Novi svetski poredak - Cetvrti Rajh

SADRZAJ:

Istorija Sjedinjenih Americkih Drzava - dobrodosli u Zonu sumraka!

Americki kapitalisti - zavera protiv Evrope radi lake zarade

NATO - prijateljski hegemon (ili: zasto je Amerikancima trbao rat na Kosovu?)

Amerika se bogati na racun Evrope..

ROOTS(koreni) - operacija razbijanja Savezne Republike Jugoslavije

Istorija Sjedinjenih Americkih Drzava - dobrodosli u Zonu Sumraka

Istorija SAD do 1980 iz "Male Prosvetine enciklopedije", cetvrto izdanje, Beograd, 1986.

Pocetkom XVI veka u Sev. Ameriku poceli su dolaziti prvi evropski kolonisti iz Engleske, Francuske,
Nizozemske, Svedske I Spanije; naseljavanju su Indijanci pruzali otpor (prvi veci rat 1622-34), ali su im
nadmocniji beli doseljenici otimali zemlju, potiskujuci ih na zapad I istrebljujuci ih. Najvise kolonija
osnovali su Englezi, jer je Engleska u to doba imala masu razbastinjenih seljaka, upropascenih
"ogradjivanjem", pa su oni u potrazi za zemljom postali najmasovniji kolonizatorski element. Prva naselja
evropskih kolonista bila su mala I nestalna, I tesko su se odrzavala u borbi s prirodom I Indijancima;
mnogi su se vracali u Evropu zbog surovih uslova zivota. Medjutim vec na prelazu XVI u XVII vek nicu I
prve stalne kolonije; od Engleskih: Virdzinija 1584. I Masacusets 1620, od holandskih Nova Nizozemska
1614. sa glavnim gradom Nova Nizozemska (danas Njujork) , od francuskih Nova Francuska u Kanadi s
gradom Kvibekom 1608. Uporedo uz osnivanje stalnih kolonija, Engleska, Francuska I Holandija zasnivale
su u Sev. Americi I kolonijalnu vlast; zbog relativno slabe kolonizacije I male vojne snage, Holandjani se
nisu mogli odrzati pred brojnijim Englezima, pa im je Engleska jos 1664. preotela koloniju Novu
Nizozemsku; tada je promenjeno I ime Novog Amsterdama u Njujork u cast vojvode od Jorka. Francuska
vlast je bila mnogo stabilnija od holandske zbog masovnijeg doseljavanja Francuza, vecinom izbeglih
hugenota, i zbog vojne snage kojom je Francuska raspolagala. Francuzi su tokom XVII veka prosirili vlast
jos na Nju Faundland, Akadiju, zemlje na Hadsonovom zalivu I na ceo sliv reke Misisipi,tzv. Lujzijana,
posednuta 1681. I tako nazvana u cast kralja Luja XIV. Ali francuska osvajanja nisu bila pracena jacim
naseljavanjem francuskog zivlja izuzev u Kanadi , nego su se uglavnom zasnivala na vojnickom
posedovanju; stoga je burzoaska Engleska tokom ratova sa zaostalom feudalnom Francuskom uspela u
XVIII veku da Francusku gotovo sasvim istisne iz Sev. Amerike. U ratu za spansko nasledje 1701-1713,
Francuska je u korist Engleske izgubila Akadiju (Nova Skotska), Nju Faundlend I zemlje na Hadsonovom
zalivu, a u 7-godisnjem ratu 1756-63 I celu Kanadu sa istocnim delovima Lujzijane; preostale delove
Lujzijane prodao je Napoleon I Sjedinjenim Americkim Drzavama 1803, kada se nalazio u novcanoj
neprilici. U osvajanju Sev.Amerike ucestvovali su jos I Spanci I Rusi; tokom XVII i XVIII veka, Spanci su
nadiruci iz Meksika osvojili Teksas, Kaliforniju i Floridu, dok su Rusi 1741. otkrili i poseli Aljasku sa
Aleutskim ostrvima. Od svih engleskih kolonija u Sev. Americi, najnaprednije su sredinom XVII veka bile
one izmedju Atlanskog okeana I Aligenskih planina. Na tom prostoru se nalazili 13 samoupravnih
engleskih kolonija sa glavnim gradovima: Njujork, Boston i Filadelfija. Severni predeli bili su veoma
razvijeni: u poljoprivredi je preovladjivalo sitno farmersko gazdinstvo, a u gradovima se pored trgovine
razvijala I kapitalisticka manufaktura; juzni preedeli bili su bez manufaktura I razvijenije trgovine; to su
bili poljoprivredni rejoni sa krupnim zemljisnim posedima bogatih plantazera na cijim su plantazama
radili uglavnom crni robovi koje su pocev od XVII veka poceli dovoditi u Sev. Ameriku; Zbog teskog
polozaja , crnci su se dizali na ustanke jos u XVII veku. Zeleci da spreci industrijski razvoj svojih
severnoamerickih kolonija i da ih svede samo na sirovinsku bazu i trziste za britansku industrijsku robu,
britanska vlada je 1750. Izdala zakon kojim se u severnoamerickim kolonijama zabranjuje podizanje
tkackih I metalurgijskih manufaktura; krajnje nezadovoljstvo mlade severnoamericke burzoazije i naroda
poraslo je kad je britanska vlada po zavrsetku 7-gosisnjeg rata donela mere kojima se razvitak kolonija jos
ostrije sputava: zabrane naseljavanja zemljista zapadno od Aligenskih planina, uvodjenje novih poreza,
najpre u vidu taksenih maraka, zatim u vidu povecanih carina. Iz tog nezadovoljstva radjale su se prvr
borbene organizacije; jedna od njih - "Sinovi slobode", osnovana 1756, pozivala je Amerikance na bojkot
britanske trgovacke I industrijske robe. Bojkot se narocito pojacao od 1767, kad je britanska vlada
umesto ranijih taksenih maraka uvela "uvozne carine" na svu robu koja iz Velike Britanije dolazi u
severnoamericke kolonije. Sve ostriji bojkot doveo je dotle da su "Sinovi slobode" iz Bostona 1773.
Pobacali u more ceo tovar britanskog caja, tzv. "Bostonsko pijenje caja", na sta je britanska vlada
odgovorila zatvaranjem bostonskog pristalista I pojacanim vojnim merama. Zbog toga su svih 13 kolonija
preko svojih predstavnika na prvom kontinentalnom kongresu 1774. Odlucile da se produzi bojkot
britanske robe. Najzad, 1775. Poceli su prvi oruzani sukobi izmedju americkih dobrovoljackih odreda I
britanske vojske, cime je u stvari pocela borba severnoamerickih kolonija za nezavisnost; vodj americkog
rata za nezavisnost I zapovednik vojske postao je Dzordz Vasington, a bliski saradnici bili su mu Tomas
Dzeferson i Bendzamin Franklin. Drugi kontinentalni kongres odrzan u Filadelfiji 1776. Izdao je
"Deklaraciju nezavisnosti" (sastavljac T. Dzeferson) kojom se proglasava nezavisnost severnoamerickih
kolonija I osnivanje Sjedinjenih Americkih Drzava, SAD. Pocetkom rata, ustanici su trpeli ozbiljne poraze:
zauzece Bostona 1775, Njujorka 1776. I Filadelfije 1777, ali su ipak nastavili borbu; prostrana zemlja I
borbeno odusevljenje koje se rasplamsavalo u partizanski rat garantovali su im pobedu; uz ton su mnogi
dobrovoljci iz Evrope, privuceni borbom Amerikanaca za slobodu, dolazili u pomoc, npr. Tadeus Koscusko,
Sen-Simon, Lafajet I dr. Kolonijalni suparnici usli Velike Britanije usli su u rat protiv nje (Francuska 1778,
Spanija 1779,Holandija 1782) da bi je oslabili I postali prirodni saveznici ustanika. Velika Britanija je
pocela trpeti poraze (prvi kod Saratoge 1777), a 1781. Se cela britanska vojska morala predati
Amerikancima kod Jorktauna u Virdziniji; posle duzih pregovora zakljucen je 1783 mir u Versaju kojim je
Velika Britanija priznala nezavisnost SAD. Rat je imao krupne posledice I za Ameriku I za ceo svet:
oslobodjene od britanskog kolonijalnog ropstva, SAD su ostvarile najbitniji uslov za nesmetan privredno-
industrijski kapitalisticki razvitak, pa je rat za nezavisnost imao I znacaj burzoaske revolucije; amerucka
borba za nezavisnost uticala je I na Evropu, pa se u njoj zaostrila borba protiv feudalizma (francuska
burzoaska revolucija pocinje samo 6 godina po zavrsetku americkog rata za nezavisnost - 1789). Po oceni
Lenjina, americki rat bio je jedan od najvecih oslobodilackih I revolucionarnih ratova. Teret rata za
nezavisnost nosili su uglavnom farmeri I radnici, mada je rukovodecu ulogu imala americka industrijska I
trgovacka burzoazija; burzoazija je posle rata zadrzala vodecu ulogu, organizovala vlast I usmerila zemlju
ka kapitalistickom razvitku; u takvim uslovima izgradnje nove drzave (porezi, otplata ratnog drzavnog
duga) pao na farmere I radnike. To je pojacalo eksploataciju I zaostrilo klasnu borbu; otuda dolazi najpre
do nemira u vojsci 1783, zatim do oruzanog ustanka farmerske sirotinje 1786-87. Pod vodjstvom Danijela
Sejsa, borca iz rata za nezavisnost; ustanak je bio brzo ugusen a Sejs osudjen na smrt; medjutim, zbog
velikog uzbudjenja koje je ovaj ustanak izazvao , vlada je morala da Sejsa I ostale ucesnike ustanka
pomiluje i pusti na slobodu. Ustanak je primorao americku burzoaziju da prvi ustav SAD iz 1781. odbaci i
da donese nov na Kongresu u Filadelfiji 1787; i po novom ustavu je svaka savezna drzava SAD zadrzala
siroku unutrasnju autonomiju, ali je uloga centralnih drzavnih organa (Predsednik, Kongres, Vrhovni sud)
u odnosu na raniji ustav znatno pojacana, sto je dalo mogucnosti burzoaziji i plantazerima americkog
Juga da kroz politicku formu burzoaske demokratije cvrsce drze vlast; ustav toliko odgovara interesima
americke burzoazije da je sa malim izmenama ostao na snazi sve do danas; prvi predsednik SAD bio je
Dzordz Vasington (predsednik 1789-97). Tokom cele prvr polovine XIX veka kapitalisticki razvitak u SAD
tekao je brzo; u severnim drzavama kroz jacanje farmerstva i industrije, a u juznim kroz snazenje
plantazerskog zemljoposeda. Razvitak kapitalisticke privrede i sve veci priliv evropskih doseljenika
orijentisao je SAD na osvajanje novih teritorija; za tu politiku bili su zainteresovani svi drustveni slojevi:
siromasni farmeri i evropski doseljenici da bi dosli do sopstvene zemlje, zemljoposednici Juga da bi dosli
do novih plantaza, a industrijska i trgovacka burzoazija da bi u novoosvojenim terenima, otetim od
Indijanaca, dobili siru sirovinsku bazu i trziste za sve vecu industriju.Osvajanje tzv. Zapada pocelo je za
predsednistva (1801-1809) Tomasa Dzefersona, kad je 1804 donet "agrarni zakon" kojim se farmerima i
plantazerima omogucava da za relativno malu svotu postanu sopstvenici zemlje otete Indijancima. SAD
zapocinju i mnoge ratove sa susednim drzavama, pa i tako sire drzavnu teritoriju, a uz to je i povcavaju
kupovinom; vec su se 1850. toliko prosirile da su sem Aljaske postigle danasnji teritorijalni obim. Prvo
znacajnije sirenje na racun suseda, SAD su ostvarile 1803. kad je predsednik Dzeferson kupio za 15 mil.\$
od Napoleona I francusku Zapadnu Lujzijanu; za vreme Dzemsa Monroa (predsednik 1817-25), SAD su
naterale Spaniju da im proda Floridu koju su trupe SAD vec ranije okupirale; robovlasnici americkog Juga
otrgli su Teksas od Meksika 1836, a 1846-48. vodi se izmedju Meksika i SAD otvoren rat u kojem je
Meksiko bio porazen i nateran da ustupi gotovo polovinu svoje dotadasnje drzavne teritorije: Novi
Meksiko i Kaliforniju; 1867. od Rusije su kupile Aljasku i time uglavnom stekle danasnje granice. U ovom
periodu pomagale su i oslobodilacki rat Latinske Amerike (1810-29) protiv Spanije i Portugalije tako sto
su slanjem dobrovoljaca i pretnjom sprecile vojnu intervenciju iz Evrope, proglasivsi u Kongresu 1823.
poznatu Monroovu doktrinu (po predsedniku Monrou): "Amerika Amerikancima!" To je ubrzalo
oslobadjanje Srednje i Juzne Amerike od spanskog i portugalskog kolonijalnog ropstva i formiranje
danasnjih drzava Latinske Amerike, ali je istovremeno otvoren i put ekonomske ekspanzije SAD u te
zemlje; ekspanzija se docnije izrazava kroz teznju da se cela Latinska Amerika pretvori u sirovinsku bazu
SAD i trziste za njihovu industrijsku robu, i da se u drzavama Latinske Amerike obrazuju i podrzavaju
nenarodni rezimi, povezani sa kapitalom SAD. U tom periodu pocinje i americka ekspanzija na Dalekom
istoku; 1844, SAD su naterale Kinu da potpise neravnopravan trgovinski ugovor, a zatim su sa evropskim
kapitalistickim silama ucestvovale u gusenju kineskog seljackog ustanka, Tajpina, 1851-61; istovremeno
su ultimatumom naterale feudalni Japan da otvori nekoliko luka za potrebe americke trgovine.
Kapitalisticki razvitak imao je za posledicu i povecanje broja radnika i formiranje radnicke klase; vec 1828.
i 1829, radnici Filadelfije i Bostona osnivaju mesne radnicke organizacije, koje su pod uticajem socijalista-
utopista, ovenista, furijerista i dr.. Ali razvitak kapitalizma i kapitalisticke privrede nije zaostravao samo
klasnu borbu izmedju rada i kapitala nego je povecavao i drustveno-ekonomske suprotnosti izmedju
Severa i Juga: Sever je sve izrazitije bio industrijski, farmerski i radnicki, sa veleposednickom plantaskom
privredom, zasnovanom na radu crnih robova, bivao sve zaostaliji; uz to je crnacko ropstvo na Jugu sve
vise smetalo industrijskoj burzoaziji Severa, koja nije imala dovoljno slobodne radne snage za industriju.
Tako se crnacko ropstvo postepeno pretvorilo u osnovnu kocnicu daljeg industrijskog razvitka SAD, pa su
se na Severu sve upornije isticali zahtevi za oslobodjenje crnaca, a pocetkom 30-ih godina XIX veka
osnivaju se i prva drustva abolicionista; postepeno svi drustveni slojevi severa (burzoazija, farmeri,
radnistvo) postaju abolicionisticki. Problem oslobadjanja crnaca postaje osnovni politicki problem SAD,
pa se u vezi sa njim formiraju i dve velike politicke stranke: Republikanska (abolicionisticka) kao stranka
industrijskog Severa, i Demokratska (antiabolicionisticka) kao stranka robovlasnickog Juga. Dolazi do
prvih ustanaka u korist crnaca: ustanak crnca Nata Tarnera 1831, ustanak abolicioniste Dzordza Brauna
1859, zatim do oruzanih sukoba u Kanzasu i Nebraski 1854-56. i do borbe na izborima izmedju dveju
velikih stranaka. Republikanska stranka sa abolicionistickim programom pobedila je najpre na izborima za
Kongres 1855, zatim na predsednickim izborima 1860, kad je za predsednika izabran Abraham Linkoln
(predsednik 1861-65); na to je 11 juznih robovlasnickih drzava proglasilo otcepljenje i obrazovalo
posebnu konfederaciju, sto Sever nije priznao, nego je protiv pobunjenog Juga poveo rat, cime su SAD
usle u 4-godisnji period gradjanskog rata 1861-65.

