You are on page 1of 10

Филозофски факултет са седиштем у Косовској Митровици

Универзитет у Приштини

ПРИКАЗ КЊИГЕ
Моћ и сексуалност: Социологија геј покрета – Слободан Антонић
Предмет: Друштвене промене и друштвени систем Србије

Студент Професор
Настић Невена Митровић Љубиша
Као што и сам назив књиге каже аутор се бави социологијом ЛГБТ покрета,
њиховим ставовима и тежњама да утичу на друштвени, социјални и политички живот.
Наводи које су њихове главне карактеристике и организације у САД, како утичу на
политичке одлуке и ставове. У другој глави бави се проблемима Геј агенде, то јест како је
настала, који су јој циљеви и колико је заиста оправдана. У трећој глави бави се анализом
књиге др Зорице Мршевић, Ка демократском друштву: истополне породице. У четвртој
глави бави се децом која су одгајана у истополним породицама, методологијом која је
коришћена у истраживању. Затим у петој глави разматра квир инклузију, то јест потребу
да се геј породице изучавају као равноправне хетеросексуалним породицама. И коначно у
шестој глави се бави разматрањем нетрпењивости ЛГБТ чланова према свима који
размишљају другачије од њих, а посебно у државама где постоји јак ЛГБТ лоби.
У првој глави он даје преглед највећих ЛГБТ организација у САД, и на који начин
они утичу на политичаре и медије. Геј покрет је класичан идентитетски покрет чији је циљ
да задобије признање друштва за „нове друштвене идентитете“. (Антонић, 2014, стр. 13)
ЛГБТ покрети су се највише развијали у САД, а крајем двадесетог века долази до
транзиције, када они престају да буду ослободилачки, а постају лобистички настројени,
када им основни циљ постаје утицај на политичке и медијске структуре. Већ у новијој
литератури они престају да буду третирани као покрети који покушавају да се изборе за
елементарна права да буду признати, већ се третирају као интересне групе (лоби групе)
чији је напор углавном усмерен на то да лобирају владе. Дакле да утичуи на државу и на
јавност.
На самом почетку Антонић прави поделу ЛГБТ интересних група.
„1. Организације са јасним ЛГБТ идентитетом. 2. Организације општег типа, чији
важан део делатности представља заступање неког ЛГБТ интереса. 3. Формалне
ЛГБТ лоби групе које постоје унутар неке партије или државне институције,...
ЛГБТ интересне групе можемо поделити на оне које дејствују: 1. према
политичким институцијама; 2. према медијима; 3. према судским инстанцама; 4.
према образовном систему; и 5. у осталим областима друштва. “ (Антонић, 2014,
стр. 17)
О првом виду поделе готово да и немамо шта рећи, али када је реч о њиховом
деловању на одређене аспекте друштвеног и политичког живота треба нагласити да
постоје групе које делују унутар сваке горе наведене интанце. Па најзначајнија и
најзаступљенија организација са јасним ЛГБТ идентитетом у политици јесте Кампања за
људска права (ХРЦ) која важи за најмоћнију интересну групу у Вашингтону са око
750.000 чланова. Такође ту су: Национална геј и лезбејска оперативна група, Геј и
лезбејски фонд за победу. Њихов основни циљ у политици јесте да активирају и асоцирају
ЛГБТ бираче да гласају за одређену политичку партију. Иначе треба напоменути да ЛГБТ
групе углавном подржавају Демократе, јер већина републиканаца некако као да нема
слуха за ЛГБТ питања.
Што се тиче ЛГБТ организација које утичу на област медија, као најзначајнију
Антонић наводи Геј и лезбо алијансу против клевета. Они се баве борбом против
увредљивог писања и говора о ЛГБТ заједници. Такође постоје и организације које нису
стриктно ЛГБТ али се баве питањима која су усмерена на интересе ЛГБТ популације.
У области судства такође постоји више организација које су усмерене на то да воде
судске спорове по ЛГБТ питањима а првенствено на признање истополних бракова. Неке
од њих су Ламбда фонд за правну заштиту и образовање, Америчка фондација за једнака
права затим Америчка унија за грађанске слободе итд.
