1.0.

ШТЕТНО ДЕЈСТВО СИПАЦА – SCOLYTIDAE

Сипци су највећи непријатељи четинарских шума. Веома су ситни инсекти,
издуженог тијела и углавном неупадљивих боја, секундарни су (нападају већ оштећена
стабла). Глава им је издужена у кратку сурлицу, имају кратке, преломљене, главичасте
пипке. Покривени су вратним штитом. Покриоца су издужена, на крају стрмо оборена.
Задњи дио покриоца назива се обронак и служи за избацивање црвоточине. На основу
броја зуба одређује се врста поткорњака. Ларве сипаца су ситне, бијеле, имају смеђу главу
и немају ноге. Назив су добили по томе што избацују сипку масу која се назива
црвоточина. Углавном су породични инсекти. Код моногамих врста (један мужјак, једна
женка) женка врши убушни отвор, а код полиграмих (један мужјак, више женки) то раде
мужјаци. Дијеле се у двије велике групе:

 Сипци поткорњаци – ходници под корим

 Сипци дрвенари – ходници у дрвету

Када убушни отвор прави мужјак, он израђује коморицу која се назива брачна
комора. Послије тога долази до парења, затим женке почињу да граде материнске ходнике.
Копајући ходнике женке по њиховим боковима граде мале коморе у које полажу по једно
јаје и такве коморице се зову јајне коморе. Од ових коморица ларве када се излегу граде
своје ходнике и они се називају ларвни ходници. Они су у почетку уски, а како се ларва
дебља и они се проширују, па се та проширења зову луткиним колијевкама. Одрасли
инсекти, када потпуно одрасту, праве округласте отворе и они се називју излетни отвори.

1.1. Сипци поткорњаци

Добили су назив по томе што своје ходнике граде између коре и бјељике. Ходници
поткорњака су различити, а најчешће су: вертикални, хоризонтални, фамилијарни и
звијездасти. Свака врста има свој карактеристичан изглед ходника и по томе их је
најлакше познати. Изглед ходника поткорњака зависи од тога да ли их је градио мужјак
или женка. Код ове врсте поткорњака ходници нису увијек у облику цијеви. Постоје женке
које изграђују ходнике у облику плитице, па се такви ходници називају плитвичасти.
Послије тога и ларве граде своје ходнике који се разликују од осталих, некада граде свака
за себе, а некада све заједно поређане у фронт. У првом случају настају лажно звијездасти
ходници, а у другом породични ходници. Цјевасти ходници, зависно од правца пружања,
могу бити: хоризонтални и вертикални.

1.1.1. Шестозуби боров поткорњак – Ips sexdentatus

Инсекти када одрасту углавном су смеђи или црвеносмеђи. Њихова дужина варира
и дуги су око 6 – 7, 5 mm. Назив су добили по томе што на обронку са сваке стране налази
по шест зубаца, а четврти је одозго са проширењем у виду дугмета. Матерински ходници
су: усправни, трокраки, полазе из брачне коморице, који се може видјети када се подигне
кора стабла. Ови инсекти насељавају дијелове стабла који имају дебелу кору. Јављају се у
пренамножавањимаа и тада се због великог броја инсеката могу наћи у свим дијеловима
стабла. Доста се касно појављују, прво покољење у мају, а друго у јулу или августу.

Слика 1. Ips sexdentatus и изглед канала

(www.google.com)

Сузбијање и борба против ових инсеката је веома тешка. Од превентивних мјера не

смије се дозволити поткорњацима да нађу погодан материјал за одржавање бројних
популација. Од директних мјера то је сјеча и уклањање нападнутих борових стабала, чиме
се смањује њихова бројност у шуми. У боровим културама и састојинама треба редовно
постављати контролна стабла, а по потреби и ловна. Могуће их је третирати хемијским
инсектицидима.

