Khalil Gibran Prorok I Prorokov VRT PDF

www.balkandownload.
org
1
www.balkandownload.org
HALIL DŽUBRAN
S ABRANA DELA
&
PROROK.
PROROKOV VRT
POBUNJENI DUHOVI
PESAK I PENA
NIMFE IZ DOLINE
BEZUMNIK
BOGOVI ZEMLJE
PLAVI PLAMEN
GLAS UČITELJA
SLOMLJENA KRILA
LUTALICA
ISUS, SIN ČOVEČJI
PRETHODNIK
2
H ALIL D ŽUBRAN
PROROK
PROROKOV VRT
Naslov originala:
Kahlil Gibran
The Prophet, 1923
The Garden of the Prophet, 1933
Preveo s engleskog:
RAŠA SEKULOVIĆ
Ilustrovala:
JAGODA ŽIVADINOVIĆ
3
PREDGOVOR
Prorok, kultna knjiga mnogih generacija XX veka i „najčitanije delo

posle Biblije”, objavljena je prvi put na engleskom jeziku 1923. godine.
Istorija njenog nastajanja je veoma neobična. Džubran je od rane mladosti
imao u glavi skicu ovog remek-dela. Ali kada je svojoj majci pomenuo da
sprema knjigu „koja će izmeniti lice sveta”, ona mu je odgovorila: „Da,
napisaćeš takvu knjigu kada budeš imao trideset i pet godina (1918); tek
tada ćeš početi da je pišeš. Svet će uvek voleti tvoje spise, kao što i ja volim
sve što ti napišeš. Istina je da si ti danas pronašao samog sebe, ali treba da
živiš duže da bi pronašao Drugog. Kada to postigneš, napisaćeš ono što će
ti On diktirati.”
Interesantno je da je Džubran čak četiri puta menjao naslov knjige, a u
pismu Mej Zijadi iz 1918. godine precizira: „Što se tiče Proroka, to je knjiga
koju već hiljadu godina sanjam da napišem, ali do kraja prošle godine
nisam napisao nijedno poglavlje.” U pismu Meri Haskel, godinu dana
kasnije, naglašava: „Prorok je najveći izazov moga života. Svih ovih 36
godina je proteklo da bi ugledao svetlost dana.” Ili, nešto kasnije, izražava
istu misao na drukčiji način: „U sadašnjosti celo moje biće je u Proroku.
On mora biti moj život do trenutka kada bude objavljen. Sve što sam
ranije činio bilo je samo period učenja”. Koliku je važnost pridavao ovom
delu svedoče i reči koje je izgovorio pred samu smrt: „Čuvao sam rukopis
četiri godine pre nego što sam ga uručio izdavaču. Želeo sam da budem
sasvim siguran da je svaka reč odista najbolja koju mogu da ponudim.”
Stoga nije nimalo čudno što je Prorok, koji je predstavljao za Džubrana
najsvetiju stvar njegovog života, od samog objavljivanja upoređivan sa
biblijskim tekstovima, ali i sa delom Tako je govorio Zaratustra Fridriha
Ničea. Doduše, u pismu Meri Haskel (31. avgust 1913. godine) Džubran
piše: „Niče je preuzeo svoje reči iz moga duha. On je ubrao plodove sa
drveta kome sam ja težio.” Pa, i pored svega navedenog, razlike među
4
njima su ogromne pre svega u pogledu učenja koja propovedaju. Dok Niče
objavljuje da je Bog mrtav i najavljuje dolazak Natčoveka, Džubran
propoveda religiju punu nade i optimizma, otvara naša srca za ljubav i
traži da stremimo Bogu.
Od svog prvog engleskog izdanja 1923. godine do danas, Prorok je
objavljen je na preko četrdeset jezika u milionskim dražima. Nema nikakve
sumnje da je Džubran duhovnu misiju koju mu je sudbina predodredila da
izvrši, predosećao jasno već 1914. godine kada je u delu Osmeh i suza
napisao: „To što ja danas dovršavam u samoći, u dušama mnogih će sutra
odjekivati.”
P.L.
5
PROROK
Almustafa, izabrani i voljeni, koji beše osvit svoga doba, čekao je

dvanaest godina u gradu Orfalezu na svoju lađu, da se vrati i odnese ga
nazad, na njegovo rodno ostrvo.
A dvanaeste godine, sedmoga dana ejlula, žetvenog meseca, popeo se
na brdo izvan bedema gradskih, i pogledao put mora: i ugledao je svoju
lađu kako dolazi sa izmaglicom.
Tad mu se dveri srca raskriliše silno i radost njegova polete daleko nad
morem. I on sklopi oči i pomoli se u tišinama svoje duše.
Ali, kad je krenuo niz brdo, preplavi ga neka tuga i on pomisli:
„Kako da odem mirna srca, bez i trunke žalosti? Ne, neću napustiti
ovaj grad bez rane u duši”.
Dugi bejahu dani patnje koje provedoh međ’ zidinama njegovim, duge
i noći osame; a ko je kadar rastati se od svoje patnje i osame svoje bez
žaljenja? Duh svoj razasuo sam po ovim ulicama u delićima nebrojenim i
nebrojena su deca moje čežnje koja hodaju obnažena med’ brdima ovim i ja
im ne mogu uzmaći bez teskobe i bola.
Ne zbacujem ja to danas odeću, već kožu sa sebe zdirem rukama ovim.
I ne ostavljam za sobom brigu, već srce razneženo od gladi i žeđi.
Ali, ne mogu da oklevam više.
More što sebi priziva sve zove i mene, ukrcati se moram.
Jer ostati, iako sati plamte u noći, značilo bi smrznuti se i skvrčiti i u
kalup okovati.
Rado bih poveo sa sobom sve odavde, ali kako ću?
Glas ne može da ponese jezik i usne što mu podariše krila. On sam
mora da potraži nebo.
I orao će se, sam i bez gnezda, vinuti put sunca.
Kada je stigao u podnožje brda, okrenu se ponovo ka moru i ugleda
lađu gde uplovljava u luku, a na pramcu joj mornari, njegovi zemljaci.
6
I duša njegova uskliknu im, te reče:
Sinovi moje drevne majke, vi što jašete na talasima, Kako ste samo
često
o plovili u snovima mojim. A sad mi prispevate najavi, koja je moj
dublji san.
Spreman sam za polazak, i žudnju moju sa jedrima spremnim iščekuje
vetar.
Još jednom samo udahnuću ovaj ov vazduh
zduh ustajali, jednom još s
ljubavlju ću se osvrnuli za sobom,
A onda ću vam se pridružiti, vi moreplovci nad moreplovcima.
A ti, more bezmerno, majko usnula.
Što donosiš mir i slobodu reci i potoku.
po
Još jednom samo zaviće potok ovaj, samo još jednom zažuboriće na
proplanku ovom,
A onda ću se uliti u tebe, beskrajna kap u beskrajni okean.
I dok je tako hodao, ugleda iz daleka muškarce i žene kako ostavljaju
polja svoja i vinograde i žurno hitaju put kapija gradskih.
I začu glasove njihove kako ga dozivaju po imenu, dovikujući se iz
polja u polje i poručujući jedni drugima da je pristigla njegova lađa.
A on reče u sebi:
Hoće li dan rastanka biti dan okupljanja?
7
I treba li reći da je smiraj dana mog bio, u stvari, moj osvit?

I šta da dam onome što ostavi brazdu svoju sred oranja, iil’ onome što
ustavi točak svoje vinske preše?
Hoće li srce moje postati
postati drvo bremenito plodovima, pa da ih skupim i
podarim njima?
I hoće li želje moje poteći kao izvor, pa da im napunim čaše?
Jesam li ja harfa pa da me dotakne ruka moćnoga, ili sam frula pa da
dah njegov prostruji kroz mene?
Onaj sam što traga za tišinom, a kakvo blago pronađoh u tišinama

koje bih podelio bez premišljanja?
Ako je ovo dan žetve moje, na kojim sam to poljima zasejao seme i u
koja godišnja doba nezapamćena?
Ako mi je sada zaista dopala čast da podignem fenjer svoj, u njemu se
neće razgoreti
goreti moj plamen.
Prazan i mračan, podići ću fenjer,
A noćni čuvar usuće u njega ulje i zapaliće ga.
Sve to izrekao je rečima. Al’ mnogo toga u srcu njegovom ostade
neizrečeno. Jer ni on sam ne beše kadar da izusti svoju najdublju tajnu.
Kada je ušao u gr grad,
ad, sav narod mu izađe u susret i dozivaše ga
povicima, kao uglas.
8
A starine gradske istupiše i rekoše:

Ne napuštaj nas još.
Ti si bio zenit podnevni u sumraku našem, a mladost tvoja obdarila
nas je snovima.
Nisi ti tuđin među nama, a ni gost, ti si nam sin i miljenik dragi.
Ne dopusti još da oči naše žude za tvojim likom.
A sveštenici i sveštenice mu rekoše:

Ne daj da nas talasi mora razdvoje sad, a godine koje si proveo među
nama postanu sećanje.
Kretao si se među nama kao duh, a tvoja senka bila je svetlost na
licima našim.
Zavolesmo te mnogo. Al’ ljubav naša beše nema, i koprenama
prepokrivena.
Sada ti, pak, kliče na sav glas i pred tobom stoji obelodanjena.
Oduvek beše tako da ljubav ne spoznaje dubine svoje sve do časa
rastanka.
Dođoše i drugi i stadoše da ga preklinju. Ali, on nije odgovarao. Samo
je pognuo glavu, a oni koji stajaše u njegovoj blizini videše kako mu suze
padaju na prsa.
Potom sa narodom produži ka velikom trgu ispred hrama.
Tamo iz svetilišta izađe žena po imenu Almitra. I beše vidovita.
9
A on je pogleda s nežnošću neizmernom, jer ona mu se prva priklonila

i u njega poverovala kad tek beše prispeo u njihov grad.
I ona ga pozdravi rečima ovim:
Proroče Božiji, ti što tragaš za najvišim, dugo si pretraživao daljine
nadajući se svojoj lađi.
A sada je tvoja lađa prispela i valja ti poći.
Duboka je čežnja tvoja za zemljom tvojih uspomena i boravištem
tvojih viših želja; naša te ljubav sputavati neće, niti će te potrebe naše
zadržavati.
Al’ pre no što odeš tražimo ovo: progovori nam i podari nam istinu
svoju.
A mi ćemo je podariti svojoj deci, a oni deci svojoj, te neće iščeznuti.
U osami svojoj motrio si na naše dane, a u svome bdenju osluškivao si
jecaje i smeh naš usnuli.
Zato nam se sad obznani i reci nam sve što ti se ukazalo između
rođenja i smrti.
A on odgovori:
Narode orfaleski, o čemu da vam govorim osim o onome što vam i
sada u dušama promiče?
Na to će Almitra: Pričaj nam o ljubavi.
I on podiže glavu i pogleda ljude, a po njima polegnu tišina. I on
progovori glasom silnim:
Kad vas ljubav prizove, pođite za njom,
Premda su staze njene tegobne i strme.
10
A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se,

Premda vas mač, skriven među perima njenim, može povrediti.
A kad vam progovori, verujte joj,
Premda vam glas njen može uništiti snove, k’o što severac opustoši vrt.
***
Jer, baš kao što vas kruniše, ljubav će vas i razapeti. Isto kao što vas
podstiče da rastete, tako će vas i okresati.
Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam grančice najtananije što
trepere na suncu,
Tako
ko će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u prijanjanju
njegovom za zemlju.
Poput snoplja pšeničnog
eničnog sakupiće vas u naručje svoje.
Omlatiće vas, da bi vas ogolila.
Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja.
Samleće vas, do beline.
Umesiće vas, dok ne postanete gipki;
A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb
za svetu Božiju svetkovinu.
Sve će vam to ljubav učiniti, ne bi li spoznali tajne svoga srca i u
11
spoznaji toj postali deo srca Života.

Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo,
Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju i odete sa gumna ljubavi
U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al’ ne
punoćom smeha svog i plakati, al’ ne do poslednje suze svoje.
***
Ljubav ne daje ništa, osim sebe i ništa ne uzima, osim od sebe.

Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju;
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.
Kad volite, ne treba da kažete: „Bog mi je u srcu”, već: „Ja sam u srcu
Božijem”.
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj
se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.
Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni.
Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje:
Da se istopite i budete razigrani kao potok što peva svoj milozvuk noći.
Da spoznate bol prevelike nežnosti.
Da vas rani sopstveno poimanje ljubavi;
I da krvarite drage volje i radosno.
Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu
za još jedan dan ljubavi;
Da otpočinete u podnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu;
Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću,
A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom
slavljeničkom na usnama.
12
Tad Almitra progovori ponovo, te kaza: A šta je sa Brakom, učitelju?

A on odgovori ovim rečim
rečima:
Rođeni ste zajedno i zajedno ćete biti za sva vremena.
Bićete zajedno kada vam bela krila smrti rasprše dane.
Da, bićete zajedno čak i u nemom pamćenju Božijem.
Ali, neka u vašem zajedništvu bude prostora.
I neka vetrovi nebeski igraju među vama.
Volite se, ali ne namičite okov ljubavi:
Nek’ ona radije bude more što se talasa međ’ obalama vaših duša.
Punite čaše jedno drugome, ali nemojte piti iz jedne čaše.
Podajte jedno drugome hleba, ali ne jedite od istog somuna.
Pevajte i igrajte zajedno i radujte sse,
e, ali neka svako od vas bude za sebe,
Kao što su strune leutove za sebe, iako trepte muzikom istom.
Dajte svoja srca, ali ne jedno drugom u vlasništvo.
Jer, samo ruka Života može da drži vaša srca.
I budite zajedno, ali ne odveć blizu:
Jer, i stubovi u hramu razdvojeni stoje,
A hrast i čempres ne rastu u senci onog drugog.
13
A jedna žena, koja je privijala svoje čedo uz prsa, reče: Pričaj nam o
Deci.
A on reče:
Vaša deca nisu vaša.
Ona su sinovi i kćeri žudnje Života za samim sobom.
Oni nastaju preko v vas, ali ne od vas,
I, premda su sa vama, ona vam ne pripadaju.
Možete im darovati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
Jer ona imaju misli sopstvene.
Možete im skućiti tela, ali ne i duše,
Jer duše njihove obitavaju u kući sutrašnjice, koju vi ne možete
pohoditi,
oditi, čak ni u snovima svojim.
Možete težiti da budete kao oni, ali ne pokušavajte da ih terate da
budu kao vi.
Jer, život ne ide unazad, niti se zadržava u prošlosti.
Vi ste lukovi iz kojih se deca vaša poput živih strela odapinju napred.
Strelac vidi metu tu na stazi beskraja i On vas savija snagom svojom,
kako bi strele Njegove letele hitro i daleko.
Neka vas sreća ispuni što vas Strelac savija u ruci svojoj;
Jer, bašš kao što voli strelu što leti,
14
On voli i postojani luk.
Tad reče jedan bogataš: Pričaj nam o Davanju. A on odgovori:

