Književnost za decu se izdvaja kao zaseban književni sloj s aspekta

čitalačkog doba i s aspekta funkcije koju ima. Njena determinisanost

psihofizičkim nivoom deteta nije, u poređenju sa književnosti sa oznakom „za
odrasle“, puki dodajni činilac. Pripadnost dobu kada se formira ličnost
njeno je suštinsko obeležje. Naročitost ovog vida književnosti je što u
svom biću nosi oznake imanentne detinjstvu: sloboda, iluzivno shvatanje
života i okruženja, radost, igra, elementarnost, jednostavnost, živahnost i
tako dalje. Njen svet satkan je od posebnih niti dečjeg duha, oplemenjen
radosnim čarima i svakovrsnim preobiljem: svet u kojem je sve prirodno, lako
izvodljivo i pojmljeno dečjim smislom. Dobrota, igra, smeh i mašta, ono što
je njena suština i integritet - čini je maštovitom školom optimizma i
izvorom životne radosti. Reč je o kategoriji umetničke reči koja
podrazumeva sistem vrednosti koji odgovara njenoj naravi. - Iz samog naziva
se vidi namena i suština njena.

Reč je o književnom varijetetu koji ispunjava naučne pretpostavke kao

što su izdvajanje, sistematizacija i norme književnog žanra s relativno
utvrđenim konvencijama izražavanja. Njome je obuhvaćen najširi skup dela
sa zajedničkim bitnim karakteristikama koje nose u sebi dečje stanovište i
dečje vrednosno određenje stvari. U prvom redu tematska primerenost i
stilska lakoća, odnosno jednostavnost, njeni su osnovni i dovoljni zahtevi po
kojima se prepoznaje.

Stvaralac za mlade nalazi provokativnu građu u svemu što nudi čulne

senzacije. Teško je svesti pod zajedničku kapu nesabrojivo inspirativno
tematsko šarenilo književnosti za decu i mlade. Ipak, okvirno uzeto, vektor
kretanja ide od detinjstva do sveta flore i faune; doba ljudskog života koje se
naziva detinjstvo i priroda u najširem značenju reči, okosnica su
književnosti ovoga tipa. Detinjstvo, ovozemaljske radosti, simbolička vizija
sveta, igra, težnja ka nemogućem, poetizovana stvarnost i hedonistička
upravljenost, kraće rečeno, naglašena vedra filozofija, dominantne su
oznake književnih ostvarenja koja pripadaju dečjem književnom korpusu. Po
svojoj odrednici, motivi humanizma, nežnosti i ljubavi svojstveni su njenoj
prirodi - ali joj nisu nepoznate i „nedečje“ sadržine, što, uostalom, govori
motivsko–tematska orijentacija poetike signalizma.

Relativno pojednostavljena struktura i izražajna osobenost, jasnost,

gramatička kompletnost svih rečeničnih delova, racionalna dovršenost;
kratkoća, neopterećenost epizodama i uzgrednim slikama, dovršenost,
ukratko, komunikativnost književnog izraza, pripisuje se ovom književnom
vidu.

Prilagođavanje tački sa koje dete najbolje vidi, ili koja izneverava

njegov horizont očekivanja, zapravo je presudna poetska crta dečje
književnosti. Saobražavanje duhu i senzibilitetu mladog recipijenta,
duhovito pomeranje perspektive u viđenju stvarnosti i svakodnevlja,
iznalaženje gamenske sličnosti stvari i bića, oživljavanje - prirodnotvoran
su i umetnički zakonomeran stvaralački zakon.

Referentno obeležje ovog književnog ogranka jeste u jednoj od njegovih

odlučujućih uloga u dečjem životu. Reč je o moći unošenja lepote,
plemenitosti i snage u duh deteta; o buđenju u mladom biću radoznalosti,
učenju voljenja sveta, oslobađanju nagomilanih emocija i tome slično.
Posredi je organski deo književnosti u celini koji, ostvarenjima istinske
lirske projekcije, poetske ljupkosti i igrivošću, razvedrava, uveseljava,
emotivno relaksira, umiruje.

Književna umetnost za mlade nije samo oblast lepote. Kao vid društvene
svesti, ona nije izvan sfere utilitarnog i primenljivog na školske sadržine.
Nema, smatra se, boljeg i zdravijeg štiva za mlade koji ulaze u život od onog
koje proširuje znanja i upućuje poruku, uz to nudi mogućnost učenja „uz razonodu“.
Poricati joj društvenost, idejnost i isceliteljsko-katarzičnu funkciju,
takoreći njenu „sopstvenu pedagogiju“ – kao i pravo čitaocu da ih uoči i
primi - bio bi normativizam kao i svaki drugi.

Dete čitalac. Mlado biće poima svet na specifičan način i po

zakonima drugačije logike; reč, vizuelni izraz i književno delo za njega
imaju drukčiju denotativnu i konotativnu vrednost. Stupanj psihološkog
razvitka, obim znanja i iskustva, motivacija, emocionalno stanje i
recepciono-estetičko iskustvo uslovljavaju njegovu komunikaciju sa delom.
Dete svet doživljava i posmatra srcem i očima sanjara. Ono je mnogo
bliže svojoj poeziji, nego što se svojoj poeziji može približiti odrasli
čitalac. Njegova inventivnost i naivnost prekoračuju prirodne dimenzije
pojave. Ono je neprestano aktivno, slobodno u igri i maštanju; pred slikama
koje sebi dočarava, neretko, ustukne logika zrelog čoveka. Težeći
drukčijem, različitijem i čarovitijem, mali čitalac je kreativniji i
emotivno superiorniji primalac od svakog drugog.

Mlado biće odmerava vrednosti i konstituiše ih prema svojim

mogućnostima. Kvantitativan i kvalitativan razvoj njegovog estetskog i
literarnog opažanja srazmeran je zakonitostima razvoja njegovog