţene trake tortilje i preliti vrućom čorbom od paradajza.
Dodaju se papričice isečene na komade, avokado, sir i pavlaka.
 I tako, u noći koja je skrivala letnje kiše u uglu, Frida je primila Glasnika, ponudila
ga tekilom i grickalicama i zatraţila audijenciju kod kume, odlučna da okonča bol
koji je trajao toliko godina, a koji svi nazivaju ţivot. Da bi bila sigurna da će to biti
njen poslednji dan, zatraţila je od svoje verne kuvarice Eulalije da ubije petla Kukurija koji,
naviknut samo na maţenje i paţnju, nije ni slutio da će mu to biti poslednji dan na zemlji. To
što je ţivela duţe no što je trebalo Fridi nije pruţalo nikakvo zadovoljstvo, jer bol u kičmi
nikada nije prestajao, kao ni bol u slomljenom srcu.
„Ţao mi je, gospodine Kukuri, ali Frida je naredila", rekao mu je sluga Manuel pre nego
što mu je zavrnuo šiju.
Baš kao što je pisalo u receptu, ostavili su ga da mu isteče krv i očerupali mu perje, sve
dok njegovo belo birokratsko meso nije ostalo potpuno otkriveno. Zatim ga je Manuel stavio
u zemljani lonac, od onih koje je Frida nabavila na pijaci, ukrašen s dva goluba koji u kljunu
drţe traku s natpisom: „Frida voli Dijega.“ Svečano je stavio šerpu u kuhinju, koja je zbog
seoskih pločica uvek izgledala kao da je tamo neka mrtva ţivotinja, da Eulalija od njega
napravi ukusno jelo.
Kuvarica je, brišući suze keceljom, iz kredenca povadila i poredala tegle sa začinima.
Zatim je poslagala kuhinjsko posuđe, kao da slaţe instrumente za neku hiruršku operaciju.
Pogledala je petlov leš i osetila strašnu prazninu u grudima, toliku da joj ni zagrljaj dobrog
Manuela nije pomogao da se smiri. Oboje su bili na ivici suza; bilo je nečega đavolskog u
tom petlu jer je dvorištem Plave kuće hodao još od smrti mama Matilde, a to je bilo previše
godina za njegovu vrstu. Kada im je ponestalo suza, Eulalija je započela kulinarski spektakl.
Korak po korak, pratila je recept zapisan u maloj beleţnici koju joj je Frida predala, sve dok
gospodina Kukurija nije pretvorila u grandiozni specijalitet tamal od piletine u svetoj travi.
Frida je provela dan popunjavajući dnevnik. Poslednje stranice ostale su pune čudnih,
krilatih stvorenja. Nije bilo autoportreta ni u jednoj od njenih skica, jer ona ni moralno ni
fizički više nije ličila na anđela. Bila je zauzeta prikazivanjem pravog lica svoje kume. Slikala
je crnog anđela koji se uspinje do neba: arhanđela smrti. Tog dana nije primila posetu
nijednog prijatelja, jer je očekivala mnogo vaţniju posetu. Samo je Dijego stigao po podne i
seo pored nje da razgovaraju.
„Šta si radila, devojčice moja?“, pitao ju je slikar, sve vreme prelazeći svojim debelim
prstima preko Fridine mrtvačke ruke.
„Spavala sam skoro sve vreme, a posle sam razmišljala.“
„I o čemu je razmišljala ta luda glavica?"
„O tome da smo samo marionete i da nemamo ni prokletu ideju o tome šta se stvarno
događa. Laţemo sami sebe sranjem da kontrolišemo svoje ţivote, a samo igramo ulogu
zaljubljivanja kada nekog sretnemo, hranjenja kada osetimo glad i spavanja kada smo
umorni. A sve to je samo laţ jer ne kontrolišemo ništa od toga", promrmljala je bezosećajno
Frida.
Dijego se gorko nasmejao kada je primetio lucidnost koja je još postojala u Fridinom
uništenom telu.
„Imam jedan poklon za tebe, Dijegito", promrmljala je Frida sporo, nerazgovetno
izgovarajući reči zbog narkotika. Još je drţeći za ruku, Dijego ju je poljubio u lice i pruţio joj
podršku.