Kada dajete od imetka svoga, vi dajete samo malo.
Kada dajete sebe, istinski dajete.
Jer, šta je imetak vaš do stvari koje držite i čuvate iz straha da će vam
ustrebati sutra?
A sutra, šta će sutra doneti psu odveć čuvarnom, kojikoji zakopava koske
u bespuću peščanom dok prati hodočasnike ka svetom gradu?
I šta je strah od potrebe do potreba sama?
Nije li strah od žeđi pored punog zdenca, žeđ neutaživa?
Ima onih koji daju malo od obilja koje imaju a daju radi priznanja i
zbog tih želja
elja potajnih darovi su njihovi kužni.
A ima onih koji malo imaju, a daju sve.
To su oni koji veruju u život i darežljivost životnu, a škrinja njihova
nikada nije prazna.
Ima onih što daju s radošću i ta radost im je nagrada.
A ima onih koji daju s bolom i bol taj je njihovo krštenje.
A ima i onih koji daju i ne znaju za bol, ne traže radost, niti daju uz
svest o dobrom delu;
Oni daju kao što u dolini onoj mirta svoj opoj širi kroz vazduh.
Kroz ruke takvih kao što su oni progovara Bog, a za očima njihovim
15
On se smeši na zemlju.
Dobro je davati kada vam traže, ali je bolje davati kada se ne traži,
kroz poimanje svoje.
A potraga za onim koji će primiti širokogrudom je radost veća od
davanja.
A ima li nečeg što vam valja zadržati?
Sve što imate treba kad-tad da date;
Zato podajte sada, da doba davanja pripadne vama, a ne vašim
naslednicima”.
Često kažete: „Daćemo, ali samo onima koji zaslužuju”.
Stabla u voćnjaku vašem ne kažu to, ni stada na pašnjaku vašem.
Oni daju da bi živeli, jer bi zadržati značilo nestati.
Onaj ko zavređuje svoje dane i noći začelo zaslužuje i sve drugo od vas.
I onaj ko je zaslužio da se napaja iz okeana života zaslužuje da napuni
svoju čašu sa vašeg potočića.
I ima li veće pustinje od one što leži u hrabrosti i uverenosti, a nikako
milosrđu, primanja?
A ko ste vi da ljudi razdrlje prsa svoja i razotkriju svoj ponos, da biste
vi videli ogoljenu njihovu zaslugu i ponos nepostiđen?
Postarajte se najpre da sami zaslužite da budete davalac, i sredstvo
davanja.
Jer, u suštini, život daje životu - dok ste vi, što sebe smatrate
davaocima, svedoci samo.
A vi što primate - a primate svi - ne prihvatajte breme zahvalnosti,
inače namičete jaram i sebi i onome što daje.
Radije se uzvisite zajedno sa davaocem na darovima njegovim, kao na
krilima;
Jer, ako preterano brinete o svome dugu znači da sumnjate u njegovu
darežljivost kojoj je širokogruda zemlja majka, a Bog otac.
Tad starac jedan, gostioničar, reče: Pričaj nam o Jelu i Piću. A on reče:
Kamo sreće da možete da živite od miomirisa zemljinog i da se, poput
biljke na vazduhu, održavate svetlošću.
16
Ali, pošto morate da ubijate da biste jeli i otimate novorođenima

majčino mleko ne biste li ugasili žeđ, neka to onda bude čin poštovanja,
I neka trpeza vaša postane oltar na kojem se čisti i nedužni iz šume i
doline prinose na žrtvu onome što je čistije i još nedužnije u čoveku.
Kad ubijate zver, recite joj u svom srcu:
„Ista sila kojom ja pogubih tebe, pogubljuje i mene; i mene će, takođe,
proždrati.
Jer, zakon koji tebe izruči u moje ruke izručiće i mene moćnijim
rukama.
Tvoja i moja krv nisu ništa drugo do životni sok što hrani nebesko
drvo”.
A kad zagrizete jabuku zubima, recite joj u svom srcu:
„Tvoje će seme živeti u mom telu,
A pupoljci tvoga sutra procvetaće u mom srcu,
Tvoj opoj biće moj dah,
I zajedno ćemo se radovati kroz sva godišnja doba”.
A s jeseni, dok berete grožđe iz svoga vinograda za vinsku prešu,
recite u svom srcu:
,,I ja sam vinograd, i moj plod biće ubran za vinsku prešu,
I, poput mladog vina, držaće me u večnome sudu”.
A zimi, kad točite vino, neka vam u srcu bude po jedna pesma za
svaku čašu;
A u pesmi nek’ bude sećanje na dane jesenje, na vinograd i na vinsku
prešu.
Tad jedan ratar reče: Pričaj nam o Radu. A on odgovori rečima ovim:
Vi radite da biste održali korak sa zemljom i duhom zemlje.
Jer, biti jalov znači otuđiti se od godišnjih doba i iskoračiti iz litanije
života što kroči u sjaju i ponosnom povinovanju put beskraja.
Dok radite, vi ste frula kroz čije se srce šapat sati promeće u muziku.
Ko će od vas da bude trska, nema i zamukla, kada sve druge pevaju
zajedno i uglas?
17
Stalno vam govore da je rad prokletstvo, a trud nesreća.

Ali, ja vam kažem da radeći ispunjavate deo zemljinog najdaljeg sna,
vama namenjenog kada je taj san rođen,
I držeći se truda, vi istinski volite život,
A voleti život kroz trud znači biti najprisniji sa najskrovitijom tajnom
života.
Ali, ako u patnji svojoj nazivate rođenje nedaćom, a izdržavanje tela
kletvom koja vam je ispisana na čelu, onda vam ja odgovaram da ništa
osim znoja sa čela neće izbrisati to što je napisano.
Kazali su vam i da je život pomrčina, a u umoru svome u vama
odzvanjaju reči umornih.
A ja velim da je život zaista pomrčina, osim kad postoji nagon,
A svaki nagon je slep, osim kad ide uz znanje.
A svako znanje je uzaludno, osim kad ide uz rad,
A svaki rad je prazan, osim kad ide uz ljubav;
A kada radite sa ljubavlju vezujete se za sebe, i jedni za druge, i za
Boga.
A šta to znači raditi s ljubavlju?
To znači tkati platno s nitima isukanim iz vašeg srca, kao da će to
platno da nosi vaš voljeni.
To znači graditi kuću s ljubavlju, baš kao da će vaš voljeni da živi u toj
kući.
To znači sejati seme s nežnošću i ubirati žetvu s radošću, baš kao da će
vaš voljeni da jede njene plodove.
To znači prožimati sve ono što stvorite dahom svoga duha,
I znati da svi blaženi mrtvi stoje oko vas i gledaju.
Često sam vas čuo kako kažete, kao da govorite u snu: „Onaj ko radi u
mermeru i pronađe oblik svoje duše u kamenu, plemenitiji je od onoga ko
ore zemlju.
A onaj što uhvati dugu i utka je u platno po volji čovekovoj, veći je od
onoga što nam pravi sandale za noge”.
Ali ja kažem, i to ne u snu, već najavi najbudnijoj u zenitu podnevnom,
18
da vetar ne govori umilnije gorostasnim hrastovima, nego i najmanjoj od

svih vlati trave;
I samo je onaj veliki ko pretvara glas vetra u pesmu koja postade još
umilnija od njegove ljubavi.
Rad je ljubav što izlazi na videlo.
A ako ne možete da radite s ljubavlju, već samo uz gnušanje, bolje vam
je da ostavite svoj posao i sedite uz kapiju hrama, primajući milodare od
onih
nih što rade s radošću.
Jer, ako pečete hleb ravnodušni, ispeći ćete gorak hleb što utoljuje tek
polovinu u čovekove gladi.
A ako gunđate dok muljate grožđe, gunđanje vaše pretače otrov u
vino.
A ako pevate kao anđeli, a ne volite pevanje, zaglušujete uši ljudske
lj za
glasove dana i za glasove noći.
Tad jedna žena reče: Pričaj nam o Radosti i Tugovanju.

19
A on odgovori:
Vaša radost je vaša tuga neprerušena.
I isto ono vrelo iz kojeg izvire vaš smeh često je bilo ispunjeno suzama
vašim.
Kako drugačije i da bude?
bud
Što dublje se ta tuga urezuje u vaše biće, više ćete radosti biti kadri da
iznedrite.
Nije li vrč što drži vaše vino isti onaj vrč koji se pekao u grnčarevoj
peći?
I nije li leut što vam blaži duh baš ono drvo koje izdubiše noževima?
Kada ste radosni, zagledajte se dublje u svoje srce i shvatićete da vam
ono isto što vam dade tugu daruje i radost.
Kada ste tužni, zagledajte se opet u svoje srce i videćete da zapravo
plačete zbog onog što vas ispunjava veseljem.
Neki od vas kažu: „Radost je veća od tuge,” a drugi:
20
„Ne, tuga je veća”.

A ja vam kažem: one su nerazdvojne.
Zajedno dolaze, a kad jedna od njih sedi sa vama sama za trpezom,
upamtite da vam ona druga spava pod krevetom.
Vi uistinu poigravate poput terazija između vaše tuge i radosti vaše.
Samo kad ste prazni mirujete i dostižete ravnotežu.
Kada vas rizničar podigne da mu odvagate zlato i srebro, vaša radost
il’ tuga neminovno će se popeti ili pasti.
Tad zidar neki kroči napred i reče: Pričaj nam o Kućama. A on

odgovori, te reče:
Podignite od maštanja svojih senicu u bespuću, radije nego da
sagradite kuću unutar bedema gradskih.
Jer, baš kao što se vraćate domu svom u sumrak, to čini i lutalica u
vama, uvek dalek i samotan.
Vaša kuća je vaše veće telo.
Ona raste na suncu i spi u tišini noćnoj; i nije bez snova. Zar kuća vaša
ne sanja? I u snovima svojim odlazi iz grada, u šumarak il’ na vrh planine.
Kad bih mogao, sakupio bih kuće vaše u šaku i poput sejača razasuo ih
po šumi i livadi.
Kad bi vam samo doline ulice bile, a zelene staze sokaci vaši, pa da
možete da potražite jedni druge kroz vinograde i da dolazite s opojem
zemlje u haljinama svojim.
Ali, to još neće da se desi.
U strahu svom, praoci vas sabraše preblizu jedne drugima. A strah taj
istrajaće još malo. Još malo će gradski bedemi ovi razdvajati ognjišta vaša
od vaših polja.
I recite mi, Orfaležani, šta to imate u ovim kućama? I šta to čuvate za
vratima zabravljenim?
Imate li mir, taj tihi poriv što obelodanjuje vašu snagu?
Imate li sećanja, te svetlucave lukove koji premošćuju vrhove uma?
Imate li lepotu koja odvodi srce od stvari, od drveta i kamena do svete
21
planine?
Recite mi, imate li sve ovo u kućama svojim?
Ili imate samo udobnost i pomamu za udobnošću, što vam se krišom
uvlači u dom kao gost, potom postaje domaćin, zatim gospodar?
I postaje, zaista, krotitelj, te kukom i kamdžijom promeće vaše veće
želje u lutke.
Iako su joj ruke od svile, srce joj je gvozdeno.
Ona vas uljuljkuje u san samo da bi stajala uz postelju vašu i ismevala
dostojanstvo puti.
Ona se izruguje vašim čulima zdravim i polaže ih u pamuk poput
posuda krhkih.
Upravo pomama za udobnošću usmrćuje zanos duše, a potom odlazi
kezeći se na pogreb.
Ali vi, deco vaseljene, vi što nemate počinka ni kad počivate, vi nećete
upasti u zamku niti će vas ukrotiti.
Kuća vaša neće biti sidro, već jarbol.
I neće biti pokorica što se presijava pokrivajući ranu, već kapak što
čuva oko.
Nećete savijati krila da biste mogli da prođete kroz vrata, ni poginjati
glave da ne bi udarali o tavanicu, niti ćete zazirati da dišete da zidovi ne bi
popucali i srušili se.
Vi nećete obitavati u grobnicama koje načiniše mrtvi za žive.
I premda veličanstvena i divotna, vaša kuća neće čuvati vašu tajnu niti
će utočište biti čežnji vašoj.
Jer, ono što je bezmerno u vama obitava u nebeskoj palati, čija su vrata
jutarnja izmaglica, a prozori pesme i tišina noći.
A tkač reče, Pričaj nam o Odeći.

A on odgovori:
Odeća vaša prikriva toliko od vaše lepote, ali ne skriva ono nelepo.
I premda u haljinama svojim tražite slobodu ličnu, u njima možete
naći amove i lance.
22
Kad biste samo mogli da primate sunce i vetar više svojom kožom, a
manje ruhom svojim!
Jer, dah života je u sunčevoj svetlosti, a ruka života je u vetru.
Neki od vas kažu: „Vetar severac je satkao odeću koju nosimo”.
A ja kažem: Da, bebeše to severac,
Ali mu je stid bio razboj, a omekšale žile njegova nit. A kad je obavio
svoj posao, smejao se u šumi.
Ne zaboravite da je skromnost za štit protiv očiju nečistih.
A kada nečistih ne bude više, šta će biti skromnost do okov i okorelost
uma?
I ne zaboravite
boravite da zemlja uživa kada oseti vaše bose noge, a vetrovi
čeznu da se poigraju kosama vašim.
A jedan trgovac reče: Pričaj nam o Kupovini i Prodaji.

A on odgovori, te kaza:
Zemlja vam daje plodove, a vi nećete oskudevati budete li samo znali
kako da napunite ruke.
U razmeni poklona sa zemljom treba da pronađete obilje i budete
zadovoljni.
Ali, ako se ta razmena ne obavlja u ljubavi i dobrodušnoj pravičnosti,
23
ona će odvesti jedne u pohlepu a druge u glad.

Kada se na tržnici vi trudbenici sa mora, polj
poljaa i iz vinograda sretnete
sa tkalcima, grnčarima
čarima i skupljačima začina,
Prizovite tad vrhovni duh zemlje, da stupi među vas i posveti kantar i
računicu što odmerava vrednost za vrednost.
I ne dopustite onima praznih ruku da uzmu učešća u vašem trgovanju,
koji
ji bi utrapili svoje reči za vaš trud.
Takvima treba reći:

„Pođite s nama u polje, ili isplovite s braćom našom na more i bacite
svoju mrežu;
Jer će zemlja i more biti izobilna za vas, jednako kao što je nama”.
***
A ako dođu pevači, igrači i frulaš - kupite i od njihovih darova.

Jer, i oni ubiru plodove i tamjan, a ono što oni donose, premda je
sazdano od snova, ruho je i hrana vašoj duši.
A pre no što odete sa tržnice, pobrinite se da niko ne ode svojim putem
praznih ruku.
24
Jer, vrhovni duh zemlje neće usnuti mirno na vetru sve dok se ne
podmire potrebe i najmanjeg među vama.
Tad jedan od sudija gradskih istupi i reče: Pričaj nam o Zločinu i Kazni.
A on odgovori rečima ovim:
Onda kad vaš duh odluta na vetru,
Vi, sami i bez čuvara, nanesete zlo
zlo drugima, a samim tim i sebi.
I zbog tog zla počinjenog morate da kucate i pričekate malo
zanemareni pred dverima blaženog.
Vaše je božansko sopstvo poput okeana;
Ono ostaje neukaljano za sva vremena.
I poput vazduha ono se diže i bez krila.
Vaše božansko sopstvo isto je kao sunce;
Ono ne poznaje staze krtičje niti se zavlači u rupe zmijske.
Ali vaše božansko sopstvo nije samo u biću vašem.
Mnogo je toga u vama još uvek ljudsko, a mnogo toga u vama još nije
ljudsko,
Već patuljak bezoblični što hoda u snu kroz maglu tragajući za

sopstvenim probuđenjem.
A sada bih da progovorim o onome što je ljudsko u vama.
25
Jer ono je to, a ne vaše božansko sopstvo niti patuljak u magli, koje
poznaje zločin i kaznu za zlodelo.
***
Često sam vas čuo kako razgovarate o nekome ko je počinio kakvo

nedelo kao da taj nije jedan od vas, već tuđin međ’ vama i uljez u vašem
svetu.
Ali ja kažem da isto tako kao svetac, i pravednik ne može da se
uzdigne iznad onog najvišeg što je u svakome u vas,
Tako ni zao i slab ne može pasti niže od onog najnižeg, koje je takođe u
vama.
I kao što nijedan list ne požuti bez prećutnog znanja drveta celog,
Tako ni zlotvor ne može počiniti nedelo bez skrivene volje svih vas.
Kao u litaniji, vi koračate zajedno prema svom božanskom sopstvu.
Vi ste i put i putnici.
I kada jedan od vas padne, on pada za one iza sebe, opomena protiv
odronjenog kamena.
Da, pada on i za one ispred sebe koji, premda brži i koraka čvršćeg, još
nisu uklonili kamen odronjeni.
A počujte i ovo, premda će vam teško pasti te reči:
Ubica nije neodgovoran za sopstveno ubistvo,
A pljačkaš nije bez krivice kada ga opljačkaju.
Pravednik nije nedužan za dela nevaljalaca,
Niti je neokaljan čist od radnji gnusnika.
Zaista, krivac je često žrtva postradalog.
A još češće će optuženi poneti breme za nedužnoga i neokrivljenoga.
Ne možete razdvajati pravedne od nepravednih i dobre od rđavih;
Jer, oni stoje skupa pred licem sunca, baš kao što se crna i bela nit
upliću zajedno.
A kad se pokida crna nit, tkač će pretražiti celo platno, a pregledaće i
razboj.
26
Ako iko od vas krene da osudi nevernu ženu,

Neka odvaga na tasovima i srce njenog muža i premeri dušu njegovu
uzduž i popreko.
I neka onaj što se sprema da izbičuje prestupnika zaviri u dušu žrtve.
A ako bi iko od vas rešio da kažnjava u ime pravičnosti i zasekao
sekirom u loše drvo, neka najpre pogleda korene njegove;
I svakako će naći korenje dobrih i rđavih, plodnih i jalovih
isprepletano među sobom u bezglasnom srcu zemlje.
Pa vi sudije budite pravični.
Kakvu ćete osudu izreći onome koji je, premda pošten telom, lopov u
duši?
Koju ćete kaznu dosuditi onome koji pogubljuje telom, ali je pogubljen
duhom?
I kako ćete optužiti onoga ko na delu obmanjuje i ugnjetava,
Ali je pritom i sam povređen i unižen?
I kako ćete kazniti one čije je kajanje već veće od nedela njihovih?
Nije li kajanje pravda kojom rukovodi onaj isti zakon kojem bi i vi da
služite?
Vi, pak, ne možete da nametnete kajanje nedužnom, niti da ga uklonite
iz srca krivčevog.
Ono će se samo od sebe oglasiti u noći, da bi se ljudi probudili i
pogledali se.
A vi, što biste da razumete pravdu, kako ćete ako ne sagledate sva dela
u punom svetlu?
Tek ćete tada spoznati da su uspravni i pali jedan te isti čovek koji stoji
u sumraku između noći njegovog patuljastog ja i dana njegovog božanskog
sopstva,
I da ugaoni kamen hrama nije viši od najnižeg kamena u temelju
njegovom.
27
Tad pravnik reče: A šta je sa našim Zakonima, učitelju?

