KITAOKINA ILUZIJA ŠAHOVSKE TABLE

Dejan Todorović i Marija Milisavljević

Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju, Odeljenje za psihologiju, Filozofski fakultet, Beograd

Kitaokina iluzija šahovske table sastoji se od tamnih i svetlih polja koja sadrže po dva mala kvadrata
pozicionirana blizu suprotnih uglova polja. Prisustvo kvadrata- induktora izaziva iluzorni opažaj
nagnutosti linija koje grade ivice polja. U eksperimentu su korišćeni stimulusi koji su bili okrugli isečci
table od 16 × 16 polja, rotirani na pet nivoa (-2, -1, 0, 1 i 2 stepena), čime je fizički nagib stimulusa
kombinovan sa indukovanim iluzornim nagibom. Stimulusi su bili prikazani u dve simetrične verzije
koje su se razlikovale po smeru iluzornog nagiba. Zadatak subjekata bio je da procene da li je
orijentacija uspravnih ivica tabli nagnuta u negativnom smeru (smer kretanja kazaljke na satu)u
odnosu na vertikalu ili u pozitivnom (suprotnom) smeru. Rezultati su iskazani psihometrijskim krivama
zavisnosti procenta odgovora ’negativan smer’ od stepena rotacije i verzije stimulusa. U eksperimentu
je varirano rastojanje između induktora i ivica polja. Iluzorni efekt postojao je za nulto i srednje
rastojanje, a bio je odsutan za veliko rastojanje. Fiziološka osnova tog fenomena mogla bi se tražiti u
strukturi aktivaciji kortikalnih neuralnih detektora ivica i linija.

Vizuelne iluzije jesu slučajevi nekslada između realnosti i našeg vizuelnog opažaja realnosti, a njihovo
izučavanje pomaže ispitivanju funkcionisanja vizuelnog sistema. Glavne grupe vizuelnih iluzija jesu
iluzije opažanja veličine, položaja, boje, kretanja i orijentacije. Iluzije orijentacije, u koje spadaju
Celnerova iluzija (Zöllner, 1861), Erenštajn-Orbisonova iluzija (Ehrenstein, 1925; Orbison, 1939) i
Minsterbergova iluzija (Münsterberg, 1897), poznata i kao iluzija zida kafea, jesu slučajevi pogrešnog
opažanja nagiba i oblika linija. Jedna od novijih iluzija tog tipa jeste iluzija šahovske table (Kitaoka,
2007). Jedna varijanta te iluzije prikazana je na Slici 1. Standardna šahovska tabla (1a) sadrži
horizontalne i vertikalne pravce. Međutim, ako se u takvu konfiguraciju umetnu crni i beli kvadratići u
određenom rasporedu (1b, c), horizontalne i vertikalne linije više se ne opažaju kao takve, budući da
prisustvo kvadratića indukuje pogrešno opažanje nagiba linija. Ta iluzija do sada nije bila
eksperimentalno ispitivana i nisu bliže poznati uslovi pod kojima se ona pojavljuje ili nestaje. U ovom
radu ispitivali smo uticaj položaja kvadratića na jačinu iluzije.
 EKSPERIMENT

Subjekti

U eksperimentu je učestvovalo 12 studenata prve godine psihologije na Univerzitetu u Beogradu.

Slika 1. Demonstracija Kitaokine iluzije šahovske table. (a) Konfiguracija u obliku standardne šahovske table,
sa vertikalnim i horizontalnim pravcima, definisanim ivicama tamnih i svetlih polja. (b,c) Standardna šahovska
tabla sa dodatim crnim i belim kvadratićima u različitim rasporedima.

Stimulusi

Primeri stimulusa koji su korišćeni u eksperimentu prikazani su na Slici 2. Stimulusi su imali oblik
kružnog isečka šahovske table sa 16 ×16 polja. Polja su bila tamnosiva i svetlosiva. Prema specifikaciji
u grafičkom programu (CorelDraw) kojim su stimulusi bili generisani, luminansa tamnosivih polja
iznosila je 30%, a luminansa svetlosivih polja iznosila je 70%. Sva polja su sadržala po dva dijagonalno
raspoređena kvadratića, koji su bili beli (luminansa 100%) u tamnosivim poljima, a crni (luminansa
0%) u svetlosivim poljima. Prečnik stimulusa bio je 150 mm (8,53 stepeni vizuelnog ugla), veličina
strane polja je bila 9,4 mm (0,54 stepeni), a veličina strane kvadratića-induktora bila je 1,9 mm (0,11
stepeni).

Nacrt. Korišćen je potpuno ponovljeni nacrt tipa 3 × 2 × 5. Ključna nezavisna varijabla bio je razmak
kvadratića-induktora od ugla polja, koji je variran na tri nivoa. Na prvom nivou kvadratići su smeštani
u uglove polja (razmak 0 mm). Na drugom nivou, razmak od ivica iznosio je 0,95 mm, a na trećem
nivou iznosio je 1,9 mm. Druga nezavisna varijabla bila je raspored kvadratića-induktora. Na Slici 2
oni su smešteni po glavnoj dijagonali polja, tj. u donji levi i gornji desni ugao. Takav raspored može
indukovati iluzorni opažaj nagnutosti vertikalnih linija gornjim delom udesno. Pored tog rasporeda
induktora, korišćen je i simetrični raspored u kojem su kvadratići smeštani po sporednoj dijagonali, tj.
u donji desni i gornji levi ugao polja, što može indukovati iluzorni opažaj nagnutosti vertikalnih linija
gornjim delom ulevo. Treća varijabla bila je fizička orijentacija stimulusa. Na Slici 2 stimulusi su
orijentisani vertikalno. Pored te orijentacije, korišćeni su i stimulusi čija je orijentacija bila rotirana
jedan stepen i dva stepena u odnosu na vertikalu u pozitivnom i negativnom smeru, tako da je bilo
ukupno pet fizičkih orijentacija. Svaki stimulus bio je prikazivan po četiri puta, tako da je ukupno
prikazano 120 stimulusa. Pre njih, kao vežba, prikazano je još 8 stimulusa istog tipa.