Frida mu je predala prsten koji je naručila za njegov rođendan. Srebro i kamen, veliki
kao i sam slikar, preteran čak i za diva Dijega.
„Znaš da te volim, zar ne?“, šapnula je Frida.
„Odmaraj..." naredio joj je Dijego, drţeći suze za krajeve, da se ne skotrljaju.
 Njegova ţena je umirala. Rušila se kao kula od peska, koju je na plaţi dohvatila plima.
Legao je na krevet pored nje i zagrlio je. Ostali su tako nekoliko sati. Ubeđen u to da ona još
spava, otišao je u svoj studio u San Anhelu.

Zavese su se otvorile da bi Glasnikov beli konj mogao ući u carstvo tame. Plamen
bezbroj sveća razbacanih po prostoriji poskakivao je od radosti, a kosti u grobovima
zveckale su srećno, pokušavajući da poţele dobrodošlicu Fridi, koja je jahala iza Glasnika.
Glasnik se zaustavio ispred stola, usred trpeze velikog praznika, spremljene kao oltar za
mrtve. Frida je sjahala i paţljivo se odvojila od svog vodiča. Revolucionar se grubo, ali
ljubazno, oprostio klimanjem glave. Pred njenim očima ukazala se najlepša ponuda za mrtve
koju je ikad videla. Šećerne lobanje šaljivo su plutale na gadljivim zubima; na čelu su
prikazivale svetlucava imena, koja su bila imena svih osoba koje je ona volela: Nik, Leo,
Dijego, Giljermo, Dţordţija... Bilo je slatkih hlebova za mrtve, okruţenih cvećem koje se
prelivalo narandţastim sjajem. I najlepša zbirka jela s njenog sopstvenog repertoara: Lupine
punjene paprike, doktorova rebarca, Tinin tiramisu, tepostečki snegovi, Evina pita s
jabukama, mama Matildini polvoroni, mole poblano s njene svadbe, Matine čorbe, pipijan
bračnog para Kovarubijas i, na počasnom mestu, petao u loncu u svetoj travi, koji je i dalje
širio mirise koji obično beţe sa šporeta dok se kuva.
„Zvala si me i ovde sam“, pojavila se njena kuma, koja je sedela usred svih tih
gurmanluka koje joj je Frida ikada ponudila.
Kao i uvek, crni veo pokrivao joj je lice, ali sada je nosila pompezan i elegantan
komplet: prelepo evropsko odelo od bele čipke, s volanima koji su se uzdizali do vrata.
Njeno otkriveno srce tuklo je kao bubanj. U sredini oltara, na glinenom pijedestalu s
prehispanskim motivima, jedna sveća se davila u velikoj bari šarenog voska. Njen klimavi
plamen opirao se ledenom vetru, tipičnom za mrtvace, otimajući poslednji dah ţivota
umirućoj vlasnici.
Frida je zakoračila napred oslanjajući se na desnu nogu. Primetila je da je opet u
teuanskoj odeći boje dţungle i neba, pričvršćenoj u struku izvezenom trakom u nijansama
zalaska sunca u Kuernavaki.
„Jesam li konačno mrtva?" I dok je to pitala, bol je nestao, ostavljajući samo krhko
sećanje, kao odjek njenog prošlog ţivota.
„Još ne. Traţila si samo da te primim. Još svetli fitilj tvog ţivota, ali uskoro će se ugasiti,
kao i tvoje vreme na Zemlji. Reč je o još samo nekoliko udisaja", rekla je kuma pokazujući
plamen sveće koji je već slabašno tinjao. „Zato dođi, sedi i pij sa mnom, ova svečanost je
pravi uţitak posle toliko godina." Sluţila je tekilu iz elegantne plave boce, koja je širila
isparenja draţi i propasti.
„Dogovor koji smo napravile bio je katastrofalan. Objasnićeš mi kakvo si mi to sranje
dala. Ako moj ţivot ima bar neku olakšicu, zašto me je od početka šamarao", opsovala je
besno Frida.
Mnogo reči nakupilo se tokom svih tih godina patnje, gomilale su se da ih izrekne kada
ponovo vidi Smrt, ali ove su izašle iz duše, bez razmišljanja, a takve su obično najiskrenije.