A on odgovori:
Vi uživate u određivanju zakona,
Ali još više uživate u njihovom kršenju.
Poput dece koja se igraju kraj mora, praveći kule od peska s revnošću,
da bi ih, potom, porušili uz smeh.
Ali, dok vi gradite kule od peska, more nanosi još peska na obalu. A
kad ih rušite, more se smeje sa vama.
Okean se, doista, uvek smeje sa nedužnima.
Ali, šta
ta sa onima kojima život nije more, a zakoni koje postavi čovek
nisu kule od peska,
Već im je život kamen, a zakon dleto kojim će klesati po sopstvenom
nahođenju?
Šta sa bogaljima koji mrze plesače?
Šta sa volom koji voli jaram svoj i smatra losa i jelena šumskog
lutalicama i protuvama?
Šta je sa starom zmijom koja ne može da zbaci kožu, pa sve ostale
naziva golaćima i bestidnicima?
I sa onim ko rano dolazi na svadbeni pir, a kad se prejede i umori
krene svojim putem i kaže da su svi pirovi prekršaji, a svi svečari
28
prestupnici?
Šta da kažem o ovima osim da i oni stoje na suncu, ali mu okreću leđa?
Oni vide samo svoje senke, a senke njihove su im zakoni.
A šta je sunce za njih osim nešto što baca senke?
A šta znači priznati zakone nego pogrbiti se i pratiti trag njihovih
senki po zemlji?
A vi što hodite licem ka suncu, koji vas likovi nacrtani na zemlji mogu
zadržati?
Vi što putujete s vetrom, koji će to vetrokaz usmeriti putanju vašu?
Koji će vas to zakon privezati ako polomite jaram, ali ne o vrata nečije
tamnice?
Kojih ćete se zakona bojati ako igrate, ali se ne sapletete o nečije
gvozdene okove?
I ko je taj koji će vas dovesti pred sud ako poderete svoje ruho, ali ga
ne ostavite na nečijem putu?
Orfaležani, vi možete da prigušite bubanj i da olabavite strune
stru na liri,
ali ko će zapovediti ševi da ne peva?
A jedan besednik
dnik reče: Pričaj nam o Slobodi.
A on odgovori:
Kraj gradske kapije i pored ognjišta vaših video sam vas gde
29
metanišete i klanjate se slobodi sopstvenoj,

Baš k’o što se robovi unižavaju pred tiraninom i veličaju ga, iako će ih
pogubiti.
Da, u lugu hramskom i u senci tvrđave videh najslobodnije među
vama, kako nose slobodu svoju poput jarma i lisičina.
I srce moje prokrvarilo je u meni; jer, vi možete da budete slobodni
kada vam čak i želja da tragate za slobodom postane uzda i kad prestanete
da govorite o slobodi kao o cilju i ispunjenju.
Bićete istinski slobodni ne onda kada vam dani ne budu bez brige, a
noći bez požude i teskobe,
Već onda kada sve to opaše vaš život, a vi se ipak uzdignete iznadi
toga nagi i nesputani.
A kako ćete se uzdići iznad svojih dana i noći ako ne pokidate lance
koje ste u osvit svoga poimanja privezali oko svog podnevnog časa?
Ono što vi nazivate slobodom zapravo je najjači od tih lanaca, iako mu
se karike sjaje na suncu i zaslepljuju vam oči.
30
***
A šta vam drugo valja odbaciti nego sopstvene delove da biste postali
slobodni?
Ako biste da ukinete zakon neki nepravedan, taj zakon bio je napisan
vašom vlastitom rukom na vašem vlastitom čelu.
Ne možete ga zbrisati ako spalite knjige zakona svojih ili operete čela
svojih sudija, iako ih polivate morem.
A ako želite da svrgnete despota nekog, postarajte se najpre da uništite
taj presto njegov koji je podignut u vama.
Jer, kako može tiranin da vlada slobodnim i ponosnim ljudima, osim
tiranijom u njihovoj slobodi i stidom u ponosu njihovom?
A ako biste da odbacite brigu, tu brigu ste više izabrali vi sami nego
što vam je nametnuta.
A ako biste da raspršite strah, leglo tog straha je u vašem srcu, a ne u
ruci onoga što seje strah.
Uistinu, sve se kreće u vašem biću, stalno se prigrljujući, ono što se želi
i od čega se zazire, ono što vam je odbojno i ono što volite, ono za čim
težite i ono čemu biste da umaknete.
Sve to kreće se u vama poput svetala i senki, čvrsto priljubljenih u
parovima.
A kad neka senka izbledi i nestane, svetio što čili postaje senka nekom
drugom svetlu.
I kad tako sloboda vaša izgubi okove svoje i sama postaje okov jedne
veće slobode.
A sveštenica progovori ponovo, te kaza: Pričaj nam o Razumu i o

Strasti.
Vaša je duša često bojno polje na kojem vaš razum i prosuđivanje vode
rat protiv vaših strasti i prohteva.
Da mi je da uspostavim mir u vašoj duši, pa da preokrenem razdor i
31
suparništvo suštinskih sastojaka vaših u jedinstvo i milozvučje.

Ali kako ću, ako i vi sami ne uspostavite mir, ne, ako ne zavolite sve
svoje sastojke?
Vaš razum i strasti vaše kormilo su i jedra vašoj duši koja morima
brodi.
Ako vam se skrše jedra il’ kormilo, bacače vas talasi ili će vas odneti
struja, ili ćete ostati zarobljeni usred mora.
Jer, kad vlada sam, razum je sila sputavajuća; a strast, bez nadzora,
plamen je što bukti proždirući sebe.
I zato pustite dušu svoju da vam uzdigne razum do visina strasti, pa
da zapeva;
I neka upravlja vašom strašću razumno, pa da strast vaša doživi
vaskrsenje svoje svakoga dana i da se, poput feniksa, digne iz pepela svoga.
***
Voleo bih da mislite o svom prosuđivanju i prohtevu kao o dva draga

gosta u domu vašem.
Zasigurno ne biste ugostili jednog gosta više nego drugog; jer, onaj
koje brižljiviji prema jednom gubi ljubav i odanost obojice.
Dok među brdima sedite u svežini hlada belih topola, uživajući u miru
i spokoju polja i livada u daljini - nek’ srce vaše tad progovori u tišini: „Bog
počiva u razumu”.
A kad se stušti oluja, a vetar silni zatrese šumu i grom i munja objave
veličanstvo nebesko - nek’ srce vaše tad progovori u strahopoštovanju:
„Bog se kreće sa strašću“.
A pošto ste i vi dah na nebu Božijem i list u Božijoj šumi, i vi treba da
počivate u razumu i da se krećete sa strašću.
A jedna Žena progovori, te reče: Pričaj nam o Bolu.

A on reče:
Vaš bol je slamanje ljušture koja okružuje vaše poimanje.
32
*
Isto kao što koštica ploda mora da se razbije kako bi srce njeno
ugledalo sunce, tako i vi morate spoznati bol.
I ako biste bili kadri da u srcu svom gajite čuđenje nad svagdanjim
čudestvima u životu vašem, bol vaš vam ne bi izgledao manje čudesan od
vaše radosti;
I prihvatili biste doba godišnja svoga srca, baš kao što ste oduvek
prihvatali godišnja doba koja se smenjuju nad vašim poljima.
I posmatrali biste spokojno zime vašega jada.
Mnogo od vašeg bola odabrali ste sami.
Gorki je to napitak kojim lekar u vama leči ono vaše bolesno ja.
Stoga verujte lekaru i ispijte lek njegov ćutke i u miru:
miru:
Jer ruka njegova, iako teška i tvrda, vođena je nežnom rukom
Nevidljivog,
A vrč koji vam prinosi, premda vam prži usne, načinjen je od gline
koju je Grnčar ovlažio svojim svetim suzama.
A neki čovek reče: Pričaj nam o Samospoznaji.

A on odgovori, rekavši:
Srca vaša u tišini znaju tajne dana i noći.
33
Ali vaše uši žedne su da čuju glas znanja vašeg srca.

Vi biste da saznate preko reči ono što ste oduvek znali u mislima.
Vi biste da dotaknete prstima svojim obnaženo telo svojih snova.
I dobro je da tako bude.
Skriveno vrelo vaše duše mora da izbije na površinu i poteče žuboreći
ka moru;
I blago vaših beskrajnih dubina razotkriće se očima vašim.
Ali, neka se nepoznato blago vaše ne odmerava na vagi;
I ne pretražujte dubine svoga znanja štapom iil’ kanapom.
pom.
Jer, sopstvo je more bezmerno i nesamerljivo. Nemojte reći: „Pronašao
sam istinu,” već kažite: „Sreo sam dušu kako hodi na mojoj stazi”.
Jer duša hodi svim stazama.
Duša ne hoda po konopcu, niti raste poput divlje trske.
Duša se otvara, poput lotosa s laticama bezbrojnim.
Tad reče jedan učitelj: Pričaj nam o Učenju.

A on reče:
Niko vam ne može otkriti bilo šta osim onoga što već leži napola
usnulo u praskozorju vašega znanja.
Učitelj koji hoda u senci hrama, među sledbenicima svojim, ne daje od
mudrosti
rosti svoje već pre od svoje vere i blagosti.
34
Ako je istinski mudar, neće vas pozvati da kročite u kuću mudrosti

svoje, već će vas odvesti do praga vašega uma.
Zvezdoslovac vam može kazivati o svom poimanju svemira, ali vam
ne može podariti svoje poimanje.
Muzičar može da vam peva o ritmu što prožima svekoliki prostor, ali
vam ne može dati uho koje zarobljuje ritam, niti glas u kojem on odjekuje.
I onaj ko je vičan nauku brojki može da vam priča o oblastima težine i
mere, ali vas tamo ne može povesti.
Jer, vizija čoveka jednog ne pozajmljuje krila čoveku drugom.
I baš kao što svako od vas stoji zasebno u Božijem znanju, tako svi
morate biti za sebe u svom spoznavanju Boga i poimanju zemlje.
A jedan mladić reče: Pričaj nam o Prijateljstvu.

U vašem prijatelju su vaše potrebe udovoljene.
On je vaše polje na kojem sejete s ljubavlju i žanjete sa zahvalnošću.
I on je trpeza vaša i ognjište.
Jer, njemu dolazite sa svojom gladi i njega tražite kad poželite mir.
Kada vam prijatelj kazuje misli misli svoje, ne bojte se da mu uzvratite
sa ,ne‘,
ne‘, niti se ustežite da izgovorite ,da‘.
A kada ćuti, vaše srce ne prestaje da osluškuje njegovo srce;
35
Jer, bez reči, u prijateljstvu, sve misli, sve želje, sva očekivanja se
rađaju i dele, s radošću kojoj se ne kliče.
Kada se rastajete od svog prijatelja, ne tugujte;
Jer, ono što najviše volite kod njega biće još jasnije u odsustvu
njegovom, kao što se gora planinaru jasnije ukazuje iz ravnice.
I neka prijateljstvo nema nijednu drugu svrhu, osim da produbi duh.
Jer, ljubav koja traži bilo šta drugo osim razotkrivanja sopstvenog
tajanstva nije ljubav, već mreža bačena preda se: a u nju se hvataju samo
beskorisni.
***
I sačuvajte ono najbolje u sebi za prijatelja.

Ako mora da sazna za oseku vašu, dopustite mu da pozna i plimu.
Jer, šta je vaš prijatelj da biste ga tražili ne bi li ubili vreme?
Tražite ga uvek da biste s njim vreme proživeli.
Jer, on će ispuniti potrebu vašu, a ne vašu prazninu.
I nek’ u blaženstvu prijateljstva bude smeha i zajedničkih
zadovoljstava.
Jer, u rosi malenkosti srce pronalazi svoje jutro i osveženje.
Uto jedan učenjak reče: Pričaj nam o Govoru.

Vi progovarate kad više niste u miru sa mislima svojim:
I kad više ne možete da prebivate u osami svoga srca, vi živite na
usnama svojim, a zvuk je zabava i razonoda.
A u većini govora vašeg, mišljenje je napola usmrćeno.
Jer, misao je ptica prostranstva, koja u kavezu reči doista može da
raširi krila, al’ ne i da poleti.
Ima među vama onih koji traže društvo razgovornih iz straha da ne
budu sami.
Tišina osame obelodanjuje njihovim očima sopstva njihova ogoljena i
oni bi da pobegnu.
36
A ima i onih koji govore i, ne znajući i bez razmišljanja, otkriju istinu

neku, koju ni sami ne shvataju.
A ima i onih koji nose istinu u sebi, ali je ne izgovaraju recima.
U grudima takvih ljudi duh boravi u tišini odmerenoj.
Kad sretnete svog prijatelja ukraj puta ili na tržnici, neka vam duh
unutrašnji pokrene usne i usmeri jezik.
Neka glas u vašem glasu progovori uhu uha njegovog;
Jer, njegova će duša čuvati istinu vašeg srca, k’o što se pamti ukus
vina,
Kad mu se boja zaboravi, a krčaga nema više.
A jedan zvezdoslovac reče: Učitelju, šta je s Vremenom?

A on uzvrati:
Vi biste da izmerite vreme bezmerno
bezme i nesamerljivo.
Vi biste da uskladite držanje svoje, pa čak i da usmerite pravac svog
duha prema satima i dobima godišnjim.
Od vremena biste da načinite potok, na čijojijoj ćete obali sedeti i gledati
ga kako teče.
Ali ono bezvremeno u vama svesno je bezvremenosti života,
I zna da je jučee samo današnja uspomena, a sutra današnji san,
I da ono što peva i razmišlja u vama još uvek prebiva u granicama
onog prvog trenutka u kojem su se zvezde raspršile po svemiru.
Ko od vas ne oseća da je njegova moć ljubavi bez granica?
Ako, pak, ne oseća da je upravo ta ljubav, premda bezgranična,
37
okružena u središtu bića i ne miče se od jedne do druge misli ljubavne, niti

od jednog do drugog čina ljubavi?
I nije li vreme isto kao i ljubav, nepodeljeno i nepokretno?
***
Ali, ako u sebi

bi morate da premerite vreme godišnjim dobima, nek’
svako doba okružuje ostala doba.
I neka današnjica zagrli prošlost uz sećanje, a budućnost sa čežnjom.
A jedan od starina gradskih prozbori: Pričaj nam o Dobru i Zlu.

A on odgovori:
Mogu vam govoriti o dobru u vama, ali ne i o zlu.
Jer, šta je zlo nego dobro izmučeno glađu i žeđu? Kad ogladni, dobro
traži hranu čak i u mračnim špiljama, a kad je žedno pije i sa voda ustajalih.
Dobri ste kada ste sjedinjeni sa sobom.
Ali, kad niste sjedinjeni sa sobom, vi niste zli. Jer, kuća podeljena nije
jazbina lopovska: ona je samo podeljena kuća.
Tako i lađa bez kormila može da luta med’ ostrvljem opasnim, a da
ipak ne potone na dno.
Dobri ste kada težite da se dajete.
38
Ali niste zli kada težite da nešto dobijete.

Jer, kad težite dobitku, vi ste samo koren što prijanja uza zemlju i sisa
na njenim prsima.
Zaista plod ne može reći korenu: „Budi kao ja, zreo i pun i uvek daruj
od izobilja svoga”.
Za plod davanje je potreba, a primanje je potreba korenu.
Dobri ste kada ste potpuno budni u govorenju svome.
Ali niste zli kad spavate, a jezik vam zamuckuje besmisleno.
Čak i govor pun spoticanja može da ojača slab jezik.
Dobri ste kada idete prema svom cilju čvrsto i koracima neustrašivim.
Ali niste zli kada se prema njemu uputite hramljući.
Čak i oni što hramlju ne idu unazad.
Ali vi, koji ste jaki i hitri, pobrinite se da ne hramljete pred kljastim,
smatrajući to dobrostivim.
Dobri ste na načine nebrojene, a niste zli kada niste dobri,
Samo dangubite i lenčarite.
Šteta je što jeleni ne mogu da nauče kornjače brzini.
U čežnji vašoj za vašim gorostasnim sopstvom leži vaša dobrota; a ta
čežnja je u svima vama.
Ali, u nekima od vas čežnja je ta bujica što hita silovito ka moru, noseći
sobom tajne obronaka i šumske pesme,
A u drugima je miran potok koji se gubi po ćoškovima i krivinama,
oklevajući pre no što stigne do obale morske.
Ali neka onaj koji čezne silno ne kaže onome čija je čežnja mlaka:
„Zašto si tako spor i zastajkuješ?“
Jer onaj što je istinski dobar ne pita golog: „Gde ti je odeća?”, nit’
beskućnika: „Šta bi s kućom tvojom?“
Tad Sveštenica reče: Pričaj nam o Molitvi.