Mada je Sever bio ekonomski jaci i gusce naseljen od Juga, 22 miliona prema 9 miliona stanovnika, on je
u prvom periodu rata 1861-62. trpeo poraze, jer je njegova industrijska burzoazija dugo oklevala da
pristupi revolucionarnim metodama borbe I resavanju gorecih pitanja na revolucionaran nacin; tek od
sredine 1862, kad je vlada Severa pocela donositi znacajnije revolucionarne odluke: opsta mobilizacija,
Homstedski akt o raspodeli slobodne zemlje na Zapadu, Zakon o oslobodjenju crnaca od ropstva,
primanje crnaca u vojsku, Sever je poceo pobedjivati. Farmeri, radnici I evropski doseljenici sa
odusevljenjem su stupili u armiju Severa; radnici su cak formirali I posebne pukove, birajuci kadkad I
vojne komandante (jedan od njih bio je nemacki komunista Vajdemajer). Generali Grant I Serman su
tokom 1864. i 1865. Zadali dlucujuce udarce armiji Juga I naterali njegovog glavnog komandanta generala
Lija da sa 80000 vojnika polozi oruzje u aprilu 1865, cime je gradjanski rat bio zavrsen.

Gradjanski rat je resio dva osnovna pitanja: agrarno (Homstedski akt od 1862. o raspodeli zemlje na
Zapadu) I crnacko (proklamacija o oslobodjenju crnaca od 1863), pa je tako gradjanski rat za SAD imao I
karakter burzoasko-demokratske revolucije koja je u stvari bila produzenje revolucionarnog preobrazaja
iz vremena borbe za nezavisnost. Sve to je imalo I krupnih privrednih posledica: ubrzalo se naseljavanje
Zapada, osvajali se novi prostori obradive zemlje I prosirivalo unutrasnje trziste, sto je dovelo do jos
brzeg industrijskog razvitka. Ipak, preobrazaj na drustvenom planu nije bio potpun; npr. Crnci su dobili
slobodu ali ne I zemlju, pa je vecina I dalje morala raditi pod poluropskim uslovima kod svojih bivsih
gospodara; uz to su bivsi robovlasnici u juznim drzavama donosili specijalne anticrnacke zakone, tzv. "crni
kodeksi", koji su na zaobilazan nacin lisavali crnce gradjanskih I politickih prava. Na Jugu je ponikla I
anticrnacka teroristicka organizacija Kju Kluks Klan da bi se nad crncima vrsila razna nasilja; da bi sprecio
takve pojave, Kongres je 1867. doneo niz zakona o "restituciji Juga" po kojima je na Jugu zaveden rezim
vojne diktature; izvrsena je cak I revizija ustava 1870. Da bi se unela odredba kojom se zabranjuje
suzavanje gradjanskih I politickih prava "pod vidom rase, boje koze ili ranijeg ropskog polozaja"; crnci su
iste godine dobili I pravo glasa. Rezim vojne diktature zaveden radi zastite crnaca prestao je 1877. Posle
gradjanskog rata, SAD su u periodu domonopolistickog kapitalizma (do kraja XIX veka) dozivele jos veci
privredno industrijski polet. Ogromna prirodna bogatstva (ugalj, gvozdje, bakar,drvo, nafta) I sve veci
priliv evropskih doseljenika (od 1865 do 1940. Doselilo se iz Evrope oko 30 miliona ljudi) samo su ubrzali
taj razvitak; uz to je uvozen I evropski kapital. Od svih privrednih grana, najbrze se razvijala industrija,
ukljucujuci pored podizanja fabrika I gradjenje transkontinentalnih zeleznickih pruga. Stalan nedostatak
radne snage, posto su se evropski doseljenici zbog mnogo slobodne zemlje brzo pretvarali u farmere,
terao je americke kapitaliste da usavrsavaju tehniku; to je dovelo do usavrsavanja niza novih tehnickih
pronalazaka: Edisonov pronalazak elektricne lampe 1879. I izgradnja prve elektricne centrale 1880;Belov
pronalazak telefona; usavrsavanje motora sa unutrasnjim sagorevanjem I pojava Fordovog automobila
1893, idr. U to doba postoji I prilicna koncentracija proizvodnje I kapitala, pa vec tada u svetu postaju
poznati americki industrijsko-finansijski magnati kao Vanderbild, Karnegi, Morgan, Rokfeler I dr.. ;
Osnivaju se I prve monopolisticke kompanije, od kojih se rano istice Rokfelerov "Standard Oil" osnovan
1870 (vec 1879. Kontrolisao 90% produkcije nafte u SAD). Pomognuta snaznom industrijom, koja joj je
davala razne poljoprivredne masine, poljoprivreda je toliko napredovala da su se povrsine obradive
zemlje povecale od 1865. Do kraja XIX veka cetiri puta, pa su tako SAD postale glavni izvoznik zitarica, u
prvom redu za Evropu. Opsti bilans uspona bio je da su SAD 1894. U industriji pretekle sve evropske
zemlje, pa I Veliku Britaniju, I postale prva industrijska zemlja sveta.

U tom periodu uspona, na vlasti je gotovo neprekidno Republikanska stranka, dok je Demokratska
stranka bila samo u dva maha; ranije razlike izmedju Republikanske I Demokratske stranke uglavnom se
gube u tom periodu, I obe podjednako postaju eksponenti krupnog kapitala. Industrijski I pjoprivredni
razvitak stalno je uvecavao broj radnika I farmera, pa dolazi I do snazenja radnickog I farmerskog pokreta;
odmah posle gradjanskog rata javlja se niz radnickih I socijalistickih organizacija: "Nacionalni radnicki
savez", osnovan 1866 (vodja Silvis), u cijem je programu borba za osmocasovni radni dan; prve sekcije
Prve Internacionale 1867; pokusaj 1868. Da se osnuje Radnicka partija (obnovljena 1876. Kao
Socijalisticka radnicka partija pod vodjstvom nemackog socijaliste F.A. Zorgea). Organizovani strajkacki
pokret javlja se nesto docnije, a zacetke ima u velikom strajku pensilvanskih rudara 1874-75. Sindikalni
pokret takodje se razvija I organizuje; pocinje osnivanjem sindikalne federacije americkih radnika pod
imenom "Vitezi rada"; kasnije se formira federacija sindikata pod nazivom Americka federacija rada,
osnovana 1881, vodja S. Gompers. Javljaju se I prve farmerske organizacije kao npr. Populist Party,
Grange party, Greenback party, osnovana 70-ih godina XIX veka, docnije ce se povezati sa nekim
radnickim organizacijama I nazvati Radnicka partija Grinbeka (od 1878.). tokom 80-ih I 90-ih godina XIX
veka dolazi do brojnih strajkova: pensilvanskih rudara 1885, zeleznicara 1886, pensilvanskih metalaca
1892, radnika Pulmanovih zavoda za izradu vagona 1894, I do zestokih radnickih demonstracija u borbi za
osmocasovni radni dan. Krajem aprila I pocetkom maja 1886, strajk radnika u Cikagu postao je gotovo
opsti; bio je pracen opstim radnickim demonstracijama, pa je od 1. Do 4. Maja u sukobu izmedju radnika
I policije poginulo I ranjeno vise cikaskih radnika; borba americkih radnika za osmocasovni radni dan
nastavljena je, I znatno je uticala na jacanje klasne svesti evropskog proleterijata. U vezi sa ovim
dogadjajima, Osnivacki kongres druge Internacionale u Parizu 1889, da bi ovekovecio borbrnost cikaskog
proleterijata, proglasio je 1. Maj za praznik medjunarodne solidarnosti I proleterijata. I pored ovih
uspeha, Socijalisticka radnicka partija nije mogla postati ni masovna ni borbena radnicka partija, dok se
Americka federacija rada postepeno pretvorila u oportunisticku sindikalnu organizaciju koja kolaborira s
kapitalistima I opire se osnivanju masovne politicke partije proleterijata.

Kapitalizam u SAD usao je krajem 19. Veka u monopolisticki stadijum ili stadijum imperijalizma; proces
koncentracije kapitala, zapocet jos u premonopolistickom periodu, tekao je tako brezo da su se SAD
pocetkom XX veka pretvorile u klasicnu zemlju trustova I monopola; pored dominacije u proizvodnji
metalurgije I nafte, oni su umnogom ovladali I drugim privrednim granama: zeleznicki transport,
brodogradilista, gasne I elektricne centrale, rudnici I dr. Razvoj trustova bio je pracen snazenjem krupnih
banaka toliko da su pocetkom XX veka dve najkrupnije grupe banaka, pod kontrolom Rokfelera I
Morgana, raspolagale kapitalom od nekoliko milijardi dolara. U takvim uslovima sve vise je rastao I uticaj
monopola na politicki zivot zemlje; monopoli I finansijska oligarhija suvereno su odredjivali unutrasnju
politiku zemlje, tako da su I Republikanska (predsednistvo Teodora Ruzvelta 1901-09. I Vilijama Tafta !
909-13) I Demokratska stranka (predsednistvo Vudrou Vilsona 1913-21) bile pod njihovim snaznim
uticajem. U vezi s takvim razvojem, a pod uticajem monopola, SAD pocinju krajem XIX veka voditi
ekspanzionisticku imperijalisticku spoljnu politiku, I to najpre na americkom kontinentu; americki kapital
nastojao je pre svega da sto temeljnije podcini zemlje Latinske Amerike raznim oblicima diplomatskog
pritiska, organizovanjem vojnih pobuna, pa cak I otvorenom vojnom intervencijom; mnoge latinsko-
americke zemlje, narocito u Srednjoj Americi, pale su I u ekonomsku I politicku zavisnost od SAD.

Ekspanzionizam SAD poceo je krajem XIX veka da prelazi granice americkog kontinenta; vec 1889, SAD su
dosle do prve vanamericke kolonije: ostrvske grupe Samoa (sporazum izmedju SAD, Velike Britanije I
Nemacke), a 1893. Na podsticaj ekspanzionista izvrsen je prevrat na Havajskim ostrvima, zbacena
monarhija I proglasena republika pod protektoratom SAD, sto je bio samo uvod ka potpunom pripajanju
ostrva 1898; otad Havajska ostrva postaju glavna vojno-pomorska baza SAD na Tihom okeanu. Koristeci
ustanak protiv Spanije na Kubi, vlada predsednika Vilijema Mak Kinlija objavila je Spaniji rat1898. Da bi
dosla do njenih poseda u Srednjoj Americi I istocnoj Aziji;Zahvaljujuci ogromnoj vojno-tehnickoj
nadmocnosti, SAD su za nepuna tri meseca unistile spansku flotu kod Manile I Santjaga I dobile rat. Po
mirovnom ugovoru u Parizu krajem 1898, spanija je morala ustupiti ostrva Filipine, Portoriko I Guam, I
odreci se svih prava na Kubu, kojoj je tada priznata nezavisnost, ali ona je vec od samog pocetka bila
ugrozena pritiskom americkih monopola (ovladali su celokupnom proizvodnjom secera na Kubi, kao
najvaznijom privrednom granom), I u dva maha cak I direktnom vojnom okupacijom od SAD (1899-1902.
I 1906-09); potcinivsi Kubu svojoj spoljnoj politici, SAD su najzad potpuno obezbedile dominaciju u
Meksickom zalivu I Karipskom moru. Da bi dosle u posed panamskog zemljouza koji je tada pripadao
Kolumbiji, a kroz koji je trebalo prokopati tzv. Panamski kanal, SAD su pokusavale da kupe zonu zemljouza
od Kolumbije; posto nisu uspele, 1903. su organizovale pobunu na Panamskom zemljouzu I
demonstracijama svoje flote naterale Kolumbiju da prizna "nezavisnost " novoproklamovane Panamske
republike, posle cega su SAD sklopile s Panamom ugovor koji im daje pravo na prokopavanje Panamskog
kanala (dovrsen 1914) I na kontrolu I vojnicko posedovanje kanalske zone. SAD su nastojale da prosire
svoj uticaj I na dalekom istoku. Osvajanjem Filipinskih ostrva, strategijski su se primakle Kini I otad vrse
sve jaci pritisak I na Kinu I na evropske kolonijalne sile koje su jos od ranije imale interesne sfere u Kini.
Vec od 1899. U pogledu trgovine s Kinom postavljaju zahtev da se prizna "princip otvorenih vrata" kako
bi u rezimu slobodne trgovine prodro u Kinu americki kapital; sa evropskim silama ucestvovale su i SAD u
gusenju bokserskog ustanka 1899-1901, prvog antikolonijalnog ustanka kineskog naroda.

