ЕВРОПА У 16.

ВЕКУ

1
 САДРЖАЈ:

1. Европа на почетку 16. века (сеоско друштво, пораст становништва)

2. Револуција цена
3. Мануфактура
4. Антверпен
5. Фиренца и Венеција
6. Језуити
7. Карло V
8. Универзалистичке тежње московских кнежева; Трећи Рим (Иван IV и
бојари)
9. Држава и црква у Енглеској (црква Едварда IV, владавина Мери
Тјудор)
10. Књижевност 16. века (цензура)

2
 ЕВРОПА НА ПОЧЕТКУ 16. ВЕКА

Сеоско друштво

Већина Европљана је 1500. године живела на селу. Сељаци сада нису били кметови,
као у средњем веку, већ слободни људи; могли су да располажу својом имовином и да
напусте своја родна села. Новац су зарађивали продајући летину, производе као што су
вуна или лан, маслиново уље, вино. Истовремено се мења и схватање власништва. На
власништво се у периоду класичног феудализма (9-13. век) гледало двојако: поседник
је имао права, али и обавезе – племић поданичку и војну обавезу, сељак или кмет
радну и обавезу плаћања пореза, а понекад и војну обавезу. Са нестанком војне
обавезе и веза личне оданости у касном средњем веку власништво се почиње
сматрати апсолутним правом.

Сасвим је другачија историја сеоског друштва северно и источно од реке Елбе. У

Холштајну и Данској племство се ставило између сељака произвођача и тржишта. Своје
земљишне поседе племство шири на рачун сељака које експлоатише ропским радом.
У североисточној Немачкој и Пољској земљопоседничко племство пролазило је још
боље. Револуција цена и пораст цена жита за њих је представљало прилику да пронађу
јефтинију радну снагу. Они везују сељаке за поседе и силом намећу тешки рад њима и
њиховим породицама. Ново кметство се споро развија у касном 16. и у 17. веку. Овај
систем представља неку врсту комбинације капиталистичког и феудалног упраљања.
Развијеним речним и језерским саобраћајем жито се превози у Данциг (Гдањск)
одакле се пребацује у Западну Европу. Пољска је у другој половини 16. века
учетворостручила извоз ражи. Развој Чешке и Угарске био је сличан, само без извоза
жита у Западну Европу јер су тамо тржишта била војска и посаде у пограничним
утврђењима.

Пораст становништва

У Европи је 1500. године било пет великих градова са по 100.000 и више становника.
Цариград је вероватно био највећи од свих; за њега се причало да је потребно осам
лађа натоварених житом за једнодневну исхрану целокупног становништва. Остали
градови су Напуљ, Венеција, Милано и Париз (највећи од ових четири). Током 16. века
Напуљ је удвостручио број становника и постао је пренасељен. Број становника
Венеције је до 1563. године порастао на 168.000, али куга смањује тај број. Милано је
до краја века имао 180.000 становника, а Париз око 200.000. Каиро и Алеп су
вероватно били већи од свих европских градова, сем можда Цариграда. Теночтитлан у
Мексику је пре шпанског освајања био много већи и од Цариграда, а исти је случај
вероватно и са индијским и кинеским градовима. До 1600. године седам или осам

3
градова достигло је бројку од 100.000 становника. То су: Рим, Палермо, Месина,
Марсељ, Лисабон, Севиља, Лондон, Антверпен. Амстердам је убрзо након 1600.
године достигао 100.000 становника. Москва је пре 1571. године када су је спалили
Татари имала око 40.000 кућа или, по свој прилици, 200.000 становника. Мадрид је
доживео невероватан успон током 16. века. Од безначајног града достигао је сјајни
положај престонице највеће хришћанске царевине са 60.000 становника. У Европи је
1500. године, без Русије и Турске, било око 150 градова са преко 10.000 становника. До
1600. године број таквих градова порастао је на 220. Око половине градског
становништва у 16. веку живи на Иберијском или Апенинском полуострву.

Пораст становништва створио је проблеме због ограничених површина обрадивог

земљишта. У Енглеској је број становништва порастао је са 2,5 милиона (1500) на 4,1
милион (1600), а број становника Царства са 12 на 20 милиона. Ови прорачуни могу
бити непрецизни. Због пораста броја становништва повећава се потражња за храном и
вуном. То је нарочито значајно за Енглеску и Шпанију јер су оне производиле вуну и за
европско тржиште те тамо цене вуне расту брже од цене жита. У Енглеској се обрадиво
земљиште још током 15. века претвара у пашњаке. У Шпанији су постојале „месте“,
односно еснафи власника оваца јер је, због потражње за мерино вуном, било веома
исплативо гајење огромних стада. Пораст становништва премашивао је могућности
снабдебања храном. Италијански градови, нарочито Венеција и Рим, зависе од жита из
источног Средоземља, апулијског и сицилијанског жита. Италију, Шпанију и делове
Француске погодила је 1590/1. годину глад. Читав западни Медитеран се од тада није
могао сам хранити већ је зависио од увоза жита. Огромна потражња Цариграда и
турске флоте ограничавале су довоз. За западни Медитеран постојала је само још
једна област са које се могла снабдевати – Балтик. Ливорно, лука Великог војводства
Тоскане, био је дистрибутивни центар у Италији за жито са севера.