Vi se molite u pometenosti svojoj i u nuždi; što se ne molite takođe i u
punoći radovanja svog i u danima izobilja?
39
Jer, šta je molitva nego širenje vašeg sopstva u živi etar?

A ako vam je na utehu da izlijete svoj mrak u prostor, onda vam je i na
ushićenje da izlijete i osvit svoga srca.
A ako ne možete da se uzdržite od plača kada vas duša vaša poziva na
molitvu, onda treba da vas podbode opet i iznova, kroz plač, sve dok se ne
nasmejete.
Kad se molite, uzdižete se u etar i srećete one koji se mole u tom istom
trenu, a koje, izuzev u molitvi, možda ne biste sreli.
Zato dozvolite da poseta vaša tom hramu nevidljivom bude samo za
zanos i slatko druženje.
Jer ako uđete u hram, a na umu vam je samo da zatražite nešto, nećete
primiti:
A ako uđete unutra da biste se ponizili, nećete se uzdignuti;
Ili ako uđete tamo da biste se pomolili za dobro drugih ljudi, nećete
biti uslišeni.
Dovoljno je da uđete u hram nevidljivi.
***
Ne mogu vas naučiti kako da se molite rečima.

Bog ne sluša vaše reči, osim kada ih On sam izgovara kroz vaše usne.
I ne mogu vas naučiti da se molite kao mora, šume i planine.
Nego ćete vi, što vas rodiše planine, šume i mora moći da pronađete
njihovu molitvu u svom srcu,
A ako samo oslušnete u miru, noćnom, čućete ih kako progovaraju
kroz tišinu:
„Bože naš, koji si naše krilato ja, tvoja je volja u nama koja pokreće
volju.
Tvoja je želja koja želi.
Tvoj je poriv u nama koji će prometnuti naše noći, koje su tvoje, u dane,
koji su isto tako tvoji.
Ne možemo te moliti ni za šta, jer ti znaš potrebe naše pre no što se
40
one u nama i rode:

Ti si potreba naša; i dajući nam još više od sebe, ti nam daješ sve”.
Tad jedan isposnik, koji je dolazio u grad jednom u godini, istupi i

reče: Pričaj nam o Zadovoljstvu.
A on odvrati rečima ovim:
Zadovoljstvo je pesma o slobodi,
Ali nije sloboda.
Ono je cvast vaših želja,
Ali nije njihov plod.
Ono je dubina koja priziva visinu,
Ali nije ni duboko, ni visoko.
Kavez je što čuva krilo,
Ali nije prostor obuhvaćeni.
Da, za celu istinu, zadovoljstvo je pesma o slobodi. A ja bih želeo
žarko da je pevate punim srcem; ali ne bih voleo da izgubite glavu
pevajući.
Neki od mladeži vaše traže zadovoljstvo
zad kao da je u njemu sve, pa ih
osuđujete i prekorevate.
Ja ih ne bih osuđivao ni prekorevao. Pustio bih ih da traže.
Jer će naći zadovoljstvo, ali ne samo njega;
Sedam sestara ono ima, a i najmanja među njima lepša je od
41
zadovoljstva.
Zar niste čuli za čoveka koji je kopao u zemlji tražeći korenje, a
pronašao je blago?
***
A neki među starcima vašim prisećaju se zadovoljstava s kajanjem,

poput prestupa počinjenih u pijanstvu.
Ali kajanje samo oblacima zastire um vaš, ne kažnjavajući ga.
Oni treba da se sećaju svojih zadovoljstava sa zahvalnošću, baš kao i
žetve letošnje.
Ali, ako im je uteha da se kaju, neka se uteše.
A ima među vama i onih koji nisu ni mladi da bi tražili, a ni stari da bi
se sećali;
I u strahu svom od traganja i prisećanja oni se klone svih
zadovoljstava, da ne bi zapostavili duh ili se ogrešili o njega.
Ali, čak i u odricanju njihovom ima zadovoljstva.
I tako i oni pronalaze blago, iako kopaju u potrazi za korenjem
drhtavih ruku.
Ali, recite mi, ko je taj ko može da se ogreši o duh?
Može li se slavuj ogrešiti o tišinu noćnu, il’ svitac o zvezde?
I može li vaš plamen il’ dim da optereti vetar?
Zar mislite da je duh bara nepomična koju može da uzburka prut?
Vi često uskraćujući sebi zadovoljstvo samo gomilate želju u zabitima
svoga bića.
Ko zna da ono što izgleda propušteno danas, ne čeka na sutra?
I samo telo vaše poznaje baštinu svoju i svoju pravičnu potrebu i neće
dozvoliti obmanu.
A vaše telo je harfa vaše duše,
A na vama je da izmamite zanosnu muziku iz nje ili da ispuštate
zvuke zbrkane.
A sad se pitate: „Kako da razlikujemo ono dobro u zadovoljstvu od
42
onoga što nije dobro?”

Pođite u svoja polja i vrtove i naučićete da je zadovoljstvo pčelino da
sakuplja med sa cveta,
Ali je i cvetu zadovoljstvo da daje med pčeli.
Jer, pčeli je cvet zdenac života,
A cvetu pčela vesnik ljubavi,
A za oboje, i pčelu i cvet, davanje i primanje zadovoljstva potreba je i
ushit.
Orfaležani, budite u zadovoljstvima svojim poput cveća
veća i pčela.
A jedan pesnik reče: Pričaj nam o Lepoti.

A on odgovori:
Gde čete tražiti lepotu i kako ćete je naći ako vam ona sama ne bude
put i vodič?
I kako da pričate o njoj ako vam ona ne tka govor?
Uniženi i povređeni kažu: „Lepota je dobra i blaga.
Poput mlade majke, ovlaš postiđene svojim sjajem, ona hoda među
nama”.
A oni obuzeti strastima kažu: „Ne, lepota je nešto moćno i strahotno.
43
Poput oluje, ona potresa zemlju pod nama i nebo nad nama”.
Iskusni i premoreni kažu: „Lepota je sva od šaptaja tihih. Ona
progovara u našem duhu.
Njen glas predaje se našoj tišini poput bledog svetla što drhti od straha
pred senkom”.
Ali oni što nemaju mira kažu: „Čuli smo je kako viče po planinama,
A s uzvicima njenim dopirali su i topot kopita, udaranje krila i rika
lavova”.
Noću gradski čuvar kaže: „Lepota će u zoru ustati sa istoka”.
A u podne trudbenici i putnici kažu: „Videli smo je kako se naginje
nad zemlju sa prozora zalaska sunčevog.“
U zimu kažu zavejani: „Doći će na proleće skakućući po bregovima.“
A po žezi letnjoj žeteoci kažu: „Videli smo je kako pleše s jesenjim
lišćem, a videli smo i snežni smet u njenoj kosi.“
Sve ste ovo izrekli o lepoti,
Ali, zapravo, niste govorili o njoj, već o potrebama nezadovoljenim,
A lepota nije potreba, već ushićenje.
To nisu usta ožednela, ni prazna ruka ispružena,
Već pre srce usplamsalo i duša začarana.
Nije to ni slika koju vidite, nit’ pesma koju čujete,
Već pre slika koju vidite iza zatvorenih očiju i pesma koju čujete iako
ste pokrili uši.
To nije sok u kori izbrazdanoj, niti krilo za kandžu uhvaćeno,
Već pre vrt u cvatu neprestanom i jato anđela u večnome letu.
Orfaležani, lepota je život kada život skine koprenu sa svoga svetog
lica.
A vi ste i život i koprena.
Lepota je večnost što se ogleda u ogledalu.
A vi ste i večnost i ogledalo.
44
A jedan stari sveštenik reče: Pričaj nam o Religiji.

A on reče:
Jesam li danas pričao o nečem drugom?
Nije li religija skup svih dela i svih razmišljanja,
I ono što nije ni delo ni razmišljanje, već čuđenje i iznenađenje, što
neprestano izvire u duši, čak i kad ruke kamen klešu il’ i ’ za razbojem rade?
Ko može da razdvoji svoju veru od postupaka svojih, ili svoje
verovanje od onog čime se bavi?
Ko može da raširi sate svoje preda se i kaže: „Ovo je za Boga, a ovo za
mene. Ovo je za moju dušu, a ovo drugo za telo?”
Svi vaši sati su krila što lepeću kroz prostor od jednoga do drugoga.
Onaj koji nosi svoj moral kao svoje najbolje ruho, bolje da je go.
Vetar i sunce neće mu napraviti rupe u koži.
A onaj ko određuje ponašanje svoje moralnim načelima zatvara svoju
ptičju pesmu u kavez.
Pesma najvećma ćma slobodna ne dopire kroz rešetke iil’’ iza žice.
A onaj kome je bogosluženje prozor, da ga zatvara ali i otvara, još nije
pohodio kuću svoje duše čiji su prozori od zore do zore raskriljeni.
Vaš život svagdanji je hram vaš i vaša religija.
Kad god kročite u njega, ponesite sve svoje sa sobom.
45
Ponesite ralo i nakovanj, malj i leut,

Ono što napraviste iz nužde ili za uživanje.
Jer u sanjarenju se ne možete uzdići nad svojim uspesima, niti pasti
niže od propusta svojih.
I povedite sa sobom sve ljude:
Jer u molitvi
litvi svojoj ne možete da uzletite više od njihovih nadanja, ni
da se ponizite dublje od njihovog očaja.
A ako biste da spoznate Boga, nemojte se zato baviti odgonetanjem
zagonetaka.
Radije se osvrnite oko sebe i videćete ga kako se igra sa vašom decom.
I pogledajte u nebo: videćete ga gde hoda po oblaku, pruža ruke kad
seva i spušta se s kišom.
Videćete ga kako se osmehuje u cveću, a potom ustaje i maše rukama
iz drveća.
Tad Almitra progovori, te reče: Sad bismo da te pitamo o Smrti.

A on reče:
Vi biste da saznate tajnu smrti.
Ali kako ćete je dokučiti ako je ne potražite u srcu života?
Sova, čije su oči slepe danju a sviknute jedino na noć, ne može
46
razotkriti misteriju svetlosti.

Ako biste zaista da ugledate duh smrti, otvorite svoje srce širom ka
telu života.
Jer, život i smrt su jedno, kao što su jedno reka i more.
U dubini vaših nadanja i želja leži vaše bezglasno saznanje o
onostranom;
I, kao što semenje sanja pod snegom, tako i vaše srce sanja o proleću.
Verujte snovima, jer su u njima skrivene dveri večnosti.
Vaš strah od smrti je samo drhtanje pastira kad stane pred kralja koji
hoće da ga počastvuje položivši mu ruku na rame.
Zar nije pastir radostan ispod svog drhtanja, što će poneti kraljev
beleg?
A ne brine li se još više zbog drhtanja svoga?
Jer, šta znači umreti do izaći nag na vetar i otopiti se na suncu?
I šta znači prestati s disanjem do osloboditi dah njegovog talasanja bez
počinka, da može da se vine uvis na sve strane i potraži Boga neometano?
Samo kad se napijete sa reke tišine, istinski ćete zapevati.
A kad stignete do vrha planine, tada ćete početi da se penjete.
I kad zemlja zatraži udove vaše, tad ćete istinski zaigrati.
U to se spustilo veče.
I vidovita Almitra reče, Blagosloven bio ovaj dan i ovo mesto i duh
tvoj koji je govorio.
A on će na to: Zar sam ja govorio?
Nisam li ja i slušao?
Potom je sišao niz stepenice Hrama, a sav narod gaje sledio.
I stiže do svoje lađe, te kroči na palubu.
I okrenuvši se još jednom ka ljudima, podiže glas te reče:
Orfaležani, vetar mi nalaže da vas napustim.
Iako mi se žuri manje no vetru, moram poći.
Mi, lutalice, što povazda tražimo put samotniji, ne počinjemo nijedan
dan tamo gde smo okončali drugi dan; i nijedno svitanje ne zatiče nas tamo
47
gde nas je ostavio zalazak sunčev.

Čak i dok zemljaja spava, mi putujemo.
Mi smo semenje žilave biljke, i u zrelosti našoj i punoći srca predaju
nas vetru da nas rasprši.
Kratki bejahu moji dani među vama, a još kraće kra e reči koje izgovorih.
Ali, ako moj glas iščili iz ušiju vaših, a moja ljubav iščezne iz i vašeg
sećanja, tada ću doći ponovo,
I srcem bogatijim i usnama još privrženijim duhu progovoriću.
Da, vratiću se s plimom,
I premda će me smrt možda sakriti, a jedna veća tišina obgrliti, ipak ću
ponovo potražiti vaše razumevanje.
I neću govoriti uzalud.
Ako je išta što rekoh istina, ta će se istina obznaniti u još jasnijem glasu,
i rečima još srodnijim mislima vašim.
48
Odlazim s vetrom, Orfaležani, ali ne dole, u prazninu;

A ako dan ovaj nije ispunjenje vaših potreba i moje ljubavi, neka onda
bude obećanje do nekog drugog dana.
Potrebe čoveka se menjaju, ali ne i njegova ljubav, niti želja njegova da
mu ljubav zadovolji potrebe.
Znajte, stoga, da ću se vratiti iz jedne veće tišine.
Izmaglica što se povlači sa praskozorjem, ostavljajući samo rosu u
poljima, podići će se i skupiti u oblak, a potom pasti sa kišom.
I ja bejah izmaglici nalik.
U tišini noći koračao sam vašim ulicama i duh moj kročio je u vaše
kuće,
A otkucaji srdaca vaših bili su u mom srcu, a vaš dah bio je na mom
licu i ja sam vas upoznao sve.
Da, upoznao sam vašu radost i vaš bol i, dok ste spavali, vaši su snovi
bili moji.
I često bejah među vama kao jezero među planinama.
Vaši su se vrhovi ogledali u meni, i obronci zavojiti, pa čak i stada
vaših misli i želja vaših u prolazu.
A moju tišinu pohodio je smeh dece vaše u potocima i čežnja vaših
mladih u rekama.
A kada su stigli do mojih dubina, potoci i reke nisu još prestale da
pevaju.
Ali, ono još slađe od smeha i veće od čežnje me je pohodilo:
Beše to ono bezgranično u vama;
Čovek bezmeran u kome ste svi vi tek ćelije i žile;
Onaj, u čijem je pojanju sva vaša pesma tek bezglasni damar.
U čoveku bezmernom ste i vi neizmerni,
49
A gledajući njega, gledao sam i voleo vas.

Jer, koje to daljine ljubav može dosegnuti a da nisu u tom području
bezmernom?
Koje vizije, koja očekivanja i pretpostavke su kadre da natkrile taj let?
Nalik džinovskom hrastu prekrivenom cvatom jabuke je taj bezmerni
čovek u vama.
Njegova snaga vezuje vas za zemlju, njegov opoj diže vas u svemir, a
u njegovoj postojanosti vi ste besmrtni.
Rekli su vam da ste, baš kao i lanac, slabi kao vaša karika najslabija.
To je, pak, tek pola istine. Vi ste, takođe, i najjači kao vaša najjača
karika.
Meriti vas prema najsitnijem delu isto je što i procenjivati snagu
okeana prema krhskosti pene njegove.
Osuđivati vas zbog propusta vaših značilo bi bacati krivicu na
godišnja doba zbog nepostojanosti njihove.
Uistinu, vi ste poput okeana,
I premda teško brodovlje iščekuje plimu na obalama vašim, vi, ipak,
baš kao ni okean, ne možete požuriti s plimom.
Vi ste i kao doba godišnja,
I premda u svoju zimu poričete proleće
prole svoje,
Proleće, što počiva u vama, osmehuje se onako pospano i nije
uvređeno.
50
Nemojte mislite da sam izrekao sve ovo kako biste mogli da kažete
jedni drugima: „Lepo nas je nahvalio. Video je samo dobro u nama”.
Ja vam kazujem rečima samo ono što već i sami znate u mislima.
I šta je reč saznanje do senka saznanja bez reči?
Vaše misli i moje reči talasi su iz zapečaćenog pamćenja koje beleži šta
se zbivalo u prošlosti našoj,
I u vremena drevna kada zemlja nije poznavala ni nas ni sebe samu,
I u noćima kada je zemlja bila sva u pometnji sva.
Mudraci su vam dolazili da vam daju od svoje mudrosti. Ja sam došao
da uzmem od vaše mudrosti:
I, gle, pronašao sam ono što je veće od mudrosti.
To je vatreni duh u vama koji stalno nadrasta sebe,
Dok vi, nesvesni širenja svog, oplakujete svoje dane što venu.
Život koji traga za životom u telima onaj je što strahuje od groba.
A ovde nema grobova.
Ove planine i nizije kolevka su i stepenik.
Kadgod prođete kraj polja gde ste položili pretke svoje pogledajte ih
dobro i ugledaćete sebe i decu svoju, kako igrate držeći se za ruke.
Vi se zaista veselite često, a da to i ne znate.
Drugi su vam dolazili kojima, zbog zlatnih obećanja datih svojoj veri,
podariste sušta bogatstva, moć i slavu.
Ja sam vam dao i manje od obećanja, a vi ste prema meni bili još
darežljiviji.
Dali ste mi moju dublju žudnju za životom.
Začelo nema većeg dara čoveku od toga, koji sve ciljeve njegove
pretvara u usne isušene, a svekoliki život u izvor.
I u tome leži moja čast i nagrada -
Kad god dođem na izvor da se napijem zateknem žednu i samu živu
vodu;
I ona me pije dok se ja napajam njom.
Neki od vas smatrahu me ponosnim i odveć stidljivim da bih primio
poklone.
51
Suviše sam ponosan da bih primao platu, ali ne i poklone.