Porast snage trustova I monopola doveo je do pojacane eksploatacije radnika I farmera I do pogorsanja
polozaja sitne burzoazije, pa se vec krajem XIX veka u SAD javlja veliki pokret protiv trustova, pracen
strajkovima I demonstracijama; pod pritiskom javnosti 1890. Proklamovan je tzv. Sermanov zakon kojim
se I samo postojanje trustova proglasava protivustavnim. Sermanov zakon nije sprecio snazenje trustova,
pa je pokret protiv njih postajao sve jaci; da bi umirio javno mnenje, T. Ruzvelt je izveo neke trustove
pred sud. U to vreme, radnicki pokret ponovo snazi; strajkacki pokret 1905 – 14. Zahvata sve industrijske
grane I obuhvata milione radnika; uspeha ipak nije bilo, jer su kapitalisti I vlada mnoge strajkove uspesno
razbijali strajkbrejkerima; neki strajkovi guseni su I upotrebom vojne sile. I politicka organizovanost
americkog radnistva dobila je nove oblike; 1901. Organizovana je Socijalisticka partija. Njen kandidat
Judzin Debs na predsednickim izborima 1912. I 1920. Dobio je oko milion glasova. Posto su sindikati
Americke federacije rada obuhvatali samo visokokvalifikovane radnike, 1905. je stvorena federacija
sindikata polukvalifikovanih I nekvalifikovanih radnika pod imenom Industrijski radnici sveta. Oni su jos
od samog pocetka usvojili sindikalno-anarhisticki program; ali je organizacija sprovela nekoliko borbenih I
znacajnih strajkova nekvalifikovanih radnika, od ojih vecina nije uspela. Osnovna slabost sastojala se u
apoliticnom stavu I neshvatanju znacaja permanentne I konsolidovane sindikalne organizacije; naime,
zahvaljujuci izbornim obecanjima (borba protiv trustova, demokratskiji izbor senatora) na izborima 1912.
pobedila je Demokratska stranka I za predsednika izabran Vudro Vilson; on nije dirao u moc trustova,
nego je sproveo samo neke manje reforme: smanjenje carina na uvoz robe, nov nacin biranja senatora.

Za Vilsonove vlade, SAD su usle u I svetski rat; iako su najpre bile van svetskog sukoba, monopoli od
samog pocetka I svetskog rata preuzimaju ulogu liferanta ratnog materijala I namirnica zaracenim
stranama, narocito Antanti; krajem 1915, sve drzave Antante bile su duznici SAD, pa one vec pocetkom
1916. Postaju toliko zainteresovane za ishod rata da su date I prve izjave vodecih licnosti da SAD ne mogu
dozvoliti poraz saveznika; najzad su SAD koristeci kao povod bezobziran podmornicki rat koji je zapocela
Nemacka usle u rat na strani Antante 6.IV 1917. Rat je doneo nevidjene profite monopolima, ali se
pogorsao polozaj americkih radnika jer je doneo skupocu, a time I pad realne radnicke nadnice; radnici su
reagovali strajkovima, kojih je samo u 1917. Bilo oko 4 400; neki od strajkova dobijali su I politicki
karakter, jer su strajkaci istupali protiv rata. Da bi suzbila radnicki pokret, Vilsonova vlada donela je juna
1917. Zakon o strajkovima po kojem se svako istupanje radnika protiv rata smatra izdajom drzave; na
osnovu Zakona uhapseni su Judzin Debs i Bil Hejvud, tadasnji najborbeniji predstavnici americkog
radnickog pokreta. SAD su rat koristile I kao priliku da jos vise prosire uticaj u zemljama Latinske Amerike;
u nekima od njih dolazilo je tokom rata I u prvim godinama posle njega i do otvorene oruzane
intervencije SAD; u Meksiku 1914. i 1916-17, na Kubi 1917-22, a negde cak I do dugorocne vojne
okupacije, npr. Nikaragva 1912-33, Haiti 1915-33, Dominikanska republika 1916-24. Ucesce SAD u I
svetskom ratu bilo je od svetsko-istorijskog znacaja I po ishod rata I po posledicama koje su nastupile;
snaznom ratnom tehnikom I mnogobrojnim ljudstvom (tenkovi, artiljerija, 5 miliona americkih vojnika u
Evropi), SAD su znatno doprinele pobedi Saveznika i relativno brzom okoncanju rata. Dok je rat u Evropi
doneo teske zrtve i opustosenu privredu, SAD I njenim monopolima doneo je nova bogatstva; privreda i
narocito industrija jos vise su se razvile, dok se spoljna trgovina u odnosu na stanje pre rata uvecala cetiri
puta; uz to je tokom rata najveci deo evropskog zlata presao u trezore americkih banaka, pa je
opustosena Evropa od nekadasnjeg kreditora postala duznik SAD: evropske drzave dugovale su im posle
rata oko 10 milijardi dolara. Otad SAD postaju I finansijski centar sveta, otimajuci finansijsko prvenstvo u
svetu Velikoj Britaniji, kao sto su joj krajem XIX veka otele industrijsko prvenstvo; vise od polovine
svetskih rezervi zlata nalazi se otad u SAD. Razume se da je cela ova koncentracija svetskih bogatstava u
SAD obogatila u prvom redu americke monopole, sto se najbolje vidi iz toga da se koncentracija kapitala
u SAD posle rata toliko povecala da je 1% stanovnika drzao u rukama 50% svih bogatstava SAD. Posle
rata, nastojale su da privredno-finansijsku snagu pretvore u svetsku politicku moc, pa u tom cilju znatno
jace ucestvuju u svetskim zbivanjima nego ranije; u odnosu na Evropu, SAD su nastojale da jos tokom
rata sprece neke osvajacke planove Antante, radi cega je Vilson 1917. objavio "14 Vilsonovih tacaka".
SAD su odmah posle rata nastojale da se izgradi sistem posleratne bezbednosti koji se ne bi zasnivao na
velikom preimucstvu evropskih pobednika (Francuska I Engleska), sto bi omogucilo jaci politicki uticaj
SAD u Evropi. Vilson je uspeo da u Versajski ugovor ukljuci i ustav Lige naroda u nadi da ce liga korisno
posluziti ciljevima americke politike u Evropi; ali kad se ispostavilo da Versajski ugovor zasniva u zapadnoj
I srednjoj Evropi dominaciju Francuske I Engleske, SAD su se iznenada povukle: odbile su da ratifikuju
Versajski ugovor i nikad nisu postale clan Lige naroda. SAD su ipak uspele da na dalekom istoku postignu
znatno prosirenje uticaja: na Vasingtonskoj konferenciji 1921-22. Uspele su da od svih ostalih sila
izdejstvuju priznanje "principa otvorenih vrata" u odnosu na Kinu, sto je znacilo da ce Kina vremenom
nuzno doci pod dominantan uticaj SAD cija su industrija I trgovina bile kadre da odstrane svaku ozbiljnu
konkurenciju drugih kapitalistickih sila. Kao velika kapitalisticka sila, i SAD su bile zabrinute pobedom
socijalisticke revolucije u Rusiji, pa su I ucestvovale u vojnoj intervenciji i pomaganju kontrarevolucije,
saljuci trupe I ratni materijal interventima I belogardejcima. Novoosnovana KP SAD (osnovana 1919), ciji
je lider postao Rutenberg , razvila je zivu agitaciju protiv intervencije; najpre je doslo do strajkova I
demonstracija protiv intervencije, zatim su progresivni elementi osnovali "Ligu prijatelja Sovjetske Rusije"
koja je pristupila skupljanju potpisa protiv intervencije, kao I mnoge komitete tzv. "Sebi ruke od Rusije";
vlada SAD morala je najzad obustaviti intervenciju i 1920. Povuci svoje trupe iz Rusije. Medjutim u SAD
dolazi do prvih vecih hapsenja komunista da bi se suzbila revolucionarna aktivnost proleterijata; prelaz
od ratne na mirnodopsku privredu izazvao je tesku privrednu krizu pracenu porastom nezaposlenih, ciji
je broj vec 1921. Iznosio 5,5 miliona.Strajkovi I revolucionarna istupanja radnika nastavili su se, a vlade
predsednika V. Hardinga (predsednik 1921-23) i K. Kulidza (predsednik 1923-28) pristupile su raznim
represivnim merama za gusenje radnickog pokreta; jedna od njih bila je I izvodjenje na sud sindikalnih
rukovodilaca Sakoa i Vincetija , koji su, na osnovu sasvim nesigurnih optuzbi, osudjeni na smrt I
pogubljeni, i pored protesta cele napredne americke I svetske javnosti.

Kao svetski bankar, SAD su posle prvog svetskog rata pojacale izvoz kapitala; od evropskih zemalja,
americki kapital je najvise uvozila Nemacka, a od vanevropskih Kina; vec tokom 1923-24. Kapital
investitora u obnovu nemacke privrede bio je nekoliko milijardi zlatnih maraka; nemacka privreda,
narocito industrija, brzo je ponovo dosla do uspona, sto je u tadasnjim drustveno-politickim uslovima
znacilo stvaranje materijalne baze za obnovu nemackog kapitalizma I militarizma. Uspon Nemacke, SAD
su pomagale I drugim merama: na pritisak americke diplomatije, evropski pobednoci iz I svetskog rata
morali su pristati na znatno smanjenje nemackih reparacija (ratnog duga), najpre po tzv. Dozovom
(1924), a zatim po tzv. Jangovom planu (1929), tako da se ukupna suma nemackih ratnih reparacija
smanjila sa 132 milijarde zlatnih maraka po Versajskom ugovoru na 2,5 milijarde po Jangovom planu;
tako su SAD politikom u Evropi znatno doprinele najpre obnovi nemackog militarizma, zatim I pojavi
hitlerizma, sto svakako nije bila direktna namera vladajucih krugova SAD. Posle republikanca Kulidza, za
predsednika je dosao republikanac H. Huver ( predsednik 1929-32), koji je dosao na vlast obecavajuci
"prosperitet", ali je bas za njegove vlade, kapitalisticki svet potresla svetska ekonomska kriza 1929-33;
ona je najvise pogodila SAD, koje su tada koncentrisale polovinu proizvodnje kapitalistickog sveta. Kriza je
pogodila industriju, poljoprivredu, trgovinu I kreditni sistem; mnoge fabrike obustavljaju rad, a broj
nezaposlenih tako se uvecao da je 1932. dostigao 15 miliona. Iz svega toga je rezultirao I pad realnih
prihoda, I to kod radnika na 60%, kod farmera na 59% u odnosu na stanje pre izbijanja krize. Kriza je
zaostrila klasnu borbu , pa je doslo do pokreta nezaposlenih koji se ispoljavao u ostrim demonstracijama,
narocito 1930, "pohodima gladnih" na Vasington 1931-32. I u pohodu vojnih veterana na Vasington
1932; svi ovi pokreti bili su manje vise rastureni upotrebom vojne sile; sem pruzanja pomoci monopolima
da bi ih sacuvala od kraha, sama Huverova vlada nije preduzimala nista ozbiljnije za suzbijanje krize.

Takve mere preduzeo je novi predsednik Franklin Ruzvelt (predsednik 1933-45); oslanjajuci se na
progresivniji deo burzoazije koja je zaplasena krizom resila da popusti, on je zaveo tzv. "Novi kurs" ili "Nju
dil" ciji je smisao bio da se putem raznih zakona I uredaba prebrodi kriza, uglavnom uz jacanje drzavnog
kapitalizma I davanje nekih ustupaka sirokim radnim masama; osnov novog kursa cinila su dva zakona:
"Akt o uspostavljanju nacionalne industrije" i "Akt o regulisanju sustema poljoprivrede". Prvim zakonom
proglaseno je pravo drzave da regulise rad industrije: nivo proizvodnje, cene, raspodelu trzista, radno
vreme, minimalne radnicke nadnice, a drugim da regulise cene poljoprivrednih proizvoda , tj. Davanje
premije farmerima za smanjenje setvenih povrsina i garantovanje odredjenog nivoa cena njihovih
proizvoda, uz to je tzv. Vagnerovim zakonom iz 1935. Priznato radnicima pravo na sklapanje kolektivnih
ugovora s poslodavcima, a drzavi dato pravo arbitraze radi sprecavanja strajkova. Primenjujuci "Novi
kurs", vlada je uspela da smanji privrednu depresiju, a time I broj nezaposlenih; cim je to postignuto,
Vrhovni sud SAD pod uticajem konzervativnih elemenata proglasio je neke osnovne zakone "Novog
kursa" za protivustavne. Za vreme prvog Ruzveltovog predsednistva 1933-37. Promenila se delimicno I
spoljna politika SAD. To se odrazilo u uspostavljanju diplomatskih odnosa izmedju SAD I SSSR 1933;
promena se odrazila I u smanjenom ekonomskom I politickom pritisku na zemlje Latinske Amerike. U tom
periodu odrzan je IX kongres KP SAD (1936), dosta znacajan jer je pozivao na organizovanje jedinstvenog
demokratskog fronta protiv fasizma I ratne opasnosti; ipak, tada nije doslo do izrazite antifasisticke
orijentacije spoljne politike; umesto toga, mocne kapitalisticke korporacije uspele su da vladu orijentisu
ka "neutralnoj" spoljnoj politici, ciji je rezultat bio donosenje Zakona o neutralnosti 1935. Kojim se
zabranjuje prodaja oruzja "bilo kojoj ratujucij strani u bilo kom ratu"; ta politika je pre svega pogodila
republikansku Spaniju, koja se branila od unutrasnje I spoljne fasisticke najezde, gradjanski rat 1936-39,
jer je ona proglasena "zaracenom stranom".