РЕВОЛУЦИЈА ЦЕНА

Револуција цена није била одмах уочљива онима који су живели у 16. веку. Цене хране
мењале су се у зависности од годишњег доба и жетве. Цене су тежиле порасту највише
од 2 до 3 % годишње. Од половине века пораст цена постао је очигледан. Почетком 17.
века у Енглеској цена жита била је у просеку пет пута већа него у последњим
деценијама 15. века. У Француској је повећање било седам пута, а у Шпанији још веће.
Као одговорни за пораст цена сматрани су најамници и трговци житом. Приликом
побуна становништва, складишта ових трговаца прва би бивала опљачкана или
спаљена. Земљопоседници и јесу подизали закупнину, као што су монополисти
подизали цене својих намирница што је за последицу имало пораст цена. То је,
међутим, био само један од фактора. Трговци житом користили су несташице хране да
подигну цену жита. Такви поступци доводили су до немира те је власт настојала да их
спречи. У 16. веку је, међутим, постојала велика разлика у доношењу закона и њиховој

4
примени у пракси. Владе су зависиле од зајмова трговаца те су морале да зажмуре на
кршења закона. Један од фактора, мада не и најзначајнији, за пораст цена јесу
географска открића. Теолози Универзитета у Саламанки су педесетих година први
увидели однос између увоза америчког злата и пораста цена. Мартин де Аспилкуета
Наваро је писао да у земљама у којима влада оскудица у новцу је и храна, као и услуге,
јефтинија, док земља која има вишак злата и сребра има скупљу храну и остале
производе. Као пример наводи Француску и Шпанију пре и после открића.
Захваљујући Жану Бодену, овај разлог је општеприхваћен за револуцију цена у 16.
веку. Жан Боден је 1568. године објавио памфлет под називом „Одговор г. Жана
Бодена парадоксима г. Малстроа“. Малстро, службеник француске ковнице новца,
сузбијао је везу између револуције и открића сматрајући главним узроком инфлације
ковање новца без покрића. Заиста су владе у 16. веку ковале велике количине новца
без покрића, што није увек морало имати негативне последице. Европа је у касном
средњем веку трпела због несташице племенитих метала. Како би се обезбедило
довољно валуте за финансирање свих економских трансакција, оправдан је покушај
прекидања веза између новца и племенитих метала. Међутим, владе су често, због
велике потребе за новцем, прибегавале ковању без покрића. Између 1543. и 1546.
године енглеска влада је проценат сребра у шилингу свела са 100 на 40 греина сребра.
Енглеска влада је плаћала 3 фунте за сваку фунту (мера за тежину) сребра те је од тога
ковала новца у вредности од 74 фунте. Та разлика, уз ниске цене процеса ковања
новца, је била чиста зарада државе. У време владавине Едварда VI, садржај сребра у
новцу поново је преполовљен. Ово је главни разлог инфлације цена. Боденова теорија
не може се прихватити из разлога што је револуција цена почела већ почетком 16.
века, док се веће количине племенитих метала из Америке увозе тек средином века,
када је откривен нови поступак експлоатације помоћу живе. Такође, највећи део
метала није остајао у Шпанији већ је коришћен за намирнице и плате војника који су
ратовали у другим земљама. Један од разлога јесте и повећан број становништва у 16.
веку. Долази до несташице жита и вуне.