I premda sam jeo bobice po brdima dok ste vi hteli da me posadite za
vašu trpezu,
I spavao u predvorju hrama kad biste me vi rado primili na konak,
Zar ipak nije briga vaša ljubavlju prožeta za moje dane i noći zaslad
zasladila
hranu ustima mojim i opasala san moj vizijama?
Zbog ovoga vas blagoslovim ponajviše:
Vi dajete mnogo, a ne znate uopšte da dajete.
Zaista, dobrota što se ogleda u ogledalu pretvara se u kamen,
A dobro delo što tepa sebi imenima umilnim porađa prokletst
prokletstvo.
A neki od vas nazivali su me uznositim, i opijenim sopstvenom
samoćom,
I govorili ste: „On drži sabor s drvećem šumskim, a ne s ljudima”.
„On sedi na vrhovima brda i gleda dole na naš grad”.
Istina je da sam se peo na brda i odlazio na mesta zabačena.
Kako sam mogao da vas vidim osim sa silne visine i velike daljine?
52
Kako neko da bude zaista blizu dok ne ode daleko?

A drugi među vama dozivali su me, ali ne recima, govoreći:
„Stranče, stranče, ti što voliš nedostižne visine, zašto obitavaš među
vrhovima gde orlovi svijaju gnezda?
Zašto tragaš za nedostižnim?
Koje bi to oluje da uhvatiš u svoju mrežu,
I koje ptice prozračne loviš po nebu?
Dođi i budi jedan od nas.
Siđi odozgo, utoli glad našim hlebom i ugasi žeđ našim vinom”.
U osami svojih duša govorili su ovakve stvari;
Ali, da su osame njihove bile dublje, znali bi da sam ja tragao za
tajnom vaše radosti i vašeg bola,
I lovio sam samo vaše veće sopstvo što nebom hodi.
Ali, i na lovca se podigao lov.
Jer, mnoge strele moje odapete behu iz luka tek da bi pronašle moja
prsa.
A onaj što je leteo, isto tako je i puzio;
Jer, kad sam raširio svoja krila na suncu, njihova senka na zemlji beše
kornjača.
I ja, vernik, bejah i sumnjalo;
Jer, često sam stavljao prst u ranu vlastitu da bih više verovao u vas i
bolje vas upoznao.
I u tom verovanju i tom saznanju vam kažem,
Vi niste ograđeni u telima svojim, niti ste omeđeni na svoje kuće i
polja.
Ono što ste vi boravi iznad planina i tumara s vetrom.
To nije nešto što izmili na sunce toplote, radi ili kopa rupe u mraku
zbog sigurnosti,
Već nešto slobodno, duh što obavija zemlju i kreće se kroz vazduh.
Ako su vam nejasne reči ove, ne nastojte da ih pojasnite.
Nejasan i maglovit je početak svih stvari, ali ne i njihov kraj,
53
A ja bih želeo da me upamtite kao početak.

Život, kao i sve što živi, začet je u izmaglici, a ne u kristalu.
A ko zna da kristal nije izmaglica koja se raspršuje?
***
Voleo bih da se setite ovog u sećanju na mene:

Ono što u vama izgleda najslabašnije i najvećma pometeno, najjače je i
najodlučnije.
Zar nije dah vaš podigao i učvrstio sklop kostiju vaših?
I nije li san, kojeg se niko od vas ne seća, sagradio vaš grad i uobličio
sve što se u njemu nalazi?
Kad biste samo bili kadri da vidite promene tog daha ne biste više
videli ništa drugo,
I ako biste mogli da čujete šapat sna, ne biste čuli nijedan drugi zvuk.
Ali, vi ne vidite, niti čujete i to je dobro.
Koprenu što vam zamagljuje vid podićiće ruke koje su je satkale,
A glinu što vam puni uši probušiće ruke koje su je izgnječile.
I progledaćete
I začućete.
Ali, ne treba da jadikujete što ste spoznali slepilo, ni da žalite što
bejaste gluvi.
Jer, toga dana saznaćete tajnu svrhu u stvarima svim.
I blagoslovićete tamu kao što biste blagoslovili svetlost.
***
Pošto je izrekao sve ovo, on pogleda oko sebe i vide zapovednika

broda kako stoji uz krmu i gleda čas u puna jedra, čas u daljinu.
I reče:
Strpljiv je, vazda strpljiv, zapovednik broda mog.
Vetar duva i nemirna su jedra,
54
Čak i kormilo preklinje da usmereno bude;

Ali moj zapovednik tiho iščekuje moju tišinu.
A i ovi moji mornari, koji su čuli hor najvećeg mora, slušahu me
strpljivo.
A sada više neće da čekaju.
Spreman sam.
Potok je stigao do mora i ponovo velika majka privija sina svog uz
prsa.
Zbogom ostajte, Orfaležani.
Dan ovaj okončao se.
Zatvara se nad nama kao i lokvanj nad svojim sutra.
Ono što nam bi dato ovde čuvaćemo,
A ako nam ne bude dovoljno, tada ćemo morati ponovo da se
sakupimo i zajedno ispužimo ruke davaocu.
Ne zaboravite da ću vam se ponovo vratiti.
Još malo, i čežnja će moja skupiti prah i penu za drugo telo.
Još malo, otpočinuću časak jedan na vetru, i neka druga žena će me
roditi.
Zbogom vama i mladosti koju sa vama provedoh.
Tek juče smo se susreli u snu.
Pevali ste mi u osami mojoj, a ja sam od čežnji vaših podigao kulu na
nebu.
Ali, naše snevanje sada je uteklo, a san je okončan, i više nije svitanje.
Stiglo nam je podne i naše razbuđivanje prešlo je u pun dan, i moramo
se rastati.
Ako se u sumrak sećanja ponovo sretnemo, opet ćemo razgovarati i vi
ćete mi otpevati pesmu dubine veće.
A ako nam se ruke susretnu u nekom drugom snu, izgradićemo drugu
kulu na nebu.
I rekavši to dade znak moreplovcima, a oni smesta digoše sidro i
odrešiše brod užadi, te se otisnuše put istoka.
A krik dopre iz naroda kao iz jednog srca i podiže se u suton, pa se
55
razleže preko mora kao glas trublji silnih.

Samo je Almitra ćutala, gledajuć’ netremice za lađom dok nije iščezla
u izmaglici.
I kad se svi ljudi raziđoše,
razi oše, ona je i dalje stajala sama iznad bedema
morskog, sećajući
ajući se u sebi njegovih reči:
***
„Još malo, otpočinuću časak jedan na vetru, i neka druga žena će me

roditi”.
56
PROROKOV VRT
Almustafa, izabrani i voljeni, koji beše podne svoga doba, vratio se na

rodno ostrvo meseca tišrina, koji je mesec sećanja.
I dok se lađa primicala luci, stajao je na pramcu, okružen svojim
mornarima. A srce mu bi preplavljeno povratkom.
I on progovori, a more mu beše be e u glasu, te reče: „Pogledajte, naše
rodno ostrvo. Ovde baš zemlja nas je podigla, pesma i zagonetka: pesma
nebu, zagonetka
onetka zemlji. A šta je to između zemlja i neba što će proneti
pesmu i resiti zagonetku do li naše izgaranje?
More nas ponovo donosi na obale ove. Mi smo samo još jedan talas
među njegovim talasima. Ono nas odašilje da razglasimo njegov govor, ali
kako to da učinimo ako ne razmrskamo sklad našeg srca o hridi i pesak?
Jer, ovo je zakon mornara i mora: želite li slobodu, morate se pretvoriti
u izmaglicu. Bezoblično vazda traga za oblikom, baš kao što se bezbrojne
57
magline promeću u sunca i mesece; a mi, koji smo tragali izobilno i sada se
vraćamo na ovo ostrvo, poput okoštalih kalupova, moramo ponovo da
postanemo izmaglica i da učimo o početku. A šta će to da živi i uzdigne se
u visine ako se ne razmrska o izgaranje i slobodu?
Zauvek ćemo tragati za obalama, da bismo pevali i da bi nas čuli. Ali,
šta je sa talasom koji se obrušava tamo gde nijedno uho ne može da ga čuje?
Upravo ono nečujno u nama neguje našu najdublju tugu. Ali, to nečujno
takođe kleše našu dušu i podaruje joj oblik, oblikujući našu sudbu”.
Jedan od mornara istupi, te reče: „Učitelju, ti si upravljao našu čežnju
ka ovoj luci i gle, evo stigosmo. A ipak govoriš o tuzi i srcima koja će
prepući”.
A on mu odgovori ovim rečima: „Zar nisam govorio o slobodi i o
izmaglici, koja je naša najveća sloboda? Al’ ipak s bolom hodočastim na
ostrvo ovo gde se rodih, baš kao da pohodim avet nekoga kog pogubiše
koja pada na kolena pred dželatima sopstvenim”.
A drugi mornar progovori, te kaza: „Pogledaj mnoštvo na morskom
bedemu. Predvideli su ćutke čak i dan i čas tvog dolaska, te su se okupili
sa polja i iz vinograda u potrebi svojoj ljubavlju prožetoj, da te dočekaju”.
I Almustafa pogleda izdaleka na mnoštvo, shvativši u svom srcu
njihovu čežnju, pa utonu u ćutnju.
Tada se uzvik podiže među ljudima, a beše to uzvik ispunjen
sećanjem i preklinjanjem.
I on pogleda na svoje mornare, te reče: ,,A šta sam im doneo? Bio sam
lovac u dalekoj zemlji. S ciljem i snagom utrošio sam zlatne strele koje su
mi dali, al’ nisam oborio nijednu pticu. Nisam sledio strele. Možda se sada
šire na suncu sa sve krilima ranjenih orlova koji neće pasti na zemlju. A
možda su vrhovi strela dopali ruku onima kojima su potrebni za hleb i
vino.
Ne znam kuda su odletele, al’ ovo znam: skrenule su negde na nebu.
I pored toga, ruka ljubavi još uvek počiva na meni a vi, mornari moji,
još uvek plovite za mojom vizijom i ja neću zanemeti. Uzviknuću kad mi
se ruka vremena nađe na grlu i zapevaću svoje reči kad mi se plamen
58
raspali na usnama”.
A oni behu uznemireni u duši ovim njegovim rečima. I jedan kaza:
„Učitelju, pouči nas sve i možda, pošto nam tvoja krv teče u venama, a naš
dah je tvoj opoj, možda ćemo shvatiti”.
Tada im on odgovori, a vetar mu beše u glasu, te reče: „Zar ste me
doveli na moje rodno ostrvo da bih bio učitelj? Još uvek nisam u kavez
zasužnjio svoju mudrost. Premlad sam i odveć nezreo da bih pričao o bilo
čemu osim o sopstvu, koje je za sva vremena duboki poziv dubinama.
Neka ga onaj ko ima mudrost potraži u ljutiću il’ pregršti crvene
ilovače. Ja sam još uvek pevač. I dalje ću pevati zemlji i pevaću vašim
izgubljenim snovima što hodaju danju između dva snevanja. Ali, biću
zagledan u more”.
A sada je lađa prispela u luku i stigla do morskog bedema i tako je on
došao na svoje rodno ostrvo i ponovo se našao među svojim narodom. I
silan povik se diže iz njihovih srca, a u njemu uzdrhta usamljenost
njegovog povratka.
Oni se ućutaše iščekujući njegove reči, ali im on ne odgovori, jer ga je
ophrvala tuga od sećanja, te reče u sebi: „Jesam li rekao da ću pevati? Ne,
mogu samo da otvorim usta pa da glas života izađe i ode u vetar, na
radost i bodrenje”.
Tad Karima, koja se igrala s njim kao dete u Vrtu njegove majke,
progovori: „Dvanaest godina skrivao si svoje lice od nas i dvanaest godina
bejasmo gladni i žedni tvoga glasa”.
A on je pogleda s neizmernom nežnošću, jer je upravo ona zaklopila
oči njegovoj majci kad su je odnela bela krila smrti.
I on odgovori, te reče: „Dvanaest godina? Jesi li to rekla dvanaest
godina, Karima? Nisam merio svoju čežnju zvezdanim aršinom, niti sam
premeravao njenu dubinu. Jer ljubav, kada žudi za domom, iscrpljuje
vremenske mere i premeravanja.
Ima trenutaka koji u sebi nose čitave večnosti razdvojenosti. Ali,
rastanak je samo duhovna iscrpljenost. Možda se nismo ni rastajali”.
I Almustafa pogleda ljude i vide ih sve, mlade i stare, snažne i nejake,
59
rumene od dodira vetra i sunca kao i one bledog lika: i na njihovim licima
svetlost čežnje i pitanja.
A jedan progovori, te reče: „Učitelju, život se okrutno poneo s našim
nadanjima i željama. Srca su nam puna nemira i ne shvatamo. Zaklinjem te,
uteši nas i otvori nam značenja naših tugovanja”.
A njegovo srce se smili, te reče: “Život je stariji od svega što živi: baš
kao što se lepota raskrilila pre no što je lepo rođeno na zemlji, isto kao što
je istina bila istina i pre no što je izrečena.
Život peva u našim ćutnjama i sneva u našem dremežu. Čak i kad smo
potišteni i ojađeni, život je na tronu i u naponu. A kada plačemo, Život se
osmehuje danu i slobodan je čak i kad mi vučemo svoje okove.
Često nadevamo Životu imena jetka, ali samo kad smo i sami jetki i
mračni. I smatramo ga praznim i bezvrednim, ali samo kad duša odluta na
pustopoljine, a srce je opijeno preteranom brigom za sebe.
Život je dubok, visok i dalek; i premda samo vaše neizmerno viđenje
može dosegnuti tek do njegovih nogu, on je tu, blizu; i premda tek dah
vašeg daha dopire do njegovog srca, senka vaše senke pada mu preko lica,
a odjek vašeg najtišeg plača postaje proleće i jesen u njegovim grudima.
A Život je zastrt koprenom i skriven, baš kao što je i ono vaše veće ja
skriveno i pod koprenom. Ali, kad Život progovori, svi vetrovi postaju reči;
a kad se oglasi ponovo, osmesi na vašim usnama i suze u očima takođe se
prometnu u reči. Kad zapeva, gluvi začuju i ne miču se; a kad se došeta,
slepi ga ugledaju i opčinjeni su, te ga slede u čudu i zaprepašćenju”.
I on stade s pričom, a bezmerna tišina obgrli ljude i u tišini beše
nečujna pesma, te behu utešeni u svojoj samoći i bolu.
60
I on ih odmah ostavi, te se uputi stazom koja vodi prema njegovom

Vrtu, koji je bio Vrt njegove majke i oca, u kojem su počivali usnuli, oni i
njihovi preci.
A bilo je i onih koji krenuše za njim, videvši da se zaputio svom domu,
a bešee sam, jer nikoga nije ostalo od svog njegovog roda da ga dočeka
gozbom, po običaju njegovog naroda.
Ali zapovednik njegove lađe ih posavetova recima ovim: „Pustite ga
da ide svojim putem. Jer, njegov hleb je hleb samotnosti, a u njegovom
vrču je vino sećanja, koje će ispiti sam”.
I njegovi mornari zastadoše jer su znali da bešee onako kako im je
kazao zapovednik lađe. I svi oni koji se iskupiše na morskom bedemu
suzdržaše korake svoje želje.
Samo Karima krenu za njim delić deli puta, žudeći za njegovom samoćom
i uspomenama. I nije progovorila, već se okrenula i otišla svojoj kući, pa u
61
bašti pod bademom zaplakala, iako nije znala zašto.