Tek kad je poceo II svetski rat 1939, vlada SAD je uvidela pogresnost takve politike, pa je Kongres u
novembru 1939. revidirao Zakon o neutralnosti I dopustio prodaju oruzja zaracenim stranama (kes end
keri), sto je prakticno znacilo Velikoj Britaniji I Francuskoj; time je zapocela antifasisticka orijentacija SAD.
Uvidjajuci sve vise opasnost od fasizma, SAD su septembra 1940. donele Zakon o opstoj vojnoj obavezi a
marta 1941. Zakon o zakon o zajmu I najmu oruzja i drugog materijala za potrebe antihitlerovske
koalicije. Posle napada hitlerovske Nemacke na SSSR 22. VI 1941, zakon je prosiren I na SSSR; predsednik
SAD I predsednik vlade Velike Britanije potpisali su 14. VIII 1941. Atlansku povelju, prvi nacrt ciljeva
borbe protiv hitlerovske koalicije. Tako su SAD jos pre otvorenog stupanja u rat prakticno stupile u vojni
savez sa antihitlerovskom koalicijom I postale njen clan, sto je bilo veoma znacajno za pobedu nad
fasizmom. 1941, kad ih je napao Japan (napad bez objave rata na americku luku Perl Harbur na
Havajima), SAD su usle u rat, posle cega su tokom 1941-42. Objavile rat svim drzavama hitlerovske
koalicije sem Finskoj. SAD su u pocetnim mesecima rata morale da se povlace pred japanskom ofanzivom
(zapadni Pacifik), ali su ubrzo uvecale ratni potencijal u naoruzanju i ljudstvu, pa su krajem 1942. imale
pod oruzjem 4 miliona ljudi; zato su vec novembra 1942. Mogle prebaciti znatne vojne snage u severnu
Afriku, potom ucestvovati u ofanzivnim operacijama na raznim frontovima: 1943. oruzane snage SAD
imale su odlucujucu ulogu u saveznickom iskrcavanju u Italiji, a juna 1944. u otvaranju tzv. Drugog fronta.
Ofanzivnim operacijama protiv Japana zapocetim 1943, SAD su od Japana preotele Marijanska I
Marsalska ostrva 1944, Filipine I ostrvo Okinavu 1945. Po kapitulaciji Nemacke, putem Potsdamske
deklaracije od 25. VII 1945, Saveznici su pozvali Japan na bezuslovnu kapitulaciju. Kad je on to odbio, SAD
su bacile atomsku bombu na gradove Hirosimu 5. VIII 1945. i Nagasaki 9.VIII 1945. Japan je kapitulirao 2.
IX 1945, cime je II svetski rat zavrsen. SAD su tokom rata aktivno ucestvovale na konferencijama triju sila
antihitlerovske koalicije (SAD, Velika Britanija, SSSR): u Teheranu 28. XI – 1. XII 1943, u Jalti na Krimu
februara 1945, u Potsdamu 17. VII – 2. VIII 1945, na kojima su donete vazne odluke u pogledu vodjenja
rata I posleratnog uredjenja sveta, npr. Osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija. Tokom drugog svetskog
rata, SAD su jedine od zaracenih zemalja bile posedjene ratnih razaranja I velikih ljudskih zrtava (292 000
poginulih), pa su u okviru svojih ratnih napora, koristeci ionako veliku sirovinsku I industrijsku bazu,
uspele da uvecaju industriju za preko 40%; to je bilo veoma vazno za ishod rata I za posleratnu obnovu
velikog broja zemalja kojima su SAD pruzile pomoc. Medjutim porast industrije znacio je istovremeno I
porast bogatstva I moci kapitalistickih monopola, a sve se to moralo odraziti I na unutrasnju I na spoljnju
posleratnu politiku SAD.

Posle smrti predsednika Ruzvelta 12.IV 1945, predsednik je postao dotadasnji podpredsednik Hari
Truman (predsednik 1945-52); za njegove vlade, a pod uticajem kapitalistickih monopola zaplasenih
porastom revolucionarnog pokreta I formiranjem niza socijalistickih zemalja, celokupna unutrasnja I
spoljna politika SAD skrenula je znatno u desno; to se u unutrasnjoj politici najpre odrazilo u donosenju
antiradnickog Taft-Hartlijevog zakona 1947. Kojim se ogranicavaju prava sindikalnih radnickih
organizacija, pre svega pravo na strajk. Ipak broj strajkova u SAD stalno raste; iste godine preduzete su
prve ostrije mere protiv komunista I njihovih simpatizera: izdata je Trumanova naredba "o proveri
lojalnosti drzavnih sluzbenika" koja je u praksi otpustila iz drzavne sluzbe mnoge napredne ljude pod
sumnjom da su komunisti; slicnu aktivnost razvijale su I razne komisije Kongresa, pre svih Komisija za
proucavanje antiamericke delatnosti. Najzad je tokom 1949-50. doslo do mnogih represivnih mera protiv
KP i lica i organizacija koji su joj bliski: 1949. Osudjeno je na zatvor 11 rukovodilaca KP, a 1950. Donet je
tzv. Makaren – Vudov zakon kojim se, narocito kad se uzme u obzir i docniji Hemfri – Batlerov zakon iz
1954, KP prakticno stavlja van zakona. Strah americkih monopola od komunizma odrazio se I u
spoljasnjoj politici SAD, jer se one pocev od 1947. Sve vise angazuju u suzbijanju komunistickog pokreta I
van svojih granica; na osnovu tzv. "Trumanove doktrine" primljene u Kongresu 12. III 1947. SAD su
usvojile nacelo pruzanja pomoci inostranim kapitalistickim vladama za borbu protiv komunizma. Za vlade
predsednika Trumana donet je 1948. i tzv. "Marsalov plan" po kojem se americka pomoc opustosenim I
nerazvijenim zemljama u periodu 1948-52. Delila iskljucivo zemljama s kapitalistickim uredjenjem.
Najzad, celokupna spoljna politika SAD sve se vise orijentisala protiv SSSR, sto je s obzirom na
neelasticnost sovjetske politike u staljinskom periodu moralo dovesti do stvaranja blokova I atmosfere
hladnog rata. Spoljna politika SAD u Aziji dobila je postepeno izrazitu antikinesku orijentaciju: pruzajuci
izdasnu pomoc reakcionarnoj vladi Cang Kaj Seka u vremenu 1946-49 (6 milijardi dolara), SAD su
pokusale da sprece pobedu revolucije u Kini; kad nisu uspele, one su mu kad je porazen omogucile
opstanak na Formozi (Tajvanu) uz intervenciju svoje flote, a zakljucenjem vojnog saveza sa njim pretvorile
ostrvo u svoju ratnu bazu na Dalekom istoku. Takav razvoj dogadjaja zaostrio je dokraja odnose sa SSSR i
NR Kinom; rezultat toga bilo je izbijanje rata u Koreje 1950-53. i krajnja zategnutost svetske
medjunarodne situacije. Radi ciljeva spoljne politike, SAD su izgradile ceo sistem vojnih saveza:
Severnoatlantski pakt – NATO 1949; Manilski pakt – SEATO 1954; Bagdadski pakt 1955. i dr.

Ta politika je pracena pojacanim naoruzanjem I pruzanjem izdasne vojne pomoci americkim saveznicima,
koji za uzvrat dopustaju stacioniranje americkih trupa na svojim teritorijama I izgradnju vojnih baza; tako
su se najvazniji saveznici iz II svetskog rata SAD i SSSR razisli na mnogim pitanjima medjunarodne politike.
Posto je za predsednika dosao Dvajt Ajzenhauer (predsednik 1952-60), pod pritiskom americkog I
svetskog javnog mnjenja cinjeni su I sa americke strane pokusaji za ublazavanje hladnog rata I popustanje
medjunarodne zategnutosti; prvi korak bio je zakljucenje primirja u Koreji jula 1953. Zenevska
konferencija petorice ministara spoljnih poslova SAD, SSSR, Francuske, Velike Britanije, NR Kine dovela je
1954. do privremenog popustanja medjunarodne zategnutosti, jer je uspela da se uspostavi mir u
Indokini I okonca osmogodisnji gradjanski rat u njoj (1946-54). Kad je za predsednika izabran kandidat
Demokratske stranke Dzon Kenedi (predsednik 1960-63, ubijen u Dalasu), ozivele su nade u progresivniju
Ameriku; u unutrasnjoj politici na ekonomskom planu, smanjujuci poreze, Kenedi je omogucio nov porast
industrijske proizvodnje I smanjenje nezaposlenosti, a donosenjem niza zakonskih mera o zastiti
gradjanskih prava nastojao je da ukloni ili barem ublazi rasnu diskriminaciju protiv crnackog stanovnistva;
u spoljnij politici orijentisao se na realniju politiku, ublazujuci ranije ostar kurs prema SSSR i nastojeci da
se neka goruca pitanja spoljne politike resavaju putem pregovora, sto je za ocuvanje svetskog mira bilo
izuzetno znacajno. Odustajuci od politike eventualnog opsteg nuklearnog rata, uglavnom usled uvecane
vojne snage SSSR, SAD se jos u doba Kenedija orijentisu na politiku vodjenja "lokalnih ratova": 1961.
Poceli su vojnu intervenciju protiv oslobodilackih snaga u Juznom Vijetnamu koja ce za vreme
predsednistva Lindona Dzonsona (predsednik od 1964-68), putem sve ostrije ekskalacije ovog rata,
prerasti u bezobzirno bombardovanje teritorija DR Vijetnama i u pravi imperijalisticki rat u Juznom
Vijetnamu, u kome ce biti angazovano preko 550 000 americkih vojnika sa ogromnom ratnom tehnikom.
Agresivna politika SAD, koju su inspirisali krupni monopoli i vojni krugovi Pentagona, izazvala je osudu
celog miroljubivog covecanstva, ukljucujuci I same americke gradjane.

Rat u Vijetnamu, uz angazovanje ogromnih materijalnih I finansiskih sredstava, paralisao je I resavanja

mnogih unutrasnjih problema, a pre svih problem crnaca ciji polozaj postaje sve tezi; stoga je doslo do
oruzanog otpora crnaca u mnogim gradovima SAD, sto je zemlju dovelo na ivicu gradjanskog rata. Uz to
se I saveznici SAD iz NATO pakta sve ostrije ogradjuju od americke agresivne politike, sto je narocito
ispoljila Francuska koja prakticno I nije clan pakta. U agresivnu politiku SAD spadale su I sve ostrija
ekonomska blokada Kube, stavljanje "Organizacije americkih drzava" u sluzbu agresivne politike SAD na
americkom kontinentu i sve ostrije mesanje u zivot zemalja Latinske Amerike, pocev od vojne
intervencije u Dominikanskoj republici 1964. Do stvaranja antigerilskih odreda u tim zemljama,
naoruzanih americkim oruzjem i pod vodjstvom vojnih instruktora SAD. Na predsednickim izborima
1968. Pobedila je Republikanska stranka, a Ricard Nikson postao je 37. predsednik SAD (ponovo izabran
1972). U to vreme doslo je do popustanja zategnutosti u medjunarodnim odnosima: Niksonov put u NR
Kinu i SSSR, prekid neprijateljstva u Vijetnamu I dr. Pod pritiskom javnog mnenja zbog otkrivenih
nezakonitih postupaka u predizbornoj kampanji (Afera Votergejt) Nikson je prinudjen da 1974. Podnese
ostavku na predsednicki polozaj. Zamenio ga je Dzerald Ford. Na predsednickim izborima 1976.
Pobedjuje kandidat Demokratske partije Dzimi Karter. Postigao je vise vidnih rezultata u spoljnoj politici
(potpisivanje mirovnog ugovora izmedju Egipta I Izraela u Vasingtonu marta 1979, uspostavljanje
diplomatskih odnosa sa NR Kinom I dr.). Krajem 1979opada njegova popularnost, pre svega zbog
energetske krize u zemlji I neuspeha njegove politike prema Iranu. Porazen je od kandidata
Republikanske stranke Ronalda Regana na predsednickim izborima 1980. Za vreme Reganovog mandata
doslo je do pogorsanja medjunarodnih odnosa izmedju SAD I Sovjetskog Saveza. Ponovo je izabran za
predsednika SAD na izborima 1984. godine.

Americki kapitalisti-zavera protiv Evrope (I ostatka sveta…) radi lake zarade

Mnogi laici ce znacajno reci: "Ne verujem u teorije zavere". I ostace pri tome. U "Maloj Prosvetinoj
enciklopediji" iz 1986. godine je napisano: " ZAVERA, po krivicnom zakoniku sporazum izmedju dva ili
vise lica da zajednicki izvrse odredjeno krivicno delo protiv naroda I drzave; I sama predstavlja krivicno
delo udruzivanja protiv naroda I drzave. Zaverama se nazivaju I zajednice ljudi koje su organizovane radi
postizanja drugih zabranjenih ili nemoralnih ciljeva. Cesto im se pribegavalo u istoriji u cilju svrgavanja
rezima, ali su cesto putem zavera izvodili drzavne udare I oni koji su na vlasti, dajuci im zakonsku formu.
Ponekad Im pribegavaju I progresivni elementi u zemljama s nedemokratskim rezimima kad nemaju
drugog nacina da promene rezim I pomognu narodu da dodje do slobode. " Po ovoj definiciji, zavere u
politici I te kako postoje. Najbolji primer za to je zavera protiv nase drzave I naroda, sto ce reci "krivicno
delo udruzivanja protiv naseg naroda I drzave ".Medjutim, postoje i tzv. "cover story" price koje sluze da
se paznja citaoca odvuce od prave istine, pa ovakve naucno-fantasticne svemocne teorije zavere treba
razlikovati od istorijski dokumentovanih pokusaja ili ostvarenja zavera od strane obicnih smrtnika.