У просвети би једна од главних ЛГБТ организација била Геј, лезбејска и стрејт
образовна мрежа, чији циљ би био да подрже мрежу геј и лезбијских односа у школама,
такође се боре и за потврду ЛГБТ ставова како у школама и универзитетима тако и у
друштву у опште. Док што се тиче осталих области у друштву они врло добро
функционишу на пољу социјалне заштите, пољу медицине, затим привреде, такође
постоји и историјско друштво које тумачи историју ЛГБТ људи и заједница.
Начин на који ЛГБТ заједница утиче на политику у САД јесте тај што је 2008 било
око пет милиона ЛГБТ бирача, а друга ставка свакако јесте новац који ЛГБТ организације
обезбећују кандидатима у замену за одређена права и уступке. Можемо рећи да ГЛААД
има превелики утицај на медије, служе се јавним притисцима, па можемо чак да кажемо и
претњама. Обајвили су и Водич за медије са списком појмова који се сматрају
увредљивим или клеветничким за ЛГБТ популацију. Мишљење модерних теоретичара је
да ЛГБТ чланови имају и превелику моћ а за то као пример, наводи Антонић, јесте случај
Скота Екерна који је био уметнички директор Музичког позоришта Калифорније, он је
донирао хиљаду долара као знак подршке одредби закона о браку као заједници
мушкарца и жене. Тај његов акт га је, упркос јавном извињењу ЛГБТ заједници, коштао
отказа. Дакле врши се социјални притисак на људе из окружења. Долази до промене у
структурама моћи, где ЛГБТ има превише јак лоби.
Најоштрији противници ЛГБТ организација би били хришћански традиционалисти.
Они их оптужују да заправо својим ставовима и захтевима уништавају институцију брака
и породице. Тренутно највеће светске религије имају став против ЛГБТ популације,
посебно Аврамовске религије. Па тако у Старом Завету у књизи Левитској када Господ
Мојсију говори забране, наилазимо на следећу „С мушкарцем не лежи као са женом; гадно
је.“(Лев 18:22) Постоји још један, рећи ћу агресивнији став такође у Библији „Ко би
мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на
њих.“ (Лев 20:13) Римо-католичка црква захтева чедност и уздржавање од гејева. Папа
Фрањо је у разговору са новинарима по повратку из Јерменије где је боравио јуна 2016.
године казао како хомосексуалци не смеју бити дискриминисани, већ морају бити
поштовани и пасторално праћени. „Геј особе могу се осудити, не због идеолошких
разлога, већ због неких својих политичких понашања, неких манифестација које вређају
друге“ казао је Фрањо. Међутим, сматра Антонић у критици не треба сагледати ставове
њихових најоштријих противника, већ размотрити ставове које износе чланови ЛГБТ
покрета, а верују да је покрет издао идеју ослобођења личности, а довео до тога да када
мушкарац се декларише као геј, или пак онога тренутка када буде са другим мушкарцем
он постаје јасно друштвено и политички дефинисан, замера им се и „коришћење државне
бирократије како би се цело друштво натерало да прихвати одређени нормативни
образац.“ (Антонић, 2014, стр. 46) Са почетка идеја ЛГБТ покрета јесте било ослобођење
од владе, од државе, а данас управо државне институције користе као главне савезнике у
остваривању својих интереса. Вероватно је да на основу свега можемо и закључити да
покрет своје идеје спроводи онако како то они хоће не обазирући се на потребе других, а
све када би неко и покушао да им се супротстави, као што се то може видети на случају
Скота Екерна, постао би мета прогона у друштву, не зато што већина друштва њих заиста
подржава већ зато што имају превише јак лоби којим врше притиске.
У другој глави бави се проблемима Геј агенде, то јест како је настала, који су јој
циљеви и колико је заиста оправдана. Основни циљеви ЛГБТ покрета крајем двадесетог
века били су: „укидање закона о кажњавању хомосексуалног односа, законско признање
истополне везе као брачне, законска могућност усвајања деце,.., забрана дискриминације
на послу.“ (Антонић, 2014, стр. 55) сасвим је логично да сваки покрет па самим тим и
ЛГБТ покрет има свој програм у којем наводи сопствене циљеве. У ужем смислу циљеви
би били горе поменути. Међутим, постоје и антигеј покрети који тврде да су наведени
циљеви само маска за нешто дубље и да први ЛГБТ циљеви још увек нису јавно
изнешени. Они који твреде да постоји геј програм се позивају на два списа, то су:
Платформа за геј права и књига Маршала Кирка и Хантера Медсена која се зове После
бала: какоо да у деведесетим Америка савлада свој страх и одбојност према гејевима.
