ШЏЊЋ Ћтшшњњ

(Једна ланорама из наше депе капжевности.)

I.
Још у најстарија времена песнике сматраху
као нека виша створења, која ми простн смр-
тни нисмо у стању да разумемо. Песници пе-
ваху оде Боговима и краљевима; оневаху зору
и славуја и сравњиваху њихову лепоту и ми-
лину с лепотом своје драге. Прости смртни слу-
шаху их и дивљаху им се, увенчаваху их ла-
ворикама, дизаху им храмове и сноменике, а пес-
ници_певаху или плакаху — као славуји на ружи
— неосврћући се на потребе оне гомиле, што
губљаше своје време и свој новац читајући њи-
хове створове. Шта је њима стало ма до чијих
потреба? — Они тражаху бесмртност. Такав ру-
тинерни поглед на песништво и песнике задржао
се већином и до данас и ако сада песницима не
дижу храмове. Вера у дуализам човечије при-
роде, која је била опште распрострањена, осо-
бито је потпомагала таке погледе. С развитком
науке и песништво није се могло уздржати на
 тој висини, на коју га је поставило људеко не-
знање. Јави се критика на песништво. Ја не ми-
слим да овде причам историју критике, а није
ни потребно. Први нашџ крптичарп беху људи
васпитани у школи ФилосоФа идеалиста — кри-
тичари естетичари. Убеђени да је сва васиона ос-
тварење једне апсолутне идеје, философи идеа-
листе и у свакој појединој појави у животу
налажаху остварење какве апсолутне идеје. До-
следно томе и критичари естетичари поставигае
„вечите непромењљиве“ законе за све предмете
у којима је по њиховоме мишљењу остваравана
апсолутна идеја о лепоме, којаје „урођена0 чо-
вечијем духу. Потчинивши песништво вечитим
непроменљивим законима, који су суштаство-
вали само у њиховом мозгу, они су га истина
скинули с негдашње висине, али су у исто време
оковали лепу књижевност. Ово.је узвишено, а
ово је страшно; ова драма нема три јединства,
а овом карактеру требало би јсш ово да се при-
дода па да буде трагичан и т. д. и т. д. При
таком „рецептурно-апотекарскоми критпковању
(као што га назва творац руске реалне критике
Доброљубов) све је добро само ако су испуњени
вечити непроменљиви закони, необзирући се на
живот и потребе човека и његов сувременп раз-
витак. А да ли су естетичарски закони о ле-
поме заиста вечити и неироменљиви? Да узмемо
овај пример: У Шекспировом „Отелу“ нредстав-
ља се борба страсти, љубави и ревљивости.
 Отело води страсно своју жену, а подозрева
да му је неверна. Његов је положај трагичан.
Ревшивост надвлађује љубав, он убија своју
жену и убија себе. Његова је смрт трагична.
У веку у коме је живео Отело, када наука још
не беше кадра да упитоми оне дивље страсти,
што их породи варварство средњег века, и кад
се на жену сматрало као на ствар створену за
човеково уживање — у то време положај и смрт
Отела беху заиста трагичне појаве. А шта би
било кад би ко у каквом данашњем образова-
ном друштву, где се женскињу признаје њено
човечанско достојанство и где је ништа не при-
нуђа..д да воли онога кога не воли •— шта би
било, велим, кад би ко наумио да представи
човека у Отеловом положају? Би ли такав чо-
век био трагична особа? Ја мислим да ће се
сваки са мном сагласити, да би тај човек био
нрост зликовад,'кога би се сваки образовани чо-
век гнушавао. У средњем веку Отела правда
његова силна страст, али у XIX. веку наука је
доказала да сва нравствена страна човекова за-
виси са свим од његовог умвог развитка и да-
нашњи Отело доказао би само, да га се није
дотакла сувремена наука. Сувремена наука не
нризнаје да су извесне етрасти урођеие човеку
још од колевке као што су му на пр. урођене
црне очи или велики нос; тако исто не признаје
„слободну вољу“, независну од околности у ко-
јима човек живи и васпитава се; па с тога не
признаје и сву естетичарску теорију о ,,тра-
гичном моменту“, која је оенована на ,,борби