Zbog toga, umesto da "a priori" odbijete proucavanje zavera, pogledajte npr. ovaj tekstic cija se puna
verzija na engleskom I bez mojih laickih komentara : ) nalazi na adresi :
http://www.bilderberg.org/bildhist/#The A, sada text:

Britanski akademici su se temom politicke moci bavili cisto filozofski koristeci se nekim marksistickim
apstraktnim terminima – nisu se bavili naucnim, empirijskim proucavanjem delovanja odredjenih
pojedinaca I grupa. Marksizam kaze, naime, da je kapitalisticka klasa uvek podeljena u takmicarske,
konkurentske frakcije, koje ne mogu saradjivati. U Americi je bilo empirijskog proucavanja, pa tako
imamo pisce poput C.Wright Millsa, Noam Chomskyja, W. Domhoffa, Thomas Dyea.. Kada se krene
putem izucavanja postojecih konkretnih interesnih grupa, vidi se da kapitalisti iz raznih zemalja I te kako
saradjuju, udruzuju se u internacionalne (moderno receno: globalne) organizacije, a na stetu
siromasnijih.

Jedna od takvih grupa je I Bilderberski klub. Druge takve grupe su npr: Vece za inostrane odnose (Council
for Foreign Relations – CFR) u Americi, u Britaniji postoji njemu sestrinska organizacija zvana Kraljevski
institut za medjunarodne poslove (Royal Institute of International Affairs, poznat I kao Chatham House),
Trilateralna Komisija, koja pored evropskih I americkih, ukljucuje I japanske predstavnike I mnoge druge..

Posle drugog svetskog rata, ojacali su radnicki pokreti u Evropi I Americi, sto je za tamosnje kapitaliste
predstavljalo opasnost mnogo vecu od spoljasnje "opasnosti od SSSRa". To je bio djavolski tezak problem
za kapitaliste koji su lako mogli da ostanu bez kapitala, pa je trebalo postupiti lukavo, jer su znali da bi
uobicajenim merama represije samo jos vise otezali sami sebi.. Plan je bio sledeci: uloziti ogromne pare u
Evropu, da bi sprecili posleratne socijalne nemire, a u Americi se krvavo obracunati sa predstavnicima
radnistva koji se bore za svoja prava." Opasnost od SSSRa " im je bilo samo puko opravdanje pred svojim
sopstvenim narodom za ono sto rade – pricica za medije. ( Od koga sam bese cuo da su americki djaci
svake nedelje odredjenim danom uvezbavali samozastitu od "moguceg Ruskog atomskog napada" – tako
sto su, posle zvuka sirene – bezali pod klupe !!! )

I, tako je 1948. nastao tzv. Marsalov plan za Evropu, kao sto se danas govori o Marsalovom planu za
Balkan. Plan je nazvan po govoru koga je 5.juna 1947. G. odrzao tadasnji americki drzavni sekretar (titula
koju sada nosi madam Albright) Marshall I u kome on poziva Evropske zemlje da se pridruze planu o
saradnji I ekonomskoj rekonstrukciji, uz eksplicitne uslove za liberalizacijom trzista I porastom
proizvodnje. U sledecih 10 meseci nastali su: Dokument o stranoj pomoci iz 1948 (Foreign Assistance
Act),koji je pak osnovao Agenciju za ekonomsku saradnju (Economic Co-operation Agency-ECA) da bi
upravljala Programom za obnovu Evrope(Europian Recovery Programme – ERP) – drugacije znanom kao
"Marshallova pomoc"- koja je za 16 evropskih zemalja dala 13 biliona \$. Agencija za ekonomsku
saradnju (ECA) se 1951.g. transformisala u Agenciju za uzajamnu bezbednost (Mutual Security Agency –
MSA), a ova je 1954.g. transformisana u Agenciju za operacije po inostranstvu (Foreign Operations
Agency – FOA), 1955. u Agenciju za medjunarodnu kooperaciju (International Co-operation Agency – ICA)
I konacno, 1961.g. u Agenciju za medjunarodni razvoj.

Ali, da se vratimo Marshallovom planu. Iako se u istoriji servira jednostavna pricica da je to velikodusni
plan izvesnog Marshalla (i tacka.), ko zapravo stoji iza ovog plana? Projekat je skovan jos mnogo pre nego
sto je realizovan.. Skovale su ga Grupe za proucavanje rata I mira ( War and Peace Study Groups) daleke
1939. Godine, a to je inace ogranak Rockefellerovog Veca za inostrane poslove (Council on Foreign
Relations – CFR), a Rockefeller, David - to je inace, kako kaze Enciklopedija Britanicca: "Americki bankar I
filantrop-covekoljubac, najmladji od 5 sinova naftasa John Rockefellera,… studirao na Harvardu… I vodi –
izmedju ostalog – Chase Manhattan Banku." 6.decembra 1939. `Rokfelerova fondacija` dodelila je Vecu
oko 50 000\$ za finansiranje prve godine projekta. Nastalo je ogromno sastancenje ( 362 sastanka I 682
dokumenta!) Jos pre Marshallovog govora – 1946, advokat Charles M. Spofford I David Rockefeller su
izneli predloge studijske grupe CFR-a, nazvane ` Rekonstrukcija u Zapadnoj Evropi `.
Kako je nastao pokt za ujedinjenje Evrope? Za to se jos 8.maja 1946.g. zalagao momak paralizovan od
decje paralize, inace Poljak koji je posle rata prebegao u Britaniju I tamo se ozenio sa cerkom jednog
socijaliste – Joseph Retinger u govoru pri Chatham House-u. U tom govoru on je skicirao plan za
federalnu Evropu u kojoj bi se drzave odrekle dela suvereniteta. U to vreme on je bio generalni sekretar
Nezavisne lige za Evropsku kooperaciju (Independent League for European Co-operation – ILEC) I
saradjivao je sa kasnije istaknutim clanovima Bilderberskog kluba. Kao rezultat te saradnje, 1942-3g
rodjena je Benelux carinska unija, neka vrsta prototipa buduceg zajednickog trzista.

Posle ovog govora, Retinger je bio pozvan u Ameriku, gde mu je od strane tamosnjih politicara-
industrijalaca data puna podrska I pomoc.. Sta mislite, sto? Tako je, 1948 g. osnovan Evropski pokret
(European Movement) na osnivackom kongresu u Hagu, koji je primao znacajne priloge iz tajnih fondova
americke vlade a takodje I od pojedinaca iz Americkog komiteta za ujedinjenu Evropu (American
Committee for a United Europe – ACUE). Od Evropskog pokreta je kasnije nastao Savet evrope.(Council of
Europe) Inace, americko finansiranje Evropskog pokreta se, posle 1952.god prosirilo - najvecim delom na
Kampanju Evropske omladine (Europian Youth Capaign), koju je inicirao momak zvani John McCloy, cija
biografija personifikuje Atlansku vladajucu klasu u celini: skromnog porekla, postao je preko kontakata na
Harvardu (oo, pa tu je studirao I Rokfeler, Clinton, I verovatno mnoge znacajne face sa oba kontinenta –
savrseno mesto za mladalacko kovanje zavera!) postao sekretar Ministra rata 1941-1945 i prvi predsednik
Svetske banke (World Bank – IBRD), koju je skrojio tako da odgovara interesima Wall Streeta; a onda I
americki visoki komisionar za Nemacku 1949-52, da bi 1953g postao direktor kako Chase Manhattan
Banke tako I Ford Fondacije. Bio je takodje aktivni clan Bilderberg grupe i predsedavajuci Veca za
inostrane poslove.

Sto se tice Americkog komiteta za ujedinjenu Evropu (ASCUE), njegov predsednik je bio za William
Donovan (inace za vreme rata sef pretece CIE –OSS), a podpredsednik Allen Dulles (koji je bio vodeca
figura u Grupi za proucavanje rata I mira pri Vecu za inostrane poslove (CFR) To su zacetci Evropske unije,
a zakljucak je da su je Amerikanci osnovali da bi od nje imali ekonomsku korist. A kako je nastala
Bilderberg Grupa? O tome koliki je njen znacaj za stvaranje `zajednickog evropskog trzista` govore I reci
George McGheeja, bivseg americkog ambasadora u Zapadnoj Nemackoj: "Rimski ugovor 1957, kojim je
stvoreno Zajednicko trziste, je dete sastanaka Bilderberga"

Inace, ime `Bilderberg` potice od imena hotela koji je vlasnistvo Princa Bernarda od Holandije (zapamtite
ovog tipa! http://www.hic-war.8m.com/rajh.html#bernard) , pored Arnhema u – naravno – Holandiji,
gde je maja 1954g. bio odrzan osnivacki sastanak tog kluba.Inicijativu za prvi sastanak dao je – pogadjajte
– Joseph Retinger, zajedno sa Paul Rijkensom, predsednikom korporacije "Unilever". Inace, to je jedna od
najmocnijih multinacionalnih kompanija u svetu i jedna od vodecih evropskih kapitalistickih kompanija -
proizvode margarin, sapune,kozmetiku…. To je inace binacionalna kompanija – AngloHolandska. Sled
dogadjaja koji je predhodio zakazivanju prve konferencije Bilderberga je bio sledeci: Princ Bernard je
otisao u Ameriku 1952.godine da obidje svog starog prijatelja Walter Bedell Smitha, tada direktora
nedavno formirane CIA-e. Smith je prepustio organizaciju Charles D. Jacksonu ( savetniku americkog
predsednika za vodjenje psiholoskog rata), a ovaj je postavio John S. Colemana (predsednika Burroughts
Korporacije – prvi su prodavali kalkulatore, sada prodaju bankarske kompjuterske sisteme.., i clan
Komiteta za nacionalnu trgovinsku politiku (Comitee for a National Trade Policy), koji je za uzvrat postao
americki predsedavajuci Bilderberga. Charles Jackson je bio predsednik Komiteta za slobodnu Evropu
(Comitee for a Free Europe) (pretecu Kongresa za kulturne slobode – Congress for Cultural Freedom, CCF
– cije su velike operacije finansiranja I organizovanja antikomunistickih socijaldemokratskih politickih
intelektualaca tek nedavno potpuno dokumentovana; takodje je pokrenuo i Radio Slobodna Evropa u
Nemackoj, koju je CIA finansirala . Jos ranije je bio izdavac Fortune magazina I upravni direktor
Time/Lifea, a za vreme rata je bio zamenik sefa za psiholoski rat za Eisenhowera. U vreme Bernhardove
posete, radio je sa skupom biznismena s obe strane Atlantika ..

Retinger, Bernhard I Rijkens su sastavili spisak zvanica na prvu konferenciju Bilderberga. Pozvani su
clanovi evropskih NATO zemalja plus Svedska, ljudi iz Amerike. Ukupno 67 ljudi. Od tada je clanstvo nesto
poraslo, ali je brojnost tzv. Upravnog odbora ostala ista: Stalni predsedavajuci (permanent chair) je bio
princ Bernard od Nizozemske sve do 1774.g. kada je na videlo izasla njegova Lockeed afera ( sto mozda
govori da je nesto zabrljao, pa su ga sutnuli – jer takve slicne, ali jos javnosti nepoznate afere imaju svi
oni, a izbiju u javnost tek ako neko nesto zabrlja ), predsedavajuci za Ameriku, sekretari za Evropu
( Retinger sve do svoje smrti 1960g ) i Ameriku I blagajnik. Svi ostali su bili svake godine pozivani po
potrebi I cesto nisu bili ni svesni pravog znacenja tog skupa, a tamo su bili prisutni da referisu nesto iz
svog domena rada. Inace skup se odrzavao u strogoj tajnosti po raznim mestima, hoteli bi bili rezervisani
I ispraznjeni, doslo bi obezbedjenje I celokupna iznajmljena posluga. Retingera je na mestu sekretara
zamenio posle smrti E. H. van der Beugel, koji je vodio Holandski biro za Marshalov plan a kasnije je
postao predsednik KLM aviotransporta a takodje I Internacionalnog instituta za strategijske studije u
Londonu. Princa Bernarda je posle njegove ostavke nasledio na mestu predsedavajuceg bivsi britanski
premijer Lord Home. Tajnost je potrebna izmedju ostalog I radi slobodnog iznosenja ideja a I skrivanja
prljavog vesa.

Dakle, moje veoma slobodno vidjenje (laicko?) je da je i u stvaranju Bilderberga posao odradili
Amerikanci, mada izgleda da su inicijatori prekoatlantskog priblizavanja Evropljani. Ameri su nasli
pogodne ljude, kao sto su nasa bivsa braca Slovenci takve pogodne ljude nalazili medju direktorima
srpskih preduzeca, pa su im dali ogromne plate, samo da zazmure na negativan ekonomski bilans
sopstvenog poslovanja u korist drugog.. Da je princ Bernard bio samo igracka, pokazuje I to sto su otkrili
aferu kad im je dosadio, pa je pukla bruka. Retinger je kao poljski imigrant u Britaniju takodje mogao
pasti pod milost I nemilost drugih.. Uostalom dokaz je I to da danas Amerika zivi na racun Evrope (pored
racuna `preostalog sveta` ), Evropa nema pravo glasa u NATOu po statutu NATOa, zavisna je od Amerike u
svakom mogucem pogledu. Partnerstvo? – Smesno…Zar evropski kapitalisti jos veruju u to? Osim,
naravno onih potplacenih…Hm… Ta prokleta ` liberalizacija` !!!

Ali dobro, da nastavimo pricu o porobljavanju Evrope.. Stigli smo do price o stvaranju Evropske
zajednice..Rimski ugovor (treaty of Rome) potpisan 25. marta 1957 stvorio je zajednicko trziste (Evropsku
ekonomsku zajednicu – European Economic Community) a njegovi temelji su bili postavljeni u Evropskoj
zajednici za ugalj I celik ( European Coal and Steel Community) osnovanoj 18. aprila 1951. g. na osnovu
Schumanovog Plana(Robert Schuman je bio tada francuski ministar inostranih poslova) od 9.maja 1950.
Nije neverovatno pretpostaviti da put do stvaranja Evropske ekonomske zajednice – EEC vodi preko prvih
pet Bilderberg konferencija: maja 1954 u Oosterbeeku (Holandija), marta 1955 u Barbizonu (Francuska),
septembra iste godine u Garmishu (Nemacka), maja 1956 u Fredensborgu (Danska) I konacno, februara
1957 na ostrvu Sv. Simona (Georgia, SAD); takodje ni da su ovi tajni sastanci imali odlucujucu ulogu u
savladjivanju suprotnim, centrifugalnim tendencijama koje su se ogledale u kolapsu Evropske
odbrambene zajednice (European Defence Community) 1954, Madjarskoj revoluciji I njenom ugusenju I
u fijasku Anglo-Francuske avanture na Suecu 1956 – sto je bio poslednji dasak nezavisnog evropskog
imperijalizma.