Први, па можемо да кажемо и основни циљ геј покрета у његовој првој фази јесте
ослобођење свих. Документ који се користио у тој првој фази јесте Манифест фронта за
геј ослобођење који можемо поредити са Марксовим Манифестом, јер захтевају
ослобођење од тренутног друштвеног поретка. Највише има смета то што је друштвени
поредак заснован на хришћанству које само брак и породицу признаје као могућност за
секс. У том смислу они захтевају револуционарне промене у читавом друштвеном
поретку. На крају тог документа они чврсто захтевају своја права. Али почетком
седамдесетих схватили су да је немогуће извршити промену целокупног друштвеног
система, већ су се усмерили на појединачне проблеме и интересе у постојећем
друштвеном поретку. Међутим та следећа платформа која је донета (Платформа за геј
права 1972), захтева ригорозне и радикалне промене, као нпр. Укидање свих закона која
забрањују приватни сексуални однос лица која су дала пристанак; да се укину све
законске одредбе које ограничавају пол или број лица која ступају у брак, што би
омогућило склапање бракоова између више припадника хомосексуалне оријентације, са
правом на државну помоћ. И иако се данашње геј организације не позивају на ову
платформу, ипак хришђански традиционалисти који постоје као супротност геј покрета
тврде да су упарво то скривени програми данашњих ЛГБТ покрета. Што се тише горе
друге наведене књиге хришћански традиционалисти сматрају да управо она представља
прави програм данашњег ЛГБТ покрета. У књизи се првенствено говори о техникака
пропаганде која мора бити кључни услов за успех. Дакле, мора се покушати да се путем
медија емоцијама изманипулишу масе. Сматрају да треба истичати податак да су гејеви
рођени такви иако сексуална оријентација може бити производ васпитања детета,
окружења па и пубертета. Њих двојица сматрају да треба пласирати геј садржај до те мере
док људима не постане досадно, док не постану равнодушни. Што и јесте циљ да се та
непријатељска осећања претворе у равнодушност. Гејеви се морају приказати као жртве у
јавности како би се стрејт особе могле идентификовати са њима а и како би се изазвало
сажаљење. Такође у својој књизи они наводе да је потребно да јавност за почетак
прихвати само један недостатак па да се тек онда може изнети на видело следећи
недостатак. Због тога хришћански традиционалисти и сматрају да се заправо нама путем
јавности намеће прихватање ЛГБТ популације као нормално па да тек онда следе захтеви
из Платформе за геј права.
Статистика показује да је из године у годину њихова књига дала резултета, мада
успех геј покрета можемо посматрати и као тактику пребацивања кључних проблема и
питања геј популације у домен људских права. Као и у свим покретима тако и у геј
покрету постоје одређене фракције са својим захтевима. У том погледу Антонић је
одвојио пет нивоа: 1. Степен толерисања, где се просто захтева само да се не примењују
закони којима се кажњава хомосексуалност. 2. Нижи степен прихваћености, где се
очекује легализација хомосексуалних веза. 3. Виши ступањ прихваћености, где се захтева
статус заштићене мањине. 4. Ступањ пуне прихваћености у оквиру општих норми, где се
очекује и захтева признање истополног брака, усвајања деце. 5. Ступањ ревизије општих
норми, где се очекује признање брака са три и више особа, затим легализација сексуалних
односа са децом уколико је уз пристанак. Пети степен аспирације многи одбацују, иако
након што се реализују прва четири можемо закључити да ће на ред доћи и пети.