A Almustafa dođe i pronađe Vrt svoje majke i oca i uđe u njega, te
zatvori kapiju da niko ne bi ušao za njim.
I četrdeset dana prebivao je sam u toj kući i tom Vrtu i niko nije
dolazio, čak ni na kapiju, jer beše zatvorena, a svi su ljudi znali da želi da
bude sam.
A kad se okončaše četrdeset dana i noći, Almustafa otvori kapiju da
mogu da uđu.
I dođoše devetorica da budu s njim u Vrtu: trojica mornara sa njegove
lađe, trojica koji su služili u Hramu i trojica drugova s kojima se igrao još
dok bejahu deca. I oni su mu bili učenici.
A jednog jutra njegovi učenici posedaše oko njega, a njemu u očima
behu daljine i sećanja. I onaj učenik koji se zvao Hafiz mu reče: „Učitelju,
pričaj nam o gradu Orfalezu i o toj zemlji u kojoj si proboravio dvanaest
godina”.
A Almustafa zaćuta i zagleda se u brda i u bezgranični etar, a u
njegovoj ćutnji vodila se bitka.
Tad reče: „Prijatelji moji i saputnici, jadanje onaj narod koji je pun
verovanja, a vera mu je prazna.
Jadan je narod koji nosi ruho a sam ga ne tka, jede hleb a ne žanje ga i
pije vino što ne teče iz njegove preše.
Jadan je narod koji siledžiji kliče kao junaku, a blistavog zavojevača
smatra darežljivim.
Jadan je narod koji prezire strast dok sanja, a pokorava se najavi.
Jadanje narod koji ne podiže glas, sem kad krene na sahranu, ne diči
se, osim među svojim ruševinama i neće se pobuniti dok mu se vrat ne
nađe između mača i panja.
Jadan je narod čiji je državnik lisica, čiji je filozof opsenar i čija
umetnost je umetnost krpljenja i podražavanja.
Jadan je onaj narod koji svog vladara dočekuje fanfarama, a prati ga
vikom i drekom, samo da bi ponovo fanfarama dočekao drugog.
Jadan je narod čiji su mudraci otupeli od godina, a snažni muškarci
62
tek u kolevci.
Jadan je narod podeljen u deliće, a svaki delić sebe smatra narodom.
A jedan reče: „Pričaj nam o onome što ti još i sada promiče srcem”.
A on ga pogledaa i glas mu prože zvuk zvezdanoj pesmi nalik, te
reče: ,,U vašem snevanju najavi, kada utihnete i oslušnete svoje dublje ja,
vaše misli, poput pahulja snežnih, padaju i lepršaju se i zaogrću sve zvuke
vaših prostranstava belom tišinom.
A šta su vaši sni najavi
najavi do oblaci što pupe i cvetaju na nebeskom
drvetu vašeg srca? I šta su vaše misli do latice koje vetar vašeg srca
raspršuje po brdima i poljima?
I baš kao što iščekujete mir dok ono bezoblično u vama poprima oblik,
tako se i oblak skuplja i plovi dok BlBlaženi
aženi Prsti ne uobliče njegovu sivu
želju u kristalna sunašca, mesece i zvezde”.
Tad Sarkis, onaj što je donekle sumnjao, progo
progovori
vori i reče: „Ali, doći će
proleće i svi snegovi naših snova i naših misli istopiće se i više ih neće biti”.
A on odgovori, rekavši: „Kad Proleće dođe da potraži svoju voljenu

među dremljivim šumarcima i vinogradima, snegovi će se zaista istopiti i
poteći će potocima tražeći reku u dolini, da budu peharnici stablima mirte
63
i lovora.
Tako će se otopiti i sneg vašeg srca kad vam dođe Proleće i tako će
poteći vaša tajna u potocima da potraži reku života u dolini. A reka će
prigrliti vašu tajnu i odneti je u veliko more.
Sve će se otopiti i pretvoriti u pesmu kada dođe Proleće. Čak i zvezde,
ogromne pahulje što padaju lagano po velikim poljima, istopiće se u
potoke raspevane. Kada se sunce Njegovog lica podigne na onom širem
obzorju, koja se onda smrznuta ukrućenost neće pretvoriti u žuboravu
melodiju? I ko od vas neće biti peharnik mirti i lovoru?
Još koliko juče kretali ste se s morem u pokretu, i niste imali obale ni
sebe. Tad vam je vetar, dah Života, utkao, veo svetlosti na svom licu; tad
vas je njegova ruka pobrala i podarila vam obličje i vi ste, visoko
uzdignutih čela, potražili visine. Ali, more vas je pratilo, i njegova pesma
je još uvek s vama. I, premda ste zaboravili svoje pretke, ono će uvek
isticati da vam je majka i stalno će vas prizivati sebi.
Na svojim lutanjima po gorama i pustinji uvek ćete se sećati dubine
njegovog spokojnog srca. I premda često nećete znati za čim to čeznete,
čeznućete za njenim bezmernim i ujednačenim mirom.
A kako drugačije i da bude? U lugu i u gaju, kad kiša igra po lišću na
brdu, kad sneg pada, kao blagoslov i zavet, u dolini, kad vodite svoja stada
na reku, na vašim poljima gde brzaci, poput srebrnih potočića, spajaju
zelenu odeždu, u vašim vrtovima kad se u ranoj rosi ogledaju nebesa, na
vašim livadama, kad vam večernja izmaglica svojim velom donekle zakrili
put: u svemu tome more je sa vama, svedok vašeg nasleđa i željno vaše
ljubavi.
Ono je pahulja u vašem oticanju ka moru”.
A jednog jutra, dok su šetali Vrtom, na kapiji se obrela jedna žena i
beše to Karima, ona koju je Almustafa u detinjstvu voleo kao sestru. I
stajala je tako, napolju, ne tražeći ništa, niti je zakucala rukom na kapiji, već
se samo zagledala sa čežnjom i tugom put Vrta.
I Almustafa spazi želju na njenim kapcima očnim, te hitrim koracima
priđe zidu i kapiji i otvori joj, a ona uđe i bi lepo primljena.
64
I progovori, te reče: „Zbog čega si se sasvim povukao od nas, pa da ne

možemo da živimo u svetlu tvoga lika? Jer, znaj, svih ovih godina mnogih
voleli smo te i čekali sa čežnjom na tvoj bezbedni povratak. I sada ljudi
vape za tobom i radi bi da s tobom govore; a ja sam njihov glasnik i dođoh
da te zamolim usrdno da se pojaviš pred ljudima i progovoriš im svojom
mudrošću, pa da utešiš skrhana srca i poučiš nas, maloumne”.
I pogledav je, on reče: „Ne zovi me mudrim ako mudrim ne zoveš sve
ljude. Zelena sam ja voćka, što se još uvek pripija uz granu, a još koliko
juče bejah samo cvet.
I ne nazivaj nikoga među vama maloumnim, jer mi uistinu nismo ni
mudri, ni maloumni. Mi smo zeleno lišće na drvetu života, a život sam je
izvan strane mudrosti, a sasvim izvesno izvan maloumlja.
A jesam li se ja zaista povukao od vas? Zar ne znaš da nema
razdaljine koju duša ne može da premosti u mašti? A kad duša premosti
tu razdaljinu, ona postaje mera u duši.
Prostor što se proteže između tebe i tvog prvog suseda koji nema
prijatelja uistinu je veći od onog što se pruža između tebe i tvog voljenog
koji živi iza sedam mora i sedam gora.
Jer, u sećanju nema razdaljina; a samo u zaboravu otvara se ponor
koji ni tvoj glas ni oko ne mogu da premoste.
Između obala okeana i vrha najviše planine pruža se tajni put koji
moraš da prevališ pre no što postaneš jedno sa sinovima zemlje.
A između tvog znanja i razumevanja pruža se tajna staza koju moraš
da otkriješ pre no što postaneš jedno sa čovekom, a otuda i sa sobom.
Između tvoje desnice koja daje i levice koja prima ogroman je prostor.
Samo ako smatraš da obe i daju i primaju, možeš ih odvesti van prostora,
jer samo u saznanju da nemaš ništa da daš i ništa da primiš možeš da
prevaziđeš prostor.
Najveća razdaljina je upravo ona koja se prostire između tvoje vizije u
snu i tvoje jave - i između onoga što je samo delo i onoga što je želja.
A postoji još jedan put kojim moraš da putuješ pre no što postaneš
jedno sa Životom. Ali, o tom putu neću govoriti sada, jer vidim da si već
65
umorna od putovanja”.
Potom ode sa ženom, on i ona devetorica, pravo na tržnicu i progovori

ljudima, svojim prijateljima i susedima, a radost im se pojavila u srcima i
na kapcima.
A on reče: „Vi rastete u snu i živite punijim životom dok snevate. Jer,
svi vaši dani prolaze u blagodarnosti za ono što primiste u spokoju noći.
Često mislite ite i govorite o noći kao vremenu za počinak, ali je noć
zapravo doba za traganje i pronalaženje.
Dan vam pruža moć saznanja i uči vaše prste da budu vični umeću
primanja; ali vas noć odvodi u riznicu Života.
Sunce uči sve stvari da gaje čežnju za svetlošć
svetlošću.
u. Ali ih noć podiže do
zvezda.
Upravo noćni spokoj tka svadbeni veo nad drvećem u šumi i cvećem u
bašti, a zatim priprema gozbu raskošnu i priprema svadbenu ložnicu; i u
toj svetoj tišini sutrašnjica se začinje u utrobi Vremena.
Tako je sa vama i tako, tražeći, pronalazite slast i ispunjenje. I premda
vam u praskozorje buđenje izbriše pamćenje, trpeza snova postavljena je za
sva vremena, a svadbena ložnica čeka”.
I zaćutao je na časak,
asak, a i oni, iščekujući njegovu reč. Tad progovori
opet, rekavši: „Vi ste duhovi, premda se krećete u telima; i, poput ulja što
gori u tmini, vi ste plamenovi, mada smešteni u svetiljkama.
Da niste ništa drugo do tela, onda bi ovo što stojim pred vama i
66
govorim vam bila puka praznina, baš kao da mrtvac doziva mrtvace. Ali,
nije tako. Sve ono što je besmrtno u vama slobodno je i danju i noću i ne
može da se smesti pod krov ni da se sputa, jer je to volja Najvišega. Vi ste
njegov dah, jednako kao i vetar koji se ne može ni uhvatiti, ni zatočiti. I ja
sam, takođe, dah Njegovog daha”.
daha
I on ode od njih hitrim korakom, te opet uđe u Vrt.
A Sarkis, onaj što je donekle sumnjao, progovori i reče: ,,A šta je sa
ružnoćom, Učitelju? Ti nikada ne govoriš o ružnoći”.
I Almustafa mu odgovori, a bič beše u njegovim rečima, i kaza:
„Prijatelju moj, koji će te to čovek nazvati negostoljubivim ako prođe kraj
tvoje kude, a ne pokuca ti na vrata?
I ko može da te smatra gluvim i bezumnim ako ti govori na jeziku
stranom, od kojeg ne razumeš ništa?
Nije li ono što nikada nisi stremio da dosegneš, u čije
čije srce nikada nisi
poželeo da uđeš, to što smatraš ružnoćom?
Ako je ružnoća išta, onda je, zaista, tek povez preko naših očiju i vosak
što nam puni uši.
Ne nazivaj ništa ružnim, prijatelju moj, osim strah duše u prisustvu
sopstvenih sećanja”.
A jednog dana, dok su svi sedeli u dugim senkama belih topola, neko
progovori, te reče: „Učitelju, plašim se vremena. Ono nas gazi i otima nam
mladost, a šta nam daje zauzvrat?”
67
A on odgovori i kaza: „Uzmite sada šaku plodne zemlje. Nalazite li u

njoj pokoje seme, a možda i crva? Da su vam ruke dovoljno prostrane i
izdržljive, seme bi moglo postati šuma, a crv jato anđela. I ne zaboravite da
godine, koje pretvaraju semenke u šume, a crve u anđele, pripadaju ovome
Sada, sve godine, baš ovom Sada.
A šta su godišnja doba osim vaše rođene misli koje se menjaju?
Proleće je buđenje u vašim prsima, a leto tek priznanje vaše plodnosti. Nije
li jesen ono drevno u vama što peva uspavanku onome u vašem biću što je
još uvek dete? A šta je, pitam vas, zima do li počinak bremenit snovima
svih ostalih doba”.
I tad Manus, znatiželjni učenik, pogleda oko sebe i vide biljke u cvatu
gde prianjaju uz drvo egipatske smokve. „Pogledaj gotovane, Učitelju. Šta
kažeš na njih? To su lopovi teških kapaka što kradu svetio od postojane
dece sunca i goste se životnim sokom što struji njihovim granama i lišćem“.
A on mu odgovori, rekavši: „Prijatelju moj, svi smo mi gotovani. Mi
koji se mučimo da pretvorimo ledinu u treperavi život nismo iznad onih
što primaju život pravo iz ledina, i ne znajući je.
Zar majka treba da kaže svom detetu: ,Vraćam te natrag šumi, koja ti
je veća majka, jer si me izmorilo zdušno?’
Ili da pevač prekori sopstvenu pesmu i da joj kaže: ,Vrati se sad u
pećinu odjeka odakle si došla, jer mi tvoj glas troši dah?‘
I treba li pastir da kaže svom grlu jednogodišnjem:
,Nemam pašnjak na koji bih te poveo; zato ćeš platiti glavom i postati
žrtva za ovu stvar’?
Nikako, prijatelju moj, odgovori na sve ovo su tu pre no što smo i
postavili pitanja i, poput tvojih snova, ispunjeni su pre no što si zaspao.
Mi živimo oslanjajući se uzajamno, u skladu sa zakonom, drevnim i
bezvremenim. Hajde onda da živimo u ljubavi i dobroti. Mi tražimo jedni
druge u našoj usamljenosti i hodamo drumom kad nemamo ognjište uz
koje bismo seli.
Prijatelji moji i braćo, širi drum je vaš bližnji.
Te biljke koje žive na drvetu crpu zemljino mleko u slatkoj tišini noći,
68
a zemlja u svom spokojnom snevanju napaja se na prsima sunca.

A sunce, baš kao ja i vi i sve što postoji, sedi s jednakom čašću na
gozbi kod Princa čija su vrata vazda otvorena, a trpeza uvek postavljena.
Manuse, prijatelju moj, sve što postoji uvek živi oslanjajući se na sve
što postoji; a sve što postoji živi s verom, bezgraničnom, u darežljivost
Najvišeg”.
A jednog jutra, dok se nebo još bledelo od svitanja, svi su se zajedno

