Милан Кашанин, Четири романтичарска писца

Милан Кашанин је био српски приповједач, романсијер, есејиста,

историчар умјетности и књижевни критичар. Био је свестрана и занимљива
личност. Једно вријеме је студирао историју ликовне умјетности у Паризу,
повремено шаљући своје дописе разним листовима и часописима у земљи, а
од 1924. године , по повратку у земљу, прати ликовни живот, ради на
докторату из области архитектуре, објављује књиге приповједака (Јутрења и
бдења и Заљубљеници) и два романа (Пијана земља и Трокошуљник). Био је
писар умјетничког одјељења Министарства просвете и кустос Музеја
савремене уметности у Београду. Једно вријеме је објављивао искључиво
ликовну критику и радове из историје умјетности и архитектуре (текстове из
ових области објављивао је у Политици итд.). Године 1953. у часопису
Књижевност објављује свој знаменити оглед Између орла и вука, о
пјесништву и судбини Бранка Радичевића, постављајући права питања, не
само о српским књижевним судбинама, већ и питања о природи и смислу
умјетничких и књижевних дјела и напора у времену, о смислу и функцији
књижевности.
Тај есеј, као и још три која је написао о српским романтичарским
пјесницима,Ђури Јакшићу, Јовану Јовановићу Змају и Лази Костићу, налази
се у његовој књизи огледа о српским писцима Судбине и људи. Кашанин је ту
књигу написао као већ искусан критичар, и то не толико са побудама
објективног књижeвног историчара, колико са жељом да будуће историчаре и
критичаре подстакне на ново читање и ново размишљање, не би ли књижевну
прошлост освијетлили из углова одакле она дотад није била осматрана.
Идући против владајуће културне идеологије и званичног мишљења,
Кашанин је у својој књизи испољио ријетку грађанску и интелектуалну
храброст, што му је донијело поштовање и углед чак и код оних који нису
дијелили његoве естетичке назоре. Насупрот утврђеним ставовима и
оцјенама, које је српска књижевна критика већ била изградила и учврстила,
дао је лично виђење неколицине најзначајнијих писаца новије српске
књижевности. Својом храброшћу је помјерио стандарде и нарушио
прихваћене вриједности, нудећи тако мноштво занимљивих, смјелих и
поучних закључака који бацају сасвим нову свјетлост на признате величине
српске књижевности. Поред књиге Судбине и људи (1967), његова критичка
проза објављена је у још двије књиге, Пронађене ствари (1962) и Сусрети и
писма (1974).
 У својим огледима о Радичевићу, Јакшићу, Змају и Костићу, дао је
многе оригиналне и смјеле интерпретације, чија је књижевна драж била више
у смјелости и замаху него у доказима и убједљивости. Код Кашанина није
било мјеста за нијансу, за разумијевање и уважавање туђег мишљења, ни
трага од критичарског опреза, увиђавности и спекулација. Све тврдње и
подаци били су саопштени једним неумољивим тоном и судијским начином,
тако да их је увијек требало изнова провјеравати. Препуни сјајних идеја и
подстицајних запажања, бритких судова и смјелих оцјена, које су нарушавале
српски књижевни пантеон, Кашанинови огледи су нудили сасвим ново, у
многим дијеловима револуционарно читање најбољих писаца српске
књижевности.
Полемичан, љутит и непопоустљив, Кашанин је у књизи Судбине и
људи био у оштром отпору према конзервираној књижевној историји и
критичкој традицији. Као личност сигурног става и мишљења, Кашанин се у
тим својим огледима показао као критичар чија рука умије и да „удари“ и да
„помази“. За критичара кога не воли, рећи ће да из сићушних зуба циједи по
двије-три капи отрова; за пјесника кога воли, казаће да је дијете среће и да у
животу ништа није пропустио, ништа упропастио. Наслов књиге Судбине и
људи у доброј мјери кореспондира са самим Кашаниновим погледом на
ствараоце о којима пише. Судбина је оно што је, према Кашанину, нужно
повезано са стваралаштвом једног аутора. Циљ његове критике је – пружити
одговор на питање која личност стоји иза једног дјела, које су њене идеје,
култура, образовање, каква јој је стваралачка енергија, какав однос према
традицији и како се у своје вријеме односила према рецепцији сопственог
дјела.
Говорећи о Бранку Радичевићу у огледу „Између орла и вука“, који, у
неким закључцима може бити споран, Кашанин је омиљеног српског
пјесника видио не као зачетника полетног романтизма него као посљедњег
пјесника српског рококоа и грађанског XVIII вијека. Видио га је као писца
коме је Вуков горштачки утицај био туђ и тежак и пјеснички неприкладан, а
дух народне поезије и националне историје „у књижевном смислу од веће
штете него од користи“. Код ранијих критичара читали смо о Вуковом
утицају на Радичевића, а код Кашанина се сусрећемо са нешто другачијим
мишљењем. Ево шта је он рекао о Вуковом утицају на Радичевића: „Није
тешко објаснити како је могла да настане, али је тешко разумети како је
могла да се одржи прича да је Бранко Радичевић ученик Вука Караџића.