страсти“ у човеку или на борби „страсти и дуж-
ности“ и на ,,кривици“ трагичног јунака, као
створења одареног „слободном вољом.“
Ево јоттт један пример о ,,узвишеноме.“ Еај-
учевнији од наших критичара естетичара др. Ан-
дрејевнћ у својим „Естетичким одлонцима“ на-
веде за пример узвшпеног неколико стихова из
песме Јакшићеве: „Невеста Пивљанина Баје“:
„Свијет дршће, ваеиона дела

„Па да захте промисао вечна

„Срушпће је у шаку пепела “
Узвшпено је ту код естетичара величина
снаге вечног промисла — бога, која је кадра да
сруши целу васиону у „шаку пепелаА Реали-
ста место да тражи у тим реченицама апсолутну
идеју — узвишеност, просто анализовао би ми-
сли, што су у њима изречене. Мисао је : цела
васиона дршће од страха, да је бог не сруши
у шаку пепела. Кад бн то казао какав грчки
појета о Зевсу олинпијском, то би сувременом
критичару био матернјал да оцени какве су
лажне појмове имали старп Грци о богу и о ва-
сиони. А кад то говори. сувремени песник онда
или он еа својим појмовима о богу и васиони
нпје даље отишао од старпх Грка, пли је то
просто „појетска бесмислицаА Мисао је ап-
сурдна иди управо то се може само кааати, али
не замисдити, а овамо естетика налази да је то
узвишено! Као што смо показали на та два при-
мера, тако стоји с целом науком о лепоме, а то
с тога што је лажан цео темељ на коме је она
подигнута. Тај темељ—: то су познате метач>и-
зичарске „урођене идеје.“ Естетичари постав-
љајуЕи по своме ћеФу ..а рпоп“ да су човеку
„урођене“ неке апсолутне идеје, које су бог зна
откуда запале у његову душу, доказиваху да је
и идеја о апсолутно лепом уређена човеку не-
зависно од љегове природе и његовог развитка
и незавиено од «орме у којој се та иде|а по-
јављује. Стојећи на таком лажном основу, они
доказиваху да су све лепе вештине постале, што
је човек тежио да оствари идеју о лепоме идеалу
— да допуни природу. Јадни људи! Уобража-
вашо да они допуњавају природу, а овамо сав
њихов рад беше тек слабо подражавање при-
роди. Ради доказа да наведем само једав при-
мер, који спомиње Писарев. „Сваки зна, вели
Писарев, да јс вајсавршенија ®орма појезији
драма; тако исто сваки зна да се све драме па и
драме ШеЕспирове приближавају к истинском жи-
воту само онда кад се играју шекспировске улоге
као што ваља, т. ј. нужна је цела нова струка ве-
штине, нужни су: ум, таленат и образовање само
за то, да се разумеју и да се коментирају бледе
слике с ириродеУ Разуме се коме су још аукто-
ритети: Аристотел, Хегел, Куно Фишер и други
 метаФизичари тај ће назвати нечувеном продр-
жљивошћу кад се ђенијални створови Шекспи-
рови прогдаее за бледе елике са природе а сва
естетика запразну измишљотину. Но људи сд на-
уке доказаше необоривимо сновима да су метаФИ-
зичарске теорије о лепоне празна измишљотина.
Човек није кадар да попуњава нрироду нити је
икада томе тежио, већ је — дртао, резао, певао
— стварао оно на што су га покретали спољни
упечатци — што га је занимало у животу. Кад
су шуме, реке, брда и долине били пуни богова
и богнња, кад су људи у сваком појаву који
нису умељн да објаене природним путем видели
вишу силу — тада су постале: „Илијаде“, „Оди-
сеје“ и подобни производи детињског људског
ума. Кад је царовало „право јачег“, кад су го-
спода „ритери“ проводили свој век убијајући
друге људе за своју витешку славу и за осме-
јак какве лене госпе — тада је иостала роман-
тичка појезија с њеним трубадурима, бардима и
другим певцима ритерства. Кад су Турци уни-
штили српску државу, тада ее почиње цео низ
јуначких српеких песама, који се продужава и
до данас. А кад се Шумадаја подиже у монар-
хичну државу тада су се почеле јављати оде и
химне владарима и великашима: на дан рођења,
на какв велики празннк. на дочек, на смрт и т. д.
што траје и до данас и што пређе није било.