šetali vrtom, zagledani u Istok i utihnuli u prisustvu sunčevog rađanja.
Ubrzo potom, Almustafa pokaza rukom, te reče: „Prizor jutarnjeg
sunca u kapi rose nije ništa manji od sunca. Odraz života u vašoj duši nije
ništa manji od života.
U kapi rose ogleda se svetlost jer je ona jedno sa svetlošću, a vi
odražavate život jer ste vi i život jedno.
Kad vas školi mrak, recite: ,Ovaj mrak je svetlost još nerođena; i
premda me je noćni čemer skolio sasvim, zora će mi ipak svansvanuti, baš kao i
brdima.’
Kap rose koja upotpunjuje svoj krug u seni ljiljana ne razlikuje se
mnogo od vas, koji skupljate svoju dušu u Božijem srcu.
Kaže li kap: ,Ali, jednom u hiljadu godina ja sam samo i kap rose, rose,’
oglasite se i odgovorite: ,Zar ne znaš dada svetlost svih godina sija u tvom
69
krugu?’“
A jedne večeri silna oluja sručila se na to mesto, te Almustafa i njegovi
učenici, njih devetorica, uđoše unutra i posedaše oko vatre, pritajeni i
utihnuli.
Jedan od učenika reče: „Sam sam, Učitelju, i kopita sati žestoko me
tuku po prsima”.
A Almustafa ustade i stade sred njih, pa reče glasom nalik hučanju
grdnog vetra: „Sam! I šta s tim? Došao si sam, i sam ćeš otići u izmaglicu.
Zato pij svoj pehar sam i u tišini. Jesenji dani pružili su drugim
usnama druge pehare i napunili ih vinom gorkim i slatkim, baš kao što
napuniše i tvoj pehar.
Pij svoj pehar sam, iako osećaš ukus sopstvene krvi i suza i slavi život
što ti je podario žeđ. Jer, bez žeđi tvoje je srce tek obala presahlog mora,
bez pesme i plime.
Pij svoj pehar sam i pij ga nazdravljajući.
Podigni ga visoko iznad glave i pij obilno za one koji piju sami.
Nekada sam tražio društvo ljudi i sedeo sa njima za njihovim
svečarskim trpezama, pijući izobilno sa njima; ali, njihovo vino nije mi se
popelo u glavu, niti mi je prostrujalo prsima. Samo mi se spustilo u noge.
Moja mudrost ostala je suva, a srce zaključano i zapečaćeno. Samo su mi
noge bile s njima u njihovoj magli.
I više nisam tražio društvo ljudi, niti sam sa njima pio vino za
njihovom trpezom.
Stoga ti kažem, iako ti kopita sati žestoko tuku po prsima, šta s tim?
Za tebe je dobro da ispiješ svoj pehar tuge sam, a i pehar radosti popićeš
jednako sam”.
70
A jednoga dana, dok je Grk Fardrus šetao Vrtom, spotakao se o neki

kamen i razgnevio. Okrenuo se i dohvatio kamen, procedivši kroza zube:
„Ti, mrtva stvari, na mojoj stazi!” i bacio kamen daleko.
A Almustafa, izabrani i voljeni, reče: „Zašto kažeš: ,Ti, mrtva stvari?
stvari?’
Zar si tako dugo u ovom Vrtu, a ne znaš da ovde nema ničeg mrtvog? Sve
stvari žive i plamte
lamte u znanju dana i uzvišenosti noći. Ti i kamen ste jedno.
Jedina razlika su otkucaji srca. Tvoje srce kuca nešto brže, zar ne, prijatelju
moj? Da, ali nije tako spokojno.
Njegov ritam je možda neki drugi ritam, ali ti kažem da ćeš, odmeriš li
dubinu svojeoje duše i visine svemira, čuti jednu jedinu melodiju, a u toj
melodiji kamen i zvezda pevaju, jedno s drugim, u savršenom skladu.
Ako moje reči ne dopiru do tvog shvatanja, onda pričekaj do novog
svitanja. Ako si prokleo ovaj kamen jer si se u svom slepilu
slepi spotakao o
njega, bi li onda prokleo i zvezdu ako bi se tvoja glava slučajno susrela s
njom na nebu? Ali, doći će dan kada ćeš skupljati kamenje i zvezde kao što
deca beru đurđevak i tada ćeš znati da su sve te stvari žive i mirisne“.
mirisne
71
A prvog dana u nedelji, kada su zvuci zvona iz hrama potražili

njihove uši, jedan progovori i reče: „Učitelju, mi ovde slušamo mnoge priče
o Bogu. Šta
ta ti imaš da kažeš o Bogu i ko je On uistinu?”
A on je stajao pred njima kao mlado drvo, bez straha od vetra i oluje,
te odgovori rekavši: „Zamislite sad, drugovi moji i ljudi voljeni, jedno srce
u kojem su sva vaša srca, ljubav koja obuhvata sve vaše ljubavi, duh koji
pokriva sve vaše duhove, glas koji obgrljuje sve vaše glasove i tišinu
dublju od svih vaših tišina, i bezvr
bezvremenu.
Pokušajte sada da pojmite u punoći svog sopstva jednu lepotu
zanosniju od svega lepog, pesmu bezmerniju od pesama mora i šume,
veličanstvo što sedi na prestolu za koje je Orion tek klupica u podnožju,
držeći skiptar na kojem su Plejade tek odsjaj kapljica rose.
Vi ste uvek tražili samo hranu i krov nad glavom, odeću i štap;
potražite sad Onog koji nije ni meta vašim strelama, niti kamenita špilja da
vas zaštiti od sila prirodnih.
A ako su moje reči stena i zagonetka, onda nastojte, iako vam srca
mogugu prepući, da vas vaša pitanja odvedu do ljubavi i mudrosti Najvišeg,
kog ljudi zovu Bogom”.
72
I oni ćutaše, svi do jednog, a u duši behu pometeni; i Almustafu obuze

samilost prema njima i gledao ih je s blagošću, pa reče: „Da ne pričamo
više sada o Bogu Ocu. u. Bolje da pričamo o bogovima, vašim susedima, i o
vašoj braći, o prirodnim silama što vam se kreću po kućama i poljima.
U mašti ćete se popeti na oblak, i smatraćete ga visokim; preći ćete
more ogromni i tvrdićete da ste prevalili razdaljinu. Ali, ja vam kažem da
dok sejete seme u zemlju dosežete veću visinu; i dok nazivate dobro jutro
svom susedu, prelazite veće more.
Prečesto pevate Bogu, Beskrajnom, a zapravo ne čujete pesmu. Kad
biste samo oslušnuli pesmu ptica i lišće koje se oprašta od grane pod
naletom vetra, i ne zaboravite, prijatelji moji, da ono peva samo kada se
razdvaja od grane!
Ponovo vas zaklinjem da ne govorite tako slobodno o Bogu, koji vam
je Sve, već radije razgovarajte i shvatite jedni druge, sused suseda, bog
boga.
Jer, ko će hraniti
ti ptića u gnezdu ako mu majka odleti u nebo? I koja će
šumarica u polju biti ispunje
ispunjena
na ako je ne ovenča pčela sa druge šumarice?
Samo onda kada se izgubite u svojim manjim sopstvima, vi tražite
nebo koje nazivate Bogom. Kad biste samo pronašli staze koje vode do
vaših bezmernih sopstva; kad biste bili manje jalovi i popločali drumove!
Mornari moji i prijatelji, bilo bi mudrije pričati manje o Bogu, kog ne
možemo da razumemo, a više jedni o drugima, koje možemo da
razumemo. Pa, ipak, želim da znate da smo mi dah i miomiris Božiji. Mi
smo Bog, u listu, u cvetu, a često i u plodu”.
73
A jednog jutra, kad sunce već beše visoko, jedan učenik, jedan od one
trojice koji su se igrali s njim u detinjstvu, priđe mu i reče: „Učitelju, odeća
mi je iznošena, a nemam drugu. Dozvoli mi da odem na tržnicu i pogodim
se, te možda i kupim novo ruho”.
A Almustafa pogleda ovog mladića, te reče: „Daj mi tvoju odeću”. I on
mu je dade i stajaše nag sred bela dana.
A Almustafa reče glasom koji beše nalik mladom atu što juri drumom:
„Samo nagi žive na suncu. Samo bezazleni jašu na vetru. I samo onaj ko
izgubi put hiljadu puta doživeće da se vrati kući.
Anđeli su umorni od mudrijaša. Juče baš, reče mi jedan anđeo: ,Mi
smo stvorili pakao za one što se presijavaju. Šta drugo osim vatre može da
izbriše sjajnu površinu i istopi stvar do njene srži?’
A ja rekoh: ,Ali, stvarajući pakao vi ste stvorili i đavole da vladaju
paklom.’ Ali anđeo odgovori:,Nikako, paklom vladaju oni koji ne uzmiču
pred vatrom.’
Mudrog li anđela! On poznaje puteve ljudi i puteve poluljudi. On je
jedan od serafima koji dolaze da služe prorocima kada ih iskušavaju
mudrijaši. I on se, nesumnjivo, smeši kada se proroci nasmeše i plače kad
oni plaču.
Prijatelji moji i mornari, samo nagi žive na suncu. Samo onaj što
kormila nema može da oplovi najveće more. Samo onaj ko je mračan sa
noći probudiće se sa svitanjem i samo onaj ko spava sa korenjem, pod
snegom dočekaće proleće.
Jer vi ste upravo kao korenje i poput korenja ste jednostavni, a ipak
posedujete mudrost zemlje. I ćutite, a u svojim granama još nerođenim
nosite hor od četiri krila.
Krhki ste i bezoblični, pa ipak ste začetak džinovskih hrastova i
donekle iscrtane šare vrba spram neba.
Još jednom vam kažem, vi niste ništa drugo do korenje između
mračne ledine i nebesa u kovitlanju. I često sam vas viđao kako ustajete da
zaigrate sa svetlošću, ali sam vas viđao i stidljive. Sve korenje je stidljivo.
74
Ono je skrivalo svoja srca toliko dugo da ne zna šta sa njima da učini.
Ali, doći će maj, a maj je neumorna devica, koja će se kao majka
brinuti o brdima i poljanama”.
A jedan koji je služio u Hramu zamoli ga usrdno, govoreći: „Nauči nas,
Učitelju, da naše reči budu iste kao tvoje reči, pojanje i tamjan za ljude”.
A Almustafa odgovori, te reče: „Vi ćete se uzneti nad svojim rečima,
ali će vaša staza ostati, ritam i opoj; ritam za ljubavnike i sve koji su voljeni,
a opoj za one koji bi proveli život u vrtu.
Ali, vi ćete se uzneti nad svojim rečima, na vrh po kojem pada
zvezdani prah, i otvorićete ruke sve dok se ne napune; tada ćete leći i
zaspati kao belo ptiče u belom gnezdu, i sanjaćete o svojoj sutrašnjici kao
što bele ljubičice sanjaju o proleću.
Da, i spustićete se još dublje od svojih reči. Tragaćete za izgubljenim
praizvorima potoka i bićete skrivena pećina u kojoj odjekuju slabašni
glasovi dubina koje sada ni ne čujete.
Spustićete se dublje od svojih reči, da, dublje od svakog zvuka, u samo
srce zemlje, i tamo ćete biti sami sa Njim koji hoda i po Mlečnom Putu”.
Trenutak kasnije, jedan od učenika ga upita rekavši: „Učitelju, pričaj
nam o biću. Staje to biti?
A Almustafa gaje dugo gledao s ljubavlju. I ustao je, te se udaljio od
njih; potom se vratio i rekao: ,,U ovom Vrtu počivaju moj otac i mati,
pokopani rukama živih; i u ovom Vrtu leži pokopano semenje minulih
vremena, koje je tu dospelo na krilima vetra. Hiljadu puta će moj otac i
moja mati ovde biti pokopani i hiljadu puta će vetar pokopati seme; i za
hiljadu godina od sada vi i ovo cveće ćete se sastati u ovom Vrtu baš kao i
sada, i mi ćemo biti, voleći život, i mi ćemo biti, dižući se put sunca.
Ali sada, danas, biti znači biti mudar, mada ne stranac maloumnima;
to znači biti jak, ali ne na nesreću slabih; igrati se sa decom, ne kao očevi,
već kao drugari u igri koji bi da nauče njihove igre;
Biti jednostavan i bezazlen sa starcima i staricama i sedeti s njima u
hladu prastarih hrastova, premda sami još hodate ruku pod ruku sa
Prolećem;
75
Tragati za pesnikom, iako možda živi iza sedam reka i biti spokojan u
njegovom prisustvu, ne tražeći ništa, ne sumnjajući ni u šta,
šta, i bez pitanja na
usnama;
Znati da su svetac i grešnik braća blizanci, čiji je otac naš Milostivi
Kralj, i da je jedan od njih rođen tek tren pre onog drugog, a mi ga
smatramo za Princa Krunisanog;
Slediti Lepotu čak i kada vas odvodi na rub ponora; i premda ona ima
krila a vi ih nemate i premda će ona zakoračiti preko ruba, sledite je, jer
tamo gde nema Lepote, nema ničega;
Biti vrt bez zidova, vinograd bez čuvara, riznica vazda otvorena
namernicima;
Biti poharan, prevaren, izneveren, da, zaveden i uhvaćen u klopku, a
zatim ismejan i uz sve to ipak gledati dole sa visine svoga većeg ja i
smeškati se, znajući da postoji proleće koje će doći u vaš vrt da vam zaigra
u lišću i jesen u kojoj će sazreti vaše grožđe; znajući da ako vam je samo
jedan prozor otvoren ka Istoku nikada nećete biti prazni; znajući da su svi
oni koje smatraju za zlotvore i razbojnike, varalice i prevarante vaša braća
76
u nuždi i da ste i vi možda sve to u očima blaženih stanovnika onog

Nevidljivog Grada iznad ovoga grada.
A sada, svima vama čije ruke oblikuju i pronalaze sve ono što nam je
potrebno za okrepljenje u našim danima i noćima -
Biti znači biti tkač s prstima koji vide, neimar svestan svetlosti i prostora; biti
ratar i osećati da skrivate blago sa svakim semenom koje posejete; biti ribar i lovac
sa samilošću za ribe i za zveri, ali još većom samilošću za glad i nuždu čovekovu.
I, iznad svega, reći ću ovo: želeo bih da svako od vas izađe u susret
svrsi svakoga čoveka, jer samo tako možete da se nadate da ćete ispuniti
i svoju opravdanu svrhu.
Drugovi moji voljeni, budite odvažni, a ne krotki; budite prostrani, a
ne ograničeni; i dok ne kucne poslednji čas i meni i vama, budite ono
vaše veće ja”.
I on prestade da govori, a onu devetoricu obuze duboka potištenost
i u srcu se okrenuše od njega, jer ne behu razumeli njegove reči.
I gle, ona trojica koji behu mornari stadoše da žude za morem; oni
koji su služili u Hramu čeznuli su za utehom njegovog oltara; a oni koji
mu bejahu drugovi u igri uželeše se tržnice. Svi oni bejahu gluvi za
njegove reči, tako da mu se njihov zvuk vratio poput premorenih ptica
beskućnica što traže utočište.
I Almustafa se udalji od njih u Vrtu, bez ijedne reči i ne pogledavši
ih.
A oni počeše da premišljaju između sebe i da traže izgovor za
njihovu čežnju kako bi otišli.
I gle, okrenuše se i svaki od njih ode na svoju stranu, a Almustafa,
izabrani i voljeni, ostade sam.
A kad je noć već sasvim pala, on se odšeta do majčinog groba i sede
pod kedar koji je rastao nad njim. A na nebu se pojavi senka velike
svetlosti i Vrt zablista kao čisti dragulj na prsima zemlje.
A Almustafa zavapi u samotnosti svoga duha, te reče:
„Silno mi je duša otežala od sopstvenog ploda sazreloga. Ima li nekog
ko će doći, uzeti od njega i biti zadovoljan? Zar nema nikog ko je postio i
77
ko je dobar i velikodušan u srcu, da dođe i prekine svoj post mojim prvim

plodovima sunca i tako mi olakša teret mog preobilja?
Duša mi se preliva od vina vekovnog. Zar nema žednih da dođu i
napiju se?
Zamislite, čovek neki stajao je na raskršću ruku ispruženih spram
prolaznika, a ruke mu behu pune dragulja. I dovikivao je prolaznicima,
govoreći: ,Sažalite mi se, i uzmite od mene. Za ime Božije, uzmite iz mojih
ruku i utešite me.‘
Ali, prolaznici bi ga smo pogledali i niko nije uzimao iz njegove ruke.
Bolje bi bilo da je prosjak što pruža ruku da primi - da, drhtavu ruku,
koju prinosi grudima praznu - nego da je ispruži punu bogatih darova i
vidi da niko neće da ih primi.
I zamislite, neki milostivi princ podigao je svoje svilene čadore između
gora i pustinje i zamolio svoje sluge da upale vatru, kao znak tuđincu i
lutalici i koji je poslao svoje robove da osmatraju put ne bi li doveli gosta.
Ali, putevi i staze pustinjske behu puste i ne nađoše nikoga.
Bolje bi bilo da je taj princ bio niko i niotkuda, čovek što traži hranu i
zaklon. Bolje bi bilo da je lutalica koji nema ništa do svoga štapa i
zemljanog suda. Jer tada bi, kad padne noć, sreo sebi slične i pesnike
niotkuda, te bi podelili ono što su isprosili, svoje uspomene i snove.
I zamislite, kći velikog kralja probudila se iz sna i odenula svoje
svilene haljine, stavila na sebe bisere i rubine, poprskala kosu mošusom a
prste umočila u ambru. Tad je sišla sa svoje kule u vrt, gde je noćna rosa
dočekala njene zlatne sandale.
U tišini noći kći velikog kralja tragala je za ljubavlju u vrtu, ali u
čitavom ogromnom kraljevstvu njenog oca ne beše nikoga ko bi joj bio
dragan.
78
Bolje bi joj bilo da je kći ratara i da mu čuva ovce na livadi, te da se

vraća s večeri očevoj kući s prašinom zavojitih drumova na stopalima i
mirisom vinograda u naborima njenih haljina. A kad bi pala noć, a anđeo
noći natkrilio se nad svet, iskrala bi se u dolinu kojom teče reka, gde je
dragan čeka.
Bolje bi bilo da je monahinja u manastiru i da sažiže srce za tamjan, da
bi joj see srce uzdiglo sa vetrom i iscrpljuje duh, tu sveću, za svetlost što se
uzdiže ka svetlosti većoj, zajedno sa svima onima koji slave i koji vole i
voljeni su.
Bolje bi bilo da je žena u dubokoj starosti, koja sedi na suncu i priseća
se s kim je podelila svoju mladost”.
A noć je zagazila duboko i Almustafa beše mračan zajedno s noći, a
duh mu je bio kao oblak bremenit. I zavapi ponovo:
79
„Silno mi je duša otežala od sopstvenog Ploda sazreloga;