Немају ништа заједничко та два човека. Караџић је горштак и самоук, човек
огромне енергије и велике практичне памети, творац песничког оруђа, а не
поезије, створен за животну рачуницу, а не за вишу математику – Караџић
уопште није писац, већ књижевни државник. Радичевић није његов пандан,
већ његов контраст. Радичевић је варошанин и латинац, песник и у
књижевности и у животу, младић светског васпитања и усправног
држања. Он је Вука познавао, но Вук њега није.“ Кашанин је сматрао да се
Вуку, изузев Пута, нису ни допадале Радичевићеве пјесме, већ су му биле
потребне у његовој борби за народни језик и правопис. У његовом огледу о
Радичевићу, види се да је поштовао и цијенио овог пјесника, његову поезију
и његову личност : „Радичевић је осмехнут и дружељубив, без сенке мржње
на икога, с неизмерном жељом да живи и пева, тужан само кад је без
љубави и несрећан само онда кад „млидија умрети“. Сви песници су огледало
свог завичаја.“ Оно што је још специфично у вези са његовим огледом о
Радичевићу, јесте то да за разлику од ранијих критичара, који су сматрали да
је на Бранка доста утицала народна књижевност, Кашанин је писао да је
Радичевићево интересовање за народне јуначке пјесме било накнадно, а не
првобитно. Кашанин се често служи компаративним методом па тако пореди
Радичевића и Бајрона : „Разлика између Бајрона и Радичевића, то није
разлика између два талента, већ између Британске Империје и Војводства
Србије. По талемту, по божјем дару, по оном што су обећавали између своје
осамнаесте и двадесет пете године, славни Сили Придом и Хередије нису ни
за шегрте Радичевићу и Лази Костићу.“
Кашанин је сматрао да поједини аутори не могу остварити своје
креативне потенцијале у пуној мјери и обиму, јер им недостаје образовање,
ширина интересовања или еманциповане самосвијести о ствараоцу као
карици једног већег културноисторијског ланца, као што је српска, европска
или свјетска књижевност. Највише му неостварење огромне стваралачке
енергије и талента смета код Ђуре Јакшића. Разлог томе види у недостатку
образованости и културе, али и у несталној природи и стално незадовољном
духу самог ствараоца који му није дозволио да своје дјело на најизврснији
могући начин реализује. Ево шта он каже о Јакшићу: „Кад год узмем да га
читам или да гледам шта је насликао, више га жалим него волим, и више се
на њега љутим но што се њиме заносим. Био је и лирски песник, и драмски
писац, и приповедач, и сликар; и за све то је имао дара, но ни за шта
докраја. Није располагао стрпљењем ни снагом да заврши ни једну школу, да
научи ниједан језик, да проучи ниједну књигу, да доради ниједну слику, да
домисли ниједну драму, да прихвати ниједну доктрину.“ Али, имао је
Кашанин и покоју позитивну ријеч о Јакшићевом стваралаштву: „Ни у једног
нашег песника природа није тако динамична и одуховљена као у њега, нити
се тако сједињује са човеком и човек са њом.“ Свом огледу о Јакшићу
Кашанин је дао симболичан наслов – Мученик.
 У случају Јована Јовановића Змаја Кашанин жели истаћи оне квалитете
који су били превиђени или науштрб којих су истицани други, за Кашанина
не толико приоритетни аспекти Змајевог стваралаштва. Он тако сматра да је
донекле дошло до огрјешења у рецепцији Змајевог пјесништва: „Свет није
никад заборавио Ђулиће и Ђулиће увеоке, који су били од првог дана и трајно
остали најчитанија лирика грађанског српског друштва. Али ма како
вољени, они су, временом, све брже и више, падали у сенку, бледећи при
светлости убојних, дечјих и хумористичких, Змајевих песама. Змај није
постао чувен и велик, још мање постао народни песник по рефлексивним и
љубавним својим песмама, у којима је једва мање поезије, а сигурно другачије
него у Љермонтова и Хајнеа. Он је стекао популарност и добио име
народног песника по својим родољубивим, политичким, дечјим,
дидактичним, сатиричним и хумористичним стиховима – по онима у којима
има најмање поезије или је уопште нема.“ Кашанин примјећује да и Змају,
као и Јакшићу, недостаје дисциплина у мисли и писању. „Уз одсуство
себичности, видљива празнина Змајеве природе је одсуство дисциплине. Ни у
његову животу, ни у његову раду нема реда, као што и у његовим мислима
нема кондензованости, ни у његовој лектири одбира и система.“
Али оно што му је приоритетно у овом случају је распознавање дубине
ауторове личности и његовог духовног лика, зато ће према Змајевом
психолошком и емотивном профилу показати пуну мјеру разумијевања и
саучешћа. Каже да се код њега драма одигравала не споља, већ унутра.