У трећој глави бави се анализом књиге др Зорице Мршевић, Ка демократском
друштву: истополне породице. Антонић покушава да докаже да ова књига није никако
научни већ „геј френдли пројекат“. Њена књига указује на могуђност прекида
дискриминације кроз три корака, а то су: Кохабитација, регрутовано партнерство и
истополни брак. Кохабитација је израз који се користи за заједнички живот две особе, у
овом случају где се права и дужности хомосексуалних парова изједначавају са правима и
обавезама које имају невенчани хетеросексуални парови без деце. Институција
регистрованог партнерства подразумева изједначеност хомосексуалног пара у готово
свим правима и дужностима са хетеросексуалним паром изузев усвајања деце. Дакле они
стичу право на партнерову пензију, право на боловање у случају болести, право на
социјално осигурање, итд. И трећи корак који би потпуно укинуо дискриминацију према
ЛГБТ популацији био би истополни брак, а он подразумева потпуно изједначавање свих
права са хетеросексуалним браком, са могуђношћу усвајања деце. Холандија је 2001.
године прва увела истополне бракове. До 2017. године Аргентина, Белгија, Бразил,
Данска, Финска, Француска, Исланд, Ирска, Јјжноафричка Република, Канада, Колумбија,
Луксембург, Норвешка, Нови Зеланд, Немачка, Португал, САД, Шведска, Уједињено
Краљевство и Уругвај су озаконили истополне бракове. Док од земаља у региону Хрватска
је једина која је увела Регистровано партнерство и то доношењем закона о Животном
партнерству 2014. године.
Његова критика ће бити усмерена на конкретна социолишка питања. Дакле он
сматра да ауторка књиге има погрешна схватања у вези хомосексуалног понашања и
идентитета; затим бавиће се њеним покушајем да изврши редифиницију брака као
друштвене институције и треће врло важно питање којим се бави јесте ауторкино
погрешно истраживање развоја деце која су одгајана у хомосексуалним породицама.
Што се тиче првог питања које се односи на хомосексуално понашање и идентитет,
ауторка заузима став да је хомосексуално понашање урођено па самим тим није одраз
социјализације као и то да не може бити пренето путем васпитања. Из тог разлога ЛГБТ
популација не сме бити ускраћена ни за једно право у односу на хетеросексуалну. Уз тај
биолошки фактор мора се навести и социјално-психолошки који је врло важан за
објашњење сексуалности јер у себе укључује догађаје у детињству. Јер наше сексуалне
жеље као и идентитет нису фиксни нити урођени већ могу варирати током животног
циклуса. Постоје ситуације када су људи склони хомосексуалним односима током једног
дела свог живота и да се касније опет враћају хетеросексуалности. Али не мора да значи
да из повременог упражњавања хомосексалних односа аутоматски следи припадност
хомосексуалним групама или чак друштвеним и политичким групама које су центриране
око тог идентитета.
„Ауторка у овој књизи институцију брака своди на јавно потврђен уговор двоје
људи чији је основни предмет љубав двоје партнера.“ (Антонић, 2014, стр 93,94) У овом
случају брак је схваћен неозбиљно јер брак никако не може бити склапање уговора нити
се може свести на уговор две особе већ се на брак мора гледати као на друштвену
институцију „у коју се ступа на основу одговарајућих специгичних, правно формалних
квалификација.“ (Антонић, 2014, стр 95). Др Зорица наводи да је љубав двоје партнера
основни предмет, да јесте али није и једини други битнији услов јесте подршка у рађању и
одгајању деце, па би самим тим било нужно да супружници припадају различитим
половима. А овде се може поставити питање усвајања деце? такође шта са паровима који
не могу да имају децу, а и паровима који у брак ступају после шездесете, седамдесете и
који такође нису у стању да рађају нити одгајају децу? Као оправдање се може навести то
да се на брак треба гледати као на друштвену институцију са горе наведеним
карактеристикама и који као установа не гледа на појединце већ је формалног карактера.
Као пример можемо узети изборе, знамо да право гласа могу имати само особе изнад
осамнаест година, а свесни смо да постоје они који који много зрелије и паметније
размишљају са 17 него неки са 70 година, ипак као и код брака не можемо гледати на
појединце већ на кључни формални услов. У интересу васпитања самог детета је боље да
га подижу биолошки отац и мајка него особе које му нису биолошки родитељи.
Редефинисања брака у овом случају у истополне бракове довело би до угрожавања
друштва. „Људи су, дакле, слободни да изаберу да ли желе да имају децу или не. Али
друштво такву слободу нема. Оно мора да има децу како би се репродуковало. Брак је
управо она установа која то обезбеђује.“ (Антонић, 2014, стр. 99) Најпростији пример за то
јесте Спарта, која је нестала управо због њихових брачних и сексуалних обичаја. Из чега
можемо закључити само да брак мора имати родилачку функцију.
