Kej

Huper

KRVAVI SNOVI

S engleskog preveo
Gavrilo Došen
Naslov originala:
Kay Hooper
Blood Dreams
 Prolog

To je noćna mora koja se ostvarila, pomisli Deni.

Vizija.
Od mirisa krvi prevrtao joj se stomak, gust, oš tar dim pekao joj je
oč i, a ono š to je dugo bilo samo mutno seć anje nalik na san, sad je bilo
uznemirujuć a stvarnost od koje se stež e grlo. Na tren je ostala
paralizovana.
Sve se obistinilo.
Uprkos svemu što je učinila, svemu što je pokušala da učini, uprkos
svim upozorenjima, još jednom sve je bilo...
– Deni? – Holis se pojavi pored nje, izaš avš i iz dima, s piš toljem u
ruci. Plave oč i su joj blistale iako je ž mirila zbog smrdljivog dima. –
Gde je?
– Ne... ne mogu. Mislim da ne mogu...
– Deni, samo tebe imamo. Oni samo tebe imaju. Je l’ shvataš?
Oč ajnič ki prikupljajuć i snagu za koju uopš te nije bila sigurna da je
ima, Deni reče: – Da me je samo neko slušao onda kad je trebalo...
– Prestani da se osvrć eš u proš lost. Nema nikakvog smisla. Rač una
se samo ovo što je sada. Kuda, Deni?
Koliko god da se č inilo nemoguć e, Deni je naterala sebe da se
koncentriš e na zadah krvi, jer je znala da niko drugi ne mož e ga
nanjuš i. Trag krvi bio je sve š to je moglo da ih vodi. Zamalo je
povratila, a onda je pokazala pravac. – Onuda. Tamo nazad. Ali...
– Ali šta?
– Dole. Niž e. Postoji podrum. – Stepenice. Setila se stepenica. Kako
silazi njima. Dole u pakao.
– Nije ucrtan u plan.
– Znam.
– Gadno mesto da č ovek ostane zarobljen kad je zgrada u pož aru –
primeti Holis. – Krov bi mogao da padne na nas. Lako.
Biš op je izronio iz dima isto tako iznenadno kao i Holis, s oruž jem
u ruci, lica nepomič nog kao kamen, už agrenih oč iju. – Moramo da
požurimo.
– Da – odgovori Holis – razumeli smo. Zgrada u pož aru. Ubica
manijak. Zlo viš estruko jač e od dobra. Gadna situacija. – Reč i i ton
zvuč ali su površ no, ali njen pogled upuć en njemu bio je sve samo ne
to, bio je jasno usmeren i odmeravajući.
– Zaboravila si potencijalnu ž rtvu u ubič inim rukama – reč e njen
šef i ne pokušavajući da bude u istom tonu.
– Nikako. Deni, jesi li videla podrum, osećaš li ga?
– Stepenice. Videla sam ih. – Osetila je kao da joj tež ina celog sveta
pada na ramena, mož da je to bio pritisak koji ju je muč io. Ili... – A sada
osećam... niže je. Ispod nas je.
– Onda idemo da tražimo stepenice.
Deni se zakaš lja. Pokuš avala je da misli, da se seti. Ali snovi kojih
se seć ala bili su toliko mutni, neuhvatljivi, č ak i snovi s vizijama
ponekad, a nije bilo nač ina da bude sigurna da se seć a jasno. Bila je
bolno svesna da dragoceno vreme prolazi i pogledala je na glomazni
digitalni sat koji joj je pokazao da je dva i č etrdeset sedam posle
podne, u utorak, 28. oktobra.
Cudno. Nikada nije nosila sat. Zaš to ga nosi sada? I zaš to sat koji
izgleda tako... tuđe na njenoj ruci?
– Deni?
Otresla je trenutnu zbunjenost. – Stepenice. Nisu tamo gde bi se
oč ekivalo – konač no je uspela da kaž e, ponovo kaš ljuć i. – Ulaz se
nalazi u ormanu ili neč em slič nom. Mala kancelarija. Soba. Nije
hodnik. Hodnici...
Blesak beskrajnih, bezobličnih hodnika, bleštavo osvetljenih...
– Šta?
Slika u njenom umu nestade istom brzinom kojom se pojavila i
Deni je odbaci kao nevaž nu, jer ju je zamenila potpuna sigurnost. –
Sranje. Podrum je podeljen. Cvrstim zidom. Dve velike sobe. A do
njega se s ovog glavnog nivoa dolazi dvama stepeniš tima, jednim sa
svake strane zgrade, tamo pozadi.
– Koji ludak je to projektovao? – upita Holis.
– Ako iz ovoga izađemo ž ivi, pitaj arhitektu. – Miris krvi bio je
gotovo nepodnoš ljiv i Deni je poč ela da boli glava. Jako. Hodnici. Ne,
ne hodnici, dve zasebne prostorije, na različitim stranama... Nikada
ranije nije se forsirala toliko dugo, bez predaha, naroč ito ne ovako
intenzivno.
Bišop je rekao: – Ne znaš na kojoj su strani.
 – Ne, ž ao mi je. – Oseć ala se kao da se izvinjavala ovom č oveku
otkako ga je upoznala. Dođavola, pa i jeste.
Holis se namrš tila i rekla Biš opu: – Sjajno. Baš lepo. Fizič ki si slep,
oluja je poremetila sva moja č ula, a mi smo u ogromnoj zapaljenoj
zgradi bez proklete mape.
– Zato je Deni tu. – Njegove blede, uvek budne oč i bile su
prikovane za njeno lice.
Deni se oseć ala potpuno nesposobno. – Ja... ja ne... sve š to znam
jeste da je on negde dole.
– A Miranda?
To ime je kod nje izazvalo neobič an mali š ok i Deni je na trenutak
imala vrtoglavi oseć aj kako neš to nije na mestu, kako se neš to ne
uklapa. Međutim, imala je odgovor za njega. Nekakav. – Ona nije...
mrtva. Još. Ona je mamac, znaš to. Uvek je to bila, da bi te namamila.
– I tebe – reče Bišop.
Deni nije ž elela da misli o tome. Nije mogla, iz nekog razloga koji
nije umela da objasni, da misli o tome. – Moramo da idemo. On neć e
čekati, ne ovog puta. – I nije jedini.
Razgovor je trajao samo koji minut, ali č ak i za tako kratko vreme
dim je postao gušći, pucketanje vatre glasnije, a vrelina još jača.
Holis ogorč eno reč e: – Radimo po njegovom rasporedu, kao i pre,
kao i uvek, idemo napred bez šanse da zastanemo i razmislimo.
Biš op se okrenuo i poš ao ka zadnjoj, juž noj strani zgrade. – Ja
idem na ovu stranu. Vas dve krenite na istočnu.
Deni se pitala da li i njega vodi instinkt, ali jedino š to je upitala
Holis bilo je: – On ne bi iskoristio priliku kad bi je imao, zar ne?
Mislim, da zastane i razmisli.
– Ako bi to znač ilo minut manje u traž enju Mirande? Ni za ž ivu
glavu. Već bi i to bilo dovoljan razlog, a povrh toga, on krivi sebe za
ovu zbrku.
– Nije mogao da zna...
– Da, mogao je. Mož da i jeste. Zato veruje da je to njegova krivica.
Hajdemo, kreni.
Deni ju je pratila, ali je morala da pita: – Da li ti veruješ da je
njegova krivica?
Holis je zastala na tren, gledajuć i preko ramena odluč no, sa sjajem
u oč ima. – Da, verujem. Malo se previš e igrao boga. A mi plać amo
cenu njegove arogancije.
Deni ju je pratila, a grlo joj se stezalo, uprkos č injenici da dim nije
bio ni blizu toliko gust dok su se približ avali zadnjoj strani zgrade.
Vrlo brzo otkrile su, na zadnjoj strani neč ega š to je nekada moglo da
bude mala kancelarija, vrata koja su se lako i tiho otvorila, otkrivš i
stepenište.
Stepenište je bilo osvetljeno.
– Premija – uzdahnu Holis.
Deni je jednim svojim delom htela da predlož i da sač ekaju, bar
dok Biš op ne proveri drugi deo zgrade, ali sav njen instinkt, kao i talas
vreline koji je oseć ala na leđima, govorili su joj da jednostavno nema
vremena za čekanje.
Holis č vrsto uhvati piš tolj obema rukama i uputi brz pogled Deni. –
Spremna?
Deni nije troš ila energiju da se pita kako bilo ko pod kapom
nebeskom mož e ikad da bude spreman za ovo. Umesto toga,
koncentrisala se na jedino oruž je koje je imala, ono u njenoj glavi koja
ju je bolela, i klimnula je.
Holis je nač inila tek jedan korak, kad se zač uo gromoglasan tresak
iza njih, a nov talas gotovo nepodnoš ljive vreline samo š to ih nije
prikovao za stepenice.
Krov je počeo da pada.
Razmenile su poglede, a Holis je, ravnoduš no, rekla: – Zatvori
vrata za nama.
Deni je prikupila svu hrabrost koju je imala i mada njen odgovor
nije bio toliko hladnokrvan, ipak je bio odlučan.
– U redu – reč e ona i zatvori vrata za sobom dok su kretali u
pakao.
 1.

Utorak, 7. oktobar

– Sinoć si opet sanjala onaj san, zar ne? – Deni je drž ala pogled
prikovan za š olju kafe dok se tiš ina razvlač ila duž e nego š to je trebalo,
a onda pogledala svoju sestru. – Da, sanjala sam ga.
Paris sede za drugu stranu stola, drž eć i š olju obema rukama. – Isti
kao ranije?
– Uglavnom.
– Onda nije isti kao ranije. Sta se razlikovalo? – Deni nije ž elela da
odgovori na to pitanje, ali je svoju sestru znala suviš e dobro da bi se
opirala neizbež nom. Kad bi Paris neš to odluč ila, bila je nezaustavljiva
kao plima. – San se događao u određeno vreme. Dva i č etrdeset sedam
posle podne, dvadeset osmi oktobar.
Paris se okrenula da pogleda kalendar s likovima iz serije Saut
Park, magnetima zakačen za frižider. – Dvadeset osmi, a? Ove godine?
– Da.
– To je za tri nedelje.
– Primetila sam.
– Isti ljudi?
Deni klimnu glavom. – Isti ljudi. Isti razgovori. Isto skladiš te u
plamenu. Isto osećanje osuđenosti na propast.
– Osim što je vreme bilo određeno, ostalo je bilo potpuno isto?
– Nikad nije potpuno isto, znaš to. Neš to od toga verovatno je
simbolič no, a nemam nač ina da utvrdim koji delovi nisu bukvalni.
Znam samo ono š to vidim, a u tome uvek ima malih, ponekad bizarnih
promena. Drugač ija reč , tu i tamo, gest. Mislim da piš tolj koji je nosila
Holis nije bio isti kao ranije. A Biš op je ovog puta nosio crnu kož nu
jaknu. Pre toga to je bila tamna vetrovka.
– Ali oni su uvek isti. To dvoje ljudi su uvek deo sna.
– Uvek.
– Ljudi koje ne poznaješ.
– Ljudi koje ne poznajem – još uvek. – Deni se namrš ti i pogleda u
svoju kafu na tren, zatim zavrte glavom i ponovo pogleda k sestri, koja
je nju sve vreme gledala. – U snu se oseć am kao da ih odlič no
poznajem. Razumem ih na način koji je teško objasniti.
– Možda zato što i oni imaju parapsihološke moći.
Deni slegnu ramenima. – Možda.
– A završio se...
– Baš kao i uvek. To se ne menja. Zatvaram vrata za nama i
silazimo niz stepenice. Znam da je krov poč eo da propada, znam da
neć emo uspeti da izađemo onako kako smo uš li. Znam da neš to
užasno zlo čeka na nas u tom podrumu, da smo u klopci.
– Ali svejedno silaziš.
– Izgleda kao da nemam izbora.
– Ili si mož da tako izabrala pre nego š to si i kroč ila u tu zgradu –
reč e Paris. – Mož da je to izbor koji praviš sada. Datum. Kako si ga
videla?
– Na satu.
– Ručnom? Nijedna od nas ne može da nosi ručni sat.
I dalje neodluč na, Deni reč e: – I nije to bila vrsta sata kakvu bih
nosila čak i kad bih mogla.
– Kakav je bio?
– Kao... vojnič ki. Veliki, crni, digitalni. Mnogo dugmadi, viš e
ekrana. Izgledao je kao da mož e da pokaž e vreme u Pekingu i
geografsku š irinu i duž inu. Ma, kao da mož e da prevodi sa sanskrita,
tako mi se činilo.
– Šta misliš da to znači?
Deni uzdahnu. – Posle jedne godine studiranja psihologije valjda je
prirodno da misliš kako sve mora da ima neko značenje.
– Što se tiče tvojih snova, da, sve ima neko značenje. Obe to znamo.
Daj, Deni. Koliko puta si do sada sanjala ovaj isti san?
– Nekoliko.
– Pet puta, samo koliko ja znam... a kladim se da mi nisi rekla
odmah.
– Pa?
– Deni.
– Cuj, nema veze koliko puta sam ga sanjala. Nema veze, zato š to
to nije predskazanje.
– Mene si mogla da zavaraš da jeste.
Deni ustade i odnese šolju u sudoperu. – Da, pa, to nije tvoj san.
 Paris se okrenula u stolici. – Deni, jesi li zato doš la ovde, u
Venturu? Ne da mi ponudiš rame za plakanje dok prolazim kroz gadan
razvod, nego zbog sna?
– Ne znam o čemu govoriš.
– Đavola ne znaš!
– Paris...
– Reci istinu. Nemoj da sama dolazim do nje.
Deni se okrenu, nagnu se na radnu ploč u i još jednom se bolno
suoč i s č injenicom da nikad neć e moć i da krije istinu od sestre, bar ne
zadugo.
To je delimično bilo zato što su bliznakinje.
Paris je odnedavno imala sjajnobakarnu boju kose i krać u frizuru
– ona je to zvala ponovno rođenje posle razvoda – i bila je pomalo
mrš ava, ali inač e je izgledala kao njen odraz u ogledalu. Deni se
odavno navikla na to i, u stvari, dož ivljavala je to kao prednost.
Posmatrajuć i kako se oseć anja vide na Parisinom izraž ajnom licu,
naučila je da krije sopstvena.
Bar od svih osim od Paris.
– Obeć ale smo – podseti je sestra – da jedna drugoj ne diramo
privatni ž ivot, misli i oseć anja. I dobro nam je iš lo u drž anju tih vrata
zatvorenim. Ali ja nisam zaboravila kako se ona otvaraju, Deni.
Nijedna od nas nije.
Za identič ne blizance, naravno, nije bilo neobič no da imaju
posebnu vezu, ali Deni i Paris su imale vezu koja je, po reč ima jednog
od njihovih prijatelja iz detinjstva, bila „pomalo jeziva“. Bilo je to viš e
od bliskosti, viš e nego kad jedno drugom završ avaju reč enicu ili se
isto oblače ili poigravaju sa zamenom identiteta.
Deni i Paris oseć ale su se, naroč ito u ranom detinjstvu, viš e kao
dve polovine jedne osobe nego kao zasebne lič nosti. Paris je bila
vedrija polovina, brza da se nasmeje i naš ali, uvek vesela, otvorena i
puna poverenja, ekstrovertna. Deni je bila tiš a, mirnija i opreznija, č ak
tajanstvena. Viš e joj je trebalo da se naljuti ili da uspostavi poverenje i
bila je daleko introspektivnija od sestre.
Noć i dan, tako ih je zvao otac, a nije bio jedini koji nije razumeo
ono što je video.
Deni i Paris je odgovaralo da bude tako, da poveravaju istinu samo
jedna drugoj. Rano su nauč ile da kriju ili preruš avaju mentalnu i
emotivnu vezu koju su s lakoć om ostvarivale, a kasnije su otkrile kako
da stvore „vrata“ o kojima je govorila Paris.
Ona su im omoguć ila privilegiju da budu same u svojim umovima,
neš to š to već ina ljudi nikada ne nauč i da ceni. Bliznakinjama je to
konač no omoguć ilo da bar poč nu da stič u ž ivotna iskustva kao
individue, a ne kao polovine jedne celine.
Deni je ipak nedostajala ta nekadaš nja bliskost. Iako su ih od nje i
dalje delila samo ta vrata, ona su uglavnom ostajala zatvorena u
poslednje vreme. Bliznakinje su sada bile u ranim tridesetim
godinama, s vrlo različitim životnim putevima koje su odabrale.
Klimajuć i polako glavom, Deni reč e: – U redu. San se pojavio pre
nekoliko meseci, letos. Kad je u Bostonu onaj serijski ubica ubio
senatorovu kćerku.
– Onaj što ga još nisu uhvatili?
– Da.
Paris se namršti. – Ne vidim vezu.
– Ni ja nisam mislila da postoji. Apsolutno nikakve veze nije bilo
između mene i tih ubistava, ni sa ž rtvama, ni sa istraž iteljima. A ja
nikad nemam vizije o neč emu š to nema veze sa mnom ili ljudima koje
znam. Zato sam mislila da san nije predskazanje.
Bez ž elje da raspravlja o tom priznanju, njena sestra reč e: – Dok se
nešto nije promenilo. Šta?
– Videla sam č lanak u novinama. Agent FBI-ja koji je zaduž en za
istragu u Bostonu jeste čovek iz mog sna. Bišop.
– I dalje ne vidim...
– Njegova žena je Miranda Bišop.
Paris se ispravi u stolici. – Bože. Ona nam je rekla za Hejven.
– Da. – To se dogodilo u Atlanti, pre skoro godinu i po dana. Paris i
njen muž bili su neposredno pred razvodom, a Deni je ostala bez posla
i bila je pomalo dezorijentisana. Nijedna od njih dve nije bila
zainteresovana da postane agent FBI-ja, č ak ni da se pridruž i
Specijalnoj kriminalistič koj jedinici o kojoj im je prič ala Miranda
Bišop.
Nisu htele da nose piš tolje, da budu policajke. Međutim, rad za
Hejven, privatnu organizaciju istraž itelja s jedinstvenim
sposobnostima – to im je delovalo zanimljivo.
Paris odsutno reč e: – To je bila kap koja je prevrš ila č aš u za Dena,
znaš . Kad sam pož elela da iskoristim svoje sposobnosti, kad sam
dobila posao za koji su one stvarno potrebne. Videla sam kako se
prestravio. Kako sam mogla da ostanem s nekim ko se tako oseć ao za
bilo koju moju osobinu?
– Da, znam. Proš la sam kroz to. Već ina momaka koje sam
upoznala nije mogla da prevaziđe č injenicu da sam identič na
bliznakinja. Nije im bilo baš zabavno š to imam snove koji se doslovno
ostvaruju.
– Naročito kad si sanjala njih?
– Pa, ko god da je blizak sa mnom snosi taj rizik. A poš to nikad ne
sanjam kuce i mace, već ina momaka u mom ž ivotu nije ostajala
dovoljno dugo da bi čula scenario koji im predviđa propast.
– Bio je jedan koji nije pobegao.
Deni se namršti: – Da, mada... i on bi. Pre ili kasnije.
– To znaš, ili samo nagađaš?
– Je l’ možemo da se vratimo na san, molim te?
Otkako su, dok su još bile devojč ice, sklopile sveč ani pakt, obe su
pazile da se ne meš aju jedna drugoj u ljubavni ž ivot. A poš to je
odnedavno, zbog sopstvenog, vrlo nestabilnog braka, postala
hiperosetljiva u vezi s tim, Paris nikako nije htela da navaljuje. – U
redu, da se vratimo. Hoć eš da kaž eš da on ima neke veze s tim
serijskim ubicom?
– Mislim da ima.
– Zašto?
– Tako osećam.
Paris ju je netremice posmatrala. – A zbog čega drugog?
Deni nije htela da joj odgovori, ali ipak to uč ini: – Sta god da je bilo
u tom podrumu, bilo je, odnosno jeste zlo. Zlo kakvo nikad ranije
nisam osetila. Takvo da sam se nasmrt uplaš ila. A jedno je isto u svim
verzijama sna: u svakoj je Miranda.
– Ona je talac?
– Ona je mamac.

– Ona mi je bila jedino dete.

– Da, znam.
Senator Ejb Lemot podigao je pogled s uramljene fotogra ije koju
je prouč avao i usmerio ga na lice s druge strane stola, koje mu je, za
poslednjih nekoliko meseci, postalo poznato gotovo kao lice njegove
kćerke Eni.
Specijalni agent Noa Biš op, nač elnik Specijalne kriminalistič ke
jedinice FBI-ja, imao je, uostalom, lice koje se ne zaboravlja, pomisli
Lemot. Zato š to je to bilo lice neobič no zgodnog muš karca, ali još viš e
zato š to bledosrebrnosivim oč ima niš ta nije promicalo i zato š to je
izbledeo ali gadan ož iljak preko levog obraza bio nemi svedok nasilja
iz proš losti. Kad se tome doda pramen potpuno bele kose na
slepooč nicama, u oš trom kontrastu s kao noć crnim ostatkom kose,
dobije se čovek kog je teško prevideti, a još teže zaboraviti.
– Vi i vaša žena nemate dece. – Lemot pažljivo odloži fotografiju na
njeno uobičajeno mesto, desno od tega za papir.
– Ne.
Senator je nekako uspeo da se nasmeš i. – Ali ipak imate. Vaš a
brać a i sestre, barem. Rođaci. Neko ih ima u vaš oj jedinici. U vaš em
timu. – Bišop klimnu glavom.
– Da li ste izgubili neko od njih?
– Ne. Bilo je nekoliko ozbiljnih opasnosti, ali ne.
Ne još.
U vazduhu između njih visilo je neš to neizreč eno i Lemot
smrknuto klimnu glavom. – To prosto mora da se desi. Zbog posla
kojim se bavite, zla s kojim se suoč avate. Pre ili kasnije, od vas ć e se
tražiti... da platite nepodnošljivu cenu. Uvek je tako.
Odluč ivš i da mu ne odgovori na to, Biš op reč e: – Kao š to sam vam
rekao, izgubili smo i ono malo tragova koje smo imali u okolini
Atlante. On je ili u gradu, ili negde u blizini u toj oblasti. Međutim, dok
ne učini sledeći korak...
– Mislite, dok ne ubije ponovo.
– Nestao je s lica zemlje, i verovatno se neć e ponovo pojavljivati
sve dok ne oseti da nije viš e ugrož en. Da ga ne lovimo. Ili dok ga
njegovi porivi ne navedu da nešto učini uprkos tome.
– To je postalo lično, zar ne? Između vas i njega. Lovac i lovina.
– Ja sam policajac. Moj je posao da lovim šljam kao što je on.
Lemot zavrte glavom. – Ne, uvek je bilo viš e od toga za vas. Vidim
da je tako. Dođavola, svako mož e da to vidi. Kladim se da on to zna,
zna da ga lovite i zna da mu ulazite u misli.
 – Ne dovoljno duboko – reč e Biš op, s nagoveš tajem gorč ine u
glasu. – Ipak je uspeo da se doč epa Eni i najmanje još jedanaest
mladih žena, a sve što ja zasigurno znam jeste da još nije završio.
– Proš li su meseci. Da li je mož da to razlog š to č eka, da se
atmosfera ohladi? Je li zbog toga napustio Boston?
– Verujem da je to bar deo razloga. On nije ž eleo re lektore,
paž nju. Nikad nije hteo da privuč e policiju, da iskuš a koliko je
sposoban i koliko mu je jaka volja u odnosu na naš u. Nije takva vrsta
ubice, nije to suština za njega.
– Šta jeste?
– Voleo bih da mogu da odgovorim u š ta mogu da budem bar
delimič no siguran, ali znate da ne mogu. To je ono najgore u lovu na
serijske ubice: č injenice isplivavaju na površ inu tek kad ih uhvatite.
Do tada, imamo samo pretpostavke i nagađanja. Dakle, ono š to ja
znam jesu delovi slike, a i njih je veoma malo. Uprkos svim
pronađenim telima, nije nam ostavio mnogo s č im bismo mogli da
radimo.
– Ali znate da mu je ubistvo Eni bila greška, zar ne?
Biš op je oklevao, potom klimnuo glavom. – Mislim da jeste. On lovi
određeni tip, izič ki izgled, a Eni se u to uklapa kao i sve druge ž rtve.
Da je ž eleo da ih posmatra malo dublje, da zna bilo š ta o njima, da mu
je to bilo važ no, saznao bi ko je ona, koliko je ekstremno visok rizik
da je odabere za ž rtvu. Njen nač in ž ivota, povuč en, kao i bilo koje
druge mlade ž ene u Bostonu, na prvi pogled sasvim obič an, nije ga
upozorio da će odgovor na njen nestanak biti toliko brz i žestok.
– Zato je posle nje prestao?
Biš op je bio viš e nego svestan da je ož aloš ćeni otac s kojim je
razgovarao godinama radio kao tuž ilac u velikom gradu i zbog toga
znao na kakve su už ase ljudi spremni, mož da koliko i on sam, ali mu je
i dalje bilo teš ko da zaboravi da je to otac i da o njemu misli samo kao
o kolegi profesionalcu, da o sluč aju razgovara s njim mirno, bez
osećanja.
Ovaj ubica nije jedini čovek čiji pro il proučavam, senatore.
Proučavao sam i vas. I ozbiljno se plašim da ćete se umešati u ovu
istragu, i to uskoro.
Da ćete se opasno štetno umešati.
– Bišope? Zbog toga je prestao?
 – Mislim da je to bio deo razloga, da. Previš e policajaca, previš e
medija, previš e paž nje. To mu je kvarilo planove, ometalo ga u lovu.
Suviš e je sve to upozorilo potencijalne ž rtve, uč inilo ih suviš e
opreznim. A i njemu je skretalo paž nju, š to je luksuz koji sebi ne mož e
da priuš ti, naroč ito u ovoj fazi. On mora potpuno da se koncentriš e na
to š to radi, jer je to ono za š ta je uvež ban, da tako kaž em. Da istraž uje
i usavršava svoj ritual. Zato je...
Kad je prekinuo, Lemot je stoič ki završ io opasku. – Zato je svako
ubistvo drugač ije, drugo oruž je, različ iti stepeni brutalnosti.
Eksperimentisao je. Pokušavao da shvati šta ga najviše... zadovoljava.
Moraš ovo da slušaš ponovo i ponovo, je l’ da? Kao kad čačkaš
krastu, moraš da održavaš bol, jer to je sve što ti je ostalo.
– Da.
– Je li shvatio konačno?
– Znate da ne mogu da vam odgovorim. Premalo je stvari na
osnovu kojih mogu da zaključim.
– Zadovoljiću se vašom najboljom pretpostavkom.
Zato što znaš da je to mnogo više od pretpostavke. A ja sad znam da
sam pogrešio što sam ti rekao šta je zaista specijalno u vezi s jedinicom.
Biš op je takođe isuviš e dobro znao da je takvo kajanje potpuno
besmisleno. Greška je napravljena. Sad mora da se nosi s posledicama.
Udahnuo je duboko i polako izdahnuo. – Moja pretpostavka, moje
uverenje jeste da ga je reakcija na Eninu otmicu i ubistvo izbacila iz
ravnotež e. U velikoj meri. Do tada je bio gotovo slepo usmeren na
zadovoljavanje svojih poriva. Ubiti dvanaest ž rtava za manje od mesec
dana znač i da je postojao neki okidač za takvo divljanje, neš to vrlo
traumatič no, a š ta god da je to bilo, ili je uniš tilo lič nost koja je
postojala pre toga, ili je u njemu oslobodilo neš to š to je do tada bilo
uspavano.
– Nešto zlo.
– U to ne sumnjam.
Lemot se namrš ti. – Ali č ak i zlo ima oseć aj za samoodrž anje.
Neoč ekivana svetla re lektora posle Eninog ubistva probudila su taj
deo u njemu. Ili mu barem omogućila privremenu kontrolu.
– Da.
– I zato se povukao. Našao sigurno skrovište.
– Zasad. Da se reorganizuje, da ponovo razmisli. Razmotri
moguć nosti. Mož da č ak i da nađe nač ina da izmeni svoje rituale tako
da se uklope u novu dinamiku.
– Zato što sada zna da je lov na njega u toku.
Bišop klimnu glavom.
Lemot je prolazio ubrzani kurs psihologije serijskih ubica,
uranjajuć i u veš tinu i nauku pro ilisanja, uprkos Biš opovom
upozorenju, i sada se mrštio još više.
– Cak i ako je ispitivao svoja ogranič enja ili samo pokuš avao da
shvati š ta mu je potrebno da zadovolji svoje potrebe, to š to je izvrš io
toliko ubistava za tako kratko vreme, a onda jednostavno prestao,
mora da je neuobič ajeno. Koliko dugo ć e biti u stanju da se odupre
svojim porivima?
– Ne dugo, rekao bih.
– Ali prošlo je više od dva meseca.
Bišop je ćutao.
– A mož da i nije – reč e Lemot polako. – Mož da je uradio mnogo
viš e nego š to je nestao. Mož da se prilagodio na to da je sad i lovina i
lovac i promenio nač in rada. Sklonio se s vidika, da, ali poč eo da ubija
negde drugde. Drugač ije nego ranije. Promenio ritual. Je l’ tako i vi
mislite?
Sranje.
Paž ljivo odmeravajuć i reč i, Biš op reč e: – Već ina serijskih ubica
izvrš ava zloč ine mesecima, č ak i godinama, do trenutka kad policija
shvati ko su, pa zato ima viš e materijala na osnovu kog se mogu
odrediti aktivni i neaktivni ciklusi tokom vremena, š abloni i faze u
ponaš anju. S ovim skotom to nemamo. Ne još . Suviš e se brzo kretao.
Pojavio se, ubijao, a onda nestao nazad ispod kamena odakle je
izgmizao. Nismo imali vremena da ga bolje prouč imo. Jedino na
osnovu č ega smo ga uopš te označ ili kao serijskog ubicu jeste
neporeciva č injenica da su mlade ž ene koje je ubio toliko lič ile jedna
na drugu da su mogle da budu sestre.
– To je sve č ime do sada raspolaž emo: da za ž rtve bira ž ene koje
su sitnije građe, s krupnim očima i kratkom crnom kosom.
– Detinjastog izgleda – reče Lemot, ravnim glasom.
Bišop klimnu glavom.
– Znam da sam vas već pitao, ali...
– Da li verujem da je poč eo da bira decu za ž rtve? Standardni
pro il govori da je to moguć e. Ja mislim da nije verovatno. On svaki
put ubija istu ž enu, i to je iskustvo koje ž eli da dož ivljava iznova i
iznova. Šta god da se promeni, potrebno mu je da ona ostane ista.
Lemot se namrš ti. – Ali ako se on menja, ili je već promenio ritual,
ako zna da ga lovite i ako je inteligentan kao š to verujete da jeste,
mora da zna koje ć e zajednič ke osnove policija traž iti u svim
sluč ajevima ubistava. Mora da zna da ste uoč ili njegov nač in rada i
prosledili ga svim policijskim stanicama u zemlji. Mož emo li da
pretpostavimo da on i dalje bira ž ene koje se uklapaju u pro il
dosadašnjih žrtava?
Biš opa nije baš smirivao senatorov miran ton i insistiranje na
činjenicama. Zapravo, to su bili zabrinjavajući znaci.
Ono š to se vidi na prvi pogled mož e potpuno da zavara, kao
nitroglicerin u papirnoj čaši.
Lemot je već dugo potiskivao emocije i Biš op je znao da unutraš nji
pritisak mora da dovede do žestoke eksplozije, pre ili kasnije.
Bilo je dovoljno loš e š to je u pitanju ož aloš ćeni otac. Gore je bilo to
što on nema više šta da izgubi. A to što se radilo o uticajnom senatoru i
bivš em tuž iocu koji je stekao ugled zbog č vrstog stava prema
kriminalu i nepokolebljive vere da pravda mora biti zadovoljena po
svaku cenu – bilo je još mnogo, mnogo gore.
Međutim, sve š to je Biš op rekao bilo je: – On ne mož e da promeni
to ko je, koliko god da se trudi. Naravno, pokuš ać e. Da prevaziđe
svoje porive i nagone, ili ć e samo pokuš ati da ih zadovolji na nač in
koji neć e izneveriti njegovu pravu prirodu. Ali nekako ć e se odati.
Uvek se odaju.
– Bar pred onima koji znaju šta da traže.
– Nije problem kad se ne zna š ta da se traž i, nego u odvratnoj
spoznaji da on mora da ubije ponovo da bi nam dao nešto na osnovu
čega ćemo tražiti.
– Sve vreme pod pretpostavkom da nije ubio ponovo, a ubistvo je
jednostavno bilo dovoljno različ ito od prethodnih da prođe ispod
radara. – Lemot očigledno nije nameravao da odustane od ideje.
Biš op reč e: – To je moguć e, naravno. Mož da i verovatno. Zato ne
mogu sa sigurnoš ću da kaž em da nije ili jeste ubio ponovo otkako je
ubio vašu kćerku.
Poš to se ponadao da ć e Lemotu skrenuti paž nju, da ć e ga nekako
pokolebati ovim poslednjim reč ima koje je namerno izgovorio, Biš op
se razoč arao, jer senator nije ustuknuo ni za pedalj. Nije ni trepnuo.
Samo se nadovezao na podatak koji je Bišop izneo ranije.
– A ipak, znate da je krenuo na jug. Da je negde u okolini Atlante.
Sranje.
– A znate kako sam siguran u to, bez ikakvih pravih dokaza, iako
FBI i policija i dalje proč eš ljavaju Boston u potrazi za bilo kakvim
tragom?
– Vi ste sigurni?
– Mislim da jesam. On nije viš e u Bostonu. Negde je blizu Atlante.
Verovatno ne u samom gradu, mada je dovoljno velik da u njemu
može da nestane.
– Imate nekog tamo?
– Senatore, proveo sam godine gradeć i saradnič ku mrež u, koja i
dalje raste. Imamo ljude praktično svuda.
– To su samo ljudi. Koji greše.
Bišop je osetio gorčinu u senatorovom glasu.
– Da, naž alost je tako. Mi verujemo da je u toj oblasti.
Podozrevamo da je mož da ponovo ubio. Ali ni za jedno ni za drugo
nemamo čvrstih dokaza, a vidljivi trag završava se u Bostonu.
– Kako to da znate tako mnogo, a tako malo od toga nešto vredi.
Bišop je ćutao.
Lemot je vrteo glavom, iskrivivš i usta. Prvi put posle duž eg
vremena je trepnuo, pogledavš i nakratko u stranu. – Izvinite. Bog je
svedok da ste ulož ili svu svoju energiju i vreme u pokuš aje da
pronađete tog skota i zaustavite ga. Samo... pomozite mi da shvatim
kako je moguć e da ne mož emo da uč inimo niš ta osim da sedimo i
čekamo da ponovo ubije.
Još jednom, Biš op je paž ljivo birao reč i: – Zvanič no, ne postoji
mnogo toga š to mogu da uč inim. Svi č vrsti dokazi koje smo uspeli da
pronađemo o ovom ubici nalaze se u Bostonu. Sve ž rtve za koje smo
sigurni da su stradale od njegove ruke ž ivele su i radile u Bostonu. Sve
dojave i tragovi koje smo dobili takođe su u Bostonu, a policijski tim ih
i dalje prati, verovatno će nastaviti još mesecima.
– Mom timu je naređeno da ostane u Bostonu i nastavi da radi s
lokalnom policijom do daljeg. Ako i dok ne nađemo č vrste, neoborive
dokaze da se pojavio negde drugde, ostajemo u Bostonu.
 – Po mome mišljenju, to je traćenje resursa FBI-ja.
– Zvanič no, tvrdi se sasvim suprotno. Grad je i dalje kao na iglama,
svi veliki mediji su i dalje tamo u punom sastavu, a svi mediji, od
televizije i novina do internet-blogova, svakodnevno pozivaju da se
viš e uč ini kako bi se ubica uhvatio pre nego š to još jedna mlada ž ena
strada. A č injenica da je najnovija ž rtva bila kć erka senatora doslovno
garantuje da ć e medijska paž nja ostati velika i da ć e tema i dalje biti
vruća. Još dugo vremena.
– Karijere su u pitanju.
– Da.
– Imate novog direktora – reče Lemot.
– Da. – Biš op slegnu š irokim ramenima. – Politika. Doveden je da
sredi sve š to ne valja u Birou, da popravi veoma negativan imidž koji
je stvoren u oč ima javnosti posle niza katastrofalnih okolnosti.
Uklanjanje vrhunskih agenata iz istrage koju cela zemlja posmatra ne
bi, s njegove tačke gledišta, bio najbolji potez.
– Mogao bih...
– Bolje nemojte. Mož da ć e nam u nekom trenutku zatrebati vaš
uticaj, ali ako bismo ga iskoristili sada, to verovatno ne bi pomoglo ni
nama ni istrazi.
Lemot je polako klimao glavom. – Morać u da se slož im s vaš om
procenom.
Hteo – ne hteo.
– Hvala.
– Ali zaš to bi se direktor protivio zameni nekih vaš ih ljudi
konvencionalnijim agentima?
– On, zapravo, ne vidi nikakvu razliku.
– Aha. Suština priče. On ne veruje u parapsihološke sposobnosti.
– Ne, ne veruje. – Slegnuvš i još jednom ramenima, Biš op dodade: –
I ranije smo odolevali „smenama straž e“, pa ć emo opet. Previš e smo
uspeš ni da bi to bilo olako otpisano, bez obzira na to š ta direktor misli
ili ne misli o našim metodima. Ali u međuvremenu...
– Morate da izvršavate naređenja.
– Ako ž elim da Specijalna kriminalistič ka jedinica nastavi da radi,
da, moram. Zasad. Bar zvanično.
– A nezvanično?
Neodluč an iz toliko razloga da im se ne zna ni broja, Biš op ipak
reče: – Nezvanično, postoji Hejven.
 2.

Seč ivo skalpela bilo je novo i oš tro, pa je bio paž ljiv dok je sekao
fotografiju na kojoj je bila devojka.
Bila je lepa.
Uvek je bila lepa.
Už ivao je u njenim oblinama. Jedan od razloga zaš to je tako
paž ljivo isecao s fotogra ija i iz novina bio je taj š to je svojim
skalpelom mogao polako, veoma polako, da mazi devojčine obline.
Paž ljivo je isecao i njeno lice, iako su ga obline nosa, brade i vilice
jedva zanimale.
Ali njeno grlo. Pa te vitke, než ne obline njenih grudi, taj blagi
nagoveš taj ž enstvenosti. Delikatni blesak bedara. Na tome se njegov
skalpel zadržavao.
Ponekad je skenirao slike i kompjuterski ih obrađivao da bi
zadovoljavale razne fantazije. Mogao je da zameni odevenu iguru
golom, da u najrazlič itijim stilovima menja njenu kratku, crnu, gotovo
deč ač ku kosu koju je skoro uvek imala. Mogao je da je postavi u pozu
koju god bi pož eleo, da radi lude stvari s bojama i teksturom. Cak je
pronaš ao i fotogra ije s autopsije, pa je njenu glavu montirao na
leš eve na kojima su se na hladnom, klinič kom svetlu, videle otvorene
utrobe.
Međutim, otkrio je da ga takve stvari malo zadovoljavaju. To je
bilo previše... udaljeno.
Mož da je to bilo to. A mož da je bilo neš to drugo. Samo je znao da
je kompjuter, iako je koristan za istraž ivanje, viš e nego neupotrebljiv
za zadovoljavanje njegovih poriva.
Ali fotografije...
Završ io je poslednji rez na jednoj fotogra iji i paž ljivo izvadio
iseč eni deo. Snimana u potaji, izlazila je iz apoteke, vukuć i kese, s
napetim izrazom lica.
Iako je bio oktobar, dan je bio dovoljno topao da je nosila kratke
rukave, tanku letnju suknju i sandale.
Pomislio je da su joj nokti na nogama lakirani. U tamnocrveno,
mož da svetloruž ič asto. Bio je gotovo siguran u to, iako slika nije
mogla da mu potvrdi tu slatku sumnju.
Drž ao je iseč ak u skupljenoj ruci za trenutak, samo už ivajuć i u
njemu. Palcem je než no trljao glatki papir fotogra ije, prateć i obrise
njene suknje, ispod koje su bila njena gola bedra. Prouč avao je svaki
detalj, pamteći ga.
Zatvorio je oči.
U mislima ju je dodirivao.
Meka koža. Topla. Gotovo da peva od životne radosti.
U drugoj ruci osećao je hladnoću sečiva.
Otvorio je usta počevši brže da diše.
Meka kož a. Topla. Onda trzaj. Radost se pretvara u primalni krik
užasa i bola, od kog mu celo telo obuhvata plamen.
Meka koža. Vlažna. Glatka.
Crvena.
Razmazao je crveno po njenim drhtavim grudima. Posmatrao je
kako sija na svetlu dok se ona mrda. Sluš ao je a... a... a... ropce,
primitivne zvuke agonije. Dobovali su mu u uš ima, kao zvuk krila,
srca, kao njegov sopstveni puls.
Plamen u telu postajao mu je sve vreliji, dah mu se ubrzavao,
oš trica u ruci prodirala je ž estokim zamasima, ponovo i ponovo i
ponovo...
Jedva da je č uo svoj orgazmič ni krik od nemuš tih, plač nih zvukova
koje je ispuštala dok je umirala.
Meka koža.
Vlažna.
Glatka.
Crvena.
 3.

Sreda, 8. oktobar

Povratak u Venturu, u Dž ordž iji, srazmerno mali grad nedaleko od

Atlante, nije bilo neš to š to je Deni ž elela da uč ini, pa ga zato nije baš
isplanirala. Već ina njene odeć e i drugih stvari i dalje joj se nalazila u
stanu u Atlanti. Spakovala se kao da ide na nedelju dana odmora, a to
je bilo pre gotovo mesec dana. Ipak, odeć a nije predstavljala veliki
problem, s obzirom na to da je ž ivela sa sestrom bliznakinjom.
Međutim, i ona i Paris ulož ile su mnogo truda da bi ž ivele svaka svoj
ž ivot kao odrasle osobe, a ponovni boravak pod istim krovom nije im
baš pomagao da istraju u toj nameri.
U stvari, ta okolnost im je i suviš e olakš avala da se vrate u navike i
rutinu iz devojač kih dana. Kao š to je bio redovni odlazak jednom
nedeljno do Smitove apoteke u centru, jer to je bilo jedino mesto u
Venturi gde se mogao kupiti pravi-pravcati domać i sladoled, a prodaja
je i dalje odlič no iš la. Bliznakinje su imale obič aj da svake noć i pre
spavanja pojedu sladoled.
Deni je to nedostajalo u Atlanti, iako je i tamo nastavila da održ ava
tradiciju. Doslovno nije mogla da zaspi bez makar i najmanje porcije
sladoleda uveč e. Međutim, umesto domać eg, morala je da se zadovolji
industrijski proizvedenim, a za nju tu prosto nije bilo poređenja. O,
bože.
Sladoled.
Trideset jedna godina, a najveć e zadovoljstvo koje celog dana
iščekuje jeste sladoled koji će podeliti sa sestrom pre spavanja.
Spavanje u jedanaest, u većini dana.
– Koja sam ja bednica – promrmlja ona i spusti dve kese koje je
vukla, pokušavajući da iskopa ključeve od kola s dna tašne.
– Dozvoli.
Deni se ukoč ila videvš i par vrlo muž evnih ruku kako podiž u kese
koje je spustila. Polako je podizala pogled, prateć i č oveka koji se
uspravljao i primeć ujuć i da je i dalje besprekorno vitak, da su mu
ramena i dalje š iroka i jaka, i da je i dalje zgodan poput likova
opisanih u ljubavnim romanima.
Crna kosa poč injala je da mu sé di na slepooč nicama, a u uglovima
prodorno plavih oč iju pojavila se pokoja bora, ali i dalje je imao lice
zavodnika.
Markus Persel.
Ventura je bio dovoljno mali grad da je mogla da oč ekuje kako ć e
pre ili kasnije naleteti na njega. Nadala se da ć e to biti kasnije. Mnogo
kasnije.
– Ćao, Deni. Kako ti idu trikovi?
Od tog starog pozdrava iz detinjstva neoč ekivano joj se steglo grlo,
ali pomislila je da joj je glas dovoljno miran da bi sakrila uzbuđenje
kad mu je odgovorila onako kao što je uvek činila.
– Zec mi je pobegao, ali mi je š eš ir ostao. Kako ide tvoj
mađioničarski šou?
– Nije baš neki nastup ovih dana, naž alost. Prelepa asistentkinja
dobila je bolju ponudu, a posle toga nekako nije bilo mnogo smisla.
I to je bilo to.
U Marka se mogla pouzdati da nikad neć e okoliš ati oko neč ega š to
bi ona izbegavala koliko god može.
Izbegavanje je bilo njen odbrambeni mehanizam, nikako njegov.
– Nije bila bolja ponuda – č ula je sebe kako govori. – Samo...
promena koja mi je bila potrebna. Koja nam je oboma bila potrebna.
Ti si hteo da ostaneš ovde, ja nisam.
– Nikada me nisi pitala da li je tako, Deni.
To ju je uzdrmalo, ali samo na tren. – Ti si uvek bio ukorenjen
ovde. Nisam morala da pitam. A kad je Paris odluč ila da ostane, znao
si da ja moram...
– Da odeš. – On slegnu ramenima. – Ipak, evo te ovde.
– U poseti sam. Zato što sam potrebna Paris.
– Da, razvodi su ovde uvek vruć a tema, tako da sam č uo. Nije joj
lako, ali bolje joj je bez njega.
– Je li? A kako to? – Bila je spremna da prič a o bilo č emu drugom,
č ak i o sestrinom teš kom razvodu. Sto joj je govorilo neš to prilič no
uznemirujuće o sopstvenim osećanjima.
– Tako š to postoje neke stvari koje muž prosto ne sme da kaž e o
svojoj ž eni. Cak ni kad je pijan. U stvari, naroč ito ne kad je pijan. A
nikad drugom muškarcu.
 Deni nije mogla da izgovori pitanje, ali znala je da joj se ono vidi
na licu.
– Ne bih mnogo da ponavljam, Deni. Prič ao je svaš ta, verovatno u
svim barovima duž Istoč ne obale, poš to je mnogo putovao. Govorio je
da mu je bukvalno teret, da ga sputava. Da nema niš ta svoje. Ni misli,
č ak ni snove. Da nema prostora samo za sebe, u koji ona ne bi ulazila.
Rekao je da mu se od nje ponekad ježi koža.
– Znala sam da mu nije lako da se nosi s tim, ali...
– Nije se nikako nosio, veruj mi. To je bilo neš to š to Den nikad nije
prihvatio, č ak se nikad nije ni navikao. On je to mrzeo. Već to je bilo
dovoljno loš e, s obzirom na to da se ož enio Paris. A kad nepoznatim
ljudima po barovima prič aš kako ti ž ena bukvalno zna š ta misliš i o
č emu sanjaš i kako ti je od toga muka, tad si prekorač io crtu. – Mark
slegnu ramenima. – Bez obzira na to da li je bilo ko zaista sluš ao ili
mislio kako je to samo pijano lupetanje, to ne ublaž uje č injenicu da se
ponaš ao kao kreten. Pred kraj je mnogo pio. Mnoge je noć i proveo
kod mene u zatvoru trezneći se.
Paris joj je rekla da je Mark postao š erif, ali morala je to da
prokomentariš e. I da promeni temu. – Nikad ne bih pomislila da ć eš
završiti kao policajac.
– Da, pa, stvari se menjaju.
Nije se sve promenilo, pomisli Deni, ali bila je nervozna, nesigurna
i vrlo svesna da stoje na trotoaru ispred apoteke u centru Venture,
pred bogom i polovinom stanovnika grada, koje ž ivo zanima š ta se
između njih događa.
– Moram da idem – reče naglo – sladoled mi se topi.
Na njeno veliko olakš anje, on nije odgovorio na taj nespretni
komentar, iako je verovatno to zasluž ila, već je samo rekao: – Traž ila
si ključeve, čini mi se? Jesi li ih našla?
Deni pokaza ključ eve, daljinski otključ a vrata dž ipa parkiranog
samo nekoliko metara dalje i, dok su farovi treptali da to potvrde,
prihvati kese koje joj je on pružio.
– Čuvaj se, Deni.
U tom pozdravu bilo je neč eg konač nog, neč eg š to bi trebalo da
prihvati sa zahvalnoš ću, ali nije se odmakao ni nekoliko metara, a ona
zač u sebe kako govori. I bila je svesna kobne izvesnosti da je taj
trenutak prekretnica u njenom životu.
 A nije imala pojma šta je čeka.
– Mark?
On zastade, pogleda u nju i podiž e obrve, ali bez posebnog izraza
na licu.
– Da li se neš to... loš e dogodilo u Venturi u poslednje vreme? U
okrugu? Mislim, nešto stvarno loše? Čitam novine, ali...
– Misliš neki zločin?
– Da.
On se namrš ti. – Niš ta neuobič ajeno. Nekoliko pljač ki, porodič ne
svađe, posedovanje droge, nekoliko otkrivenih laboratorija
metamfetamina...
– Ništa drugo?
On polako odgovori: – Dva sluč aja nestalih osoba, koji me pomalo
uznemiravaju.
– Žene?
– Jedna je tinejdž erka č iji roditelji veruju da je pobegla od kuć e
pre nekoliko nedelja. Druga je ž ena č iji vrlo uplaš eni muž insistira da
ga ona nikad ne bi ostavila sopstvenom voljom.
– Kada se to dogodilo?
– Prošle nedelje. I još joj nema traga. Šta ti znaš o tome, Deni?
– Ništa. Ne znam... ništa. Samo... pazi se, to je sve.
On koraknu k njoj i utiš a glas iako nikog nije bilo u blizini. – Sta si
sanjala, Deni?
Nije mogla da skrene pogled. Nije mogla da ga laže.
Ne Marka.
– Niš ta konkretno. Nijedno ime ili lice. Cak ni zloč in za koji bih
mogla da budem sigurna, osim... osim da je straš an. – Pomislila je na
nestalu tinejdž erku i ž enu i osetila hladnoć u uprkos toploti
ranopopodnevnog oktobarskog sunca. – Znam da je neš to straš no, da
se ovde nalazi neki otrov. Neko zao, a ne znam ko je to.
– Deni, oboje znamo da zlo nema rogove i rep kojima bi nam
stavilo do znanja da je pored nas. Ako ima bilo š ta drugo š to mož eš da
mi kažeš...
– Ne, nema. Barem još ne.
Mark se još više namršti i približi k njoj. – To si sanjala više puta?
Ona klimnu glavom, nespremna da prizna da se to događa skoro
svake noći.
 – Dobro. Več eras dođi po mene. Povedi me sa sobom. – Deni je tek
kasnije shvatila da nije bila ni blizu toliko š okirana tom idejom koliko
je trebalo da bude. U tom trenutku, međutim, ona samo zavrte glavom
i reče: – Ne mogu to da uradim.
– Naravno da možeš. Radila si to ranije.
– To je bilo pre mnogo godina, Mark. Kao da je bilo u prethodnom
životu. I nisam imala pojma koliko je bilo opasno.
On nač ini još jedan korak, tako da je sada stajao tik ispred nje,
tako blizu da je morala da pomeri glavu da bi mogla da ga gleda u oči.
– Meni se kož a nikad nije jež ila, Deni – reč e on tiho. – Ja se nikad
nisam plaš io. Nikad to nisam mrzeo. Nikad nisam pomislio da si ti
zbog toga iš ta drugo osim jedinstvena i izuzetna ž ena koju sam voleo.
U slučaju da to ne znaš.
Imala je blagi osećaj da su joj usta otvorena.
– Dođi po mene večeras – ponovi Mark. Potom se okrenu i ode.
Deni je nekako uspela da s kesama uđe u dž ip. Pomislila je kako se
domać i kolač sa suvim grož đem koji je kupila verovatno zgnječ io, jer
je stezala kese svom snagom, a bila je sigurna da se sladoled otopio.
Nije je bilo briga ni za jedno.
U slučaju da ne zna.
U slučaju da ne zna.
Blagi bože, gospode bože!
Još je bila potresena kad joj je zazvonio mobilni telefon i tek kad je
zvonio nekoliko puta, izvadila ga je iz taš ne. Pomislivš i kako treba da
nabavi drugu taš nu ili da barem sredi ovu koju ima, odgovorila je na
poziv, znajući i bez gledanja broja da je to Paris.
– Imamo posetu – najavi Paris.
Deni zatvori oči. – Nemoj da mi kažeš.
– Nažalost, moram. Miranda Bišop je ovde. S Džonom.

Zamenik š erifa Dž ordan Svejn ponosio se svojim profesionalizmom.