Dakle, Evropljani su zapali u ono sto se naziva `protekcionizam`,sto je znacilo priznavanje Americke
hegemonije, koja je ostvarivana putem `liberalizacije`. Itd… Hm, to je bilo to… Ako neko hoce da vidi
originalnu verziju na Engleskom, potpuniju I bez mojih komentara neka skokne na:
http://www.bilderberg.org/bildhist/#The P.S. Nadam se da ste shvatili da sam ja na ovom polju apsolutni
pocetnik, pa ako neko zna vise, nek me ispravi ako sam negde pogresno razumeo ili pogresno protumacio

NATO - prijateljski hegemon (ili: zasto je Amerikancima trbao rat na Kosovu?)

Izvestava Mark Rothschild iz Los Andjelesa, 2 Juna 1999

Trofej pripada pobedniku

Ili: Zasto americki liberali vole rat na Kosovu

Mnogi Amerikanci su s teskom mukom usli u kostac sa geopolitickom realnoscu Kosova. Jedna od
najneobicnijih stvari o ovom ratu je da glavnica podrske za politiku bombardovanja koju predvodi
Klintonova administracija dolazi sa leve strane politickog spektra. Precizno, najvatrenija podrska politici
intervencije dolazi od liberala.Ovo je pomalo iznenadjujuce. Za liberale se cesto pretpostavlja da su
neintervencionisticki raspolozeni i da naginju miroljubivoj, ako ne i pacifistickoj spoljnjoj politici. Kako
moze biti objasnjeno postojanje "proratne levice"?

Kao prvo, zeleo bih da razmotrim paralele izmedju drzanja americkih liberala iz doba hladnog rata i
danasnjih liberala. Skoro pre pola veka SAD su zapocele svoju sporo ali neumoljivo prodiranje u mocvare
Vijetnama. Iako se svi secaju da je upravo liberalna levica konacno ubedila americko javno mnjenje da
napusti Vijetnamsku avanturu, mora se zapamtiti da su isti ti liberali bili zapravo i ideolozi americkog
uplitanja u Vijetnam. (mada je to neugodna cinjenica, moramo se setiti da je Lyndon Johnson bio
sustinski liberal.)

Koji je bio prvi izgovor da bi se opravdala upletenost SAD u Vijetnamu? Prema bivsem ministru odbrane u
Kenedijevoj i Dzonsonovoj administraciji, Robertu S. MekNamari, pocetak umesanosti SAD datira od
odluke da se podrzi ponovna okupacija bivse francuske kolonije Indokine (to je kolonijalisticko ime
Vijetnama) od strane francuskih trupa 1948. Prema Maknamari, ta odluka je bila nedvosmisleno usluga
za uslugu. Francuski uslovi su bili jasni: SAD moraju podrzati francusku reokupaciju Vijetnama ili ce - u
suprotnom - Francuska odbiti da se pridruzi novom evropskom savezu zvanom NATO. SAD su se slozile sa
ovim. Retrospektivno (posle 50 000 poginulih Amerikanaca), mozemo videti glupost te odluke.

U svetu posle 2. svetskog rata, NATO je bio nasa nagrada, Pax Americana koja se pruzala preko Zapadne
Evrope oznacavajuci nasu pobedu nad porazenim Evropljanima (Nemackom i Italijom). Cak su i zategnuti
dani oktobra 1962 koje smo zvali Kubanska raketna kriza (vreme kada je svet dosao na ivicu izbijanja
termonuklearnog rata), imali svoje poreklo u NATO akciji: americko razmestanje (Jupiter srednje-
dometnih) projektila u Turskoj, aprila 1962. Kubanska raketna kriza je jedva privedena kraju nakon sto je
Robert Kenedi obecao Sovjetskom premijeru Hruscovu (preko ruskog ambasadora Anatolij Dobrinjina) da
ce SAD povuci uvredljive projektile Jupiter iz Turske ako Hruscov to isto uradi u Kubi. Sklopljen je
sporazum i marta 1963 (posle odlaganja radi ocuvanja prestiza) rakete u Turskoj su bile demontirane.

Dakle, NATO je bio tu od pocetka - babica na svakom monstruoznom rodjenju izazvanom hladnim ratom.
Sada, cak i nakon sto se hladnoratovska bitka primirila, NATO zivi dalje.

NATO je bio nekad nase sredstvo vodjenja hladnoratovske inostrane politike. Sada je NATO postao
politika za samu sebe. Sredstvo je postalo cilj. Tada kao i sada, americki liberali su preuzeli vodjstvo u
objasnjavanju uplitanja i intervencija SAD. "Humanitarno bombardovanje" Bila Klintona i britanskog
premijera Toni Blera je analogno nekadasnjem objasnjavanju razloga uplitanja SAD u Vijetnamu. U
vijetnamu SAD nisu mogle prosto "zaseci pa pobeci" jer je nas "kredibilitet kod nasih evropskih
saveznika" bio u pitanju. Sada moramo nastaviti bombardovanje Srbije ili ce "NATO izgubiti kredibilitet"
jer je sada "sama alijansa u pitanju".

Zajednicki sadrzatelj mirenja sa ovakvim politikama je sklonost americkih liberala (ne samo liberala) da
prihvate skoro svaku politiku establismenra SAD za koju se smatra da je potrebna kontinuiranoj
dominaciji SAD nad Evropom.

Skoro svaka hipokrizija i nedelo je prihvatljivo ako moze biti opravdano odbranom da bi SAD - u
suprotnom - mogle izgubiti svoj uticaj nad Evropom. Na drugi nacin receno: sve se opravdava ako to
sprecava drugu silu da dominira Evropom. Iako ove dve tvrdnje izgledaju razlicite, one su, u u
terminologiji realne politike ista stvar. Ako liberali ne zele da budu namazani cetkom hipokrizije onda nisu
trebali pokazivati prstima na autoritarne rezime dok bacaju bombe na civile u Srbiji.

Ali dosta sa udaranjem po liberalima (previse lako i ne mnogo zabavno). Pogledajmo za trenutak na sam
rat. Vazno je biti iskren o krajnjim ciljevima SAD. Ideja da je ovaj rat poceo zato sto je Jugoslavija odbila
da potpise dokument na konferenciji (odrzanoj u Rambujeu, Francuska) koji je trebalo da zastiti Albansku
muslimansku manjinu je laz koja ne moze biti izglacana ukazivanjem na nedostatke Milosevicevog
rezima. Milosevic je mogao biti i reinkarnirani Hitler, i njegov rezim moze biti pakao na zemlji, ali nikakvi
moralni padovi Jugoslavije ili njenih lidera ne mogu promeniti osnovnu istinu: ovaj rat su zapocele
Sjedinjene Americke Drzave u cilju vojne okupacije Kosova.

Ovaj zakljucak je neizbezan ako se pogleda na cinjenice. Pogledajte na osnovne zahteve SAD Jugaoslaviji.
Postoji jedan zahtev koji ostaje, dok ostali dolaze i odlaze. Taj zahtev je - vojna okupacija Kosova.

Ako procitate otprilike 70 strana Dokumenta iz Rambujea, naci cete da se rec "izbeglica" ili "izbeglice"
pojavljuju samo cetiri puta u celom dokumentu, sa samo jednim paragrafom posvecenom toj temi. Ovaj
paragraf (citiran ispod) je jedino parce dokaza u Dokumentu iz Rambujea o NATOvoj hvalisavoj brizi za
izbeglice.
...

Glava 4b

Humanitarna pomoc, rekonstrukcija i ekonomski razvoj

3. Medjunarodna zajednica ce obezbediti hitnu i bezuslovnu humanitarnu pomoc, brinuci se prvenstveno

da se izbeglice i interno raseljena lica vrate u svoje bivse domove. Stranke pozdravljaju i odobravaju
vodecu ulogu UNCHRa u koordinisanju ovih napora, i odobravaju njenu nameru da u bliskoj saradnji sa
Misijom za implementacuju planiraju jedan skorasnji, miroljubivi mirni i postepeni povratak izbeglica i
raseljenih lica u uslovima sigurnosti i dostojanstva.

...

Uradimo malo leksicke analize Dokumenta iz Rambujea. Koliko cesto se pojavljuje rec "vojna"? Pojavljuje
se 49 puta. Rec "punomocje" (ovlascenje,uprava) pojavljuje se 78 puta. Ako procitate Dokument iz
Rambujea videcete da se u njemu govori o vojnoj upravi i okupaciji - a ne o repatrijaciji izbeglica.

Cinjenica da se izbeglice pominju tako retko u originalnom dokumentu ne treba nikog da iznenadjuju, jer
je 700 000 do 800 000 ljudi koji su trenutno izbeglices Kosova napustilo svoje domove tek posto je NATO
poceo da bombarduje Kosovo 24 marta.

Prema saopstenju Visokog zvanicnika Ujedinjenih Nacija za izbeglice (UNCHR), (citirano dole), pre nego
sto je pocelo bombardovanje, bilo je samo oko 90 000 Kosovskih izbeglica u susednim zemljama, ne 800
000 koliki je sadasnji broj. Brifing gdje. Sadako Ogate, Visokog predstavnika UN za izbeglice Savetu
Bezbednosti u Njujorku, 5. maja 1999:

...

Do 23 marta, kada je UNCHR morao nerado napustiti pokrajinu sledeci odluku Bezbednosnog
koordinatora Ujedinjenih Nacija, bila je obezbedjena pomoc za 400 000 ljudi raseljenih ili na drugi nacin
ostecenih borbama unutar pokrajine, i do 90 000 izbeglica i raseljenih lica izvan Kosova.

...

Hajde da ne uzdizemo Milosevica da bi NATO izgledao los. To nije potrebno, niti bi to bilo istinoljubivo.
Milosevic nije diktator (on je demokratski izabran predsednik parlamentarnog sistema). Kako bilo, on je
autoritativan lider sa sumljivim dosijeom u vezi ljudskih prava; u to nema sumnje. Sto se tice
diskriminacije na Kosovu, moze biti malo sumnje (MOJ KOMENTAR: Ovde pisac ocigledno nije najbolje
obavesten..) da je drustveni polozaj kosovskih Albanaca nije bio i nije zavidan. Diskriminacija je rasirena i
prilicno neukusna Albancima.

Bilo kako bilo, ideja da su kosovski Albanci diskriminisani na jedinstven nacin koji zahteva intervenciju na
humanitarnoj osnovi je apsurdna, i ne moze biti potkrepljena cinjenicama.

Da bi to dokazali, uporedimo situaciju u kojoj se nalaze Kurdi u Turskoj -clanici NATOa sa onom u kojoj se
nalaze etnicki Albanci na Kosovu. To cemo uciniti ne da bi dali pakosna uporedjenja koja pokazuju da je
Srbija demokratski raj, vec pre da ilustruje cinjenicu da je humanitarni izgovor za ovaj rat samo to -
izgovor.

Diskriminacija Turske, clanice NATOa prema kurdskoj jezicko/etnickoj grupi je sistematska:

(1) Jezik: Turska prakticno zabranjuje stampanje novina i knjiga na Kurdskom jeziku. Do pre nekoliko
godina bio je zlocin da pricate Kurdski u javnosti u Turskoj.

(2) Etnos: Bila je i jos uvek je oficijelna politika Turske da Kurdi kao narod ili jedinstveni etnos cak ni ne
postoji! Iako ih zvanicno nazivaju "planinskim Turcima", kurdski jezik nije ni priblizno slican turskom.

(3) Status ratobornosti: Lider kurdske pobune, Abdulah Odzalan je nedavno uhapsen ali mu se sudi kao
obicnom kriminalcu i bice skoro sigurno pogubljen zbog terorizma kada ga osude.

A kakav je odnos Srba prema kosovskom Albancima?

(1) Jezik: Albanci na kosovu uce na univerzitetima na albanskom jeziku sto finansira drzava. Albanski jezik
ima isto legalan status kao srpski jezik na Kosovu. Novine i knjige na albanskom se objavljuju slobodno.

(2) Etnos: Albanci su zvanicno priznati kao jedan (od mnogobrojnih) etnickih ireligijskih grupa na Kosovu.

(3) Status ratobornosti: Srpske vlasti su pristale da vode pregovore sa etnickim albanskim kosovskim
pokretom otpora (OVK), i prihvatili u principu da su amnestija i pomirenje resenja konflikta.

Neka niko ne misli da je ideja ovog poredjenja da se ukaze da su Srbi andjeli i da bi iko bio srecan u kozi
kosovskog Albanca (MOJ KOMENTAR: Jos jedna neiformisanost pisca..) Ne verujem u to i ne trazim ni od
vas da u to verujete. Poenta je samo da ako je odluka da se bombarduju Srbija i Kosovo doneta na
humanitarnoj osnovi, onda bi Turska - clanica NATOa, a ne Jugoslavija trebalo da bude ta na koje bombe
padaju.

Dakle ako imate glediste da SAD treba da bombarduju Srbiju, molim vas, opravdajte vasu politiku necim
drugacijim od stalnog dosadnog "humanitarnog" buckurisa kojim vlada SAD neprestano hrani americki
narod.

Ali ako zelite da ostavite smokvin list "humanitarnog rata" i izadjete goli u hladni surovi svet realne
politike, onda mi se pridruzite na par minuta koliko mi treba da objasnim zbog cega je ovaj veoma "ne-
humanitarni" rat prisutan.

Posto vam je ovaj rat obezbedio NATO, pogledajmo prvo na NATO. Samo - sta je NATO i kako on formira
svoju politiku?

Pa, svi se izgleda slazu da je NATO jedan savez cija se politika donosi nakon otvorenog i demokratskog
razmatranja od strane njegovih zemalja clanica. Zar to nije tacno? Ne, to je u sustini pogresno. Telo koje
odredjuje politiku NATOa - Severno Atlantski Savet (NAC) sastaje se samo u tajnosti. Za vreme ovih tajnih
sastanaka zemlje clanice ne glasaju o politici - u stvari uopste ne postoji mehanizam za glasanje u
Severnoatlanskom savetu.