Njena kuma je ćutala kao kraljica, čuvajući dostojanstvo titule koju je kao gospodarica smrti
dobila.
„Ti si ga izabrala, a ne ja."
„Obično sranje!", odgovorila je ohrabrena.
Bio je to očajnički krik. Nije joj morala objašnjavati da je svaki dan umirala, što zbog
bolesti, što zbog ljubavnih rana. Moţda je svaki dan nastavljala da diše drţeći se za slikanje
koje joj je pomagalo da olakša dušu, ali morala je da plati visoku cenu za svaki proţivljeni
dan. I njena kuma je znala da ne mora da joj objašnjava.
„Ako ţeliš da poništimo dogovor, u redu. Ne moraš nastaviti ako se osećaš prevareno.
Ali ne pokušavaj da me prevariš. To niko ne moţe da uradi", upozorila ju je prkosnim
glasom. „Niti se neko moţe sakriti od mene. Zapamti, moje obećanje zapečaćeno je
ţivotom“, izjavila je samouvereno.
Nakon ovih reči, Frida je osetila olakšanje u grudima, oslobodila se osećaja krivice, telo
joj je bilo lakše, a noge pokretljivije: ponovo je bila Frida u školskoj suknji, s visokim
dokolenicama. Frida s trakama u kosi, devojka koju je udario tramvaj, kojoj je šipka prošla
kroz telo... devojka koja je tog dana umrla. Na oltaru se njena sveća pretvorila u prelepu belu
voštanicu. Iako je bila mlada, njen sjajni plamen najavljivao je da će ga uskoro zameniti tanka
nit mrtvačkog dima.
„Kako to da se taj dogovor moţe tako lako poništiti? Da li je to tako jednostavno? Zar
nije napisan krvlju? Smrt ne moţe biti tako puna razumevanja. U to sam sigurna.“
„Frido, sve vrlo lako moţe prestati da postoji, to ti kaţem ja koja sam svojevrsni ekspert
za tu oblast. Ali ne sumnjaj da svaka tvoja akcija ima i posledice, makar i male. Svaka odluka
obeleţiće ti sudbinu.“
„Neće biti vatrometa ili đavolčića koji eksplodiraju? Ovo je besmisleno. Ne moţeš samo
doći i reći mi da sve što sam proţivela ide u vetar samo zato što si ti tako naredila“,
prigovorila je mlada Frida, više zadivljena nego razočarana.
Na njeno iznenađenje, momentalno se pojavio par majmuna koji su je primili i prvi put,
dovikujući joj i praveći grimase:
„Balerina se vratila! Balerina je ovde!“
Pored njih, Juda od kartona i lobanja skakali su od sreće, kao da nikada nije izašla iz te
čudne epizode koju je sanjala kada je doţivela nesreću s tramvajem.
„Frido, smrt nema pirotehniku. Samo umreš. Mnogo je jednostavnije nego što misliš",
morala je da joj objasni kuma. Frida je neko vreme bila tiha. Pokušavala je da prihvati
stvarnost koju joj je Smrt nudila, stvarnost u autobusu na koji je naleteo tramvaj, u rukama
voljenog Aleha. Morala je da zamisli svet bez Dijega, bez svojih slika, bez stalnih bolova.
Nije mogla. Videla je samo prazninu.
„Ako se ništa od onoga što sam proţivela nije dogodilo, ako se nikada neću udati za
Dijega, ako neću prolaziti kroz bolnice pateći od neprestanih bolova, šta će onda biti s
Dijegom? Šta će biti s mojom porodicom?", šapnula je zbunjena zemljotresom u svom umu.
„Kad neko umre, ljudi jednostavno nastave sa ţivotom. Sat se ne zaustavlja ni zbog
koga" izjavila je Smrt. „Ali ako se toliko dvoumiš, evo izvoli", ponudila joj je tekilu.
Frida ju je drţala u rukama. Plašila se da pije, jer otkrića, iako jačaju, uvek bole. Bez
daljeg razmišljanja, sasula je sadrţaj u grlo. I pre nego što joj je alkohol pogodio um, slike su
se pojavile.