Svojom posveć enoš ću i inteligencijom. Britkim umom. I č injenicom da
je izgledao baš kul u uniformi, zahvaljujuć i genima i redovnom
jutarnjem vežbanju.
Takođe, bio je dobro poznat po č elič nom ž elucu, a baš to ga je
izdalo u sredu posle podne.
 – Izvini zbog ovog – promrmljao je dok se už urbano vrać ao iz
ž bunja koje je bilo udaljeno tek nekoliko metara, ali dovoljno daleko
od žute policijske trake za ograđivanje mesta zločina.
Brundajuć i, š erif mu odgovori: – Pa, bar si to uradio izvan trake.
Iznervirao bih se da si zagadio mesto, Džordane.
– Kako sam mogao da ga zagadim još više nego što već jeste?
– Duhovito.
– Pa i nije. – Dž ordan proguta pljuvač ku i pokuš a da ne misli na
krv i utrobu koji su bili svuda oko njih. A to je bilo viš e nego teš ko, jer
je bilo nemoguće izbeći ih.
Kuć a je bila prazna, sa znakom NA PRODAJU u č istom prednjem
dvoriš tu. Nalazila se na kraju dugač kog prilaza, na povelikom placu,
š to je verovatno bio razlog zaš to niko nije primetio masakr koji se
dogodio u dobro održ avanom, pre toga veoma lepom i mirnom
zadnjem dvorištu s bazenom.
To jest, niko, sve dok baš tovan nije doš ao da obavi redovno
održ avanje i zaš ao iza kuć e s kolicima punim alatki i opreme koji su
mu bili potrebni da započne pripremu biljaka za nadolazeću zimu.
Kolica su, prevrnuta, stajala tamo gde ih je ostavio, neposredno
ispred bazena, poš to je pobegao kad mu je pogled pao na iskasapljene
delove tela.
A bila je to prava klanica. Ono zbog č ega je Dž ordan poleteo u
ž bunje da povrać a izgledalo je kao da je neko propustio celu kravu
kroz mašinu za seckanje drveta.
– Pobogu, Mark, koja bi životinja uradila ovako nešto?
– Ona koju moramo da uhvatimo. – Mark je drž ao providnu
plastič nu kesu za skupljanje dokaza, u kojoj je bio veliki, okrvavljeni
lovač ki nož s nazubljenom oš tricom. Prouč avao ga je, mrš teć i se. – Sta
misliš, na koliko mesta se ovo prodaje?
– Uh, pa najmanje na deset ili viš e u okrugu. Ne rač unajuć i
zalagaonice.
Mark klimnu glavom. – Tako sam i ja procenio. Teš ko da ć emo iz
ovoga izvuć i neki koristan trag. Osim toga, to š to ga je ostavio nasred
mesta zloč ina znač i da je ubica ili veoma glup, ili veoma siguran da
nećemo moći da povežemo nož s njim.
– Mrsko mi je da pomislim kako je neko ko je toliko zao
istovremeno i pametan – reč e Dž ordan – ali takođe mislim da bismo
zažalili ako bismo pretpostavili drugačije.
– Da. Ipak, utvrdićemo šta možemo.
– Mož da ć e nam se posreć iti – slož i se Dž ordan, pomalo
sumnjič avo. Mark ga pogleda sa strane, pa rukom pozva jednog od
dva kriminalistič ka tehnič ara i dade mu nož . – Mališ a, jeste li ti ili
Tereza našli bilo šta što mi nismo videli?
– Niš ta zasad, š erife. – Mališ a, koji je u najboljoj tradiciji tog
nadimka nadvisivao obojicu prisutnih, kao uostalom i već inu ljudi,
pospano je treptao oč ima i potiskivao zevanje. – Mož da ć emo morati
da pomerimo traku još nekoliko metara, mislim da sam naš ao
nekoliko delova njenog tela na samoj granici prostora koji smo
okružili.
Dž ordan se baš bio spremao da jetko upita Mališ u da ga mož da ne
zadržavaju, ali mu se od te nove informacije stomak ponovo prevrnuo.
Mark reče stoički: – Dakle, žrtva jeste žena.
– Teš ko je reć i bez... odgovarajuć ih delova – reč e Mališ a – ali
Tereza misli da jeste. A i ja. Naš li smo vrh prsta s veš tač kim noktom.
Mali prst, čini mi se.
Džordan se ponovo povuče u žbunje.
Mališ a pogleda za njim nakratko, pa usmeri paž nju na š erifov izraz
lica. – Meni je izgovor to š to sam proveo pet godina na duž nosti u
mrtvačnici u Atlanti – reče on. – Koji je tvoj?
– Bes – reče Mark Persel.
– Aha. Ti koristiš bes kao š tit. Znao sam i druge policajce koji su to
mogli. – Mališ a klimnu glavom otvoreno prouč avajuć i š erifa. U ovom
prilič no ruralnom okrugu nije bilo mnogo ubistava, a već ina je bila u
porodici ili u afektu, pri č emu je ubica bio oč igledan koliko i ž rtva,
č esto zatican kako stoji iznad leš a, zapanjen, s piš toljem koji se još
dimi ili okrvavljenim nožem u ruci.
Takve slučajeve nije bilo teško rešiti.
Za dve godine koliko je Mališ a bio u š erifovom odeljenju okruga
Profet, ovo je bilo prvo pravo mesto zloč ina na kom je radio s
Perselom.
Zanimljiv tip, pomisli Mališ a. Rođen i odrastao ovde. Iš ao na
vrhunski univerzitet u Severnoj Karolini, diplomirao prava, vratio se u
Venturu da se bavi advokaturom. Po odeljenju se prič alo da je oduvek
bio viđen na nekoj izbornoj funkciji, da je to bila njegova porodič na
tradicija generacijama unazad i da su svi bili pomalo iznenađeni kad je
izabrao policiju umesto političke karijere.
Mališ a nije bio iznenađen. Ceo svoj odrasli ž ivot proveo je pored
policajaca, a ovaj tip je bio policajac do koske. Bilo je takvih ljudi,
mož da s urođenim smislom za pravdu ili pravednim gnevom, kao š to
je Persel priznao, koji su potrebni ovom haotič nom svetu da makar
pokuš aju da u njemu zavedu red. Neko ko ć e nositi beli kaubojski
šešir i boriti se za dobro.
Uzaludna borba, pomisli Mališ a, jer loš i momci ovih dana imaju
mnogo para i pristup prevelikom arsenalu opasnih igrač aka. Ali
sasvim sigurno č ovek mož e da provede ž ivot u potrazi za mnogo
gorim stvarima. Bio je potpuno svestan toga, poš to njegove ambicije
obič no nisu iš le dalje od vruć e i dobrovoljne kres varijante za
predstojeći vikend.
Oč igledno nesvestan da ga Mališ a prouč ava, š erif reč e: – Greš im li
ako mislim da je i ubijena ovde, a ne samo iskasapljena?
– Pored bazena ima malo arterijske krvi, tako da bih rekao da
jeste. Ne znam da l’ je bila svesna, al’ mislim da je bila ž iva još izvesno
vreme od trenutka kad je počela da krvari.
– Hoćeš da kažeš da ju je mučio?
– Kaž em da je ubica hteo da ona krvari, š erife. A sudeć i po
tragovima, vukao ju je okolo dok je to radio.
– Zašto, zaboga?
– Mož da je slikao sliku za nas. – Mališ a napravi grimasu kad ga je
š erif pogledao. – Izvini. Ali ne š alim se. Već ina tragova pokazuje da je
ona bila nepomič na dok ju je pomerao okolo. – On pokaza na obliž nji
deo dvoriš ta poploč anog betonom na kom bi i laik prepoznao krvave
tragove od tegljenja leša.
– Kao onaj tamo. I onaj s druge strane bazena. Ja nisam profajler,
ali video sam viš e nego dovoljno okrvavljenih mesta zloč ina, a ovo je...
stvarno, stvarno uvrnuto.
– Više bih voleo da si rekao grozno i užasno.
Mališ a ga je pogledao radoznalo, a onda slegnuo ramenima. – Kô
š to sam rekô , viđao sam i ranije okrvavljena mesta zloč ina. Al’ već ina
njih, to je rezultat kad se neko iznervira da č ovek ne poveruje koliko i
onda odlepi. Ako mu je oruž je nož , onda ubada, seč e, nasrć e na ž rtvu
sve dok se i dalje mič e. Ali jedini razlog š to neko pomera leš posle
ubistva jeste da ga se otarasi.
– Ovaj tip ili nije mogao da se odluč i gde da ostavi leš , ili... ili se
prosto zabavljao. Mož da je nameš tao leš da pozira. Odsecao parč e po
parč e na raznim mestima. Zakleo bih se da je bar nekoliko unutraš njih
organa postavljeno na određeno mesto i namešteno, vrlo pažljivo.
Bez primetnih emocija, Persel reč e: – Kao š to je srce, na kraju
daske za skakanje?
– Da. Mislim da bi se svaki psihijatar silno obradovao tome. Kô š to
bi mogao da napiš e rad ili dva na temu zaš to je odluč io da obavije
trideset centimetara tankog creva oko onog ž buna ruž a i zaš to tač no
polovina jetre lež i usred bazena za ptice. Još nismo pronaš li drugu
polovinu.
Persel uzdahnu. – Mališa, šta od njenog tela nije ovde?
– Pa, dosta toga, u stvari. Onaj vrh prsta je jedina kost koju smo
naš li. Ima mnogo kož e, ali u komadima, kao š to je i sve drugo. Već ina
unutrašnjih organa je tu, uključujući i delove mozga.
– On ju je i rasporio i otvorio joj lobanju.
– Tako izgleda. Zasad nismo naš li skalp, ali jesmo neš to š to meni
lič i na trag sekire na kamenu oboda bazena, a tu smo naš li mož danu
masu.
– Nožem nije mogao...?
– Ne, trebalo mu je neš to s mnogo već om masom i debljim
seč ivom. Mislim da nije koristio niš ta manje od sekirice, i to veoma
oš tre. Mož da je bilo neš to već e, ali zarez na kamenu je dugač ak samo
oko deset centimetara, s jasnim ivicama, zato mislim da nije neš to š to
ima dugačko, zakrivljeno sečivo. Kladim se na sekiricu ili sekiru.
– Nismo našli ni jedno ni drugo.
– Nismo zasada. Mož da mu je to omiljena igrač ka, pa nije hteo da
je ostavi.
– Da, možda.
– U tom zarezu bilo je i nekoliko vlasi, koje se nisu jasno videle
zbog usirene krvi. Previš e je krvi da bi se razaznalo koje su boje, ali
kad se vratimo u laboratoriju, znać emo bar neš to viš e o ž rtvi. Opet
kaž em, nisam profajler, ali mislim da verovatno nije nameravao da
ostavi nimalo kose, zato i to malo š to smo naš li mož e da se ispostavi
kao veoma važno.
Persel je gotovo prikovao pogled za kraj daske za skakanje koja je
stajala iznad bazena obojenog u crveno, na kojoj je i dalje lež alo srce
ubijene ž ene, a Mališ a je mislio kako on potpuno kontroliš e bes
izuzetnom snagom volje.
– Vrh prsta – reč e konač no š erif – je li dovoljan za uzimanje
otiska?
– Dovoljan je.
– Dobro. Donesi mi taj otisak, Mališ a. I svaki drugi podatak koji
mož eš , uključ ujuć i tvoje teorije i pretpostavke. Cak hoć u da č ujem i
tvoja nagađanja. Jasno?
Mališ a nije odgovorio, samo je klimnuo glavom i krenuo neš to
brž e nego inač e da obavlja poslove. Mož da je Marku Perselu bes
zgodan štit, pomislio je, ali upravo počinje da se puši.
Nije želeo da bude u blizini kad mu konačno eksplodira.

Ona je znala.
Mark se pitao je li to bilo ono š to je Deni sanjala i molio boga da
nije. Ne ovo.
Ali ona je znala da ć e se neš to loš e dogoditi, ili da se već dogodilo,
a ovo je bilo toliko loš e da Mark nije ž eleo da ikada viš e vidi neš to
slično.
Međutim, u dnu stomaka pritiskala ga je slutnja, teš ka kao olovo,
koja mu je govorila da je ovo samo poč etak, da ć e stvari postati
mnogo gore, a ne bolje. Deni je izgledala zabrinuto, š to je već bilo
dovoljno neobič no. Nije mnogo odavala, kao š to nikad nije. Ali osetio
je njenu uznemirenost, koja ga je pogodila kao udarac u stomak, i to
iznenadno obnavljanje njihove stare povezanosti zateklo ga je
nespremnog.
Toliko nespremnog da joj je rekao o svojim oseć anjima viš e nego
što je nameravao.
– Mark? Izvini za ovo. – Dž ordan je zvuč ao i izgledao podjednako
loše, pobledeo i upalih očiju. – Ali mislim da ne mogu...
– Vrati se u stanicu – reč e mu Mark ostavljajuć i po strani sve osim
posla koji je morao da obavi. – Proveri da li imamo otiske prstiju ž ene
Boba Norvela, Karen, ili Hantlijeve kć erke. Beki. Ako ih nemamo u
dosijeima, pošalji ljude u njihove kuće da uzmu otiske tamo.
Dž ordan je izgledao još bolesnije. – Porodice ć e sigurno pitati
zašto to radimo. Šta da im kažem?
Mark nije oklevao. – Da nam trebaju svi podaci do kojih mož emo
da dođemo o nestalim osobama, a u nekim sluč ajevima otisci su
vredniji od fotogra ija. – Posle toga jeste oklevao, pre nego š to je
odluč no dodao: – Reci ljudima da pronađu neš to na č emu ima tragova
DNK. Cetke za kosu, brijač e, č etkice za zube, bilo š ta s č ega mož emo
da dobijemo ono š to nam treba. I reci im da budu diskretni u vezi s
tim.
– Dakle, porodicama ne govorimo o... ovome.
– Ne dok neš to ne budemo znali zasigurno. Do tada, ovo neka se
drž i u š to već oj tajnosti, Dž ordane, razumeš ? Ko god se bude obratio
medijima, može od sutra da traži novi posao, i to bez preporuke.
– Razumem, Mark, a i ostali koji su ovde. Ali znaš i sam da neć emo
moći dugo da to držimo u tajnosti.
– Sto duž e mož emo. – Zazvonio mu je mobilni telefon i on se
odmah javio. – Da?
– Mark, ovde Deni. Znam da si zauzet, ali...
– Znaš li gde sam? U š ta gledam? – Mark je shvatio da mu je glas
bio pregrub, ali nije mogao to da promeni.
Tiš ina s druge strane linije trajala je kratko, a onda je ona tiho
rekla: – Znam. Treba da upoznaš neke ljude. Ovde su, kod Paris.
Možeš li da dođeš?
– Krećem – reče Mark.
 4.

Morao je da iseč e njenu sliku s druge fotogra ije, jer se prva skroz
izgužvala, ali to mu nije smetalo.
Uvek je pravio kopije.
Poš to mu je napetost malo popustila i oš trica ž udnje otupela,
mogao je paž ljivo da ukloni sve nezanimljive delove sa slike,
ostavljajući samo nju.
Ostavio ju je po strani i dohvatio sledeć u sliku, ovog puta isecajuć i
je s pozadine benzinske pumpe na kojoj je stajala pored kola i sipala
benzin.
Na sledeć oj slici bila je u parku i š etala psa. Dvoumio se, ali je na
kraju ipak isekao i psa.
Uf. Nije razmišljao o psima, ali...
Misli mu se povukoše, a on se namršti. Ne, ne pse. Ne životinje.
Ona č ak nije ni volela ž ivotinje. Nikad nije podnosila da joj budu u
dvorištu, još manje u kući. Smatrala ih je prljavim.
Isekao je psa sa snimka i bacio ga u korpu za otpatke.
Samo ona, onda.
Samo ona.
Temeljno je prebirao po slož enim fotogra ijama, dok ih nije
pregledao sve, isecajuć i paž ljivo njenu sliku sa svakog snimka i
bacajući ostatak u đubre.
Kad je završ io, briž ljivo je sakupio njene slike i odneo ih u drugu
sobu.
Ona je bila prostrana, a debeli betonski zidovi č inili su je hladnom i
stvarali odjek. Už ivao je u obe osobine, iako se zbog njegovih
nedavnih radova odjek malo smanjio.
Jaka re lektorska lampa osvetljavala je sto s ploč om od nerđajuć eg
č elika u sredini sobe, ali on to trenutno nije primeć ivao. Priš ao je zidu
koji je od betonskog poda do otvorene tavanice s gredama bio
prekriven precizno poređanim kvadratnim ploč ama plute. Na njih su
bile paž ljivo usmerene manje halogene lampe, koje su bile poređane u
dugačkom nizu na jednoj od greda.
Sve je bilo savršeno poređano.
 Koristio je lasersku libelu. Zgodna stvarč ica, vrlo korisna. Svaki
kvadrat plute bio je dimenzija š ezdeset puta š ezdeset centimetara i
svaki je bio uokviren debelom linijom crne boje koja je razdvajala
susedne kvadrate. Tri su bila gotovo popunjena iseč cima ž enskih
igura, svaka ž ena imala je svoj kvadrat, od kojih nijedan nije bio ni
blizu drugog.
– Zivimo sami – promrmlja on – umiremo sami. Odmakao se za
trenutak, pa odabrao kvadrat blizu sredine sobe, ponovo proverivš i
da li je odvojen od drugih. Povukao je kancelarijsku policu na
toč kić ima da bude bliž e kvadratu, paž ljivo stavio slike na sjajnu
metalnu površinu i otvorio plastičnu kutiju s belim rajsnedlama.
Trebalo mu je najmanje petnaest minuta da paž ljivo poređa slike i
prikači ih na tablu od plute. Naravno, ostavio je prostora za nove slike.
Biće ih još. Prvo dolaze slike. Pa lov, pa onda ona.
A onda ć e se slike njene metamorfoze pridruž iti drugima na tabli.
Sve dok konačno ne bude gotovo. Dok ona ne bude gotova.
Konač no se okrenuo od svog izlož benog zida i otiš ao do sredine
sobe i stola.
Ona je bila č vrsto vezana, naravno. Uvek je pazio na to. A i lekovi
su uč inili svoje. Ona je tek sada dolazila sebi, treptala je pokuš avajuć i
da izoštri sliku.
Sačekao je dok nije uspela u tome, dok ga nije ugledala. Posmatrao
je kako se te oč i š ire od už asa. Nasmeš io joj se: – Zdravo, srce. Ludo
ćemo se zabaviti.
 5.

Iako je letnje rač unanje vremena i dalje važ ilo, sunce je zalazilo a
vazduh postajao izrazito hladniji dok je Mark parkirao automobil bez
policijskih oznaka na prilaz renovirane seoske kuć e Paris Kinkejd na
kraju grada. Pretpostavio je da je njen BMW u garaž i, poš to ga nije
video i poš to je ona bila poznata po tome š to ne voli da ostavlja kola
napolju.
Denin dž ip bio je na prilazu ispred Markovih kola, a pored njega
bio je parkiran neupadljiv crni džip.
Neupadljiv, malo sutra. Što prosto nisu stavili tablice na kojima piše
FBI?
Bez obzira na standardne tablice drž ave Dž ordž ija, Mark je
prepoznao vozilo FBI-ja.
A poš to nije ž eleo da razmiš lja zaš to su agenti FBI-ja tu, baš tog
dana, bez poziva i, daj bož e, bez potrebe, obratio je paž nju na vozilo
koje ga je iritiralo.
I pored svih dž ipova na putevima, na ovom prosto kao da je pisalo
č emu služ i. Bio je suviš e oč igledan za njegov ukus. On nikad nije nosio
uniformu, kad god je mogao da izbegne, nije otvoreno nosio oruž je i
uvek se trudio da njegov automobil bez policijskih oznaka izgleda kao
da pripada nekom biznismenu, a ne policajcu.
Nije voleo da ga primeć uju dok pazi na red u svom gradu. Za neke,
on je imao politič ku funkciju, ali on sebe nije tako dož ivljavao, a
verovatno je znao viš e o događanjima u Venturi nego bilo koji š erif
pre njega.
Mada mu nije uvek bilo drago što je tako dobro obavešten.
Kao š to je bilo sluč aj sada. Od saznanja da je bar jedan stanovnik
Venture umro straš nom smrć u, a da je policija pronaš la samo delić e te
osobe, prevrnuo mu se stomak, slič no kao i njegovom prvom
zameniku. Razlika je bila u tome š to je Dž ordan zaista povrać ao i tako
iz sebe izbacio otrove, pa je mogao da spava kao beba.
Mark će imati noćne more nedeljama.
Pod pretpostavkom da uopšte zaspi.
Deni ga je doč ekala na prednjem tremu, bledog i umornog lica na
kom su se prethodne brige sada još više uočavale.
– Izvini – reč e mu odmah. – Kad smo prethodno razgovarali, u
gradu, nisam znala.
– Znala si nešto. – To nije sasvim zvučalo kao optužba.
– Neš to jesam, ali ne to. Ono š to sam znala, ono š to sad znam ili
mislim da znam, još se nije dogodilo.
Mark je na tren razmislio o tome, pa slegnuo ramenima i ostavio to
za kasnije. Trenutno, morao je da se posveti onome što se dogodilo, ne
onome što može da se desi.
– Kad si me zvala pre nekoliko minuta, znala si.
– Zato š to mi je neko rekao. Uđi, Mark. Tu su ljudi koje treba da
upoznaš.
E biajevci. Ali zašto dolaze ovako? Tako... neslužbeno. Nije nastavio
da misli o tome. – Već si mi rekla. Ko su oni?
Izgledalo je da Deni nije iznenađena ili iritirana njegovom
tvrdoglavoš ću, već mu je spremno odgovorila. – Jedan je Dž on Garet.
Verovatno si čuo za njega.
– Cuo sam da je veoma bogat i uticajan. Ne pada mi na pamet š ta bi
on radio u Venturi.
– On je takođe i dobar č ovek koji pokuš ava da pomogne. On i
njegova ž ena, Megi, vode... organizaciju za koju radimo Paris i ja. Je l’
znaš za Hejven?
– Znam samo da nije državna.
– Ne, privatna je.
– Ne znam mnogo viš e od toga. Znam da je Paris dosta putovala
zbog posla, ali koliko se seć am, nikad nije mnogo prič ala o poslu, osim
š to je jednog dana u prolazu pomenula ime organizacije. Izgledalo mi
je da ima vrlo fleksibilno radno vreme.
– Pretpostavljam da su mnogi to primetili – promrmlja Deni.
– Kad te nema na nedelju dana, a posle toga ne ideš na posao
mesec dana ili duž e, da, ljudi to primete. Iskreno, međutim, mislim da
je već ina zaključ ila, bar u poslednjih godinu dana, da je i dalje
izdržava bivši muž.
– Uf, neće joj se svideti ako sazna.
– Pa, iznenadilo bi me da već ne zna. Trač evi u Venturi teš ko mogu
da se sakriju, to svi rade iz rekreacije. Hoć eš da ti kaž em u koliko je
gradova Den bio zbog posla proš le godine? A koliko sam shvatio, bilo
je i klađenja na to da li su on i Paris pokuš ali da se mire dva ili viš e
puta.
– Nadam se da si se kladio da nisu.
– Da znaš i da jesam. – I, sasvim namerno, dodade: – Ja sam malo
bolji od proseč nog građanina Venture kad se radi o proziranju
bliznakinja Džastis.
Na tren mu se uč inilo da ć e mu neš to odgovoriti na tu temu, ali
Deni samo odmahnu rukom. – Ali grad ne zna mnogo o Hejvenu. Znaš
li ti nešto više?
– Priznajem da sam bio radoznao, pa sam se raspitao. Sudeć i po
policijskom rekla-kazala, u pitanju je nevladina organizacija,
sastavljena od pojedinaca koji navodno imaju parapsihološ ke
sposobnosti, ljudi koji su na ivici da budu proglašeni ludacima.
– Baš ti hvala.
– Samo ti prenosim ono što sam čuo.
Uprkos onome š to je rekla, Deni nije izgledala uvređeno, već je
samo klimnula glavom. – Dobro. Šta si još čuo?
– Da Hejven nudi š irok spektar usluga, od savetovanja policije u
reš avanju sluč ajeva, preko vođenja nezavisnih istraga povodom
prevara osiguravajuć ih druš tava, sve do ubacivanja preruš enih ljudi u
velike kompanije radi dobijanja dokaza o industrijskoj š pijunaž i. Kao i
to da vi u Hejvenu istražujete bilo šta, za određenu cenu.
– Dž on je bio u pravu – reč e Deni upola glasa. – Moramo da
poradimo na imidžu.
– Glasine nisu tačne?
– U osnovi jesu. Mi uglavnom jesmo medijumi, s različ itim
stepenima snage i moguć nosti kontrole parapsihološ kih sposobnosti.
Mnogi od nas su... pomalo neobič ni, č ak i za medijume, sa
sposobnostima za koje ne postoje nazivi nigde u struč noj literaturi.
Imamo izuzetno leksibilno radno vreme zato š to svako od nas ima
sposobnost koja mož e da bude korisna za određeni sluč aj ili istragu,
ali nikako za svaku od njih. Paris i ja... pa, ti bi bar morao da znaš da
ono š to mi mož emo da uradimo uopš te nije korisno u istraž ivanju
uobičajenih slučajeva.
– Poš to znam da ti vidiš buduć nost samo u snu, a da Parisine
sposobnosti dolaze do izraž aja samo kad se vas dve udruž ite, da,
shvatam da vaše sposobnosti imaju ograničenja u primeni.
 – Tačno tako.
– A ipak imate posla.
Ona klimnu glavom. – Iznenadio bi se kad bi znao koliko mnogo
neuobičajenih slučajeva ima. A možda i ne bi. Ja jesam.
Umesto da je pita za detalje, Mark reč e: – Jesu li tač ne glasine o
tome šta Hejven nudi?
– Mi zaista savetujemo i istraž ujemo. Radimo i s policijom i s
privatnim preduzeć ima i pojedincima. Radimo s prikrivenim
identitetom, ako tako nalaže situacija.
– Nudite usluge onome ko najviše plati?
Ona zavrte glavom. – Ne, to nije tač no. To stvarno nije tač no. Cuj,
je l’ znaš za Specijalnu kriminalističku jedinicu FBI-ja, SKJ?
Ahhhh.
Sad mu je bilo jasno š ta radi vozilo FBI-ja na prilazu Parisinoj kuć i,
iako mu je i dalje bilo sumnjivo vreme dolaska, š to ga je veoma
brinulo.
– Cuo sam za nju – odgovori Mark. – Stekla je ugled u poslednjih
nekoliko godina zbog dobro obavljanih poslova i visokog procenta
reš enih sluč ajeva. Takođe, sve lokalne policije koje su radile s njom
smatraju je pouzdanom jer radi ono š to kaž e da ć e uraditi: savetuje i
pomaž e, ne preuzima posao. I ne preuzima zasluge, bar ne javno. U
stvari, ostaje u senci koliko god može.
– Hejven je, u suš tini, civilni ogranak SKJ-a. Dž on Garet ima dobrog
prijatelja u jedinici i jednom prilikom je uč estvovao u istrazi. I tako,
korak po korak... Ideja da se stvori privatna organizacija izgledala je
logič no, ako ni zbog č ega drugog, a ono da ne propadnu takvi talenti.
Kad je sastavljao jedinicu, njen š ef je okupio jake medijume koji
prosto nisu bili podobni za policiju i FBI.
– One koji su suviše nezavisni?
Deni poč e da odmahuje glavom, ali onda slež e ramenima. – Neki
od njih, sigurno. Ljudi koji ne vole pravila, koji nisu... za timski rad.
Emocionalni problemi kod njih su pre pravilo nego izuzetak, i to im
ponekad smeta u poslu, nekima viš e, nekima manje. Mislim,
koriš ćenje parapsihološ kih sposobnosti mož e mnogo da lič i na trik, i
mnogi od nas su imali loš a iskustva s policijom. Pored toga, sama
č injenica da si medijum izgleda da neke od nas č ini... osetljivim. Teš ko
je s nama raditi, ili bar raditi u određenim krutim strukturama, kao š to
je policija.
– Tako da radite izvan zakona.
– Nismo mi prevaranti, Mark.
– Niste?
– Ne. – Ona kratko uzdahnu i dodade: – Nisam oč ekivala da ć u
morati da te ubeđujem. Ne tebe.
– U š ta da me ubeđuješ , Deni? Da su parapsihološ ke sposobnosti
stvarne? Oboje znamo da ja u to verujem. To ne znač i da se
automatski slaž em kako je dobra ideja da se spajaju emotivno
nestabilni medijumi i ubice koji su reklama za psihičku labilnost.
Ona se vidno trgla. – Miranda je rekla da je to loše, ali...
– Ko je Miranda? FBI ili Hejven?
– Ona je u SKJ-u. Njen muž , Noa Biš op, stvorio je jedinicu, borio se
za nju, regrutovao prave ljude. Zvanič no, on je š ef, ali oni je vode
zajedno. Oni dele... posebnu vezu. Uđi, Mark. Sasluš aj š ta imaju da ti
kažu.
On i dalje nije mrdao. – Ne sećam se da sam tražio pomoć.
Deni je oklevala, a zatim odluč no rekla: – Mislim da bi već ina
š erifa na tvom mestu č ekala. Istraž ivali bi ovo ubistvo kao
pojedinač no. Pa zatim sledeć e. I mož da bi, posle treć eg ili još kasnije,
shvatili da je u pitanju serijski ubica. Tada bi traž ili pomoć . A tada bi
bilo prekasno.
– Većina šerifa.
– Da, ali ne i ti.
– Zato što...?
– Zato š to za tebe nije najvaž niji tvoj ego, nego pravda. Zato š to ti
bolje od već ine oseć aš da svuda oko nas postoje mrač ne sile, sve
vreme. I zato š to je ono š to si danas video samo vrh ledenog brega i ti
to osećaš. Duboko u sebi, ti to znaš.
– Deni...
– To je zlo, Mark. Ispod površ ine onog š to si danas video nalazi se
č isto, sirovo zlo. Neš to s č im nikakav uobič ajeni policijski rad ne mož e
da se nosi.
Uzdahnula je i dodala: – I ti to znaš.

Dž ordan Svejn ponosio se ne samo svojim dobrim izgledom, nego i

č injenicom da je dobar policajac. Nije se zaposlio u š erifovom
odeljenju samo zato š to je to bio bolji posao od prodavanja osiguranja
ili nekretnina.
Zaista je želeo da pomaže ljudima.
Do sada je njegova karijera uglavnom tekla glatko, kako je
planirao.
Do sada.
– Prvi napola slobodan dan koji smo dobili – reč e mu Tereza Miler
snuž deno. – Mališ a i ja treba da obuč avamo sve druge kako se
prikupljaju potencijalni dokazi i uzimaju uzorci DNK.
– Tereza, znam da mnogo tražim, ali...
– Mnogo? Pobogu, Dž ordane, ti si taj koji je bacao peglu na mestu
zločina, kol’ko ono beše, najmanje dvaput danas.
– Nije me sramota – reč e on sasvim iskreno. – Da sam hteo da
izbliza gledam krv i utrobu, prijavio bi se za tu vrstu policijskog rada.
Ali ti to jesi odabrala, Tereza. I dok ne dobijemo taj napola slobodan
dan, potrebno je da ti vodiš jedan, a Mališ a drugi tim, i da uzmete
otiske prstiju i uzorke DNK iz Norvelove i Hantlijeve kuće.
– Sranje.
– Danas.
– Dan je završen, Džordane. I zašto to mora da bude odmah?
– Zato š to je š erif tako rekao. Zato š to je to već trebalo da bude
urađeno, čim smo dobili izveštaje o nestalim osobama.
– To nije propisani postupak, ne za svaku nestalu osobu.
– Sad jeste. Cuj, Tereza, izvini, ali ti i Mališ a morate to da uradite.
Oboma ć e vam biti plać eno dvostruko prekovremeno, ako ti to
pomaže.
Uzdahnula je i po prvi put izgledala jednostavno umorno. – Ne
pomaž e mi mnogo. Ne znam kako ć u na oč i tim porodicama kad znam
da sam pola poslepodneva verovatno skupljala delove njihovih
voljenih.
– Da, da, znam.
Ona ispravi ramena. – U redu, reć i ć u Mališ i i okupić emo timove.
Oni ć e uzimati otiske prstiju od č lanova porodice dok mi skupljamo
dokaze koje nađemo. I uzorke DNK, ako možemo da ih nađemo.
– Serif je rekao da nastojimo da ne uznemirimo porodice dok
tražimo DNK – podseti je Džordan.
 – Da, č ula sam te i prvi put. Ali mož eš da poruč iš š erifu kako
mislim da bi bolje bilo da porodicama otvoreno saopš ti š ta smo danas
našli, i to uskoro. Jer oboje znamo da će oni čuti za to.
– Trebaju nam pouzdane identi ikacije, Tereza. Mož da ć emo bar
jednu od porodica moć i da poš tedimo izvesnosti da im je kć erka ili
supruga isečena na komade.
Tereza se potmulo zasmeja: – Misliš da ćemo moći?
Pitanje ga je zateklo nespremnog. – Ako dobijemo pouzdanu
identi ikaciju, moć i ć emo da eliminiš emo... – On prekide reč enicu
osetivš i hladnoć u iznutra, jer je Tereza polako vrtela glavom. – Sta je
bilo?
– Dž ordane, uradila sam preliminarne analize prvih uzoraka krvi i
tkiva koje smo uzeli odande.
– I? – Odjednom, on pož ele da je povukao pitanje. Ali bilo je
prekasno.
– I mogu odmah da ti kaž em da su to krv i tkiva najmanje dve
žrtve. Najmanje.

Da Mark nije znao da je Miranda Biš op u SKJ pre nego š to ga je Paris

predstavila dvoma strancima koji su ga č ekali u njenoj dnevnoj sobi,
pogrešio bi u proceni ko je od njih dvoje u FBI-ju.
Džon Garet je stvarno izgledao kao da je agent.
Bio je krupan, š irokih ramena, sportski građen, tamne kose. Imao
je pogled nekog ko je navikao da komanduje, a tamno odelo koje je
nosio pojačavalo je takav utisak.
Miranda Biš op, s druge strane, bila je odevena neformalno, u
svilenu bluzu i farmerke, koji uopš te nisu prikrivali njene proporcije
kao s duplerice. Imala je poduž u, izrazito crnu kosu vezanu iza vrata i
bila je prva prava lepotica koju je Mark ikada upoznao.
To je bio njegov prvi utisak.
Rukujuć i se s njom trenutak kasnije, pogledao je u č elič noplave oč i
i odmah shvatio da je fantastič an izgled najmanje važ an deo njene
lič nosti. Lako je mogao da je zamisli kako se, kao agent FBI-ja, snalazi
u bilo kojoj opasnoj situaciji. Štaviše...
– Vi ste telepata – reč e on – i ne samo to. Vidovnjak. A imate i
đavolski dobar štit.
 – Rekla sam ti – promrmlja Deni.
Miranda povuč e ruku blago se osmehnuvš i: – A vi ste – reč e
prijatnim glasom – retka zverka na ovom svetu. Niste medijum, a
imate sposobnost da prepoznate parapsihološ ke sposobnosti kod
drugih. Čak i one koje se sakrivaju.
– Nije to neki naroč iti talenat – reč e joj Mark, izbegavajuć i da
pogleda Deni. – Krajnje je pasivan.
– Ali mož e da bude od pomoć i – reč e Dž on Garet dok se rukovao s
njim. – Pod odgovarajućim okolnostima.
– Možda. Nisam do sada nailazio na takve okolnosti.
Paris kratko reče: – Samo nisi bio s pravim ljudima, Mark. Sedi.
– Čeka me rešavanje ubistva – rekao je.
– Ne bi došao čak ovamo da nisi voljan da nas saslušaš. Sedi.
Bila je u pravu. Dođavola.
Mark je seo.
Soba je bila prostrana za relativno malu kuć u, ali ne toliko da bi
bilo dovoljno prostora između petoro ljudi. Osim između njih dvoje.
Deni je sedela u stolici blizu Markove, ali njemu se č inilo da je ipak
daleko, uprkos blagoj vezi koju je i dalje oseć ao. Izgledalo je da se
zatvorila u sebe, povukla, i on je znao da je to namerno.
Ona je to radila i dok je bila dete, izolovala se od svojih najbliž ih
kad bi neš to krenulo naopako. Ne zato š to joj nije bilo stalo, nego jer
je oseć ala stvari mnogo dublje nego š to je ž elela da pokaž e. Zato š to
nije ž elela da gleda neke stvari koje su joj njene veze s ljudima
omoguć avale da vidi. A to je verovatno imalo veze i s č injenicom da je
bliznakinja, zaključ io je Mark, s potrebom da bude samo svoja,
odvojena od Paris.
Mož da je zato odrasla opiruć i se da joj se bilo ko previš e približ i,
opiruć i se emotivnom vezivanju. Mark se mnogo puta pitao nije li je,
pokuš avajuć i da je zadrž i pre deset godina, u stvari oterao od sebe,
vezujući se previše čvrsto za nju.
Uhvatio je Parisin pogled i shvatio da se i Denina bliznakinja brine
za nju. Sto nije bio dobar znak. Mark se pitao da li je na Deni uticala
situacija ili ljudi koji su u nju umešani.
Da li je još uvek pokuš avala da se udalji od njega, baš od njega,
naroč ito u svetlu onoga š to joj je onako prenagljeno rekao danas na
trotoaru?
 Dž on Garet reč e, konstatujuć i č injenicu: – Vi znate da ja nisam
medijum.
Mark se uopš te nije koncentrisao na to, iako je preusmerio paž nju
na ono o č emu je bilo reč i, a to mu je bilo tež e nego š to je oč ekivao. –
Da, znam. A ipak vodite organizaciju koja koristi parapsihološ ke
sposobnosti ljudi koji joj pripadaju.
– Moja supruga ima telepatske sposobnosti, moj najbolji prijatelj je
vidovnjak. – Garet slegnu ramenima uz snuž den osmeh. – Ja vodim
računa o poslovnoj strani. To je nekako bilo logično.
– Razumem. Ono š to ne shvatam jeste š ta radite ovde. U Venturi. Vi
i agent Bišop.
Tihi smeh ote se Mirandi. – Molim te, pređimo na ti. Već ina ljudi
mog muž a oslovljava po prezimenu, tako da postoji samo jedan Biš op
u porodici. A i u jedinici.
– U redu, Miranda. Moje ime je Mark.
Ona klimnu glavom, razmeni pogled s Garetom, pa reč e: – Ovde
smo zato š to je u Venturi serijski ubica. Danas si naš ao delimič ne
ostatke jedne ili više njegovih žrtava.
– Jedne ili više ? – Nije se iznenadio koliko je ž eleo. Olovna tež ina u
stomaku govorila mu je već izvesno vreme da su obe nestale ž ene već
mrtve.
– Zasad postoje verovatno dve žrtve – reče Miranda – Najmanje.
– Treba da pretpostavim da to znaš jer možeš da vidiš budućnost?
– Ako pitaš da li sam znala unapred da ć e ubiti ovde, odgovor je
ne. Pratimo ga od poslednjeg terena na kom je ubijao, uz pomoć
mreže agenata i Džonovih ljudi.
– Mreže?
Garet reč e: – Biš op je imao ideju, cilj, da izgradi mrež u medijuma
koji bi mogli trenutno da se aktiviraju u bilo kojoj oblasti, kako bi
pomogli policiji u naroč ito teš kim istragama. Poč eo je sa svojom
jedinicom, sastavljenom od agenata FBI-ja, naravno, i nastavio da š iri
mrež u na toj osnovi. Stupio je u kontakt i s drugim policajcima,
ljudima koji su raš trkani š irom zemlje, koji vode sopstvene sluč ajeve,
ali su na raspolaganju i voljni da pomognu kad nam zatrebaju. A ja
sam razvio civilne ogranke mrež e. Hejven. Mi nismo policajci, ali svi
naš i aktivni istraž itelji su profesionalno obuč eni i imaju licence. –
Mark pogleda Deni. – Ti si privatni detektiv? – Ona ga pogleda pravo u
oč i po prvi put otkako su uš li u kuć u, iako ovlaš . – Ne, ja nisam aktivni
istražitelj.
– Denine sposobnosti su specijalne, kao što znate – reče Garet.
– Pasivne – reč e ona ponovo pogledavš i Marka. – Cak i medijumi
mogu da imaju potpuno pasivne sposobnosti.
Mark je video da se i Paris i Miranda malo mrš te, ali nijedna od
njih nije osporila ono š to je Deni rekla. Umesto toga, agent FBI-ja
vratila je razgovor na temu.
– Rač unajuć i SKJ, druge policajce i Hejven, naš a mrež a medijuma
rasla je brž e nego š to smo oč ekivali. U poslednje vreme smo... pomalo
eksperimentisali.
– Tako što pratite ubice? – upita Mark.
– Manje-više.
– Uspešno?
– Rezultati su bili proš arani – priznade ona spremno. – To
verovatno nije iznenađujuć e, kad se imaju u vidu veoma različ ite
sposobnosti naših ljudi.
– Ali ti si sigurna da znaš ko je iskasapio bar jednu mladu ž enu
ovde u Venturi u nekom trenutku u poslednja dvadeset četiri sata?
– Ko, da. Ali ne u smislu da mu znam ime ili kako izgleda.
– Dakle, ono š to znaš jeste da je to serijski ubica koga ste pratili iz
kraja u kom je prethodno ubijao. – On nije to izrekao kao pitanje, jer
nije nimalo sumnjao u odgovor.
Miranda klimnu glavom. – Nažalost, tako je.
– I potpuno si sigurna?
– Mark, nisam potpuno sigurna ni da ć e sunce izać i sutra. Prilič no
sam sigurna, ali ne potpuno. – Ona slegnu ramenima. – Da li bih mogla
da svedoč im pod zakletvom na sudu? Ne s č injenicama. Ali s
oseć anjima? Paranormalnom izvesnoš ću? Jesam li sigurna ko je taj
skot? Da.
– Zato što si imala viziju?
– Ne. Zato š to je jedna od naš ih medijuma imala uvid. A njeni uvidi
su veoma tačni. To je isti ubica.
– Nisi č ak ni pogledala mesto zloč ina – reč e Mark, znajuć i da je ta
primedba samo formalna.
– Da – reč e Miranda – jesam. Samo š to nisam bila tamo kad se to
dogodilo.
 6.

Cinjenica da je Dž ordan na kraju odluč io da se pridruž i Terezi i

njenom timu u poseti porodici Norvel manje je bila posledica toga š to
je imao potrebu da nauč i kako se uzimaju forenzič ki dokazi, a viš e
njegovog oseć aja da, iako nije jak u nauci, razume ljude. A kao
policajac, rano je nauč io da postoje neke stvari do kojih je u bilo kojoj
istrazi lakš e doć i prikupljanjem podataka od ljudi nego
popunjavanjem formulara.
Međutim, ovo je bilo njegovo prvo iskustvo s nestalom, verovatno
mrtvom osobom i njenim potresenim suprugom.
S kojim je išao u školu.
– Siguran si da nema novosti o Karen? – Bob Norvel poveo je
forenzič are do spavać ih soba koje su bile u zadnjem delu male,
uredno održavane kuće, ali nije skidao pogled s Džordana.
– Cinimo sve š to mož emo da je pronađemo, znaš to, Bobe –
Dž ordanu je bilo mnogo neprijatnije nego š to je oč ekivao i morao je
da se koncentriš e da bi zadrž ao profesionalno drž anje, bez
pokazivanja osećanja.
– Ona me ne bi ostavila, Dž ordane. Znaš to, zar ne? Da me ne bi
ostavila?
– Da, Bobe, znam. Svi kaž u da ste vas dvoje bili... da ste sreć ni
zajedno.
Ako je Norvel i primetio lapsus, ignorisao ga je. – Ne bi me
ostavila, a nema razloga zaš to bi bilo ko ž eleo da je povredi. Ne Karen.
Ona je duša od žene, stvarno jeste. Svi je vole.
– Bobe, hajde da sednemo. Timu ć e trebati nekoliko minuta da
obave posao, pa...
– Da, svakako, izvini. – Norvel ih povede u dnevnu sobu, dodajuć i:
– Mogu li nečim da te poslužim? Kafa, nešto drugo?
– Ne, hvala. – Dž ordan je gotovo istog trena zaž alio, shvativš i da bi
bilo dobro da Norvel ima č ime da se bavi, bar da bi prestao napeto da
zuri u njega. Kukavice! Radi svoj posao, zaboga! Kad su seli, Džordan se
odluč no napregnu da bude profesionalan. – Naravno, proč itao sam
izveš taj, Bobe, ali hteo sam da te pitam da li postoji još neš to š to
mož eš da mi kaž eš , bilo š ta š to ti je mož da palo na pamet u proteklih
nekoliko dana.
– Kao šta?
– Pre nego š to je nestala, da li je Karen bila na bilo koji nač in
drugačija? Da li je izgledala nervozno ili zabrinuto?
Norvel zavrte glavom. – Ne, bila je ista kao i uvek. Poljubio sam je i
otiš ao na posao. Ona je od banke dobila slobodan dan, ali ja nisam.
Kad sam se vratio kuć i, nije bila tu. – Lice mu se iznenada nabra. –
Trebalo je da joj kupim tog psa. Zelela je da ima malog psa koji bi joj
pravio druš tvo kad ja nisam kod kuć e, naroč ito kad prenoć im negde
zbog posla. Stvarno je trebalo da joj kupim tog psa.
Svestan bure emocija koja je visila u vazduhu, Dž ordan brzo reč e:
– Jesi li sam primetio neš to neobič no? Mislim, da li si video da se neko
mota po komš iluku, neko nepoznat ili neko ko ti bez posebnog
razloga deluje jezivo?
– Ovde, u komšiluku? Ne.
– A Karen ti niš ta nije pominjala? Ni ona nije videla niš ta ili nikog
od koga joj je bilo neprijatno?
Norvel se iznenada namrš ti. – Cekaj malo. Jeste mi rekla kako je
devojke u banci zadirkuju zbog nekog ko ju je fotogra isao, kako ima
tajnog obož avaoca. Ona se na to smejala, rekla mi je da misli kako je
zezaju, jer nikad nije videla nikoga.
– Kad je to bilo?
– O, dođavola, Dž ordane, još letos. Seć am se jer mi nije to
spominjala sve dok nismo bili na odmoru, na plaž i. Iskreno, malo se
jesam najež io, na tren. Seć aš se kako je bilo letos, nisi mogao da
uključiš vesti a da ne čuješ o ovom ili onom ubici, kao da je cela zemlja
puna psihopata, pa sam se bio zabrinuo. Ali ona se tome smejala. A
dok smo se vratili kući...
Dok su se vratili kuć i, i sumnja i neprijatnost su bili zaboravljeni.
Razumljivo.
– Razgovarać u s devojkama iz banke – reč e Dž ordan ž ivahno – da
vidim da li se seć aju bilo č ega š to bi nam moglo pomoć i. Verovatno
nije ništa, Bobe, ali neće škoditi da proverimo.
– Javićeš mi ako nešto otkriješ?
– Naravno. Naravno da hoć u. – Dž ordan se oseć ao kao
pokvarenjak, deo njega je ž eleo da pripremi Boba Norvela za najgore.
Ali naravno, policajac u njemu je ćutao.
– Trebalo je da joj nabavim tog psa – mrmljao je Norvel.

– Mož eš da se drž iš formalne procedure, naravno – reč e Miranda

Biš op Marku. – Kontaktiraj s FBI-jem, prijavi zloč in i iznesi sumnju da
se možda radi o serijskom ubici u Venturi.
– I onda?
– Onda ć e Biro, sledeć i proceduru, nalož iti Odeljenju bihevioralnog
istraž ivanja da prouč i sve podatke s mesta zloč ina, verovatno da stupi
u vezu s nekima od tvojih ljudi i razgovara s njima, pa na osnovu toga
izradi profil nepoznatog počinioca. Tvog ubice.
Marka niko nije mogao da optuž i da sporo shvata. – Birokratija. I
to bi trajalo, koliko?
– Mož eš da dobiješ preliminarni pro il za nedelju dana, verovatnije
za dve do tri nedelje, s obzirom na trenutnu optereć enost Biroa. A on
bi, naravno, bio zasnovan samo na ovome š to se dogodilo ovde,
tretirajući ovog ubicu i ovo mesto zločina kao jedinstvene slučajeve.
Mark se nagnu napred, oslonivš i laktove na kolena, i nastavi da
gleda u Mirandu, uprkos tome š to je bio sve viš e svestan Deninog
prisustva i njene potpune nepomič nosti, na samo metar od sebe. Zaš to
toliko ć uti? Nije bio toliko sujetan da pomisli kako je to zbog njega,
dakle šta je bilo u pitanju?
Gledajuć i u agenta, on upita: – Je li to razlog zaš to si ovde? Da me
upozoriš da mi FBI neće mnogo pomoći u ovoj istrazi?
– Ne, ovde sam da te upozorim da FBI, zbog politič kih i
birokratskih razloga kojih je previš e da bi se nabrajali, ima unutraš nje
probleme koji, naž alost, utič u na SKJ. U idealnom sluč aju, tim jedinice
bio bi poslat ovde odmah, naroč ito zbog svireposti zloč ina, da
pomogne tebi i tvojim ljudima na svaki mogući način.
– Ali to se ovog puta neće dogoditi. Ne zvanično.
Miranda klimnu glavom. – Noa je veoma dobar u igranju politič kih
igara kad mora, a sada mora, ako ž eli da SKJ prež ivi. Zato vrhunski
agenti jedinice, uključ ujuć i i njega, moraju da ostanu u Bostonu i rade
zajedno sa specijalnim timom koji je letos sastavljen da bi istraž io
seriju ubistava u gradu. Sigurno se sećaš.
Sad je na njega bio red da klimne glavom, polako. – Ubio je kć erku
senatora, to mu je bila poslednja od dvanaest ž rtava, a onda je prosto
prestao.
Miranda ga je netremice gledala.
– O, sranje. On je ovde? To je isti ubica? Teren na kom ste ga pratili
bio je Boston?
– Nažalost, da.
– Pa zašto mi onda, kog đavola, specijalni tim već nije za vratom?
On podiž e ruku pre nego š to je mogla da mu odgovori. – Ne moraš
da mi kaž eš . Zato š to bez obzira na to š to znaš ili veruješ da znaš ,
nema ni trunke dokaza koje bismo mogli da predočimo sudu.
– Cak ni direktoru FBI-ja. Bar ne ovom direktoru. A dok dođemo
do dokaza... pa, recimo da smo Noa i ja sigurni u jedno u vezi s ovim
ubicom, a to je da je brz. Ubio je deset ž ena u Bostonu za manje od
mesec dana. Ako jeste ovde, kao š to verujemo da jeste, onda ć e
napasti brzo i surovo, pa će se verovatno prebaciti na nov teren.
Dž on Garet reč e: – To je upravo situacija kakvu je Biš op predvideo
i jedan od razloga zaš to je oformljen Hejven. Da bi se... zaobiš le
politič ke i praktič ne prepreke koje sputavaju rad SKJ. Mi imamo vrlo
kratak lanac komandovanja i nimalo birokratije.
– A nemate ni policijske značke – istaknu Mark.
– Ne, ali imamo prijatelje na visokim položajima.
Mark je već klimao glavom. – Senator Ejb Lemot.
– On je poslednji od visokih drž avnih funkcionera koji nas
podrž avaju, da. Ima puno poverenje u ono š to su SKJ i Hejven postigli,
bilo da su radili zajedno ili pojedinačno.
– Zaš to on ne mož e da skrati birokratsku proceduru i dovede SKJ
ovde zvanično?
Miranda reč e: – Ne ž elimo da koristimo njegov uticaj ako ne
moramo. Naroč ito poš to se on i novi direktor ne slaž u baš politič ki.
Ako bi direktor popustio pod pritiskom, kao š to bi sigurno bilo, s
obzirom na to da cela drž ava sad saoseć a sa senatorom Lemotom,
mrzeo bi sebe zbog toga. A pre ili kasnije, cena za tu uslugu postala bi
previsoka.
– Bož e, kako mrzim politiku – reč e Mark upola glasa. I pre nego
š to je bilo ko mogao da ga podseti da je i sam izabrani funkcioner,
dodade: – Dobro, dakle zvanično SKJ ne mož e da mi pomogne, a
pomoć od FBI-ja verovatno bi bila malo okasnela.
 – To je otprilike to.
– Što, pretpostavljam, objašnjava šta gospodin Garet radi ovde.
– Pređimo na ti – reč e Garet. – Da, tako je. Senator Lemot unajmio
j e Hejven na neodređeno vreme. Zeli da se ovaj ubica zaustavi,
oč igledno. Ne zanima ga preterano kako ć e se to postić i. U stvari... –
Džon pogleda Mirandu upitno podigavši obrve.
Ona uzdahnu. – Mark, ukoliko ne ostvarimo napredak u otkrivanju
ubice, postoji vrlo realna moguć nost da Lemot... uzme stvar u svoje
ruke. Trenutno, on je kao tempirana bomba, oseća da nema šta više da
izgubi, naroč ito posle samoubistva supruge pre nekoliko meseci. Eni
tek š to je bila sahranjena, a njena majka je progutala š aku pilula.
Lemotu je bila važ na karijera, ali mi verujemo da je, otkako je izgubio
kć erku i ž enu, nastavio da radi samo zato š to je u vlasti, a namerava
da tu vlast u nekom trenutku iskoristi. Sve š to mu je ostalo jeste...
misija da pronađe ubicu koji je uništio njegovu porodicu.
– On je bivš i tuž ilac. A i bivš i marinac. Mož e da nanese ozbiljnu
štetu i mnogi ljudi mogu da budu nepotrebno povređeni. Trenutno je u
Vaš ingtonu i mi nastojimo da ga tamo zadrž imo. Sto znač i da moramo
da ostvarimo neki opipljivi napredak u ovoj istrazi, hitno.
– Uz sve duž no poš tovanje prema senatoru i njegovom bolu – reč e
Mark uč tivo – ja ž elim tog skota š to pre da uhvatim zato š to kasapi
mlade ž ene. – Njegov pogled prikovao se za Dž ona Gareta. – I ne
zanima me ko plaća račune sve dok imamo isti cilj u vidu.
– Imamo – reče odmah Džon.
Deni je progovorila po prvi put posle duž e pauze i prilič no kruto
rekla: – Ali SKJ ne uč estvuje o ovome. Miranda ne ostaje. Je li tako,
Miranda?
Dakle, to je deo razloga. Zabrinuta je zbog Mirande. Mora da joj se
nešto dogodilo u njenom snu. Pitao se da li su protekle godine nauč ile
Deni bar toliko da shvati kako ne mož e da kontroliš e sudbinu kao ni
bilo ko drugi, uprkos njenim uvidima u č esto sumornu buduć nost. Sad
je dobio odgovor, ona se i dalje opirala toj neizbežnoj istini.
Marku se uč ini da je agent FBI-ja pogledala Deni s neobič nim,
saž aljivim osmehom pre nego š to je rekla: – Mož da neć e biti nikakve
razlike, Deni. Bilo da ostanem ili odem. Znaš to.
I Miranda zna. Ta sudbina čeka, bez obzira na sve što činimo
pokušavajući da je izmenimo.
 – Znam da moraš da ideš . Da se vratiš u Boston, u bazu Kvantiko ili
negde drugde. Bilo gde samo ne ovde. Jer ako je on ovde, ti ne smeš da
budeš.
– Sta sam propustio? – Mark zatraž i objaš njenje, nameravajuć i da
potvrdi svoje sumnje.
Paris se promeš kolji i progovori, takođe posle duž e vremena. – To
je u vezi s Deninim snom, Mark. Onim za koji ti je rekla danas po
podne.
Mark skrenu pogled k Deni i sač eka da mu ona uzvrati. – Sta u vezi
sa snom?
Deni polako i duboko uzdahnu.
I ispriča mu.

Mari Gud nije bila maš tovita devojka. Nikad to nije bila. Neko ko se
trza od senke ili uzbuđuje na prič e o duhovima, a ako bi č ula neki
neobič an zvuk u stanu kasno noć u, zgrabila bi biber-sprej i poš la da
vidi šta je to, ako je išta bilo.
Obič no nije bilo niš ta, iako je jednom otkrila rakuna na terasi kako
hara hranilicu za ptice. Biber-sprej nije bio potreban tom prilikom,
pošto se životinja uplašila isto koliko i ona nje, pa je pobegla.
Otac joj je stalno govorio da ne voli š to joj je stan u prizemlju
zgrade. Mari je bila na listi č ekanja za već i stan na viš em spratu, ali
nikada se nije oseć ala naroč ito ugrož enom u stanu u kom je bila. Na
vratima su bile dobre brave i mada se stan jeste nalazio na periferiji
grada, bio je u bezbednom, dobro osvetljenom kraju.
Sto je trenutno predstavljalo dvostruku prednost, poš to su joj kola
bila na servisu i nadala se da ć e biti popravljena, pa je morala peš ke
da se vrać a kuć i s posla u malom restoranu udaljenom nekoliko
blokova. Kad ne bi našla prevoz.
U sredu uveč e nije bilo prevoza. A gosti koji su slavili predstojeć e
venč anje ostali su do kasno, š to je znač ilo da je Mari kasnije nego
obič no pomogla da se restoran zatvori i peš ke krenula kuć i. Nije bila
nervozna. U početku.
Nije bilo mnogo hladno poč etkom oktobra, ali poš to je leto bilo
ž estoko vrelo i previš e suvo, s mnogo drveć a liš će je jednostavno
pootpadalo, bez uobič ajene jesenje izlož be boja. Tokom dana, uvelo
liš će kog je bilo svuda stvaralo je depresivan utisak. Noć u, na
ćudljivom povetarcu, bilo je pomalo jezivo.
Liš će je š uš talo i š aputalo dok su ga struje vazduha podizale i
nosile duž trotoara i zgrada pored kojih je Mari prolazila. Kao da su je
pratile grupice ljudi koje nije mogla da vidi, koji su š aputali između
sebe, krijući neke tajne.
E, to je bilo maš tovito, zaključ ila je Mari. Zaš to joj takve apsurdne
stvari padaju na pamet?
Odjednom je shvatila da je rukom preš la preko zadnje strane
vrata, gde je mogla da oseti kako joj se kosa bukvalno diže na glavi.
Oč igledno joj je razum smirio suviš e ž ivu maš tu i Mari se
zaustavila na trotoaru polako se okreć uć i da prouč i okolinu. Baš niš ta
neobično nije joj zapalo za oko.
Povetarac se tek tada stiš ao i š aputavo liš će se umirilo i utiš alo.
Trotoar je bio dobro osvetljen, kao što je bio sve do njene zgrade.
Kola su prošla pored nje, pa još jedna u suprotnom smeru.
Obič na noć u Venturi. Vidiš? Sve je u redu. To je samo tvoja maš... U
trenutku potpune tiš ine, kad su kola proš la i pre nego š to se povetarac
ponovo uskovitlao, Mari je č ula neš to. Vrlo jasan zvuk koji je
prepoznala. Škljocaj i zujanje foto-aparata.
Ne digitalnog, danas gotovo sveprisutnog, nego starinskog, koji
koristi film i različitu ekspoziciju u zavisnosti od svetla i...
Cula ga je ponovo. Usta su joj se naglo osuš ila i mogla je da č uje
kako joj srce lupa u grudima.
Bez sekunde zadrž avanja, Mari nastavi da ide ka kuć i zavukavš i
jednu ruku u taš nu i obuhvativš i biber-sprej, dok je drugom prebirala
po ključ evima koje je odranije drž ala, traž eć i veliku piš taljku na
privesku. Hodala je žustro, podignute glave, baš kao što ju je otac učio.
Nemoj da izgledaš kao žrtva, Mari. Hodaj kao da ideš k jasnom cilju,
ali obavezno gledaj okolo, pretražuj pogledom. I slušaj svoje instinkte.
Ako ti kažu da bežiš, beži koliko te noge nose. Ako ti kažu da vičeš, onda
viči iz sveg glasa. Koristi pištaljku. Ne plaši se da ćeš se obrukati ako se
ispostavi da nije bilo ništa. Bruka nije zauvek. Smrt jeste.
Istina koju je on, kao lekar, sigurno znao.
Mari je prinela piš taljku na pola puta do usana, ali ne dalje. Jer isto
kao š to ju je strah iznenada obuzeo, tako ju je i napustio. Nije oseć ala
nikakvu pretnju ni napetost. Ipak, nije usporila ž ustri hod, niti je
prestala da osmatra okolinu.
I nije se opustila nimalo sve dok nije uš la u stan, gde su je doč ekala
svetla koja se automatski pale, i zaključala tri brave na vratima.
Nije se stvarno opustila sve dok nije sistematski pregledala stan,
svaki prozor i vrata, svaki orman. Cak i ispod kreveta i kadu i tuš -
kabinu.
Tek tada se spustila na ivicu kreveta uz drhtavi uzdah, popuš tajuć i
grčeviti stisak na biber-spreju i pištaljci.
U tom trenutku ugledala je ogrlicu na toaletnom stočiću.

To je noćna mora koja se ostvarila, pomisli Deni.