U formulaciji za koju bi neko mogao da pomisli da je prepisana iz Staljinovog "Vodica za posetioce za

donosenje odluka u Kremlju", citamo ove strane zvanicnog NATO prirucnika:

...

Kada treba da se donose odluke, akcija se ugovara na osnovu jednoglasnosti i i opstom saglasnosti. Nema
glasanja ili odlucivanja putem vecine.

...

Odricanje(uzdrzavanje) je vredno zapazanja(izvanredno).Ocigledno je da NATO kreira svoje politicke

odluke jednoglasno.Sledeca recenica u istom paragrafu je jos upecatljivija. Nastavak:

...

Svaka nacija predstavljena za stolom Saveta ili u nekom od njemu podredjenih odbora zadrzava potpuni
suverenitet i odgovornost za svoje odluke.

...

Dakle, cak i nakon sto se postignu "jednoglasne" odluke, zemlje clanice nisu obavezne da ih se
pridrzavaju! Citajuci ovo neko bi pomislio da je NATO nesposoban da formulise i sprovede povezanu
vojnu politiku kao sto je Operacije Ujedinjene Snage (kako NATO zove rat protiv Jugoslavije), ali to
(ocigledno) nije slucaj.

Jasno je da postoji vise o tome kako NATO operise nego sto je to prezentovano u zvanicnom NATO
prirucniku. Neprozirnost NATOa je usled cinjenice da je NATO izvorno americki izum (pokrenut od i za
Amerikance), a ne savez jednakih.

U stvari, kada je NATO formiran aprila 1949, evropski clanovi morali su da pristanu da obecavaju da nece
napustiti alijansu u narednih 21 godinu! Ova odricuca klauzula je olicena u Clanu 13 Severnoatlanskog
sporazuma iz 1949 (zakonske osnove NATOa). Clan 13 kaze:

...

Clan 13 Nakon perioda od 21. godina nakon stupanja sporazuma na snagu, svaka strana moze prekinuti
da bude strana godinu dana nakon urucivanja objave otkaza vladi Sjedinjenih Americkih Drzava...

...

Otkrivajuce je da je dozvola za izlazak predvidjena za sve zemlje clanice osim za SAD! Objasnjenje ovoga
je da je sporazum postignut da bude toliko pogodan za SAD, da se to nije desilo nikome, osim ako SAD
nisu zelele da u to vreme izbace neku zemlju.

PRIJATELJSKI HEGEMON
Iako su NATOm dominirale SAD, to je zadovoljilo evropske NATO clanice zbog toga sto to znaci da je
obezbedjena evropska stabilnost i da nijedna evropska zemlja nece teziti da uspostavi dominantnu
(hegemonisticku) vojnu poziciju. Za male evropske zemlje, kakve su Danska i Holandija, dominacija SAD
je bogom data zbog toga sto ih oslobadja od potencijalne sablasti nemacke vojne hegemonije. Za
Nemacku i Francusku, obe potencujalni evropski hegemoni, NATO ih oslobadja potrebe za skupim i
destabilizujucim vojnim rivalitetom. Za Veliku Britaniju, NATO odrzava umesanost SAD u Evropi kao
mocnog engleskogovornog saveznika i tradicionalnog zastitnika anglofilskih interesa, a i protivtezu
kontinentalnom (Francuska i Nemacka) uticaju.

Dakle, mada amerikom vodjeni NATO brani Evropu od spoljne agresije (npr. Rusije), jos vaznije je da je
brani i od same sebe. Uloga NATOa u unutrasnjoj stabilizaciji, vise nego uloga u spoljasnjoj odbrani, je
postalo to sto je sustina NATOa. Ovo je posebno tacno danas kada je Varsavski pakt prestao da postoji i
kada su ruske oruzane snage oslabile.

Stabilizujuci uticaj SAD je ono sto njoj dozvoljava da zahteva i dobije tihi pristanak za svoju de facto
(zaista) hegemoniju u Evropi. SAD, u ulozi neophodnog i "prijateljskog hegemona" bile su u mogucnosti
da vode NATO prakticno svojevoljno za vreme hladnog rata. Konsenzus je u NATOu, za vreme hladnog
rata, znacio u praksi popustanje dominaciji SAD.

Ali, upravo je sposobnost NAToa da obezbedi stabilnost za Evropu to sto je dovedeno u pitanje njegovom
nesmotrenoscu i strepnjom na Kosovu.

Ali, pre nego sto se upustimo u to, da pogledamo jos jednom na vazan Sporazum iz Rambujea. Sledeci
odlomci koji upucuju na Sefa implementacione misije NATOa na Kosovu (CIM), sugestivni su u pogledu
upadanja u suverenitet Jugoslavije koje predlaze Dokument iz Rambujea i ilustruje cinjenicu da je
jugoslovensko odbijanje da potpise dokument bilo svakako u glavama SAD glavesina koji su orkestrirali
konferenciju. Sledece je izvadjeno iz teksta americkog dokumenta:

...

Clan IX: Konacno pravo da tumaci

Implementaciona misija (CIM) je konacni autoritrt u pogledu interpretacije ove glave i njegove odluke
(resenja) su obavezujuce za sve strane i osobe.

3. Implementaciona misija ce sluziti kao predsedavajuci Zajednicke Komisije.

...odluka predsedavajuceg ce biti konacna odluka. Impl. misija moze preporucivati pogodnim
ovlascenima uklanjanje i postavljanje funkcionera i smanjenje operacija postojecih institucija na Kosovu
ako to smatra potrebnim za efektivnu implementaciju ovog sporazuma.

Clan V: Ovlascenje da interpretira

Implementaciona misija ce biti konacni ovlasceni u pozoristu u pogledu interpretacije civilnih aspekata
ovog sporazuma, i strane se slazu da se povinuju ovim odredbama kao obavezujucim za sve strane i
osobe.

...

Sef implementacione misije NATOa (CIM) ovim postaje virtuelni diktator na Kosovu. Ali, kako se njegova
sila primenjuje na terenu? Procitajmo to u Dokumentu iz Rambujea..

...

Strane pozivaju NATO da stvori i rukovodi vojnim snagama da pomogne u osiguranju pridrzavanja
odredaba iz ovog clana. b. Strane su saglasne da NATO osnuje i razvije trupe (u daljem tekstu: KFOR) koje
ce biti sastavljene od kopnenih, vazdusnih i mornarickih jedinica iz NATO i ne-NATO zemalja, koje ce
dejstvovati pod komandom i potcinjene upravi i politickoj kontroli Severnoatlantskog Saveta (NAC) putem
NATO komandnih instanci.

...

U narednom paragrafu vazan je eksplicitan jezik kojm se govori da Severnoatlantsko vece treba da
administrira Kosovom. Jugoslovenska vlada ili druga tela kao npr. Ujedinjene nacije su prema tome
iskljucene i Kosovo se pretvara u protektorat NATOa.

...

6. a. NATO ce biti imun za sve legalne pozive na sud, bilo oni civilni, administrativni ili kriminalni. b. NATO
osoblje pod svim okolnostima i svo vreme bice imuna od strana, nadleznosti u pogledu civilnih,
administrativnih, kriminalnih ili disciplinskih kazni koje ono moze pociniti u SRJ.

7. NATO osoblje bice imuno na bilo koji oblik hapsenja, istrage, zadrzavanja od strane vlasti u SRJ.

...

Prethodna tri paragrafa uspostavljaju tzv. "ekstrateritorijalnost" u Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ).
Takva tipicna ekstrateritorijalnost je u upotrebi samo u polunezavisnim drzavama ili polukolonijama od
strane kolonijalnih sila. Sledeci paragraf dozvoljava NATO trupama prilaz do svih tacaka u okviru SRJ:

...

8. Osoblje NATOa ce uzivati, zajedno sa svojim vozilima, brodovima, avionima i drugom opremom, pun i
neogranicen prolaz i nesmetan pristup kroz Jugoslaviju ukljucujuci ujedinjen vazdusni prostor i
teritorijalne vode.

...

SADu bi trebalo da bude jasno da takva uplitanja u suverenitet Jugoslavije kakva su predvidjena
Dokumentom iz Rambujea, nikad nece biti prihvacena od strane jugoslovenskih pregovaraca.

Do sada smo napravili poentu da NATO motivacija nije bila zasnovana na humanitarnim razlozima i da
mirovna konferencija u Rambujeu nije ni nameravano da uspe, vec da je to bila vise provokacija smisljena
da sluzi kao izgovor za odluku NATOa da bombarduje Jugoslaviju.

Ali, sada kada sam izneli ovako teske optuzbe, ostaje mi da objasnim u cemu bi bio interes SAD da
zapocne ovaj rat.

ZASTO SU SAD ZELELE RAT

Da bi smo objasnili motivaciju kreatora politike SAD, moramo prvo da shvatimo trenutnu poziciju moci
SAD u Evropi. Vratimo se nazad za trenutak na diskusiju o tome zasto su razlicite evropske zemlje
svojevoljno prihvatile da SAD nametnu hegemoniju u Evropi preko NATOa: koncept "prijateljskog
hegemona".

Kao sto je objasnjeno ranije, SAD su odrzavale balans moci u Evropi za vreme hladnog rata, stiteci Evropu
od Isoka (Rusije) i obezbedjujuci da nijedna evropska sila ne postane dominantna. Ova stabilizatorska
funkcija je bila univerzalno cenjena od strane evropskih clanica NATOa za vreme hladnog rata, ali kada se
hladni rat zavrsio, preduslovi koji su NATOu davali vrednost poceli su da dolaze pod pitanje.

Seme danasnjeg konflikta lezi u kraju hladnog rata.

Kada je hladni rat zavrsen, Varsavski pakt raspusten, i Rusija vojno oslabljena, razlog postojanja NATOa je
dosao u pitanje od strane evropskog javnog mnjenja. Evropljani generalno prihvataju koncept kolektivne
bezbednosti kao nekom protivotrovu hegemonizma, ali se oni u isto vreme pitaju da li su SAD jos uvek
neophodne za tu funkciju i da li SAD mogu biti zamenjene jednim pan-Evropskim oruzanim snagama.
Takve snage pod direktnom politickom kontrolom Evropske Unije (EU) vec postoje. One su (neobicno)
nazvane Zapadno-evropska Unija (WEU). Ona se takodje nekad naziva i Evro-korpus ili evro-birokratskom
terminologijom - "Evropski identitet za bezbednost i odbranu" (ESDI). Ova debata u EU o ESDIju je cesto
formulisana kao debata o relativnim vrednostima NATO naspram WEU. Kako da bilo, podtekst te debate
nije zapravo o ulozi NATOa u Evropi - zapravo je o ulozi SAD u Evropi. Ali posto je ovo tako delikatan
predmet, rasprava je formulisana koriscenjem surogata - borba NATO naspram WEU.

Kako se priblizavala proslava pedesetogodisnjice NATOa u aprilu, njeno americko rukovodstvo je znalo da
se blizi kriza. Da se ta pedesetogodisnjica ne bi pretvorila u zabavu povodom raspada, moralo je nesto da
se desi da ubrizga novi zivot, novu upotrebnost u NATO. To nesto bio je rat u Jugoslaviji. Rat u Jugoslaviji
je skovan da se poklapa sa pedesetogodisnjicom NATOa cija je proslava odrzana u Vasingtonu u aprilu.

SAD znaju da ako evropsko javno mnjenje ne bude gledalo na NATO kao na neophodnost radi
bezbednosti u Evropi, njegova uloga ce biti redukovana i eventualno ce biti podredjena vojnim snagama
Evropske Unije - WEUu.

Ambasador SAD Alexander Vershbow , stalni predstavnik u NATOvom Severnoatlantskom vecu, u jednom
intervjuu bas pre pocetka aprilske proslave 50togodisnjice NATOa, bio je potpuno iskren o potrebi NATOa
da spreci stvaranje "odvojenih evropskih sposobnosti i struktura". U narednom "pitanje-odgovor"
odlomku, ambasador Vershbow upucuje na "Evropski identitet za bezbednost i odbranu" (ESDI) sto je
genericko ime za ulogu WEU oruzanih snaga.
...

P: Kako vidite ulogu SAD u razvitku NATOa u okvirima ucesca SAD i njene privrzenosti alijansi?

Vershbow: Nasa glavna briga je da u postupku institucionalnog razvijanja ESDI ne izgubimo to sto je vec
postignuto u gradjenju ESDI u okviru NATOa. Ocekujemo da ce vasingtonski skup oznaciti zavrsenje
uredjenja ESDI dogovorenog na zasedanju Severnoatlantskog saveza u Berlinu 1996 - ukljucujuci i
mehanizme za deljenjem NATO aktive sa WEU. Taj dogovor ocuvava NATO kao okvir za kolektivnu
odbranu i izbegava rasipanje i politicko razdvajanje koji bi mogli doci od pokusaja da se osnuju posebne
evrposke sposobnosti i strukture.

...

I koji su ocekivani rezultati od vasingtonske NATO proslave?

...

P: Da li postoje opipljivi rezultati koje bi ste zeleli da vidite kao rezultat proslave 50togosisnjice NATO u
Vasingtonu u aprilu?

Vershbow: Ima ih tuce. Za pocetak, proslavicemo prikljucivanje Ceske Republike, Madjarske i Poljske u
NATO - i to je vazna tacka jer pokazuje da je Staljinova linija podele u Evropi izbrisana zauvek. NATO ce
takodje reafirmisati svoje angazovanje za dalje uvecanje i povuci prakticne korake da pomogne
kandidatskim zemljama u formi Plana akcije za clanstvo koje sam ranije pominjao. Preuzecemo korake da
ucinimo Partnerstvo za mir vise operacionalnim instrumentom - trajnom koalicijom demokratskih drzava
koje zajedno dejstvuju u odgovoru na krize. NATO ce takodje obezbedjivati svoj odgovor na vase prvo
pitanje - "Koja je uloga NATOa u 21. veku?"