Једном речи, види се очигледно да су људски
производи са свим зависили од околности у ко-
јима су саздани. Људи су писали свој живот,
своја убеђења и осећања и своје потребе. И не
само да се нису вазда обзирали на „вечну ле-
поту“ већ су често газили и своје човечанско
достојанство и своје поштење, само да се улажу
каквом крвожедном ритеру или каквом силном
великашу. То је резултат, који се потврђује
свом историјом лепих вештина, а поглавито ле-
пом књижевношћу.
Критичари реалисте не питају никад, да ли
је какво дело написано по свима вечитим не-
променљивим законима о лепоме, или да ли је
идеји дата естетичка Форма, која јој по „ре-
цепту“ припада. Д есто свега тога реалисте про-
сто узимљу садржину предмета и њу анализују.
„Само еадржина,_ вели Чернишевски, достојна
пажње мислеКег човека, кадра је да спасе ве-
штину од прекора, као да је она некорисна за-
бава, што она заиста врло често и бива. Ве-
штачка Форма неће спасти вештачки створ од
презрења или оемејка сажаљења, ако он важ-
ношћу своје мисли није кадар да одговори на
питање: је ли било вредно забављати се таким
беспослицана? Некорисно нема права на ува-
жење. Човек је сам себи цељ; но лела чопокова
морају имати цељи у љеговим потребама, а не
у себи самима.“ Из тога се јасно види шта за-
хтева наука од лепе књижевности и од књижев-
ника.јОд књижевности се захтева да доноси само
оно што је заиста корисно друштвуј да пре-
треса и подиже суврсмена питања, да пред-
ставља истински живот народни са гледишта
сувремене науке, једном реии, да је по мислима
и осећајима сувремеиа. А књижевник је дужан
да равуме жавот људски са свима разнострун-
ним приликама, што ах живот ствара; да ра-
зугме потребе које се рађају уг животу и да уме
да одговори на цитања, што их живот задаје
сваким тренутком. А то може само човек са су-
сременим образовањем. -

Наша лепа нњижевност — „тај нежнп цве-

так, који је тек почео свој пупољак развијатии
и т. д. и т. д. Тако би сигурно ваљало започети
разговор о нашој књпжевности по мишљењу ка-
квог нашег естетичара. Но ја призвајем да немам
ни најмање естетичког осећања, а и не могу еи-
како да, гледам тако идилски невино на произ-
воде српске мисли, зато нека ме извине господа
сететичари, што почињем разговор сасвим неу-
кусно. Наша .сувремена појезија — то је смеса
из љубавних изјава, Фантастичких сцена, праз-
них Фраза и смешних будалаштнна. Један опи-
сује како се љубио с драгсм; други како се опно
па пао на њене меке груди; трећи јавља како је
ушао у собу своје драге па није смео „ни ди-
сати“ бојао се да је „не отпири“ у небеса (Мита
Поповић); огромна већина тужи и плаче, или
се бадака п праћака што их драга не воли. Као
да мора паметза женска заволети првог који јој
испева неколико будаластих стишића. Једноме је
драга „аиђелчић враг мали“ па само не зна од
чега је створеиа „да л’ од злата или сребра“
(Абердар); другоме је „ђаво гарави“ (А. Груићу),
а неколицини опет „луче моловано.“ Код свију
је опгате то, да сви они сматрају женеко као
неко ваздушасто створење, којеје само зато
етворено: да грли и љуби, да пали очима, да
има косу меку, свијону или „тавну као ноћ,“
да носи вилинско одело (ваљда с дугачким шле-
пом?) и т. д. и т. д. После тога није чудо гато
наше образоване Српкиње, што читају „Да-
ницу,“ „Вилу“ и „Матицу“ проводе свој век ста-
рајући се како ће се обући, како ће наместити
уста и како ће нас просте смртне чарати својим
„вилинским погледима.“ Наши критичари иски-
даше се вичући, што „сестре“ Сртзкиње долазе
на „села“ и „6еседе“ као на изложбу да покажу
своја женска доетојанства, а не виде да их тако
васпитава цео ред наших песника, почињући од
,3. Костића и М. П. Шапчанина, на до Андре
Груића и М. Андрића. Има у ватој г.њижев-
ности и светлих мисли, али су оне тако нопла-
вљене маеом бесмиелица, да готово ишчезавају.