Vizija.
Od mirisa krvi prevrtao joj se stomak, gust, oš tar dim pekao joj je
oč i, a ono š to je dugo bilo samo mutno seć anje nalik na san, sad je bilo
uznemirujuć a realnost od koje se stež e grlo. Na tren je bila
paralizovana.
Sve se obistinilo.
Uprkos svemu što je učinila, svemu što je pokušala da učini, uprkos
svim upozorenjima, još jednom sve je bilo...
Čekaj. Ovo nije...
– Deni? – Holis se pojavi pored nje, izaš avš i iz dima, s piš toljem u
ruci. Plave oč i su joj blistale iako je ž mirila zbog smrdljivog dima. –
Gde je?
– Ne... ne mogu. Mislim da ne mogu... – Zašto sam toliko zbunjena?
Bila sam ovde ranije. Radila sam ovo ranije. Pa zašto mi je onda sve
tako... drugačije?
– Deni, samo tebe imamo. Oni samo tebe imaju. Je l’ shvataš?
Deni reče: – Da me je samo neko slušao onda kad je trebalo...
Ali jesu slušali. Znam da jesu.
Toliko se sećam.
Zar ne?
– Prestani da gledaš u proš lost. Nema nikakvog smisla. Rač una se
samo ovo što je sada. Kuda, Deni?
Koliko god da se č inilo nemoguć e, Deni je naterala sebe da se
koncentriš e na zadah krvi, jer je znala da niko drugi ne mož e ga
nanjuš i. Trag krvi bio je sve š to je moglo da ih vodi. Zamalo je
povratila, a onda je pokazala pravac. – Onuda. Tamo nazad. Ali...
– Ali šta?
– Dole. Niže. Postoji podrum.
– Nije ucrtan u plan.
– Znam.
Sve sam ti ovo rekla ranije. Ili nisam?
Jesam li?
– Gadno mesto da č ovek ostane zarobljen kad je zgrada u pož aru –
primeti Holis. – Krov bi mogao da padne na nas. Lako.
Biš op je izronio iz dima isto tako iznenadno kao i Holis, s oruž jem
u ruci, lica nepomič nog kao kamen, už agrenih oč iju. – Moramo da
požurimo.
– Da – odgovori Holis – razumeli smo. Zgrada u pož aru. Ubica
manijak. Zlo ozbiljno jač e od dobra. Gadna situacija. – Reč i i ton
zvuč ali su površ no, ali njen pogled upuć en njemu bio je sve samo ne
to, bio je jasno usmeren i odmeravajući.
– Zaboravila si na potencijalnu ž rtvu u ubič inim rukama – reč e
njen šef i ne pokušavajući da bude u istom tonu.
– Nikako. Deni, jesi li videla podrum, osećaš li ga?
Osećam? Čekaj. Moje sposobnosti ne funkcionišu tako. Ja samo
sanjam stvari. Nisam vidovita.
Paris jeste. Paris...
– Stepenice. Videla sam ih. – Osetila je kao da joj tež ina celog sveta
pada na ramena, mož da je to bio pritisak koji ju je muč io. Ili... – A sada
osećam... niže je. Ispod nas je.
– Onda idemo da tražimo stepenice.
Deni se zakaš lja. Pokuš avala je da misli, da se seti. Ali snovi kojih
se seć ala bili su toliko mutni, neuhvatljivi, č ak i snovi s vizijama
ponekad, a nije bilo načina da bude sigurna da se seća jasno.
Ali ovo jeste vizija u snu. Znam da jeste. To je vizija u snu i po prvi
put znam da je to još dok sam usred nje.
Dok sanjam.
Zato što sanjam.
Mora da sanjam.
Bila je bolno svesna da dragoceno vreme prolazi i pogledala je na
sjajni roleks sat koji joj je pokazao da je jedan i trideset č etiri posle
podne, u utorak, 28. oktobra.
 Čekaj. Zašto je sat drugačiji? I zašto je drugo vreme? Više od sat
ranije. Zašto bi bilo ranije?
– Deni?
Otresla je trenutnu zbunjenost. – Stepenice. Nisu tamo gde bi se
oč ekivalo – konač no je uspela da kaž e, ponovo kaš ljuć i. – Ulaz se
nalazi u ormanu ili neč em slič nom. Mala kancelarija. Soba. Nije
hodnik. Hodnici...
– Šta?
Slika u njenom umu nestala je istom brzinom kojom se pojavila i
Deni je odbaci kao nevaž nu, jer ju je zamenila potpuna sigurnost. –
Sranje. Podrum je podeljen. Cvrstim zidom. Dve velike sobe. A do
njega se s ovog glavnog nivoa dolazi dvama stepeniš tima, jednim sa
svake strane zgrade, tamo pozadi.
– Koji ludak je to projektovao? – upita Holis.
– Ako iz ovoga izađemo ž ivi, pitaj arhitektu. – Miris krvi bio je
gotovo nepodnoš ljiv i Deni je poč ela da boli glava. Jako. Hodnici. Ne,
ne hodnici, dve zasebne prostorije, na različitim stranama... Nikada
ranije nije se forsirala toliko dugo, bez predaha, naroč ito ne ovako
intenzivno.
Mark je izronio iz dima, naglo, kao i drugo dvoje, i uzeo je za ruku.
U drugoj ruci bio mu je veliki automatski pištolj.
Čekaj. Osoblje šerifovog odeljenja nosi revolvere, zar ne?
– Kuda sad? – upita on. – Ne vidim ništa od sveg tog dima.
I zašto me to nervira kad Mark uopšte ne bi trebalo da bude ovde?
Šta kog đavola Mark radi ovde?
Holis odgovori na njegovo pitanje: – Deni nas vodi.
On je pogleda, s potpuno profesionalnim izrazom lica, ali su mu se
u oč ima ipak videle zabrinutost i než nost. – Uvek sam znao da je moja
prelepa asistentkinja pravi mađionič ar – reč e on. – Kao č ovek iza
čarobnjakove zavese. Kuda, Deni?
Osetila je talas vrtoglavice, gotovo neobuzdane neizvesnosti. Ovo
je bilo pogrešno, toliko pogrešno, na toliko nivoa.
Ovo nije trebalo da se dogodi ovako!
Bišop je rekao: – Ne znaš na kojoj su strani.
– Ne, ž ao mi je. – Oseć ala se kao da se izvinjavala ovom č oveku
otkako ga je upoznala. Dođavola, pa i jeste.
Holis se namrš tila i rekla Biš opu: – Sjajno. Baš lepo. Fizič ki si slep,
oluja je poremetila sva moja č ula, a mi smo u ogromnoj zapaljenoj
zgradi bez proklete mape.
– Zato je Deni tu. – Njegove blede, uvek budne oč i bile su
prikovane za njeno lice.
Deni se oseć ala potpuno nesposobno. – Ja... ja ne... sve š to znam
jeste da je on negde dole.
– A Miranda?
To ime je kod nje izazvalo neobič an mali š ok i Deni je na trenutak
imala vrtoglavi oseć aj kako neš to nije na mestu, kako se neš to ne
uklapa.
Kako je moguće da je Miranda tu? Upozorila sam je. Upozorila sam
je i ona se vratila u Boston da bude s Bišopom. Ali on je ovde, on je uvek
bio deo ovoga. Jedino ona ne bi trebalo da bude.
A gde je... Paris?
Gde je Paris i zašto ja imam njene sposobnosti?
– Deni? – Bišopovo lice bilo je još napetije.
Miranda. Pitao je za Mirandu.
A ona je imala odgovor za njega. Nekakav. – Ona nije... mrtva. Još .
Ona je mamac, znaš to. Uvek je to bila, da bi te namamila.
– I tebe – reče Bišop.
Deni nije htela da misli o tome. Nije mogla, iz nekog razloga koji
nije umela da objasni, da misli o tome.
Zašto ne mogu da mislim o tome? Šta sam uradila da promenim
toliko stvari, i to sve pogrešne?
– Moramo da krenemo sad – č ula je sebe kako govori usplahireno.
– On neće čekati, ne ovog puta. I nije jedini.
Razgovor je trajao samo koji minut, ali č ak i za tako kratko vreme
dim je postao gušći, pucketanje vatre glasnije, a vrelina još jača.
– Ponestaje nam vremena na svim nivoima – reč e Mark stež uć i
š aku oko Denine. – Bilo je už asno suvo nedeljama i ovo mesto ć e se
izgoreti kao kutija šibica. Zvao sam vatrogasce.
Bišop opsova upola glasa. – Mark...
– Ne brini, oni znaju da je ovo situacija s taocima, i neć e uć i unutra.
Ali mogu da usmere creva i spolja i pokuš aju da spasu susedne zgrade.
– Zastao je, pa dodao: – Je l’ se samo meni č ini da je taj skot isplanirao
svaki božji detalj, uključujući i to da će ovo mesto brzo izgoreti?
Holis ogorč eno reč e: – Ne, nisi jedini. Radimo po njegovom
rasporedu, kao i pre, kao i uvek, radimo sve š to on od nas oč ekuje,
kao poslušni mali vojnici.
Da li je to rekla ranije? Mislim da nije to rekla ranije.
Biš op se okrenuo i poš ao ka zadnjoj, juž noj strani zgrade. – Ja
idem na ovu stranu. Vas troje krenite na istočnu.
Deni se pitala da li i njega vodi instinkt, ali jedino š to je upitala
Holis bilo je: – Njemu nije stalo po čijem rasporedu radimo, zar ne?
– Ako bi suprotstavljanje tome znač ilo minut manje u traž enju
Mirande? Ni za ž ivu glavu. Već bi i to bilo dovoljan razlog, a povrh
toga on krivi sebe za ovu zbrku.
Nije on kriv.
O, bože. Mislim da sam ja.
– Nije mogao da zna...
– Da, mogao je. Mož da i jeste. Zato veruje da je to njegova krivica.
Hajdemo, kreni.
Deni i Mark su je pratili, ali morala je da pita: – Da li ti veruješ da
je njegova krivica?
Holis je zastala na tren, gledajuć i preko ramena odluč no, sa sjajem
u oč ima. – Da, verujem. Malo se previš e igrao boga. A mi plać amo
cenu njegove arogancije.
Ali nije on kriv. Skoro sam sigurna...
Deni je još jač e stegla Markovu ruku dok su pratili Holis. Jedva je
mogla da diš e, grlo joj se stezalo uprkos č injenici da dim nije bio ni
blizu toliko gust dok su se približ avali zadnjoj strani zgrade. Vrlo brzo
otkrili su, na zadnjoj strani neč ega š to je nekada moglo da bude mala
kancelarija, vrata koja su se lako i tiho otvorila, otkrivši stepenište.
Stepenište je bilo osvetljeno.
– Premija – uzdahnu Holis.
Ali to je zamka. Svi znamo da je zamka. Zašto idemo pravo u nju?
Ovo nema nikakvog smisla!
Paris... gde je Paris?
Deni je htela da predlož i da sač ekaju, bar dok Biš op ne proveri
drugi deo zgrade, ali sav njen instinkt, kao i talas vreline koji je
oseć ala na leđima, govorili su joj da jednostavno nema vremena za
čekanje. To je zamka, a nikog od nas nije briga. Što da ne?
Holis č vrsto uhvati piš tolj s obe ruke i uputi brz pogled Deni i
Marku. – Spremni?
 Deni nije troš ila energiju da se pita kako bilo ko pod kapom
nebeskom mož e ikad da bude spreman za ovo. Umesto toga samo je
klimnula glavom.
Mak joj je stegao ruku, onda je pustio i napravio pola koraka ka
Holis, rekavši Deni: – Ostani iza mene. Jedino ti nemaš pištolj.
– Ne treba joj pištolj – reče Holis. Ne treba mi? Zašto mi ne treba?
– Ipak ž elim da bude iza mene – reč e Mark bespogovornim tonom.
– Ako ćemo ići, hajdemo.
Holis je nač inila tek jedan korak, kad se zač uo gromoglasan tresak
iza njih, a nov talas gotovo nepodnoš ljive vreline samo š to ih nije
prikovao za stepenice.
Krov je počeo da pada.
Razmenile su poglede, a Holis je, ravnoduš no, rekla: – Zatvori
vrata za nama.
O, sranje.
Uvek se završava ovako.
Deni je prikupila svu hrabrost koju je imala i mada njen odgovor
nije bio toliko hladnokrvan, ipak je bio odlučan.
– U redu – reč e ona i zatvori vrata za sobom dok su kretali u
pakao.

Deni se trzajem uspravila u krevetu, na tren nesposobna da diš e,

oseć ajuć i kao da su joj pluć a i dalje zapuš ena dimom. Ali to oseć anje
je brzo nestalo i ona je gledala po prijatnoj gostinskoj sobi Parisine
kuće, koja joj je bila poznata čak i u tami posle ponoći.
Večeras dođi po mene. Povedi me sa sobom.
Tako je rekao. Pre nego š to je stvarno znao bilo š ta o onome š to ih
čeka, to joj je rekao.
Da dođe po njega i uvede ga u san.
– Ali nisam to uč inila – Deni zač u sebe kako mrmlja u tiš ini sobe. –
Nisam ga povela sa sobom. Bio je tamo. Kad se to dogodi, u
budućnosti. On je deo toga sada.
Šta je uradila?
Blagi bože, šta sam uradila?
 7.

Otkrio je da su mu pripreme prijale isto koliko i sve što je sledilo.

Možda i najviše, u stvari.
Prvi put je pogreš io i ostavio je svesnu, š to mu je stvorilo
svakojake probleme, od kojih nered nije bio najmanji.
Drugi put ju je drogirao toliko da je bila potpuno umrtvljena pa mu
je bilo teško da je pomera, a što je još gore, oči su joj ostale zatvorene.
To ga je zadovoljavalo neuporedivo manje nego kad ga je gledala.
Ovog puta eksperimentisao je s jednom drogom, vrlo slič nom
zloglasnoj „drogi za silovanja“. Ako se davala na pravi nač in, verzija
koju je koristio drž ala je ž rtvu u stanju između sna i jave, posluš nu i
sposobnu da se kreć e i izvrš ava naređenja, ali praktič no bez imalo
fizičke snage.
Jedinu rezervu prema drogi imao je zato š to nije bilo nač ina da
utvrdi kako utič e na svest ž rtve sve dok je ne upotrebi. Stvarno nije
želeo da bude pospana i nesvesna šta joj se događa.
To bi uniš tilo sve už ivanje. – Je l’ me č uješ , srce? – gotovo je
zagugutao. Ona je trepnula pospanim oč ima, pomalo zbunjena, a kad
je promrmljala, zvuč ala je kao da se upravo vratila od zubara: – Cujem
te. Gde fe... gde fe nalafimo?
– Ovo je moja tajna laboratorija, a ja sam doktor Frankenš tajn. –
On se nasmeja. – Ne, srce, ovo je moja kuć a. A sad si ti kod kuć e.
Mnogo sam se trudio da je spremim za tebe.
Čelo joj se namršti. – Stva... stvarno?
–Naravno.
Pokuš ala je da se pomeri i prvi nagoveš taj panike video se u oč ima
koje su se širom otvorile. – Ne... ne mogu...
– Moraš da budeš mirna za mene, srce. – Paž ljivo je proverio
obložene kožne remene na njenim člancima i gležnjevima, pa se vratio
do čela stola. I njenog čela.
Namrš tio se pogledavš i je i paž ljivo namestio zakrivljeni podmetač
ispod njenog vrata, a potom pomerio lavabo koji je stajao ispod
slapova njene duge plave kose. Kosa joj je bila suviš e dugač ka.
Predugačka.
 – Trebalo je da je skratiš još pre nekoliko meseci – ukori je on,
uzimajući makaze s kolica koja su stajala pored njega.
– Ja... ja ne...
– Ma, u redu je. Shvatam da nisi imala mene da te podsetim. Ali to
se sad promenilo. – Pomalo oprezno, opiruć i se oseć aju, uzeo je njenu
kosu u ruku i počeo da je seče.
– Jao, ne... nemoj...
– Ne budi luda, srce. Znaš da sam uvek viš e voleo kad imaš kratku
kosu.
Suze su joj tekle iz uglova, a on je zastao na trenutak da bi už ivao u
njihovom odsjaju na svetlu iznad njene glave.
Zatim je nastavio da joj seč e kosu, veselo rekavš i: – Znaš , nisam
imao pojma da ima toliko nijansi tamnosmeđe boje za kosu. I nisam
mogao da se setim koja mi se najviš e sviđa. Zato sam kupio pet-š est.
Pronaći ćemo onu koja je baš kako treba.
– O, bože – prošaputa ona.
– Baš kako treba. Videćeš.
Nastavio je sa š iš anjem, a duga plava kosa poč ela je da ispunjava
lavabo ispod glave koja je dobijala nov izgled.

Biš op se trzajem uspravio u krevetu, srce mu je lupalo, disao je teš ko,

kao da je trč ao kilometrima. Oseć ao je olovnu tež inu u dnu stomaka i
na nekoliko trenutaka pomislio je da je povrać anje jedini nač in da se
oslobodi tog otrova.
Ali ne.
To ne bi pomoglo. Ne ovog puta.
Konač no je skliznuo s ivice kreveta i otiš ao u kupatilo, ne upalivš i
svetlo. Isprao je gorak ukus iz usta i umio se hladnom vodom.
Nije pogledao u ogledalo i nije ni primetio da je u kupatilu mrak.
Kad se vratio u spavać u sobu, otiš ao je do prozora i po navici stao
sa strane. Povukao je teš ku zavesu taman toliko da mož e da pogleda
napolje.
Niš ta se nije pomeralo na parkingu motela. Ni iza njega. Biš op je
imao č udan oseć aj da je taj mir dublji nego uobič ajeni koji vlada usred
noći. Da je bilo nečeg neprirodnog, da je postojala neka pretnja koja je
prevazilazila njegove sposobnosti da je oseti.
 Treba da se odmoriš, Noa. Da spavaš.
U sebi je č uo glas svoje ž ene, prirodan i poznat kao njegov
sopstveni, ali mnogo više umirujući.
Moram da uhvatim tog skota. Pre nego što to učini još jednoj ženi.
Pre nego što to učini tebi.
Bezbedna sam.
Jesi li? Zašto onda Deni i dalje sanja da nisi?
Znaš odgovor na to. Oboje znamo.
Biš op osloni slepooč nicu na tvrdi ram prozora i nastavi da zuri u
nepomičnu noć, ovog puta ne videvši baš ništa.
Nisam mogao da te izložim riziku.
Znam. Razumem.
Ali hoće li Deni razumeti? Hoće li bilo ko od njih?
Da, kad bude gotovo. Kad ta zver crkne ili bude u kavezu, a svet
postane bezbednije mesto bez nje. Tada će razumeti. Razumeće, Noa.
– Nadam se – promrmlja Bišop naglas. – Nadam se.
 8.

Četvrtak, 9. oktobar

– Ne razumem zašto su Bišop i Miranda poslali tebe – reče Deni.

– Pazi, povredić eš mi oseć anja. – Holis Templton je stajala
oslonjena rukama na konferencijski sto dok je smrknuto gledala
fotografije s mesta zločina snimljene prethodnog dana.
– Znaš na š ta mislim. Rekla sam Mirandi za san, preprič ala sam sve
detalje kojih sam mogla da se setim. Rekla ti je, zar ne? – Deni je bila
suviše zabrinuta da bi to krila.
– Da.
– Pa š ta onda kog đavola radiš ovde? Mislim, ti, a ne neki drugi
agent. Ako se stvari završ e onako kako sam sanjala, i ti si tamo. U
zapaljenoj zgradi, s krovom koji se uruš ava. Kako silaziš u sigurnu
zamku da bi se suprotstavila smrtonosnom zlu. Nemoj da mi kaž eš da
si se dobrovoljno javila za to.
Holis se ispravila i uputila Deni setan osmeh. – Nisam znala za š ta
se prijavljujem kad sam se pridruž ila SKJ. Mislim da niko nije. A to je
svakako avantura koju nisam mogla ni da zamislim dok je moj ž ivot
bio normalan.
– Jedno je avantura – istaknu Deni – a dobrovoljno upadanje u
situaciju koja ć e se verovatno završ iti nasilnom smrć u prosto je...
prosto...
– Glupo?
Deni podiže ruke u gestu bespomoćnosti. – Pa zar nije?
– Vidim da i ti ostaješ ovde.
– To je drugo.
– Je li? Zašto?
– Zato što je to moj san, dođavola!
Holis se i dalje blago smeš ila. – A da li se tvoji snovi uvek
obistinjuju?
– Oni koji sadrže predviđanja, da.
– Svaki put? Apsolutno, sto posto, onako kako si sanjala?
– Pa, uvek postoje neke male razlike.
 – A neke stvari su samo simbolične?
– Ponekad. Dobro, č esto. Ali glavni elementi, oni koji se ne
menjaju, skoro uvek su bukvalni. A ono š to je potpuno dosledno u
ovom snu, baš svaki put, jeste njegov kraj. Silazimo u podrum tog
skladišta dok se krov urušava iza nas.
– I onda?
Deni zatrepta. – Kao što sam rekla, tu se san završava.
– Dakle, nemaš pojma šta se dogodilo posle?
– Pa... ne.
– Onda je to š to si videla tek scenogra ija. Svi glumci su tu,
atmosfera je puna dima i napetosti, sve je spremno za stvarno tragič an
kraj.
– To tebi nije dovoljno?
Holis se nasmeš i: – Veruj mi, vrlo mi je stalo da ne umrem. Veoma.
Prič ać u ti o tome jednog dana. U međuvremenu, ako sam neš to
nauč ila za vreme služ be u SKJ-u, to je da nas vasiona smeš ta tamo gde
treba da budemo, kad treba budemo. Sto se tič e tvoje vizije u snu,
primila sam upozorenje k znanju. Jasno, to je loš a situacija kako god
da okreneš. Osim ako ne možemo da je promenimo, naravno.
Deni se namršti.
Holis sede na stolicu s njene strane konferencijskog stola. – Deni,
znam da vi u Hejvenu nemate ista pravila, iste slogane, dođavola,
mož da č ak ni ista uverenja kao mi u SKJ-u. Ali postoji jedna istina na
koju smo naučili da se oslanjamo, a prilično sam sigurna da je i ti znaš.
Deni neodluč no reč e: – Da neke stvari moraju da se dogode baš
onako kako se događaju.
– Tako je.
– A naša smrt u plamenu je na toj listi?
– Ne znam. Kao š to si sama priznala, ni ti u stvari ne znaš . Ne
zasigurno. Jer da znaš zasigurno da ć e se sve to tako završ iti, ne bi i
dalje bila ovde.
To je bilo tač no, ali nije joj mnogo pomoglo. Deni je mrzela š to se
oseć ala odgovornom za sudbinu drugih i već je zaž alila š to je podelila
svoju viziju s bilo kim osim s Paris.
Međutim...
Miranda je znala a da joj niko nije rekao. O, pitala je Deni za
detalje, ali je jasno stavila do znanja da su ona i Biš op videli neš to
pomoć u svoje zajednič ke sposobnosti predviđanja, a š ta god da je to
bilo, dovelo ju je do Deni.
To nije smanjilo Deninu brigu, ni oseć aj krivice. Tež ina koje je bila
svesna dok je sanjala, pritisak koji je oseć ala, postali su deo jave, kao
nešto mračno i teško što joj visi nad glavom.
Bojala se da pogleda gore, plaš eć i se da ć e mož da stvarno ugledati
nešto.
Pokuš avajuć i da ignoriš e taj oseć aj koji ju je tiš tio, ona reč e Holis:
– Dobro onda. Zašto se Miranda vratila u Boston i poslala te ovamo?
– Zato š to bi to bili logič ni koraci kad ne bi znala niš ta o tvojoj
viziji, kad bi jednostavno nastavila putem kojim je iš la pre nego š to je
doš la u Venturu i razgovarala s tobom. Oč igledno, ne bi mogla da
ostane ovde. Nijedan istaknuti č lan SKJ-a ne bi mogao da bude ovde,
ne službeno, ne s direktorom koji motri na nas kao soko.
– Shvatam. Nije mogla da ostane.
Holis klimnu glavom. – Da je nema na duž e od dvadeset č etiri sata
u specijalnom timu u Bostonu, to bi bilo primeć eno. Postavljala bi se
pitanja. I sav njen i Biš opov trud iz prethodnih nedelja da u diskreciji,
bez znanja direktora FBI-ja, pronađu ovog ubicu, bio bi uzaludan.
– A ti si ovde zato što...
– Zato š to je logič no da ja budem poslata. Nisam na duž nosti toliko
dugo, pa direktor ne obrać a mnogo paž nju na mene. Nisam bila na
nekom drugom sluč aju, nisam u specijalnom timu. U stvari, zvanič no
sam i dalje na odsustvu, poš to se poslednji sluč aj na kom sam radila
završio... bolno.
Deni je upitno pogleda podigavši obrve.
– Bila sam ranjena.
– Ti...
Holis odmahnu rukom. – Dobro sam. Brzo se oporavljam. Sto je
dobro, izgleda, jer drž im rekord po broju ranjavanja na duž nosti
među č lanovima SKJ-a. U tehnič kom smislu, jedino je Biš op ispred
mene na listi, jer je umro. Smrt je gora od višestrukog ranjavanja.
Deni trepnu. – Šališ se?
– Ne, stvarno, onaj ko je mrtav, na listi je ispred onog ko je viš e
puta ranjavan. Kventin je tako odluč io. Izjednač ena si s nekim ko je
mrtav samo ako budeš ranjena viš e od deset puta ili padneš u komu
na najmanje mesec dana.
 Deni nije upoznala Kventina, mada je svakako č ula svaš ta o njemu,
pošto je bio jedan od zloglasnijih članova SKJ-a. Stvarno je želela da ga
upozna. – Nisam to mislila. Bišop je bio umro?
– Pa, samo nakratko. Nekoliko minuta. Morać u da ti isprič am tu
priču nekad. Baš je bizarna.
– Kladim se.
Paris je uš la u salu za sastanke i zatvorila vrata. – Mark dolazi –
prenese im. – Upravo je stigao preliminarni forenzič ki izveš taj s mesta
zločina, on će ga doneti.
– O, super! – reč e Holis. – Baš volim da započ nem dan
fotogra ijama s mesta zloč ina i forenzič kim izveš tajem o gnusnom
ubistvu. – Ona se ispravi dopola da bi dohvatila otvorenu kutiju s
krofnama koja je pomalo š trč ala pored fotogra ija. – I s krofnom s
dž emom. Mogu da podnesem skoro sve ako započ nem dan krofnom s
džemom. Ili hladnom picom.
Deni nije provela mnogo vremena s Holis, už ivo, ali je brzo
shvatila da je njen naizgled nehajan stav u stvari kombinacija
originalnog smisla za humor i crnog humora koji je uobič ajen među
policajcima i vojnicima.
Neko ko je na takvom poslu mož e ili da se ironič no nasmeje ili da
uroni u užase neopisivih zločina. Holis je uvek uspevala da se nasmeje.
Kao i Paris.
– Je l’ ostala neka s mrvicama? – upita Paris prilazeć i aparatu za
kafu na drugoj strani sale. – Trebaju mi kofein i č okoladne mrvice da
bih se pokrenula. A Deni me je probudila i izbacila iz kuće prerano i za
jedno i za drugo.
– Ostale su dve s mrvicama. Deni?
Osetivš i kako joj se stomak grč i, Deni zavrte glavom. – Ne treba,
hvala.
– E baš ti treba – reč e Paris pridruž ivš i im se za stolom. – Tvoji
nervi loš e stoje na prazan stomak. – Ona joj odjednom, kao niotkuda,
dodade kartonsku č aš u sa slamč icom. – Jedan od ljubaznih Markovih
zamenika kupio ti je ovo. Milkšejk od vanile.
– Nadam se da si mu zahvalila u moje ime.
– Jesam. Pij.
– Zanimljiv doruč ak – prokomentarisa Holis spremajuć i se da
zagrize krofnu.
 – Njene vizije u snu idu u paketu s osetljivim ž elucem – objasni
Paris.
Deni reč e: – Miranda nam je rekla da već ina medijuma koje su
tokom proteklih godina otkrili plać a neku cenu, u izič kom smislu, za
sposobnosti koje ima.
Holis klimnu glavom. – Tako je. Mnogi od njih imaju glavobolje,
neki se onesveš ćuju, č ak i gube pamć enje nakratko. Neki toliko brzo
troš e energiju da izgleda kao da su im sposobnosti jač e od njihovih
tela. Zastrašujuće.
– Da li ti plaćaš neku cenu? – upita Deni.
– Glavobolje, mada obič no ne teš ke. A kad dolazi oluja, oseć am se
kao dž inovski ogoljeni ž ivac. To je zbog sveg tog elektriciteta, smatra
Bišop.
– Nije zabavno.
– Ne.
Deni slegnu ramenima. – Ja prilično lako prolazim.
Paris reč e: – Kad su u pitanju vizije u snu, mož da. Ali te svakako
iscrpljuje kad proširuješ snove.
Holis pogleda zainteresovano. – Mož eš da projektuješ snove? To je
retko.
– To u stvari nije projektovanje. Mislim, ne mogu da uđem u tuđe
snove – objasni Deni – samo da uvuč em druge ljude u svoje. Ponekad.
Ali to mi nije jača strana.
– Hoćeš li to malo objasniti? – upita Paris odsečno.
– Pa, to je istina i ti to znaš . Ne mogu da uvuč em bilo koga. Mora
da postoji neka veza. Osim toga, nisam u formi.
– Samo zato š to si provela deset godina pokuš avajuć i da
porekneš...
– Paris!
Njena sestra podiž e ruke u bespomoć nom gestu koji je bio upuć en
Holis. – Ne voli da prič a o tome. Ali istina je da je Deni č inila sve da
izbegne... povezivanje s bilo kim, sve dok se nismo ponovo udruž ile da
radimo za Hejven. Tako da jeste malo izašla iz štosa i njena sposobnost
jeste malo zarđala. Mogle smo da je koristimo samo dvaput u
poslednjih godinu dana.
Deni se koncentrisala na ispijanje milkš ejka, nadajuć i se da ć e to
smiriti neprijatno krčanje njenog stomaka.
 – Ali sposobnost i dalje utič e na tebe izič ki – primeti Holis
posmatrajući je.
Deni slegnu ramenima. – To je uglavnom neprijatnost. Privremena,
ne događa se redovno.
– Dakle, obično nemaš istu viziju u snu više od jednom?
– A, imam ih više nego jedanput. Znaš kako kažu, treća sreća.
– Onda se obistinjuju?
– Onda se obistinjuju. Ali nikad ranije nisam sanjala istu viziju
skoro svake noć i, nedeljama. – Deni podiž e milkš ejk kao da
nazdravlja. – Sto takođe objaš njava zaš to veoma, veoma ozbiljno
shvatam oseć aj osuđenosti na propast koji mi ova konkretna vizija
stvara.

– Mark, treba da pogledaš ovo.

– Upravo sam ispunio jutarnju kvotu odvratnog, Dž ordane – reč e
š erif dok je ustajao od radnog stola. – Forenzič ki izveš taj. Tereza je
bila u pravu, dođavola. To su komadi dve ž rtve, ne jedne. Neć emo
dobiti pouzdano poklapanje DNK još izvesno vreme, ali... sranje. Reci
mi da nemaš još toga da mi pokažeš.
– To š to imam da ti pokaž em je samo bizarno – reč e mu njegov
zamenik ravnodušno.
– Bože. Šta je?
– Mališ a je rekao da je s tobom prokomentarisao kako je mož da
ubica tamo crtao neku sliku za nas. Krvlju i... svim ostalim, na mestu
zločina.
– Da, sećam se.
– Pa, oč igledno je razmiš ljao o tome. I pre nego š to ti je rekao.
Pitao se da li mož da postoji neki obrazac u tom haosu, koji niko od
nas nije video, na zemlji.
Trenutak kasnije Mark reč e: – Podrž avam preuzimanje inicijative.
I, odakle je fotografisao?
– S krova. U garaž i su bile merdevine, rekao je. Nisam ga previš e
pitao.
– Zato što je dobio neki rezultat?
Dž ordan koraknu k njemu i pruž i mu fotogra iju. – Nije bilo jasno
dok nije digitalno obradio jutros, uklonio nas, opremu, sve š to je
kvarilo scenu od trenutka kad ju je ubica napustio. Ali sad je svakako
očigledno.
Mark je posmatrao fotogra iju samo jedan trenutak, pa opsovao
upola glasa i uzeo zatvorenu fasciklu sa stonog podmetač a. –
Hajdemo. Vreme je da upoznaš ostatak tima.
– Postoji tim? – Dž ordan je izaš ao za š erifom iz kancelarije i pratio
ga niz hodnik do sale za sastanke, dodajuć i tiš im glasom: – To mi se
neće svideti, zar ne?
– Svideće ti se tim. Neće ti se svideti ono šta imaju da kažu.
– Video sam Paris malopre.
– Da.
– I Deni je tu?
Mark klimnu glavom.
– Od kad radimo s civilima?
– Od sad. – Mark je zastao na vratima sale za sastanke i pogledao
svog prvog zamenika pravo u oč i. – Seć aš li se svih onih prič a koje ti je
pričala tvoja baka?
Muč nina koju je Dž ordan oseć ao u stomaku od trenutka kad je
video Mališ inu fotogra iju mesta zloč ina snimljenu s krova odjednom
se pojačala. – Da. sećam se. Hoćeš da kažeš...
– Hoć u da kaž em da budeš otvoren za ideje. – Mark otvori vrata
sale, dodavši: – I pribran.
– Imate dobrog forenzič ara – reč e Holis odsutno desetak minuta
kasnije dok je prouč avala fotogra iju okač enu na oglasnu tablu u sali.
– Razmišljao je izvan šablona.
– Ali koliko izvan š ablona? – Deni je shvatila da je svi upitno
gledaju, pa je dodala: – Da li je ubica znao da ć e neko doć i na ideju da
snimi mesto zločina s krova? Mislim, da li je mogao da računa na to?
– I da li je ž eleo da rač una na to? – Holi klimnu glavom. – Mož da je
to njegova mala tajna za koju je mislio da je niko neć e otkriti? Neš to
č ime ć e se naslađivati nasamo. Kladim se da ć emo pronać i mnogo
fotogra ija kad ga uhvatimo. Mož da i drugih suvenira, ali svakako
fotografija njegovog... rada.
Mark upita: – Zato što je ova scena tako očigledno nameštena?
– Zato š to je nameš tena tako dobro. Tako precizno. U prethodnom
ž ivotu bila sam slikarka i mogu da ti kaž em da je ova scena
komponovana, da tako kaž em. Prirodni elementi koji su tu odranije,
delovi pejzaž ne arhitekture, iskoriš ćeni su da istaknu njegove...
ukrase.
Dž ordan, koji je sedeo na jednom kraju konferencijskog stola i
veoma se trudio da ne gleda fotogra ije s mesta zloč ina, rasprostrte po
stolu previš e blizu njega, reč e: – Da li je to kako je i zaš to ostavio
poruku važ no koliko i sama poruka? Mislim, pogledajte. I neka mi
neko, molim vas, kaže da to ne znači ono što mislim da znači.
Iako mu je Mark predstavio agenta FBI-ja, on je i dalje pokuš avao
da dokuč i zaš to bi Biro poslao nekog ovde nezvanič no. Pod
pretpostavkom da „znak“ koji je ubica ostavio znač i ono š to je on
mislio.
Ono za šta se stvarno, stvarno nadao da ne znači.
Deni reč e Holis: – I dalje nije dovoljno, zar ne? Da se predoč i
direktoru? Da se ovde dovede specijalni tim?
Holis uze marker sa stola i priđe oglasnoj tabli. Brzim, sigurnim
pokretima podvuč e ono š to su svi mogli da vide, poruku ostavljenu za
njih, ispisanu krvlju i utrobom.
Oblik je bio pomalo grubo iscrtan, ali se nepogreš ivo mogao
prepoznati: zvezda petokraka. A u sredini iskrzan ali sasvim jasan
broj: 14.
Paris promrmlja: – Izgleda da želi da postane zvezda.
– Već jeste – reč e Holis. – Na svoj bolesni, neizrecivo poremeć eni
način.
– Mora da je to mesto, baš to dvoriš te, odabrao veoma paž ljivo –
reč e Mark. – I to ne samo zato š to je kuć a napuš tena. Pejzaž na
arhitektura gotovo da formira petokraku i bez njegovih... dodataka,
kao što si rekla. Nije morao mnogo da radi da bi spojio tačke.
– Dakle, jeste poruka? – osmeli se Deni. – Mislim, osim očigledne?
Dž ordan duboko udahnu i polako ali sasvim glasno izdahnu
vazduh, ne progovorivš i sve dok nije bio potpuno siguran da ga svi u
prostoriji gledaju. Onda reč e, ispoljavajuć i strpljenje za koje je mislio
da je svetač ko: – Kad govorimo o porukama. Broj. Cetrnaest. Neka mi
neko, molim vas, kaž e da on ne znač i ono š to, bojim se, znač i, da nema
još dvanaest žrtava u planu.
Prvo š to je Mark rekao prisutnima bio je podatak da su forenzič ari
utvrdili da krv i tkiva na mestu zloč ina pripadaju dvema ž rtvama, pa
su svi to znali.
 Holis proč isti grlo i pogleda pravo u zamenika š erifa. – Naž alost,
mislim da je i gore od toga. On nam daje rezultat, do sada. Sa ove dve
žrtve, to je četrnaest.
– Ubio je još dvanaest žena? U Venturi?
– Ne, ubio je prethodnih dvanaest negde drugde. Mislimo u
Bostonu.
– Bož e. To je isti ubica? Onaj koji je bio u svim vestima, koji je
divljao letos i na kraju iskasapio senatorovu kćerku?
– Mislimo da jeste.
Dž ordan zatrepta, ali pre nego š to je mogao da postavi pitanje koje
se nametalo, Mark reč e: – Naž alost, ne mož emo da pozovemo
specijalni tim koji je formiran da uhvati tu životinju.
– Zašto, kog đavola, ne?
Holis reč e: – Zato š to nije radio na isti nač in. Zato š to nemamo
dokaza da to jeste isti ubica.
Dž ordan bez reč i pokaza na fotogra iju prikač enu na oglasnu
tablu.
Ona zavrte glavom. – Nikada ih ranije nije označ avao brojevima,
koliko mi znamo. Ni mesta zloč ina, ni ž rtve. U stvari, nikad ranije
nismo ni imali mesto zloč ina, samo... mesta na kojima je ostavljao
ž rtve. Niko ga nikad nije video, a specijalni tim nikad nije uspeo da
pronađe nikakve forenzič ke dokaze koji bi ukazivali makar na
potencijalnog počinioca.
– Dakle... nepristrasnom... istraž itelju taj broj ne mora da znač i
niš ta. Mož e da znač i, kao š to si ti pretpostavio, da ubica planira da
ubije još najmanje dvanaest ž rtava. Takođe, mož e da bude broj koji je
samo njemu znač ajan, iz razloga koje nikako ne mož emo da znamo.
Dođavola, mož e da bude datum njegovog rođendana, neke godiš njice
ili niš ta drugo nego broj koji je nasumice odabrao samo da bi
zavitlavao policiju.
– Ne veruješ ni u jedno od tog – reče Džordan.
– Rekla sam ti u šta verujem.
Dž ordan nakrivi malo glavu, ne skidajuć i pogled s agentkinje FBI-
ja. Bila je veoma privlač na, š to je, naravno, odmah primetio, ali bilo je
u njoj još neč eg, š to nije mogao sasvim da objasni. Neke smirenosti,
č inilo se, kao da je niš ta u ž ivotu ne mož e iznenaditi. Ili je mož da to
bio oseć aj da su njene prodorne plave oč i videle s jasnoć om koju je on
mogao samo da zamišlja.
Šta god da je bilo, zaintrigiralo ga je.
Veoma ga je zaintrigiralo.
– Dobro – reč e on polako – dakle, zašto veruješ u to? Ako je nač in
na koji su izvrš ena ova ubistva drugač iji, ako nema dovoljno dokaza
da biste ubedili specijalni tim ili, koliko sam shvatio, direktora FBI-ja
da je u pitanju isti ubica, kako si onda toliko sigurna?
Holis se okrenu i pogleda šerifa podignuvši obrve.
– Verovaće tebi.
– Pa, to bi bila lepa promena. – Holis ponovo pogleda Dž ordana i
reč e razlož nim glasom: – Koristimo medijume da mu uđemo u trag od
Bostona. Utvrdili smo da je u okolini Atlante kad je s jednim od naš ih
medijuma pre dva dana kontaktirala prva ovdaš nja ž rtva, Beki Hantli.
Kad se njena fotografija pojavila u bazi podataka nestalih osoba, pa...
Deni reče: – Džon i Miranda nisu to pominjali juče.
– Nisu smatrali da je potrebno da ulaze u detalje. – Holis slegnu
ramenima, pa uputi blagi osmeh Deni. – Pomenula bih to na kraju.
– Zato š to si ti bila taj medijum – reč e Mark tonom koji nije bio
nimalo upitan.
Ona klimnu glavom. – Ja sam bila medijum. To je još jedan od
razloga zaš to moram da budem ovde. Zato š to je Beki kontaktirala sa
mnom. A kada ž rtva uspostavi kontakt, to je kao da ti vasiona uputi
pozivnicu u zlatotisku.
 9.

Taj podatak nije se dopao Deni, ali uzdrž ala se da bilo š ta prigovori.
Umesto toga, reč e: – Pretpostavljam da ti Beki Hantli nije saopš tila
ništa što bi ti bilo od pomoći?
– To se retko događa, po mom iskustvu. A i kad neko ima neš to,
uglavnom je to nejasno ili prikriveno. Beki mi je rekla da obratim
pažnju na znake, da nam neko ostavlja trag koji možemo da pratimo.
Mark se namršti. – Neko?
– Da. Naž alost, nije ostala u kontaktu dovoljno dugo da bi
objasnila. Sto je stvarno š teta, iz nekoliko razloga. Po pravilu, serijske
ubice ne ostavljaju tragove, a ubica iz Bostona svakako to nije učinio.
– Ni znakove? – promrmrlja Dž ordan pogledavš i na fotogra iju
mesta zločina na oglasnoj tabli.
– Ni znakove. Serijski ubica najč eš će biva uhvać en ne zbog sjajnog
policijskog rada, nego zato š to taj skot neš to zabrlja. Napravi greš ku.
Ostavi žrtvu u životu, ne počisti za sobom ili bude nepažljiv u nečemu.
– Ali ne zato što je ostavio trag – reče Deni.
– Ne, to nije uobič ajeno. Bilo bi lepo da sam od Beki dobila neš to
konkretno, ali kontakt je prekratko trajao. – Holis napravi grimasu. –
Iako moram da priznam da sam relativno nova u ovom poslu s
medijumima i da tek sada dostiž em tač ku na kojoj mogu, ponekad, da
ih čujem.
– Da li ih vidiš ? – upita Dž ordan. Kao š to mu je Mark rekao,
izgledalo je da nije imao problem da prihvati, ne trepnuvš i, stvarnost
medijuma i njenu tvrdnju da je medijum.
Ona se pitala zaš to je to tako i zadala sebi da to otkrije kasnije.
Klimnula je glavom. – Ponekad potpuno jasno, kao š to vidim tebe
sada. Ponekad jedva.
– To mora da je uznemirujuće. I u jednom i u drugom slučaju.
– Može se reći.
S pomalo nelagodnim izrazom na licu, Dž ordan reč e: – Kad ih
vidiš, ne izgledaju kao...
– Kao kada su ubijene? Misliš , da li se vidi kako su ubijene? Ne.
Nema rana, nema znakova bolesti, č ak ni bledila, bar ne kad ih vidim
jasno.
– Da li ti ikad kaž u neš to o... š ta se događa posle? – upita on,
očigledno s iskrenom radoznalošću.
– Ne. Ali neš to mora da se događa, zar ne? Mislim, one su mrtve, ali
i dalje postoje, na neki nač in. Komuniciraju. Izgledaju kao da misle,
oseć aju, isto kao i kad su bile ž ive. Nepromenjenih lič nosti, koliko ja
mogu da vidim.
– I ostaju takve?
– Misliš , zauvek? – Holis slegnu ramenima. – Ne znam. Sve š to
mogu da kaž em jeste da kad se sluč aj zatvori, bio ubica uhvać en ili
ubijen, viš e ne vidim i ne č ujem ž rtve. Jedan drugi č lan SKJ-a, mnogo
jač i medijum od mene, kaž e da neke duš e odluč uju da u tom stanju
ostanu i budu vodiči, ali ne mnogo njih. Nema pojma zašto je to tako.
Pre nego š to je Dž ordan stigao da otvori usta i postavi sledeć e
pitanje, šerif ga prekide.
– Dž ordane, znam da si radoznao. Dođavola, i ja sam. Ali daj da
raš čistimo prioritete. Ako je to isti skot koji je harao po Bostonu letos,
imaćemo još žrtava, i to verovatno uskoro.
– Jeste isti ubica – reče Holis.
– U redu, jeste isti ubica – reč e š erif. – Pa, zaš to je doš ao ovde?
Zaš to je odabrao Venturu za svoje zloč ine? Daleko je od Bostona, a u
malom gradu će mu biti mnogo teže da nestane u gomili.
Deni zavrte glavom. – Mora da postoji neka veza s ovim gradom, s
nekim ili neč im. Neš to š to ga je privuklo da dođe. Nije li to jedini
razlog koji ima smisla? – Neš to kao da ju je zasvrbelo u glavi, kao da
joj je govorilo da je zaboravila ili previdela neš to važ no, verovatno u
njenoj viziji u snu.
To i nije bilo neko iznenađenje. Ali se osećala užasno osujećeno.
– Svakako je jedan od razloga – reč e Holis. – Odbaciti anonimnost
velikog grada i doć i u mali, gde se stranci veoma brzo primeć uju, nije
baš pametan potez, naroč ito ako neko planira da ostane aktivan
serijski ubica.
– Mož da se uspanič io – predlož i Dž ordan. – Ako ste mu se vi
približili...
Sad je na Holis bio red da odmahne glavom. – Ne, specijalni tim mu
se nije približ io. Ali paž nja medija se veoma pojač ala kad je nestala
Eni Lemot, a još viš e kad je pronađeno njeno telo. Biš op misli da je
zbog toga ubica otišao iz Bostona.
– Ima smisla – slož i se Mark. – Ali Deni je u pravu. Sumnjam da je
taj skot izabrao Venturu tako što je slučajno ubo mesto na mapi.
Džordan reče: – Dakle, treba da tražimo vezu.
– Sto neć e – reč e Paris – biti lako, poš to nemamo nikakvih
konkretnih činjenica o tom čoveku.
– Neć e biti lako – uzdahnu Deni. – Najblaž e reč eno, rekla bih, bar
dok ne budemo mogli da utvrdimo prave znakove i pratimo trag koji
je navodno ostavio za nas.
– To pod pretpostavkom da trag postoji – reč e Dž ordan, dodavš i
Holis: – Bez uvrede.
– Nema problema. I sama bih se veoma iznenadila da nađemo trag.
Vasiona obično ne pomaže toliko.
– A zašto bi ubica pomagao? – upita Deni sve prisutne.

* * *
Pored toga š to nije bila naroč ito maš tovita, Mari Gud nije bila ni glupa.
Zato je njen unutraš nji alarm glasno zazvonio kad je u sredu kasno
uveč e pronaš la ogrlicu koja nije bila njena, u stanu za koji je mislila da
je bezbedno zaključ an. Naročito posle š etnje do kuć e i jezivog oseć aja
da je neko posmatra i prati.
Zato je uč inila ono š to bi i svaka razumna ž ena, pod takvim
okolnostima, i pozvala je policiju. Doš li su uniformisani š erifovi
zamenici, uzeli izjavu, proverili sva vrata i prozore, odneli ogrlicu,
rekli da ć e je proveriti i obeć ali da ć e patrolna kola prolaziti pored
njene zgrade na svakih sat vremena tokom ostatka noć i, za sluč aj da
neko vreba u blizini. To je trebalo da okonč a situaciju. Mari se ipak
prevrtala u krevetu, ostavila upaljene lampe i u dnevnoj i u drugoj
spavać oj sobi, kao i spoljna svetla i ustajala je bar tri puta da ponovo
proveri vrata i prozore.
Kad je jutro konač no stiglo, jedva da se uopš te odmorila, ali za nju
je bio radni dan. Izvukla se iz kreveta i na brzinu istuš irala,
nesposobna da se opusti č ak i kad se osuš ila i obukla. Preskoč ila je
uobič ajenu kafu i uzela tost i blagi č aj, u nadi da ć e joj to smiriti
stomak. I jeste. Sve dok nije otključ ala i otvorila ulazna vrata. Buket
crvenih ruža oslonjen na vrata pao je na prag.
Nije morala da se sagne da bi proč itala karticu koja je virila iz
zelenog papira kojim je cveć e bilo omotano. Nije bilo koverta, bio je
tu samo običan beli karton s dve reči napisane pisanim slovima.
Ćao, srce.
Mož da bi neka druga ž ena bila polaskana š to ima tajnog
obož avaoca koji joj ostavlja cveć e. Mož da bi neka druga ž ena už ivala
u lepom danu misleći na to.
Mož da bi i Mari. Samo da nije bilo jeze koju je osetila dok se
prethodne noći peške vraćala kući.
I ogrlice ostavljene u njenom zaključanom stanu.
I činjenice da joj se kosa ponovo dizala na glavi.
Bilo je to usred bela dana, a Marin stan bio je na manje od deset
ulica od šerifovog odeljenja.
Zatvorila je i zaključ ala vrata, ostavivš i cveć e napolju. Drhtavim
rukama uzela je biber-sprej i pištaljku.
A onda je pozvala šerifa.

Sve š to mož emo da uč inimo jeste da radimo s podacima koje imamo –
Mark podseti grupu u sali za sastanke. – Imamo podatke s mesta
zloč ina, forenzič ki izveš taj, pro ile ž rtava. Iz Bostona i odavde. Je li
tako? – Pogledao je Holis podigavš i obrve. Ona klimnu glavom i
pokaza na debelu fasciklu s pregradama na stolu. – Unutra su svi
podaci za koje je Biš op smatrao da ć e nam zatrebati u istrazi, koje
zasada imamo. To nisu svi podaci koji postoje u ovom sluč aju,
oč igledno. To bi ispunilo kutije. Ali tu su kompletne pozadine i pro ili
svih ž rtava iz Bostona. A mislimo da je njegov izbor ž rtava veoma
važ an. U Bostonu je to bilo jedino stvarno dosledno obelež je ubice i
Biš op misli da se on neć e udaljavati od toga, ni sad, ni u buduć nosti.
On uvek bira isti izič ki tip ž ene. Sitna, krhka, tamnosmeđe kose,
smeđih očiju. Gotovo kao devojčica.
Dž ordan se namrš ti, ali pre nego š to je stigao da prokomentariš e,
Holis dodade: – Takođe, imamo i Bišopov poslednji profil ubice.
Poslednji? – upita Paris.
– Poč eo je da dorađuje originalni pro il č im smo saznali da ć e
sledeć i teren biti daleko od Bostona. Toliko različ it od Bostona. Pored
toga... pa, još jedna stvar koju sam saznala od Beki bila je da je ubica
svakako pogorš ao brutalnost, ali je time prilič no iskorač io iz
uobič ajenog ponaš anja serijskih ubica. Već samo to zahtevalo je
reviziju profila.
Mark se namršti: – Iskoračio?
U brzini i stepenu poveć anja nasilnosti. Dvanaesta ž rtva, Eni
Lemot, bila je divljač ki pretuč ena i izbodena viš e puta, ali njeno telo je
bilo ostavljeno manje-viš e netaknuto. Sve ž rtve u Bostonu su
ostavljene tako.
– Ali ne i Beki – reče Mark. – Ni Karen.
– Sranje – promrmlja Dž ordan. Kad su ga svi pogledali, dodade: –
Znači, sigurni smo da je Karen mrtva?
– Sigurni smo da postoje bar dve ž rtve – potvrdi Mark. – A ja sam
spreman da prihvatim Holisinu reč da je Beki jedna od njih, osim ako
rezultat analize DNK ne pokaž e drugač ije. Karen je jedina druga
osoba koja se vodi kao nestala, Džordane.
– Da. Da, znam. Samo š to stvarno ne ž elim da ja budem taj koji ć e
saopštiti Bobu da mu je žena mrtva.
– To ti je prijatelj? – upita Holis.
– Ne baš blizak, mada smo iš li u š kolu zajedno. – On slegnu
ramenima. – Mali grad.
– S tradicionalnim ogovaranjem? – htela je da zna, menjajuć i temu.
Možda.
Mark tada reč e: – Ovdaš nji ljudi nastoje da gledaju svoja posla kad
su stranci u pitanju, ali to ne znač i da ne znaju š ta se događa u njihovoj
blizini i da o tome ne razgovaraju.
– Ali neće žuriti da obaveste medije?
– To je ovde nepisano pravilo otkako ja pamtim. Bar za već inu
lokalnog stanovniš tva. Međutim, imamo prilič an broj doš ljaka u kraju,
a nemam pojma koliko oni toleriš u prisustvo medija. Neki ljudi prosto
vole da su u centru pažnje.
Holis uzdahnu. – Istina. Dakle, nemamo mnogo vremena pre nego
što se vest pročuje.
– Mislim da ne. – Mark zavrte glavom i vrati se na osnovnu temu
razgovora. – Rekla si da je ovaj ubica neuobičajeno pojačao nasilje?
– Da. – Holis se namrš ti. – Vremenski razmak mož e da objasni
intenzitet pojač avanja, bar delimič no. Ako je ž eleo da ubija, oseć ao
potrebu, ali nije mogao, iz bilo kog razloga. Puka osujeć enost lako je
mogla da ga učini surovijim.
 – Pod pretpostavkom da je postojao vremenski razmak.
Ona klimnu glavom. – Uvek postoji moguć nost da je ubijao negde
drugde a da mi nismo uočili znakove.
– Ali ti ne veruješ u to.
– Ne. Mi verujemo da se pritajio prethodnih nedelja, da nije ubijao
dok se nije dokopao Beki Hantli, dvadeset drugog septembra ili pre
toga, kad je nestala. Pre toga... mož da je traž io mesto kao š to je
Ventura. Ili je mož da doš ao pravo ovamo, zbog veze koju je Deni
pomenula, i proveo sve vreme od dolaska pripremajući se.
Sad je na Marka doš ao red da se namrš ti: – Prvi put nije se mnogo
pripremao unapred, zar ne? Otimao je ž ene koje su obič no iš le na
posao ili se vraćale kući, u krajevima koji nisu naročito bezbedni.
Holis klimnu glavom. – Da, bio je kao neka opasna ž ivotinja.
Zgrabio bi ih i pobegao, a imao je dovoljno sreć e ili pameti da to svaki
put izvede savršeno. Nikad nije bilo svedoka, što znači da nemamo baš
nikakav opis.
– Mogao bi da bude bilo ko – promrmlja Deni. Mož da ć emo proć i
pored njega na ulici i nikad nećemo saznati.
– Mož da – slož i se Holis. – Kad bi č udoviš ta izgledala onako kako
ih zamišljamo, bilo bi mnogo lakše da ih uhvatimo.
Mark se još jednom vrati na temu, rekavš i: – Ali ako jeste proveo
sve vreme od poslednjeg ubistva u Bostonu do prvog ovde u nekakvim
pripremama, to je nešto novo.
– Jedna od mnogih potencijalnih razlika, jeste.
– Važna razlika?
– Biš op misli da jeste. A ja se slaž em. Razmisli. Ono š to najviš e
rizikuje u manjem mestu gde ima manje ljudi jeste da bude otkriven.
Ne mož e da otme i iskasapi deset ž rtava na deset lokacija u nekom
kratkom vremenu, ne u mestu kao š to je Ventura. Mož e to da uradi
jednom, mož da dvaput ako ima mnogo sreć e, ali ne viš e od toga.
Neophodna mu je baza. Neko sigurno mesto, izolovano, negde gde
može da radi šta hoće, ne plašeći se mnogo da će biti otkriven.
Deni se promeš kolji, pa reč e: – Kao skladiš te. Podrum napuš tenog
skladišta.
Holis klimnu glavom. – Kao skladiš te. Kad ti vasiona pokaž e
saobraćajni znak, treba da obratiš pažnju.
– Ali da li je to trag koji treba da pratimo? – Deni se oseć ala sve
neprijatnije. – Ili je nešto sasvim odvojeno?
– U stvari – reč e Holis polako, kao da shvata – to pitanje je još
komplikovanije. Jer Beki nije rekla da treba da pratimo trag. Samo je
rekla da nam neko ostavlja tragove koji mogu da se prate.
Nastala je duga tiš ina, a onda je Deni rekla: – A u mom snu mi
upadamo u zamku.
Pre nego š to je bilo ko mogao da prokomentariš e, stariji zamenik
pokuca na vrata i proviri unutra, obrativš i se Marku izvinjavajuć im
tonom:
– Ima nešto što treba da znate, šerife.
– Šta?
– Kasno sinoć dobili smo poziv od mlade dame koja je sumnjala da
ju je neko pratio na putu od posla kuć i i da joj je neko upao u
zaključan stan.
– Je li nešto ukrao?
– Ne, to je č udno. Neš to je ostavio. Ogrlicu. Mališ a je upravo
pregleda.
Mark se namrš ti. – Nadam se da je sigurna da je nije ostavio deč ko
ili nešto slično tome.
– Potpuno je sigurna, š erife. Takođe, potresla se, a nije osoba koja
se potresa bez razloga. Malopre, kad je otvorila vrata od stana da
krene na posao, naš la je buket ruž a oslonjen na vrata, s porukom koja
ju je još viš e prestravila. Pozvala nas je i ovog puta su zamenici
smatrali da vi treba da razgovarate s njom.
Pogledavš i zamenika, Mark reč e: – Pretpostavljam da si ti jedan od
tih zamenika?
– Da, gospodine.
– Ti si bio na mestu zločina juče, zar ne, Hari?
– Da, gospodine. – S oč igledno prisilnim mirom, zamenik Voker
dodade: – Poznajem Boba Norvela, i poznajem roditelje Beki Hantli. I
stvarno mislim da bi trebalo da upoznate Mari Gud i razgovarate s
njom. Mislim da ima razloga zašto je uplašena.

Gejbrijel Vulf parkirao je dž ip daleko od naglog završ etka starog

zemljanog prilaznog puta i izaš ao je iz kola. Nije se previš e približ io
ivici, samo dovoljno da mož e da proviri preko nje i primeti da je
proleć na bujica u nekom trenutku izmenila tok š irokog potoka i
omogućila da dugačka deonica starog puta bude isprana.
Nije baš bio Veliki kanjon, ali je ipak bilo duboko do potoka koji je
lenjo tekao.
– E, jebiga – reče on. – Valjda će biti dovoljno blizu.
Izvadio je dvogled iz velike sportske torbe sa zadnjeg sediš ta i
oprezno se vratio do najboljeg mesta za osmatranje koje je mogao da
nađe, s pogledom na već i deo okruga Profet, a da ne mora da se penje
na jebenu planinu. Ovog puta ne samo da je stao podalje od nestabilne
ivice nego je ostao u zaklonu od drveć a koje je tek sada poč injalo da
poprima jesenje boje.
Nije želeo da ga neko vidi tu gore.
Podesio je fokus na dvogledu i preš ao pogledom prvo preko
udaljenijih krajeva, gde se video gradić Ventura, koji se š irio viš e nego
š to je oč ekivao. Nekad je bio prilič no važ na stanica na pruzi od
Atlante k severu, koja je prolazila kroz Venturu i nastavljala duž
istoč nih obronaka planinskog venca Blu Ridž . Njome su prevož eni
pamuk, duvan, američ ki orah i sve druge biljke koje su gajene u
državi, kao i kamen i minerali iz kamenoloma u južnijim krajevima.
Gejbrijel je prouč avao ono š to je mogao da vidi od Venture, blago
se mrš teć i. Video je kako male gradove zaobilazi progres, kako ih
stanovniš tvo napuš ta kad se pruga zatvori, padine ostanu gole posle
bespoš tedne seč e drva, a usevi kao š to su pamuk i duvan podbace ili
poč nu da se gaje negde drugde, a ovaj konkretan gradić izgledao je ili
kao da se odavno oporavio od takvih ekonomskih udara ili kao da ih
nikad nije ni doživeo.
A ipak... vozovi se viš e nisu ni zaustavljali, nego malo usporavali
dok su prolazili kroz Venturu, samo zato š to je iza grada pruga
skretala u planine, gde je brzina mogla da bude smrtonosna. Koliko je
Gejbrijel video, u kraju nije bilo industrijskih postrojenja, osim jedne
usamljene fabrike papira, kilometrima uzvodno od grada.
Nekoliko lepo uređenih farmi moglo je da se pohvali kravama
muzarama, govedima i drugom stokom, a primetio je najmanje tri
farme na kojima su se gajili konji, i to, po onome š to se moglo videti,
za konjič ke sportove. Zapadno od grada sekla se drvena građa, ali ne
na veliko, uprkos blizini fabrike papira. Uoč io je poneku njivu pod
duvanom, ali najviš e zemlje bilo je pod baš tama s povrć em koje se
gajilo samo za potrebe porodica koje su ih obrađivale.
– Odakle novac ovom gradu – promrmljao je.
Baš si ti neki sumnjičav skot.
– Da. Jesam. Moj posao je da postavljam nezgodna pitanja.
U stvari, nije. Tvoj posao je da pronađeš ono skladište. Ili bar da
eliminišeš što više lokacija.
Gejbrijel još jednom pređe pogledom po celoj oblasti, pa uzdahnu.
– Ovde je bila velika stanica za najmanje dve ž eleznič ke linije, a velika
fabrika tekstila radila je generacijama. Sad su svuda okolo bila
napuštena skladišta i prazne zgrade.
Napuštena?
– Da, zar ti se ne sviđa ta reč?
Samo se pitam kako to da tako dobrostojeći gradić nije porušio sve
te napuštene zgrade.
– Da čovek malo zastane pa razmisli, je l’ da?
Izgleda da ih nema previše, pa ne kvare pejzaž. Možda zato.
– Ako nisu ružne, ostavite ih?
Pa, i rušenje košta.
– Ti to mene opet nazivaš sumnjičavim skotom?
Ne, delim tvoju sumnju. Ali ne vidim kuda će nas odvesti.
– E pa sad si pesimista. – Gejbrijel je nastavio da osmatra Venturu
kroz dvogled, izoš travajuć i fokus na uredan i vrlo privlač an centar
grada. – Aha.
Šta?
Uzdahnuo je i spustio dvogled. – Ili desna ruka ne zna š ta joj radi
leva, ili... Ne, nije to, nikad nije to, čak i kad izgleda da jeste.
Šta to gunđaš?
– Mislim da opet imamo posla s onim š to bismo morali da znamo.
Nismo sami u okrugu Profet.
Pa, to smo znali.
– Ne mislim samo na Deni i Paris. Ili Holis Templton.
Ko, onda?
– Neko neoč ekivan. Neko ko stvarno ne bi smeo da bude ovde, ne
zbog ovog.
Ko misliš... O! O, sranje.
– Baš tako – promrmrlja Gejbrijel, podigavš i ponovo dvogled do
oč iju da bi posmatrao iznenađujuć e neupadljivu iguru koja je hodala
duž starinskog trotoara u centru. – Izgleda da je nagoveš tenu pretnju
Mirandi shvatio veoma, veoma ozbiljno.
 10.