Silno mi je duša otežala od sopstvenog ploda.
Ko će sad doći, jesti i zasititi se?
Duša mi se preliva od sopstvenog vina.
Ko će sad da natoči i popije i osveži se od žege pustinjske?
Voleo bih da sam drvo bez cveta i ploda,
Jer je bol preobilja gorča od jalovosti,
A tuga bogataša od kog niko neće da uzme
Veća je od patnje prosjakove kome niko ne daje.
Voleo bih da sam izvor, presahao i sasušen,
Pa da ljudi u mene bacaju kamenje,
Jer to bi bilo bolje i lakše bi se podnelo
Nego da sam izvor žive vode
Kraj kojeg ljudi prolaze, a neće da piju.
Voleo bih da sam svirala zgažena pod nogama,
Jer to bi bilo bolje nego biti lira srebrnih struna
U kući čiji gospodar nema prstiju A deca su mu gluva”.
I tako sedam dana i sedam noći niko nije ni blizu prišao Vrtu, a on
beše sam sa svojim sećanjima i bolom; jer, čak i oni koji su saslušali njegove
reči sa ljubavlju i strpljenjem okrenuli su se i otišli za svojim poslovima.
Samo je Karima došla, s ćutnjom na licu kao velom prebačenom; i sa
vrčem i tanjirom u ruci, s pićem i okrepljenjem za njegovu samoću i glad. I
pošto bi ih položila preda nj, otišla bi svojim putem.
A Almustafa je ponovo potražio društvo belih topola na kapiji i sedeo
je, gledajući na drum. I posle nekog vremena ugleda kao nekakav oblak
prašine koji se diže iznad druma i primiče se ka njemu. A iz oblaka se
pojaviše devetorica, a pred njima, na čelu, Karima.
I Almustafa krenu napred i dočeka ih na drumu, a oni prođoše kroz
kapiju i sve je bilo na mestu, kao da su otišli po svome pre jednog sata.
Oni uđoše i založiše se s njim za njegovom skromnom trpezom, pošto
je Karima na nju iznela hleb i ribu i natočila poslednje vino u vrčeve. I dok
80
je točila, zamolila je Učitelja usrdno, rekavši: „Dopusti mi da odem do

grada i donesem vina, pa da vam do dopunim
punim vrčeve, jer ovog nema više”.
A on je pogleda, i u očima mu behu putovanje
putovanje i zemlja daleka, te reče:
„Ne, jer za sada je dovoljno”.
I tako su jeli i pili i zasitili se. A kad su završili, Almustafa progovori
gromkim glasom, dubokim kao more i punim kao plima nadošla pod
Mesecom, pa reče: „Drugovi moji i saputnici, moramo se rastati danas.
Dugo smo brodili morima pogibeljnim, uspinjali se na najstrmije planine i
hvatali u koštac sa olu olujama.
jama. Iskusili smo glad, ali smo i sedeli na
svadbenim pirovima. Često smo bili goli, ali smo nosili i kraljevsko
kra ruho.
Putovali smo zaista da daleko,
leko, ali se sada rastajemo. Vi ćete zajedno krenuti
svojim putem, a ja moram poći svojim sam.
I, premda će nas mora i prostrane zemlje razdvarazdvajati,
jati, još uvek ćemo biti
saputnici na našem putovanju ka Svetoj Gori.
Ali, pre no što pođemo odvojenim putevima, darovaću vam žetvu i
berbu srca svog:
Krenite svojim putem pevajući, ali neka vam svaka pesma bude kratka,
jer samo će one pesme koje umru mlade na vašim usnama živeti u
ljudskim srcima.
81
Izrecite lepu istinu sa malo reči, ali ružnu istinu nikada i nijednom
rečju. Recite devojci čija se kosa sija na suncu da je kćer jutra. Ali, ako
ugledate slepoga, ne recite mu da je sjedinjen sa noći.
Slušajte frulaša kao da slušate april, ali ako začujete govor zakerala i
zanovetala, budite gluvi kao sopstvene kosti i daleki kao vaša mašta.
Drugovi moji voljeni, na svome putu srešćete ljude sa kopitima:
podajte im od svojih krila. I ljude sa rogovima: dajte im lovorove vence. I
ljude sa kandžama: dajte im latice za prste. I ljude sa račvastim jezicima:
dajte im meda za reči.
Da, srešćete sve ove i još njih; srešćete hrome kako prodaju štake i
slepe gde trguju ogledalima. I srešćete bogataša kako prosi na kapiji
Hrama.
Podajte hromome od svoje hitrosti, slepome od svog vida; i postarajte
se da date sebe bogatim prosjacima; oni su u najvećoj nuždi od svih, jer
nijedan čovek nipošto ne bi ispružio ruku za milostinju da zaista nije
siromašan, i pored velikog imetka.
Drugovi moji i prijatelji, zaklinjem vas našom ljubavlju da budete
bezbrojne staze koje se prepliću u pustinji, kud hode lavovi i zečevi, kao i
vukovi i ovce.
I zapamtite ovo od mene: ja vas ne učim davanju, već primanju; ne
odricanju, već ispunjenosti; i ne popustljivosti, već razumevanju, s
osmehom na usnama.
Ne učim vas ćutnji, nego pesmi ne odveć glasnoj.
Učim vas vašem većem sopstvu, koje sadrži sve ljude”.
I on ustade od trpeze i izađe pravo u Vrt, te krenu pod senkom
čempresa dok je dan čileo. A oni hodaše za njim, malo dalje, jer im beše
teško u srcu, a jezik im se prilepio uz nepce.
Samo mu je Karima, pošto je pospravila ostatke, prišla i rekla:
„Učitelju, želela bih da mi dozvoliš da ti pripremim hranu za sutra i za tvoj
put”.
A on je pogleda očima koje su videle druge svetove pored ovoga, te
reče: „Sestro moja voljena, to je gotovo, još od kad je sveta i veka. Hrana i
82
piće su spremni, za sutra, kao i za naše juče i danas.

Odlazim, ali ako krenem s nekom istinom neizgovorenom, ista ta
istina će me ponovo potražiti i naći, čak iako mi delovi budu razasuti kroz
tišine večnosti i ponovo ću doći pred vas da bih mogao da progovorim
glasom nanovo rođenim iz srca tih bezgraničnih tišina.
A ako ima imalo lepote koju vam nisam predočio, onda ću ponovo biti
pozvan, da, baš mojim imenom, Almustafa, i daću vam znak, tako da znate
da sam se vratio da kažem sve ono što nedostaje, jer Bog neće dozvoliti
sebi da bude sakriven od ljudi, ni da Njegova reč leži zatajena u ambisu
čovekovog srca.
Živeću s one strane smrti, i pevaću za vaše uši,

Čak i kad me bezmeran morski talas odnese nazad,
U bezmernu dubinu mora.
Sedeću za vašom trpezom, iako bestelesan,
I ići ću s vama na vaša polja, duh nevidljivi.
Doći ću vam dok sedite kraj vatre, gost nesagledivi.
Smrt ne menja ništa osim maski koje nam pokrivaju lica.
Šumar će još uvek biti šumar,
Ratar - ratar,
A onaj što peva svoju pesmu u vetar pevaće je i sferama u pokretu”.
A učenici behu nepomični kao kamenje i tugovali su u duši zato što je

rekao: ,Odlazim.’ Ali nijedan ne podiže ruku da zadrži Učitelja, niti krenu
za njim njegovim tragom.
A Almustafa izađe iz Vrta svoje majke, a koraci mu behu hitri i
nečujni; i u trenu, poput lista oduvanog vetrom, bio je daleko od njih i oni
videše kao neko bledo svetio kako se kreće put visija.
A devetorica odoše svojim putem niz drum. Ali je žena još uvek
stajala dok je padala noć, spazivši kako ono svetio i suton postaju jedno; i
ona se uteši u svojoj ucveljenosti njegovim rečima: „Odlazim, ali ako
krenem sa nekom istinom neizgovorenom, ta ista istina će me potražiti i
83
naći, i ponovo ću doći”.

I spustilo se veče.
I on je stigao na brda.
brda. Koraci su ga vodili u izmaglicu i stajao je
među stenama i belim čempresima skriven od svega živog, te progovori i
reče:
„O,, Izmaglice, sestro moja, dahu beli

Još neuhvaćeni u stegu,
Vraćam se tebi, dahu belom i bezglasnom,
Reči još neizrečenoj.
O, Izmaglice, krilata sestro moja, izmaglice,
Zajedno smo sada,
I zajedno ćemo biti do drugog dana života,
Čije će svitanje položiti tebe kao kapi rose u vrtu,
A mene kao novorođenog na prsa neke žene,
I setićemo se.
84
O, Izmaglice, sestro moja, vraćam se, srca

što osluškuje u svojim dubinama,
Baš kao i tvoje srce,
Želja što damarima bije i besciljna je
baš kao tvoja želja,
Misao još neosmišljena,
baš kao tvoja misao.
O, Izmaglice, sestro moja,

prvorođeno čedo majke moje,
U rukama još nosim zeleno semenje
koje si me molila da razaspem,
I usne su mi još obeležene pesmom
koju si me molila da pevam;
I ne donosim ti plod, ne donosim ti
nikakav odjek
Jer mi ruke behu slepe, a usne
ukočene.
O, Izmaglice, sestro moja,

mnogo sam voleo svet, i svet je voleo mene,
Jer svi moji osmesi behu na njegovim usnama,
i sve njegove suze behu u mojim očima.
Al’ među nama je ipak bio ponor tišine
koji nije mogao da premosti
A ja ne mogah da ga prekoračim.
O, Izmaglice, sestro moja, besmrtna moja sestro,

Izmaglice,
Pevao sam drevne pesme svojoj maloj deci,
A ona su slušala, i na njihovom licu
beše čuđenje;
85
Al’ sutra će, možda, zaboraviti pesmu,

A ja ne znam kome će vetar
tu pesmu odneti.
I premda nije moja, ipak je dospela
u moje srce
I počivala na tren na mojim usnama.
O, Izmaglice, sestro moja, premda

se sve ovo zbilo i desilo,
U meni vlada spokoj.
Bilo je dovoljno pevati onima
već rođenim.
I premda pesma zaista ne beše moja,
Ipak je ponikla iz najdublje želje srca moga.
O, Izmaglice, sestro moja, sestro moja Izmaglice,

Jedno sam sa tobom.
Nisam više svoje ja.
Zidovi su pali,
I lanci su pokidani;
Penjem se tebi, izmaglici,
I zajedno ćemo lebdeti nad morem
do drugog dana života,
Čije će svitanje položiti tebe kao kapi rose
u vrtu,
A mene kao novorođenog, na prsa
neke žene”
86
BIOBIBLIOGRAFIJA
HALILA DŽUBRANA
1883. Rođenje Halila Džubrana 6. januara, u selu B’šare u Libanu, u

maronitskoj porodici.
1895. Odlazak porodice u Boston; otac ostaje u Libanu. Američki
umetnik F. H. Dej ohrabruje ga da crta. Stupa u vezu sa bostonskim
umetničkim krugovima.
1898. Povratak Džubrana u Bejrut, gde se upisuje na Koledž Mudrosti,
na kom izučava Bibliju i arapski jezik.
1902. Novi odlazak u Boston. Poznanstvo sa Zozefinom Pibodi. Sestra
Sultana umire; majka boluje od raka. Džubran slika i piše, potvrđujujući
svoj umetnički talenat.
1903. Smrt Džubranove majke i Džubranovog polubrata.
1904. Džubran upoznaje Meri Haskel. Ona mu pruža materijalnu
pomoć i ohrabruje da piše na engleskom. Počinje da objavljuje u novinama
arapske emigracije.
1905. Objavljena je Muzika, prva Džubranova knjiga.
1906. Objavljene su Nimfe iz doline. Raskida vezu sa Žozefinom.
Zbližava se sa deset godina starijom Meri Haskel.
1908. Objavljivanje Pobunjenih duhova. Maronitska crkva osuđuje delo
kao jeretičko, a otomanska vlast odlučuje da ga spali na javnom trgu.
Džubran odlazi u Pariz gde studira slikarstvo.
1910. Povratak u Boston, a potom trajno nastanjivanje u Njujorku.
1912. Početak prepiske između Džubrana i libanske spisateljice Mej
Zijade, koja živi u Egiptu. Objavljivanje Slomljenih krila.
1918. Objavljivanje Bezumnika, prvog Džubranovog dela na engleskom
jeziku. Zamisao o knjizi u čijem središtu je lik Al Mustafe, budućeg
Proroka.
87
1919. Objavljivanje na arapskom jeziku knjige Povorke.

1920. Objavljivanje Prethodnika i Oluja. Džubran osniva, sa drugim
arapskim piscima, Kružok Pera, koji sebi postavlja zadatak da objavljuje
autore koji mu pripadaju, da «razdrma» jezik i da prevodi na arapski dela
i autore koji to zaslužuju.
Sken: nela012
Obrada: nela012 i gstanic
88

Khalil Gibran Prorok I Prorokov VRT PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Khalil Gibran Prorok I Prorokov VRT PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Khalil Gibran Prorok I Prorokov VRT PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

www.balkandownload.

Prorok, kultna knjiga mnogih generacija XX veka i „najčitanije delo

Almustafa, izabrani i voljeni, koji beše osvit svoga doba, čekao je

I duša njegova uskliknu im, te reče:

I treba li reći da je smiraj dana mog bio, u stvari, moj osvit?

Onaj sam što traga za tišinom, a kakvo blago pronađoh u tišinama

A starine gradske istupiše i rekoše:

A sveštenici i sveštenice mu rekoše:

A on je pogleda s nežnošću neizmernom, jer ona mu se prva priklonila

A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se,

spoznaji toj postali deo srca Života.

Ljubav ne daje ništa, osim sebe i ništa ne uzima, osim od sebe.

Tad Almitra progovori ponovo, te kaza: A šta je sa Brakom, učitelju?

On voli i postojani luk.

Tad reče jedan bogataš: Pričaj nam o Davanju. A on odgovori:

Ali, pošto morate da ubijate da biste jeli i otimate novorođenima

Stalno vam govore da je rad prokletstvo, a trud nesreća.

da vetar ne govori umilnije gorostasnim hrastovima, nego i najmanjoj od

Tad jedna žena reče: Pričaj nam o Radosti i Tugovanju.

Neki od vas kažu: „Radost je veća od tuge,” a drugi:

„Ne, tuga je veća”.

Tad zidar neki kroči napred i reče: Pričaj nam o Kućama. A on

A tkač reče, Pričaj nam o Odeći.

A jedan trgovac reče: Pričaj nam o Kupovini i Prodaji.

ona će odvesti jedne u pohlepu a druge u glad.

Takvima treba reći:

A ako dođu pevači, igrači i frulaš - kupite i od njihovih darova.

Već patuljak bezoblični što hoda u snu kroz maglu tragajući za

Često sam vas čuo kako razgovarate o nekome ko je počinio kakvo

Ako iko od vas krene da osudi nevernu ženu,

Tad pravnik reče: A šta je sa našim Zakonima, učitelju?

metanišete i klanjate se slobodi sopstvenoj,

A sveštenica progovori ponovo, te kaza: Pričaj nam o Razumu i o

suparništvo suštinskih sastojaka vaših u jedinstvo i milozvučje.

Voleo bih da mislite o svom prosuđivanju i prohtevu kao o dva draga

A jedna Žena progovori, te reče: Pričaj nam o Bolu.

A neki čovek reče: Pričaj nam o Samospoznaji.

Ali vaše uši žedne su da čuju glas znanja vašeg srca.

Tad reče jedan učitelj: Pričaj nam o Učenju.

Ako je istinski mudar, neće vas pozvati da kročite u kuću mudrosti

A jedan mladić reče: Pričaj nam o Prijateljstvu.

I sačuvajte ono najbolje u sebi za prijatelja.

Uto jedan učenjak reče: Pričaj nam o Govoru.

A ima i onih koji govore i, ne znajući i bez razmišljanja, otkriju istinu

A jedan zvezdoslovac reče: Učitelju, šta je s Vremenom?

okružena u središtu bića i ne miče se od jedne do druge misli ljubavne, niti

Ali, ako u sebi

A jedan od starina gradskih prozbori: Pričaj nam o Dobru i Zlu.

Ali niste zli kada težite da nešto dobijete.

Tad Sveštenica reče: Pričaj nam o Molitvi.

Jer, šta je molitva nego širenje vašeg sopstva u živi etar?

Ne mogu vas naučiti kako da se molite rečima.

one u nama i rode:

Tad jedan isposnik, koji je dolazio u grad jednom u godini, istupi i

A neki među starcima vašim prisećaju se zadovoljstava s kajanjem,

onoga što nije dobro?”

A jedan pesnik reče: Pričaj nam o Lepoti.

A jedan stari sveštenik reče: Pričaj nam o Religiji.