Наши песници, живећи у наивном уверењу,
да је несник неко више створење, које је ство-
рено да љуби и страда и да своја страдања прича
зори, ружи и славују, или да их дави — у вину,
начинише од наших 2—3 журнала неки бесми-
слени „комплиментирбуха, а несто и пошту за
своје „либсбриФове.а Ради примера ја ћу нани-
нити један опит пред поштованим читаоцем. У
ово време, кад пишем ове врсте, преда мном лежи
„Вилаа за 1866. год. (Жао ми је што немам какву
,,Давицуа) Ја је отварам и тражим онако на
„срећу јуначкуа прву љубавну песму. Налазим:
„Љубавне песме“ Милорада Поповића.
Ево неколико стихова из треће песме:
А дигне л’ се талас,
Намрштен и прек,
СтигиаЛе га бујна
Твој иогледиЛ мек.
Још кад пустиш гласе
Нежног грла — ч у ј!
Њ слаткога санка
11рену%е славуј (?)
Као што види поштовани чкталац то је ку-
рисање доста скромно само што је беемислено
као што показују поеледња два стиха; али има
у нагаој књпжевности далеко интереснијих ства-
ри. Но ја не миелим да се враћам у ту бесндодну
пустињу пуну чкаља и коприва, тим пре, што
сам убеђен да је читалац упропзстио доста кра-
сног времна на читање подобних предмета (као
и сам што сам).
Ја ћу само показати резултате којп се дају
извести из целе поворке тих песама. Прво се
види то, како ]е већина наших књижевника мало
позната еа резултатима сувремеве науке кад
наши листови и до сада печатају такве предмете
и тек ове године јавља се критика брата Кара-
велова, Бугарзка, која удара на сав правац наше
појезије. Други је резултат, што се види како
је лажним естетичарским образовањем искварен Д
нагп мла}/л свет, кад код њих све друге потребе
човека ишчезавају пред једном потребом његовог;
организма — љубављу. Човек са здравим орга^
низмом има потребу да љубд тако исто као што
има потребу да једе и пије, да дише и да мисли.
Сасвим је природко да се човев радује кад своје
потребе намири, а мучи се кад не може да их
намири. Тако исто природно је да човек има
потребу да искаже своја осећања другоме човеку.
Ама кад писац пише своја оссћања и печата их
у журналу и казује их целој публици, онда. треба
гледати хоће ли та публика имати користи од
тог што прочита. Публика плаћа за књигу коју
чита; а и време за које се књига чита кошта но-
ваца, на кад у награду за све то добвје мисли,
које су противне и науци и здравој памети, онда
је то писање савргаено штетно. Шта се кога
тичс, што се песник љубио с драгом или што
је пао на њене меке груди или подобне сцене?
Дакле ви забрањујете саевим певати љубав? рећи
ће неки господичић иесник, коме је глава саевим
напуњена сновима о „светој“ љубави. Ја ништа;
не забрањујем. Пре свега прошло је време кад
ДЕЛОКЗТГ. ДЕЛА СВ. МАТКОВИЋД 5
 су на пееника сматрали као на створење ода-
рено божанском силом, које „ствара“, еве што
му дође у угрејану главу. Међу вештаком и нау-
чаром сувремена наука не налази никакве раз-
лике ■
— она оба све стварају својим умом: мисле,
анализирају, изучавају Факта, разлика је само у
предмету пзучавања. Један изучава н. пр. са-
став материје, а други своја осећања. Даровит
песник знаће шта да каже о оеећаљу љубави
или ма каквом другом, — што ће иматп опште
вредности, а неће никад етварати од љубави бо-
лест а од женскиња накараду као ааши песници.

III.