Mark nije imao nijedan logičan razlog da povede Deni sa sobom kad je
krenuo u svoju kancelariju da bi razgovarao s Mari Gud, pa nije ni
pokušavao da izmisli neki.
Osetio je olakšanje kad ga Deni nije pitala.
To je trajalo samo dok nisu uš li u kancelariju i Mari Gud nije ustala
iz jedne od stolica za posetioce.
Bila je sitne građe, gotovo patuljasta, s kratkom crnom kosom i
velikim crnim oč ima. Izgledala je gotovo kao devojč ica u uniformi
konobarice.
Sranje.
Mark razmeni brz pogled s Deni, a onda joj priđoš e i on predstavi
dve ž ene jednu drugoj, ne rekavš i ko je Deni ni zaš to prisustvuje
razgovoru.
Mari Gud je oč igledno bila suviš e uznemirena da bi brinula o tome.
– Serife, da li vam je zamenik Voker rekao? Za ogrlicu i cveć e? Da me
je neko pratio sinoć?
– Rekao mi je, gospođice Gud. Ali nisam stigao da proč itam vaš u
izjavu, pa bih vas zamolio da prođemo kroz nju zajedno. Mislite da je
neko počeo da vas prati kad ste sinoć izašli s posla?
– Pa, prvo sam mislila da mi se prič injava, ali... – Deni je
posmatrala mladu ž enu kako nastavlja da preprič ava svoj dož ivljaj
Marku, ali odjednom su je proš li ž marci kad je shvatila da se Marin
glas, u roku od nekoliko sekundi, potpuno utišao.
To joj se deš avalo i ranije, ali samo u njenim vizijama u snovima.
Dok je spavala, njen um bi prihvatao ta nagla isključ enja ljudskih
glasova i zvukova iz prostora oko nje, jer je neš to u njoj, š to je bilo
dublje od snova, dublje od vizija, shvatalo da treba da sluš a ono š to se
događa duboko ispod površ ine. Ono š to je važ nije. A to je gotovo uvek
bilo nešto presudno za razumevanje pravog značenja vizije.
Međutim, sada se njen budni um panič no batrgao, re leksni strah
ju je obuzeo tako brzo da je zamalo propustila š apat iza glasova u
sobi, iza svetla, iza onoga š to je mogla da dodirne. Iza svega š to se
činilo stvarnim.
 Želim te.
Uš la je još dublje u podsvest, a instinktivno usmeravanje paž nje
jedva je uspevalo da se odupre panici. Pogledala je Marka i oč ajnič ki
pož elela da je u sebi č ula njegov š apat. Da je mogla da poveruje da je
njegov.
Nije bio.
Bio je hladan. Grub. Neumoljiv.
I zao.
Želim te, Deni. Imaću te. Čak i ako pobegneš. Čak i ako se sakriješ.
Šta god da on uradi da te zaštiti. Šta god da sanjaš. Šta god...
– Deni?
Shvatila je da stoji ispred Markovog radnog stola, poluokrenuta
vratima. Takođe, shvatila je da je Mari Gud otiš la, da ju je Mark
verovatno ispratio, jer se vraćao u kancelariju mršteći se.
Deni naglo sede i s mukom udahnu, kao da je dugo, dugo
zadržavala dah.
– Deni, šta je, pobogu?
– Ne... ja ne... – Pribrala se i do kraja napregla da umiri glas. –
Pomislila sam da sam č ula neš to, to je sve. Jesi li odredio policajca koji
će paziti na Mari Gud? Ona je odgovarajući tip, a ako je već posmatra...
– Naravno da sam odredio policajca. – Seo je na drugu stolicu za
posetioce i dalje se mršteći. – Šta si čula?
– Kaž em, mislila sam da sam č ula... – Još jednom se pribrala i
obuzdala paniku koja je pretila da će je savladati.
– Nisam sigurna. Mož da sam umislila. Uč inilo mi se da sam č ula
šapat, to je sve.
– Šapat? Neko je pokušao da dopre do tebe? Fizički?
– Moje sposobnosti ne funkcionišu tako.
– To š to do sad nisu – reč e on polako – ne znač i da ne mogu.
Parapsihološ ke sposobnosti se razvijaju i evoluiraju kao i bilo koje
druge sposobnosti. Šta ti je rekao taj šapat?
– Mark, ne...
– Šta je rekao, Deni?
Nije ž elela da odgovori, ali između njih je već postojala tolika
napetost da nije htela da pogorš ava situaciju. – Rekao je... da me ž eli.
Da će me imati.
– Ko?
 – Ne znam ko. Cak i da sam č ula taj glas ranije, ko mož e da
prepozna šapat?
– Znam samo – reč e Mark obazrivo – da te je nasmrt uplaš io. Zato
pretpostavljam da č ak i ako nisi sigurna, podozrevaš da je to govorio
ubica.
– To je nemoguće.
Mark prestade da se mrš ti, ali njegovo lice i dalje je bilo kao od
kamena. – Ti si već ... usmerena na ovog ubicu, je l’ tako? Sanjaš o
njemu?
Nikad ranije nije č ula taj izraz, ali uč inilo joj se da ima smisla. –
Može tako da se kaže.
– Oboje znamo da je za tebe najvažnija povezanost. Pretpostavljam
da si imala tu viziju u snu zato š to ti je Miranda prijateljica, a ona je
bila izložena pretnji.
Deni je oklevala, pa klimnula glavom: – Tako sam i ja
pretpostavila.
– Da li je moguć e da se ubica usmerio na tebe zbog vizije u snu?
Zato što je nekako uhvatio vezu između tebe i Mirande?
– Ne znam. – Bože, nadam se da nije. – Mož da. A mož da je, ako se
uopš te to dogodilo, iskoristio Mari Gud kao vezu. Ako ju je
posmatrao...
– Ona nije medijum – reče Mark. – Šta ako on jeste?
Deni uzdahnu, pa reč e: – Ne moram da budem iskusan istraž itelj
da bih znala da smo u velikom problemu ako je ubica medijum.
– U svakom sluč aju, i da jeste i da nije, ti si i dalje veoma uplaš ena,
Deni. Jer je on dotakao deo tebe koji je malo ko dotakao. Bilo da si ti
uspostavila vezu, ili je to uč inio on, ona je stvarna. Ona postoji. Misliš
da ja to ne vidim? Misliš da ne osećam?
– Mark...
– Oboje znamo da se takve veze teš ko prekidaju kad se uspostave.
A mogao je da te povredi, zar ne? Mogao je da dopre do tebe tako da
ga nikakva izič ka prepreka, nikakav zid, zaključ ana vrata ili
naoružani telohranitelj nisu mogli zaustaviti.
To je bilo neš to o č emu nije ž elela da razmiš lja, zato š to ju je
nasmrt plašilo. Naročito jer je jezivo podsećalo na šapat koji je čula.
Ipak, s prisilnom lakoć om, ona reč e: – Bezbedna sam. Bar dok ne
pronađemo to skladiš te. – Cula je sebe kako to govori. Pož elela je da
može u to da poveruje.

Gejbrijel je siš ao dž ipom s puta koji je uglavnom bio pust i stao iza
ž ivice od neke vrste loze koju nije prepoznao. – Mrzim kad neko
menja pravila igre – progunđao je.
Ne znamo da ih je neko promenio.
– Malo sutra ne znamo. SKJ ne bi uopš te smela da se primeć uje u
ovoj istrazi, a evo njega kako je vidljiv da vidljiviji ne može biti.
Rekao si da deluje neupadljivo.
– Deluje, to je ključ na reč . Privremeno, još važ nija. Cim ovaj grad
sazna da su dve njegove stanovnice ubijene, iskasapljene, mož eš da se
kladiš da ć e stranci poč eti da se primeć uju. A verovatno ć e i pucati na
njih.
Mislim da preteruješ. Ali bolje da se pritajimo i radimo što brže
možemo.
– Slaž em se. – Izaš ao je iz dž ipa i zastao pored njega tek da bi
izvadio mali ranac iz velike sportske torbe na zadnjem sediš tu, a
potom je zaključ ao kola. Iš ao je putem kroz š umu nekih trideset
metara, dok nije naiš ao oronuli asfaltni put koji je vodio do povelike
grupe zgrada koje su nekad činile nekakav industrijski pogon.
Šta se proizvodilo?
– Nevažan detalj.
Možda je i važan, znaš.
Gejbrijel uzdahnu i skinu remen ranca s jednog ramena. Otvorio je
dž ep i izvukao mapu okruga na kojoj su bile upadljive oblasti
zaokružene crvenom bojom. Nekoliko trenutaka proučavao je beleške
koje je bio nažvrljao na marginama. – Plastika.
Ništa konkretnije od toga?
– Ne na mapi. Ali seć am se juč eraš njeg istraž ivanja, plastič ne
veš alice, neš to bezopasno kao to. Obič na fabrika koja pravi korisne
predmete.
I koja je zatvorena zbog smanjenja broja zaposlenih u kompaniji.
Sad se sećam.
Vratio je mapu u ranac i nastavio dalje, prateć i stari asfaltni drum
sve do zgrada. Prva zgrada na koju je naiš ao bila je toliko bezlič na da
nije imao blagu predstavu č emu je prvobitno služ ila. Sve š to je video
bio je veliki zarđali katanac na vratima bez prozora.
Gejbrijel je okrenuo teš ki katanac i pogledao mu dno. Po količ ini
rđe znao je da su njegova kleš ta beskorisna. Ni č ekić i dleto, pomisli,
ne bi mogli da preseku godinama nagomilavanu rđu.
– Ej, kako bi bilo da malo pomogneš?
Izvini. Misli su mi odlutale.
– Pa, vrati ih nazad, ,oć eš ? Katanac. Ne mogu da ga razvalim bez
dleta. Ili eksploziva.
Samo malo. Čekaj... Evo.
Čuo je oštar škljocaj i video kako se katanac otvara u njegovoj ruci.
I dalje je bio zarđao i zaptiven, ali otvoren.
– I dalje imaš čarobni dodir, Roks.
Da, da. Proveri ovo mesto pa da idemo.
– Postaješ nestrpljiva?
Ni ja ne volim kad neko menja pravila. Pazi se, Gejb. Imam loš
predosećaj.
Malo stvari na ovom svetu je Gejb poš tovao koliko sestrin loš
predoseć aj, pa je zato zastao pred otključ anim vratima i izvadio
baterijsku lampu i piš tolj iz ranca. Onda je upro ramenom o vrata i na
silu ušao u napuštenu zgradu.

U sali za sastanke Mark je obaveštavao ostale o razgovoru s Mari Gud i

Deninom doživljaju.
– Ne sviđa mi se to – reče Holis.
– Koje? – upita Paris. – Uostalom, dobro doš la u klub. Mark, nadam
se da ne nameravaš da ostaviš Deni bez zaštite?
– Ne nameravam.
Deni se nije bunila, samo je pogledala Holis i č ekala. Pokuš avala je
iz sve snage da se pretvara da nije zabrinuta, da je ljigavi glas ubice
koji joj je odzvanjao u glavi nije prestravio do srž i, a dobro je znala da
su bar dve osobe u prostoriji savršeno svesne šta tačno oseća.
Tri, zapravo, jer su to potvrdile Holisine reči:
– Takva vrsta kontakta sa zlom je neš to najgore – reč e ona Deni
hladnokrvno, iako joj se na licu videlo saosećanje. – Da li ti se činilo da
je veza stabilna?
Deni se naterala da razmisli o tome i konač no je odmahnula
glavom. – Ne zapravo. U stvari, prekinula se veoma naglo. Kad je Mark
izgovorio moje ime.
– Nikad nisi bila telepata – primeti Paris. – Cak i kad se veza
uspostavi, više se radi o osećanjima nego o mislima.
Deni je paž ljivo izbegavala da pogleda Marka. – Ovog puta bilo je
oboje, na neki nač in. Hladnokrvne, grube, cele reč enice. Ali lič ile su na
odjek. – Ona zavrte glavom. – Ne mogu da se setim svih detalja u
mojoj viziji. Mož da je ovo bilo samo to, odjek koji je ostao od neč eg
što nisam svesno zapamtila.
Mark pogleda Holis podignuvši obrve: – Moguće?
– Naravno. Takođe, moguć e je da Denine sposobnosti evoluiraju,
ili da su ona ili ubica nekako uspostavili vezu. Ili...
– Ili šta? – Mark zatraži odgovor.
Deni je znala zaš to on to pita i znala je da ne ž eli da nagovesti ni
Holis, ni bilo kome, da je mož da i ubica medijum, kao š to je
pretpostavio. Bila je zahvalna kad se Holis namrš tila i odmahnula
glavom.
– Ili... pusti me da malo razmislim o tome.
– Imam li izbora? – upita Mark jetko.
– Pa i nemaš . – Ona ublaž i odgovor osmehom, koji brzo nestade. –
Takođe mi se ne sviđa š to je sve viš e dokaza da se naš ubica menja, ili
se već promenio, suš tinski. Mari Gud jeste odgovarajuć i izič ki tip,
odgovarajuć ih godina i svega ostalog š to on voli. Ali... da tako
otvoreno pokaž e zanimanje za nju, to je potpuno nov element.
Dopustio je da č uje foto--aparat, ostavio ruž e i... – Ona se namrš ti na
Marka. – Šta je bilo s ogrlicom?
– Mališ a mi je predao izveš taj kad smo izlazili iz moje kancelarije.
Izgleda da je to ogrlica koju je nosila Beki Hantli kad je nestala. Nema
otisaka. U stvari, tragovi hemikalija ukazuju na to da je nedavno
oč iš ćena, amonijakom ili nekim od rastvora za č iš ćenje nakita koji se
prodaju u draguljarnicama. Opis se poklapa. Njeni roditelji treba da
potvrde da bismo bili sigurni.
– Molim te, nemoj meni da daš taj zadatak – promrmlja Džordan.
– Hari ć e otić i. Holis, ako je to Bekina ogrlica, š ta to govori o ovom
skotu? Ostavlja trofej s jedne ž rtve u kuć i potencijalne ž rtve koju
prati?
Ona se namrš tila, a ton joj je bio gotovo odsutan kad je
progovorila: – Ja nisam profajler, ne zaboravi. Bar ne zvanič no, iako je
Biš op veoma vodio rač una da već ina nas zna o psihologiji ubica viš e
od proseč nog psihologa. Morać u da mu prenesem najnovije detalje, i
to brzo. Dotle, taj obrt mi o ubici govori upravo ono š to sam rekla, da
nastavlja da se menja, da evoluira.
– Menja način rada?
Ona klimnu glavom. – A to znač i da se dogodilo neš to š to ga je
promenilo. Neš to je u njemu drugač ije, u njegovom ž ivotu, drugač ije
misli i oseća. Pod pretpostavkom da nešto oseća.
Mark predlož i: – Mož da se promenio zato š to je bio primoran da
ode iz Bostona. Mož da je zbog iskustva da njega neko lovi osetio...
imperativ... da ponovo sebe doživi kao lovca.
Deni reč e: – Odatle već a pedantnost u tom delu rituala. Razrađeniji
koraci pre hvatanja plena. Prać enje, fotogra isanje, mož da č ak, u
njegovoj glavi, i udvaranje.
– Bljak – promrmlja Paris.
– To bi moglo da nam pomogne – istaknu Holis. – Dok Bekini
roditelji ne identi ikuju ogrlicu, neć emo imati jaku vezu između Mari
Gud i ubice. Ali ako to jeste njena ogrlica, onda smo mož da po prvi put
korak ispred tog skota.
– Jesmo li to otvoreno pokazali? – upita Dž ordan. – Mislim, da li je
naše čuvanje Mari postalo očigledno ubici?
– U svakom sluč aju je riskantno – reč e Mark. – Sto se mene tič e,
radije bih da napravim grešku tako što ću zaštititi potencijalnu žrtvu.
Holis ga pogleda pravo u oč i na tren, pa klimnu glavom. – Ti
odlučuješ.
– I snosim rizik da on jednostavno odabere drugu potencijalnu
ž rtvu. Poš to je tako, moramo da ga pronađemo pre nego š to nastavi.
Dakle, šta znamo o njemu?
– Znamo koji tip ž rtve bira – reč e Dž ordan. – Ovaj... hteo sam da to
napomenem i ranije, ali ako si video Karen...
– Znam. Plavuš a, plave oč i. A na osnovu izveš taja o nestalim
osobama, Beki Hantli ima plave oči i riđu kosu.
– Mada su obe odgovarajuć i tip po svemu ostalom – reč e Mark
polako. – Sitne građe, krhke. Beki je tek napunila osamnaest godina.
Paris reč e: – Boja kose mož e da se promeni, farbanjem ili perikom.
A soč iva u boji obič no su dovoljna da se promeni boja oč iju. Da li bi
išao toliko daleko?
– Da ispuni fantaziju, da zadovolji poriv koji ga pokreć e? Mislim da
bi – reče Holis.
Mark upita: – A šta kaže Bišop?
– To je to. – S uzdahom, Holis dodade: – Biš op je talentovan
profajler u svakom pogledu, ali č ak i on se muč i da pomiri razlike
između ova dva ubistva u Venturi i prethodnih dvanaest u Bostonu. A
novi podaci mu neće razjasniti situaciju.
– Nije ni imao dovoljno vremena, uostalom – prokomentarisa
Deni.
Holis slegnu ramenima. – Imao je nekoliko dana otkako sam videla
Beki. To je obič no dovoljno vremena za njega da bar oseti ubicu, ili
promenu kod njega, naroč ito kod ubice kog je prouč avao mesecima.
Ali ovaj monstrum je izvan šablona. Čak i izvan Bišopovih.
Dž ordan se obrati svima prisutnima: – Ne znam za agenta Biš opa,
ali iz nekog razloga, to malo podataka š to imamo plaš i me viš e nego
bilo šta drugo.
– To znač i da imaš dobre instinkte – reč e mu Holis trezveno. – Zato
š to je Biš op video viš e zla, izbliza, nego š to bi bilo ko od nas pož eleo
da zna. A ovaj tip, ovaj ubica, on je nešto novo.
– Kako novo? – upita Mark napeto. – Po izopačenosti? Lukavstvu?
Dž ordan ponudi odgovor: – Cak i kad imamo u vidu klanicu koju
smo videli juč e, i bez obzira na to š to je to toliko straš no da lič no ne
ž elim da ikad ponovo vidim neš to slič no, postoje bezbrojne knjige, pa,
dođavola, tu su i veb-sajtovi, posveć eni poprilič no izopač enim i
lukavim serijskim ubicama. Kanibali, nekro ili, zveri koje svojim
ž rtvama rade takve neverovatne gadosti da se nadam da za njih nema
ni imena.
Holis je klimala glavom. – Da, policijski dosijei i psihološ ka
istraživanja puni su takvih slučajeva.
Mark ponovi pitanje: – Dakle, šta je novo u vezi s ovim ubicom? Šta
njega č ini toliko neobič nim da č ak i veliki specijalni tim, predvođen
vrhunskim FBI-jevim lovcem na monstrume ne mož e da mu se približ i
ni posle više meseci nastojanja?
Holis je malo duž e oklevala, a onda polako rekla: – Mi verujemo
da ć emo, kad identi ikujemo ovog ubicu, otkriti da u njegovoj
proš losti postoji ono č ega ima kod praktič no svih serijskih ubica.
Zlostavljanje, rasturena porodica, verovatno i neka povreda glave u
ranom detinjstvu, takve stvari.
– Ako očekuješ da sažaljevam tog skota...
Holis odmahnu rukom. – Ne, ne. Već ina nas takođe veruje da se
serijske ubice rađaju bez neč ega, bilo da se to zove savest ili duš a, š to
im omoguć ava da budu viš e č udoviš ta nego ljudi. Ne znamo da li je to
š to im nedostaje dovoljan razlog, kao ni da li neko bez toga mož e da
ž ivi savrš eno normalnim ž ivotom, bar spolja gledano, i da nikad nikog
ne povredi. Ako je takva osoba odrastala u pozitivnom okruž enju, bez
trauma, postoji bar teoretska mogućnost da nikad ne bi izvršila zločin.
– Ali? – Mark ju je i dalje napeto gledao.
– Ali. Ono u š ta smo prilič no sigurni jeste da taj deo lič nosti koji
nedostaje, ako je uz to ta osoba u detinjstvu bila izlož ena traumama i
zlostavljanju, dož ivela povredu glave ili neki teš ki emotivni i
psihološ ki š ok, praktič no uvek proizvodi neko zlo. Serijskog ubicu,
silovatelja, palikuć u... č ak i teroristu. Postojali su predispozicija,
instinkti, potrebe. I onda se neš to dogodi, tokom vremena ili u jednom
traumatičnom događaju, što sve to izbaci na površinu.
– I dalje čekam poentu – reče Mark.
– Izvini š to je potrajalo da dođem do nje. Evo š ta je. Od sada
nadalje, nalazimo se izvan š ablona. Imamo samo teorije. Imamo
nekoliko istraž ivanja koje je SKJ obavio u situacijama za koje smo
smatrali da su granič ni sluč ajevi ili nismo imali dovoljno vremena za
dublja ispitivanja ili analiziranje lič nosti koje su bile umeš ane u njih.
Ali nemamo dokaza. Dođavola, ništa ni blizu dokaza.
– Holis...
Ona podiž e ruku. – Mark, trauma, u detinjstvu ili odraslom dobu,
mož e da otkoč i i parapsihološ ke sposobnosti. U stvari, neka
istraž ivanja nesumnjivo pokazuju da su delovi mozga koji se
neobjaš njivo aktiviraju kod već ine medijuma isti oni koji se
neobjašnjivo aktiviraju kod serijskih ubica.
On duboko udahnu i polako ispusti vazduh. – Hoć eš da kaž eš da
imamo posla sa serijskim ubicom u mom gradu, a pri tom je medijum?
Kao da nisi i sam razmotrio tu ideju, pomisli Deni i to je na tren
razveseli.
– Još je gore – reč e Holis. – SKJ ima medijume koji su ekstremno
osetljivi na luktuacije u elektromagnetnom polju i mogu da detektuju
neuobič ajene parapsihološ ke aktivnosti, č ak i na daljinu. Mi za njih
kažemo da su priključeni na vasionu.
– Dobro, i onda?
– I onda, iz izveš taja koje je dobio od tih medijuma u ovom kraju,
Biš op je zaključ io da je naš nepoznati poč inilac jedan od svega
nekoliko medijuma na koje smo naiš li koji imaju viš e od jedne
primarne sposobnosti. Nema sekundarne ili sporedne sposobnosti,
nego je svaka jednako jaka i razvijena. Cak ne znamo ni koliko takvih
sposobnosti ima ili koje su. Mož da poseduje i telepatiju, i vidovitost, i
telekinezu, uz sposobnost leč enja. Mož da manje od toga, mož da viš e.
Mož da je on pravo č udo prirode, stvoreno iz istog nepoznatog už asa
koji pokreć e njegov poriv da ubija. Cisto zlo, puta deset. A niko od nas,
čak ni Bišop, nikada se nije suočio s nečim takvim.
 11.

Trebalo mu je nekoliko sati da joj oš iš a kosu baš kako treba, ali nije
mu smetalo. U njegovom skroviš tu nije se mnogo primeć ivalo da li je
dan ili noć , pa nije ni gledao na sat, nego se jednostavno odmarao kad
se umori. U svakom sluč aju, bio je pomalo opsesivan u pogledu kose,
znao je to. Morala je da bude savrš ena. Duž ina i oblik, boja. Bilo mu je
važno.
Pobesneo bi ako bi bilo koji detalj ispao pogreš no. Ruž na plava
kosa koju je oš iš ao bila je uredno spakovana u kesu i sklonjena.
Spaliće je kasnije, kao i odeću koju je nosila.
Dok se boja primala na kosu, paž ljivo je isekao njene farmerke i
bluzu, zaustavljajuć i se č esto da sluš a njene jecaje, da gleda kako se
njene male grudi grč e i drhte. Ostavio je veš za kraj, ne ž ureć i,
uživajući.
Zavukao je veoma oš tro donje seč ivo makaza polako do njene
kož e, podigao tanku bretelu i presekao je jednim preciznim rezom.
Zatim drugu bretelu.
Malo je posmatrao, smeš io se, dok su se njene grudi podizale i
spuš tale, sluš ao kako jeca. Oslonio je vrhove prstiju na njen stomak,
zatvorivš i oč i na trenutak da bi bolje osetio meku, toplu kož u i miš ić e
koji podrhtavaju.
Osetio je kako se uzbuđuje i už ivao u tome, ali se podsetio da je to
tek uvod.
Želeo je da potraje.
Njen grudnjak je bio obič an, tanak, i bio je dovoljan samo jedan
mali rez makazama da se meka tkanina razdvoji između grudi.
Ponovo je nekoliko trenutaka posmatrao, skoro zadrž avajuć i dah, jer
su se sa svakim istrzanim dahom delovi grudnjaka sve viš e razdvajali,
oslobađajući, o, tako sporo, njene zarobljene grudi.
Cekao je dok se nije pojavila rumena bradavica, a onda nestrpljivo
sâ m uklonio grudnjak i bacio ga u obliž nju korpu za otpatke,
zadržavši ostatak odeće.
Pruž io je ruku, ž eljan da je dodirne, a morao je da se prisili da
koristi samo vrhove prstiju da bi pratio oblik njenih malih grudi, da bi
polako kružio po neravnoj površini njenih bradavica.
– Sviđa ti se ovo, je l’ da srce? – Ona ispusti divljač ki, priguš en
zvuk, zategnuvš i remene na zglobovima i glež njevima, a on se namrš ti
pogledavši traku preko njenih usta.
– Nisam ž eleo da ti stavim traku preko usta. Ruž na je. Ali prič ala si
gluposti, a to nisam hteo da sluš am. – Kaž iprstom je kruž io preko
njene bradavice ponovo i ponovo i trljao ukruć eni vrh napred-nazad.
– Hoć u da mi kaž eš koliko je ovo dobro. Hoć u to da č ujem. Hoć eš li
biti bezobrazna ako ti sklonim traku, ili si naučila lekciju?
Ona ispusti još jedan nerazgovetan zvuk, ovog puta manje divalj.
– ’Oćeš biti dobra? ’Oćeš mi reći koliko voliš da te dodirujem?
Ona nakratko zatvori oč i, još viš e suza joj poteč e iz uglova, a onda
ih otvori i klimnu glavom.
On uš tinu vrh bradavice pre nego š to ga je pustio, onda istom
rukom dohvati i polako skide traku s njenih usta.
– Molim te...
– Već sam ti rekao, srce, moljenje je za kasnije. – Glas mu je bio
strpljiv, ali pokazao joj je makaze u drugoj ruci. – Ne brini, podsetić u
te kad. Zasad samo želim da čujem koliko voliš da te dodirujem.
Ona zatvori oč i, ponovo samo na trenutak, pa ih otvori i drhtavo
klimnu glavom. – Dobro... Uradiću to.
On pogleda na kolica od nerđajuć eg č elika na kojima je stajalo
nekoliko pripremljenih š priceva i malo se namrš ti. Vrlo je pribrana,
pomisli. Mož da previš e. Proš li su sati od poslednje injekcije. Mož da ć e
uskoro morati da joj da još jednu.
– Dodirni me – proš aputa ona i drhtavo uzdahnu. – Volim... volim
kad... kad me dodiruješ.
Nasmeš io se i paž ljivo stavio makaze na dno njenog stomaka,
usmerivš i ih k nogama, tako da vrh jedva dodiruje nisko postavljenu
ivicu njenih gać ica. Posmatrao je kako se grč i, sluš ao kako se trudi da
priguši stenjanje i široko se osmehnuo.
Stavio je obe š ake na njene grudi, stiskao ih, trljao dlanovima
ukrućene bradavice.
– Da. – Njen glas bio je tek malo glasniji od š apata, potmuo i
hrapav. – Diraj me. Sviđa mi se. Volim to.
Oseć aj mu je bio prijatan, ali ne toliko da bi zaboravio da pogleda
na tajmer na kolicima, koji je odbrojavao još nekoliko minuta do
trenutka kad je trebalo da joj ispere i osuš i kosu, da bi se uverio da je
smeđa boja s kutije ona prava nijansa.
Morala je da bude prava.
Ona se zagrcnula. – Neć u... neć u nikom reć i. Molim te nemoj da me
povrediš. Molim te, molim te nemoj...
Tajmer je konač no zazvonio i on se nasmeš io. – Dobro. Vreme je
da vidimo da li je ova boja ona prava.
– O, bože, molim te nemoj da me povrediš!
– E pa, Odri, već sam te upozorio na to. Ja odluč ujem kad je vreme
da moliš, sećaš se?
– Odri? Ja nisam... ja se ne zovem Odri.
On se zagleda u nju.
Ona obliznu usne i brzo reč e: – Dobro, dobro. Mogu da budem ko
god želiš.
– Ne budi blesava, Odri. Ko bi mogla da budeš osim sebe same?
– Tako je. Izvini. Samo sam... zaboravila. – Njen pogled pade na
radnu površ inu. – Mora da je od onih injekcija koje mi daješ .
Zaboravljam stvari.
– Stvarno? Hmmm. Morać u da zapamtim to sporedno dejstvo. Za
sledeći put.
– Šta?
On se malo nagnuo i uključ io hidraulič ki mehanizam stola, koji je
poč eo da ga pomera tako da se donji deo, u obliku slova Y, na kom su
bile vezane noge, podigao, a gornji deo malo spustio.
Ona je zadrhtala i ugrizla se za donju usnu, ali nije pustila ni glasa.
On je otiš ao do spuš tenog gornjeg dela stola, proverio da li
specijalno napravljeni lavabo stoji stabilno ispod njene glave i pustio
vodu. Podesio je temperaturu tako da bude topla koliko je mogao da
izdrži i počeo da joj ispira kosu.
Ona je gubila dah i kočila se, ali nije jaukala.
– Izvini, srce, ali voda mora da bude topla. Da bi se isprala sva
farba. – Isprao joj je kosu i posle nekoliko trenutaka, s tog zadatka
koji je automatski obavio, skrenuo je pogled na njeno telo.
Voleo je kako izgleda na njegovom specijalnom stolu. Obe gole
noge lež ale su u ž lebovima od nerđajuć eg č elika, glež njevi su bili
paž ljivo vezani debelim, kož nim remenima postavljenim ovč ijim
runom. Dva ž leba su se spajala, viš e u obliku slova U nego Y, na oko
dvadeset centimetara od prepona, a na tom mestu ubacio je deo koji
mož e da se spuš ta, tako da ima potpun pristup njenom telu. Sto je bio
napravljen za Odri, i bio joj je po meri. Uvek joj je bio po meri.
Od kukova do grudi, sto je bio pravih stranica i uzan, sa samo oko
deset centimetara nerđajuć eg č elika koji se video sa svake strane tela.
A onda, baš kod ramena, granao se u obliku slova T, tako da su joj i
ruke bile u žlebovima, a zglobovi vezani isto kao i gležnjevi.
Iznad tog dela bila je mala površ ina od nerđajuć eg č elika, gde je
stajao podupirač za vrat koji joj je držao glavu iznad lavaboa.
Pogledao je Odri, koja je č vrsto vezana lež ala na stolu, i š iroko se
osmehnuo. Savrš eno. Baš savrš eno. Pa, bić e kad bude potpuno č ista i
obrijana svuda gde treba.
– Gospodine, molim vas...
– Odri, nemoj da se naljutim na tebe. Nikad me ne zovi gospodine,
zaboga!
Ona ga pogleda, razrogač enih oč iju. – Ah... injekcije. Ja...
zaboravila sam.
– Dragi. Zovi me dragi, Odri. Uvek.
– Izvini. Izvini... dragi. Neću ponovo zaboraviti, obećavam.
– Svakako se nadam da neć eš . – On dohvati š ampon. – Ne ž elim da
se ljutim na tebe, Odri. Stvarno ne želim.
– Ne, dragi – proš apta ona. – Poslednje š to ž elim jeste... da se ti
naljutiš na mene.
 12.

Izopač eni serijski ubica bio je sasvim dovoljan, pomisli Deni.

Izopač eni serijski ubica koji poseduje ko zna koliko parapsihološ kih
sposobnosti bio je, bukvalno, noćna mora.
Njena noćna mora.
Svačija noćna mora.
Konač no, Mark slegnu ramenima kao da neš to zbacuje sa sebe i
reč e: – U redu, s tom ć emo se moguć noš ću, ili verovatnoć om, nositi
kad budemo morali. Zasad, radić emo na sluč aju, upoznati se s tim
dokle je doš la istraga u Bostonu do sada, a nastaviti naš u istragu ovde.
Ima li neko nešto protiv?
Niko nije imao.
– Izvestićeš agenta Bišopa što pre? – zatraži on od Holis.
– S tvojom dozvolom, za oko pet minuta. Naravno, drž ać emo to u
tajnosti, osim ako, to jest, dok ne pronađemo dovoljno dokaza da
ubedimo direktora da je ovo isti ubica. Ili dok mediji ne saznaju za ovo
i on ne počne da oseća pritisak s te strane.
Paris upita: – Koliko vremena imamo, realno gledano, pre nego š to
mediji počnu da obraćaju pažnju?
Mark slegnu ramenima. – Znaš da nemamo lokalnu televizijsku
stanicu, a naš e dnevne novine nisu baš poznate po agresivnom
novinarstvu. Pored toga, prilič no smo geografski izolovani, pa
nemamo mnogo ljudi sa strane ili prolaznika. U Atlanti se trenutno
događa mnogo toga, kao i u drugim već im gradovima u okolini, tako
da ima dovoljno materijala za vesti na drugim mestima.
– Ali dve ž rtve svirepih ubistava – reč e Deni – to je vest bez obzira
na to koliko mali grad bio. Naroč ito danas, kad se mediji kač e za bilo
šta senzacionalno. Jednom kad se pročuje...
Holis pogleda š erifa podignutih obrva. – Teš ko je stvarno reć i na
osnovu fotogra ija, ali č ini mi se da je mesto zloč ina prilič no udaljeno,
blago reč eno. Koliko je izolovano? Koliko treba vremena da prič a
procuri u javnost?
– Moji ljudi neć e progovoriti. Porodice ž rtava bić e u š oku izvesno
vreme kad im se saopš ti vest. Bob i Karen nisu imali dece. Bekini
roditelji su stariji i nemaju neki druš tveni ž ivot. Mislim da niko od njih
neć e kontaktirati s medijima, niti ć e s dobrodoš licom doč ekati
eventualan dolazak medija kod njih.
– Čak ni da bi javno zatražili da pravda bude zadovoljena? Danas je
to postalo uobičajeno.
– Možda za nekoliko nedelja ili meseci. Ne pre toga.
Holis klimnu glavom. – A obrać anje lokalnoj zajednici, mož da zbog
emotivne podrške? Crkvi ili nečem sličnom?
Mark pogleda Dž ordana, koji zavrte glavom i odgovori: –
Hantlijevi nisu vernici nijedne crkve, koliko ja znam. A Bob Norvel je
poznat kao samotnjak. Iznenadilo me je što se oženio.
U prostoriji je bilo tiho nekoliko trenutaka, a onda se Paris pomeri
i reč e: – Jesam li ja jedina koja se oseć a krivom š to zna š ta se dogodilo
dvema nestalim ženama pre nego što to znaju njihove porodice?
– Navić i ć eš se – reč e Holis. Onda odmahnu glavom. – U stvari, ne,
nećeš. Ja bar nikad nisam. Ko treba da obavesti porodice?
– Ja – reč e Mark. – I hoć u, č im budemo imali potvrđenu
identifikaciju. Rezultate analize DNK ili...
... ili da pronađemo ostatke njihovih tela.
To nije ni morao da kaže.

* * *
– Zašto me nisi uvela u san sinoć, Deni?
Deni iznenađeno podiž e pogled s dosijea koji je prouč avala,
shvativši tek tad da su ona i Mark sami u sali za sastanke.
– Ne panič i – reč e on. Dž ordan je odveo Holis do mesta zloč ina, ali
siguran sam da ć e se Paris vratiti svakog č asa. San, Deni. Ponovo si ga
sanjala sinoć.
– Nisam panič ila. – Htela je da ga podseti da su sami u prostoriji, a
onda je suzbila drhtaj dok se pitala jesu li stvarno sami.
– Deni?
Video je previš e, č ak i bez parapsihološ kih sposobnosti. U tome
ima, pomisli ona, nekog dubljeg značenja.
– Samo sam... iako te nisam uvela u san, bio si u njemu ovog puta.
Bio si deo vizije u snu. Bili ste ti, Holi i Biš op. A ja sam imala Parisine
sposobnosti.
– Šta?
 Deni klimnu glavom. – Mislim da sam ih imala i ranije, samo sam
tek sinoć postala svesna toga. Ona nije bila tamo kad je trebalo. Tako
da sam ja imala njene sposobnosti. I viš e od sposobnosti, č ini mi se.
Izgledalo je kao da Holis oseć a da ja... imam neku vrstu oruž ja, da mi
ne treba pištolj.
– Stani. Imala si Parisine sposobnosti? Nisam znao da ti i Paris
možete da ih delite, mislio sam da samo možete da ih pojačavate jedna
drugoj.
– I ne mož emo. Bar nikada nismo. Ja nikad nisam bila vidovita, niti
imala njenu sekundarnu sposobnost. A ona nikad nije imala snove sa
predviđanjima ili vizije.
– Niti je mogla da uvuče druge ljude u snove?
– Nije. Nikad nije mogla to da uradi. A pokuš avale smo, dok smo
bile deca.
– Ne posle toga?
Deni je uspela da se nasmeš i. – Tokom vremena to je prestalo da
bude zabavna tajna koju smo delile i postalo je naš ž ivot. Istraž ivanje
naš ih parapsihološ kih granica nije nam bio prioritet, dugo vremena.
Otkako smo poč ele da radimo za Hejven, viš e smo se bavile time,
naravno, naroč ito zato š to Dž on i Megi veruju da su brać a i sestre
najbolji partneri i hteli su da vide da li ćemo i mi biti.
– Pa, jeste li?
– Ne baš . Znale smo da smo uvek bile jač e pojedinač no nego kad
smo radile zajedno, baš kao š to si rekao, moje vizije u snu su jasnije, a
Paris je vidovitija.
– Ali niste delile sposobnosti?
– Ne bih znala ni kako da pokušam da ih delim.
– Međutim, postoje znaci da tvoje sposobnosti evoluiraju?
– Mož da. Dobro, verovatno. – Deni slegnu ramenima, uprkos
napetosti koju je oseć ala. – Krajnje stresne situacije u kojima se
zatičemo mogu da nam promene život na više načina.
– Kako to misliš?
Deni nije ž elela da s Markom razgovara o tome, ali je ipak
nastavila. – Kao i SKJ, i Hejven poziva svoje č lanove samo kad
konvencionalni metodi ne daju rezultate. A ulozi u igri su veoma,
veoma visoki. Zato se mi naprežemo preko granica.
– Ti si uvek to radila.
 – Ne ovako kao š to se naprež em otkako radim za Hejven. Zapravo
ne znamo gde su nam granice, niko ne zna. Istrage, situacije kao š to je
ova... dovode u pitanje granice za koje smo mislili da postoje. Nekad
nas i guraju preko njih.
– Ali? – posmatrao ju je napeto.
– Ali... ponekad rezultati nisu sasvim pozitivni. Upadamo na
nepoznatu teritoriju, Mark. Imamo posla s električ nom energijom, ne
zaboravi, a u ljudskom telu ima je mnogo, naroč ito u mozgu. Pokuš aji
da se ona kontroliš e ne uspevaju uvek, ili ne onako kako mi
očekujemo.
– Zato me nisi uvela u san? Zato što si otkrila da je opasno?
Ona dopola klimnu glavom. – To je retka sposobnost, izgleda,
uvođenje u snove, pa o tome nema mnogo konkretnih podataka.
Dođavola, nema takoreć i nikakvih. Ali lekari i istraž ivač i iz SKJ-a
razvili su teoriju po kojoj uvođenje neč ijeg uma u sopstveni podiž e
normalan nivo elektromagnetne energije i mož e da bude š tetno po tu
osobu. Neko ko nije medijum nije navikao na tu vrstu energije, mozak
mu nije pripremljen da se nosi s njom kao što naš jeste.
– Hoć eš da kaž eš da je neko bio povređen zato š to si ga uvela u
san? Ili je to samo teorija?
– Samo teorija je neš to s č im već ina medijuma mora da ž ivi. Bar
dok se neš to stvarno loš e ne dogodi i ne pretvori teoriju u stvarnost. A
ova teorija ima smisla. Zato je jedina osoba koju sam uvodila u snove
otkako sam se pridruž ila Hejvenu bila Paris. Ona je i medijum i moja
identič na bliznakinja. Mislile smo da, ako postoji neko ko mož e da se
nosi s tim a da ne bude povređen, to je ona.
– Izgleda da ni na mene nije uticalo – istaknu on.
Deni ponovo slegnu ramenima, ovog puta uz trzaj. – Mož da je to
zbog istog razloga zbog koga ti mož eš da prepoznaješ parapsihološ ke
sposobnosti kod drugih. – Ili je možda zbog toga što je između nas uvek
postojala drugačija veza.
– Ili je zato što smo bili ljubavnici – reče Mark mirno.
– Možda – reče ona, naprežući se da zvuči jednako mirno.
– Veza između nas i dalje postoji, Deni.
– Da – reče ona – znam.
Holis je stajala u zadnjem dvoriš tu prazne kuć e, na ivici neč ega š to je
nekad bio ljupki bazen, pre nego što ga je monstrum pretvorio u scenu
masakra koju je sada okruž ivala ž uta policijska traka. Organi i drugi
delovi tela bili su uklonjeni, ali mrlje od krvi, koje su se na vrelom
suncu Dž ordž ije zapekle i dobile boju rđe, i dalje su kvarile lepe
ploč ice i kamen, a voda iz bazena, obojena crveno, bila je samo
delimično ispuštena.
Čula je zujanje muva koje su letele okolo.
Dž ordan je proč istio grlo kad je primetio u š ta ona gleda i rekao: –
Odvod se zapuš io. Zvali smo servis za održ avanje bazena. Mož da ć e
morati da zovu servis za uklanjanje biološkog otpada.
– Danas su svi striktno specijalizovani – promrmlja Holis.
– A tvoja specijalnost je što si medijum.
Holis je osetila potrebu da istakne ko je najviš e ranjavani agent u
jedinici, ali je odustala. Uglavnom zato š to još nije bila procenila nivo
tolerancije ovog (stvarno vrlo zgodnog) š erifovog zamenika. Svakako,
do sada je izgledalo da prihvata sve š to mu se predoč avalo, ali nikad
se ne zna kad nekome kap može da prevrši čašu.
– Da – reče ona – to je moja sposobnost.
– Jesi li zato ž elela da dođeš ovamo? Nadaš se da ć e ti se neka od
žrtava... ukazati?
– Pa nemoj da ispadne da bi to bilo iza č arobne zavese – reč e ona
hladno.
– Nisam tako mislio. Stvarno nisam. Samo nisam bio siguran kako
to da kažem.
Holis razmisli o tome, pa slegnu ramenima. – Kao i bilo ko,
pretpostavljam. I, da, mislila sam da ć u mož da neš to videti. Ili nekog.
To mi se događa na mestima zloč ina. Ne uvek, naravno, ali dovoljno
često da bih to očekivala.
Dž ordan je gledao okolo, pomalo zabrinuto. – Pa... da li vidiš ?
Nekoga?
– Ne zasad.
– Aha. Onda, znači, čekamo?
Holis je sve to zabavljalo, ali bila je i radoznala. – Reci mi neš to,
zameniče.
 – Zovi me Džordan, molim te. Kad smo već prešli na ti.
– Dobro, reci mi, Dž ordane. Kako to da toleriš eš sve ove
parapsihološke fenomene? Većina policajaca ne može.
– I ti si policajac.
– Da. Pa, skoro. U svakom sluč aju, pripadam specijalnoj jedinici u
kojoj su skoro svi medijumi. Koji je tvoj izgovor?
– Odrastao sam s tim.
Holis okrenu glavu i pogleda ga. – Da nisi sluč ajno sedmi sin
sedmog sina ili tako nešto?
On se nasmeš i. – Ne, niš ta slič no. Niš ta š to ima veze sa sujeverjem.
Moja baka nije bila Ciganka koja prorič e sudbinu. Ali bila je vidovita.
To je u ovom kraju uobič ajeno već generacijama. – Video je kako joj
se obrve podižu, pa dodao: – S razlogom se zove okrug proroka.
Sad je na nju bio red da kaž e: – Aha. To nismo saznali u
istraž ivanjima. Pitam se da li Biš op zna za to. – Onda je zavrtela
glavom. – A, dođavola, sigurno zna. Deni i Paris su rođene ovde, zar
ne?
– Da. I njihova majka je bila medijum, kao ti. I Mark je rođen ovde.
U njegovoj porodici dar je uvek varirao. Nije bio sasvim
parapsihološ ki, ali jeste natproseč an talenat da se prepozna laganje.
Perselovi su uvek znali kome mogu da veruju, a ko ih laž e. To je jedan
od razloga zaš to su tako uspeš ni u politici. I mož da zaš to je Mark
toliko uspešan kao šerif.
Holis ponovo reč e: – Aha – i pogleda ga prodorno. – A ti? Tvoja
baka je bila vidovita, a...
– A ja nisam. – On slegnu ramenima. – Nikad nisam sebi razjasnio
da li zbog toga oseć am olakš anje ili kajanje, da budem iskren. Ali sad
kad sam proveo neko vreme s vama koji to nosite u sebi, malo mi se
više čini da osećam olakšanje. Izgleda mi da je to više teret nego dar.
– Pa, ja sam doš la do zaključ ka da je oboje. Ponekad je dar,
ponekad teret. Ali uvek je avantura.
– To je verovatno zdrav stav. – Jedva da je to izgovorio, kad Holis
postade svesna da se neš to događa. Posle toliko vremena, njena
izič ka reakcija bila je ista kao i uvek. Sve dlač ice na njenom telu bi se
uspravile, kao da je vazduh ispunjen elektricitetom, a kož a bi joj se
naježila kao da je neko usred zime naglo otvorio vrata sobe.
Pogledala je polako okolo, znajući da u stvarnosti nema magle,
iako ju je videla kako se podiž e sa zemlje. Teš ko je bilo ostati pribran
na jeziv prizor koji je usledio, ali Holis je uspela, ugledavš i ž enu kako
izlazi iz bazena, penjuć i se polako stepenicama iz vode, ne ostavljajuć i
talase za sobom.
Na sebi nije imala kupać i kostim, nego š orts i top s kratkim
rukavima. Izgledalo je da je potpuno suva, iako je upravo izaš la iz
vode obojene crveno. Duga, bledoplava kosa č ak je pomalo svetlucala
na suncu.
Holis je koraknula k njoj, toliko usredsređena na to š to vidi da je
potpuno zaboravila da šerifov zamenik stoji pored nje.
– Ko si ti? – upitala je. – Ne prepoznajem te. – Mislila je na
fotografije dve nestale žene.
Žena je pogledala bazen iza nje i rekla: – Sad više nećeš pronaći još
mnogo toga.
Holis se iznenadila š to je glas koji je č ula bio toliko normalan, ali je
odbacila tu misao kao nevažnu. – Ko si ti? – ponovila je.
– Još ne znaš za mene. – Ponovo je pogledala bazen, a njeno lice
dobi zabrinut izraz. – Nema veze. Potraž i nju u vodi. I pazi. Trag koji
ostavlja za tebe nije uvek ono što misliš.
Holis zausti da postavi još jedno pitanje, jer ju je iskustvo nauč ilo
da ovakve posete nikad ne traju dugo, ali pre nego što je...
– Holis?
Pogledala je Dž ordanovu ruku na svojoj, zatim njegovo zabrinuto
lice, svesna da je temperatura ponovo porasla, da je energija nestala.
Pogledala je bazen i potvrdila sumnju.
Nikakve žene ili duha nije bilo na ivici bazena s crvenom vodom.
– Šta se, kog đavola, dogodilo? – Džordan je zahtevao odgovor.
– Nisam sasvim sigurna – odgovori Holis polako. – Kad si rekao da
dolaze ljudi iz servisa da očiste odvod?
– Trebalo bi da budu ovde sutra ili u ponedeljak.
– Zovi ih – reče Holis. – Reci im da budu ovde sutra. Rano.

* * *
– A ta veza tebi ne znači ništa? – Mark je zahtevao odgovor.
– Da li bi trebalo? – Ona se silno trudila da joj glas bude
ravnomeran i bez emocija. Trudila se, ali nije uspevala.
– Ti mi reci.
 – Sta hoć eš da znaš , Mark? Da li imam č oveka koji me č eka u
Atlanti? Nemam. Jesam li naš la taj normalan ž ivot koji sam tako silno
želela? Nisam.
– Deni...
– Ali sam ipak naš la neki mir. – Kad je krenula, Deni nije mogla da
se zaustavi. – Kad sam prihvatila č injenicu da ne mogu da pobegnem
od ovog svog dara, da ne mogu da bež im dovoljno daleko ili dovoljno
brzo da ga ostavim iza sebe. Kad sam prihvatila č injenicu da nikad
neć u spavati bez snova, a da ć e snovi uvek biti noć ne more. Kad sam
prihvatila č injenicu da sa znanjem dolazi odgovornost, da mi Bog, ili
vasiona, ili jednostavno moj prokleti glupi moralni kompas neć e
dozvoliti da okrenem leđa, kamoli da pobegnem, č ak i vidim stvari
koje me nasmrt plaše.
Nasmejala se na silu i č ula lomljivost u sopstvenom glasu. –
Jednom kad sam prihvatila sve to, kad sam se pomirila...
– Ne seri. Ništa ti nisi prihvatila. Najmanje sebe samu.
– Ne znaš o čemu pričaš.
– Ma nemoj? Deni, meni si okrenula leđa, seć aš se? Ja sam deo
onoga od čega si bežala.
– Nemoj da laskaš sebi.
– O, ne smatram da mi je to plus u ž ivotu, veruj mi. U stvari, mora
da sam bio mnogo glup kad nisam primetio da si se ti već bila spremila
da odeš i praktič no si jednom nogom krenula u vreme kad sam sebi
č estitao š to sam uspostavio vezu koja je toliko č vrsta da si pristala da
deliš snove sa mnom. Bukvalno.
– Nisam to nameravala – reče ona napeto.
– O, još kako jesi, Deni. Bez obzira na to š ta ti zaista misliš ,
proveravala si svoje sposobnosti još onda. A ja sam mislio da je to
znak poverenja. Ali nije bio, bar ne poverenja koje sam ja ž eleo.
Granice, Deni. Cak i tada si ih ispitivala. Samo si htela da otkriješ da li
postoji veza između ljubavnika koju ne mogu da uspostave č ak ni
identič ni blizanci, veza toliko jaka da je mogla da otvori vrata koja
nikad ranije nisi mogla da otvoriš.
Deni je zurila u otvoreni dosije ispred sebe, a tekst iz njega, koji je
opisivao kako je prekinut jedan ž ivot u Bostonu, poč eo je da se
zamagljuje. Osetila je bol u grudima i nije bila sasvim sigurna da li
diše.
 Mark tiho dodade: – Zelela si da saznaš . Ali kad jesi, kad ti je naš a
veza otvorila vrata, š irom, to te je nasmrt uplaš ilo. Toliko da si htela
da pobegneš posle prvog puta. Ali bila si dovoljno hrabra da pokuš aš
ponovo, sad to znam. Ja sam bio... zapanjen... tim iskustvom i traž io
sam da uradiš to ponovo. I jesi.
– Nisam znao š ta traž im od tebe, koliko č iste energije to tebi
oduzima. A ti nikad niš ta nisi rekla. Do sinoć , kad je san u koji si me
uvukla bio jedna od tvojih vizija.
Deni konač no podiž e pogled, pogledavš i preko stola u njega. –
Videla sam tvoje lice kad smo se probudili. Videla sam užas na njemu.
On zavrte glavom, ne skreć uć i pogled s nje. – Už as je bio zbog sna,
ne zbog tebe. Niko ne ž eli da vidi kako mu majka umire od straš ne
bolesti, a to si ti meni pokazala.
– Uvek je nešto strašno, to što ja vidim. Kako to ne shvataš?
– Shvatam. Pa š ta? Je l’ treba ti da budeš kriva zbog toga? Deni, ja
te nikad nisam krivio š to si mi pokazala neš to š to ć e se dogoditi, iako
je bilo strašno.
– Ne verujem ti.
– Znam. Ali poverovać eš mi. Kad budeš dovoljno hrabra da
pokušaš ponovo.
Ona uzdahnu. – Neću te uvesti u taj san. Ne u taj. Ti si već u njemu,
deo si vizije. Sam bog zna šta bi se dogodilo ako bi... ako...
– Hajde da vidimo.
Deni ustade tako naglo da se stolica gotovo prevrnula iza nje. – Ne!
Nećemo. Ni večeras, ni bilo kad!
U panič nom izlasku iz sale gotovo da je sruš ila svoju sestru na
vratima.
– Uf – Paris je uš la i sela za konferencijski sto. – Nač ekala sam se
da to već jednom izađe iz nje. Hvala ti.
Mark uzdahnu. – Govoriš kao da je to nešto dobro.
– Pa jeste. Veruj mi. Deni je bilo potrebno da izbaci to iz sebe, a
bila je toliko zauzeta posveć ivanjem paž nje meni, kako bih ja mogla
da se izborim sa sopstvenim problemima, da nisam mogla da
pomognem ja njoj. Mislim da si ti upravo to uradio.
– Stvarno? Jer meni je izgledalo kao da i dalje potiskuje to u sebe i
izbegava da se suoči kao luda.
– Videla sam joj lice. Sad je u toaletu i dobro će se isplakati.
 Mark se naglo nagnu unazad u stolici. – Pa, sad se oseć am kao
govno. Nisam želeo da je povredim.
– Nisi je povredio, samo si je uzdrmao. Što joj je bilo potrebno.
– Otkud pa ti to znaš? Vidovitost?
– To, i – Paris ukrsti kaž iprst i srednji prst – blizanač ka
povezanost. Ne brini, ona je dobro. Stajala je paralisana na raskrsnici,
a ti si je gurnuo.
– Ne sviđa mi se ta metafora.
Paris se osmehnu: – U redu je. Imam ih još milion. Dodaj mi taj
dosije, molim te.