И најзад што се тиче деце која су одгајана у лезбигеј породицама Мршчевићева
наводи да не постоји разлика међу децом која су одгајана у хомосексуалним и
хетеросексуалним породицама, зато што и ЛГБТ парови могу бити у стању да правилно
васпитавају децу као и да им пруже довољно љубави. Док аустралијски социолог
Сотириос Сарантакос је направио истраживање где је упоредио постигнућа деце према
породици из које долазе. Најбоље резултате су постигла деца која су одгајана у мушко-
женским заједницама, затим деца у ванбрачним заједницама а тек деца која су одгајна у
хомосексуалним заједницама, осим у случају друштвених наука. Касније исти аутор се
бавио девијантним понашањем деце, и закључио је из изјава деце која су старија од
осамнаест година, да деца која су одрастала у хомосексуалним породицама имају више
склоности ка девијантном понашању.
Све у свему ни једно од поменутих истраживања које је спровела и користила
Мршевићева не може да се узме за озбиљно у било каквом научном раду, нити може
послужити као доказ да нема никакве разлике између деце која су одгајана у
хетеросексуалним браковима са децом која су одгајана у хомосексуалним условима. Јер се
књига заправо бави промоцијом ЛГБТ популације.
У четвртој глави бави се децом која су одгајана у истополним породицама. И
постоје три становишта која се баве истраживанјем одгоја или развоја деце у истополним
породицама. Прво ставиште се заснива на истраживању Америчког удружења психолога
који тврде да не постоје социјане или психолошке последице на децу која су одгајана у
истополним породицама у односу према оној ддеци која су одгајана у хетеросексуалним
породицама.
По другом становишту детаљнијим истраживањем показано је да ипак има разлике
у психолошким или социјаним последицама на децу. Оно што Антонић замера овим
истраживања јесте прво узорак који се користио у истраживању јер већина тих
истраживања има недовољан број учесника да би се на основу њега могло било шта
закључити о целој популацији. При томе волонтери за та истраживања тражени су путем
ЛГБТ група и организација а већина је била свесна шта је циљ истраживања па су самим
тим могли свесно да утичу на резултате. И такође у многим истраживањима није постојала
контролна група. Следећи проблем јесте проблем са постављањем хипотеза. „Одсуство
разлика у једном истраживању није довољно да се тврди како је тиме истовремено
оборена хипотеза о постојању разлика, а још мање да се закључи како је тиме потврђена
хипотеза да `не постоје разлике`.“ (Антонић, 2014, стр 126) Следећи проблем су наводи
Антонић недовољно објективизовани мерни инструменти. Ту се заправо ради о томе да
они који се баве истраживачким радом у суштини имају склоности ка очекивању
одређених резултата. Ту се свакако јавља још један проблем јер ако истражујемо геј
породице, онда ће учесници у истраживању покушавати да себе и своје породице прикажу
у најбољем светлу. Следећи проблем је погрешно тумачење добијених резултата. Или
можемо рећи и свесно пограшно тумачење добијених резултата у складу са сопственим
уверењима. И као још један проблем наводи се неоправдана генерализација, где не
можемо на основу малог броја узорка и наших уверења да доносимо закључке о читавој
популацији
И по трећем становишту присталице кажу да разлике постоје али да се оне просто
морају прихватити као део плурализације друштва. Ако узмемо на пример разлику у
трајању бракова између мушкараца и жена је шанса да ће се развести 13% мушкарца-
мушкарца вероватноћа је 20% и жене-жене 30%. Дакле истополни бракови као и заједнице
су нестабилније од хетеросексуалних бракова или заједница. Из чега можемо закључити
да свакако постоји разлика између хомосексуалних и хетеросексуалних родитеља што би
само по себи шкодило и социјализацији деце. у студијама о хомосексуалном родитељству
закључује се да деца која су одгајана у хомосексуалним породицама имају више склоности
и више размишљају о хомосексуалним везама па и чешће ступају у везу те врсте него што
то чине деца која су одгајана у хетеросексуалним породицама.