Ми до сад спомињасмо само нашу „љубавнуц
појезију. То је с тога што она заузимље одно-
ено највеће место у лепој књижевности и што
је њен уплив био до сада најшкодљивији по наше
образовање. Но лена књижевност у прози није
далеко отишла од лирике. Истина, у последње
време престаше с Фантастичким измишљотпнама
као што беху: „Ноћ на дорћолу“, „Минехаха11,
] „Махараџа“, „Чедо Вилино“; „Сужањ“ и др. али
1 и данас једини је материјал наших песника и
1 у новсли као и лирици љубав. Изузетак чинп
Јаша Игњатовић у својим нричама и у роману
0 „Милан НаранџићД Владан у роману „Стајка"
и драми што сада излази у „Србији“: „Народ
1 _ и великаши.“ Мана је и једном и другом спису,
што писац није довољно познат са српским жи-
вотом. Каква интрига, неколико сцена прикр-
пљени једно за друго, неколико описа рујне зорс,
тавее ноћи, „мирисне Фрушке“ и „китњастог
Срема“ и новела је готова. М у томе су оне све
једна као и друга. Има у њима пуно љубавних
изјава и уздаха, пуно певања, свирања и кграња
или плача и клетава, али то је увек све тако на-
мештено да се човек чуди и крсти питајући се:
како живе ти л.уди кад они једнако иду на села
и на саборе, кукају или плачу, жене се или
умиру? Који нијо сасвим оглупио од реториских
правпла и естетичкпх теорија, тај ће увидети
каква су недонршчад све те наше „довеле,“
„нрНче“ и „црте из живота“ напиеане по свима
правилима речених наука: са „заплетом“, с „Фа-
булом“, с „моралом“ и „тенденцијом.“ У њима ,■
нема онога што јс главно — нема истинеког жи- У
вота људског.
Онај, који није живео у евету са затвореним
очима; кога је болела туђа боља; кога је ра-
довала туђа радост; кога ее тицала туђа срећа
и несрећа; који је био кадар да осећа све, што
осећа његов брат — ближњи; једном речи: ирави
песник, могао је да изучи овај сложени процее,
што га ми зовемо људским или народиим жи-д
вотом. Ти даровити људи, образовави сувре-
меном науком, створише сувремени друштвени
роман — епос XIX. века, као што га пазваше
критичари реалисте. Сувремени роман преста-
 вља истински жавот људски; ропство и завис-
ност човека од свију прилика, гато му их оста-
више вреживела колена; његову борбу иротив
свију тих ирилика - борбу против политичке
и друштвене тираније; борбу против незнања
и сујеверице: прогив обичаја и етикета и т. д.
Сувремеви роман са својом дагеротипном исти-
витошћу и дубоком -исихолошком аналпзом жи-
вота постао је наЈсигурније средство да се пз-
несу на видик болести друштвеног орТанизма.
а у исто време и најеилније оружје да се нропа-
гандпшу иове мисли у маеу народа. Друштвени
роман савршено је иепознат нагаим несницима.
У ...Маткци" се подиже глас како нага народ
у Аустрији пропада морално и материјалво п
другптво објављује награду за кљпгу у којој би
се разјасншги узроцн тог пропадања; на срп-
ској скупштини м.мшстар унутрашњих дсла об-
јављује, како се у кнежевини рушп најјача пот
пора народног богатетва задруга; а државна ста-
тастика доказује ладним цифрама како се на-
родна вмаовина поетојано умањава; по новинама
се једнако впче, како се код нас ширп луксус,
довлаче туђе моде и туђи обичаји, који нас ра-
зоравају. Све то читају нагаиписачи: „новелаа,
„прича“ и „црта“ пз народног живота, и еве то
не може да их побуди да погледе мало другим
очима на тај живот народни, па да виде како се
не игра свугде коло, не зведкају свугде ђердани
и не румене се свугде обрашчићи у Срба п Сри-
 киља; како има и других брига, много чегпћи,
па с тога и мшно очбиљнијих но гато је брига
за дра:им иаи драгом. Који је озбиљно проуча-
вао наш породинни и друштвени живот, тај јс
тек кадар да види из каквих се мајушних и за-
плетених узрока елажу таке крупне појаве као
гито су ошпте осиромашсње и опште морално
и материјано пропадање народа. Да изнесе на
видик тај скривсни процес, ту недокучиву борбу
— најсветији је задатак нравог иесиика. Наш
другатвени живот заудара трулежем, а паши пе-
сници постојапо саљају, миришу ружу, гледају
зору, слушају елавуја, или туже неком особи-
том тугом, тугом сптог човека, коју је истинито
карактерисао брат Каравелов у „Матици“ ; а
ако се додирну нашсг живота, то бирају само
оио што је „естетичко“, што задовољава „нежниц
укус лепих сестара, који су они искварили. Браћо
иссницч ! разлика је међу невањем и мига.љењем.