Holis je č ekala da se vrati u sobu motela te več eri da bi predala

izveš taj, a bilo je mnogo toga da se izvesti, iako već ina u najboljem
slučaju nije bila od pomoći, a u najgorem, to su bila samo nagađanja.
Što je standard kad je u pitanju SKJ, pomisli Holis.
– Ako je Deni uspostavila vezu – reč e ona svom š efu prebacivš i
razgovor na zvuč nik mobilnog telefona, tako da je mogla da kopa po
koferu kako bi naš la neš to da obuč e za odlazak kod Paris na picu i
razmenu ideja – to bi nam pomoglo... ili bi bilo stvarno opasno po nju.
Ili oboje.
– Može da bude još gore ako je vezu između njih uspostavio on.
– Naravno da bi. Ima li nač ina da to utvrdimo? Mislim, pre nego š to
nam se obije o glavu?
– Tu smo na nepoznatoj teritoriji, Holis.
– Jesmo li ikad na nekoj drugoj? – Ona uzdahnu. – Reci mi, š ta da
pokušam?
– Ako Deni pristane, mož eš da uđeš u njen san. Zajedno, ti i Paris
biste mogle da osetite neku drugu vezu.
– Šta ako završimo u njenoj viziji?
– Budite veoma oprezne.
Holis ponovo uzdahnu. – Je li ti neko nekad rekao da umeš straš no
da isfrustriraš ljude, šefe? Nema veze, pitam onako.
– Moramo da saznamo da li Deni ima parapsihološ ku vezu s
ubicom, Holis.
– Da, naravno da moramo. I bilo bi lepo da saznamo ko je bila
plavuš a koja mi se javila kao duh. Bilo je toliko kasno kad smo se
Dž ordan i ja vratili u stanicu da nisam stigla o tome da razgovaram s
ostalima. Doduš e, Dž ordan je ipak proverio i nema novih izveš taja o
nestalim ženama. Tako da i nije bilo o mnogo čemu da se razgovara.
– Rekla ti je da je potražiš u vodi?
– Da. Nju. Misleć i na nekog drugog, bar je tako zvuč alo. Ali ona je
izašla iz bazena. Na kom se zapušio odvod, moram da kažem.
– Podozrevam da njene reč i imaju bukvalno znač enje, Holis. Da ć e
ostaci, koga god da je imala u vidu, biti pronađeni u bazenu.
– Pa, Dž ordan se prestravio dovoljno da mislim da ć e već u zoru
biti na bazenu s ljudima iz servisa, kao i s forenzič kim timom. Tako da
ćemo uskoro znati šta je u odvodu.
– Imajući u vidu šta je bilo na mestu zločina, očekujem isto to.
– Da. Dođavola. – Holis se smrkla, pa rekla: – Sve te oč igledne
promene u njegovom nač inu rada. Da li on to postaje aljkav, ili.... ili
šta?
– Ili se nešto dogodilo, bilo njemu ili u njegovom životu. Možda je u
pitanju odlazak iz Bostona. Mož da neš to drugo. Sta god da je, to je na
njega ostavilo dubok utisak i mož da ć e uticati i na to koga ubija i kako
ubija od sada.
– Hmmm. Šta to znaš što mi ne govoriš?
Bišop se nije trudio da porekne. – Ništa što bi ti pomoglo u istrazi.
– Ne, ne. Shvataš da ć e ti se ta tvoja tajnovitost obiti o glavu jednog
dana?
– Možda. Ali ne danas.
Holis je bila u iskuš enju da kaž e kako se danas gotovo završ ilo, a
š ta je sa sutra, ali je odustala, iako ju je pomalo nastrano zabavljalo
što mu veruje.
Nije lako verovala u poslednje vreme.
– Poslać u ti novi pro il š to pre – reč e Biš op. – Dotle, č uvaj se.
Mož da se ne uklapaš u pro il ž rtve, ali isto važ i i za Deni, pa je ipak
jasno stavio do znanja da je ž eli. Sve š to mislimo da znamo o njemu
može da se promeni, a možda je i sasvim pogrešno.
– Kapiram. – To baš nije bio umirujući podsetnik, pomisli Holis dok
je završavala razgovor i prekidala vezu.
Naročito kad se ima u vidu Denina vizija.
 13.

Deni zaista nije ž elela da spava te noć i, uglavnom zato š to nije ž elela
da sanja. Razmena ideja s Paris i Holis nije donela niš ta korisno,
koliko su mogle da uvide, a saznanje da Biš op potpuno revidira pro il
ubice nije nimalo pomoglo. U stvari, imalo je sasvim suprotno dejstvo.
Možda su zato Paris i Holis predložile da ih uvede u san.
– Jesi li nekad uvela dvoje ljudi odjednom? – upita Holis radoznalo.
Deni odmahnu glavom. – Nisam č ak ni sigurna mogu li to da
uradim. – Holis otpi gutljaj vina i podiž e č aš u da nazdravi. – E pa, ja
sam spremna ako odluč iš da probaš . Ako nas uvuč eš u viziju, bar
ć emo moć i da probamo da zapamtimo koliko god mož emo detalja,
možda neke koji su ti promakli.
– A šta ako to bude običan, svakodnevni san?
Uz ironičan osmeh, Paris reče: – Onda ćemo biti voajeri.
– Dođavola, Paris!
Holis reče: – Da pogodim, u pitanju je Mark?
Deni proč isti grlo. – Paris misli da je mnogo duhovita. To je bilo
samo jednom. Cak i ne znam zaš to sam ga sanjala te noć i, jer ga nisam
videla godinama.
– Je l’ ti ikad palo na pamet – reč e Paris – da je to mož da zbog
mene? Mislim, da si sanjala Marka te noći?
– Šta? Kako bi moglo da bude?
– Tako š to sam uradila neš to š to mi je Megi predlož ila da probam,
nedugo poš to smo poč ele da radimo za Hejven. – Paris podiž e ruku
pre nego š to je Deni stigla da nađe reč i koje je oč igledno traž ila. –
Nemoj nju da kriviš . Predlog je bio da ja mislim o neč emu ili nekome s
kim imaš jaku vezu i da zadrž im to u umu dok ne zaspim, one noć i kad
smo planirale da me uvedeš u san. To sam i uradila.
– Pa si mislila o Marku?
– Pa, ti si bila toliko odluč na da ne razgovaraš o njemu da sam
znala kako i dalje gajiš oseć anja prema njemu. Pa sam mislila na
njega. – Ona se malo nasmeš i. – Nisam baš oč ekivala da se nađem u
tako strasnom snu, ali...
– Pobogu, Paris! – Deni oseti kako joj lice crveni i u sebi zahvali
vasioni š to je uspela da taj san brzo okonč a. Ili bar da izbaci Paris iz
njega. I zaš to je uopš te sanjala erotski san o Marku? Bila ga je
prebolela do tada.
Jeste ga prebolela.
Holis reč e: – Hajde da več eras ne mislimo na Marka, mož e? Nije da
želim da ti nešto uskratim, Deni, samo...
Deni podiž e ruku. – Nema potrebe da objaš njavaš , stvarno. Cujte,
ljudi, ne znam čak ni da li mogu obe da vas uvedem.
– Probaj – predlož i Holis. Ispila je č aš u i dodala: – Jedna od
Biš opovih mnogih teorija jeste da kad na malom prostoru ima viš e
medijuma, naroč ito ako su usmereni na isti sluč aj, njihove energije se
nekako... preklapaju. Svaš ta mož e da se desi, ali ono š to se obič no
zaista i dogodi, po naš em iskustvu, jeste da parapsihološ ke
sposobnosti poč inju da se menjaju. Tako da č ak i ako ne uspeš da nas
uvedeš u san, sam napor bi mogao da pomogne nama ili tebi u
evoluciji sposobnosti.
Paris reče, ovog puta ozbiljnim tonom: – Kako da nam pomogne?
– Pa, sve smo uključ ene u ovu istragu. Pokuš avamo da shvatimo
ko je ubica, gde je. Podsvest je đavolski jaka, naroč ito podsvest
medijuma, i kad se oslobodi ogranič enja koja sami nameć emo svojoj
svesti dok smo budni... svašta može da se desi.
Ograničenja. Koja li su moja? Pitala se Deni. To je bilo pitanje na
koje nikad nije odgovorila, čak ni kad joj je postavljano.
Paris reč e: – Kad kaž eš svašta, moram da se pitam da li je to uvek
dobro?
Holis odmahnu glavom bez oklevanja. – Nije, mož e da bude
rizič no. Uvek postoji rizik kad koristimo svoje sposobnosti. A snovi su
na neki nač in nič ija zemlja, naroč ito za medijume. U njima dolazi do
preklapanja energija na načine koje ne možemo da predvidimo.
Deni uzdahnu. – Reci mi ponovo kako to uopš te mož e da bude
dobro?
– Znaš ti kako – odgovori Holis spremno. – Voleli mi to ili ne, naš e
sposobnosti evoluiraju. Kad ih koristimo, kad pokušavamo da ih
koristimo, kad ispitujemo svoje granice. E sad, lič no ne volim da se
š etam po grobljima. Ne viš e. Ali radim to ponekad, zato š to ne ž elim
da postoji mesto na kom se plašim da upotrebim svoje sposobnosti.
– Ja sanjam bez obzira na to da li to želim ili ne – reče Deni.
 – Ali ti biraš da li da nekog uvedeš u san ili ne. Kladim se da nisi to
učinila baš mnogo puta u životu. Je l’ tako?
– Tako je.
– A većinu puta je to učinila dok smo bile deca – dodade Paris.
Slegnuvš i ramenima, Holis reč e: – Ako ne koristiš miš ić e, oni
atro iraju. Sigurno ne ž eliš da ti atro ira miš ić koji bi mogao da ti
spase ž ivot jednog dana. Na tebi je da odluč iš , naravno, ali za već inu
nas to se svodi na kontrolu.
– Ne znam – reče Deni konačno. – Razmisliću o tome.
Nije ž elela da prizna da je sama pomisao da uvede nekog u viziju u
snu, naroč ito u ovu viziju, plaš i na nač in koji ne mož e do kraja da
objasni.
Ipak, dok se prevrtala u krevetu te noć i, bila je veoma svesna da ih
je do kuć e dopratio policijski automobil, koji je ostao parkiran ispred
kuć e, kao i da ć e Markovi pomoć nici nastaviti da ih č uvaju, uprkos
njenim protestima. Taj podsetnik na potencijalnu opasnost bio je
dodatni podsticaj da ispita svoje granice.
Pored toga, Deni je priznala sebi da se oseć a neprijatno zbog
izazova koji joj je uputila Holis, ne samo zato š to nije ž elela da izgubi
sposobnost koju je jedva razumela. Bilo je to i zbog jezivog glasa koji
joj je odzvanjao u glavi i veoma važ nog pitanja kome je, ili č emu, on
pripadao.
Mož da ć e Paris i Holis moć i da joj pomognu da pronađe odgovor
negde u dubinama njenog uspavanog uma.
A š ta ako im uvođenje u san nekako pomogne da identi ikuju ili
č ak pronađu ubicu i izmeni kraj Denine noć ne more, koja se završ ava
u plamenu? Zar to ne bi bilo vredno rizika?
Hoć e li moć i ikad sebi da oprosti ako ne rizikuje i ako se ono š to je
videla obistini?
Neće.
A one su obe medijumi i malo je verovatno da ć e njih povrediti
svojom energijom. Je l’ tako?
Tako je.
Deni je prestala da se prevrć e u krevetu nateravš i se da se opusti.
Zatvorila je oč i i poč ela da primenjuje tehniku opuš tanja i meditacije
koju je nauč ila, sve vreme zadrž avajuć i u umu pitanja ko je i gde je
ubica.
 Spremni ili ne, narode, krećemo.

– Dobro, ovo je neš to novo. – Deni je zatekla sebe kako stoji na mestu
ukrš tanja dva naizgled beskrajna hodnika. Oba su lič ila na bolnič ke,
bili su blistavo čisti, s redovima zatvorenih vrata.
– Ej! – reč e Paris okrenuvš i se udesno. – Mislila sam da uvek
poč inješ san na nekom poznatom mestu, da bi imao temelj. Ovo ne lič i
ni na jedno mesto na kom sam ikad bila.
– Ni meni – reče Holis, koja je bila s Denine leve strane.
– Ja uvek poč injem san na nekom poznatom mestu – reč e Deni,
dok se blaga neprijatnost pojač avala unutar nje. – Ali ovde nikad
nisam bila.
– Pa, tvoja podsvest nas je dovela ovde s razlogom – reč e Holis
slegnuvš i ramenima. – Ima č etiri hodnika, a nas je tri, zato predlaž em
da se razdvojimo.
– Ne – reč e Deni. – Ostajemo zajedno, tako da uvek mož emo da
vidimo jedna drugu.
– To joj je jedno od pravila – reč e Paris Holis. – Boji se da bi neko
mogao da se izgubi u njenom snu.
– Pa, jesi li sigurna da to ne mož e da se dogodi? – zatraž i Deni
odgovor od svoje bliznakinje.
– Samo kaž em da bi instinkt samoodrž anja verovatno izvukao
posetioca čak i ako ti nisi u blizini da ga izguraš – reče Paris.
– Da, ali ne znaš to pouzdano. A ja stvarno ne ž elim da mi se neč iji
um trajno naseli u snovima, hvala ti lepo na tome.
– Dobro, dobro.
Holis reče: – Meni je nekako drago što nemam braću i sestre. Čujte,
ako se neć emo razdvajati, onda neka neko baci novč ić ili uradi neš to
slič no. Znam da je vreme u snu drugač ije od onoga u stvarnosti, ali
moji snovi se obič no završ avaju baš kad dođu do dobrog dela, zato
nemojte da trać imo vreme u raspravama kad mož emo da potraž imo
neki znak onog gada ili bilo kakvu vezu s Deni.
– Znala sam da imaš bar još jedan dodatni motiv da isprobaš ovo –
reče Deni.
– Biš opov predlog. Ali u pravu je, mož da ć emo moć i da pronađemo
vezu, ako uopšte postoji.
 Deni slegnu ramenima, svesna da je, kao š to je to č esto bio sluč aj u
njenim snovima, bila smirena, da je poč etna neprijatnost izbledela.
Izabrala je hodnik koji je bio ispred nje. – Ovuda, onda. Iako nemam
pojma šta tražimo. Sumnjam da će to biti on.
– Mož da neš to š to ga predstavlja. – Holis pokuš a da otvori prva
vrata s leve strane. – Zaključano, dođavola.
– I ova – izvesti Paris s desne strane. Deni je oklevala, ali je
nastavila da ide. – Mož da su sva zaključ ana. Mož da moja podsvest
nema pojma o čemu se radi.
– Deni, mož da bi trebalo da zastanemo i razmislimo o ovome. –
Paris pruži ruku i dotaknu svoju sestru, od čega obe poskočiše.
– Jao! Paris...
– Šta je to bilo? – Holis je htela da zna.
– Izvini, zaboravila sam – reč e Paris svojoj sestri, pa pogleda Holis.
– Sekundarna sposobnost. Kanališ em energiju. Kad sam budna, jedva
da je dovoljna da izazove krč anje na radiju, i to kad ga drž im obema
rukama, ali kad spavam, malo je jača.
– A kad spava i kad je sa mnom – reč e Deni – mnogo je jač a.
Nemamo pojma zašto.
Holis je izgledala zainteresovano, ali pre nego š to je stigla da kaž e
ono što joj je bilo na pameti, sve ih je iznenadio vrisak.
Ženski vrisak, u agoniji, koji se prekinuo jezivom tišinom.
Odjekivao je duž hodnika, odbijajuć i se o tvrde površ ine, sve dok
nije izgledalo da ima deset, stotinu, bezbroj vrisaka koji su nasrtali na
njih.
– Odakle...
– Ne mogu da odredim...
Deni...
– Deni, tvoj nos...
Ovog puta Deni se probudila sklupč ana, a glava joj je pulsirala kao
nikad ranije. Pokuš ala je da se osloni na lakat, pomalo iznenađena
koliko je osećala ukrućenost i bol.
Zatim je osetila neš to drugo i rukom napipala neš to gusto i vlaž no
oko nosa i usta.
Ruka joj se zacrvenela od krvi. Dohvatila je papirnu maramicu s
noć nog ormarić a i stavila je na nos, a onda podigla pogled k vratima
spavaće sobe baš u trenutku kad je Paris ušla na njih.
 Paris je izgledala kao da joj je loš e. Iako joj nos nije krvario, bila je
bleda, a oči su joj izgledale kao da su oko njih neke neobične modrice.
– Mark je upravo zvao – reče ona. – Još jedna žena je nestala.

Petak, 10. oktobar

– Nije Mari Gud? – upita Deni čim je Mark ušao u salu za sastanke.
– Ne, proverili smo da je kod kuć e. I dalje je pod zaš titom,
razmišlja da otputuje u Floridu u posetu rodbini, ali dobro je.
– Ko je nestala žena? – upita Holis.
– Zove se Sirli Arlidž – reč e Mark. – Dvadeset č etiri godine, sto
š ezdeset centimetara, pedeset pet kilograma, sitne građe. Još jedna
plavooka plavuš a. Muž joj se upravo vratio s poslovnog puta u Atlantu
i otkrio da je nestala. Nije bilo poruke, niš ta od njenih stvari ili odeć e
nije nedostajalo u kuć i, kola su joj i dalje bila parkirana ispred kuć e, a
najvaž nije, po njegovom miš ljenju... mač ak je bio u kuć i, a ona nikad
nije izlazila bez njega.
– Znamo li koliko dugo je nema? – upita Holis. Kao i Paris, i ona je
bila vidno umorna i izgledala malo odsutno otkako je stigla nekoliko
minuta ranije.
Deni je osećala užasnu krivicu.
– Teš ko je reć i. Muž je otiš ao u utorak, a kaž e da se nisu dogovorili
da se zovu telefonom dok je na tako kratkom putovanju, da je ona
planirala da te nedelje radi u baš ti, da je pripremi za zimu. Pripremala
je teren, rekao je, jer su pokušavali da ona zatrudni.
– Gospode bož e – promrmrlja Holis. Prouč avala je fotogra iju Sirli
Arlidž i nesvesno vrtela glavom. To nije bila ž ena koju je videla kod
bazena na mestu zločina.
Mark dodade: – Dž ordan je upravo zvao i rekao da su iza kuć e
pronaš li korpu s baš tenskim alatkama na stazi poploč anoj ciglom. To
je dokaz da jeste radila tamo, ali nema nikakvih znakova borbe ili
nasilja. Tereza je na putu do tamo, ali kladim se da neć e biti nikakvih
forenzičkih dokaza vrednih pomena.
– Kako je mačak? – upita Deni. – Je li gladan?
– Nije, ali to nam ne govori mnogo. U kuć i imaju onu automatsku
hranilicu koja ima dovoljno hrane za najmanje nedelju dana, š to je
zgodno, a ona je imala običaj da je napuni svakog ponedeljka.
Deni htede da nešto kaže, ali se predomisli.
– Sta je? – upita Mark, jer mu se uč inilo da se neš to u njoj događa
ispod površine.
Ili je samo proč itao njen izraz, a pomisao da je to verovatno
poprilično je uznemirila Deni.
– Ja nisam policajac – reče ona.
– Pa? Deni, ovde si zbog onoga č ime doprinosiš istrazi, a to
uključ uje sve relevantne snove, misli, nagađanja ili slutnje i intuiciju.
Da čujemo.
– U redu. Molim boga da greš im, ali hajde da pretpostavimo da
Širli Arlidž jeste ili će biti treća žrtva serijskog ubice, ovde u Venturi.
– Mož da i č etvrta – reč e Holis i objasni š ta je videla na mestu
zločina prethodnog dana.
– Sigurna si da ovo nije ž ena koju si videla? – upita Mark
pokazujući na fotografiju.
Holis zavrte glavom, uze fotogra iju i prikač i je na oglasnu tablu,
pored fotogra ija Beki Hantli i Karen Norvel. – Sigurna sam. Ne znam
ko je i zaš to niko nije prijavio njen nestanak do sada, ali mož e se
prilično sigurno pretpostaviti da je žrtva našeg ubice.
– Mališ a je na mestu zloč ina s ljudima iz servisa za održ avanje
bazena – reč e Mark. – Dž ordan ih je sve probudio rano jutros. Sta god
da si mu rekla da si videla, izgleda da ga je preplašilo.
– Ili sam ga ja preplaš ila – reč e ona snuž deno. – Rekli su mi da je
prilič no uznemirujuć e posmatrati medijuma koji pokuš ava da
komunicira s duhom.
– Pa, u narednih nekoliko sati saznać emo da li u bazenu ima nekih
konkretnih dokaza. – Mark pogleda Deni. – Poč ela si da objaš njavaš ,
ako je Širli žrtva...
– Onda mož da sad mož emo da zaključ imo š ta je ubica radio svih
ovih nedelja. Mož da je doš ao pravo ovamo, u Venturu, već je bio
pronaš ao bezbedno skroviš te i pripremio se za akciju. A onda poč eo
da bira žrtve.
– Da lovi – reč e Paris. – Ali ne jednu po jednu, viš e kao... grupu
potencijalnih ž rtava. Imao je dobre pro ile za sve njih pre nego š to je
napao prvu.
– Ima smisla – reč e Deni. – Kao i u Bostonu, ove ž ene su otete dok
su obavljale svakodnevne poslove, a svaki put je vreme bilo savrš eno
odabrano. Bile su napolju, nezaš tić ene, bez svedoka. Nikad nije morao
da provaljuje vrata ili razbija prozor da bi došao do njih.
Holis reč e: – Nema š anse da je to bilo sluč ajno. Ni tri puta ovde, a
sigurno ne dvanaest puta u Bostonu.
– Ali u Bostonu nije imao vremena da lovi između ž rtava, a
svakako ga nije imao ni ovde – usprotivi se Mark, ali onda klimnu
glavom. – Naravno. Faktor X. Da li jeste ili nije medijum? To je
upozorilo Biš opa, zar ne? Lovac se kretao prebrzo da bi proveo
mnogo vremena u potrazi za plenom između napada, a ipak, ž rtve su
se ređale. Savrš eno vreme, savrš eno mesto, savrš ena prilika. Tač no
kad i gde je on ž eleo, kad i gde je oč ekivao da ć e biti. Gotovo kao
čarolija.
– Ili kao da je znao – reče Deni.
Holis je klimnula glavom. – Tradicionalni profajleri insistirali su da
je ubica verovatno birao većinu, ako ne i sve žrtve, znatno unapred, da
je znao njihove navike i svakodnevnu rutinu mnogo pre nego š to ih se
doč epao. I to ima smisla, donekle, ali previđa nekoliko sluč ajeva u
kojima su ž rtve bile same i nezaš tić ene, u situacijama koje nisu deo
njihove rutine, kad su otete. Jednom je, mož da, ubica imao sreć e. Ali
ne više od jednom.
Paris zatvori fasciklu i odgurnu je s blagom grimasom, za koju je
Deni znala da ć e je drugi shvatiti kao gađenje, a ne ono š to je bila:
reakcija na jaku glavobolju. – A tu je i Eni Lemot – reč e ona. – Ako
sam dobro razumela š ta piš e u dosijeu, č ak su se i tradicionalni
profajleri slož ili da ubicu ne interesuje slava i da ne bi oteo Eni da je
znao ko je. – Mark se ponovo usprotivi: – Ali kako nije znao? Ako je
medijum, ako pomoću toga lovi svoj plen?
– Još kako! – Holis podiž e glas, ali ni na koga posebno. – Dođavola,
nije ni čudo što Bišop i dalje pokušava da provali ovog tipa.
Deni je trljala vrat u uzaludnom pokuš aju da ublaž i ukoč enost, ali
se naterala da prestane kad je shvatila da je Mark posmatra. – Pazite,
jedno ne negira nuž no drugo. Razmiš ljajte ovako: ako nije medijum, i
jeste proveo mnogo vremena proučavajući i loveći svaku žrtvu, imamo
nekoliko sluč ajeva u kojima nikako nije mogao unapred da zna gde ć e
ž rtve biti, jer su te ž ene bile izvan svojih uobič ajenih rutina. S druge
strane, ako pretpostavimo da je imao toliko sreće zato š to jeste
medijum i lovi ih pomoć u parapsihološ kih sposobnosti, onda je jedina
ž rtva koja se nikako ne uklapa u obrazac Eni Lemot. Zbog č injenice ko
je, ona je bila opasan izbor ž rtve, a ako on jeste medijum, morao je da
to zna.
– Mož da nije mogao da je proč ita – predlož i Paris. – Cak i najjač i
medijumi ne uspevaju u sto odsto slučajeva.
– Koliko mi znamo, to je tač no – reč e Holis. – Pored toga, neki ljudi
imaju š titove, bilo prirodne ili zato š to su ih izgradili u nekom
trenutku u ž ivotu da bi se zaš titili, a č ak i najjač i medijumi za koje
znamo ne mogu da prođu kroz takve zidove.
Paris klimnu glavom: – Tač no. Dakle, č ak i da jeste medijum, i ako
i ima više dodatnih sposobnosti od nas, ne mož emo da budemo sigurni
da nema i neka ogranič enja. U stvari, mora da ih ima, s obzirom na to
da je, bar na papiru, ljudsko bić e. Dakle, on je kruž io okolo, već je
imao jedanaest recki na kaiš u, a ako se dobro seć am, bilo je proš lo
gotovo nedelju dana između jedanaeste žrtve i Eni. Je l’ tako?
Holis klimnu glavom. – Tako je. U Bostonu su svi bili na ivici
živaca, veoma malo žena je izlazilo bez pratnje.
– Dakle, nije u tom smislu imao sreć e. Ako ima dovoljno lovine ali
nijedna nije nezaš tić ena, sama, onda ovaj grabljivac ne izlazi iz mraka.
A stvarno, stvarno mu je potrebno da ulovi nekog.
Deni reče: – Znam da metafora sa životinjom odgovara, ali...
– Izvini. U svakom sluč aju, on lo... traž i ž rtvu i naleć e na Eni sasvim
slučajno. – Paris se namršti. – Zna li se šta je radila napolju sama?
Klimnuvš i ponovo glavom, Holis reč e: – Iš la je u bioskop s
prijateljicom. Dovezle su se zajedno, odgledale ilm, pazile da ne
ostanu same, baš kao š to su bile upozorene. Vratile su se zajedno u
zgradu u kojoj su obe stanovale. Otprilike pola sata kasnije, komš ija je
video Eni kako iznosi đubre. To je bio poslednji put da ju je neko
video.
Paris odmahnu glavom, jer joj je podseć anje na naglo prekinuti
mladi ž ivot prekinulo mentalni proces reš avanja zagonetke. – Coveč e,
uradiš sve kako treba i onda se sapleteš o nešto sasvim trivijalno.
– Takav je ž ivot – primeti Holis. – Ili sudbina, ako veruješ u nju. Jer
ne samo da je Eni tih nekoliko presudnih minuta bila na deset metara
od sigurnih vrata svoje zgrade nego je slučajno bila baš tip koji
odgovara ubici, on je slučajno bio u blizini i zbog nekog razloga koji ni
sam nije znao ili mogao da nasluti, otevši nju, napravio je prvu grešku.
 14.

– Ako ovako nastavimo – reč e Gejbrijel uzdahnuvš i – ostać emo ovde

još veoma dugo.
Ne možemo da ostanemo ovde dugo. Sam si rekao: stranci štrče u
ovom gradu. Naročito kad se sazna za žrtve.
– Da, š erif dobro radi svoj posao š to toliko dugo uspeva da drž i
ovo u tajnosti, moram da kaž em. – Gejbrijel je pogledao mapu na
trenutak, a onda zač kiljio u daljinu. – Ta stara fabrika tekstila je
potpuno okružena kućama. Nema šanse da joj se približim po danu.
Onda je na mene red večeras.
– Dobro. – Stavio je malu š triklu pored jednog zaokruž enog dela
mape. – Skoro svako dvorište koje sam video ima psa, zato se čuvaj.
Psi mene vole.
– Mnogo su bučni kad si ti u blizini. Samo kažem da ako nameravaš
da malo provaljuješ usred noć i, najbolje je da ne uzbunjuješ komš iluk.
U redu?
Da, Gejbrijele.
– Krotkost ti ne prilič i. Takođe, to je obič no foliranje – reč e on
pomerivš i malo mapu i nagnuvš i se viš e na haubu dž ipa, kako bi bolje
video. Namrš tio se, pa sagnuo, izvadio laptop iz ranca, stavio ga na
mapu i otvorio. – Znaš, ovo je pomalo otkačeno mesto.
Zašto to kažeš? Mislim, osim očigledne situacije sa serijskim ubicom,
meni izgleda kao savršeno normalan gradić.
– S mnoštvom crkava.
Gradići na jugu obično imaju mnogo crkava.
– Aha, s imenima kao što je Crkva večnog greha?
Šališ se.
– Ne.
Hmmm. Možda je to samo baptistička verzija Naše Gospe od večne
žalosti, nešto tako.
– Ne bih rekao.
Zašto ne?
Kucao je brzo i nije mu smetalo da istovremeno vodi razgovor. –
Svaka baptistič ka crkva koju sam video bila je lepa, s poliranim
klupama unutra, debelim tepisima, mnogo cveć a, č ak i vitraž ima.
Mislim da Crkva večnog greha nema ništa od toga.
Zato što?
– Zato š to je – reč e Gejbrijel – sudeć i po ovoj až uriranoj mapi,
crkva trenutno smeš tena u bivš e skladiš te ž itarica, a u bazi podataka o
gradu, koju i dalje kompletiramo, sveš tenik Crkve več nog greha,
izvesni preč asni Dž edadaja Batler, u poslednjih nekoliko meseci je u
sukobu s gradskim većem. On insistira da drži službe u tom prostoru, a
grad traži da ga ili renovira, ili gradi novu crkvu.
Nikad se ne sukobljavaj s gradom. Osim ako Bog nije na tvojoj
strani.
– Da, pa, nisam siguran da je na strani ovog tipa. – Gejbrijel se
namrš ti na ekran laptopa. – Pre petnaest godina policija mu je bila za
petama u Kaliforniji. I to ne zbog toga š to je organizovao protest zbog
ugrožavanja verskih sloboda.
Nemoj da pričaš.
– Da. Izgleda da je dobri popa bio osumnjičen za ubistvo žene.

– Ono sinoć je bilo... č udno – reč e Deni tiho dok je posmatrala ljude u
specijalnim zaš titnim kombinezonima kako paž ljivo rade u bazenu
koji je bio ograđen konopcima, kao i oko njega.
– Pričaj mi nešto o tome – reče Paris. – Glava mi i dalje puca. Holis?
– Da, i meni. – Holis se namrš ti. – Da li me seć anje vara, ili sam č ula
i nečiji drugi glas tamo, zajedno s našim?
Paris reče: – Teško je reći, zbog sveg onog vrištanja.
– Ti si vidovita, a nisi uspela da razabereš?
Paris je oklevala, gledajući Deni. – Pa...
– Bio je tamo. – Deni pogleda njih dve i nekako se nasmeš i. – Da,
isti glas. Njegov. Razmiš ljala sam o tome. Taj... spoj hodnika u snu?
Izgledao je kao središte paukove mreže.
– Još jedna zamka – reče Holis.
Deni klimnu glavom. – Mislim na sve one ž ene iz Bostona, na ž ene
ovde... izgleda kao da postavlja zamke i čeka da one upadnu u nju.
– Osećaš da je to simbolika? – upita Holis.
– Ne znam šta osećam, osim... da nešto nedostaje. Nešto važno.
Mark im se pridruž io na vreme da č uje š ta je Deni rekla, ali umesto
da to prokomentariš e, on ih pogleda, jednu po jednu, pa reč e: – Dakle,
hoć e li neko da mi kaž e š ta se to dogodilo s vas tri sinoć ? Nisam
siguran za Holis, ali nikad nisam video ni Deni ni Paris da popiju toliko
da bi imale teški mamurluk sutradan, a baš tako sve tri izgledate.
– Volela bih da mogu da budem s pravom uvređena na ovakvu
primedbu – reč e mu Paris – ali vidim njih, a videla sam i sebe u
ogledalu jutros, i potpuno se slažem.
– Uvela sam ih u san – reč Deni kratko.
– Bile ste sve tri zajedno?
Deni nije htela da ga pogleda. – Da. Mislile smo da postoji š ansa da
zajedno otkrijemo nešto.
– Jeste li?
Na to je odgovorila Holis: – Još jednu simbolič ku zamku, ovog puta
s beskrajnim hodnicima i vriš tanjem. I mož da s glasom koji je Deni
čula ranije.
– To jeste bio on – reč e Deni. – Ali izgovorio je samo moje ime, na
samom kraju, pre nego što smo izašle.
– Ne sviđa mi se to – reč e Holis. – Nisam medijum celog ž ivota, ali
ne mora neko da bude struč njak pa da zna da taj zlokobni glas u tvojoj
glavi ne može da izađe na dobro.
– Možda sam samo malo luda – predloži Deni poluozbiljno.
Pre nego š to je bilo ko stigao da odgovori na to, Mališ a im se
pridruž i i reč e: – Dobra vest, loš a vest i bizarna vest. Dobra je da nema
tela ni u bazenu, ni u odvodu, ni u bilo kom delu opreme.
– Loša? – upita Mark.
– Loš a je da ima još onoga š to smo pronaš li u sredu. Delova tela,
uglavnom neprepoznatljivih na prvi pogled. Neć emo pouzdano znati
dok ne stignu rezultati iz laboratorije, ali č ini mi se da nema nove
žrtve.
– A šta je bizarna vest? – upita Holis.
Mališ a podiž e providnu plastič nu kesicu, u kojoj svi ugledaš e
srebrnu narukvicu. – Bizarna vest je da imamo još jedan komad
nakita, a na ovom je ugravirano ime. Samo š to ne pripada nijednoj od
ž rtava, niti osoba č iji je nestanak prijavljen, bar koliko je meni
poznato.
– Koje ime?
– Odri.
 Mark uze kesicu i pogleda narukvicu, pa je dodade Deni. – Meni ne
znači ništa. Nekom od vas?
Deni pogleda inu narukvicu na kojoj je ime njene vlasnice bilo
ispisano lepim, pisanim slovima. Nikad nije bila preterano osetljiva na
predmete, a ovaj joj nije govorio niš ta. – Izvinjavam se, nemam
nikakav uvid. – Dodala ju je Paris.
I odmah shvatila da je Paris neš to osetila. Međutim, njena
bliznakinja je jedva na tren zadrž ala kesicu u rukama, a onda je
predala Holis slegnuvši ramenima.
Deni nije komentarisala. Cekala je dok Holis nije vratila kesicu
Marku, takođe slegnuvš i ramenima, i posmatrala kako je on vrać a
Mališi.
– Mož da ć e u laboratoriji pronać i neš to – reč e Mark. – Hvala,
Mališ a. – Posmatrao je svog tehnič ara kako se vrać a u deo ograđen
konopcem pored bazena, pa dodao: – Paris, šta si osetila?
– Nisam sigurna da li mi se sviđa š to me tako dobro č itaš – reč e
ona namrštivši se.
– Ne č itam tebe, nego Deni... na neki nač in. – On je pogleda. – Ti si
postala napeta čim je Paris dotakla kesicu.
Deni mu nakratko uzvrati pogled, pa upita sestru: – Zaista, šta si
osetila?
I dalje namrgođena, Paris reč e: – Izgleda da se i moje sposobnosti
menjaju. Umesto da osetim neš to tek malo jač e od puke slutnje, ovog
puta sam videla neš to. Na tren mi se, kao neki č udni blesak, pojavila
slika č oveka koji kupuje cveć e. Ruž e. Mislim da je to bila ona cveć ara
pored stare železničke stanice.
– Da li bi mogla da ga prepoznaš kad bi ga ponovo videla? – upita
Holis.
– Ne, nisam ga dobro videla. Samo ruke kojima uzima cveć e i,
nakratko, stariju ženu iza tezge, koja mu se osmehuje.
– Idemo – reče Mark.
Tek na pola puta Holis je progovorila sa zadnjeg sedišta.
– Potraž ite nju u vodi. Mož da je to samo narukvica, sa ž enskim
imenom na njoj.
– Nadam se da ć e nas to ime odvesti nekuda – reč e Mark. – Po
mogućstvu pre nego što pronađemo ostatke ubijene Širli Arlidž.
Stvarno je želeo da bude isto, i gotovo da je i bilo.
Gotovo.
Ali droga koju je isprobao delovala je samo izvesno vreme, a posle
toga ona nije htela da sarađuje.
Bila je od onih koje mnogo vriš te. Mrzeo je kad vriš ti. Od Odri je
očekivao tihe jecaje, nežna, ženstvena preklinjanja.
Konač no je pribegao ponovnom vezivanju usta. To nije bilo
savršeno rešenje i bio je svestan da ga nervira.
– Odri, otežavaš ovo više nego što je potrebno – reče joj.
Ona zastenja, a vlažne oči su ga preklinjale.
Uživao je u tome na trenutak, osmehnuvši joj se.
Bila je spremna. Kratka kosa, koja joj je prekrivala malu, lepo
oblikovanu glavu, bila je intenzivno tamnosmeđe boje, a obrve su lepo
bile zatamnjene olovkom, iako je zapamtio da i za njih sledeć i put
koristi boju za kosu. Obrijao joj je ruž ne plave pubič ne dlake, kao i
noge i pazuhe.
Sad je trebalo da je temeljno očisti.
Uzeo je kofu napunjenu vodom sa sapunicom. Prvo je koristio
č etku, ribajuć i je od stopala do vrata. Koristio je tuš s lavaboa za
pranje kose sa specijalnim, dugač kim crevom, da joj ispere telo. I
mada joj je kož a bila ruž ič asta i sjajna, uzeo je još jednu kofu s toplom
vodom i sapunicom i mekim sunđerom je oprao i drugi put.
Ponovo ju je isprao, paž ljivo je pomerajuć i koliko god je mogao,
tako da je prvo nasapunjana, a potom č ista voda dolazila do mesta
koja nije mogao da dohvati četkom i sunđerom.
Obrisao ju je s dva velika, meka peš kira za kupanje, naroč ito
pazeć i na sve prevoje na telu, kao i na leđa. Dok je to radio, obrisao je,
naravno, i sto, pa kada je konač no završ io, vratio ga je pomoć u
pneumatskog mehanizma u vodoravan polož aj. Zatim je još malo
spustio donji deo stola.
Stajao je između njenih nogu i proverio da li ga gleda vlaž nim,
smeđim očima, a onda počeo da otkopčava košulju.
Ona je ispustila piskavi zavijajuć i zvuk, a miš ić i unutraš nje strane
nogu iznenada su joj se zgrčili.
– Ja sam već veoma č ist – reč e joj on. – Zato š to sam uvek č ist. Ali
ipak ć u se prvo isprati, da budeš sigurna da te niš ta prljavo neć e
dotaći, Odri.
 Ovog puta oteo joj se priguš eni jauk, a stopala i š ake su joj se trzali
dok je pokušavala da se oslobodi.
S rukama na kaiš u, on zastade: – E pa sad, Odri, stvarno ž eliš još
jednu injekciju?
Ugledao je tananu neodluč nost u njenim oč ima i naslađivao se
njome. Da li je ž elela da bude neosetljiva na ono š to joj se događa, ali
istovremeno i potpuno bespomoć na da to zaustavi? Ili je ž elela da
rizikuje už as, bol i poniž enje zbog teoretske š anse da mož da uspostavi
kakvu-takvu kontrolu nad konačnim ishodom?
Oč i joj se nakratko zatvoriš e, a telo joj se opusti, uz jecaj,
povinujući se.
– Tako te volim – reče on, osmehnuvši se dok je otkopčavao kaiš.
Vreme koje je provodio s Odri uvek ga je osvež avalo, ali i
iscrpljivalo, pa je morao da planira redovne pauze, da bi jeo, odremao
ili se jednostavno malo odmorio.
Bio je to još jedan nač in, otkrio je, da produž i iskustvo, da se
naslađuje.
Međutim, izgledalo je da to prilič no iscrpljuje Odri. Izaš ao je iz
sobe posle poslednje runde vođenja ljubavi s njom da bi se na brzinu
istuš irao i vratio se č ist, suv i go. Kad bi jednom izribao Odri, voleo je
da posle toga ostane go.
Izgledalo je da spava kad se tiho vratio do nje, ali kad je strgnuo
traku s njenih usta, trgla se i otvorila oč i. Več no vlaž ne oč i, preklinjuć e
oč i, sada su bile malo upale i okruž ene tamnim kolutovima koji su
malo ličili na modrice.
Cudno, nikad je nije udario po licu, a ipak su se ti kolutovi uvek
pojavljivali pred kraj.
Kao da su oči umirale prve.
– Molim te – proš aputa ona. – Molim te, nemoj viš e da me
povređuješ . Molim te pusti me. Neć u reć i nikome. Kunem se da neć u
reći nikome. Molim te...
– Odri, već smo to raspravili. Neć eš reć i nikome, to znamo i ti i ja.
Ne moraš da se zaklinješ . I raspravili smo koja je tvoja kazna i zaš to je
potrebno da budeš kažnjena.
– Ali ja nisam Odri. Nisam te ja napustila...
On brzo pruž i ruku i gotovo potpuno joj obuhvati tanki vrat.
Stegao ga je slabo, tek toliko da počne da se guši.
 Naučio je da prepoznaje i poštuje sopstvenu snagu.
– Ćuti, Odri – reče tiho.
Oč i joj se iskolač iš e, a golo telo poč e da se trza. Cekao je dok nije
bio siguran da je shvatila, pa sklonio ruku.
Ona je grcala i kašljala.
– Je l’ vidiš š ta si me naterala da uradim – prekorio ju je. –
Nagnječio sam ti grlo. Baš mi je žao, srce.
Tek iz treć eg pokuš aja, uspela je da proš apuć e: – Izvini. Nisam
htela... nisam htela da budem loša.
– Znam da nisi. Ćuti sad. Budi mirna dok te ne očistim.

Dž ordan se naš ao s ostalima kod cveć are Ventura. Upravo je izlazio iz
kola kad su se oni parkirali. – Razgovarao sam s drugim zamenicima
koji su proveravali odakle je doš lo cveć e koje je Mari Gud zatekla na
vratima – reč e im. – Poš to dve samoposluge u gradu prodaju takve
bukete cveć a, a u njima se najlakš e mož e ostati neprimeć en dok se
kupuje, poč eli su od njih. I otkrili su da u obe prodavnice postoje
praktič no identič ni cvetni aranž mani, sa karticama koje su identič ne
kao ona na buketu. Niko od prodavaca s kojima su do sad razgovarali
ne seća se da je prodao ruže u poslednjih nekoliko dana.
– A na kartici nije bilo nič eg odš tampanog – reč e Mark. Pogledao
je Paris podignuvši obrve.
– Mogu da kaž em samo ono š to sam videla. Prilič no sam sigurna
da je to ova cveć ara, ali bić u sasvim sigurna kad uđem unutra. S desne
strane tezge bio je neki č udni aranž man, oč igledno za Noć veš tica.
Nadam se – dodade ona dok su ulazili u cvećaru.
Deni je videla š ta je njena sestra htela da kaž e. Mala cveć ara, do
vrha napunjena aranž manima od pravog i veš tač kog cveć a, raznim
pliš anim igrač kama, vazama i drugim predmetima, izgledala je
savršeno normalno i bezopasno.
Osim efektnog aranž mana s desne strane tezge, u kom su, uz
jarkonarandž aste cvetove, bile i iskež ene lobanje i crne udovice. – To
je to mesto – reče Paris.
Gospođica Peti, koja je bila vlasnica radnje otkako bilo ko pamti,
pojavila se iz zadnjeg dela prostorije i pozdravila ih. – Mogu li da vam
pomognem... o, pa zdravo, š erife. Sta mogu da uč inim za vas? – Njene
bistre plave oč i, jedino upeč atljivo na licu izboranom kao stara
papirna maramica, preleteš e ž ivahno s lica na lice i ona dodade: – O,
bože. Došli ste u vezi s ubistvima, pretpostavljam?
Oseć ajuć i se pomalo apsurdno, kao da razgovara sa svojom
profesorkom iz srednje š kole, Mark reč e: – Gospođice Peti, vi ne biste
smeli da znate za ubistva.
– Pobogu, šerife, svi znaju za njih.
Džordan upita: – Kako onda niko ne priča o njima?
Gospođica Peti se nasmeš i. – Svi prič aju, zamenič e – reč e ona tiho.
– Samo ne s vama.
– Ili s medijima? – upita Mark napeto.
– Naravno ne s njima. Iz poš tovanja prema porodicama. I naravno,
niko ne ž eli novinare i TV ekipe ovde. To ne bi pomoglo da se
sluč ajevi ubistva reš e, a svakako bi nam otež alo ž ivote. Dakle –
nastavi ona živahno – kako mogu da vam pomognem?
– Gospođice Peti, sećate li se da ste prodali buket ruža...
Deni.
Ponovo odjednom postade svesna unutraš nje nepomič nosti,
čekanja, osluškivanja. Njega. Njegovog glasa.
Oni ti ne mogu pomoći. Ne mogu te zaštititi. Zato što ćeš mi doći.
Baš kao u tvom snu. To je neizbežno. Ti mi pripadaš, Deni.
– ... tako da, naž alost, ne mogu da vam pomognem, š erife. Platio je
gotovinom, a izgledao je sasvim obič no. Sumnjam da bih ga
prepoznala, čak i kad bi sad ponovo ušao u prodavnicu.
Deni je bila pomalo iznenađena š to izgleda niko uopš te nije bio
svestan glasa koji je ona ovog puta sasvim jasno č ula. Iznenađena š to
je niko nije gledao u č udu ili pitao zaš to diš e tako neravnomerno, jer
sigurno nije disala normalno, sigurno su to mogli da č uju svi oko nje.
Ali nisu.
Cak je i Paris izgledala nesvesna onoga š to joj se dogodilo,
koncentrisana na razgovor između gospođice Peti i Marka.
Mark strpljivo reče: – Možete li mi reći koliko je imao godina?
– Pa, nikad nisam bila dobra u procenjivanju godina, a to mi je još
tež e kako starim. I da mi kaž ete da mi je to ulaznica za raj, najbolje š to
mogu da odgovorim jeste da je verovatno bio malo stariji od vas,
š erife. Toliko je otprilike bio i visok. Cini mi se da je nosio neku staru
kapu, ili nekakvu kapuljač u, jer ne mogu da se setim koje boje mu je
bila kosa.
Nasmeš ila se s izrazom izvinjavanja. – Znate, nije se ovde dugo
zadrž ao. Otiš ao je pravo do friž idera i sam izvadio ruž e. Obič no
drž imo spreman buket ili dva, a tog dana smo imali crvene i ž ute.
Izabrao je crvene. Uzeo je i karticu, iz jedne od kutija, ovde na tezgi.
Onda je platio, u gotovom, pozdravio me i otišao.
– Gospođice Peti...
– Spremali smo se za venč anje, š erife. Bili smo veoma zauzeti, tako
da stvarno nisam razmišljala o njemu, shvatate. Izvinite. Volela bih da
mogu da vam pomognem, stvarno bih volela.
– U svakom slučaju, hvala vam. O, i, ako nemate ništa protiv...
Njene oč i se zacakliš e. – Da ne prič am o ovome? Naravno da neć u,
šerife. Možete da računate na potpunu diskreciju.
Kad su izaš li, Dž ordan reč e: – Dakle, ko hoć e da se kladi da
gospođica Peti nije ovog č asa na telefonu u zadnjoj sobi i ne prič a o
našoj poseti?
Niko nije prihvatio opkladu.
 15.

Izgledalo je da ime Odri na narukvici ne znač i mnogo, ili bar da im ne

pomaže da suze potragu. Džordan je javio da postoje tri Odri na spisku
poreskih obveznika okruga Profet, sve tri su bile rođene u Venturi, a
verovatno ć e tu biti i sahranjene, nijedna nije imala ž ivog muž a ili
sinove.
– Nisam ni oč ekivala da je nađem ovde – reč e Holis. – Osim ako se
naš ubica nije vratio kuć i kad je doš ao u Venturu. A nekako... to ne
izgleda verovatno.
– Pa zaš to je onda doš ao ovamo? – upita Deni. Trljala je vrat,
umorna zbog veoma dugog dana, a i zato š to se nije ni probudila
odmorna. – Zaš to bi odabrao Venturu kao najnoviji teren za traž enje
žrtava?
– Pitanje za premiju – slož i se Paris. – Mora da postoji neš to š to ga
je dovelo ovamo, od svih mesta. Neš to š to Ventura ima, a nijedan
drugi gradić na jugu nema. A mi nemamo pojma š ta bi to moglo da
bude.
Mark ustade i reč e: – Znam samo to da sam u ovoj prostoriji danas
proveo bar sat vremena duž e nego š to je trebalo. Treba mi svež
vazduh. Dođi, Deni, mislim da i tebi treba.
Holis pogleda Paris, pretvarajuć i se da je tuž na. – Oseć am se
nevoljeno.
– I neželjeno – dodade Paris.
Pogledale su se, ovog puta ozbiljno se namrštivši.
– Bizarno – reče Paris. – Deža vi.
– Da, i ja sam osetila.
Deni nije imala pojma o č emu prič aju. Bila je prilič no sigurna da
nema snage da se raspravlja s Markom, a i njoj je bilo dosta sale za
sastanke i napetih pokuš aja da sastave delove slagalice bolesnog uma
jednog monstruma.
Ustala je i krenula k vratima rekavš i jedino: – Ako vama padne na
pamet neka nova sjajna ideja, javite.
Paris odsutno mahnu rukom, jer je već bila usmerila paž nju na
otvorenu fasciklu ispred sebe na stolu.
 – Bar ne misli o Denu i razvodu – reč e Mark tiho dok su iš li
hodnikom ka otvorenim kancelarijama i recepciji šerifovog odeljenja.
– Misliš da je to utešno?
– Što da ne?
Deni nije niš ta rekla na to dok nisu izaš li na trotoar i oboje se
automatski okrenuli ka udaljenom centru grada. Bila je to prijatna
šetnja, u prijatno kasno poslepodne.
Bar u većini slučajeva.
– Paris je rekla... – poče ona, pa zastade.
– Šta?
– Ništa, nema veze.
Mark klimnu glavom prolazniku koji mu je mahnuo u znak
pozdrava, pa reč e: – Deni, voleo bih da prestaneš da cenzuriš eš svoje
instinkte i impulse kad si pored mene.
Ona trepnu. – Izvini?
– Cula si me. Isto to si radila i pre onoliko godina. Izluđivala si me.
Nisam bio siguran da li ne veruješ meni ili sebi, a svaki put kad bih
pokuš ao da saznam, izvodila si svoje klasič no izbegavanje i uspevala
da mi skreneš pažnju. Nekako.
Deni ga pogleda. – Tako sam se ponašala?
– Ma znala si koje poluge da povlač iš kod mene, od svoje
sedamnaeste!
Ona pročisti grlo. – Bolje da mi nisi to rekao. Možda ću iskoristiti to
kao prednost nad tobom.
– Samo izvoli.
Bilo je to bar drugi put da kaž e tako neš to, ali nije samo njegov
ozbiljan ton odvratio Deni od nastavka razgovora. Bar zasad i ovde.
Znala je viš e nego dobro da je suviš e umorna za to. Pored toga, u
glavi joj je i dalje potmulo tutnjalo, bar delimič no zato š to je
pokuš avala da zaš titi svoj um, a uopš te nije bila sigurna da li mož e da
se nosi s nepoznatom parapsihološkom opasnošću.
Taj glas. Taj prokleti glas. Zelela je da ga viš e nikad ne č uje. A
plaš ila se da je nekako povezan s nekim delom nje koji je dublji od
njenih misli.
Mark nastavi, kao da nije ni oč ekivao njen odgovor: – Bio sam
siguran da to ima veze s poverenjem. Onda smo imali ono zajednič ko
iskustvo u jednoj od tvojih vizija u snu, i ja sam pomislio da sigurno
znam. Jer si otišla za nedelju dana.
– Nije bilo zbog tebe. Mislim, nije bilo zbog poverenja.
– Nego zbog čega?
Deni se pomalo pitala zaš to joj se č ini da lakš e razgovara o tome
dok su polako š etali, ne gledajuć i se. Je li to bilo zato? Ili im je to
omogućilo sve ono što se do tada događalo?
Neke stvari moraju da se dogode baš onako kako se događaju, Deni.
I onda kad se događaju, slegnu ramenima Miranda. Bez obzira na to
šta mi vidimo ili sanjamo, vasiona ima plan za nas.
– Deni?
Da li je to bilo samo stvar trenutka? Oklevala je, pa rekla: – Bilo je
zbog... onih monstruma koje vidim. Zlikovaca koji rade už asne stvari.
Zbog straš nih događaja koje ne mogu da zaustavim. Nisam... nisam
htela da budem takva, ne pred tobom.
– Takva?
– Proroč ica. – Cula je sebe kako se nehotič no nasmejala. – Glas
sudnjeg dana. Nikad nisam videla neš to dobro, seć aš se, Mark? Nikad
ne vidim srećan kraj. Samo monstrume.
– Deni...
– Paris je rekla da sam zato otiš la iz Venture. Da sam mislila kako
ć e monstrumi otić i sa mnom. Svi. Pa ć e oni koje ostavljam ovde biti...
bezbedni. Ali to se nije dogodilo. Tvoja majka je ipak umrla od raka
koji sam ja videla, koji smo mi videli kako je odnosi. A i drugi
monstrumi koje sam videla, kao š to je Den, ostali su ovde. Valjda su
neki oduvek bili ovde i uvek će biti. Ali...
Mark je čekao nastavak.
– Ali onda sam se vratila. I naž alost... dovela monstrume sa sobom.
Nekako. Ja sam dovela ovo zlo u Venturu.
Mark je zastao i okrenuo se k njoj stavivš i joj ruke na ramena. – To
je sranje.
Ona je opet č ula kako joj se oteo nesiguran smeh i ponadala se da
ne zvuč i kao da je izgubila kontrolu nad sobom, kako je njoj izgledalo.
– Da, baš mi je trebalo da to č ujem, poš teno, glasno i jasno sranje. To
će ispraviti sve.
On se blago osmehnu. Cvrš će ju je uhvatio za ramena. – Sluš aj me.
Ti nisi proroč ica. Nisi glas sudnjeg dana. I nisi ti dovela monstrume u
Venturu kad si se vratila, niti si ih odvela kad si odlazila. Monstrumi
jednostavno postoje, Deni. To je deo ž ivota. Tama, koju već ina od nas
pokuš ava da drž i dalje od sebe. Ti se razlikuješ samo po tome š to ih
ponekad vidiš kako se približavaju.
– I kakvo dobro mi to donosi ako ne mogu da utič em na to š to
vidim? – upita ona, mada se deo nje pitao ne događa li se upravo to
sada, iz nekog razloga u koji tek treba da pronikne. Da li utič e na ono
što vidi, da li je možda to već promenila?
Možda je čak i pogoršala ono što je videla.
– Monstrumi pobeđuju, Mark.
– Deni...
– Šta ako i ovaj pobedi?

Subota, 11. oktobar

Roksen je zaista volela pse, ali znala je da je njen brat u pravu š to ju je

savetovao da ne budi komš iluk svojom posleponoć nom posetom, pa
se postarala da bude što tiša dok je išla k napuštenoj fabrici tekstila.
Napuštenoj. Ključna reč je napuštena.
– I svaki put kad je izgovoriš – proš aputa ona – zvuč i č udnije. Ali
nema veze. Baci brz pogled na komšiluk i reci mi vidiš li išta neobično.
Dobro, čekaj malo.
Cekala je u senci zgrade koja je nekad bila mala benzinska pumpa,
uš uš kana, kakva se danas retko viđa, i pitala se ponovo zaš to u ovom
naizgled tako naprednom gradu ima toliko napuš tenih zgrada. Toliko
propalih biznisa. I zaš to je izgledalo da nikom ne smeta š to zgrade
stoje takve kakve jesu, umesto da se sruš e ili da se za njih nađe neka
druga namena?
Ona nije bila sumnjič ava po prirodi kao Gejbrijel, ali nelogič nosti
joj nisu dale mira, a ovo je bila najveća koju je uočavala u Venturi.
Doduše, ako se ne računa serijski ubica.
Ne primećujem ništa. U stvari, previše je tiho za petak uveče.
– Već je subota ujutro – istaknu Roksen tiho dok je izlazila iz senke
i nastavljala svojim putem. U svakom slučaju, malo je čudno, ako mene
pitaš.
– Oboje smo videli već inu onog š to ima da se vidi u ovom gradu,
Gejbe, a ja nisam primetila da ima noć nih klubova ili barova. –
Nastavila je da šapuće, glasom jedva čujnijim od daha.
Imaju multipleks bioskop u tržnom centru, pored auto-puta. Valjda
su svi tamo.
– Projekcije posle ponoć i? Cisto sumnjam, ali mož da imaju neki
ilmski festival ili neš to slič no. U svakom sluč aju, ako su tamo, neka i
ostanu. Ne trebaju mi ničiji farovi...
Mi o vuku... Sagni se!
Sakrila se iza visoke ž ive ograde, tren pre nego š to su kola tiho
prošla pored tog mesta i skrenula na sledećem uglu.
Roksen je č ekala u senci dok nije polako izbrojala do deset, a
potom nastavila svojim putem. U kraju je bar bilo ulič nog svetla, u
neku ruku. U tehnič kom smislu, pomislila je, poš to su svetiljke
oč igledno bile za industrijsku namenu i verovatno pripadale lokalnoj
elektrani. Međutim, ta svetla su uglavnom bila pored ili iza kuć a, ne na
ulici, iako su kuće već bile bliže centru grada.
Dakle, bilo je dovoljno tame da se po njoj šunja.
Da se istražuje. Dovoljno tame da se po njoj istražuje.
– Nijedno od nas dvoje ne govori gramatič ki pravilno. – Roksen
zastade nakratko da pokupi stvari koje je nosila, pa konač no skrenu k
nezgrapnoj zgradi koja je nekad bila fabrika tekstila.
Pusti sad gramatiku. Stvarno treba da paziš, Roks. Ne zaboravi
koga loviš. Šta loviš.
– Znam.
Samo traži znake, to je sve. Nađi nešto, pa da zovemo konjicu. U
redu?
– Prestani da brineš. Ja se uopšte ne sekiram da li ću naleteti na tog
monstruma, veruj mi. A i nisam njegov tip.
Sudeći po ovdašnjim žrtvama, to mu više ne predstavlja problem.
On pretvara žene u onu koja želi da budu.
– Ipak se drž i iste telesne građe. Ja sam previsoka. – Pronaš la je
glavni ulaz u fabriku, na drugoj strani od kapije s katancem. –
Prokletstvo. Ovo mesto ima dvoja velika č elič na vrata i apsolutno
nikakvih prozora. Zašto su još stavljali i ogradu?
Stari sistem obezbeđivanja objekata. Kao i sve drugo što je ovde
napušteno, ovo mesto ne zanima nikog od trenutka kad je kapija
poslednji put zaključana. Ima katanac?
– Da, veliki. Možeš da ga otvoriš?
 Naravno.
Sač ekala je da č uje izdajnič ki klik, pa sklonila otvoreni katanac i
zakač ila ga na ž ič anu ogradu. Potom je zastala. – Znaš , upravo mi je
palo na pamet da su fabrike tekstila ispunjene velikim, teš kim
maš inama, pa su zato obič no građene na punim temeljima. Od kamena
ili betona. Nema podruma ili bilo kakvih podzemnih struktura.
A? Vidi ti to. Nikad ne bih...
– Dođavola, Gejbe. Morać emo opet da malo razgovaramo o Isusu,
ti i ja.
Ne znam na šta misliš.
– Đavola ne znaš. Još jednom podigni štit na mene i ja ću...
Šta ćeš?
– Potražiti drugog partnera.
Da, pa srećno s tim. Vezani smo jedno za drugo, dušo. A u
međuvremenu, zašto ipak ne pregledaš ovo mesto? Jer, šta god da misliš
da su moji motivi, istina je da bismo napravili veliku grešku ako bismo
tumačili Denin san bukvalno. Zato ćemo pregledati svako potencijalno
skrovište za serijskog ubicu kojem trebaju prostor i privatnost. Je l’
tako?
Gunđajuć i, ona reč e: – Tako je. Ali ozbiljno, moraš da prihvatiš
činjenicu da mogu da brinem o sebi.
Dobro, dobro. Samo kreni dalje, može? Već je skoro zora.
Roksen oprezno otvori staru kapiju i napravi nekoliko koraka duž
staze od ispucalog betona, do glavnih vrata fabrika, kad iznenada
stade i okrenu se da prouči mrak iza sebe.
Šta je bilo?
– Ta kola, ona koja su prošla pre nekoliko minuta.
Šta s njima?
– Osmatrala sam komšiluk od ponoći, a to je jedino vozilo koje sam
videla.
Pa?
– Nisam videla da skreć u s puta. Pored toga, kretala su se sporo i
bila nenormalno tiha.
Možda su tražili adresu?
– U č etiri ujutro? Uč ini mi uslugu i pregledaj taj kraj ponovo,
molim te. Slutim nešto loše u vezi s tim kolima.
Gejbrijel nije hteo da se raspravlja.
 U redu. Čekaj malo.
Roksen je sač ekala, oseć ajuć i se sve neprijatnije, dok je oč ima
pretraživala kraj, onoliko koliko je mogla da vidi u mraku.
Beži, Roks. Odmah.
– Gejb...
Beži odatle! Ne zaustavljaj se da zaključaš kapiju, samo beži!
Roksen je odmah krenula, polako izvukavš i piš tolj dok je izlazila
kroz kapiju. Ali koliko god da je brza bila, koliko god oprezna, nije ga
videla kako joj prilazi i nije imala vremena da zauzme odbrambeni
polož aj pre nego š to su je snaž ne ruke uhvatile za ruku kojom je
držala pištolj.