Такође, Антонић се бави и “политиком истине“.
„Ако научник рецимо каже „није доказано да су м/м парови лошији одгајатељи од
м/ж парова“- зато што једноставно, није било таквих истраживања – тај исказ до
шире публике, након што прође кроз већи број различитих посредника, на крају
може доспети у облику: „научници су доказали да су м/м парови једнако добри
родитељи као и м/ж парови““. (Антонић, 2014, стр 138)
Веома је важно да се дете одгаја уз биолошке родитеље, тако да деца у истополним
браковима би била ускраћена управо за најмање једног биолошког родитеља и расту
ускраћена за један пол, то јест буду одгајана за мајку или оца.
У петој глави бави се КВИР инклузијом, њиховим тежњама и наравно отпорима на
које наилазе. У овом поглављу се захтева да се млади путем школства информишу и
образују о ЛГБТ популацији, највише због малтретиране деце која се изјашњавају као геј.
То се може постићи, наводи Антонић кроз неколико елемената: 1. Уношење ЛГБТ
садржаја у градиво и штиво; школе морају представити ученицима да ЛГБТ популација
постоји и да то није ништа што се треба одбацити, већ морају инсистирати на прихватању
и једнакости. 2. Употреба родно неутралног и инклузивног језика у школи; у овој фази
наставно особље мора водити рачуна о изјашњавању и изражавању о ЛГБТ популацији.
Дакле, не смемо питати некога: Да ли имаш девојку или момка? Већ да ли се виђаш са
неким? Просто наставници морају бити неутрални не смеју се изјашњавати против ЛГБТ
популације. 3. Активно сузбијање хомофобичног говора међу ученицима; у овом случају је
све јасно, наставници морају водити рачуна и спречити говор мржње о ЛГБТ популацији.
4. Одбацивање предрасуда и самог педагошког особља према ЛГБТ популацији; потребно
је да се наставно особље едукује о геј заједници како би се смањио проценат
дискриминације и насиља према члановима ЛГБТ популације. 5. Подстицање сексуално
самосвесних ученика и студената, а посебно наставног и административног особља, да
јавно испоље свој ЛГБТ идентитет; у овом случају су професори они који морају први
јасно да се изјасне о својој сексуалној оријентацији како би то на неки начин био
подстицај осталима да се не плаше и да могу слободно да се декларишу као геј без страха
од осуде.
Квир инклузија је прво отпочела деведесетих година у Калифорнији у приватним
школама децу су учили да је нормално бити различит, и да људи морају бити поносни на
оно што јесу. Како су добијали права све више се дешавала промоција хомосексуалности.
Међутим, у Британији су сматрали да се мора направити разлика између промоције и само
обавештавања о хомосексуалности. Али свакако под притиском јавности дешава се
укидање ограничавања геј права, па су осмислили и пројекте где се слави и афирмише
хомосексуалност, (против су традиционалне породице). Постоје разлози за и против
ЛГБГТ породица. Као први свакако треба да се наведе општа информисаност о врстама
породица, па ако деца могу да одрастају у мушко женским породицама или само са мајком
или само са оцем треба знати да децу могу да одгајају и само два мушкарца или две жене.
Међутим, оно што стварно доводи до забуне јесте управо питање зашто би се у
уџбеницима, макар и само због информативних разлога помињала и посебно истицала
категорија која је у САД заступљена са 0,5 посто? Аутор наводи да би се можда пре
требао изучавати податак степена промискуитетности ЛГБТ парова у односу на
хетеросексуалне парове, па чак је и знатно већа стопа коришћења психоактивних
суптанци код хомосексуалних особа.
У шестој глави се бави ЛГБТ покретом и понашањем њихових припадника према
критичарима али и свима онима који говоре и мисле другачије од њих. Као пример тога
наводи агресивност појединих припадника ЛГБТ популације: „насилни прекид недељне
мисе у њујоршкој римокатоличкој катедрали, у децембру 1989, насилни прекид службе и
засипање верника кондомима у Презбитеријанској цркви у Колорадо Спрингсу у
новембру 1993...“ (Антонић, 2014, стр. 186). Као што смо видели на почетку наводи и
притиске, претње и стигматизовање појединих људи због изношења својих ставова који не
одговарају члановима ЛГБТ популације. Како очекивати да неко буде толерантан према
вама, ако и сами показујете нетрпељивост према онима који су другачији од вас.