Посебно истиче значај Змајевих родољубивих стихова на националном
плану: „Увек ће биту мало признања и мало одужења за оно што је Змај за
нас учинио својим родољубивим стиховима. С неупоредивом истрајношћу и
слободом, он се, не борио, него сагоревао, за учвршћење наше вере, подизање
наше снаге, одржање наше жеље за осветом, за плаћање дуга онима који су
хтели да нас збришу с лица земље, за наше постојање.“ Али, с друге стране,
из пјесничке перспективе, каже да је Змај одговоран за вулгаризацију наше
поезије, и да у његовим родољубивим стиховима има више прашине него
дијаманата.
На крају свог огледа под насловом Народни песник о Змају је написао
сљедеће:
„Да о свом народу не мисли добро, Змај није никада ничим показао, још
мање то рекао јавно пред ким или где написао; највише ако се неком
пожалио у разговору или писму. Као што је лепота његове поезије у
љубавима, не у мржњама, тако је његова величина у његовој слабости, не у
снази. Са оним што је доживео, видео, чуо, дочекао, јак човек би се, на
његовом месту, сломио или заћутао. Он, није. Окренут ка будућности увек
више но ка прошлости, он се не одриче свог народа ни кад један „вођ
народни“ насред улице убија ножем свог супарника. Та истрајност у
несрећама, та оданост историји, то дељење народних срамота, то
примање на себе туђих зала и туђих недела, то непризнавање очевидности,
то је најсјајнија црта карактера Змаја Јована Јовановића, ломног човека и
несаломивог песника: био је у трпљењу већи од свих јунака о којима је
певао.“
Незаобилазна је дијагноза и опис судбине Лазе Костића – како
књижевне тако и људске. Лаза Костић је један од пјесника које је Кашанин
највише цијенио, а оглед о њему у књизи Судбине и људи насловљен је
Прометеј. „Судбина није битни проблем само Костићевих јунака у
драмама; она је и његов лични проблем – зато је он о њој толико и говорио;
његова личност није донкихотска, него прометејска. Његово
супротстављање другом и себи, његова иронија, његови сарказми,
привлачење пажње на себе изгледом, речником, све то долази од
незадовољства другима и собом; он зна да је све што се збива са светом и с
њиме неизбежно, и да нам се судбина свима ближи по законима против
којих се залуд борити, али се он противу њих ипак бори. Само велики људи се
боре против очевидности.“
Таквом односу према Костићу доприноси и сазнање у којим се
условима и под којим утицајима формирао пјесник и на којим идејама почива
његова поетичка визија и мисао. Главни чиниоци у вези с тим су то да је
Костић одрастао у благостању, провео младост у друштву безбрижног
свијета,а одлучујући чинилац је његова велика култура. Кашанин о њему
каже да је због доброг материјалног стања био лишен комплекса
инфериорности, од кога је патило и пати толико нашег свијета.
Утицаји су за Кашаниново поимање стваралаштва пресудни приликом
конституисања нечијег интелектуално-духовног лика и умјетничког
остварења. Лаза Костић је за њега одличан примјер успјелог укрштаја
различитих утицаја, проистеклих из радозналог и разиграног духа. Он
користи сваку прилику да му упути похвале: „Он је Хомера и Есхила читао
на грчком, Хорација и Плаута на латинском, Шекспира и Бајрона на
енглеском, Гетеа и Шопенхауера на немачком, Расина и Молијера на
француском, Пушкина и Толстоја на руском.“ На овај начин је Кашанин у
ствари указивао на велику ученост Костићеву, оно што је, као што смо већ
рекли, имало велики утицај на развој њега као карактера и као ствараоца.
Костић се одвајао од свијета којим је био окружен, прије свега, оштрином
свога ума.
„У књизи Судбине и људи поливалентност есеја и биографије као
жанрова и књижевне критике као једног од видова тумачења и
интерпретације књижевног дела умногоме је декларативнија и једноставније
ју је разлучити. Овде затичемо есеј-портрет, који се, може бити, заснива на
фактографским подацима, потом на Кашаниновом личном познанству са
појединим ствараоцима, сасвим извесно, и на усменим преношењима о
карактеру или начину живота и рада појединих писаца, песника и критичара,
али и на пројекцији самог Кашанина-читаоца, која своје извориште има у
покушају реконструкције живота, мишљења и сензибилитета једног
књижевника на основу делâ које је написао. Укључивање есеја-портрета са
биографским, социолошким и психолошким елементима у Кашаниновим
критичким синтезама представља легитимизацију приступа позитивистичке
методологије проучавања књижевности. Ипак, централни део тих
есеја/књижевнокритичких текстова чине Кашанинови аргументовани судови
и анализе појединачних остварења или целокупног опуса аутора, на чијим
закључцима се темељи крајњи увид критичара у степен остварености
креативних потенцијала одређене ауторске личности, с једне, односно у
присуство целовите и преображене стваралачке личности у реализованом
делу, с друге стране.“, Јана Алексић, Жанровска и смисаона поливалентност
књижевне критике Милана Кашанина.