1.1.2. Трозуби боров поткорњак – Ips acuminatus

Ова врста поткорњака је знатно мања од Ips sexdentatus, дуг је само 3,5 mm. Боја му
је тамносмеђа са свијетлим покриоцима. Његов назив потиче од тога што на обронку има
три зуба, од којих је трећи највећи. Матерински ходници су звијездасти, претежно
окомити. На бјељици се види брачна комора. Ларве граде кратке и ријетке ходнике.
Насељава углавном млађа стабла, до летвењака (старосно доба шуме), а када се појави на
старијим стаблима углавном је на врху грана и стабала, јер су тамо млађе гранчице. Прво
покољење се јавља у пролеће, а друго у јулу или августу. У пренамножавањима се јављају
заједно са Igs typographus.

Слика 2. Ips acuminatus и изглед канала

(www.google.com)

Сузбијање ове врсте је слично као и код претходне врсте, с тим што ловно стабло не
треба ослобађати од грана. За ловно стабло могу послужити само вршике и дебље гране.
 1.1.3. Осмозуби смрчин поткорњак – Ips typogrаphus

Тијело им је цилиндрично, доста кратко, тамносмеђе до црне боје, обрасло ријетким

длачицама. Главни домаћини су му брсте из рода Picea, а неријетко се јавља и на врстама
из родова: Pinus, Pseudotsuga, Abies i Larix. Има двоструку генерацију. Роји се од почетка
априла, па до средине маја. При ројењу мужијаци траже погодна стабла, убушују се у њих
и граде брачну коморицу у коју улазе женке гдје долази до копулације. Ходници имају 1 –
3 вертикална крака. Ларвени ходници су средње дужине. Углавном бирају стабла са
дебљом кором, а када се јаве у пренамножавању, тада нападају комплетно стабло. Ips
typogrаphus је најштетнији поткорњак, а Picea abies у њему има највећег непријатења.
Секундарна је штеточина, а када се јави у пренамножавању тада постоје примарни. У циљу
сузбијања ове штеточине треба користити клопке на бази агрегационог феромона,
контролна стабла и феромонске клопке.

Слика 3. Ips typogrphus и изглед канала

(www.google.com)

Што се тиче сузбијања штетних инсеката у шумама смрче је неопходна стална

контрола популације, а нарочито осмозубог смрчовог поткорњака. За контролу бројности
могуће је користити контролна стабла или феромонске клопке. Контролна или ловна
стабла се полажу у рано прољеће и у јуну мјесецу. Обрада стабал се врши послије појаве
првих лутака испод скинутих кора. Феромонске клопке су далеко ефикасније и
једноставније за рад. Клопке са феромоном којих има различитих конструкција, имају
функцију контролних стабала и једна клопка довољна је за контролу бројности на десетак
хектара шуме. На основу броја ухваћених штеточина у клопку, закључује се о бројности
популације на одређеном терену и предузимају одређене мјере.

1.1.4. Шестозуби смрчини поткорњак – Pityogenes chalcographus

Овај поткорњак је један од најмањих о којима се говори, његова величина је само 2

mm. Његова боја варира од тамносмеђе до црвенкасте крајем покриоца, са сјајем на
обронку. Има три снажна зуба са обе стране покриоца, који су код мужјака крупнији.
Његов ареал је цијела Европа. Граде звјездасте ходнике.

Од брачне коморе, која се налази у кори, ходницу се издвајају у свим правцима.

Развија два покољења у току године. Насељава стабла са тањом кором. Увијек се јавља
заједно са Ips typogrаphus. Први убушни инсекти страдају од обилног излива смоле.

Слика 4. Pityogenes chalcographus и изглед канала

(www.google.com)
 Сузбијање ових врста је могућа на више начина. Најприје треба током јесени и зиме
сјећи и уклањати нападнута и осушена стабла смрче, под чијом кором презимљавају.
Такође, насељена и осушена стабла треба сјећи и уклањати током маја, до половине јуна.
При слабијем нападу, у циљу контроле бројности, а и сузбијања, треба постављати
контролна стабла у културама смрче. При јачем нападу треба полагати ловна стабла.
Обраду контролних и ловних стабала треба вршити по формирању првих лутки. Стабла је
могуће третирати хемијским инсектицидима.

1.1.5. Кривозуби јелин поткорњак – Pityokteines curvidens

Pityokteines curvidens је мали поткорњак, црвеносмеђе боје. Женке имају жуту

длачицу на глави. Обронак поткриоца има три зуба, а средњи је кукасто повијен уназад.
Матерински ходници су двокраки, хоризонтални.