Paris je dopunila Deninu š olju kafom i gurnula joj je preko stola. – Cuj,
Mark je u pravu, naroč ito u vezi s njegovom majkom. Ljudi se
razbolevaju. Cinjenica da si ti sanjala kako se njegova majka razbolela
ne znač i da se to dogodilo zbog toga, ali jeste joj dalo viš e vremena,
jer je Mark iskoristio tvoje upozorenje i odmah je odveo kod lekara.
– To je i on rekao – Deni sklopi š ake oko tople š olje. – A ja sam se
pretvarala da mu verujem.
– I on se pretvarao da u to veruje? – Paris zavrte glavom. – Uvek te
je znao bolje nego što ti misliš, srce.
Deni slegnu ramenima. – Bio je jedan trenutak, mož da... pa je
nestao. Ja sam se zatvorila, ili on. Zamenik nas je stigao i rekao Marku
da ga traže u stanici, pa smo se vratili. Pogrešno vreme, valjda.
– Pogrešno vreme – Paris se namršti. – Jesi li sanjala sinoć?
– Ne seć am se. – Nije ni spavala, suviš e se plaš ila da ć e izgubiti
kontrolu i upasti u viziju. Ili da će čuti glas koji joj se javlja.
Jedina prednost, uč ini joj se, bila je to š to je izgledalo da mož e
bolje da zaš titi svoj um, poš to je č ak i Paris, izgleda, bila nesvesna
borbe koja se u njemu odvija. Po prvi put, ta spoznaja zabrinu Deni.
Bilo je č udno, sad kad je razmislila o tome, da neš to toliko duboko
što joj se događa njena bliznakinja ne primeti.
– Dakle, nisi pokušavala da uvedeš Marka u san?
Deni se ponovo usredsredi na razgovor. – Rekla sam ti, nemam
nameru to da radim. Pogledaj š ta se dogodilo prethodne noć i s tobom
i Holis, a vi ste obe medijumi.
 – Obe smo dobro. Viš e se brinem za tebe, poš to je tebi curila krv iz
nosa.
– Da, to me i dalje zbunjuje. Mislim da nije bilo zbog napora da vas
dve uvedem u san.
– Zašto?
– Zato š to nisam osetila nikakav napor, ni najmanji. Pož elela sam
da vas dve budete sa mnom, i bile ste. Tek kad smo č ule onaj pakleni
vrisak, osetila sam...
– Šta, strah? Jer mene je svakako pošteno uplašio.
– Ne, nije bio strah. Mislim, jesam se uplaš ila, ali osetila sam neš to
drugo.
– Kao?
– Ne znam. Pritisak? Nešto tako.
I glas. Onaj koji si ti jedva čula.
– Osetila si dekompresionu bolest u snu?
– Čudno. Ne znam šta je to bilo, očigledno.
– Ali delovalo ti je kao nešto izvan tebe?
Sad je na Deni bio red da se namršti. – Možda.
– Molim te nemoj da mi kaž eš da je to bio naš ubica-medijum.
Mislim, znam da smo sve č ule njegov glas, ili bar neki glas, ali nije
valjda mogao neš to izič ki da ti uradi? Nije mogao da uzrokuje da ti
prokrvari nos?
Deni se još više namršti. – Ne vidim kako bi mogao.
– Verovatno ne možemo pouzdano da utvrdimo.
– Osim ako ne naletim na njega u sledeć em snu. – Deni zadrhta. –
Mož da ć u ponovo uvesti tebe i Holis, da mi pravite druš tvo. – Zatim
odmahnu glavom. – Zaboravi to. Vas dve izgledate iscrpljene ceo dan.
Očigledno je bila loša ideja što sam vas uvela u san.
– Meni to nije škodilo, do sad.
– Možda si samo imala sreće.
– Suviš e glupe da bismo znale viš e, kad smo bile deca – slož i se
Paris. – Stvar je u tome da mi zaista nismo znale. Imale smo igrališ te u
tvojoj glavi.
– E, to već zvuči stvarno jezivo – reče joj Deni.
– Kako god ti zvuč alo, koristilo nam je, naroč ito otkako smo
počele da radimo za Hejven.
– Jedva. Dva puta sam uspela da te uvedem u viziju koja je neš to
značila. Dva puta. Za više od godinu dana.
– I oba puta je bilo korisno. Ja sam se setila nekoliko detalja kojih
ti nisi mogla, a oni su se pokazali korisnim u istragama.
– To nije promenilo ono š to sam videla. Nikad se ne menja ono š to
vidim, ishod.
– Kako znaš?
Deni se zagleda u sestru.
– Ozbiljno, kako znaš ? Deni, mož da je to š to vidiš ... manje od dva
zla. Kao š to nam je Miranda rekla. Predviđanja su nezgodna: da li vidiš
ono š to ć e se dogoditi ako ne interveniš eš , ili vidiš š ta ć e se dogoditi
kad intervenišeš?
– Đavolske li moguć nosti. Mislim, to da bi stvari mogle da budu
gore nego što vidim. A ti si suptilna kô neonska reklama.
Paris uzdahnu. – Samo pokuš avam da stvari sagledam iz drugog
ugla, to je sve. Moraš da prevaziđeš tu ideju da si prorok, to jest,
proroč ica propasti, da su tvoje sposobnosti u potpunosti negativne. To
vučeš sa sobom otkako smo bile deca.
– Ja samo... kao prvo, volela bih da nekad predvidim neš to
pozitivno.
– Mož da vasioni ne treba pomoć kod pozitivnih stvari. Zar ne
postoji neka teorija entropije o tome kako je raspadanje prirodno
stanje stvari?
Deni se zagleda u nju.
– Hej, pa i ja se bavim idejama. Ponekad. U svakom sluč aju, mož da
vasioni treba pomoć u spreč avanju da se sve potpuno raspadne. Zaš to
bi ti pokazivala sreć ne završ etke ako joj zapravo treba pomoć kod
mračnih stvari?
– Baš si me oraspoložila, sejo.
– Ne shvataš . – Paris je imala neuobič ajeno ozbiljan izraz lica, a
kestenjaste oč i su joj potamnele, gotovo do crne boje. – Cuj, ja u bilo
koje vreme mogu da dođem do nekih č injenica ili podataka, kao š to je
bilo s onom narukvicom, kakvu god da smo korist od nje imali. U
svakom sluč aju, ti odblesci mož da mogu a mož da i ne mogu da
pomognu u istrazi ili reš avanju nekog problema, ili, dođavola,
jednostavno u tome da preguram dan. Ali ljudima kao š to ste ti i
Miranda i taj Kventin o kom toliko sluš amo, vama vasiona pokazuje
znake. Ne skrivene, onako kako ih mi ostali vidimo, nego bleš tavo
osvetljene, tako da ne mož ete da ih promaš ite. I bez obzira na to da li
ti znaci pokazuju š ta treba zaobić i, ili kojim putem treba krenuti, oni
vam daju prednost u odnosu na sve druge.
– Deni, mi svi lutamo u mraku, a vi imate lampe. – Zamiš ljen
pogled u njenim oč ima naglo nestade i ona se nasmeja: – I moja
metafora je odlutala, je l’ da?
– Malč ice. – Ipak, Deni se oseć ala bolje u vezi sa svojom
sposobnošću koju je imala toliko godina, a ranije ju je doživljavala kao
ruž nu i depresivnu. Međutim, tada je odmahnula glavom i dodala: –
Zar nije Miranda rekla da postoji razlika između predviđanja i
proroč anstva? Da je predviđanje neš to na š ta mož eš da utič eš , a
proroč anstvo... neš to š to je zapisano u kamenu? Neizbež no, š ta god da
učiniš pokušavajući da ga promeniš?
– Uglavnom.
– Pa kako onda da znam š ta zapravo vidim? Verziju buduć nosti u
č ijem oblikovanju mogu da pomognem, ili onu koju ne mogu da
izbegnem?
– Pretpostavljam da nikad stvarno ne znaš . Osim ako ne nauč iš
kako da se povež eš s vasionom viš e nego š to je bilo ko od nas do sada
uč inio. – Paris je pogledala svoju bliznakinju pravo u oč i, pa rekla: – A
suptilnost neonske reklame nam je zajednič ka. Prestani da
odugovlačiš i dovrši tu kafu, pa da krenemo u stanicu.
– Nisam...
– Da, da. Ako ti i Mark uskoro ne raspravite š ta imate između sebe,
neko ć e morati da vam lupa glave jednu o drugu. Pogreš no vreme ili
ne, potrebno nam je da oboje funkcioniš ete ako hoć emo da
pronađemo i zaustavimo ovog ubicu.
Bilo je to grubo podseć anje, ali dobrodoš lo. Otkako je poč ela da
radi za Hejven, Deni je otkrila da to š to mož e da koristi svoje
sposobnosti na pozitivan nač in, polako menja njena oseć anja prema
sopstvenim sposobnostima i želela je da se to nastavi.
Bilo joj je potrebno da se to nastavi.
Naročito sada.
Zato je završ ila kafu i spremila se da pođe u š erifovo odeljenje s
Paris. I tek kad su skoro stigle, iznenada se upitala zaš to Paris
nijednom, sve ovo vreme, nije pitala ono š to je trebalo da pita u vezi s
njenom vizijom u snu.
Nije pitala gde se ona nalazi.
Zato što nije želela da zna odgovor?
Ili zato što se, kao Deni, plašila da ga već zna.
 16.

Holis nije oč ekivala da ć e dobro spavati u petak uveč e, jer je dan bio
predug, a prethodna noć neuobič ajeno aktivna, iako samo na
podsvesnom nivou.
U tome je bilo i neč eg zabavnog, pomislila je. Da neš to š to je
verovatno bio samo kratak san, jer su joj svi snovi uglavnom bili
kratki iako joj se č inilo da neki traju beskonač no, mož e da oduzme
toliko fizičke snage.
Međutim, to š to se celog petka vukla iscrpena, jasno je dokazivalo
da je to istina. Takođe, to je ubedilo Holis da treba da obavesti Biš opa
pre nego što ode na spavanje.
I što je još važnije, da ništa ne zadrži za sebe.
– I ti si čula glas? – upita Bišop.
Sedeć i na ivici kreveta u motelskoj sobi, razgovarajuć i s iksnog
telefona jer joj je mobilni bio na punjenju, Holis se namrš tila kad je
ugledala ko icu za led na toaletnom stoč ić u. – Da, tako nekako. Viš e
sam ga osetila nego čula kao zvuk.
– Osetila kako?
– Kao pritisak – odgovori ona poš to je malo razmislila. – Kao neš to
š to me gura. Sto nas gura. Verovatno najviš e Deni, poš to se ona
probudila s krvarenjem iz nosa. Ili je to bilo zbog naprezanja da Paris i
mene uvuče u san?
– Meni je teš ko č ak i da nagađam – reč e on polako. – Njene
sposobnosti su uvek bile pomalo nepredvidljive, ali je Miranda osetila
da je ona znatno jač a nego š to izgleda, č ak i jač a nego pre godinu
dana. Ne sećam se da mi je ranije prijavljivala krvarenje iz nosa.
– Nije, bar tako kaž e Paris. Moram da kaž em, međutim, da me
mnogo viš e brine taj glas. Deni je izgleda sigurna da je to glas, ili su to
misli, energija, š ta god, naš eg ubice. I č ak i ako nije rekla sve, ili
pokazala šta oseća, mislim da je uplašena.
– Oseća se ugroženo?
– Da, verovatno. Rekao joj je da ne mož e da pobegne ili da se
sakrije i da je niko ne mož e zaš tititi od njega. A to joj je rekao iz njene
glave. I to ne samo u snovima, nego i kad je bila budna. Da li se oseć a
ugrož eno? Trebalo bi da je nasmrt prestravljena. Da sam na njenom
mestu, nisam baš sigurna da li se ne bih zavukla u krevet i pokrila
preko glave.
Posle nekoliko trenutaka, Bišop upita: – Kako se ti osećaš?
Holis je pomislila da mu samo kratko odgovori, ali nauč ila je da to
nema nikakve svrhe kad je Bišop u pitanju.
To š to ona nije telepata nije znač ilo da on ne mož e da joj proč ita
misli, bez obzira na razdaljinu između njih. Zato je odgovorila iskreno.
– Umorna sam i zabrinuta. I mada, pretpostavljam, treba da budem
sreć na zbog toga, zapravo sam uznemirena š to izgleda da mrtvi
mnogo lakše uspostavljaju kontakt sa mnom nego u početku.
– To je dobro – podseti je on.
– To je zastraš ujuć e. Mislim da se nikad neć u navić i, tek da znaš . –
Iznenada, ona promeni temu. – Nego, kako napreduje revidiranje
profila? Jer to bi nam i te kako koristilo.
– Dala si mi nove podatke – istaknu Biš op. – Mesto zloč ina koji se
dogodio u sredu, plus otvoreno prać enje Meri Gud, ako pretpostavimo
da je to on...
Holis ga prekide i reč e: – Veruj mi, ovo teš ko da je grad u kom bi
bilo viš e od jednog ludaka koji se š unja okolo i fotogra iš e ž ene. To bi
značilo da verovanje u slučajnost natežemo do pucanja.
– Ti pretpostavljaš da ubica fotogra iš e ž rtve i posle ubistva –
istaknu Bišop mirno.
Ona klimnu glavom, polunesvesno. – Zbog ovog mesta zloč ina koje
imamo. Prvi put mi je palo na pamet kad sam videla fotogra ije iz
gornjeg rakursa koje su snimili Markovi forenzič ari. Bilo je paž ljivo
odabrano, i to ne samo zato š to je izolovano. Ono ima savrš enu
kompoziciju za njegovo... umetnič ko delo. Nama je ostavio sliku, a
kladim se da je snimio i jednu za sebe.
– Onda je to više od pretpostavke – reče Bišop.
– Dakle, on fotogra iš e ne samo mesta ubistava nego i potencijalne
ž rtve, dok ih prati. To, kao i ogrlica i narukvica, koje je tako upadljivo
ostavio iza sebe, sve to predstavlja drastič nu razliku u odnosu na
prethodni nač in rada. On ostavlja tragove iza sebe, mož da č ak i
namerno. Dodaj tome da je i skoro sigurno da imamo posla s nekim ko
poseduje parapsihološke sposobnosti za koje ne znamo...
– I nadrljali smo? – dovrš i on ironič no. – Moraš da se paziš , Holis.
Svi morate, ali naroč ito ti, Deni i Paris. Jer ako je suš tina bolesti tog
skota potreba da plaš i, a ono malo š to znamo o njemu ukazuje na to
da jeste, onda je mož da iz uspostavljanja kontakta s Deni nauč io da
ima novo oruđe u rukama. Novo oruž je. Mož da mu određeni izgled
žrtve nije više najvažniji.
– Nisam profajler, ali č ak i ja znam da je to veliki skok u evoluciji
serijskog ubice.
– Mož da nije evolucija – reč e Biš op. – Mož da je... devolucija.
Možda se matrica uspostavljene ličnosti dezintegriše.
– Bože. Nisam znala da je to moguće.
– Uz odgovarajući psihološki stimulans, gotovo sve je moguće.
– A odgovarajući psihološki stimulans u ovom slučaju bi bio...
– Nemam pojma.
Holis uzdahnu. – Nikad nisam mislila da ć u ovo reć i, ali viš e bi mi
odgovarao neki od tvojih zagonetnih odgovora. Tad bih bar mogla da
gajim iluziju da neko zna šta se događa.
– Zao mi je š to sam te razoč arao – uzdahnu Biš op. – Samo se č uvaj,
Holis. Poslać u ti revidirani pro il š to pre budem mogao. Ali u
međuvremenu, nemoj olako da odbacuješ ono š to mrtvi imaju da ti
kaž u, š ta god to bilo. Svaki trag koji ostavi, sluč ajno ili namerno, mož e
da nas odvede bilo kuda i nikuda. Gotovo uvek je istina da su ž rtve
serijskih ubica najbolji trag koji vodi do njih.
Posle svega toga, i dana koji je bio iza nje, Holis stvarno nije
oč ekivala da ć e dobro spavati. I nije, prevrtala se u krevetu, budila se
najmanje dvaput da pogleda na sat. I da proveri brave na vratima.
Negde oko tri ujutro konač no je, iscrpljena, pala u san. Onaj teš ki,
koji spavač a vuč e dublje od sna. A probudila se toliko iznenadno da je
jedino osećala ludačko lupanje srca.
Nekoliko sekundi kasnije znala je da nije sama. Ostavila je
upaljeno svetlo i poluotvorena vrata u kupatilu, š to je bilo sasvim
dovoljno da vidi siluetu ispred kreveta.
Piš tolj joj je bio u ioci noć nog ormarić a, ali umesto da ga uzme,
Holis uze lampu, ne skidajući pogled s bledog, nejasnog oblika.
– On zna ko si.
Holis se istog č asa zaledi, s rukom na prekidač u lampe, dok su joj
ž marci iš li gore-dole kič mom. Polunadajuć i se da neć e videti niš ta, da
je čula tiho izgovorenu rečenicu samo u svojoj glavi, upalila je lampu.
 – On zna ko si – ponovi Sirli Arlidž . Lice joj je bilo mirno, oč i
zabrinute. – On zna ko si.
Već je počinjala da bledi.
– Cekaj – reč e Holis brzo, pokuš avajuć i da kontroliš e glas, da
govori tiho. – Ko je on? Kako da ga nađemo, da ga zaustavimo?
Sirli Arlidž zavrte glavom i pre nego š to joj je glas utihnuo
istovremeno kad je njena slika nestala, odgovori: – On vas zavarava...
Holis se polako uspravi u krevetu gledajuć i u mesto na kom je
stajao duh mlade ž ene. Zatim polako okrenu glavu da ispita celu
motelsku sobu. Izgledala je sasvim obič no i pomalo depresivno u pet
sati ujutro, koliko je bilo kad je pogledala na sat.
Kad se konač no uverila da je sama u sobi, pogledala je svoje gole
ruke, na kojima se jasno videla naježena koža.
– Ne – promrmljala je – nikad se... nikad... neću navići na ovo.

– I dalje ni traga od Sirli Arlidž – izvesti Mark dok se pridruž ivao

ostalima u sali za sastanke. – Takođe, nema znakova da je njen
nestanak bio nasilan.
– Mrtva je – reče Holis.
Svi u prostoriji se ukoč iš e i pogledaš e agenta FBI-ja, a Holis se
umorno osmehnu. – Poč injem da mislim da u svetu duhova postoji
trag mrvica hleba koji vodi pravo do mene. Mada je ovo bio prvi put
da me duh probudi iz čvrstog sna.
– Sposobnost koja evoluira – reč e Paris namrš tivš i se malo, gotovo
odsutno.
– Jesi li dobro? – Deni upita Holis.
– Volela bih da mogu da spavam dvanaest sati, ali osim toga, dobro
sam. Mada me frustrira još jedan podatak koji nas, izgleda, ne vodi
nikuda.
Mark se konač no pomeri i ode da sipa sebi kafu, pa se opreznim
pokretima vrati za sto. Nije progovorio dok nije seo u proč elje stola. –
Pretpostavljam da ti nije rekla ništa korisno?
– Rekla je da on zna ko sam i š ta sam. A onda je rekla da me
zavarava, odnosno da nas zavarava, valjda. Nije se zadrž ala duž e od
toga. – Holis otvori fasciklu koja je stajala pored nje na stolu i izvadi
fotogra iju Sirli Arlidž , prouč i je na trenutak, pa je licem nagore stavi
na sto i gurnu ka sredini. – Nemam dilemu: to je ž ena koju sam videla
oko pet ujutro. Zivi me ne poseć uju na takav nač in, pa sa prilič nom
sigurnošću mogu da kažem da je mrtva.
Mark otpi gutljaj, pa pogleda u š olju, kao da je ž eleo da u njoj vidi
nešto drugo osim kafe. – E pa, jebiga – reče tiho.
– Zao mi je. Volela bih da mogu da kaž em neš to korisnije, ali ne
mogu. Mogu da kaž em da je Sirli Arlidž umrla od ruke tog monstruma.
Mogu da kaž em da mu se rezultat sad popeo na najmanje petnaest. Ali
ne znam mnogo viš e o njemu od onog š to sam znala kad sam doš la
ovde. Volela bih da znam, ali ne znam.
– Niko od nas ne zna – istaknu Dž ordan. – Imamo neverovatno
jezivo mesto zloč ina s krvavim znacima koji izgledaju netipič ni za
ubicu kao š to je ovaj, ali ne i tela ž rtava. Zasad. Delove i komade dve
ž rtve, ali rezultati analize DNK neć e biti gotovi još najmanje dve
nedelje, i samo preliminarno poklapanje otisaka prstiju s mesta
zloč ina i onih koje smo uspeli da izvuč emo iz spavać e sobe Beki
Hantli.
Deni reč e: – Dakle, verovatno je njen. Vrh prsta. Bila bi prevelika
sluč ajnost da je prst pripadao nekom ko je pre ko zna koliko vremena
posetio jednu od ž rtava i ostavio otisak u njenoj sobi. – Tada se
namršti. – Čekajte. Da li su se Beki i Karen...
Mark je već odmahivao glavom. – Sto se tič e Sirli Arlidž , imamo
samo preliminarne podatke, ali koliko mož emo da utvrdimo, ove tri
žene nisu se međusobno poznavale. Još jedna slepa ulica.
Holis reč e: – Uobič ajeno depresivno u istragama serijskih ubistava.
Zato policija tako spremno prihvata i koristi pro ilisanje, koje je i dalje
viš e veš tina nego nauka. Bolje bilo š ta š to nudi, makar samo nadu da
se istraga može suziti, nego ništa.
– Jedva da imamo i pro il – istaknu Mark. – I dalje č ekamo da ga
tvoj š ef revidira, a u međuvremenu imamo ubicu koji je verovatno
belac, muš karac, verovatno između dvadeset pet i trideset pet godina
starosti, koji verovatno potič e iz sredine u kojoj je zlostavljan, i
verovatno je medijum. Dođavola, verovatno sam proš ao pored njega
na ulici prošle nedelje.
– Ako je medijum, nisi se rukovao s njim – promrmlja Deni. – Inač e
bi znao.
Holis podiže obrve i pogleda šerifa. – To je tvoj teren? Dodir?
 – Da. Da se nismo rukovali, ti bi mogla da sediš pored mene, a ja ne
bih znao da si medijum.
Paris ironič no reč e: – Je l’ bi mogô da napraviš listu svih osoba s
kojima si se rukovao u Venturi?
– Ne baš. Nemam pojma kako bih i počeo.
Dž ordan pogleda fascikle koje su stajale u gomilama na stolu i
opsova upola glasa. – Znam da smo tek poč eli u smislu vremenskog
okvira potrage za tipičnim serijskim ubicom, ali... č oveč e, mrzim š to
ovo moram da kaž em, ima li još neko oseć aj da tapkamo u mestu?
Veliki specijalni tim, uključujući medijume, pokuš ava da se doč epa tog
tipa mesecima, bez uspeha. Pritom, imamo manji teren ovde, š to se
broja stanovnika tič e, iako ne i površ ine, a nemamo medije za
vratom...
– Još uvek – prekide ga Mark. – Uprkos onome š to je rekla
gospođica Peti, mislim da bi se bar nekoliko naš ih sugrađana
obradovalo televizijskim kamerama i mikrofonima koji im se poturaju
pod nos.
– Da. Ali pitanje ostaje: šta to mi imamo što specijalni tim nema?
– Imamo Deninu viziju u snu – reče Holis.
– Koja se svaki put menja – istaknu Deni.
– Samo u prilično malim detaljima. Scena je uvek ista: skladište.
– A upravo kompletiramo listu skladiš ta – obeć a Dž ordan. –
Trebalo nam je viš e vremena nego š to sam oč ekivao da proverimo
neke vlasnike, ali pri kraju smo.
– Odlič no – Holis kao da nije ni prekidala. – Dakle, skladiš te je
uvek u viziji. Pož ar je uvek tu. I, poš to se krov uruš ava iza nas, mi
uvek silazimo u podrum, a znamo da je to zamka. Zanimljivo je da je
mamac uvek isti. Koliko ja znam, Miranda je u Bostonu, s Bišopom.
– To jeste bio teren – reč e Mark – na kom je ovaj ubica operisao. A
mi smo sigurni da je to isti ubica. – Izgovorio je to kao pitanje.
Holis klimnu glavom. – Sigurni smo. Medijumi koji su ga pratili
dovde sigurni su, i Biš op je siguran, a to je meni dovoljno. Cak i ako se
ubistva koja su se dogodila ovde razlikuju toliko da to nema smisla.
Osim ako Biš op nije ponovo u pravu, š to znač i da se potrebe i rituali
ovog ubice ne menjaju, nego dezintegrišu.
– Pretpostavljam da će to biti u revidiranom profilu – reče Mark.
– Izgleda da Biš op misli tako. – Holis se namrš ti. – Bar se meni tako
učinilo.
Deni reč e, podigavš i malo glas: – Mogu li da postavim pitanje koje
svi izbegavamo?
Holis klimnu glavom, s izrazom koji je govorio da zna š ta sledi. –
Možeš.
– Dobro. Ako smo u pravu i taj tip jeste medijum, ako je pomoć u
toga uspevao da tako uspeš no ubija u Bostonu, kako da znamo nije li
ovde bar za korak ispred nas?
– Ne možemo da znamo – reče Mark.
– Ne znamo. U najmanju ruku, imamo neke dokaze da se...
poigrava s nama. Ostavlja tragove, što nikad ranije nije radio.
Holis reč e: – To mož da nije namerno. Mož e da bude posledica toga
što se raspada kao ličnost.
– Ali š ta ako jeste namerno? U Bostonu nije ž eleo paž nju, ali
mož da, kad pogledamo unazad, neš to u njemu ipak jeste. Mož da sad
želi da dokaže da je pametniji od svih koji ga love.
– Mož da – slož i se Mark. – A mož da je to razlika koju mož emo da
iskoristimo.
– On vas zavarava – promrmlja Holis, ponavljajuć i ono š to joj je
Sirli Arlidž rekla pred zoru. – Ja obič no ne savetujem oprez, ali mislim
da bismo morali da se pazimo ako uopš te budemo mogli da zaigramo
njegovu igru. Bolje bi nam bilo da se dobro pripazimo.

– Reci mi opet zaš to ne treba da mu izađem na crtu? – zahtevao je

Gejbrijel.
– Uz sve duž no poš tovanje, Gejb, ja ne bih ni pokuš avao na tvom
mestu. – Telefonska veza nimalo nije smanjivala hladnoć u u glasu
Džona Gareta. – Koliko god da si dobar, on je bolji.
– Spreman sam da u praksi proverim tu teoriju.
– Nije teorija. A poslednje š to bilo kome od nas treba jeste da se
kač iš s Biš opom. Prosto nemoj, u redu? Imao je dobar razlog zaš to je
pristupio Roksen kad i kako jeste. Ja se slaž em s njegovim razlogom.
Roksen se slaže.
Stvarno se slažem, znaš. Tri koraka dalje u pravcu kojim sam išla, i
zakačila bih senzor za pokret koji uključuje re lektore. I probudila
komšijske pse. A Bišop nikako drukčije nije mogao da me zaustavi a da i
sam ne uzbuni pse. Je l’ tako?
– Pa, ja ne...
– Gejbe. Pusti to.
Gejbrijel je bio tvrdoglav, ali ne i glup. – Kad ti kaž eš , Dž one. Ali mi
se i dalje ne sviđa.
– Ne očekujem čudo.
– Da, da. – Gejbrijel je upro pogled u Biš opa, koji je stajao nekoliko
metara dalje, ali dovoljno daleko da nije mogao da ga č uje, na
vidikovcu iznad Venture.
On je telepata, Gejbe. Da li stvarno misliš da za njega važi „nije
mogao da čuje“?
Biš op se okrenuo i podigao obrve pogledavš i Gejbrijela, pa ponovo
usmerio pažnju na grad.
– Sranje.
Dž on, koji nije bio ni prisutan, ni telepata, ipak je poslednjih
godina proveo dovoljno vremena s medijumima da bi mogao da
razume neverbalnu komunikaciju, č ak i s ekstremne daljine. – Ima
nešto što bih morao da znam? – upita on mirno.
– Ne. Samo sam se podsetio zaš to ne volim da radim s telepatama,
to je sve.
– Njemu možeš da veruješ, Gejbe.
– Uz sve duž no poš tovanje, Dž one – reč e Gejbrijel, namerno
koristeć i reč i koje je ranije izgovorio njegov poslodavac – o tome ć u
odlučiti sam.
– Poš teno. Ali na ovom konkretnom zadatku u tvoja naređenja
uključ eno je i da prihvatiš njegovo rukovođenje, kao š to bi prihvatio
moje.
– Siguran si? Jedno je voditi paralelnu istragu s policijom, to smo
radili ranije. Ali ovog puta lovimo pravog-pravcatog monstruma i š to
pre svi koji su uključ eni u istragu poč nu da rade zajedno i dele
beleš ke, to su već e š anse da ga pronađemo pre nego š to još neko bude
ubijen.
– Ti stvarno misliš da bismo Bišop ili ja namerno učinili nešto što bi
skrenulo istragu ili i za tren odložilo hvatanje takve zveri?
– Ne, ne verujem. – To priznanje je izrekao ne toliko s gunđanjem
koliko s neprijatnoš ću. – Ali neko uvek ima sopstveni plan, a Biš opa u
tom smislu prati reputacija.
 – Što znači...?
– Znaš ti vrlo dobro š ta znač i. On nikad ne otkriva sve karte,
Dž one, a kladim se da nije ni ovog puta. Bilo da su on i Miranda videli
neš to š to se on nada da ć e izbeć i, ili je samo ubeđen da ima bolji plan
od nas ostalih, on će to zadržati za sebe.
– Niko od nas ne želi da se Denina vizija ostvari – podseti ga Džon.
– Znam to. I da sam ja na Biš opovom mestu, i da imam viziju koja
me upozorava na konkretan loš ishod događaja, svakako bih se
dobrano postarao da moja ž ena i partnerka bude sigurna, iza
zaključanih vrata i daleko. Nemam nikakav problem s tim.
– Ali?
– Ali on ne bi smeo da bude ovde. On je deo vizije, a svako ko
dospe nadohvat ruke ubici, poveć ava izglede da ć e se ono š to je Deni
videla zaista i dogoditi.
– Mož da. A mož da je prava osoba na pravom mestu sve š to nam
treba da promenimo ishod.
– Dž one, koliko puta ste nam ti i Megi govorili da budemo oprezni
kad su predviđanja u pitanju, zato š to ne mož emo da znamo da li ć e
naš i postupci proizvesti neš to još gore? Pa to je praktič no vaš a
mantra!
Nastala je kratka tiš ina, a potom je Dž on rekao: – Ponekad stvari
moraju da postanu gore pre nego što postanu bolje.
– Šta, kog đavola, to treba da znači?
– To znač i da treba da sarađuješ s Biš opom, Gejbe. I ti i Roksen.
Neka vam sva č ula budu otvorena, i budite spremni na sve. I molim te,
pokuš aj da zapamtiš da smo svi na istoj strani, je l’ važ i? Izveš tavaj me
svakog dana.
– Razumem. – Gejbrijel je polako zaklopio svoj mobilni telefon i
nimalo se nije iznenadio kad je video kako Biš op već prelazi prostor
između njih. Cekao je dok mu nije priš ao dovoljno, pa rekao: – I š ta
sad, š efe? – Titula koju mu je nadenuo bila je viš e iz sprdnje nego iz
poštovanja. – Još skladišta?
– Ne – reče Bišop. – Sada ćemo paziti na Deni.
 17.

Deni je zurila u impresivnu listu skladiš ta, magacina i drugih

izolovanih zgrada koje bi mogle da budu prostor koji bi serijskom
ubici pružao privatnost i duboko uzdahnula.
– Prokletstvo – reče Paris pre nje.
Klimajuć i glavom, Deni reč e: – Nisam imala pojma. I nikad mi nije
palo na pamet koliko je ovih mesta zaključ ano i napuš teno već
godinama.
– Decenijama – kaza Mark. – Moji zamenici proveravaju vrata dok
patroliraju, kad se sete. Ali ovde nema vandala, pa osim ako nema
prituž bi... da budem iskren, na ta se mesta lako zaboravi, osim ako ne
gledaš pravo u njih.
Holis je grickala nokte dok je prouč avala svoju kopiju liste. – Znam
da je teš ko nać i novu svrhu starim napuš tenim zgradama, ali mislila
sam da je bar za neke od njih to već urađeno. Ili da su sruš ene, kako bi
se raskrčio prostor za novu gradnju.
– Mož da imam odgovor na to – reč e Dž ordan, namrš tivš i se, poš to
je pregledao neku drugu listu. – Mark, pogledaj ovo. I reci mi kako,
dođavola, nismo znali za to.
Deni je č ekala dok Mark nije pogledao listu i sam se namrš tio, pa
upitala: – Šta je to?
– Izgleda da je oko osamdeset procenata ovih zgrada kupila
agencija za održavanje nekretnina.
Holis reč e: – Ne vidim da ih je mnogo održ avala. Cekaj malo. Ista
agencija?
Mark neš to progunđa, pa reč e: – Aha. Ko bi rekao. Agencija za
održavanje nekretnina u vlasništvu crkve.
– Jedna crkva? – upita Paris.
– Da. Crkva večnog greha.
Svi izmeniš e poglede, a potom Holis reč e: – Malo sam razmiš ljala
kad sam prvi put doš la ovde, pokuš avajuć i da steknem utisak o ovom
kraju i jedna stvar mi je de initivno privukla paž nju. Crkva več nog
greha. Trenutno je smeš tena u Venturi, u onom bivš em skladiš tu
žitarica, je l’ tako?
 – Baš tamo – potvrdi Mark. – Cini mi se da crkva nije baš imuć na.
Blago rečeno.
Dž ordan je delovao zbunjeno. – Na poslednjem sastanku gradskog
već a preč asni Batler tvrdio je da nema sredstava da renovira zgradu.
Ali ako njegova crkva poseduje sve te zgrade...
Holis se premestila na drugu stranu konferencijskog stola, gde je
stajao njen laptop, otvoren i spreman. Sela je i brzo neš to ukucala, a
potom čekala, pogleda prikovanog za ekran.
Dok su č ekali, verovatno nove podatke, Deni reč e: – Znam da me
nije bilo izvesno vreme, ali koliko se seć am, crkve u ovom kraju uvek
su bile nekako... dosadne. Mislim, standardne protestantske,
uglavnom baptističke, ništa neobično.
– Povremeno imamo crkve izvan velikih denominacija – reč e
Mark. – Neko podigne malu montaž nu kuć u, ili postavi prikolicu, ili
ispiš e nov naziv na staroj prodavnici. Niš ta ekstremno, kao kroć enje
zmija ili satanizam, ali prič alo se o padanju u trans, a susedi su se ž alili
kad bi nedeljom služ be bile malo glasnije. Već ina takvih crkava nije se
dugo zadržavala, čak i ako su imale pastvu.
– Mož da ne dovoljno veliku da bi se crkva izdrž avala – predlož i
Deni.
– Moguć e. Znam samo da bi jednog dana bile tu, sledeć eg nestale.
Crkva več nog greha, međutim, opstala je. Najmanje deset godina,
rekao bih.
– Nije ni čudo što je se ne sećam – promrmlja Deni.
Mark klimnu glavom. – Ne bi mogla da je se seć aš . Preč asni Batler
počeo je s radom u leto posle tvog odlaska iz Venture.
Odbila je da bude uvuč ena u proš lost, rekavš i samo: – Ne mogu da
zamislim da je imao mnogo veliku pastvu. Osim ako to nije obič na
baptistička crkva s neobičnim imenom?
– Nisam siguran š ta je, da budem iskren, ali pastva je poprilič na.
Bilo je nekoliko prituž bi, naroč ito poslednjih godina, u vezi s nekim
njihovim obredima, ali niš ta za š ta bi bilo stvarnih dokaza. – Mark
slegnu ramenima. – To je zatvorena verska zajednica, toliko mogu da
kažem. Retko ko od njih je viđen sam. Pomalo bizarno, u stvari.
– Jezivo – prevede Dž ordan. – Koliko ja mogu da kaž em, nikad
niko od njih nije viđen sam. Pa, osim preč asnog. Mark, zar nisu kolale
neke glasine o njemu kad je prvi put došao u grad?
 – Da, da je ubio svoju ženu.
– Netačne glasine? – upusti se u raspravu Deni.
– Zavisi od tač ke glediš ta. Kad sam postao š erif, proverio sam ga, a
ono š to sam otkrio bilo je uglavnom nejasno, osim te jedne crte iz
njegove proš losti. Zena mu je umrla pod misterioznim okolnostima
pre oko petnaest godina. Istraž itelji su bili prilič no sigurni da je on
izvrš io ubistvo, kako se č inilo, da bi pokupio ž ivotno osiguranje, ali
nikad nije bilo dovoljno dokaza da bi bio uhapš en, još manje osuđen.
Posle toga je poč eo da radi u ovoj crkvi i manje-viš e nestao iz
vidokruga policije.
Paris reč e: – Pretpostavljam da bi bilo previš e da se nadam da je
on naš ubica?
– Sudeć i po već ini skorijih pro ila koje imamo, nije odgovarajuć ih
godina, nije medijum, a koliko se sećam, celo leto proveo je u Venturi.
– Dakle, nije – promrmlja Paris.
– Gotovo sigurno – reč e joj Mark. – Sto ne znač i da ne zna neš to š to
bi nam pomoglo. Naroč ito poš to izgleda da njegova crkva poseduje
većinu napuštenih skladišta i drugih zgrada bez vlasnika u Venturi.
– Pa – reč e Holis – Crkva več nog greha jeste dobrostojeć a, bez
obzira na to š to njena pastva mož da nije. – Ona se namrš ti na ekran
svog laptopa. – Poreska uprava ima sumnje u vezi s preč asnim
Batlerom, iako policija nije uspela da dokaž e svoje sumnje, ali izgleda
da on ima veoma dobrog knjigovođu, u Atlanti, pa nisu uspeli da mu
pripišu ništa. Ali crkva, e, to je već nešto drugo.
– Kako to? – upita Paris. – Čula sam neke besmislene glasine, ali...
– Mož da i nisu tako besmislene. Ovde kaž e da se Crkva več nog
greha prvi put pojavila pre oko dvadeset pet godina, na zapadu. Prič a
se da u njihove obrede spada i neka vrsta ritualnog č iš ćenja u kom se
urla na vernike... uključ ujuć i i decu... kako bi se strahom izbacio greh
iz njih.
– Cuo sam za to ovde – priznade Mark. – Ali nikad nismo mogli da
nađemo nikakve dokaze o zlostavljanju, a nije ni socijalna služba.
– Ni tamo na zapadu nisu mnogo pronaš li, sudeć i po dokumentima
FBI-ja – reč e im Holis. – Biro je bio pozvan jer je jedan bivš i vernik
optuž io crkvu da mu je otela decu, odvela ih preko drž avne granice u
drugu... pa, oni to izgleda zovu parohijom. Dakle, ovo š to imate u
Venturi samo je parohija Crkve več nog greha. U svakom sluč aju,
ispostavilo se da je njegova ž ena, koja ga je prethodno napustila, a i
dalje je bila vernica crkve, povela decu sa sobom i na kraju dobila
zakonsko starateljstvo nad njima.
Džordan reče: – Ali FBI nije zatvorio dosije?
– Izgleda da nije. Tokom proteklih godina dobijali su izveš taje od
grupa koje nadziru sekte, a stigle su im i prituž be od prilič nog broja
bivših vernika, međutim, do sada ništa što bi mogli da iznesu pred sud.
– Zvuči poznato – reče Mark.
– Da, samo š to ova crkva izgleda ne gradi bogatstvo na vernicima,
kao š to radi već ina sekti. Niko ne popisuje njihovu imovinu ili vodi
evidenciju o poslovima kojima se bave... u stvari, to im je č ak
zabranjeno. Od vernika se očekuje da daju priloge, ali to je sve.
– Pa kako onda kupuju nekretnine ovde? – upita Džordan.
Holis je skrolovala nekoliko strana, č itajuć i na preskok, a potom
rekla: – To je jedan od razloga zaš to Poreska uprava sumnja na njih.
Izgleda da koriste priloge od svih vernika za kupovinu zemljiš ta i
drugih nekretnina, a vernici koji imaju privatne biznise obezbeđuju
donacije u robi i uslugama, pomoć u kojih se crkva i njene parohije
održavaju.
Mark reč e: – Dž ordane, meni na pamet padaju bar tri lokalna
biznisa koja vode vernici crkve preč asnog Batlera. Da vidimo mož emo
li da sastavimo listu ostalih. – Dok je njegov glavni zamenik klimao
glavom i izlazio iz prostorije, on je dodao: – Mada ne vidim kako ć e
nam išta od ovog pomoći da uđemo u trag ubici.
Holis tiho reč e: – Pa, evo kako. Crkva poseduje gomilu naizgled
napuš tenih skladiš ta u Venturi, je l’ tako? Crkva, u stvari, poseduje
mnogo takvih zgrada i u drugim parohijama u zemlji. U viš e gradić a,
verovatno slič nih ovom. Kao i u viš e već ih gradova. U Portlandu,
Kanzas Sitiju, Klivlendu, Baltimoru, Noksvilu.
Paris je bila ta koja je upitala: – Bostonu?
– Bostonu.

Miris varikine pekao mu je nozdrve, ali ga je on uprkos tome udahnuo

duboko. Voleo je miris varikine. Podsećao ga je na čistoću.
Voleo je kad su stvari čiste.
Radni sto je bio izriban, a poš to je sipao varikinu na površ inu od
nerđajuć eg č elika, ostavio ju je da malo odstoji i temeljno je
dezinfikuje pre nego što ju je isprao.
U međuvremenu, otiš ao je do zida s trofejima, prouč avao slike i
už ivao u njima. Sve ih je fotogra isao iz potaje, bez njihovog znanja,
dok su obavljale svakodnevne poslove.
Svaka tabla pričala je priču o jednom običnom životu.
Setnja. Kupovina. Uzimanje poš te. Odlazak u crkvu. Zastajanje na
trotoaru da bi se javila prijateljici. Setanje psa. Poljubac s muž em. Rad
u bašti.
– To je tvoj život – promrmljao je i zacerekao se.
Živele su tako običnim, tužnim malim životima.
Dok ih on nije transformisao, naravno.
Prvo Beki. Pa Karen. Onda Sirli. Sve ih je uzeo iz njihovih bezlič nih
života i transformisao.
Znao je da one nisu stvarno Odri. Nije bio lud, uostalom.
Dopadale su mu š aka kao neko drugi, neko dosadan, nezanimljiv.
Neko koga svet ne bi primetio da nije bilo njegovog rada. Bile su niko i
ništa.
On je od njih napravio nekog i nešto.
Napravio je Odri od njih.
Stojeć i ispred prve table, pruž io je ruku i dotakao jednu od dve
središ ne slike, dvadeset puta dvadeset pet centimetara, koju je sam
razvio, na kojoj su bile zabeležene sve pripreme koje je izvršio.
Beki kao Odri. Gola na njegovom radnom stolu, s tamnom, sjajnom
kosom, smeđim oč ima koje gledaju pravo u soč ivo foto-aparata, jer joj
je tako okrenuo glavu neposredno pre nego što je snimio fotografiju.
Smeđe oči ispunjene užasom.
Naslađivao se slikom, oseć ao je kako snaga buja u njemu, kako mu
se celo telo uskomeš ava i oč vrš ćuje. Otkopč ao je pantalone i
oslobodio se, ali je zadržao pogled na fotografijama.
Druga središ na slika bila je konač an snimak Beki kao Odri, kad je
završ io posao. Dodirnuo ju je než no, kaž iprstom polako gladio njenu
sliku, kako lež i, sva otvorena na njegovom stolu, s uklonjenim
grudima i genitalijama i torzom rasporenim od grla do prepona, dok
se njeni unutraš nji organi blistaju na hladnom neonskom svetlu s
tavanice.
Oči su joj bile zatvorene za konačni snimak.
 Uvek ih je zatvarao zbog toga, jer je už ivao u umiruć im oč ima, ali
su ga mrtve oči uznemiravale.
Progonile ga... to jest, progonile bi ga kad bi to dopustio. Ali nije
verovao u duhove. Nije verovao u ž ivot posle smrti. Zato je tako
vredno radio da ovaj ž ivot prilagodi sebi, jer mu je svaki trenutak,
svaka sekunda bila važna.
Gladio je sliku još malo, oseć ajuć i kako mu se još viš e kruti, a onda
prešao na drugu tablu s trofejima.
Karen kao Odri. Ista poza, iste už asnute smeđe oč i koje zure u
sočivo foto-aparata.
I isti oseć aj rastuć e snage, oseć aj da mož e da uradi bilo š ta, da bilo
koga potčini svojoj volji.
Bilo koga.
Spoznaja sopstvene nepobedivosti i sigurnost u nju bile su toliko
jake da su mu oduzele dah. Bio je toliko ukruć en da ga je bolelo, ali je
uspevao da se obuzda, dodirujući samo zabeleške svog rada, ne i sebe.
Dodirivao je obe središ ne slike, gladio ih, naslađivao se. Pulsiranje
snage š irilo mu se po celom telu, bubnjalo mu u uš ima, č uo je
sopstveni dah kako brzo izlazi iz pluć a, a nije dahtao. Poč elo je da mu
se muti pred očima, ali se naterao da pređe na sledeću tablu.
Širli kao Odri.
Njena transformacija bila je najpotpunija do sada i na nju je
potroš io duge trenutke dok je gladio slike, seć ajuć i se svakog
postupka, svakog detalja procesa.
– Skoro savršeno – prošaputao je.
Odmakao se korak unazad, pa se nagnuo napred i stavio ruke na
strane table, usmeravajuć i pogled na središ ne fotogra ije, odbijajuć i
da dotakne sebe. Ukrućene noge su mu se tresle, a bedra želela, tražila
da nabijaju, da tucaju, ali naterao se da ostane potpuno nepomič an.
Vid mu se potpuno zamaglio, dah zahripao, ali osim toga bio je
potpuno miran, dok se od seć anja na poslednje trenutke Sirli/Odri
njegov ukruć eni ud trzao i cimao, da bi se konač no ispraznio u
grčevima zadovoljstva.
Skrguć uć i zubima, pustio se talasima olakš anja ne ispuš tajuć i
nikakav zvuk. Ne zato što je tako morao, nego zato što je mogao.
On je bio sama snaga i mogao je sve.
Proročanstvo je tako reklo.
– Deni...
– Deni, jesi li spremna... – Mark prekide pitanje pogledavš i je
namrgođeno. – Šta je bilo?
Ona se podiž e iz stolice za konferencijskim stolom. – Niš ta. Mora
da su mi misli odlutale. Jesu li se javili Paris i Džordan?
– Jesu. – I dalje se mrš tio. – Zasad su uspeli da diskretno
razgovaraju s dve blagajnice iz banke, koleginice Karen Norvel. Jedna
je rekla da se seć a kako je letos videla č oveka s foto-aparatom, koji je
mož da snimao Karen, ali ne seć a se kako je izgledao. Paris je rekla da
su obe ž ene zabrinute š to nisu ozbiljno shvatile ono š to su znale i nisu
nikog obavestile o tome. Griž a savesti, naravno. Dž ordan je rekao da
je prilično očigledno da se plaše da je Karen mrtva.
Odsutno, Deni reč e: – Pametno š to su razgovarali s njima kod
kuć a, a ne u banci. Ali znaš da ć e vest procuriti do ponedeljka, zar ne?
Mislim, pući će u javnosti na velika vrata.
On klimnu glavom. – Imali smo ludač ku sreć u do sada, ali sa
svakim razgovorom s nekim od građana Venture, skrać ujemo sebi
vreme.
– Radimo ono š to mož emo. Nego, gde je Holis? Nismo li krenuli da
se nađemo s prečasnim?
– U kancelariji je, razgovara s jednim od zamenika č iji su rođaci
vernici u crkvi. Mislili smo da nam neć e š koditi malo podataka iz prve
ruke. Deni, šta se to celog dana toliko trudiš da mi ne kažeš?
Paris je bila u pravu, čitao ju je suviše lako.
– Verovatno mi se samo nešto učinilo.
– Glas? Njegov glas?
– Malo je preterano da to nazivamo glasom, bar zasad. Viš e je kao
neki odjek šapata.
– Zato što možeš da ga isključiš?
– Kad bih mogla da to potvrdim. – Deni slegnu ramenima. – Ali
nauč ila sam samo osnove građenja š tita, a poš to mi nikad nije trebalo,
nisam nikad ni vež bala. Ne, ne mogu da kaž em da mogu da utič em na
to.
– Što te muči više nego bilo šta drugo.
– Pa, da. Trebalo bi da mogu da prekinem parapsihološ ki kontakt s
nekim. Ako je ovo što se događa to. Prokletstvo, ne znam...
 Mark joj stavi ruke na ramena. – Deni. Zaš to stalno pokuš avaš da
se sa svim tim nosiš sama? Ti nisi proroč ica, ali ako predoseć aš da
predstoji rat, sigurno ga ne mož eš spreč iti sama. Dozvoli da ti
pomognemo. Pusti da ti pomognem.
Pogledala ga je, svesna njegovih ruku, svesna veze s njim koju se iz
petnih ž ila trudila da blokira otkako je onaj glas prodro do nje. Jer nije
ž elela da Mark to oseti, taj hladni, neumoljivi, zli glas, ne u njoj, iako
nije bio njen. Naročito zato što nije bio njen.
Instinktivno je pokuš ala da se još viš e zatvori. – Pomaž eš mi. Samo
korak izvan ove zgrade, i praktično sam okružena tvojim zamenicima.
– Preteruješ . I nisam na to mislio, kao š to vrlo dobro znaš . – Osetio
se osujećeno i još više se namrštio.
– Najviš e š to za mene mož eš da uč iniš – reč e ona odluč no – jeste
da nastaviš da traž iš ovog ubicu. A preč asni Batler je moguć trag, zar
ne? Zato hajdemo. Ako mi se dobro uč inilo da sam č ula grmljavinu,
možda će nas uhvatiti oluja.
Nadala se da je to š to je izgovorila bilo samo bukvalno i da ć e
jedino vreme podivljati.
Njegovi prsti je stegoš e jač e i bar na minut Deni nije bila sigurna
hoć e li je pustiti... bar zasad. Ali konač no, on reč e, jednako odluč nim
tonom: – Ti bi bar morala da znaš da niko ne mož e da prolazi sam
kroz život. Kad budeš spremna, Deni, ja sam tu. Uvek sam bio.
Pustio joj je ramena i okrenuo se. Deni je izaš la za njim iz sale za
sastanke, pož elevš i da nije tako jako osetila kako je upravo napravila
strašnu grešku.

Preč asni Dž edadaja Batler bio je markantan č ovek, bar po

sopstvenom ubeđenju. Za ostatak sveta, izvan njegove pastve koja mu
se divila, bio je prilič no proseč no građen, moglo bi mu se dati između
č etrdeset i š ezdeset godina, a njegova najupeč atljivija crta bio je pravi
žbun srebrnaste kose.
Nije mogao da se pohvali prodornim glasom kakav je bio
uobič ajen za juž njač ke propovednike. Umesto toga, obratio se Marku
pomalo unjkavim tonom, kao da mu je nos zapuš en od hronič ne
alergije.
– Serife, ne razumem zaš to ste doš li. Kao š to sam objasnio
gradskom veću, nemam sredstava da...
Mark odmahnu rukom pre nego š to je sveš tenik mogao da razveze
uobič ajeno blebetanje. Okolo se č ula grmljavina, a poš to ih nije
pozvao da uđu, želeo je da završi razgovor pre nego što počne oluja.
Barem se nadao da će početi. Očajnički im je bila potrebna kiša.
– Nisam doš ao zbog problema sa već em, preč asni. – Pogledao je
Deni, video gotovo neprimetan pokret glavom i uzdrž ao se da ne
uzdahne.
Pa, vredelo je pokuš ati, pomisli on. Ali č ak i bez Denine vizije,
procenio je da ovo nekadaš nje skladiš te teš ko mož e da bude ono koje
je ona videla u snu. Kao prvo, silos je još stajao, a č ak i s njim, zgrada
ni u maš ti nije mogla da se opiš e kao ogromna. Jeste joj, međutim, bilo
potrebno ozbiljno renoviranje, a iz nje se osećao jak miris kokošinjca.
Pored toga, poš to se viš e nego jednom prilikom rukovao s
preč asnim, Mark je već znao da on ne poseduje parapsihološ ke
sposobnosti, pa čak ni moć zapažanja na nivou obične intuicije.
– Pa zaš to ste onda ovde? – zahtevao je odgovor preč asni Batler. –
Je li to u vezi s ubijenim ženama?
Mark ga je pogledao, ne toliko iznenađen koliko je ž eleo da bude,
naroč ito posle razgovora s gospođicom Peti. Teš ko je bilo videti iš ta
zlokobno, pa č ak i sumnjivo u č injenici da lokalni sveš tenik zna ono
š to je već znala lokalna cveć arka. U glavi je za nekoliko minuta skratio
rok do kog je mogao da očekuje da će mediji nagrnuti na Venturu.
Holis je priš la sveš teniku i pokazala služ benu legitimaciju i znač ku.
– Šta znate o tome, prečasni? – upitala je prijatnim glasom.
Prouč avao je njenu legitimaciju temeljno, a potom odgovorio
preterano strpljivim tonom: – Svi znaju za ubistva, agente Templton.
Ali naravno da smo iz poš tovanja prema porodicama svi ć utali o tome
i drž ali se po strani. Naroč ito š to ni vi ni š erif niste naš li za shodno da
pouzdano identifikujete žrtve.
Mark je krenuo da se brani, ali se zaustavio, iako mu nije bilo lako.
– Za rezultate iz laboratorije treba vremena – rekao je.
– Da, jedan od mojih vernika je baš tovan na Blantonovom imanju.
On je našao... ostatke.
Mark i Holis izmeniš e poglede, ali š erif reč e samo: – To je podatak
za koji mu je naređeno da ga zadrži za sebe.
– Meni se obratio kao sveš teniku, š erife, kao š to bi i bilo ko č ija je
duš a uznemirena. – Batler slegnu ramenima. – Ali kao š to sam rekao,
o tome se već govori u gradu.
Holisin glas nije bio baš prijatan kad je rekla: – Samo da se ne
formira rulja koja hoće da linčuje.
– Mi smo pobož ni ljudi, agente Templton. Cak i kad bismo imali
neku predstavu ko bi mogao da bude taj opaki ubica, a uveravam vas
da nemamo, nikad ne bismo sami pokuš avali da ga uhvatimo, a kamoli
da ga kaznimo. To je na zakonu, sudu i Bogu da urade.
Bio je to lep mali govor. Deni se pitala zašto mu nije poverovala.
Verovatno zato što je bila cinik.
Ili možda zbog nečeg drugog.
Pokuš ala je da se koncentriš e na to š ta bi to neš to drugo moglo da
bude, ne sluš ajuć i kako Mark postavlja Batleru nekoliko rutinskih
pitanja o tome da li je video ili č uo neš to sumnjivo u proteklih
nekoliko nedelja. Umesto toga, uprkos logici koja joj je govorila
suprotno, osluškivala je ne bi li ponovo čula onaj glas.
Njegov glas.
Jer joj je sa svakom sekundom koja je prolazila bilo sve
neprijatnije, sve tež e. Osetila je potrebu da se okrene i pogleda iza
sebe, ali kad je to učinila, nije videla ništa osim poznatog pejzaža.
Pa š ta je onda bilo to š to oseć a? Nasluć uje? Kosa na zatiljku joj se
blago podigla, ruke su joj se ohladile, a u dnu ž eluca osetila je olovnu
tež inu. Ipak, kad je pogledala Batlera i ono š to ga okruž uje, nije joj
izgledalo da bilo šta u vezi s njim ili okolinom izaziva taj osećaj.
Grmljavina je sad postala glasnija, valjala se kao da je u planinama,
tako da se č inilo da ih okruž uje i ona se upitala nije li to ono š to je
uznemirava. Je li moglo da bude? Nikad nije bila osetljiva na oluje kao
š to mnogi medijumi jesu, do tač ke da ne mogu da ih podnesu, ali oluje
su ponekad pojačavale njena čula.
Dakle, mož da je to bilo sve. Ipak, znala je da pokuš ava da č uje
neš to š to prevazilazi normalna č ula i iskreno nije bila sigurna da li da
oseć a olakš anje ili razoč aranje š to nije mogla da č uje ni najmanji
nagoveštaj odjeka šapata koji ju je toliko prestravio.
– Deni?
Trepnula je pogledavš i Marka, pa se zbunila jer je shvatila da se
preč asni već okrenuo i poš ao nazad u crkvu, a da je Mark i Holis
gledaju podignutih obrva.
 – Izvini. – Sela je na prednje sediš te Markovih kola nadajuć i se da
nije propustila ništa značajno.
– Jesi li dobro? – upita je on.
– Jesam. Samo su mi misli odlutale, to je sve. – I dalje je osluš kivala
onaj glas, ali je istovremeno bila svesna da joj je ono š to je izič ki
osećala bilo veoma poznato. Pritisak.
Kao kad uvlači druge u snove. Da li je to zbog nadolazeće oluje?
Kriš om je dotakla nos i malo se iznenadila š to nema krvi. Jer
pritisak se poveć avao i morala je da se odupre nagonu da se skloni, da
pokuša nekako da izbegne šta god da ju je guralo, pritiskalo.
Ništa. Nema ničega. To je samo oluja koja dolazi. Samo mi se čini.
Mark je malo duž e zadrž ao pogled na njoj, namrš tivš i se, a zatim
upalio kola i krenuo dugim putem s useč enim kolotrazima koji je
kilometrima krivudao preko poljâ, do starog skladišta.
Sa zadnjeg sediš ta, Holis reč e: – Mrzim oluje. Mož da zato š to nikad
nisam mogla da vidim aure.
 18.