Amerikanci se bogate na racun Evrope..

Obrisi americke licne potrosnje - Carolija jedne sezone

Moze im se, a i ne misle mnogo na sutra, bar ne prema izvestajima sto otuda stizu: americke potrosace
trese groznica od prevelike strasti za kupovinama svega sto se nudi na trzistu. U maju su za trajna
potrosna dobra - kuce, automobile i namestaj - Amerikanci iz svojih dzepova izvukli vise od 786 milijardi \
$, 2.2% vise nego u aprilu.

Povecanje izdataka za potrosnu robu, izrazeno u %, nesto je nize, ali i ono se iz meseca u mesec uvecava.
Analiticari nisu daleko od zakljucka o detinjastom ponasanju Amerikanaca u galantnosti trosenja: na ime
usluga - zabave, putovanja i drugih vidova zadovoljavanja vecno nezasitih potreba - samo u maju su,
prema izvestajima iz Njujorka, izdali 3.9 biliona \$, dvostruko vise nego u aprilu.

Zapadnom svetu, koji dobro zivi i onda kada ne radi, nije nikad bilo svojstveno razbacivanje novca. U meri
u kojoj taj svet krase osobine priljeznosti na radu i odgovornosti prema radnim obavezama, u jednakoj ga
meri nose strasti prema stednji. Nigde se geslo "cuvaj bele novce za crne dane" ne uvlaci pod skut
osecanja neizvesnosti i zebnje od sutrasnjeg dana i krajnje sudbine kao kod tamosnjih ljudi.

Kapitalisticki poredak zapadnih zemalja vekovima je ostrio oprez ljudi i sputavao svaku raskalasnost koja
ih je, i pored takve neme strogosti, cesto dovodila do stradanja i gubljenja svega sto su u svom tegobnom
zivotu stvarali. Poredak ih je ucio dugom i strpljivom radu, a hriscanska religija umerenom trosenju i
uzdrzavanju. Koliko se u tome uspelo, drugo je pitanje.

Americki analiticari u ovom trenutku izrazavaju samo zabrinutost i klone se svakog zakljucka o ponasanju
potrosaca koji vec drugu godinu vise trose nego sto zaradjuju: u maju je potrosnja za 0.5% nadmasila
zarade i za jedan procentni poen je bila visa nego u aprilu. Stopa stednje prvi put je , kazu, postala
negativna od velike krize iz 30ih godina. Upozorenje analiticara na ovaj americki fenomen ima dvojaki
smisao. Ono je usmereno potrosacima, ali je pre njih podastrto sferi politike i sferi biznisa. Ako se nesto
sto je neuobicajeno, makar nekome i pricinjavalo zadovoljstvo, dogadja danas, sutra ce to zadovoljstvo,
sasvim sigurno, prerasti u gorcinu. U kapitalistickom poretku nema improvizacija: Americki analiticari
pomno iz dana u dan prate tokove privrednih kretanja - stope rasta i stope potrosnje kao osnovnih
elemenata drustvene produkcije, vise nego svih ostalih.

Cim se uoce sitna pomeranja koja se, prema nasim shvatanjima krecu u miligramskim relacijama, za njih
je to ozbiljna opomena da se preduzimaju odredjene mere, strogo utvrdjene i bezbroj puta proverene,
kako bi se dnevni tokovi vratili u stanje ustaljene ravnoteze i osiguralo da se oni krecu samo u utvrdjenim
i planiranim koordinatama. Ako potrosnja gradjana nadrasta njihove zarade, pad stednje je prirodan
pratilac takvog stanja. U racionalno organizovanim privrednim sistemima kakvi su kapitalisticki, stednja
gradjana iznosi 40% bankarskih depozita. Ako opada stednja, smanjuju se i depoziti. Smanjenje depozita
neminovno umanjuje moc investiranja, a sa smanjenjem investicija, nastaju dugorocni problemi u razvoju
i zapocinju raznovrsna zla koja satiru svako drustvo i svaki sistem koji svojom kratkovidoscu ne opazaju
opasnosti sto ih vrebaju. Amerikancima se ovakav previd niukom slucaju ne moze dogoditi. Oni
predstavljaju obrazac rukovodjenja ekonomijom i prikupljanjem sredstava za svoj razvoj; uspostavili su
takve mehanizme da ceo svet finansira njihov razvoj, a da toga nije svestan. Ali su svesni Amerikanci. I to
je dovoljno.

Ekonomske prilike u svetu, a one su takve da je ceo svet poceo da se strmoglavljuje i - kako pesnik kaze -
od silna dobra i miline umrtvio se, pa jedva dise. Presahle su investicije u svim regionima planete;
investitori su povukli svoj novac i plasiraju ga na devizna trzista, gde kupuju uglavnom (americke?)
drzavne obveznice, na cemu se zaradjuje vise od bilo kakvog drugog posla i napora u bilo kom uglu pod
kapom nebeskom. Najveci deo tog oslobodjenog kapitala nasao se na americkim deviznim berzama i lako
je dostupan svakom ko iole ima nesto u dzepu.

Drugi kanal kojim se velike kolicine novca slivaju u prostore Sjedinjenih drzava otvoren je iz pravca
Evrope. Evropski politicki establisment - nacionalne vlade - koje su postale nezasite u zahtevima da im se
omoguci veci priliv sredstava u drzavnu blagajnu, a zahtevi im se nesto izmicu, vrse pritisak na nacionalne
centralne bamke i Evropsku centralnu banku da snize interesne stope kako bi se podstaklo investiranje u
razvoj.
Tegobe sa kojima se rvu nacionalne vlade - visoka stopa nezaposlenosti i preveliki izdaci za socijalno
zbrinjavanje nezaposlenih, zatim sirotinja koja se neprekidno uvecava i stalni porast broja izbeglica iz
zemalja jugoistocne Evrope, iz azije i Afrike - dovode ih u poziciju da jedva ostvaruju svoju funkciju. Banke
su na kraju popustile i umanjile interesnu stopu. Ali, kapital nije krenuo tamo gde su vlade zamisljale da
krene: otisnuo se preko okeana. U Ameriku. Na devizne berze i u americke drzavne obveznice.

Americka administracija, ohrabrena trenutnom sezonom u kojoj je ostala jedina velesila planete,
basnoslovno uvecava svoje "obaveze" u ocuvanju svetskog mira, pa se do guse uvaljuje u dugove.
Emituje bez opreza obveznice sa primamljivim kamatama. Ako kompanije jurisaju na tu vrstu obveznica i
bez rada i napora ostvaruju natprosecne profite, zasto bi gradjanin - americki - koji nikad nije ziveo
spokojno i u izobilju, niti je tome ikad ucen, zaostajao za onim na cemu kompanije zidaju i grade svoju
moc? I krenuli su u trosenje i onog sto nisu zaradili. Pokrice to, ionako prihodi od drzavnih obveznica.

Jos jedna stvar ide u prilog takvom ponasanju americkih gradjana. U Sjedinjenim Drzavama pocela je
predizborna kampanja. Solidni predsednicki kandidat Al Gor, prva i druga ruka Bila Klintona, obilato u
kampaji koristi atmosferu potrosacke konjukture. Kao svoju licnu dobrotu on pre americkog gradjanina
podastire njegovu radosnu stvarnost - preveliko trosenje sa kakvim se do sada nije suocavao.

Vispreni Gor znalacki koristi okolnosti: on ne ubedjuj gradjane, on im samo pokazuje kako je sve to sto im
se dogadja, kako svu obilnost trosenja, njima osigurava administracija ciji je on visoki, najvisi predstavnik.
Tako ce biti i ubuduce, uverava ih Al Gor.

ROOTS (Koreni) - operacija razbijanja Savezne Republike Jugoslavije

Datum: Sreda, 16. april 1999

Prosledio Jirgen Rints, predstavnik za stampu PDSa u nemackom parlamentu

PLANIRANJE RATA PROTIV SRBIJE: PRICA U TO UPUCENOG COVEKA

1. Licna predhodna opazanja

2. O aktuelnim lazima koje su izrekli Sreder, Sarping i Fiser

3. Tajna akcija CIAe na komadanju Jugoslavije

Licna prethodna opazanja:

Ovaj tekst predajem katolickom svesteniku, koji je clan Reda Za Mir (Ordensleute fur den Frieden) ovde u
Nemackoj. To cinim pri ocuvanju poverljivosti ispovedanja ne otkrivajuci podatke o mom identitetu. On
ce preneti ovaj tekst u moje ime onima koji treba da znaju istinu. Imam visoko-poverljivu sluzbu pri
drzavnom aparatu u Bonu, i iz razloga licne savesti ne mogu vise cutati o ovome. Cinjenice koje
nameravam da otkrijem su, za bolje informisane, podlozne pregledu i proverljive.

O aktuelnim lazima koje su izrekli Sreder, Sarping i Fiser:(to necu prevoditi, ali ceo tekst na engleskom
mozete naci ako kliknete na TEXT http://www.hic-war.8m.com/reich.html#roots)

Tajna akcija CIAe na komadanju Jugoslavije:

Sifovano ime "Roots"(koreni)-tajna akcija CIAe koja je pripremila rat-Cilj je unistenje Jugoslavije putem
gubitka Kosova, Vojvodine i Crne Gore.

Na "Roots" operacijama SAD rade od pocetka prvog roka Klintonove administracije - u bliskoj saradnji sa
Nemackom - na ovoj tajnoj akciji CIAe i DIAe, a podrzana od strane nemacke tajne sluzbe. Cilj "Rootsa" je
vojna i etnicka destabilizacija Jugoslavije, poslednjeg uporista otpora na Balkanu.

Cilj "Rootsa" je odvajanje Kosova kao glavnog izvora sirovina za Jugoslaviju putem obimne autonomije,
putem prisvajanja od strane Albanije ili putem totalne nezavisnosti; odvajanje Crne Gore, jedino
preostalog prilaza Srbije ka Jadranskom moru i iscasenje Vojvodine - "zitnice" i izvoru ostalih sirovina za
Jugoslaviju - vode do totalnog kolapsa Jugoslavije kao za zivot sposobne, industrijske zemlje.

Iza ovakve akcije stoji strah Nemacke i SAD da ce Jugoslavija stupiti u savez sa Rusijom i drugim bivsim
Sovjetskim drzavama kada jednom Jeljcina budu zamenile komunisticke i nacionalisticke snage u bliskoj
buducnosti.

Moj komentar: Istu pricicu o zelji Amera da u rascepkanu SRJugoslaviju lako dovedu svoje ljude - pre
nego sto u Rusiji dodje do izbora - koji ce im u takvim drzavicama biti zavisni, izrekao je i anonimni srpki
opozicioni politicar (mozda Nebojsa Covic - koji je odjedamput istupio iz Saveza za promene?) u izjavi za
Nedeljni telegraf (mislim 12.septembra?). Njemu je to u jednom razgovoru rekao takodje anonimni
americki politicar, koji nije Gelbard.. Pogledajte taj tekstic:Reporteru Nede-ljnog Telegrafa jedan od lidera
opozicije u Srbiji izjavljuje, posle nedavnog razgovora sa Robertom Gelbardom, do pre neki dan
"specijalnim americkim covekom za demokratizaciju Srbije".

Razlog : Zamislite, Gelbard je mrtav hladan u jednom trenutku iz- govorio: "Zasto se vi toliko plasite
gradjanskog rata u Srbiji!? Bio bi kratak i efikasan!" U podtekstu se moglo cuti: "malog, izrezira- nog"
rata. Da se na Zapadu sve ozbiljnije "racuna" sa mogucnoscu oruzanih sukoba Srba protiv Srba, govore
analize Stejt departm- enta (CIA), koje je Gelbard ovako izlozio ...

Protiv Milosevica je 70-75 odsto gradjana Srbije (!?), nikad vise ih nije bilo (nekad ga je toliko
podrzavalo), te on seriju pritisaka, i spolja i iznutra, ne moze da izdrzi. Nasa je procena da u toku oktobra
ili novembra, uz odredjenu meru nasilja, uz mali, "mozda i rezirani" gr- adjanski rat, rezim mora da padne
(rezim ili Srbija) . Ne bi se prolilo mnogo krvi, mi to ne bismo dozvolili...

Posle krace pauze, dodao je: - Spremni smo da intervenisemo da bismo sprecili Srbe da se medjusobno
ubijaju. Naravno, kad (i ako) padne Milosevic. U kuloarima serije razgovora u Herceg Novom, jedan drugi
americki diplomata otkrio jos vise ... "Ako neko misli da je nama dovoljna pacifikacije Kosova, grdno se
vara.Strateski interes SAD jeste potpuno ovladavanje centralnim Balkanom,a to ste vi. Pa zar zaista
mislite da smemo da docekamo izbore u Rusiji i pocetak predizborne kampanje u Americi sa nera-
sciscenom situacijom ovde? Da reskiramo da Srbija sutra postane produzena ruka nacionalisticke Rusije,
ako se tamo promeni vlast, a po svoj prilici hoce .
Na primedbu lidera opozicione stranke, na cijim se informacijama zasniva ovaj teksta, da on "ne vidi
tolike tenzije u zemlji da bi moglo da dodje do gradjanskog rata", Amerikanac je, u sali, dodao: - Ne mora
da zarati vlast sa opozicijom da bismo mi taj pozar gasili. Imamo i alternativu: zlocini nad Srbima na
Kosovu se nastavljaju, Milosevic gubi nerve, salje generala Pavkovica sa vojskom dole ... I ? - Zbrisali
bismo vas.

Bolji razlog za 'zestok odgovor' ne bismo nasli,i nemojte da mislite da o tome ne razmisljamo. Jednom
recju - provociranje da bi se dobio povod za strateski prodor u centralnu Srbiju .

Nas sagovornik iz opozicije nije siguran koliko su ove "usputne" price americkih sagovornika opipavanje
pulsa, mozda i namerno navodjenje na krivi trag, a koliko se temelje na dugorocnim planovima skrojenim
u najmocnijoj zemlji sveta. Jedno je sigurno: Amerikanci su cvrsto odlucili da do pocetka sledece godine
ovde na vlasti vide nekoga sa kim mogu da saradjuju .(12.sept?99)