Dijego nije loše izgledao. Bio je mršaviji nego s njom, preplanule koţe. Kalifornijsko
sunce mu je prijalo, kao i kuća sa širokim krovom od španskih pločica, koje su podsećale na
elegantne kineske šešire. Bazen je takođe oduzimao dah svojom veličinom i luksuzom.
Nekoliko čempresa čuvalo je vilu, kao vojnici verni svojoj okolini. Ţena s naočarima nije
ispuštala ruku svog supruga, čuvenog slikara. Ona sama bila je delo dostojno divljenja, jer je
lepo telo, koje je imala još kad se udala za Ĉarlija Ĉaplina, još bilo tu. Polet Godard pobrinula
se da sačuva lepotu kako bi ostvarila sve svoje ţelje. Muţ i ţena doručkovali su u bašti,
dopuštajući da reporteri raspakuju kamere i zabeleţe intimni trenutak čuvenog para koji se
nedavno vratio iz Evrope, gde je Rivera slikao mural za firmu Mišlen. Dijego je tečno
govorio engleski. Otkako je počeo da radi u San Francisku, nije se više vraćao u Meksiko.
Brak s Polet bio mu je četvrti po redu, ali neće biti i poslednji. Godardova ga je cenila kao
lovinu, koja se moţe okačiti iznad kamina, a oboje su sebi nalazili nove partnere: Dijego
poneku plavušu, filmsku zvezdu u usponu, a Polet drugog poslodavca, da bi se i sama
popela na vrh.
Nasuprot njemu, Kristina je izgledala loše. Masnica na oku nije doprinosila njenom
izgledu, a još manje preterana mršavost. Njena ćerka Isadora pomagala joj je da spremi kuću
pretrpanu burţoaskim stvarima. Radile su u tišini, u strahu da će ih Isadorin otac iznenaditi
i nastaviti tamo gde je stao. Antonio nije preţiveo groznicu. Sahranili su ga pored Giljerma,
koji je umro samo dve godine nakon što je saznao za tragičnu nesreću koja mu je odnela
omiljenu ćerku. Mama Matilda je kontrolisala porodicu koliko je mogla, ali Kristina nije bila
sjajna u svojim odlukama. Bilo joj je suđeno da bude ţena koja dobija batine i ţivi u strahu
od muţevljeve senke. Ponekad bi poţelela da zatraţi pomoć od svoje sestre Matilde, ali bi to
morala da uradi krišom jer im je bilo zabranjeno da razgovaraju. Proţivljavale su svoju krizu
kao i sve druge meksičke porodice: trpeći u tišini. Za njih je spoljni ţivot bio nešto daleko, a
novine su uveliko pisale samo o ljudima koji nikada neće proći kroz njihov ţivot. Osobe koje
su se pojavljivale u vestima, kao što je italijanska emigrantkinja Tina Modoti, ubijena iz
vatrenog oruţja dok je šetala zagrljena s ljubavnikom, kubanskim socijalistom Huliom
Antoniom Meljom; ili čuveni socijalistički vođa Lav Trocki, kog je u Stokholmu otrovao
Staljinov agent; ili sam Nikolas Murai, koji je zauvek ostao fotograf u modnim časopisima i
poznati kosmopolita naţalost, ponekad se ţivoti ne menjaju.
Ipak, porodici Kalo je sve to bilo strano, a posebno umetnost. Burţoaska i elitistička,
vlada je ostala daleko od kuća u Meksiko Sitiju, jer joj je cena tortilje bila vaţnija od
socijalističkog manifesta o umetnosti. U toj vladi nije bilo mesta za velike umetnike, a
postojale su samo zavere o sklapanju saveza sa sledečim kandidatom, izabranim u
demokratskoj farsi vladajuće stranke. Nije bilo muralista jer su veliki slikari više voleli da
grade karijeru daleko od te zemlje neprijateljski raspoloţene prema kulturi, u kojoj su
obrazovna dostignuća bila svedena na govore pred izgladnelim radnicima, koje su vodili
korumpirani sindikati. Tako je ţivela porodica Kalo svaki dan, uz lagodnost toga što su bili
nebitni, prateći ideologiju društva kojem, da bi osećalo nacionalni ponos, ne trebaju platna u
bojama lubenice, manga, limuna i gvanabane.