Deni se okrenu na sediš tu, primetivš i da je Mark pogledao na

retrovizor kako bi video lice agenta. Lice koje je, Deni je videla, bilo
malo napeto i mnogo bleđe nego inače.
– Pretpostavljam da to nije bio nepovezani zaključ ak, kako je
zvučalo – reče Deni.
Holis je pogleda. U stvari, izgledalo je kao da njen pogled prodire u
prostor na oko trideset centimetara oko Deninog tela.
– Ne. Nije bilo nepovezano. Bilo je... potpuno vezano za određenu
temu.
– Koju temu? – Mark je zahtevao odgovor.
– Za temu monstruma.
Deni se na silu nasmeja. – Koga, mene?
– Ne. – Holis konač no pogleda Deni u oč i, dok se u njenim video
neobičan sjaj. – Deni, možeš li da podigneš štit?
– Malo. Ne mnogo, ali...
– Uradi to. Koncentriši se.
Deni je posluš a bez oklevanja, zatvori oč i i pokuš a svim silama da
se seti kako su je uč ili da se obavije zaš titnim omotač em sopstvene
energije. Izgledalo joj je da ni ovog puta nije nimalo lakše.
Mark procedi kroz zube: – Šta kog đavola vidiš?
– Neš to š to nikad ranije nisam videla. – Holisin glas bio je dubok,
napet. – Ali mislim... da to nije normalna aura. To je neka vrsta
napada. Neko ili nešto pokušava da dopre do Deni. Mark...
Ne č ekajuć i da Holis kaž e š ta god je nameravala, Mark istog č asa
jednom rukom obuhvati Denine č vrsto sklopljene, hladne ruke, drž eć i
ih i kad je osetio trzaj, i kad je jauknula s takvim bolom da se neš to u
njemu slomilo.
Bez ikakvog zvuka, Deni pade u nesvest.

Deni je gledala okolo, na trenutak zbunjena jer nije bilo nič eg osim
tame dokle god joj je pogled dosezao, i tiš ine, a oseć ala je da je sama.
Možda je to trebalo da je uplaši, ali začudo nije.
 Nije oseć ala tlo pod nogama. Nije, zapravo, oseć ala ni noge, a kad
je pogledala dole, nije ih ni videla, jer je izgledalo kao da joj se telo
rastvara u tami.
To je verovatno trebalo da je ozbiljno uplaši.
– Ne, tebi je uvek bilo lakš e s ovakvim stvarima nego meni – reč e
Paris pošto se odjednom pojavila iz tame, ispred Deni.
– Ja sam ta koja je bež ala od toga – istaknu Deni, nimalo zbunjena,
kao š to bi se oč ekivalo, č injenicom da je Paris imala telo samo od
pupka nagore.
– Ti si bež ala od stvarnosti, od onoga š to ne mož eš da kontroliš eš .
Od ljudi, veza. Emocija. Parapsihološ ki fenomeni uvek su ti lakš e
padali.
– Ovo ne mogu da kontrolišem.
– Ma, naravno da možeš. Uvek si mogla.
– Sereš.
– Da parafraziram ono š to si rekla Marku, to ć e popraviti stvari:
jedno pošteno, glasno i jasno sereš.
– Nisam ti rekla ono što sam kazala Marku.
– Aha. Pusti sad to. Samo nemoj da zaboraviš da zaista mož eš da
kontroliš eš ovo. Kasnije, kad budeš razmiš ljala o ovome, kad bude
važno. Ne zaboravi.
– Šta će se dogoditi kasnije?
– Moraćeš da saznaš neke stvari.
– Paris...
– U redu je, Deni. Neke stvari moraju da se dogode baš onako kako
se događaju. Obe znamo da je ovo jedna od njih, zar ne? Obe znamo da
si zato došla kući.
Po prvi put, Deni oseti neprijatnost, hladnu i duboku. – Ne znam o
čemu pričaš.
– Naravno da znaš.
– Ne, ne znam.
– Ja nisam u tvojoj viziji u snu. Od poč etka nisam bila. Pre nego š to
si bilo kome rekla za nju. Pre nego š to si doš la ovde. Pre nego š to si
bilo šta učinila ne bi li uticala na ono što si videla. Trebalo je da budem
tamo s tobom, a nisam.
– Pa? To je jedna od stvari za koje sam znala da će se promeniti.
– Ne, Deni. To je jedna od stvari za koje si znala da se neć e
promeniti. Zato si se toliko zatvorila u sebe. Zato ne dozvoljavaš
Marku da ti se približi onako kako on želi, zato si čak i mene isključila.
– Nikad nisam...
– Deni. Pustila si da ti se približ im jedino kad si me uvela u san. Ne
pre toga. I ne od tada. Jer se plaš iš . Jer misliš da ć e doć i trenutak kada
ć eš moć i da promeniš stvari. Ovu konkretnu stvar. Ako budeš
dovoljno jaka. Dovoljno brza. Ako se dovoljno potrudiš . Ali stvari ne
funkcionišu tako, znaš.
– Paris...
– Miranda je to rekla. Bez obzira na to š ta vidimo ili sanjamo,
vasiona ima plan. Sve ovo je deo plana.
– Ne prihvatam to – prošaputa Deni.
– Naž alost, nemaš izbora, seko. Osim toga, već si to prihvatila. Obe
smo. Zato i nismo morale o tome da razgovaramo prethodnih nedelja,
dok si me puš tala da ti plač em na ramenu, dok si i ti plakala, zbog
kraja mog braka. Obe znamo da to nije jedini kraj zbog kog smo žalile.
– Paris...
– Drago mi je š to si doš la ovde posle razvoda. Jesam li ti to rekla?
Koliko mi je značilo što si došla?
– Nisi morala ništa da mi kažeš. Znala sam.
– Mi uvek znamo, zar ne? To je najbolje kod blizanaca. Sve ono š to
ne moramo da kažemo.
– Postoje i stvari koje radimo. Paris...
– Cuj, ono š to je Sirli Arlidž rekla Holis jeste tač no: on se poigrava
tobom. Moraš da prozreš igru, Deni. Ti znaš istinu, ona je u tvojoj viziji
u snu. Samo dobro razmisli o tome.
– Ne mogu to sama.
– Neć eš biti sama. Blizanac nikad nije sam, bez obzira na okolnosti.
– Paris se već udaljavala u tami. – I mož eš da uradiš ono š to moraš ,
Deni. Kad dođe vreme za to. Znaćeš. Napravićeš pravi izbor.
– Paris, vrati se!
– U redu je. – Glas joj je bio slab i gubio se. – Imam neš to za tebe,
neš to š to ć e ti koristiti. Mislim da je oduvek i trebalo da bude tvoje.
Dođi da me posetiš pre nego što odeš, hoćeš li?
Deni se napregla koliko god je mogla, ali nije viš e mogla da č uje
svoju sestru.
I tama ju je potpuno okružila.
Nedelja, 12. oktobar

Deni se opirala da otvori oč i još dugo poš to je shvatila da je budna i

svesna. Deo nje ž eleo je da se sakrije, da uroni ponovo u tamu i
potraži Paris.
Ali njen jač i deo znao je da postoji samo jedan nač in da se vrati u
tu tamu, a to nije bilo moguće učiniti svojom voljom.
Otvorila je oč i. Bolnič ka soba, pomisli. Zatamnjena i utiš ana, s
aparatima koji tiho zuje pored nje. U bolnič koj sobi nikad ne postoji
oseć aj vremena, otkrila je Deni. Postoje rutina i red, ali noć i i dani
veoma lič e. Njen unutraš nji sat govorio joj je da su proš li sati, da je
verovatno bila bar nedelja ujutro.
Sto je znač ilo da je bila dugo u nesvesti. Pitala se, blago zabavljena
tom mišlju, šta li su lekari zaključili.
Negde u zgradi verovatno neko sastavlja izveštaj.
Prekinula je tu misao jer je shvatila da je u suprotnom uglu sobe
silueta u senci, ali je još mnogo viš e bila svesna neč ijeg prisustva bliž e
sebi.
– Deni...
Okrenula je glavu i ugledala Marka pored bolnič kog kreveta, kako
joj drž i ruku. Izgledao je kao da je osetio neverovatno olakš anje i
istovremeno neverovatno umorno, ostarelo u odnosu na juče.
Plaćamo previsoku cenu.
– Kako se osećaš? – upita je on.
Deni razmisli, pa klimnu glavom. – Dobro. Oseć am se dobro. – I
viš e od toga, u stvari. Oseć ala se snaž no. Snaž nijom nego š to je ikad
oseć ala i to na nač in koji joj je bio potpuno nepoznat. Nisu to bili
mišići, bila je to... moć.
– Deni... nešto se dogodilo.
Ona ponovo klimnu glavom. – Znam. Paris. – On nije izgledao
iznenađeno time š to ona zna, već joj je preneo detalje. – Nije mrtva.
Bar... lekari kaž u da je u komi. Ne mogu da objasne. Ali nisu mogli da
objasne ni š ta se tebi dogodilo. – On zavrte glavom. – Kaž u da ima
nekih znakova mož dane aktivnosti i da dokle god se to nastavi, ima
nade.
Deni je znala. U glavi je č ula kako sat otkucava dane koji su
preostali, ili sate, ili mož da samo minute... nade za Paris. Tako je malo
vremena preostalo.
Bišop je izašao iz senke i stao ispred kreveta. – Izvini, Deni.
Pogledala ga je. – Nikad nisam mislila da ć emo se sresti s tim
reč ima, iako sam ih sanjala. Na neki nač in. Ali shvatam. Znao si da ć e
napasti jednu od nas.
– Da. Miranda je to videla. Ali... mogla je da bude bilo koja od vas.
Nikako nismo mogli da budemo sigurni.
– Dok nisam čula njegov glas u svojoj glavi.
Ne trepnuvš i, Biš op reč e: – U poč etku sam verovao da je izabrao
Paris za jednu od svojih ž rtava. Kad se videlo da ona nije deo tvoje
vizije u snu, da nije pored tebe, a trebalo je da bude, i kad Miranda
nije više bila u priči, izgledalo je da je to logičan odgovor.
– Hteo si da je iskoristiš . Da je nadzireš , pratiš . Da č ekaš da je on
napadne. Da ona bude mamac.
– Izvini – ponovi on. – Ali č inilo se da nam je to najbolja š ansa da
ga uhvatimo. Od poč etka me je muč ilo š to nijedna od vas zapravo ne
odgovara pro ilu ž rtve, ali on se, od trenutka kad je poč eo ovde,
udaljavao od toga, bar š to se boje kose tič e. Morao sam da
pretpostavim da se njegov ritual promenio u osnovi, a to je znač ilo da
je moguć e da bira ž rtve po nekom drugom kriterijumu i onda ih...
prilagođava. Obe ste mogle da budete prilagođene.
– Ti si i dalje imala isti san, a Paris i dalje nije bilo u njemu. U viziji.
Međutim, onda je ubič in nač in rada poč eo drastič no da se menja, na
nepredvidljiv nač in, i to brzo. Veoma brzo. Ono... upadljivo mesto
zloč ina. Malo previš e oč igledno prać enje i fotogra isanje Mari Gud,
nakit prethodne žrtve ostavljen u njenom stanu, a i cveće.
– Previš e oč igledno – reč e Deni, viš e za sebe. – Gledajte me,
gledajte šta radim.
Biš op klimnu glavom. – Nimalo u skladu sa serijom ubistava u
Bostonu. To je bio razvoj, evolucija, kakav nikad ranije nisam video
kod serijskih ubica.
– A ipak.
On ponovo klimnu glavom. – A ipak. Bili smo sigurni da je to isti
ubica i pre nego š to smo doš li ovde, potpuno ubeđeni, č ak i bez
dokaza koji bi to potvrdili. Od tada, Holis je videla Beki Hantli i kasnije
Sirli Arlidž . Obe su, kao i Karen Norvel, bile odgovarajuć i izič ki tip,
podudaran sa ž rtvama iz Bostona. A ti si č ula taj glas, š to je bila
potvrda naših sumnji da imamo posla s ubicom koji je medijum.
Mark reče grubo: – Kako to na bilo koji način potvrđuje bilo šta?
Deni ga pogleda. – Znala sam – reč e ona jednostavno. –
Pokuš avala sam da ubedim sebe da zapravo ne č ujem tuđi glas u
svojoj glavi, nego da je to samo... neka parapsihološ ka sluč ajnost,
ostatak nekog odjeka iz nekog od snova o propasti kojeg viš e nisam
mogla da se setim. Da se ubedim u bilo š ta. Bilo š ta osim istine. Da je
on stvaran. Da je tu. I da je našao način da stupi u kontakt sa mnom.
– Sto je mene – reč e Biš op – navelo da poverujem da si mu ti meta,
a ne Paris.
– Iš la sam pravo u njegovu zamku – reč e Deni. U viziji u snu, bez
obzira na to š ta se sve menjalo, to nije nikad. Znala sam da je u pitanju
zamka, uvek, svaki put, i svaki put sam upadala u nju.
– Da, to je bio još jedan znak da si ti ta na koju se namerio. Nismo
nikad ostavljali Paris nezaš tić enu – reč e Biš op – ali mislio sam da ć e
napasti tebe.
Mark reč e, i dalje grubim tonom: – Ako si znao da je taj skot
medijum, zašto nisi predvideo ovakvu vrstu napada?
– Zato š to je takav napad, parapsihološ ki, redak kao bela vrana –
reč e im Biš op. To se prosto ne događa, naroč ito kad nema krvne veze
između medijuma i ž rtve. A on nije pokazivao nikakve znake da je
uopšte i pokušao da tako nešto uradi ranije.
– Nisi nikako mogao da znaš – reč e Deni stegnuvš i Markovu ruku.
– Da naš e sposobnosti tako funkcioniš u, znali bismo odgovore na sva
pitanja.
– Zadovoljio bih se i sa jednim ili dva odgovora na koje bih mogao
da se oslonim – reč e joj Mark. – Prokletstvo, Deni, zamalo si umrla.
Ništa te nije dodirnulo, niko te ni prstom nije takao, a zamalo si umrla.
U njegovom glasu bilo je viš e od zabrinutosti, ona je to č ula i
pož elela da mož e da se obavije njegovim glasom i njime i da prosto
zaustavi sve ostalo. Na neko vreme. Samo nakratko. Ali sat u njenoj
glavi nije prestajao da otkucava i mada je ponovo stegla Marka za
ruku, naterala se da se koncentriše na ono što je Bišop govorio.
– Zbog čega je čuvar iz SKJ-a krenuo ovamo. Dolazi da bi te čuvao.
– Ne treba mi čuvar.
– Deni...
 – Ali nekom drugom treba, ako sam u pravu. Taj tvoj č uvar, kakve
su njegove sposobnosti?
– Njene sposobnosti. Ja paž ljivo biram č uvare. Između ostalog, ona
ima štit koji može da proširi na nekog drugog.
– Parapsihološ ka zaš tita. Dobro. Onda neka bude pored Paris da je
čuva.
Bišop se namrštio, ali je odmah klimnuo glavom. – Dogovoreno.
Pomislio je da joj to duguje, pomisli Deni. I uopš te nije bila sigurna
da on nije u pravu u vezi s tim.
Pogledala je Marka. – Oseć am da se ti neć eš mnogo udaljavati od
mene dok sve ovo traje, je l’ da? – Bilo je to više od osećaja.
Znala je.
Mark klimnu glavom. – Mož eš da se kladiš . Ali ja nisam
parapsihološ ki č uvar, Deni. Ne mogu da te zaš titim od još jednog
napada kakav je bio ovaj.
Iako nije bila sasvim sigurna, ona reč e: – Mislim da je napao Paris
mnogo ž eš će nego š to je mene. I mislim da znam zaš to. Nisam sigurna
kada se sve to događalo, ali razumem motiv. Cini mi se. U svakom
sluč aju, osim ako se sledeć i put vizija ne promeni drastič no, ja sam
tamo na kraju. Paris... nikad nije bila. – Ponovo je pogledala Biš opa. –
Kao što si rekao.
On je ćutao.
– Ali Miranda jeste bila tamo. Ili, barem, mislim da jeste, iako je
nikad nisam videla. Sto je, pretpostavljam, trebalo da mi kaž e viš e
nego š to jeste. – Deni nije zastala da to objasni, umesto toga upitala je:
– Da li je ona na bezbednom?
Biš op klimnu glavom. – Shvatio sam pretnju vrlo ozbiljno.
Bezbedna je koliko sam mogao da je obezbedim. Ona ima izuzetno
jake š titove, a drugi medijumi s jakim š titovima č uvaju je dvadeset
četiri sata. Imamo nekoliko čuvara u jedinici.
Deni se setila nečeg drugog. – Vas dvoje ste povezani. Telepatski.
Bišop bez oklevanja reče: – Da.
– Da sam na tvom mestu, zatvorila bih tu vezu.
– To je lakš e reć i nego uč initi. On slegnu ramenima. – Mož emo da
je suzimo, ali ustanovili smo da je samo jedna stvar potpuno prekida.
– Smrt?
– Smrt.
 U glavi je zapisala podsetnik da ga pita za detalje te prič e, ako svi
prež ive, pa rekla: – Pa, moj savet je da suzite vezu koliko god mož ete.
Ubica je iskoristio vezu između Paris i mene da nas obe napadne, a
slutim da nije iskoristio svu snagu da to uč ini. Holis me je upozorila na
vreme, pa sam mogla da bar malo skrenem njegovu energiju. Ali iako
je moja veza s Paris isto toliko krvna koliko i parapsihološ ka, ona je
stara, godinama nije bila aktivna u pravom smislu. Ako je veza između
tebe i Mirande onoliko... duboka koliko mislim da jeste, mogao bi da
je iskoristi protiv vas dvoje. On zna da ste ovde, dakle sve š to treba da
uradi jeste da prati vezu nazad do Mirande.
Upola glasa, Mark reče: – Govoriš o tome kao da je put.
– U parapsihološkom smislu, jeste – odgovori mu Deni.
Biš opove misli iš le su u drugom pravcu. – Deni, š ta znaš o ovom
ubici što ja ne znam?
Ona duboko uzdahnu, pa reč e: – Ako sam u pravu, znam jednu
stvar koju on zaista, zaista ne ž eli da ti saznaš . Nemamo posla samo s
izopač enim serijskim ubicom koji je medijum. Ovo je tvoj neprijatelj.
Ona zamka koju sam od poč etka videla? Ona u koju svi upadamo iako
znamo šta je? To je zamka postavljena za tebe.
 19.

– Zao mi je zbog Paris – reč e Holis Dž ordanu dok su u sali za sastanke
čekali da stignu ostali.
– Da, i meni. – On zavrte glavom. – Bož e, bilo je jezivo biti pored
nje kad se to dogodilo. Seć aš se kad sam rekao da ne znam da li
oseć am olakš anje ili kajanje zato š to nisam medijum? E pa, sad znam.
Osećam olakšanje.
Holis se ironič no osmehnu. – Mi smo mnogo podlož niji negativnoj
energiji nego ljudi koji nisu medijumi i to nam je bio problem u
proš losti. Ali napadi kao ovaj su retki. Izuzetno retki. Mi prosto nismo
naš li dovoljno medijuma koji mogu da utič u na druge medijume, č ak
ni u najmanjoj meri.
– Ništa džedajske tehnike kontrolisanja uma, a?
– Naž alost, ne. Ili bar ne da ja znam. – Ona okrenu stolicu k tabli na
kojoj su bile okač ene fotogra ije tri poznate ž rtve u Venturi i zamisli
se na trenutak. – Biš op je uvek govorio da bi se ceo svet promenio kad
bi se rodio medijum koji mož e u potpunosti da kontroliš e svoje
sposobnosti.
Dž ordan progunđa: – Misliš da mu je nekad palo na pamet da
medijum može da bude na strani zla?
– Ja o tome nisam ranije razmiš ljala, ali Biš op ne bi bio to š to jeste
da nije razmotrio neš to iz svakog ugla do kog je mogao da dođe. Zato
mislim da je to za njega bila moguć nost od poč etka. Sto objaš njava bar
delimič no hitnost s kojom je u poslednjih nekoliko godina sastavljao
jedinicu i učestvovao u formiranju Hejvena.
– Stvarao je vojsku medijuma? – upita Dž ordan, tonom koji je bio
mnogo ozbiljniji nego što je nameravao.
Holis vrati stolicu u prethodni polož aj i osmehnu mu se. – Nemamo
nameru da zavladamo svetom, najiskrenije.
Dž ordan oseti kako crveni u licu. – Znam to. Ozbiljno, znam. Samo
me... to š to sam video da je taj skot uč inio Paris, sad kad znam da
mož e nekog da napadne a da ne mrdne prstom, pa č ak ni da vidi
nekog... to je stvarno strašno.
– Da – reč e Holis. – Jeste. – Potom se namrš ti, jer je istrenirani
istraž itelj u njoj razmatrao problem. – Ali... mi u stvari ne znamo da
nije bio dovoljno blizu da bi je video. Bili ste u gradu, je l’ tako?
– Da. Upravo smo bili napravili pauzu za kafu, poš to smo
razgovarali s još jednom služ benicom banke. Bez rezultata, pre nego
š to i pitaš . Cak nije ni radila letos, kad je ubica mož da pratio Karen
Norvel.
– Pa, to je bio potencijalni trag koji je trebalo ispitati.
– Pa makar vodio do slepe ulice. Bož e, kako mrzim slepe ulice. U
svakom sluč aju, upravo smo izaš li iz ka ić a i, kunem ti se, Paris je bila
potpuno zateč ena napadom. Mislim, jednog trenutka se smejala i
priseć ala glupih metafora za neuspele potrage, a već sledeć eg je bila
na zemlji.
– Ništa nije rekla?
– Holis, to joj se dogodilo usred reči. Pala je kao kamen. Pomislio
sam da je neko pucao na nju i oč ekivao da ć u č uti zvuk pucnja. Nije se
č ulo niš ta. – Namrš tio se, jer su mu sopstvene reč i pomogle da shvati
neš to. – Cekaj malo. Zaš to bi naš ubica napao nekog na takav nač in,
č ak i ako jeste medijum i mož e mu se. To uopš te ne lič i na njegov
način rada... ovde ili u Bostonu. Premalo krvi za njega, čini mi se.
– Da, i mene to muči.
– Imaš neku teoriju?
– Ne baš.
Dž ordan uzdahnu. – Ne mogu da ti opiš em koliko mi je krivo š to to
čujem.
– Izvini.
– Dobro. – Malo posle toga Dž ordan dodade: – Mi u stvari tapkamo
u mraku, zar ne?
– Uglavnom.
– Da, tako sam i mislio.

Deni nije nameravala da napusti bolnicu pre nego š to vidi Paris.

Lekari nisu bili oduš evljeni š to uopš te ž eli da napusti bolnicu, ali poš to
su joj sve ž ivotne funkcije bile potpuno normalne, i poš to je ona
ljubazno ali nepopustljivo insistirala da je dobro i da je spremna da
izađe, nisu zapravo imali mnogo izbora u vezi s tim.
Kad se obukla, Mark i Biš op su joj se približ ili i ispratili do
odeljenja intenzivne nege, gde je Paris lež ala prikopč ana na aparate
koji su pratili njene slabe znake života.
Biš opova „č uvarka“ već je bila tamo i sedela u stolici pored
kreveta. Ustala je kad ju je Biš op predstavio jednostavno kao Bejli.
Izgledala je neoč ekivano krhko: visoka, vitka brineta s krupnim crnim
očima, koje su bile toliko mirne i duboke da su gotovo hipnotisale.
Deni je na tren osetila sumnju, ali ju je odmah izbrisala kad se
rukovala s Bejli. Nikad nije bila preterano osetljiva na druge
medijume, ali mogla je da oseti snagu ove ž ene i energiju koja je bila
kao toplo ćebe koje je pokriva.
– Au – reče ona.
Bejli se blago osmehnu. – Neć u dozvoliti nikome i nič emu da dopre
do tvoje sestre.
– Verujem ti. – Pogledala je dvojicu muš karaca, pa dodala: – Ali
ako vi momci nemate niš ta protiv, volela bih da budem malo sama s
Paris.
Njih dvojica izmeniš e poglede pa se pomeriš e od Bejli. Ali samo do
vrata, Deni shvati, odakle su mogli i dalje da paze na nju i Paris.
Paris...
Deni je stajala pored kreveta i gledala svoju bliznakinju, a zatim
obema rukama uzela njenu hladnu, mlitavu ruku. – Rekla si da svratim
– reče ona. – Bar mi se čini da si tako mislila. Ne brini, Paris, ja...
U poč etku je to bilo samo peckanje, jedva dovoljno da ga primeti.
Ali kad je Deni pogledala ruku koju je držala, videla je kako se Parisini
prsti stežu i peckanje se pretvorilo u nešto drugo, nešto mnogo jače.
Deni je instinktivno pož elela da uzmakne, ali se suprotstavila
nagonu i zadrž ala sestrinu ruku u svojoj, gledajuć i njeno lice, nadajuć i
se da će na njemu uočiti neki znak svesti.
Niš ta. Parisino lice ostalo je potpuno opuš teno i bezizraž ajno, č ak i
dok je stezala Deninu ruku.
Stezala i...
Kad je Deni shvatila š ta se događa, pokuš ala je da se oslobodi
sestrinog stiska, ali to je bilo nemoguć e. Mož da u Paris nije bilo viš e
od iskre svesti, ali to je bilo dovoljno da uradi ono što je nameravala.
Imam nešto za tebe, nešto što će ti koristiti. Mislim da je oduvek i
trebalo da bude tvoje.
Trajalo je samo nekoliko sekundi, a onda su se Parisini prsti
opustili. Deni se na trenutak uplaš ila da je to Parisina ž ivotna energija
preš la iz Paris u nju, ali aparati su nastavljali tiho da zuje i pokazuju
stabilne funkcije.
Deni je posmatrala kako njena sestra diš e još nekoliko trenutaka,
razmiš ljajuć i, seć ajuć i se, a zatim než no vratila Parisinu ruku pod
pokrivač i odmakla se od kreveta.
Bejli je odmah zauzela njeno mesto, zastavš i pre nego š to je
ponovo sela u stolicu da bi nadgledala Paris i mirno rekla: – Gledaj da
se ne približavaš aparatima u ovoj prostoriji.
– Zašto?
– Videć eš . Ne brini, pazić u na Paris. Sve š to pokuš ava da dopre do
nje, mora prvo da prođe kroz mene. A ja se ne predajem bez borbe.
– Hvala ti. – Deni nije shvatila š ta je htela da joj kaž e o aparatima.
Ali Belji je bila u pravu. Videla je.

Holis i Dž ordan sedeli su sauč esnič ki u tiš ini u sali za sastanke
š erifovog odeljenja. Samoć u im je prekinuo dolazak Deni, Marka i
Bišopa, s dvoje novopridošlih.
Gejbrijel i Roksen Vulf bili su toliko oč igledno brat i sestra da to
niko č ak nije ni pomenuo, iako je Dž ordan kasnije rekao da su, u
stvari, dvojajč ani blizanci. On je bio visok, mrš av, ali oč igledno snaž an
i imao je č upavu bledoplavu kosu. Ona je, takođe, bila visoka, vitka, ali
ne i mrš ava, a njena bledoplava kosa bila je oš iš ana krać e od bratove.
Imali su oko trideset godina, oč igledno atletski građeni, a zajednič ke
su im bile i pomalo jezivo identič ne zelene oč i kakve se veoma retko
viđaju. Bile su svetle i činilo se kao da se prelivaju u bojama duge.
Poš to su se predstavili jedni drugima, svi su seli za konferencijski
sto, a Holis je prva rekla: – Deni, ž ao mi je zbog Paris. Nadam se da ć e
se izvući.
– Nadam se da ć emo uspeti da joj pomognemo u tome – odgovori
Deni.
Dž ordan reč e: – Znaš da svi to hoć emo, Deni. Uč inić emo sve š to
možemo, samo reci.
– To je pitanje vremena. – Ona pogleda sve za stolom. – Znam da
smo svi posveć eni pronalaž enju i zaustavljanju tog monstruma š to je
pre moguć e, pre nego š to se doč epa još jedne ž ene, ali napad na Paris
i mene je... izmenio situaciju.
– Kako je izmenio? – upita Gejbrijel.
– Na viš e nač ina. Kao prvo, kad neko uđe u tvoj um, mož eš da
naslutiš njegov identitet. Ili bar ja jesam, pogotovo š to mu to nije bio
prvi ulazak. I u jedno sam sad sigurna, a to je da ko god da nas je
napao parapsihološ kim putem, ima viš e u planu nego da samo ubija
žene.
– Sta na primer? – Holis se namrš ti. – Uzgred, sad kad vidim aure,
tvoja izgleda malo čudno. Gotovo... metalno.
– Ne čudi me – reče Deni.
Džordan je zurio u Holis. – Ti vidiš aure.
– Izgleda. Cini mi se da mi svaki novi sluč aj koji radim donosi novu
zabavu. – Ona uperi pogled u njega. – Tvoja aura je iznenađujuć e
mirna, uglavnom plava i zelena.
Dž ordan nije imao pojma š ta to znač i, pa je odluč io da i ne pita.
Slutio je da mu je i bolje da ne zna.
Deni reč e: – Mogla sam da imam uvid u njegov um tek toliko da
shvatim dve stvari: on je genijalan i moć an. A imam oseć aj da je ovo
planirao duž e vreme, najmanje nekoliko meseci. Verovatno i pre
Bostona.
– Planirao šta? – ponovo upita Holis.
– Da postane još moć niji. I da se oslobodi neprijatelja kog smatra
veoma opasnim. – Deni pokaza glavom u pravcu Bišopa.
– Bišop je stekao neprijatelja – promrmlja Gejbrijel. – Zamisli to.
– Gejb – upozori ga njegova sestra.
Biš op odmahnu glavom. – Ne, u pravu je. Stekao sam mnogo
neprijatelja.
– Po čemu je onda ovaj različit? – upita ona.
– Pitaj Deni.
Deni nije ž elela da bude pitana. – Mogu samo da kaž em da je
njegov plan nekako usmeren na Biš opa... i na SKJ. I da smo svi mi ovde
zato što je on tako hteo.
Gejbrijel se ljutito namršti. – Ne volim da sam marioneta.
– Onda imamo bar nešto zajedničko – reče mu Bišop.
Dž ordan reč e: – U redu, evo jedno mož da glupo pitanje. Shvatam
da moramo da pronađemo tog skota pre nego š to napravi još š tete. Ali
kakve veze vremenski rok ima s Paris? Zbog straha da ć e se vratiti i
pokušati da dovrši posao?
– Nažalost, on to mora.
– Zašto?
– Zato š to ona ima, ili je imala, neš to š to on ž eli. A mislim da je
napravio prvu stvarnu greš ku kad je poverovao da mož e da uzme to
š to ž eli od nje i istovremeno napadne mene. To mu je oduzelo viš e
energije nego š to je planirao, tako da je sad nema dovoljno da dovrš i
posao.
– I dalje mi nije jasno – požali se Džordan.
– Zeleo je neš to š to mož e da upotrebi kao oruž je – objasni Deni. –
Ne postoji mnogo parapsihološ kih sposobnosti koje mogu da se
iskoriste na taj način, a Paris ima jednu takvu.
Gejbrijel se uspravi u stolici. – Njena sekundarna sposobnost?
Deni pogleda Marka, pa klimnu glavom. – Da. I nije viš e toliko
sekundarna, bar nije za mene, kao š to smo otkrile u bolnici. Mislim da
su lekari bili sreć ni š to sam sama sebe otpustila, poš to sam napravila
kratak spoj na dva aparata.
– Sta reč e? – Dž ordanov glas se malo utiš a. Ona je oklevala, a zatim
podigla desnu ruku i spojila kaž iprst i palac. Dok ih je trljala, svi su
mogli da č uju pucketanje elektriciteta, koje se oč igledno pojač avalo s
trenjem. Kad je naglo razdvojila prste, između njih se jasno video luk
električne varnice.
– Izgleda da sam bolji provodnik od Paris – reč e Deni odsutno,
posmatrajuć i mali lajt-š ou. – Ona nije mogla da spava s električ nim
budilnikom na noć nom stoč ić u, jer bi izazvala kratak spoj dok je
spavala. Kad je bila budna, jedino je ponekad uticala na kompjuterski
ekran na dodir ili nešto slično.
– Au – reče Džordan.
Deni ga pogleda, pa blago otrese š aku. Uz malo pucketanja i
praskanja, energija se rasu. – Već ina ljudi ponekad u sebi ima naboj
statič kog elektriciteta, ljudsko telo je ispunjeno električ nom
energijom. Moj um sada samo zna kako da je kanališ e. Koncentriš e,
usmerava.
– Aha. Pravo-pravcato oružje. Kao laser?
– Ne toliko precizno.
– Ne još – promrmlja Bišop.
Ne pogledavš i ga, Deni reč e: – To je sposobnost koju bih najradije
zadrž ala privremeno i š to pre je vratila Paris. Jedan od Biš opovih
č uvara je u bolnici i pazi na nju, ali mislim da je tom tipu potrebno
samo vreme da... obnovi energiju pre nego što pokuša ponovo.
Roksen reč e: – Dakle, misliš da se namerno okomio na Paris? Zato
što hoće da joj uzme tu sposobnost?
– Mislim.
– Kako je saznao za nju?
– Nisam sigurna. Ali...
Mark reč e: – Parisin bivš i muž voli da pije. A kad se napije, prič a
svaš ta o Paris, bilo kom ko se makar i pretvara da ga sluš a. Sve o njoj,
naroč ito ono š to ga je plaš ilo. Mislim da je mož da Den rekao pogreš ne
stvari pravoj osobi. U stvari, kladim se da je tako.
Roksen pogleda Deni podignutih obrva. – Tvoja bliznakinja udala
se za čoveka koji se zove...
– Veruj mi, lupale smo glavu š ta bi ista imena mogla da znač e –
reč e joj Deni ironič no. – Verovatno neš to frojdovski. Ili je mož da samo
nesrećna slučajnost... u svakom pogledu.
– Da nastavimo – promrmlja Gejbrijel.
Deni klimnu glavom. – Hvala. Nastavljamo... Poenta je da mislim
da će taj tip pokušati ponovo, i to čim obnovi snagu.
– Kako znaš da ju je izgubio? – upita Džordan.
– Iz gorkog iskustva. Svaki medijum kog znam iscrpe se u nekoj
meri kad koristi parapsihološ ke sposobnosti. Takav napad zahtevao je
ogromnu količ inu energije, naročito š to nije bio u izič kom kontaktu s
Paris, a izgleda č ak ni blizu nijednoj od nas. Ja sam bila bez svesti
skoro osamnaest sati, a to se dogodilo poš to je potroš io već inu svoje
energije napadajući nas obe. Kladim se da je on i dalje u nesvesti.
Gejbrijel se povuč e za uvo. – Dakle, ti kaž eš da se Parisin bivš i muž
izblebetao dok je bio pijan u nekom baru u kom se zatekao i naš
ubica? Volim interesantne slučajnosti, ali...
– Nije tolika sluč ajnost, kad malo bolje razmisliš – reč e Mark. –
Den je radio za kompaniju u Atlanti. Mi smo malo daleko da bismo bili
spavaonica za Atlantu, ali imamo prilič an broj ljudi koji ž ive u Venturi,
a idu na posao tamo. Njegov posao podrazumevao je dosta putovanja.
Duž cele Istočne obale. Prolazio je kroz Boston najmanje tri puta letos.
– Svaš ta nam se sad slaž e – reč e Roksen. – Dakle, ovaj serijski
ubica se bio pritajio u Bostonu, mož da da bi pratio kako teč e istraga o
njegovim ubistvima, mož da samo da bi napravio pauzu za pić e između
dve ž rtve, kad je č uo pijanog trgovač kog putnika koji u baru prič a o
svojoj bivš oj ž eni koja poseduje neobič an talenat. Pa mu se uč inilo da
bi bilo dobro da se skloni od medijske pažnje tamo i krene na jug.
– Mislim da je to bilo mnogo viš e namerno – reč e Deni. – Ne mogu
da dokaž em, jer do sada ne postoji niš ta š to bi moglo da se smatra
dokazom, ali znam š ta oseć am kad č ujem taj glas u glavi. Kad osetim
tu lič nost. On je odranije bio usmeren na Biš opa, na SKJ. Planirao je
obrač un. Mož da je nameravao da ostane u Bostonu, a mož da je već
bio na ivici da ode nekuda drugde. U svakom sluč aju, kad je č uo za
Paris, doš ao je u Venturu. Jer je Paris ovde, a ona ima veoma zgodnu
sposobnost koju je želeo za sebe.
– On je parapsihološ ki vampir – reč e Dž ordan neodluč no, napola
uplašen da će mu se neko nasmejati.
Ali to nije bila grupa koja bi olako odbacila neš to š to je naizgled
samo fantastika.
– I među ljudima koji nisu medijumi ima mnogo energetskih
vampira – reč e mu Biš op. – Verovatno i ti znaš bar jednog. Oni
iscrpljuju prijatelje i u normalnom razgovoru, isisavaju energiju iz
sobe u kojoj se nalaze.
Dž ordan se namrš ti. – U stvari, znam dvoje ljudi koji su takvi. Ali
ovaj tip... jesam li u pravu ako mislim da mora da ima neku naroč itu
sposobnost? Mislim, ukrasti nekom parapsihološku sposobnost?
Osluš kujuć i sat koji joj je sve glasnije otkucavao u glavi, Deni reč e:
– Verovatno. Iskreno, ne zanima me kako to radi. Ili zaš to. Samo hoć u
da ga nađem pre nego š to skupi snagu da završ i ono š to je poč eo.
Napaš će Paris ponovo, a mogao bi, i pored č uvara, da je ubije pre
nego što shvati da ona više nema sposobnost koju toliko želi.
Džordan brzo klimnu glavom. – Dakle, vraćamo se na skladišta.
– I – reč e Mark – poč injemo da proveravamo promene u
vlasnič kim listovima u poslednjih nekoliko meseci. Kladim se da on
voli neš to viš e od pukog skladiš ta, gde god da obavlja svoje prljave
poslove. Sumnjam da je odseo u nekom motelu svih ovih nedelja, jer
bi to bilo primeć eno. Pre ć e biti da je neš to iznajmio. Ali svejedno
ćemo poslati zamenike da provere motele.
– Što će takođe biti primećeno – reče Bišop.
– Vikend je i kasno je, pa mož da i neć e toliko. U svakom sluč aju,
mislim da imamo najviš e č etrdeset osam sati pre nego š to vest pukne
u javnosti. – On upre pogled u Biš opa. – A kad smo kod vesti, zar ne bi
ti trebalo da budeš u Bostonu, na oku direktoru?
– Direktor je morao da odleti na Zapadnu obalu na nekoliko dana i
treba da se vrati u Vaš ington u sredu – odgovori Biš op. – Nekoliko
mojih ljudi provodi vreme u Bostonu igrajuć i se skrivalice, kako bi
prikrili moje odsustvo, pa bi trebalo da sam pokriven do tada. Ako se
lov nastavi u Venturi, dolazić u ovde š to č eš će budem mogao, Biroovim
malim mlaznjakom koji redovno leti dva puta dnevno od Atlante do
Bostona i nazad.
– Prava posveć enost – reč e Gejbrijel uč tivo. Pre nego š to je bilo ko
stigao da prokomentariš e, on ustade i poč e da rasklapa veliku mapu
na konferencijskom stolu. – Roksen i ja smo proveravali skladiš ta i
druge moguć e zgrade poslednjih nekoliko dana. Ako uporedimo
beleške, mislim da ćete moći da precrtate više od pola s vaše liste.
 20.

Bila je skoro ponoć kad je Mark parkirao kola na prilazu svoje kuć e,
nekoliko ulica od šerifovog odeljenja, a Deni se i dalje raspravljala.
– Mark, spavala sam osamnaest sati...
– Nisi spavala, bila si u nesvesti. To je velika razlika. A ja – dodade
on pre nego što je stigla da ga prekine – nisam spavao.
– Nisam rekla da ti ne treba da se odmoriš, nego da ja ne moram.
– Takođe si rekla da sam ja tvoj č uvar, ili neš to u tom smislu, a tvoj
čuvar treba da se zalepi za tebe kao čičak. I ti za njega.
– Samo mislim kako treba da radim neš to da pomognem da se
pronađe ubica – reče Deni.
Mark ugasi motor i otvori svoja vrata tek toliko da bi se uključ ilo
svetlo u kabini. Pogledao ju je prodorno. – Bojiš se da sanjaš ovog
puta, je li to u pitanju?
– Ja se uvek plaš im da sanjam. Ali nije to u pitanju. Ne verujem da
je ubica povratio dovoljno energije da bi napao bilo koga, a ne mogu
baš da isplaniram kada ć u imati viziju u snu, znaš to. Nekad dođe,
nekad ne. Pasivna sposobnost, seć aš se? Dosadilo mi je da budem
pasivna. Moram da uradim nešto, Mark, nešto korisno.
– Sluš aj me. Radimo sve š to mož emo. Svako ko nije apsolutno
mrtav umoran uč estvuje u traž enju zgrada ili preč eš ljava vlasnič ke
listove u stanici. Jedino š to ti ili ja tome mož emo da doprinesemo bila
bi još dva para umornih očiju. Oboma nam treba odmor, Deni.
Stvarno nije mogla da se raspravlja s tom istinom, ili nije ni ž elela.
Ali ipak je dodala, blagim tonom: – Sve stvari su mi kod Paris.
– A sve moje stvari su ovde. Dođi, nać i ć u ti neš to u č emu mož eš da
spavaš večeras, a ujutro ćemo otići do njene kuće da se presvučeš.
– Sta, hoć eš da kaž eš da nema ž enske odeć e zaostale od noć nih
gošća? Mislila sam da svaki muškarac ima fioku punu takvih stvari.
– Ispituješ me?
Izaš la je iz kola i sač ekala da joj se pridruž i na prilazu kuć i, pa
rekla hladnim tonom: – Naravno da te ispitujem. Kad sam ja pa to bila
suptilna u takvim stvarima?
– Takvim stvarima?
 Pomislila je da je verovatno dobro po njega š to je stvarno umorna,
jer bi inač e uzela neš to i udarila ga, umesto š to je odgovorila prostom
istinom: – U nastavljanju procesa ponovnog povezivanja.
On se zagledao u nju podigavši jednu obrvu.
– Stvarno sam previš e umorna da bih igrala igre – priznade ona. –
A to radimo poslednjih nekoliko dana, zar ne?
Svetlo na prednjem tremu bilo je upaljeno. On je stao ispred vrata
s ključ em u ruci i pogledao je netremice. – Zavisi. Planiraš li da
ostaneš ovog puta?
– Mislim da je tako. – Nije shvatila da ć e to reć i dok nije to
izgovorila.
– Onda se – reč e Mark dok je otključ avao vrata – de initivno
ponovo povezujemo.
Uš la je za njim u kuć u i odmah primetila da ju je potpuno
renovirao. Pre deset godina to je bila kuć a koju su mu ostavili
roditelji, ali sada je to nesumnjivo bio prostor koji pripada Marku,
urednom, pedantnom struč njaku, istovremeno muž evnom i
sofisticiranom.
– Lepo – reče mu dok je razgledala.
– Pa, malo mi je dosadio dizajn iz osamdesetih. I stvarno mi se nije
sviđala kombinacija tamnozelene i ružičaste.
– Ni meni to nije omiljena kombinacija. – Ona proč isti grlo,
postavš i svesna napetosti između njih. Iznenadila se š to je prihvatila
da ostane, ne zato š to je to bio njen izbor, nego š to je uopš te to mogla
da uradi.
Uf. Kao da otvaram vrata. Neka neobična kontrola koju nikad
nisam imala. Jesam li uključivala štit a da nisam o tome ni razmišljala?
Ili sam samo potiskivala osećanja dok nisam našla vremena i energije
da se nosim s njima?
– Znam da je kasno – reč e Mark. – Ali imam sladoleda iz Smitove
poslastičarnice u zamrzivaču. Ako je to još uvek tvoj ritual.
– Jeste. – Otiš la je s njim u kuhinju i ubrzo su delili č iniju najboljeg
domaćeg sladoleda od vanile na svetu.
– Samo zbog ovoga mogla sam da se vratim u Venturu – reč e mu
ona.
– Mmm. Ja sam mislio da si se vratila zbog vizije. I pretnje upuć ene
Paris.
 – Nisam znala da je upućena njoj.
– Mislim da nekom nivou jesi. – Mark slegnu ramenima. – U
svakom sluč aju, znala si da neš to loš e dolazi ovamo. I vratila si se da
pomogneš.
Deni je spustila kaš iku i pogledala ga netremice. – Pitaš se da li bih
se vratila ovamo da nije bilo vizije?
On reč e, poluš aljivo: – Je l’ to još neka od Parisinih sposobnosti
prešla na tebe? Sad si i vidovita?
Ne odgovarajuć i mu direktno, ona reč e: – Ne moram da budem
vidovita da vidim ono š to je oč igledno. Mark, volela bih da mogu da
mislim kako ć u nekad dovoljno sazreti, i bez vizije, da prestanem da
bež im od onog š to jesam. Ali jedino š to sigurno znam jeste ono š to
sam ti rekla ranije. Nemam nikoga ko me č eka u Atlanti. Nikad nisam
imala.
Na trenutak je pomislila kako joj neć e odgovoriti, ali tada on reč e:
– Nemam ioku ispunjenu odeć om koju ostavljaju noć ne goš će. Nisam
bio kaluđer, Deni, ali... nikad nisam imao nekoga koga bih pož eleo da
dovedem kuć i. Ne otkako je prelepa pomoć nica napustila
mađioničarski šou.
Deni nije znala ko je napravio prvi korak i nije je bilo briga. Samo
je znala da je tren kad su je njegove ruke zagrlile i njegove usne
prekrile njene, bio prvi kad je zaista osetila da je kod kuće.

To je noćna mora koja se ostvarila, pomisli Deni.

Vizija.
Od mirisa krvi prevrtao joj se stomak, gust, oš tar dim pekao joj je
oč i, a ono š to je dugo bilo samo mutno seć anje nalik na san sad je bilo
uznemirujuć a realnost od koje se stež e grlo. Na tren je bila
paralizovana.
Sve se obistinilo.
Uprkos svemu što je učinila, svemu što je pokušala da učini, uprkos
svim upozorenjima, još jednom sve je bilo...
O, sranje. Ne opet.
– Deni? – Roksen se pojavi pored nje, izašavši iz dima, s pištoljem u
ruci. Zive zelene oč i su joj blistale iako je ž mirila zbog smrdljivog
dima. – Gde je?
 A? Ovo je novo. Ali valjda...
– Deni, samo tebe imamo. Oni samo tebe imaju. Je l’ shvataš ?
Kuda?
Kad bih mogla da vidim nešto od sveg tog dima. Nešto što bi mi
reklo gde je ova zgrada.
Cinilo se da joj je ovog puta lakš e da se koncentriš e na zadah krvi,
jer je znala da niko drugi ne mož e da ga nanjuš i. Trag krvi bio je sve
što je moglo da ih vodi.
Pa, to i ova vizija. Zašto se stalno isto ponavlja? Mora da postoji
razlog.
Zamalo je povratila, a onda je pokazala pravac. – Onuda. Tamo
nazad. Ali...
– Ali šta?
– Dole. Niž e. Postoji podrum. – Stepenice. Setila se stepenica. Kako
silazi njima. Dole do hodnika u svim pravcima i... ne, č ekaj. To nije deo
vizije. To je iz sna s pratiljama.
Da li je?
Hodnici u svim pravcima, jako osvetljeni, bez detalja, ali kao da
odjekuju od energije.
Energije?
– Nije ucrtan u plan.
– Znam. – Povukla je svoj um unazad, zastavš i na tren da se zapita
kako može to da uradi a da izgleda ipak ne odstupi od scenarija vizije.
Sve sam ti to rekla ranije, dođavola. Ne, čekaj... rekla sam to sve
Holis ranije. Pa gde je ona? I zašto neko drugi govori njene reči?
– Gadno mesto da č ovek ostane zarobljen kad je zgrada u pož aru –
primeti Roksen. – Krov bi mogao da padne na nas. Lako.
Tačno ono što je ona govorila.
Biš op je izronio iz dima isto tako iznenadno kao i Roksen, s
oruž jem u ruci, lica nepomič nog kao kamen, už agrenih oč iju. –
Moramo da požurimo.
– Da – odgovori Roksen – razumeli smo. Zgrada u pož aru. Ubica
manijak. Zlo ozbiljno jač e od dobra. Gadna situacija. – Reč i i ton
zvuč ali su površ no, ali njen pogled upuć en njemu bio je sve samo ne
to, bio je jasno usmeren i odmeravajuć i. Ranije je uvek bila Holis. Zašto
sada nije?
– Zaboravila si na potencijalnu ž rtvu u ubič inim rukama – reč e
njen šef i ne pokušavajući da bude u istom tonu.
– Nikako. Deni, jesi li videla podrum, osećaš li ga?
A, da... ja imam Parisine sposobnosti.
– Stepenice. Videla sam ih. – Osetila je kao da joj tež ina celog sveta
pada na ramena, mož da je to bio pritisak koji ju je muč io. Ili... – A sada
osećam... niže je. Ispod nas je.
– Onda idemo da tražimo stepenice.
Deni se zakaš lja. Pokuš avala je da misli, da se seti. Ali snovi kojih
se seć ala bili su toliko mutni, neuhvatljivi, č ak i snovi s vizijama
ponekad, a nije bilo načina da bude sigurna da se seća jasno.
Prokletstvo, zašto se stalno isto ponavlja? Zašto ih jednostavno ne
povedem do prokletih stepenica? I gde je, kog đavola, Holis? Zašto je to
ovog puta različito? Je li zbog mene? Šta sam, zaboga, uradila?
Bila je bolno svesna da dragoceno vreme prolazi i pogledala je na
besmisleno detinjasti sat s Mikijem Mausom i jarkocrvenim kaiš em.
Lik iz crtać a govorio je da je č etiri i sedamnaest posle podne, u
ponedeljak... 13. oktobra.
Šta? O, bože! To je sutra. Zašto, dođavola?
Šta se, kog đavola, dogodilo da se datum promeni?
– Deni?
Otresla je trenutnu zbunjenost. – Stepenice nisu tamo gde bi se
oč ekivalo – reč e ponovo kaš ljuć i. – One su u maloj sobi ili kancelariji,
ili nečem sličnom. Ne u hodniku. Hodnicima...
– Šta?
Trenutak sigurnosti je nestajao, ali je bio apsolutan i dao je Deni
sasvim novo značenje izraza deža vi.
Bože, kao da se vrtim ukrug...
– Podrum je podeljen – č ula je sebe kako kaž e. – Cvrstim zidom.
Dve velike sobe. A do njega se s ovog glavnog nivoa dolazi dvama
stepeništima, jednim sa svake strane zgrade, tamo pozadi.
Dve zamke. Ne jedna. Ne... dva dela jedne zamke.
– Koji ludak je to projektovao? – upita Roksen.
– Ako iz ovoga izađemo ž ivi, pitaj arhitektu. – Miris krvi bio je
gotovo nepodnoš ljiv, ali Denina glavobolja nije... ovog puta nije imala
glavobolju.
Dobro, sad sam definitivno jača, ali...
Zamka iz dva dela...
 Sutra! Kako može da bude tako brzo?
Šta se dogodilo da se datum promeni? Je li zato što smo pronašli –
ili ćemo pronaći – skladište brže ovog puta? Zato što je Paris prenela
svoje sposobnosti na mene?
Ne, čekaj...
Bišop je rekao potencijalna žrtva.
Bože. O, bože!
Gde je Holis?
Mark je izronio iz dima, naglo, kao i drugo dvoje, i uzeo je za ruku.
U drugoj ruci bio mu je veliki revolver.
Pravo oružje ovog puta. Deža vi.
– Kuda sad? – upita on. – Ne vidim ništa od sveg tog dima.
Roksen odgovori na njegovo pitanje: – Deni nas vodi.
On je pogleda, s potpuno mirnim izrazom lica, ali mu se u oč ima
ipak videla nežnost.
Au. Nisam znala da muškarac može da vodi ljubav samo očima. Ko
bi rekao?
Mark reč e: – Uvek sam znao da je moja prelepa asistentkinja pravi
mađioničar. Kao čovek iza čarobnjakove zavese. Kuda, Deni?
Isto kao i ranije... pa ipak ne. Zašto se stalno menja?
Bišop je rekao: – Ne znaš na kojoj su strani.
– Ne, ž ao mi je. – Oseć ala se kao da se izvinjavala ovom č oveku
otkako ga je upoznala. Dođavola, pa i jeste.
To nije tačno. On se izvinjavao meni. Prve reči koje mi je uputio bile
su izvinjenje. Zbog Paris. Jer je iskoristio Paris kao mamac.
Mamac...
Je l’ ja to odgonetam zamku?
Ili sam deo nje?
Roksen se namrš tila i rekla Biš opu: – Sjajno. Baš lepo. Fizič ki si
slep, Gejb i ja smo beskorisni za bilo š ta osim da drž imo piš tolje, a mi
smo u ogromnoj zapaljenoj zgradi bez proklete mape.
– Zato je Deni tu. – Njegove blede, uvek budne oč i bile su
prikovane za njeno lice.
Deni se oseć ala pomalo oš amuć eno, ali, zač udo, samopouzdano. –
Sve što znam jeste da je on negde dole.
– A Holis?
Holis. O, bože!
 Ona je potencijalna žrtva.
Monstrum je oteo nju.
– Deni? – Bišopovo lice bilo je još napetije.
Holis. Pitao je za Holis.
A ona je imala odgovor za njega. Nekakav. – Ona nije... mrtva. Još .
Ona je mamac, znaš to. Uvek je to bila, da bi te namamila.
– I tebe – reče Bišop.
Da namami mene?
Da namami nas.
Sve vreme je bila mamac, da namami nas. Ali on je jedino hteo da
uhvati nekog od nas. Samo je hteo da ti skrene pažnju, da te razoruža...
– Moramo da krenemo sad – č ula je sebe kako govori usplahireno.
– On neće čekati, ne ovog puta.
Razgovor je trajao samo koji minut, ali č ak i za tako kratko vreme
dim je postao gušći, pucketanje vatre glasnije, a vrelina još jača.
– Ponestaje nam vremena na svim nivoima – reč e Mark stež uć i
š aku oko Denine. – Oluja mož e da nas zaobiđe, kao š to se dogodilo
nekoliko puta, pa ne mož emo da rač unamo na kiš u. Bilo je už asno
suvo nedeljama i ovo mesto ć e se izgoreti kao kutija š ibica. Zvao sam
vatrogasce.
Bišop opsova upola glasa. – Mark...
– Ne brini, oni znaju da je ovo situacija s taocima, i neć e uć i unutra.
Ali mogu da usmere creva i spolja i pokuš aju da spasu susedne zgrade.
– Zastao je, pa dodao: – Je l’ se samo meni č ini da je taj skot isplanirao
svaki božji detalj, uključujući i to da će ovo mesto brzo izgoreti?
Roksen reč e: – Ne, nisi jedini. Radimo po njegovom rasporedu, baš
kako on hoće.
Biš op se okrenuo i poš ao ka zadnjoj, juž noj strani zgrade. – Ja
idem na ovu stranu. Vas troje krenite na istočnu.
Deni se pitala da li i njega vodi instinkt, ali jedino š to je upitala
Roksen bilo je: – Njega nije briga po čijem rasporedu radimo, zar ne?
– Primetila sam. Zašto mi se čini da krivi sebe za ovu zbrku?
– Nije mogao da zna...
– Sudeć i po svemu š to sam o njemu č ula, svakako je mogao. Mož da
i jeste. Bar deo ovoga. Neš to š to je moglo da spreč i da dođe do ovoga.
Hajdemo, kreni.
Deni i Mark su je pratili, ali morala je da pita: – Da li ti veruješ da
je ovo njegova krivica?
Roksen je zastala na tren, gledajući preko ramena...
I na tren, Deni umesto nje ugleda Paris. A potom Holis. A onda
Mirandu.
A kad joj je Roksen odgovorila, glas joj je zvuč ao kao jeziva
meš avina č etiri glasa. – Malo se previš e igrao boga. Misli da mož e da
zaustavi proročanstvo. A mi plaćamo cenu njegove arogancije.
Mi plaćamo cenu. Mi.
Proročanstvo? Koje proročanstvo?
Deni je još jač e stegla Markovu ruku dok su pratili drugu ž enu.
Jedva je mogla da diš e, grlo joj se stezalo uprkos č injenici da dim nije
bio ni blizu toliko gust dok su se približ avali zadnjoj strani zgrade.
Vrlo brzo otkrili su, na zadnjoj strani neč ega š to je nekada moglo da
bude mala kancelarija, vrata koja su se lako i tiho otvorila, otkrivš i
stepenište.
Stepenište je bilo osvetljeno.
– Premija – uzdahnu Roksen.
Nema svrhe upozoravati ih. Svi znamo da je zamka. Zašto idemo
pravo u nju?
Čekaj.
Znam ovo. Cela ideja je bila u zamci.
Nije se radilo o ubijanju žena. Ne ovde, ne u Venturi, to je bilo samo...
kao izlog prodavnice.
To je bio prvi deo zamke, da namami... nas.
Nas. Bišopa zato što mu predstavlja pretnju i mora da ga...
razoruža. Paris zato što želi njenu sposobnost. A sada zna da je moja,
dakle zamka je za mene.
Zamka je uvek bila za mene.
Roksen č vrsto uhvati piš tolj obema rukama i uputi brz pogled Deni
i Marku. – Spremni?
Deni nije troš ila energiju da se pita kako bilo ko pod kapom
nebeskom mož e ikad da bude spreman za ovo. Umesto toga samo je
klimnula glavom.
Mark joj je stegao ruku, onda je pustio i napravio pola koraka ka
Holis, rekavši Deni: – Ostani iza mene. Jedino ti nemaš pištolj.
– Ne treba joj pištolj – reče Roksen.
Sad bar znam zašto mi ne treba. Ako misli ono što mislim da misli.
 – Mož da joj ne treba, ali ipak ž elim da bude iza mene – reč e Mark
bespogovornim tonom. – Ako ćemo ići, hajdemo.
Roksen je nač inila tek jedan korak, kad se zač uo gromoglasan
tresak iza njih, a nov talas gotovo nepodnoš ljive vreline samo š to ih
nije prikovao za stepenice.
Krov je počeo da pada.
Razmenile su poglede, a Roksen je, ravnoduš no, rekla: – Zatvori
vrata za nama.
O, sranje.
Uvek se završava ovako.
Deni je prikupila svu hrabrost koju je imala i mada njen odgovor
nije bio toliko hladnokrvan, ipak je bio odlučan.
– U redu – reč e ona i zatvori vrata za sobom dok su kretali u
pakao.
 21.