Имамо још неколико речи да кажемо о нашој
нреводној бејетристици. Опа савршено одговара
' ориђиналној, што со објагањава тиме, што ве-
ћином преводс они, који нишу ориђинале и по
томе они бирају преводе према својим погле-
дима на белетристику. Слрастне, Фантастичне
сцене (на пр. „Пука Долћа“, „Пливачи“, „Тру-
бадорово срце“, „Гусарски краљ“, „Тореадор“,
„10 милијона долара“ и т. љубавне интриге
а често само празни вицеви (куда нарочито
спадају нссносно приповедчице Јокајеве). Нађе
 се по која одозго посољена и немачком „пур-
герском4' нравственошћу као н. пр. „10 мили-
јова“, али све оне не дају никакве ране уму,
већ само раздражују нерве и успаљују ндаду
крв. Човеку се преетављају вајФантаетичније
елике, то што наши естетичари зову „стврањем
Фантазијеи, (ја то говорим по сопственом опиту,
а сваки који се у младости занео читањем по-
добних сценарија може то посведочити) а то
није ништа друго већ комбинација мозга оних
различних упечатака, који су му остали од чи-
тања тих књига. А најгоре је то, што се млад
човек тако навикне на дражење евојих живаца
подобним „створовима Фантазије“, као пијанац
на пијење спиритуозних пића; и то пређе у бо-
лест. После таког болесног стања нервне си-
стеме ништа није чудновато шго нас наши пе-
сници осипљу својим љубавнпм сањаријама и
што мозах уморен неприродним начином није
после способан да се напрегне никаквим озбиљ-
ним радом. Човеком овлада лењост и апатиЈа.

IV.
Говорећи о нашој лепој књижевности, ја сам
готово искључиво говорио о оним предметима,
што су печатани у нашим листовима. Може ми се
пребацити пристрасноет, што не споменух нигде
и ваљаас стварн, гато ее у њима налазе. На то
одговарам ово: моја цељ није да разматрам но-
једине предмете наше литератур.е, већ да опре-
делим њен општи нпавац. Наћи ће се у нашим
листовима и по која ваљана песма Јовановића;
Јакшића н других појета (сатира Јовановића
заузела би почасво место у ма чијој кљижев-
ности) и који честит превод: Дикенса, В. Хига,
Гогоља и др., али то су дошли савршено слу-
чајно, и њих је тако нало, да они савршено иш-
чезавају у маси других писаца противног нравца.
Како се код нас мало гледало на правац лите-
ратурни најочигледнији јо доказ, што се у „Ма-
тициа за ову годину печатала упоредо са кри-
тиком Каравелова приповетка ,,10 милијона до
лараД која је нротивна свима мислима Кара-
веловљеве критвке.
У нашој се књижевности подизаше више
пута тужба иа нашу нублику, што је немарљива
снрам књижевности. „Вила“ и „Матица“ у по-
следње време доносише доста ваљаних озбиљних
ствари, за које би еваки патријот желео да се
што више читају у нашем народу. Али да се
распростру извесне истине, наши лисгови дужни
су да изоставе еве измишљотине, које парали-
зују истине, што их они желе да распростру.
Ту не може никако бити изговор: „то је ради
забаве.“ Забава која развраћа ум није забава
већ деморалисање. Така забава може само сме-
тати раснростирању истине. Тој е толико псто,
као кад би ко давао коме постојано слаткише,
што кваре желудац( да га привикне јелу. Разуме
се, да покварен желудац није кадар после да
вари ни здраву хрант. Забазљатл ум може само
онај предмет, који му даје ране за мисли. Здрава
забава не разликује се од праве науке. Докле
наши листови не буду доносили такве забаве,
донде ће они бити једнако више од штете но
од вајде нашем народу. Јер донде ћо они је-
днако гајити сентикепталне госаођице н све нове
и нове песнике подобне овима, о к >ји.ма смо до
сада говорили. Доказ су томе већина изветптаја
наших омладиоеких дружина, наша „сола“, „бе-
седе", „балови" и цео наш живот друштвеви.
У Петрограду 24. септе^мбра.

(,,Матида“ ва 1868, год. Бр. 32. 33. 34.)