Женка гради дуг улазни ходник, а затим иде лијево или десно, обично кроз исти
отвор улази и друга женка. Ларвини ходници су дуги и до 7 cm и најчешће су управни на
матерински ходник. Луткини ходници се налзе у бјељици.

Одрасли инсекти се појављују два пута. Јављају се у великим пренамножавањима и

један је од највећих непријатеља врсте Abies alba.

Слика 5. Pityokteines curvidens и изглед канала

(www.google.com)
 Сузбијање ове врсте врши се превентивним и репресивним мјерама. Превентивне
мјере подразумјевају стално постављање стабала у циљу прећења бројности популације.
Такође, у превентивне мјере треба се увести строго одржавање пуног склопа у шумама
јеле. Директно сузбијање се врши сјечом и уклањањем нападнутих стабала и полагањем
ловних стабала. Најбоље је ловна стабла третирати инсектицидима, како би се избјегао
ризик да ловно стабло послужи за пренамножавање ове врсте.

1.1.6. Мали јелин поткорњак – Cryphalus piceae

Матерински ходник је плитичаст (пећински). У кори женка прави коморицу у

облику плитице, гдје полаже јаја. Ларве изгризају ходнике у свим правцима. Ларвени
ходници су лажно звијездасти. Напада млада стабла са танком кором. Једини је поткорњак
који, у случају топлијих година, може да развије и до три поткорњака годишње.

Слика 6. Cryphalus piceae и изглед канала

(www.google.com)

1.1.7. Велики бријестови поткорњак – Scolytus scolytus

Његова боја је тамносмеђа до црна. Поткорњаци су без оборника, трбушна страна

косо срезана према врху. Матерински ходник је једнокрак, усправан, кратак. Ларвени
ходници густи. Развија двије генерације годишње. Насељава старија бријестова стабла.
Scolytus scolytus је штетан, не само зато што уништава стабло, већ и због тога што самим
уласком у стабло уноси гљиву Ophiostoma ulmi познату као Холандску болест бријеста,
која изазива сушење ове врсте и пријете да је у потпуности истријебе.
 Слика 7. Scolytus scolytus
(www.google.com)

Сузбијање ове врсте је веома тешко. За сада се своди на сјечу и уклањање

нападнутих и осушених брестових стабала током јесени и зиме и наредног прољећа, све до
средине априла. Нападнута стабла је најлакше уочити током августа и септембра по
осушеном лишћу у крунама. За третирање ових штеточина могу се користити и неки
инсектициди из групе пиретроида, фосфорних естера, карбамата или њихове мјешавине.
Бројност врсте се може утврдити постављањем ловних стабала.

1.1.8. Мали бријестов поткорњак – Scolytus multistriatus

Мањи је од Scolytus scolytus и нешто свијетлије боје. Ходници су слични,

једнакокраки, усправни, дужи, алу ужи него код Scolytus scolytus. Ларвени ходници су још
гушћи, а дужина им је мање више иста. Напада млађе дијелове стабла, обично оне на врху
и тамо гдје је кора тања. Храни се тако што изгриза кору стабла. У још већој мјери преноси
гљливе Ophiostoma ulmi.

Слика 8. Scolytus multistriatus

(www.google.com)

Сузбијање ове врсте је исто као и сузбијање врста великих бријестових поткорњака.
 1.2. Сипци дрвенари
Сипци дрвенари граде ходнике дужинен 5 – 8 cm и првенствено изазивају оштећења
у самом дрвету. Свака врста дрвенара гради карактеристичан ходник, тако да се по
изгледну ходника може одредити којој врсти дрвенара припада, обично граде плитке
ходнике у бјељици. Ако је стабло оборено, убушени отвор налази се на бјељици, а може да
буде и на кори, округластог су облика.

Дужина убушеног ходника протеже се радијално кроз бјељику. Оштећења дрвета

зависи од дужине ходника. Матерински ходнике се не разликују по површини, али могу
бити различити према дужини и правцу пружања, а неријетко се дешава да женка поред
хоризонталних граде и вертикалне ходнике. Ларвени ходници су вертикални и пружају се
у правцу дрвених влакана. Ходник може да буде појединачан или фамилијаран.