Ponedeljak, 13. oktobar, 8.30 ujutro

– Ovog jutra stvarno mi treba viš e od krofni, s mrvicama ili bez njih –
reč e Holis zevajuć i dok je izlazila iz Dž ordanovih kola na parkingu
malog, umereno prometnog kafea, jednu ulicu dalje od Glavne, u
centru Venture. – Prosto ne mogu viš e da ostajem budna cele noć i kao
što sam nekad mogla.
– Dobro doš la u klub. – On zatvori vrata sa svoje strane i protegnu
se da bi opustio ukoč ene miš ić e, pa pogleda ka kafeu i zakuka: – Jao,
evo ga Met Kondri.
– Prijatelj? – upita ona. Bilo joj je zabavno da posmatra kako
krupan, bradat č ovek, otprilike istih godina kao i glavni š erifov
zamenik, maše između automobila i brzo se približava Džordanu.
– Nije istina da muš karci ne trač are – reč e Dž ordan, govoreć i
uglom usana. – Jer, upravo stiž e najveć a trač ara u okrugu Profet.
Kladim se u deset dolara da ć e prvo š to ć e izgovoriti biti pitanje zaš to
nikog nismo uhapsili zbog ubistava za koja javnost još ne bi smela ni
da zna.
– Mislim da neću prihvatiti tu opkladu. Vidimo se unutra.
– Da, ostavi me na milost i nemilost sudbi kletoj. Baš ti hvala.
Okrutna si. – On podiž e glas i dodade: – Ej, Met. Sta mogu da uč inim za
tebe?
– Dž ordane, ti i š erif morate da uč inite neš to s onim tinejdž erima
koji mi se svakog vikenda parkiraju ispred kuće. Mislim, shvatam ja da
su to hormoni, ali...
Trebalo je da se kladim. I dalje zabavljena prizorom, Holis je
krenula svojim putem između automobila, pa oko zgrade, do boč nog
ulaza. Mesto za ulazna vrata nije bilo baš najlogič nije, u stvari od
već ine lokala bi odbijalo muš terije, ali Dž ordan joj je rekao da se tu
prave najbolje pogač ice s moč om u č etiri okruga, pa i na celom Jugu, a
to je već govorilo u prilog kafeu.
Ako muš terije stvarno, stvarno vole neš to š to im prodajete, lako ć e
nać i vrata, č ak i ako ih terate da zaobilaze preraslu ž ivu ogradu i
provlač e se između neoč ekivanih gomila naslagane drvene građe,
verovatno predviđene za neko renoviranje koje još nije počelo.
– Jao! – I još ih ubadaju pčele...
Holis je zurila u predmet koji joj je virio iz butine i za tren je
osetila potpunu zbunjenost.
Onda je shvatila.
Imala je vremena samo da zaž ali š to nije prihvatila Dž ordanovu
opkladu i ostala s njim kod kola da uzme dolar koji bi dobila.
A onda joj se čitav svet okrenuo oko glave i sve se zatamnilo.

Deni je isključ ila Markov bež ič ni telefon i vratila ga na postolje,

ugledavš i kako joj prsti drhte. – Dođavola. Biš op kaž e da su Holis i
Dž ordan izaš li na doruč ak. Dž ordan se javio pre dva minuta. Neko ga
je zaustavio na parkingu restorana da ga pita neš to potpuno nevaž no.
Holis je sama krenula. Kad je on uš ao, nje... nije bilo. Nikakvih
znakova borbe. Niko ništa nije video.
– Nikad neć e prestati da me zapanjuje kako niko nikad niš ta ne
vidi kad se dogodi neš to potpuno neoč ekivano – reč e Mark dodajuć i
joj šolju kafe. – A šta misliš, koliko se NLO-a prijavi svake godine?
Deni je bila zahvalna za pokuš aj da vest okrene na š alu, ali nije
ž elela da skreć e s teme. – Zaš to, dođavola, nisam videla da ć e se to
dogoditi? A, da, zaboravila sam... jesam videla.
– Ne krivi sebe.
– Mark, trebalo je da znam kako ć e se situacija razvijati. Vizija se
menjala, a svaki put su u njoj bili znaci koji samo š to mi nisu skakali
pred oč ima. Različ iti satovi, koji su me od poč etka upozoravali da je
vreme važ no, da ga ima manje nego š to mislim. Zamka s mamcem,
neizbež na, koja nas č eka na kraju svega. Potencijalne ž rtve koje su
mamac u toj zamci, koje se lako menjaju, š ta god da ja uradim, kao da
i nije važno da li je to Miranda ili Paris ili Holis...
– Šta? – upita on kad je ona zastala.
– To je bio najoč igledniji znak od svih – reč e ona polako. – A ja
sam ga stalno propuštala.
– Deni, o čemu ti pričaš?
– O mamcu. To je bila Miranda č ak i kad ju je Biš op sklonio na
sigurno, iako mi se to sve vreme č inilo nelogič no. Ona je bila mamac
za njega, da ga zadrž i u ovome, i odvoji od Mirande. To je bila
polovina zamke. Zato nas on uvek ostavlja u viziji u snu, uvek odlazi
sam na jednu stranu zamke.
– Odvojen od ostalih – reče Mark. – Strateški oslabljen.
– Tač no. To je deo razloga zaš to je zamka... zaš to je sve ovo
postavljeno.
– A drugi deo? Druga strana?
– Strana sa č eljustima. Strana koja je zamiš ljena da uhvati plen za
ubicu-medijuma koji je bacio oko na nečije sposobnosti.
– Zaš to uopš te postavlja zamku? – upita Mark. – Zaš to jednostavno
ne uzme ono š to ž eli? Napad na tebe i Paris zamalo mu je uspeo, zaš to
ne pokuša ponovo?
Ona se namrš ti. – Mislim... oseć am... da su njegove sposobnosti
ogranič ene, kao i kod svakog medijuma. Mož da mora da ima
određene uslove da bi bio u stanju da ukrade neč ije sposobnosti.
Elektromagnetno polje. Energiju. Tako je mogao da pokuš a da uzme
Parisine sposobnosti, jer je dolazila oluja i on se nekako povezao na
nju. Bila mu je potrebna elektromagnetna energija. To objaš njava
oluju u mom snu. Ona je deo zamke. Potrebna mu je energija koja
dolazi spolja da bi mogao da napadne nekog od nas.
– Ima logike – priznade Mark. – Mora da se oseć a už asno
osujeć eno š to mu vreme ne ide naruku. Odlazi iz Bostona znajuć i da
mu je policija na tragu, dolazi ovde da bi uzeo Parisine sposobnosti i
ne mož e to da uradi. Znaš , mož da je to pokrenulo viziju u tvom snu.
Pokušao je da dopre do Paris.
– A nije imao dovoljno snage da se povež e ni s jednom od nas, bar
ne svesno – slož i se Deni. – Ali podsvesno sam ga osetila. I moje
sposobnosti su pokuš ale da me upozore. Dok je on shvatao š ta mu je
potrebno, ja sam sanjala zamku.
– Mož da je to razlog zaš to su ubistva ovde bila toliko surova –
predlož i Mark. – Prosto je pobesneo. Nema kiš e nedeljama, nema
oluje... nema energije koja mu je potrebna da bi napao i dobio ono š to
želi.
– A poš to je morao da odlož i napad, shvatio je da mora da uradi
neš to povodom medijuma koji su mu na tragu. Bila sam u pravu. On je
znao da ć e Biš op biti ovde, verovatno je i ž eleo da bude ovde. Biš op
naroč ito. I naroč ito ovde, daleko od Mirande, odvojen od nje koliko
god je moguće dok su oboje živi.
– Misliš na njihovu vezu?
– Da, na tu vezu – reč e Deni. – Kao i Paris i ja, i Biš op ima svoju
drugu polovinu. Zajedno, on i Miranda su neverovatno jaki. Sami,
znatno su ranjiviji. Ubica mora da je znao da ć e Biš op krenuti za njim.
A poš to skot mora da č eka prave uslove ili trenutak kad ć e moć i sam
da ih stvori, morao je đavolski da se potrudi da oslabi neprijatelja
koliko god može.
– Pa je uklonio Biš opovu drugu polovinu. A da nije ni prstom
mrdnuo.
– Mislim da je tako. – Deni polako uzdahnu. – Mislim da je č ak i
Biš op naseo na njegovu igru, reagujuć i tač no onako kako je on
očekivao.
Mark se namrš ti. – Cekaj malo. Zar nije tvoja vizija bila razlog
zašto je Bišop sklonio ženu na sigurno, daleko odavde?
– Jeste – odgovori Deni. – Ko bi rekao. Ispalo je kako je Miranda
rekla. Predviđanja su nezgodna.

Probudila ju je hladnoć a, shvatila je Holis. Lež ala je na hladnom stolu

u prostoriji koja je bila hladna u svakom pogledu. U poč etku nije htela
da otvori oč i, jer se veoma plaš ila da je znala š ta ć e videti i htela je da
odloži neizbežno suočavanje s tim.
Viš e puta je gledala smrti u oč i, ali joj zbog toga nije bilo nimalo
lakše.
Moram da promenim zanimanje.
Sta se dogodilo? Izaš la je s Dž ordanom na doruč ak i... i š ta? Mutno
se priseć ala da joj je neš to skrenulo paž nju, ali nije mogla da se seti
š ta. Onda joj je neš to ubolo nogu, ona je pruž ila ruku i videla da drž i
neku vrstu strelice.
Sranje. Nije ni čudo da nije bilo znakova borbe na mestima gde su
nestajale žene. On je koristio drogu.
I baš kao i druge ž ene, izgledalo je da je i Holis bila tač no tamo gde
je ubica očekivao i da je bio spreman za nju.
To otkrić e joj nije bilo baš od neke pomoć i, osim š to je dalo
odgovor na jedno od pitanja koje ju je mučilo.
I pruž ilo joj još nekoliko minuta olakš anja pre nego š to se suoč i s
neizbež nim. Samo nekoliko, a onda se Holis potpuno osvestila iza
zatvorenih očiju i mogla je da ga čuje, negde u blizini, kako pevuši.
Monstrum ju je uhvatio.
A ako su iš ta znali o njemu, to je bilo da su joj š anse da prež ivi
upravo pale na blizu nule.
Najbolje kod suoč avanja sa smrć u, otkrila je Holis, bilo je to š to je
to bilo, posle prvih trenutaka už asa od kojih se kož a najež i a duš a
zadrhti, zač udo oslobađajuć e iskustvo, bar njoj. Kao da joj se
organizam prebacio na nač in rada za prež ivljavanje, sva koncentracija
i energija su joj se usmerili na napor da poveća svoje šanse.
Nije htela da umre.
To je, takođe, mož da ne sluč ajno, bilo upravo ono stanje svesti
koje je bilo neophodno za najbolju moguć u primenu njenih
sposobnosti. Tako da Holis nije bila preterano iznenađena š to je, kad
je konačno otvorila oči, ugledala Beki Hantli nad sobom.
– Ne mrdaj – proš aputa Beki. – Ionako ne mož eš da se oslobodiš ,
sve smo pokuš ale. On misli da si i dalje u nesvesti. Cim shvati da si
budna, počeće da te obrađuje. Ne želiš da se to dogodi.
Istog trena Holis ponovo zatvori oč i i opusti telo. I dalje joj je bilo
neprijatno što tako apsurdno lako komunicira s mrtvima.
Šta još možeš da mi kažeš, Beki? Znala je da ne mora da govori, š to
je bilo dobro, ali njoj i dalje neobično.
– Pokuš ać emo da ti pomognemo. Ali... nemamo dovoljno energije.
Karen je veoma tuž na jer je htela da postane majka, a Sirli ne mož e da
poveruje da joj se ž ivot završ io. A on... on viš e nije ljudsko bić e, Holis.
Misliš da zna da postoji pakao? Misliš da mu to nešto znači?
Ne ako više nije ljudsko biće...
Ali Holis nije bila sigurna u to, pa nije odbacila pretpostavku.
Svako saznanje mož e da posluž i kao oruđe, kao oruž je koje mož e da
joj spase život. Ako shvati kako da ga upotrebi. I kada da ga upotrebi.
– Tvoji prijatelji pokuš avaju da te pronađu – reč e joj Beki. –
Mislimo da ima šanse... možda. Ako se Deni seti šta može da uradi.
Ne pitavši šta je to, Holis samo pomisli: Idi i podseti je, hoćeš li?
– Ne bi me videla. Ni č ula. Kao š to ni on ne mož e da me vidi ili č uje.
Pokuš ać u da ga navedem da me vidi, jer ć e mu to mož da skrenuti
paž nju s tebe, ali dosad mi je za to trebalo viš e energije nego š to
imam, nego š to ijedna od nas ima, da se probijemo do njega. Budi
potpuno mirna, Holis. On dolazi ovamo. Probaj da ne shvati da si
budna.
O, bože.

Deni reč e: – Mislim da nije on uzrokovao ili promenio moje

predviđanje. Mož da greš im, lako je moguć e, ali mislim da nije. Mislim
da se bio namerio na Paris, a kad sam se ja pojavila, kad je shvatio,
tada je odlučio da bi to moglo da mu ide u korist.
– To deluje kao da je imao mnogo sreće.
– Ne, mislim da on ne prepuš ta mnogo toga sreć i. Prvobitni plan
bio mu je da uzme Parisine sposobnosti, naroč ito onu koja joj
omoguć uje da kanališ e energiju. Jedinu sposobnost koja mož e da
postane oruž je ako je u pravim rukama. Ili u pogreš nim. Hteo je to
potencijalno oruž je. To se nije menjalo, samo je dopunjavao plan. –
Ona odmahnu glavom. – Ali mislila sam ono š to sam rekla: nije me
briga kako sve ovo radi, ili zaš to, ne sada. Samo hoć u da ga nađem i
zaustavim, nadam se pre nego š to povredi Holis i pre nego š to dobije
priliku da ponovo napadne Paris.
– U redu. Cuj, oboje znamo da ć e pretraga dokumenata i skladiš ta
na terenu potrajati duž e nego š to Holis ima vremena, verovatno duž e i
nego što ga ima Paris. Zašto onda ne bismo krenuli prečicom?
– Kakvom prečicom?
– Snom, u koji ćeš me uvesti.
– Mark... jeste da nismo mnogo spavali sinoć , ali ipak jesmo, a ja ne
mogu niš ta da uradim ako san nije prirodan. Veruj mi, nikad u ž ivotu
mi se nije manje spavalo.
– Mislim da ne moraš da zaspiš , Deni. Ne viš e... a mož da nikad nisi
ni morala. Mož da ne znam mnogo o parapsihološ kim sposobnostima,
ali jedno znam. Medijumi dovode sebe u stanje transa već dugo
vremena kako bi uspostavili vezu sa svojim sposobnostima.
– Nikad nisam mogla to da uradim. Uč ila sam sve moguć e tehnike
meditacije, svi smo to radili u Hejvenu. To deluje kod mnogih
medijuma. Ali ja nikad nisam mogla da se dovedem u trans.
– Koliko si ozbiljno pokuš avala? Iskreno. – Ona je oklevala. – Ne
znam. Mislim... mislila sam da jesam, ali...
– Ali si i dalje bež ala od sebe. Tada. Ne sada. A sada imaš sve
razloge na svetu da ulož iš sve š to imaš u taj napor. Kladim se da ć e to
biti viš e nego dovoljno. – Uzeo ju je za ruku i odveo u dnevnu sobu, do
sofe. – Pomoći ću ti.
– Kako? Jesi li ikad ranije to pokušao?
– Ne. Ali ne zaboravi, ja imam pasivnu parapsihološ ku sposobnost
da prepoznam sposobnosti kod drugih. Imam oseć aj da nije toliko
pasivna kao š to sam uvek verovao... ili je mož da evoluirala jer sam je
u poslednje vreme toliko koristio. Ili je to zbog veze s tobom. Nema
nač ina da budem siguran, ali iz nekog razloga mislim da mogu da ti
pomognem da se usmeriš i kanališeš energiju.
Nije imala pojma da li ć e to funkcionisati, ali sat u njenoj glavi je
otkucavao sve glasnije. Pogledala je na sat na nekom od uređaja u
sobi i videla da je devet i pet.
Vreme je isticalo i za Holis i za Paris.
– U redu – reč e ona. – Tehnike meditacije. Duboko, proč iš ćavajuć e
disanje...
– Batali to – reč e Mark. Uzeo joj je i drugu ruku i okrenuo se licem
k njoj. Blago se osmehnuo. – Energija sledi nameru. Ako neš to ž eliš
dovoljno jako, mislim da ć eš to i dobiti. Samo zatvori oč i i misli na
Holis i mesta na kojima bi monstrum mogao da se krije.
Deni nikad ne bi poverovala da mož e da bude tako jednostavno,
ali zatvorila je oč i, vrlo svesna Marka i veze koja postoji između njih,
veze koju je prethodna noć koju su proveli zajedno de initivno
učvrstila, i učinila tačno onako kako joj je rekao.
Mislila je na Holis i na mesta na kojima bi monstrum mogao da se
krije.
Za razliku od svih prethodnih iskustava, ovog puta prelazak je bio
lak i gotovo trenutan. Nije sedela naspram Marka u njegovoj dnevnoj
sobi, stajala je pored njega u Glavnoj ulici u Venturi. Vrlo
prepoznatljivoj Glavnoj ulici, s bukom, ljudima i automobilima, i samo
jednom neobičnošću.
– Hteo sam to da te pitam još pre onoliko godina – reč e Mark. –
Zaš to ima toliko ljubič aste boje? – Prouč avao je ljubič asti hidrant koji
je bio nemoguć e postavljen nasred trotoara blizu njih, a nedaleko od
njega bila su parkirana tri ljubičasta automobila.
– Volim ljubič asto. – Nikad nije stvarno razmiš ljala o tome, ali
pomislila je da je to razlog koji je dobar kao i bilo koji drugi. To je,
uostalom, bio njen san.
Mark je ilozofski slegnuo ramenima. – Meni odgovara. Međutim,
zaš to smo u centru grada? A, č ekaj... to si radila i ranije. Odabrala bi
neko poznato mesto i odatle krenula. Govorila si da ti služi kao sidro.
– Da. I sad kad imam sidro... moram da saznam gde je Holis.
Moram da znam gde se monstrum krije. – Nije to rekla kao da ž eli
č arobnu lampu, nego viš e kao da govori svom umu, sebi u snu, kako
da usmeri energiju.
I bilo zbog poriva koji ju je pokretao, ili jednostavno zato š to se
toliko toga promenilo, poznati prizor oko njih je nestao, u naletu boja
i zvukova, i oni su se naš li u drugom, ne tako poznatom, ali
prepoznatljivom, na samom rubu okruga Profet.
– E sranje – reč e Mark. Ovo nije skladiš te. Ovo je bila ludnica, u
vreme kad se tako govorilo. Zar nije neko pokuš ao da od zgrade
napravi hotel kad smo bili deca?
– Mislim da jeste. Nije dugo potrajalo, međutim. Mark, podrum u
zgradi mora da je ogroman.
– Pretraž ivanje neć e biti ni lako ni brzo – slož i se on. – Bolje da se
vratimo i odmah počnemo.
Ona je na tren oklevala. – Zelim da uletim tamo i poč nem da traž im
Holis. Glupo je, poš to je ovo moj san. Trebalo bi da bude u njemu,
tamo gde ja ž elim da bude. Nepovređena. Da nije u š akama
monstruma.
Mark joj stegnu ruku. – Moramo da se vratimo, Deni. Moramo da
okupimo druge i smislimo kako da pokrijemo teren koji moramo da
pretraž imo. A ako se dobro seć am, uvođenje u san uvek traje duž e
nego što misliš, zar ne?
– Da, traje.
– Onda bismo morali da krenemo.
– U pravu si. Naravno, u pravu si. Ne mogu da zaustavim vreme,
zar ne? Možda u snu i mogu, ali ne i u stvarnosti.
– Pobedićemo vreme – uveri je on.
Deni se pitala da li je u pravu, ali, ironijom sudbine, nije bilo
vremena da razmišlja o tome.
– U redu – reč e ona. – Nazad kuć i... – I tek je mnogo kasnije
shvatila da je pod „kućom“ mislila na Markovu kuću.
Holis je pomislila da ga je mož da prevarila kad je prvi put proveravao
da li je budna, ali kad je ponovo došao, zabo joj je iglu u ruku.
Nije bilo upozorenja i nije imala nač ina da odglumi nesvest kad se
zbog prodornog bola trgla i duboko udahnula.
– A, dakle budna si. Znao sam da ć eš pokuš ati da se praviš mrtva,
Odri. To je baš bezobrazno. Moraću da te kaznim zbog toga.
Odri? Dakle ime na onoj narukvici jeste nešto značilo. Bože,
poslednji put kad je neki serijski ubica bio ubeđen da sam neka druga
žena, ona se zvala Odra. Kakve veze ja imam s varijacijama tog imena?
Poš to je znao da je budna, otvorila je oč i polako, trepć uć i zbog
jakog svetla koje joj nije smetalo dok je Beki bila nagnuta nad nju.
Pitala se da li to nešto znači.
– Cao, srce – reč e on tiho, glasom koji gotovo da je mazio reč i koje
izgovara.
Nije imala pojma ko je on, š ta je, i nije joj bilo prvi put da zatekne
sebe kako se pita kako je moguć e da takvi monstrumi izgledaju tako
prokleto normalno. Kao svaki proseč an č ovek koji mož e da vam bude
komš ija. Neš to zlo obuč eno u ljudsku odeć u. Nije bio ni visok ni
posebno nizak. Proseč ne visine, proseč no građen, neupadljive boje
kose. Ali njegove male, neodređene oč i bile su... neobič no sjajne,
gotovo metalnog odsjaja, i izgledalo je kao da uopšte ne trepće.
Ne računajući to, izgledao je prosto... normalno.
Nemoj da ti njegov izgled skreće pažnju, dođavola. Ako hoćeš da
preživiš ovo, radi na tome. Radila si to ranije, možeš ponovo. Imaš
jebenih devet života, kao mačka.
Kventin je tako rekao.
Naravno, rekao je i da si potrošila najmanje sedam, a to je bilo pre
nekoliko meseci.
– Cao. – Nije pokuš avala da odglumi osmeh upuć en otmič aru, već
je namestila upitan izraz lica. – Dakle, ja sam Odri? Kul. Ej, jesi li ikad
razmišljao da možda pakao stvarno postoji?

Dž ordan se kiselo osmehnuo Deni i Marku kad su se svi okupili ispred
š erifovog odeljenja, a prve reč i bile su mu: – Bož e, ne znam kako sam
mogao da je izgubim.
Mark zavrte glavom. – Ne krivi sebe. Ako je Deni u pravu, taj skot
je sve vreme za korak ispred nas.
Deni je gledala Biš opa, shvatajuć i da njegov smrknut izraz lica, na
koji se potpuno navikla u svojim ponovljenim vizijama, nije bio
posledica pretnje njegovoj ž eni, nego saznanja da su njegovi potezi i
njegova odluč nost da ulovi ovog ubicu doveli jednog od č lanova
njegovog tima u direktnu životnu opasnost.
– Hoć e li se isplatiti? – upita ga ona, nesigurna da li je na to navodi
radoznalost ili neš to drugo. – Ako Holis plati ž ivotom, hoć e li se
isplatiti?
– Ne znam. – On uzdahnu, a njegova š iroka ramena se pomeriš e
kao pod nekim teš kim teretom. – Ako nađemo tog monstruma,
uhvatimo ga... zatvorimo... ubijemo... Koliko drugih ž ivota mož emo da
spasemo? Ne znam. Ovog puta ne znam.
Gejbrijel reč e: – O moralu mož emo da diskutujemo kasnije.
Trenutno, ja kaž em hajdemo. Deni, sigurna si za tu staru duš evnu
bolnicu?
– Sigurna sam. – Ponovo je pogledala Biš opa. – Tvoja č uvarka. Da
li je...
– Javila se pre deset minuta. – Glas mu je bio miran, kao i pogled. –
Paris ne izgleda dobro, Deni, ali ne zbog neke pretnje spolja. Mož dana
aktivnost joj je pala na najniž i nivo, a i neke druge ž ivotne funkcije joj
slabe. Lekari kažu da možda treba da budeš tamo.
Osetila je neizrecivo jak poriv da bude sa sestrom, bliznakinjom,
ali Deni je oklevala samo tren.
I možeš da uradiš ono što moraš, Deni. Kad dođe vreme za to.
Znaćeš. Napravićeš pravi izbor.
– Ovo moram da uradim – reč e ona, sebi koliko i drugima. –
Moram. Paris zna to.
Mark je uze za ruku i reče samo: – Hajdemo.
Bilo je dvanaest i trideset pet.

Holis je kaš ljala i oč ajnič ki pokuš avala da uvuč e vazduh kroz
nagnječeno grlo.
– Pazi š ta prič aš – reč e njen otmič ar strogo. – Još jedna stvar zbog
koje ću morati da te kaznim, Odri.
Dobro, to je bila loša ideja. Veoma loša ideja. Beleška za sebe:
serijski ubica-manijak ne voli mudrijaška pitanja.
O, bože, plašim se.
 22.

Između trenutka kad je Mark zvao iz svoje kuć e i njihovog dolaska u

š erifovo odeljenje, neko je uspeo da pronađe originalne planove stare
duš evne bolnice, koje su raš irili na haubi Markovih kola kad su
parkirali sva vozila na početku dugačkog prilaza zgradi.
Bilo je jedan i petnaest.
– Pretpostavljam da se slaž emo da nas taj tip oč ekuje –
prokomentarisa Džordan dok su proučavali planove.
Deni se namrš tila dok ih je gledala i pož elela da je mogla da se seti
viš e detalja iz vizije, iz onih delova u kojima nije bila usred zbivanja.
Zar nije trebalo da bude oluja?
Tek š to joj je ta misao proš la kroz glavu, zač ula se udaljena
grmljavina, tačno na vreme.
Ponekad bi pomislila kako vasiona ima smisla za humor.
Ovo nije bio jedan od tih trenutaka.
– Moramo da pretpostavimo da je tako – odgovori Mark Džordanu.
– Deni veruje da je sve ovo odavno bilo njegov cilj, da okupi nekoliko
medijuma. Da ih podeli pa savlada, takoreć i, i pojač a svoje
sposobnosti. Verovatno je hteo da poč ne od Paris, jer njenu
sposobnost može da iskoristi kao oružje, ali...
Deni dovrš i reč enicu: – Ali mislim da ž eli svaku sposobnost koje
mož e da se doč epa. – Ona s neprijatnoš ću pogleda nebo koje se
mračilo.
Gejbrijel je proverio piš tolj i rekao, gunđajuć i: – Razoč arać emo ga
Roks i ja. Oboje smo medijumi samo u snu. Pomalo kao š to je Deni bila
ranije. Dođavola. Deni...
– Izvini.
– Sve si nas naelektrisala – reč e Dž ordan, pomerajuć i se tako da
još samo malo poveć a prostor između svoje ruke i njene. – To jest, sve
osim Marka.
Deni i Mark izmeniš e poglede, pa ona reč e: – Da, primetili smo.
Izvinite zbog praž njenja elektriciteta, ljudi. Ne znam je li to zbog oluje
koja dolazi ili... pa, zbog bilo č ega š to ć emo pronać i unutra, ali izgleda
da trenutno ne mogu da ga kontrolišem.
 Roksen reče: – Iako je jako, nisam iznenađena. – Ona pogleda bolje
planove, pa dodade: – Dve glavne zgrade, obe verovatno s
podrumima. Da se podelimo zbog pretrage?
Mark klimnu glavom. – Nema drugog nač ina, ne ako ž elimo da
požurimo. A želimo. Deni, osećaš li da išta dolazi iz zgrada?
Ona se namrš ti, koncentrisa, pa se trgnu. – Bol i tugu, stare odjeke.
Ovo ni u jednom periodu postojanja nije bilo mesto pozitivne energije.
– Biš ope? Da li ti neš to registruješ ? – On zavrte glavom. – Miranda i
ja smo zatvorili vezu između nas koliko god smo mogli. Bez toga, ja
funkcioniš em s manje od pola snage. A i klima utič e na mene viš e kad
nemam zaš titu njenog š tita. Jedva mogu da č itam Dž ordana, a on
emituje energiju kao odašiljač.
Džordan zatrepta: – Stvarno?
– Stvarno. Podseti me da ti kaž em neš to o š titovima ako budemo
imali vremena kad se ovo završi.
– Misliš , ako budemo ž ivi i zdravi na kraju svega ovoga? Jer stekao
sam utisak da to nije verovatno.
– Ne budi pesimista – reč e Mark. – Deni, ako ne oseć aš niš ta jako,
ni negativno, ni pozitivno, biram prednju zgradu za tebe, sebe i
Bišopa. Gejbrijel, Roksen i Džordan neka uzmu zadnju.
Roksen izmeni pogled sa svojim bratom, pa reč e Marku: – Ja
moram da budem s vama, ljudi.
– Zašto?
– Poš to se ovaj monstrum namerio na medijume, u svakoj grupi
treba da bude bar jedna naoruž ana osoba koja to nije, na koju neć e
uticati nikakav parapsihološ ki napad. To sam ja. Kad sam u budnom
stanju, nemam nikakve parapsihološke sposobnosti.
– Moja sposobnost je pasivna – istaknu Mark.
– Evoluirala je. Verovatno zbog veze s Deni. A veruj mi, ako taj tip
bira pogodne sposobnosti, ž eleć e baš tvoju. Moguć nost da prepozna
druge medijume biće mu i te kako korisna kad ga oni love.
– U pravu je – reče Deni.
– To sam i ja hteo da ti kaž em – promrmlja Biš op. – Takođe,
trenutno si neka vrsta provodnika za Deni. Sto znač i da mož e da
dopre do nje preko tebe.
– I obrnuto – reče Deni.
Bišop klimnu glavom.
 Dž ordan reč e: – Zadnja zgrada je prilič no manja od prednje, pa
mislim da Gejbrijel i ja mož emo da je pretraž imo dovoljno brzo i sami.
To jest... Deni, jesi li sigurna da je prostor iz tvoje vizije u podrumu?
– Znam samo da se ne sećam nikakvih prozora – reče im ona.
Džordan uzdahnu. – Požurićemo.
– Da, trebalo bi.
– Mark, ako naletimo na tog tipa, koje je naređenje?
– Pucajte da ubijete.
Dž ordan ponovo zatrepta. – To u ilmovima uvek zvuč i
melodramatič no. Ne baš toliko u stvarnom ž ivotu. Sta ako nije
naoružan?
– Jeste. Naoruž an i opasan. To je moja zvanič na izjava kao š erifa
okruga Profet. Mark netremice pogleda svog glavnog zamenika. –
Nismo mogli da dođemo ovde u punom sastavu, a nemamo vremena.
Holis je unutra, verovatno je muč i. On je monstrum, Dž ordane. Ako ga
vidiš, pucaj.
– Razumem – reče Džordan.
Mark pogleda ostale. – Dobro, onda. Roksen, ti ideš s nama.
– Razumem – reče ona.
Kad su stigli do zgrada, kreć uć i se oprezno, oluja je bila iznad njih.
A bila je to veoma opasna oluja, u kraju koji nedeljama nije video
pristojnu kišu. Bila je to suva električna oluja.
Sirova energija koja se kovitlala svuda oko njih pogorš ala je
Deninu kontrolu. Kad je pruž ila ruku k metalnoj kvaci, varnice su
zapalile busen suve trave koja je divlje rasla iz praga vrata.
– Prokletstvo – reče ona.
– Pusti mene. – Biš op je proš ao pored nje, ne obrać ajuć i paž nju na
poskakivanje varnica na rukavu njegove kož ne jakne, zaustavljajuć i
se samo da bi nogom ugasio malu vatru pre nego š to je poč eo da
otvara bravu.
Deni zabrinuto reč e Marku: – Ako ga sva ova energija puni kao š to
puni mene, ovo je gore nego zamka. Sto dalje budemo iš li u zgradu, to
ć e lakš e biti da se energija zadrž i i usmeri. Zidovi, svodovi, podovi, sve
pomaže u tome. Pomaže njemu, ako je vežbao kontrolu. Ali ja je nisam
vežbala. Ne znam da li mogu da kontrolišem ovo. Uopšte.
– Pretvori sposobnost u oruž je – predlož i Roksen, drž eć i u ruci
svoje oruž je. – Ne znam da li je smrtonosno, ali sigurno mož eš ž estoko
da ga iznenadiš. – Krenula je za Bišopom unutra.
– U pravu je – reč e Mark. – Znam da neć eš da nosiš piš tolj, zato
iskoristi to što imaš.
– Postaješ sve već i medijum. – Kad je on pogleda upitno, podigavš i
obrvu, ona dodade: – To s piš toljem. Nismo o tome razgovarali. Ne
naglas, u svakom slučaju.
Polako su uš li u zgradu, iza Biš opa i Roksen. Dok je gledala okolo,
Deni nije videla apsolutno ništa što bi joj izgledalo poznato.
I niš ta š to je lič ilo na skladiš te. Proš li su kroz ogromnu kuhinju, a
odatle krenuli ka sredini onoga što je izgledalo kao prizemlje.
Unutraš njost zgrade izgledala je kao č udna meš avina viktorijanske
bolnice i art deko hotela, nameš taj je i dalje bio na mestu, s
mesinganim okovima, a praš njave pliš ane draperije prekrivale su sve
prozore tako da je prostor bio zamračen i ispunjen senkama.
– Jezivo mesto – reč e Roksen. – Veliko, jezivo mesto. Kako stojimo
s vremenom?
Deni nije ni morala da pogleda na sat. – Ponestaje nam. Holis
ponestaje vremena. A ne vidim nijednu prokletu stvar koja izgleda
poznato.
– Pozitivno je to da zgrada nije u plamenu – reč e Mark. – Mož da je
to bila simbolička predstava energije?
– Mož da – slož i se Deni. – Ovo mesto bi i dalje moglo da bude
pogođeno gromom i da plane kao š ibica. – Roksen slegnu ramenima. –
Ja kaž em da treba da oč ekujemo najgore, pa onda jedino mož emo biti
prijatno iznenađeni. Da se podelimo?
Mark pogleda Deni, pa klimnu glavom. – Moramo. Traž imo
stepenice koje vode dole. Ali niko da ne ide dole sam. Jasno?
Bišop i Roksen klimnuše glavama i krenuše u različitim pravcima.
– Mark, ovoga nema u viziji.
– Zar te to iznenađuje? Sama si rekla da se sve vreme menja.
Možda je ovo samo konačna verzija.
– Valjda. Ali ako se toliko promenila, ili je bila samo simbolič na i
imala preneseno značenje, da li onda i dalje treba da tražimo podrum?
On razmisli malo. – Ako se dobro seć am, rekla si da je jedina
konstanta to š to svi znamo da silazimo u zamku i da se zgrada ruš i iza
nas.
– Više-manje.
 – Zvuči kao veoma kobna zamka. Sudnji čas. Možda je zato sve bilo
tako... razrađeno. Zgrada u plamenu, dim koji te spreč ava da kaž eš
neš to o tome. Silaž enje u podrum da bismo se suoč ili s ubicom. Mož da
su samo znakovi važ ni. Mož da smo mi ostali samo proizvod tvoje
mašte koja konstruiše najgoru zamku koju može da zamisli.
Uprkos zaguš ljivosti prostora, Deni zadrhta. – Mož da. Mrzim vatru.
Plaši me nasmrt.
– Eto vidiš.
– Dobro, ali...
– Sluš aj. – On joj dotač e obraz slobodnom rukom. – Ne ž elim da
ostaneš otvorena za bilo kakav napad, poš to je ovaj tip verovatno
spreman za tako neš to i samo vreba negde, ali da li bi mogla da
zaboraviš na viziju, samo nakratko, i da osetiš š ta ti ova zgrada
govori? Jer meni govori.
Cim je prestala da pokuš ava da prizove viziju, č im je umirila um,
Deni je čula zgradu jasno i glasno.
– Podrum. Postoji podrum.
– Da. S hladnokrvnim, ljigavim monstrumom kao stanarom.
– Ljudi! – Roksen se iznenada pojavi u hodniku s leve strane. –
Ovuda. Bišop je pronašao stepenište.
Za manje od minut bili su tamo i gledali osvetljeno stepenište.
– Pa – reč e Deni – to je isto. Ali zaš to bi zamka bila tako oč igledna?
Od njega sam očekivala nešto mnogo rafiniranije.
– Mož da je zato tako oč igledno – reč e Mark. – Mada to, u stvari,
ništa ne menja.
Deni klimnu glavom. – Počinjem da osećam Holis.
– Je li... – Bišop stade na pola rečenice.
– Živa je – reče Deni. – Ali... povređena. Hajdemo.
Krenuli su niz stepenice veoma oprezno, ali kad su siš li, naš li su
samo predvorje, od kog se odvajalo nekoliko dugač kih hodnika s
neupadljivim vratima.
– Sranje – proš aputa Deni. Ovo jeste poznato. – Ali to nije bio
prizor iz njene vizije, već iz sna u koji je uvela Paris i Holis. Da stvar
bude gora, mesto je bilo prepuno delova od gvož đa i č elika i tvrdih,
re lektivnih površ ina koje su pomagale kanalisanje i usmeravanje
energije.
– Samica? – upita Roksen napeto.
 – Verovatno – reče Mark i dodade: – Ovde se nećemo razdvajati!
Veoma poznato.
Deni je osetila kako se kreć e ka srednjem hodniku, kao da je neko
vuč e, toliko jako da se malo iznenadila š to ne vidi konopac ispred
sebe. – Ovuda. Na kraju, čini mi se.
– Deni, čekaj...
Ali ona je već bila tri koraka ispred njih u hodniku, i mada su je
Mark i ostali brzo pratili, odmakla im je dovoljno da mogu da vide
kako njena aura ne samo da postaje vidljiva nego i da se presijava u
bojama duge.
– Deni...
– Znam – reč e ona. Raš irila je ruke, kao da istraž uje okolinu. –
Napada me. Samo nisam sigurna... kako to radi. Ne č ujem mu glas...
kao š to sam ranije. – Duboko je uzdahnula i Mark je primetio kako je
prebledela. – Moramo da dođemo do Holis. Odmah. Mož da mogu da
mu... privučem pažnju... dovoljno dugo.
On je pokuš ao da dođe do nje, ali je njena aura poč ela da pucketa i
varnič i i Mark je brzo povukao ruku, plaš eć i se da ć e je samo još viš e
povrediti. – Idemo! – reče Roksen i Bišopu.
Ali Deni nije imala nameru da č eka i već je polako krenula napred,
noseći oblak žive energije oko sebe.
Mark je prvo pomislio da je to iscrpljuje, ali se ona okrenula i
uputila mu brz, jasan pogled, na šta je on istog trena shvatio šta radi.
Pretvori je u oružje.
To š to je radila bilo je opasno. Mož da i smrtno opasno. Jer
provodnik mož e da prihvati i usmeri samo određenu količ inu energije
pre nego što bude uništen.
Nije znao odakle crpe energiju, iako je pretpostavljao da se napaja
iz oluje, mada su bili duboko pod zemljom. Jasno, bila je u pravu kad
je rekla da to mesto pomaže u zadržavanju energije.
Dođavola, mož da je taj skot izabrao ovo mesto jer je znao da ć e
moć i da ga iskoristi, jer je imao nekoliko nedelja vremena da isproba
ovaj energetski čvor.
Deni nije imala vremena za teorije i eksperimente. Sve š to je imala
bili su njeni instinkti i oč aj. Sve š to je Mark imao bila je izvesnost da
ona rizikuje sopstveni ž ivot, a da ne postoji baš niš ta š to bi on mogao
da uradi da je spreči u tome.
 Biš op je uspeo da se provuč e pored Deni bez doticanja njene
varnič ave aure, ali kad je doš ao do vrata, na njima nije bilo nič ega. Ni
brave, ni kvake, ni katanca, samo bezlične ploče debelog čelika.
Osvrnuo se prema ostalima i smrknuto zavrteo glavom.
Niko nije poneo niš ta č ime bi mogli da razvale vrata, nije bilo
brave koju bi obili, šarke se nisu videle i nije im se moglo prići.
Kad je stigla do kraja hodnika, Deni je vrlo tiho rekla: – Ja ć u
otvoriti vrata. Samo... uđite brzo kad to uradim. Ne znam š ta ć e se
dogoditi ako... samo uđite brzo.
– Deni, č uvaj se, ako boga znaš – reč e Mark, jednako tiho. Mislio je
da je spreman na sve, ali u poslednjih nekoliko trenutaka, dok se
energija pojač avala i dok ju je ona oč igledno skupljala u sebe, on je
ugledao dve osobe unutar aure.
– O, bože – reče on.
Zač uo se zvuk poput eksplozije. To jeste bila eksplozija. Doslovno,
talas sirove energije izaš ao je iz Deni, uz jezivu tiš inu koja je uč inila da
gromoglasna lomljava vrata prema unutra zazvuč i još viš e
zaglušujuće.
Mark je pratio Biš opa i Roksen do vrata, ali ne i unutra, ostajuć i u
hodniku. Zagrlio je Deni, koja se naglo skljokala uz njega, poš to je
istrošila svu svoju energiju.
Ono š to je video bilo je krajnje iznenađujuć e, a po ukoč enim
polož ajima Marka i Roksen znao je da su i oni zapanjeni scenom koja
ih je dočekala.
Covek koji je sasvim obič no izgledao, koga već ina ne bi ni
primetila na ulici, ne pogledavš i ga, č uč ao je u uglu sobe mlateć i
divljač ki oko sebe neč im š to je lič ilo na skalpel i ispuš tao grlene zvuke
koji su mogli da budu i bes i už as. Izgledalo je kao da se bori ili
pokuš ava da se odbrani, ali š ta god da su njegove zaž agrene oč i videle
kao pretnju, bilo je nevidljivo onima koji su ušli u sobu.
Ali na njihovo ogromno olakš anje, u sredini sobe, vezanu za sto od
nerđajuć eg č elika koji je bio uspravljen pod uglom od oko č etrdeset
pet stepeni, ugledali su Holis.
Bila je oč igledno pretuč ena i bilo je jasno da je monstrum poč eo da
joj seče odeću pre nego što su ga prekinuli, ali bila je živa.
– Holis? – Biš opov glas, koji je uvek bio stalož en, zadrhtao je.
Okrenula je glavu i pogledala ga, a njene nateč ene usne malo su se
nasmešile. – Šefe, tražim povišicu. Ili to ili novi posao.
– Sta si mu to kog đavola uradila? – upita Roksen, pogleda i dalje
prikovanog za monstruma, koji se očajnički batrgao.
– Ne mož ete da ih vidite, ali u sobi je moja ekipa. Sve njegove ž rtve
doš le su da posete svog ubicu. A da vam kaž em, iznervirale su se.
Trenutno mu objašnjavaju kako izgleda pakao. U živim bojama.
Biš op pokaza Roksen da drž i monstruma na niš anu, vrati svoj
pištolj u futrolu i poče da oslobađa Holis.
– Sve njegove žrtve?
– Pa, već ina. Uplaš ila sam se, pa sam otvorila mnoga vrata. – Ona
pokuša da namigne. – Jao.
Roksen reč e: – Mož da ć u morati da ga upucam da bih mu oduzela
skalpel.
– Slobodno – reč e Mark. Zatim pogleda Deni. – Jesi li dobro? To je
bilo...
– Paris mi je pomogla. Na samom kraju.
– Je li ona...
– Umrla je. – Deni nije bila svesna kad je poč ela da plač e, ali
izgledalo je kao da ne mož e da prestane. Oseć ala se prazno i znala je
da to nije zbog onoga š to je uč inila, nego zbog onoga š to je izgubila. –
Mislim da se držala dokle god je mogla, kako bi mi pomogla.
Nije joj bila neka uteha š to se podsetila da su, u dubini duš e, i ona i
Paris znale, nedeljama, da ć e se to dogoditi. Nije joj pomoglo ni to š to
su makar imale vremena da se oproste.
Polovina njenog bić a bila je otrgnuta, ili skoro polovina. Paris je
svojoj bliznakinji dala sposobnosti, pa č ak i ž ivotnu energiju i Deni je
to oseć ala. Znala je da nije toliko sama kao š to bi drugima moglo da se
čini.
Ni to joj nije pomagalo.
– Žao mi je. Bože, Deni, toliko mi je žao.
– Da, i meni. – Pokuš ala je da se osmehne, a znala je da to nije ni
senka osmeha. – Iako sam sve vreme znala da će se to dogoditi.
– Jesi li?
– Jesam. I Paris je znala. Zato mi je prenela svoje sposobnosti č im
je mogla.
– I on je napao tebe, umesto nju.
– Mož da je prvo pokuš ao da dopre do Paris, pa naiš ao na č uvara.
Ili je mož da sve vreme nameravao da napadne mene. Ali mislim da
sam ga iznenadila, mož da č ak i povredila. Mislim da nije shvatio da
mogu tako brzo da nauč im da kanališ em energiju. Nisam ni ja, u
stvari.
Pogledala je monstruma koji je toliko oduzeo njoj i tolikim drugim
ljudima. Iako joj je oseć aj gubitka otupeo č ula, osetila je nelagodu. –
Mislim da...
– Šta? – upita Mark.
– Suviš e sam umorna da doprem do njega, zaista, ali za ovog
monstruma osećam da... jeste izopačeni zločinac, ali... mislim da nije...
– Gospode, pogledajte ovo – reč e Roksen pokazujuć i glavom na zid
na kom su zbirke fotogra ija detaljno prikazivale prać enje i muč enje
njegovih ž rtava. – Mislim da neć emo imati nikakvih problema da
ubedimo porotu da je ovo naš ubica. Pod pretpostavkom da uopš te
dođe do suđenja. Ako vas zanima moje miš ljenje, rekla bih da je
izabrao ovo mesto jer mu je vasiona poslala poruku da mu je ovde
mesto. U ludnici.
Deni je izbegavala da pogleda fotogra ije, ali je osetila kako se
mršti. – Pitam se da li je ovaj monstrum uopšte ljudsko biće.
– Deni? – Mark je čvrsto zagrli.
Shvatila je da on ne mora da joj postavi pitanje, jer ga ona već zna.
– Tamo u hodniku... ono š to sam osetila za vreme napada. To nije
dolazilo iz ove sobe. To nikad nije bilo u ovoj sobi, Mark.
– Kako to misliš?
– Ovo je ubica, znam to. – Iako je bila iscrpljena i sve ju je bolelo,
znala je to, oseć ala je. – U njemu je toliko mrač nih i izopač enih stvari,
roje se kao crvi. Zatvorila je oč i nakratko, pokuš avajuć i da odbaci
informacije koje nije želela da zna. – Odri...
– Njegova majka. – Holis, koju je Biš op oslobodio, paž ljivo je
ispitivala modrice i rekla: – Njegove ž rtve su š toš ta č ule o njoj na
kraju. Obasipala ga je ljubavlju. Na vrlo neprirodan način.
Deni odmahnu glavom. – On je rođen izopač en. Ona mu je samo
pogoršala stanje.
– Da. Pa, pre nego š to su malopre poč ele da mu uteruju strah u
kosti, jedna od njegovih ž rtava mi je rekla da bi bilo dobro da
pogledamo susednu sobu. Izgleda da nas tamo čeka iznenađenje.
 * * *
I pre nego š to su poč eli da istraž uju, pred njima se pojavila zbunjujuć a
misterija, jer kad je Mark dotakao ubicu, mogao je da potvrdi ono š to
je Deni već osetila.
– On nije medijum.
– Mož da je istroš io energiju? – predlož i Roksen. – Onaj poslednji
napad na Deni bio je žestok. Možda suviše za njega?
I dalje iznenađujuć e mirna, Holis reč e: – Ako govoriš o energiji
koja je raznela vrata, sumnjam da je imao iš ta s tim. Bio je potpuno
preokupiran, veruj mi, bar deset ili petnaest minuta pre nego š to ste
stigli.
– Mislim da ovaj... č ovek... nikad nije bio medijum – reč e Mark
polusvesno otiruć i ruke posle dodirivanja ubice. – Kod nekih ljudi
mogao sam da osetim i samo latentne parapsihološ ke sposobnosti, ali
kod njega ne osećam baš ništa.
Izmenili su poglede, a onda Holis reč e: – Hajde da pogledamo ono
za šta je Beki mislila da će nas iznenaditi.
Otkrili su š ta je to nekih petnaest minuta kasnije, dok su
pretraž ivali sobu pored sale za muč enje. Monstrum, koji je sada
izgledao potpuno nepomič no, bio je vezan lisicama i pod budnim
okom i uperenim pištoljima Gejbrijela i Roksen.
Bila je to uredna i besprekorno č ista soba, mala i bez ukrasa, kao
kaluđerska ć elija. Samo krevet, metalna stolica, radni sto i nedovrš eni
orman od borovine u kom je stajala njegova uredno složena odeća.
– Vodio je neku vrstu dnevnika – reč e Biš op, koji ga je pronaš ao u
jednoj ioci radnog stola. Okrenuo je nekoliko strana hemijskom
olovkom. – Rođen... kao Karl Bruster, sasvim obič no ime. Ovde nema
mnogo toga o njegovom detinjstvu, samo izvod iz knjige rođenih i
neš to š to lič i na š kolska svedoč anstva. Dovoljno da znamo gde da
potraž imo viš e podataka o njemu. Citave stranice ispunjene
žvrljotinama, koje će biti prava poslastica za psihologe, uključujući reč
Proročanstvo koju je opsesivno ispisivao.
– Samo tu reč? – upita Deni.
– Izgleda tako. Tu su i iseč ci iz novina. Ne mož e se reć i samo na
osnovu ovoga š ta mu je bio poč etni poriv, ali izgleda da smo bili u
pravu da su mu ubistva u Bostonu bila prva. Nema iseč aka ili drugih
podataka o eventualnim prethodnim ubistvima.
– Kad mu je umrla majka? – upita Deni.
Biš op nastavi da prevrć e stranice dnevnika, zaustavivš i se konač no
otprilike na polovini sveske. – Da, ovo bi moglo da bude to. Tu je
njena čitulja. Umrla je prošlog proleća, posle duge bolesti.
– Mož da ga je maltretirala – reč e Holis – ali ga je verovatno drž ala
pod kontrolom i obuzdavala dok je bila ž iva. Kad je umrla, nije bilo
nikoga ko bi ga zaustavio.
Mark reče: – Muka mi je kad pomislim da će verovatno nastaviti da
ž ivi udobnije nego do sada, u zatvorskoj ć eliji, s psiholozima,
policajcima i profajlerima koji se ređaju pokuš avajuć i da shvate zaš to
je takav.
– To ć e verovatno pomoć i da se uhvati sledeć i takav – podseti ga
Bišop.
– Znam, znam. Ipak.
Pre nego š to je stigao još neš to da kaž e, Dž ordan se pojavi na
vratima drž eć i veliki ž uti koverat u ruci na kojoj je imao rukavicu. –
Ljudi, pogledajte ovo! I molim vas, recite mi da ne znač i ono š to
mislim da znač i. Uš ao je u sobu, priš ao krevetu i ispraznio sadrž aj
koverta.
Fotografije.
– Na kojima sam ja – reče Holis.
– Da. – Dž ordan je pogleda netremice. – Izgleda da je s druge
strane hodnika imao malu radionicu u kojoj je voleo da iseca slike.
Otkrio sam ovo kako lež i na stolu, spremno za njega. Primeć uješ neš to
neobično?
Ali Deni je videla prva. – Na svima je datum. Snimane su digitalnim
foto-aparatom. A na nekima je... datum od pre više od godinu dana.
– Taj skot me je pratio viš e od godinu dana? – Holis je bila suviš e
zbunjena da bi bila besna. Tog trenutka, barem.
– Mislim da nije. – Dž ordan im pokaza koverat. – Ovo mu je
poslato na poš tanski pregradak ovde u Venturi. Iz Vaš ingtona. Na
pečatu je datum od prekjuče.
– On je bio ovde pre dva dana – reče Mark polako.
– Da. Tamo je bilo i nekoliko praznih koverata. S peč atima iz
Vašingtona i Njujorka. Različiti datumi, ali svi iz prethodnog meseca.
Razmenili su poglede, dok im se ukazivalo nekoliko mogućnosti.
 – Dresirano č udoviš te – reč e Biš op. – Ili mož da samo... oruđe.
Marioneta. Ali ne i lutkar.
– Zato sam se oseć ala drukč ije – reč e Deni polako. – Zato u
njegovoj... njegovoj sobi za muč enje nisam oseć ala istu energiju kao u
hodniku. Zato š to nije on bio odgovoran za napad. Mark je bio u
pravu, ubica nikad nije bio medijum. Glas koji sam č ula u glavi nije
njegov.
– I on je bio mamac – reče Bišop polako.
Deni klimnu glavom. – Da nas namami. Da bi lovci na monstruma
upali u zamku, moraš da imaš monstruma. Pronađeš ga. Oslobodiš . Ili
ga stvoriš . Svaki put kad bi istraga zapala u ć orsokak, nova č injenica
ili detalj ili moguć i trag bi nam zaigrali pred oč ima. Da bismo
postavljali pitanja, da bi nas izbacio iz ravnotež e. Da bi nas drž ao u
pokretu, uvek ka zamci.
– U ovoj zamci nije uhvatio ništa – istaknu Džordan. – Ili jeste?
– Nije uzeo Parisine sposobnosti – reč e Deni. – Ali njegov napad...
bio je drukč iji. Jač i, usmereniji. Mož da jeste stekao neš to, iako to nije
nova sposobnost. Samo iskustvo moglo je da mu bude dragoceno.
– Rekla si da misliš da si ga povredila – podseti je Mark.
– Tako sam osetila. Njegov bol, osujeć enost. Ali... ne povredu koja
bi ga onesposobila. I dalje sam oseć ala odjek veoma snaž nog,
udaljenog prisustva, odraz njegove ličnosti... naročito na samom kraju,
kad sam oslobodila nakupljenu energiju. Znao je da je izgubio... ovu
rundu.
Džordan reče: – Sranje. Ovu rundu?
– Nije gotovo – reče Mark.
 Epi​log

Boston

Senator Ejb Lemot okrenuo se od prozora i pogledao č oveka koji je

sedeo u fotelji za posetioce u njegovoj kancelariji. – Dakle, to je to?
Biš op reč e: – Monstrum koji je ubio vaš u kć erku proveš će ostatak
svog bednog ž ivota vriš teć i na zidove, lupetajuć i o nekakvom
proroč anstvu koje je verovatno sam izmislio kad su njegovi postupci
postali previš e izopač eni, č ak i za njega samog. Mož da nikad neć emo
saznati. Sta god da je ostalo od njegovog uma, slomilo se na kraju. A
možda i mnogo ranije pre kraja.
– A monstrum koji je vukao konce? Hladnokrvni, srač unati um koji
je stajao iza njega?
– Nikad ga nismo videli – reč e Biš op. – Iako verujemo da je bio
dovoljno blizu, i to viš e puta, da bi posmatrao. Dovoljno blizu da bi
uticao na nas. Dovoljno blizu da bi pratio, mož da i hvatao... plen... za
svoje dresirano čudovište.
Lemotova usta se iskriviše. – Kao da je hranio pauka.
– Da.
– Pa, ko je ispleo mrežu?
– Zasad nismo otkrili ni najmanji dokaz da on uopš te postoji. Ali
naravno, mi znamo da postoji.
– Šta još znate?
– Mislim da znam gde da počnemo potragu.
Senator Lemot se osmehnu. – To je dobro, Biš ope. To je zaista vrlo
dobro.
 Be​le​ška o auto​ru

Kej Huper je nagrađivana autorka romana Sleeping with Fear, Hunting

Fear, Chill of Fear, Touching Evil, Whisper of Evil, Sense of Evil, Once a
Thief, Always a Thief, trilogije Shadows i drugih romana. Zivi u
Severnoj Karolini, gde radi na svojoj novoj knjizi.