Вељко Ђурић Мишина: Да ли ће Макс

Лубурић добити споменик у Загребу

BY СТАЊЕ СТВАРИ ON 5. МАЈА 2019. • ( 1 )

Лубурићеву поратну идеју  о хрватском националном помирењу, на неки начин,

остварио је 1990-их партизански генерал и комуниста Туђман у независној Републици
Хрватској 

На месту злочина: Лубурић (без капе) у логору Градишка надзире

погубљења, у склопу  конц-логора Јасеновац

Пре непуне две деценије, као професор на предмету Историја Југославије Филозофског
факултета Универзитета у Приштини смештеном у Косовској Митровици, прихватио
сам молбу Горана Киковића, свог апсолвента из Берана, да за дипломски рад обради
ратне године Павла Ђуришића, једног од команданата Југословенске војске у
Отаџбини. Све је прошло у најбољем реду – дипломски је успешно одбрањен, касније
је штампан под насловом „Војвода Павле Ђуришић“ у два издања. У међувремену, ја
сам од стране тадашњег декана, иначе убеђеног комунисте, био оптужен да ширим
четничку идеологију на факултету.

Данас, почетком маја 2019, читам један дипломски рад о Вјекославу Максу Лубурићу,
усташком официру за време НДХ, (одбрањеног 2014. године на Одсјеку за повијест
Филозофског факултета Свеучилишта у Загребу), па схватам да би требало да објасним
какве везе имају ова два дипломска рада.

Лубурић заговара свехрватско помирење

Историјске чињенице казују да је један од поменуте двојице одлучивао о судбини
другог! Наиме, када се Ђуришић одвојио од ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића
негде код Добоја и кренуо ка западу, стицајем неразјашњених околности, и великог
пораза на Лијевче пољу који су претрпели од усташа предвођеним генералом
Вјекославом Лубурићем, доспео је до црногорских усташа,  до Секуле Дрљевића, а
убрзо заједно са својим најближим сарадницима 28. априла 1945. године био уморен у
једном од стратишта концентрационог логора Јасеновац.

А када се спомене Јасеновац, помисли се на Вјекослава Макса Лубурића, готово цео рат
заповедника система концентрационих логора међу којима је и концентрациони логор
Јасеновац. Значи, помисли се на усташу од чијих су руку пострадали многи Срби.

В. Лубурић, први с лева, у возилу са А. Павелићем

Лубурићева поратна биографија, међутим, скривана је из сијасет разлога мада се знало

како је убијен, ко га је убио и још неколико неважних података. Није спорно да је
Лубурићева активност у Независној Држави Хрватској (НДХ) резултирала крвљу
српских жртава.

Спорна је, кад је реч о његовој поратној политици, његова идеја о хрватском
националном помирењу коју је, на неки начин, остварио 90-их година прошлог века
партизански генерал и комуниста Фрањо Туђман у независној Републици Хрватској.
Када је првих дана маја 1945. године усташки врх одлучио да не брани Загреб и да се
повуче ка Аустрији, Лубурић и још неколицина главара су сматрали да се борба мора
наставити.

У Блајбургу су се нашли припадници различитих поражених снага из Југославије и уз

сарадњу са Британцима били препуштени партизанима. Онда је уследило оно што се
може подвести под појам освете.

Тих дана Лубурић се одлучује за герилу. С обзиром да је прошао извесне нацистичке

курсеве, лако је од једног мртвог усташе узео његову војничку књижицу и ускоро се
придружио оним који су остали запамћени као крижари. Веровао је да ће ускоро
започети рат Англоамериканаца и Совјета и да то треба искористити у борби за обнову
усташке Хрватске.

Лубурић у усташкој униформи са одликовањима

Нема прецизних трагова о томе шта је од средине маја 1945. године Лубурић све радио.
Има индиција да су га тражили саборци Рафаел Бобан, Ерих Лисак и Анте Мошков
како би заједно кренули у герилу. План је пропао када је Лисак заробљен у одајама
Надбискупије загребачке на Каптолу, где је неколико пута разговарао са надбискупом
Алојзијем Степинцем.

У међувремену се Лубурић крио по Билогори са неколицином крижара и својих

педесетак прекаљених усташа. Према извесним тврдњама, одатле је кренуо у Фрушку
Гору. Према подацима ОЗН-е, до краја 1945. и добар део 1946. године боравио је на
простору између Илока и Вуковара а потом се пребацио преко Славоније до, наводно,
Велебита. Када је схватио да он сукоба Истока и Запада нема ништа, Лубурић и Бобан
прешли су југословенско-мађарску границу и кренули пут Запада.

У одори фрањевца Лубурић стиже у Шпанију

Зна се да је био рањен и да се као Максимилијан Солдо лечио све до септембра 1948.
године, потом у одори фрањевца стигао у Шпанију. Тамо је, наводно, научио шпански
језик и завршио војну академију.

Лубурић је покренуо новине под именом „Дрина“, заговарао идеју нове Хрватске,
сарадњу са муслиманима… Комунизам је увек поистовећивао са Србима
(„србокомунизам“) и призивао Америку да предводи борбу против те идеје.

У међувремену, дошло је до разлаза Павелића и Лубурића наводно због сусрета

поглавника и бившег председника владе Краљевине Југославије Милана
Стојадиновића. додуше, на Павелићеве присталице нису остајале дужне па су за сва зла
оптуживали Лубурића.

Посебна мета у текстовима у „Дрини“ били су комунисти Хрвати.

У међувремену је добио шпанско име и презиме (Roberto Campos Caballer), оженио се

Баскијком и с њом добио два сина (Домагој и Вјеко) и две кћери (Дрина и Марица), на
венчању био у усташкој генералској униформи са свим одликовањима.

После атентата, Павелић се доселио у Шпанију где је и умро 1959. године. То је био
повод за борбу у хрватској и усташкој емиграцији. Лубурић је искористио прилику али
није добио много присталица. Стога је кренуо у разраду идеје свехрватског помирења,
која захтева да усташе одбаце своју (U) а партизани своју идеологију
(петокраку). Једном приликом (1966) хвалио је хрватски патриотизам Андрије
Хебранга, кога је иначе упознао у Старој Градишци.

Вјекослав Макс Лубурић убијен је 29. априла 1969. године. Постоји више верзија о о
томе ко су могући наручиоци: од породице Павелић, до југословенске УДБ-е.
(Сахрањен је на локалном гробљу у близини Валенсије, а од јула 2018. локалне власти
градића Carcaixenta траже правни начин да посмртне остатке зликовца преместе са
тамошњег гробља.)
Слика са локалног гробља у близини Валенсије у Шпанији где је сахрањен
убијени Лубурић

Како је Лубурићева идеја о свехрватском помирењу остварена под вођством Фрање

Туђмана, као и да је програм министра Миле Будака и других усташких главара да ће
„друмови пожељети Срба, али Срба бити неће!“, нама остаје питање: Да ли је могуће
помирење и међу нама Србима тим пре што смо у сваком погледу на ивици историјске
провалије из које нема повратка.

На крају остаје да сазнамо и одговор на питање да ли  ће Лубурић, као осведочени и

истакнути усташа из НДХ, добити споменик у Загребу?

Пре тражења одговора, требало би да се подсетимо како је прошла идеја о споменику

Павлу Ђуришићу у Беранама: црногорска полиција је срушила започето постоље
правдајући то законима!

Узгред, ако не дају у Црној Гори, требало би саградити бар копију капеле са Ловћена у
Лијевче пољу, месту страдања црногорских четника од усташа и партизана!