Slika 2. Primeri stimulusa koji su se koristili u eksperimentu, sa tri različita razmaka kvadratića-induktora od
ivica polja. (a) Razmak 0 mm. (b) Razmak 0,95 mm. (c) Razmak 1,9 mm.

Postupak

Stimulusi su bili prikazivani na ekranu kompjuterskog monitora pod kontrolom programa Superlab, a
posmatrani su sa rastojanja od 1 m. Zadatak ispitanika bio je da odluče da li su uspravne linije na
stimulusu nagnute gornjim krajem udesno ili ulevo. Nije bio ponuđen odgovor da su linije vertikalne.
Ispitanici su odgovore davali pritiskom na jedan od dva tastera.

REZULTATI

Zavisna varijabla u analizama bio je procent odgovora ’nagib udesno’. Prosečne vrednosti zavisne
varijable za 12 subjekata prikazane su na Slici 3, posebno za svaki od tri razmaka induktora. Za svaki
razmak vršena je posebna potpuno ponovljena dvofaktorska analiza varijanse Rezultati za razmak od 0
mm prikazani su na Slici 3a. Analiza je pokazala da su značajni faktori fizički nagib (F(4,44) = 18,91,
p < 0,0001), raspored induktora (F(1,11) = 6,15, p = 0,031), kao i njihova interakcija (F(4,44) = 4,06, p
= 0,007). Rezultati za razmak od 0,95 mm prikazani su na Slici 3b. Analiza je pokazala da da su i u tom
slučaju značajni faktori fizički nagib (F(4.44) = 42,86, p < 0,0001), raspored induktora (F(1,11) = 40,69,
p < 0,0001), kao i njihova interakcija (F(4,44) = 7,60, p < 0,0001). Rezultati za razmak od 1,9 mm
prikazani su na Slici 3c. Analiza je pokazala da da je značajan faktor fizički nagib (F(4,44) = 49,33, p
< 0,0001), a da faktor raspored induktora nije značajan (F(1,11) = 1,64, p = 0,023), kao ni njihova
interakcija (F(4,44) = 0,29, p = 0,88).

DISKUSIJA I ZAKLJUČAK

U svim situacijama moglo se uočiti da procenat odgovora ’nagib udesno’ raste s porastom fizičkog
nagiba stimulusa od -2 do +2 stepena, što se moglo i očekivati. Pojavu Kitaokine iluzije odražavao je
faktor raspored induktora. On nije bio značajan za razmak od 1,9 mm, što znači da u toj situaciji
raspored induktora nije uticao na smer opažaja nagnutosti uspravnih linija. Međutim, taj faktor bio je
značajan za manje razmake, od 0 mm i 0,95 mm. Uticaj se ogledao u tome što je procent odgovora
’nagib udesno’ bio veći u slučaju rasporeda induktora po glavnoj dijagonali nego po sporednoj
dijagonali. Takav ishod može se objasniti time da je prvi raspored indukovao iluzorni opažaj nagiba
udesno, pa je, shodno tome, povećan procent odgovora ’nagib udesno’, dok je drugi raspored indukovao
iluzorni opažaj nagiba ulevo, pa je, shodno tome, smanjen procent odgovora ’nagib udesno’.

Slika 3. Zavisnost procenta odgovora ’nagib udesno’ od fizičkog nagiba stimulusa i rasporeda induktora, za tri
razmaka induktora. (a) Razmak 0 mm. (b) Razmak 0,95 mm. (c) Razmak 1,9 mm.

Neuralna osnova te iluzije mogla bi ležati u strukturi reakcije vizuelnih neurona na različite stimulusne
konfiguracije. Dobro je poznato da postoje kortikalni neuroni koji su posebno osetljivi na svetlo-tamne
ivice različitih orijentacija. Prisustvo kvadratića-induktora moglo bi modifikovati prostornu strukturu
njihove reakcije tako da ona bude sličnija strukturi koju izazivaju nagnute linije. Detaljnija provera te
hipoteze mogla bi se izvršiti konstrukcijom neuralnog modela reakcije kortikalnih neurona na Kitaokine
konfiguracije.
 LITERATURA

Ehrenstein, W. (1925). Versuche über die Beziehungen zwischen Bewegungs- und

Gestaltswahrnehmung. Zeitschrift für Psychologie, 95, 305–352.

Münsterberg, H. (1897). Die verschobene Schachbrettfigur. Zeitschrift für Psychologie und Physiologie
der Sinnesorgane, 15, 184–188.

Orbison, W. D. (1939). Shape as a function of the vector-field. The American Journal of Psychology,
52, 31–45.

Kitaoka, A. (2007). Tilt illusions after Oyama (1960): A review. Japanese Psychological Research,
49(1), 7–19.

Zöllner, F. (1862). Ueber die Abhängigkeit der pseudoskopischen Ablenkung paralleler Linien von dem
Neigungswinkel der sie durchschneidenden Querlinien. Annalen der Physik, 190, 587–591.