И коначно у закључку говори о томе како једно демократско друштво мора осудити
нетрпељивост ма каква она била. Када је реч о геј заједници постоје три врсте односа
друштва према геј заједници.
1. Однос репресије, где се врши одбацивање и осуда сваке врсте хомосексуалности у
друштву, која иде до те мере да се дешава чак и некажњавање физичких напада на
хомосексуалце.
2. Однос толеранције, где се хомосексуалне везе толеришу, чланови нису прогањани
и вређани на основу сексуалне оријентације.
3. Однос принудне афирмације, где је у јавности дозвољено само једнако вредновање
хетеросексуалног и хомосексуалног понашања. Дакле, нема говора мржње, дозвољен је
истополни брак, такође и могућност усвајања деце.
У САД и у неким ЕУ државама постоји притисак да се изврши редефиниција
брака, и то на тај начин што ће се одбацити његова репродуктивна функција, и бар свести
на једног биололшког родитеља. Такође као један од разлога наводи се и верност
партнера, јер такве особе са немогућношћу да ступе у брак буду демотивисане па чешће
мењају партнере. Али се ту може поставити питање да ли због маргиналног броја ЛГБТ
веза треба мењати дефиницију брака. Установе које могу помоћи ЛГБТ паровима да
задовоље своје социјалне и правне потребе јесу: кохабитација и партнерско домаћинство о
којима је већ било речи.
Што се пак тиче Србије и односа према ЛГБТ популацији можемо рећи да постоје
три врсте опхођења према геј заједници.
Однос репресије, је такав начин опхођења где на сцени имамо јавну нетрпељивост
и прогон према ЛГБТ заједници. Веома се често дешавају ситуације физичког напада на
геј особе, отпуштања, вређања, која се не процесуирају.
Однос толеранције, подразумева то да хомосексуалци више не буду прогањани и
нападани нити од стране државе нити од појединаца. Што би дакле, значило да постоји
одређени степен толеранције према геј заједници. Појединци не морају прихватити
хомосексуалност, али могу бити толерантни.
Однос принудне афирмације, у овом случају се ради о принудном изједначавању
хетеросексуалаца са хомосексуалцима, где су појединци правно обавезани да прихвате
хомосексуалност.
У мање развијеним земљама најчешће је прихваћен модел репресије, док у
развијеним друштвима постоји однос принудне афирмације. Антонић предлаже да ако
Србија још увек може да бира, определи се за однос толеранције. Ипак, чини се да је на
сцену и у Србији ступио управо тај трећи модел принудне афирмације.
„Амбасадори водећих земаља из ЕУ у Београду јавно су позивали власти да
омогуће Параду, а Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију,
објавио је да Србија на путу ка пуноправном чланству у ЕУ, мора положити велики
испит демократије, кроз стварање свих неопходних услова да један такав догађај
прође без провокација и инцидената“. (Антонић, 2014, стр. 214)
Чак је и Ивица Дачић, који је тада био министар полиције и председник владе
рекао: „Верујте да сам у први мах помислио да ме зову због Косова, кад они зову због
Параде. Нажалост, постали смо исувише подложни притисцима, па сада могу да нас
уцењују за све што им падне на памет“. (М.Б. 2011)
Оно што вероватно треба променити у Србији што се тиче ЛГБТ популације, јесте
да уместо што се захтевају нека колективна права, можда би требало порадити на томе да
се лезбигеј особама обезбеди лична слобода, да се укине вербално а пре свега физичко
насиље и подигне колективна свест о насињу над уопште мањинама.
ЛИТЕРАТУРА

https://www.zakon.hr/z/732/Zakon-o-%C5%BEivotnom-partnerstvu-osoba-istog-spola
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:347614-Dacic-Ujedinjuju-nas-zbog-svega
file:///C:/Users/PC/Downloads/jednom-za-ceo-zeivot-svestenik-ilija-sugajev%20(2).pdf
file:///C:/Users/PC/Downloads/erich-fromm-umijece-ljubavi%20(1).pdf

You might also like