„Bolno je videti ovo. Mora da je pravo prokletstvo kad moţeš sve da vidiš“, plakala je
Frida, ošamućena udarcem stvarnosti.
„Kćeri, nisam prokleta, a ni blagoslovena. Samo sam takva kakva jesam, a moj posao je
kao i bilo koji drugi. Za neke predstavljam nešto dobro, drugi me mrze. Ipak, na kraju sam
ista za sve“, rekla je kuma.
„Ne mogu ih ostaviti ovako. Praznina rastuţuje. Gora je od fizičkog bola u ţivotu. Ne
mogu dozvoliti da stvari krenu ovim tokom. Ako je neophodno da se vratim i proţivim opet
jednu za drugom moje patnje, nesreće i tuge, samo da bih događaje vratila na pravi put,
onda ću morati ponovo da prihvatim dogovor s tobom."
„Ponovo ćeš sve proţiveti? Iako znaš koliko te bola čeka? Seti se da neće biti puteva,
samo jedan koji već dobro poznaješ“, uveravala ju je samouvereno.
Frida je samo klimnula glavom. Izgledala je tako detinjasto, tako nevino. To nije bila
gruba i naprasita Frida koja se potrošila u Plavoj kući. To je bila Frida sa ţeljom da ţivi.
„Kako mogu da znam da sve što sam proţivela nisu bile samo slike poput ovih koje si
mi upravo pokazala? Moţda se radilo samo o iluziji koju sam ţivela kao da je stvarnost, da
bih prihvatila da izaberem smrt. Teško je razotkriti tvoje trikove."
„Ĉak te ni ja ne mogu uveriti da tvoj ţivot nije bio samo odraz u tvom umu. Ako je tako
bilo i ţeliš ponovo da prođeš kroz sve to, ništa se neće promeniti. Samo ćeš dva puta
pretrpeti iste muke. Ići ćeš istim putem, donosićeš iste odluke i udaraćeš u iste zidove",
izjavila je Smrt.
Frida je razumela. Njeno srce je nervozno kucalo pri pomisli na bol i strast koju će
ponovo proţiveti, iako je to prvi put bio samo odraz koji joj je kuma ponudila.
„Zašto si izabrala mene? Zašto ja? Ko sam ja da mi to nudiš? Ja sam samo ţena kao i
bilo koja druga. Ne vidim ništa veličanstveno u sebi"
„Sve su ţene veličanstvene. Svaka je moje kumče iz nekog drugog razloga; kao što ja
posedujem dar smrti, vi posedujete dar ţivota. Ti lično si jedini razlog. Zato što si Frida i
zato što postoji samo jedna Frida. Šta će ti moćniji razlog od tog", otkrila je kuma, pozivajući
je da sedne pored nje. Zatim ju je pitala: „Jesi li spremna da ponovo ţiviš?"
Smrt je ispruţila ruku. Drţala hirurška klešta koja su pritiskala venu povezanu s
njenim srcem. Pre nego što ga je uzela natrag, Frida je pitala:
„Pre nego što se vratim svojoj sudbini, ţelim da vidim tvoje pravo lice."
Ţena je skinula veo i sela pored Fride Teuanke, koja je zgrabila ruku svoje kume Smrti,
povezujući venu u svom srcu, da bi ponovo počelo da kuca. Plamen na sveći na oltaru
povratio je snagu, pohlepno trošeći vosak i osvetljavajući prostoriju. Frida je posmatrala
njeno lice pod crnim velom, i baš kao što joj je i objasnila, ona je bila kraj, ali je svaka ţena
bila početak. Posmatrale su jedna drugu. Frida se našla pred samom sobom, sa spojenim
srcem, krvareći zbog ţivota koji je morala ponovo da podnese. Pre nego što se probudila,
pogledala je obe Fride u svoj njihovoj slavi.
„Već si se probudila, devojčice? To je dobar znak! Sad moraš samo da miruješ i brzo ćeš
se oporaviti..." rekla joj je medicinska sestra u Crvenom krstu. Frida je preţivela svoju prvu
nesreću tramvaj. Pre nego što je počela da zaboravlja se što joj je kuma pokazala, pomislila je
da joj tek predstoji da preţivi najgoru nesreću Dijega.