Код сипаца дрвенара разликују се двије врсте ходника љестваст и фамилијаран. Ако
је у питању љестваст, онда ларва изгриза кратак ходник који иде горе – доле у правцу
влакана, овакав тип ходника праве врсте из рода Xyloterus. Фамилијаран ходник настаје
када женка копа по году, а ларве копају исти ходник, само га проширују, овакав тип
ходника карактеристичан је за врсте из рода Xyloborus. Виљушкаст ходник се пружа само
у једној равни и има изглед вишекраке виљушке. Изазивају оштећења дрвета позната под
називом мушичавост дрвета.

Приликом контроле бројности и сузбијања сипаца поткорњака, обично се не води

рачуна о присуству сипаца дрвенара. Контролна и ловна стабла сакупљају и ове инсекте у
великом броју. Обично таква стабла приликом обраде остају у шуми и практично служе за
намножавање сипаца дрвенара. У борби од ових штеточина у шуми могуће је користити
превентивне и репресивне мјере. Од превентивних треба водити рачуна о брзом извозу
посјеченог материјала, односно избјегавању његовог лагеровања у шуми. Од репресивних
мјера треба користити затворена ловна стабла, третирана неким контактним инсектицидом
са дужим дјеловањем.
 1.2.1. Пругасти дрвенар – Xyloterus lineatus

Пругасти дрвенар је један од највећих дрвенара, његове ларве живе у дрвету разних
четинара, најчешће: Picea abies, Abies alba i Pinus sp. Вратни штит је зрнасто наборан,
покорица жутосмеђа.

Матерински ходници обично двокраки, распоређени по году, некада могу бити

један изнад другог. Женка прави улазни отвор, све до бјељике, да би нако парења
положила јаја и затворила коморицу чепом црвоточине.

Ларве буше кратке ходнике, секундарна је штеточина, а његова оштећења су

техничке природе. Једана од мјера сузбијања је скидање коре са трупца.

Слика 9. Xyloterus lineatus и изглед канала

(www.google.com)

Сузбијање ове врсте врши се превентивно. Из шуме треба уклонити сав материјал
од зимске сјече најкасније до марта. Лагеровање трупаца на промајном и сунцу
експонираном мјесту, као и гуљење коре са њих, даје добре резултате. Тада трупци брже
губе влагу и престају да буду привлачна за женке. Вриједнији материјал је најбоље
прскати неким хемијским инсектицидима, из групе пиретроида или фосфорних естара.

1.2.2. Обични дрвенар – Xyloterus domesticus

Искључиво напада лишћарске врсте. Углавном напада врсте из родова: Quercus,

Betula, Fagus, Alnus, Robinia, Tilia, Acer. Нападају свјеже оборена стабла и неогуљене
трупце.

Матерински ходници се налазе у дрвету, дубине су 5 – 8 cm и пружају се по

годовима. Женке изгризају јајне коморице гдје полажу јаја. Ларве граде сопствене
ходнике, који одговарају дужини његовог тијела. Када одрасту, имага се враћају у ходнике
гдје проводе љето. Обично изазива мање или веће техничке штете дрвета.

Слика 10. Xyloterus domesticus

(www.google.com)

Сузбијање ове врсте је исто као и сузбијање врсте пругастих дрвенара.

1.2.3. Мали храстов дрвенар – Xyleborus monographus

Највећа техничка штеточина храстовог дрвета је Xyleborus monographus. Тијело му

је ваљкасто, црвенкастомодро. Гради само материнске ходнике, који продиру доста дубоко
у дрво, леже у једној равни. Женка прави ходнике дубоко у срчики и због тога настају тако
велика оштећења дрвне масе.
 Изазива мушичавост храстовог дрвета. Јавља се на оштећеним стаблима и свјежим
паљевинама. Трупце треба лагеровати на сунчаним и промајним мјестима, кору обавезно
скинути. Препоручује се прскање трупаца линданским средствима.

Слика 11. Xyleborus monographus

(www.google.com)