TAMAL IZ LONCA U SVETOJ TRAVI

TAMAL DE CAZUELA EN HIERBA SANTA

½ kg brašna za tamal,
¼ litra pileće supe,
350 g svinjske masti,
1 struk svete trave,
1 kašika praška za pecivo,
250 g seckane piletine,
3 pečene ljute papričice, očišćene i samlevene,
1 pečeni paradajz, očišćen od semena i samleven, i
so.

Brašno staviti u šerpu i pomešati s pilećom supom, da se dobije gusto testo. Zatim
mešavinu staviti u rastopljenu mast i dodati malo svete trave i soli. Staviti na tihu vatru i
neprestano mešati, dok se ne zgusne tako da, kada se stavi kašika, ova izađe čista iz šerpe.
Skinuti s vatre i umutiti dok ne pobeli. Doda se prašak za pecivo i dobro umešati u testo.
Odvojeno pripremiti mole od papričica, paradajza i ostatka svete trave i dodati mu piletinu.
U šerpu prvo staviti podlogu od testa, zatim mole i još jedan sloj testa, deblji od
prethodnog. Peći u rerni na 190 stepeni dok ne dobije zlatnu boju.
 U
četiri sata ujutru, Frida se poţalila uspavanim glasom, gaseći se kao sveća s
kratkim fitiljem. Medicinska sestra, koja je danonoćno pazila na nju, smirivala
ju je neţnim milovanjem po ruci, ispravljajući joj plahte da bi mogla da nastavi
san. Ostala je pored nje, kao majka koja bdi nad snom novorođenčeta.
Medicinska sestra je zaspala i probudila se na iznenadni zvuk zvona. Bilo je šest ujutru,
a čulo se zvono na ulazu Plave kuće. Osluškivala je da li će neko otvoriti vrata. Dok je
Manuel išao hodnikom, ona je opazila da su Fridine oči otvorene, nepomične, izgubljenog
pogleda. Ruke su joj bile na plahti, kao u lutke koju je dete postavilo da spava. Dotakla joj je
ruke: bile su ledene.
Manuel je otvorio kapiju, ali nikoga nije bilo. Ulica je bila pusta, osim jednog konjanika
na belom konju, koji je odlazio niz kaldrmisanu ulicu, ostavljajući za sobom samo odjek
kopita koji je odzvanjao po kućama. Kada se vratio unutra, medicinska sestra mu je saopštila
vesti, a on je otrčao do San Anhela, gde je Dijego ostao preko noći.
„Gospodine Dijego, umrla nam je Frida."

Kovčeg s posmrtnim ostacima Fride Kalo postavili su u holu Palate lepih umetnosti.
Nad njim su bdeli prijatelji, umetnici, političari i ljudi koji su joj se divili. Dijego, u
trenutnom ludilu i ţalosti, naredio je da kovčeg bude obavijen crvenom zastavom sa srpom i
čekićem, misleći da bi Frida bila ponosna na takvu odluku. Počasna straţa drţana je jedan
dan i jednu noć.
S velikom povorkom od pet stotina ljudi, kovčeg je pronet ulicama Meksiko Sitija, koji
je Frida toliko volela. Po dolasku u krematorijum, odrţana je poslednja oproštajna
ceremonija; a zatim je Frida kremirana.
Tog popodneva su se oblaci, koji su bili skriveni, iznenada pojavili i pomračili nebo nad
gradom. Pogođeni smrću astečke princeze, prolili su suze po ulicama, šireći osećaj gubitka
koji je zahvatio sve koji su prisustvovali ceremoniji opraštanja od slikarke. Bol je bio toliko
dubok da je delovalo kao da je umrla dva puta.
Ĉamako Kovarubijas, Huanito O’Gorman, njene sestre Kristina i Matilda, Fridini
učenici, prijatelji i poznanici svi su bili skrhani. Duh plača dotakao je i neke udaljene
krajeve: u jednom uglu Evrope, dok je upravljao jedrilicom, Fridin voljeni doktor plakao je
više od dva sata; okretao je kormilo ne shvatajući kako se izgubio. Nikolas Murai osetio je
ogromnu ţelju da pogleda fotografije na kojima je bila njegova voljena. Madam Kler,
urednica Vašara taštine, zaključala se u svoju kancelariju i iznova proţivela dan kada je njena
prijateljica Doroti skočila s balkona. Nelson Rokfeler je prekinuo mukotrpnu borbu da
preuzme predsedavajuće mesto, i nakon nekoliko zalogaja molea, koji se delio na sastanku
sindikalnih lidera Njujorka, počeo je da proliva toliko suza da je bio primoran da otkaţe
sastanak. Lisjena, nekadašnja Dijegova asistentkinja, koja je pomagala Fridi posle abortusa,
pokušala je da izvaja figuru astečke princeze koja bi bila veran prikaz Fride. I sav taj bol
sručio se na Dijegova pleća dok se vraćao u Kojoakan. U tišini se prisetio svakog trenutka
kada je Frida plakala zbog njega. Manuel i on išli su uporedo, obojica zureći ispred sebe, dok
su im s vremena na vreme s lica padale usamljene suze.
Torba s Fridinim pepelom nalazila se pored njega, na mestu koje je ona obično
zauzimala.
Kada je automobil stigao do Plave kuće, Dijego je bio potpuno umoran i gladan. Ušao
je u kuću, gde su i ţivotinje cijukale zbog odsustva gazdarice. Otišao je do Fridine sobe. Seo
je pored kreveta, neţno nameštajući torbu s pepelom. Gledao ju je nekoliko minuta, a onda
mu je čulo mirisa udarilo u razum i stomak: poskočilo je na aromatični miris paprikaša, koji
se nalazio na stolu pored njega. To je bilo veliko parče tamala u loncu u svetoj travi,
postavljen u zemljanoj posudi, s vrapcima koji drţe traku s romantičnom rečenicom. Pored
hrane je stajala Fridina stara raskupusana beleţnica, u kojoj su se arome piletine, zelene
papričice i egzotičnih začina mešale sa slasnim zanosom. Nakon što je odloţio beleţnicu u
jednu od fioka, da tamo skuplja prašinu i čeka da bude otkrivena, uzeo je tanjir i viljuškom
nabo tamal. Jeo je u tišini, uţivajući u svakom zalogaju, puštajući da se oslobode sokovi koji
su mu utoljavali glad i istovremeno tešili dušu. Kada je osetio sitost u ţelucu, njegovo srce se
ispunilo mirom koji nikada više neće osetiti.
Odjednom, ispustio je pribor u tanjir i ponovo počeo da jeca. Njegovi vapaji skrenuli su
paţnju kuvarici Eulaliji, koja mu je prišla da pokuša da ga uteši. Dijego je jeo i plakao.
Eulalija se zaustavila na pragu. Spazivši je, na Dijegovom licu pojavio se tuţan osmeh.
„Kuvala mi je. Kao i uvek, baš je ukusno", promrmljao je tuţno. Uzeo je još jednu
porciju i pojeo je polako. Kada je dovršio i poslednji komad, morao je da prizna: „Frida je
otišla, a nikada joj nisam rekao koliko volim svetu travu."
 Dijego Rivera umro je 1957. godine od srčanog udara. Sahranjen je u
Rotondi velikana u Meksiko Sitiju, što nije bilo u skladu s njegovom
poslednjom ţeljom: da njegov pepeo bude pomešan s Fridinim i sačuvan u urni
u Plavoj kući u Kojoakanu. Njegova ţena i ćerke odbile su da ispune njegovu
poslednju ţelju, ubeđene da je za Meksiko bolje da ga sahrane u Rotondi, gde
se i dandanas nalazi, daleko, daleko od voljene Fride.
Plava kuća je 1958. otvorena za javnost kao Muzej Fride Kalo. Od
otvaranja, baš kao što je i sama Frida radila, svakog 2. novembra postavlja se
oltar za mrtve, s paprikašima, ukrasima i fotografijama, u čast ljubavi Fride i
Dijega, i njihovih poznanika.

Izgubljena „Knjiga o svetoj travi“ još nije pronađena.