МАНУФАКТУРА

Са порастом броја становника у Европи током 16. века радна снага постаје сразмерно
јефтина и расположива. Савременицима је највећи проблем била стална
незапосленост. Еснафи су крајем 15. века готово свуда у повлачењу пред моћним
савезима градске аристократије и обласних господара. У највише индустриализованим
областима Европе, Енглеској, Фландрији, југозападној Немачкој и Италији, они су
имали монопол над неким од најважнијих индустријских града, посебно над
текстилном индустријом, те су одређивали стандард квалитета производа и цене и
ограничавали су број шегрта и занатлија које мајстор може да запосли. Тиме су еснафи
блокирали капиталисту који је желео да запосли велики број радника. Од 15. века

5
предузетници се селе из градова на село. Сеоски живаљ је био вољан да додатно
зарађује предењем или ткањем код своје куће. Предузимачи су за ситне наднице
могли запослити велики број радника. Овај метод се најпре примењивао у Фиренци.
Уз то, Еснафе је лако могла контролисати власт. У 16. веку расту цене надница, али и
цене хране и то знатно брже. У Енглеској, нпр, надница грађевинског радника се
удвостручује током века, али цена хране расте четири до пет пута. Цене мануфактурних
производа расту спорије од цена хране. Занатлије су могле купити све мање хлеба и
меса за своје производе.

АНТВЕРПЕН

Почетком 16. века веза између португалске трговине са Индијом и шпанске атлантске
трговине било је тржиште Антверпена. Трговачким савезом португалских трговаца и
трговаца јужне Немачке на почетку века започео је метеорски успон Антверпена. У
замену за зачине, Португалцима је од Немаца био потребан бакар и метална роба,
тканине и сребро. Немци су проширивали вађење бакра у Угарској и започели са
финансирањем португалских путовања у Индију. Енглеска Компанија трговинских
подухвата сместила је своју главну робну постају у Антверпен. Извозила је у њега
чувене енглеске беле тканине чију је обраду довршавала антверпенска индустрија.
Балтичко жито долази у Антверпен и одатле се извози у Португалију и Шпанију. Шећер
са Канарских острва, италијанска свила, сир из Гауде, пиво из Харлема и риба са
Зеланда сливају се у Антверпен. Највећи део увоза користила је сама антверпенска
индустрија – индустрија финалне обраде и бојења тканине, индустрија бродског
наоружања и осталих металних производа, индустрија намештаја, индустрије хартије,
стакла, инструмената, штампарске фирме. На антверпенско тржиште је улазило
сразмерно мало кованог новца. Богатији трговци неизбежно постају банкари.
Банкарство и финансирање више нису били толико ризични као у средњем веку. Све
више трговаца даје предност антверпенској берзи него кованом новцу у свету пуном
пљачки и непогода. Антверпенска берза постала је најзначајније финансијско
средиште у Европи. Супарнички центар био је француски град Лион.

Антверпен је средином 16. века достигао свој врхунац. Први пут у историји постојала су
два тржишта: европско и светско. Економије различитих делова Европе повезане су
преко тржишта Антверпена. Могуће је да ниједан град није имао никада такву
економску премоћ као Антверпен у другој четвртини 16. века. То није дуго трајало.
Португалци 1549. године повлаче из Антверпена свој монопол на трговину зачинима.
Немци премештају своје заступнике у Лисабон и Венецију. Ово је представљало велики
ударац за трговину Антверпена. Низоземска влада није имала другог избора него да
градске општине са собом повуче у банкротство. Шпанска, француска и португалска
влада такође смањују исплату својих дугова. Ова банкротства, нарочито шпанско из
1560. године, изазвала су први налет сломова међународних банака. Банкари више

6
нису могли да испуне своје обавезе, а финансијери су се нашли у невољи. Антверпен
се никада није потпуно опоравио од ових потреса, мада је и даље остао изузетно
богат. Трговачки рат Енглеске и Низоземске и харања шпанских трупа 1576. и 1585.
године окончали су антверпенску економску премоћ мада је град успео да преживи
ове катастрофе. Улогу Антверпена до краја 16. века преузимају трговци северозападне
Европе.

ФИРЕНЦА И ВЕНЕЦИЈА

Фиренца је крајем 15. века било место највећих борби између републиканских
слободи и владарског ауторитета. Републиканци и народна партија су 1494. године
одбацили владавину куће Медичи који су се супротставили походу Шарла VIII на
Напуљ. Од тога часа су републиканци и „популани“ обавезни да се ослоне на подршку
француског краља, а Медичи на подршку француских непријатеља. Проповедник и
доминикански фратар Ђироламо Савонарола унео је неке демократске елементе у
Фиренцу. Фирентинска република вратила се традиционалној олигархијској влади
1498. године. Једну и по деценију Фиренца балансира између великих сила, улази у
борбу против устаника из Пизе који је био финансијски погубан и идеолошки
неоправдан. Медичи обнављају своју власт 1512. године када су, заједно са шпанском
и папском војском, умарширали у град. Макијавели под тим утиском пише свог
„Владаоца“. Медичи су били главни, али још увек не и свемоћни. Интелектуална клима
још увек је била републиканска. Николо Макијавели под тим утиском пише
„Разматрања о првих десет књига Тита Ливија“ (после Владаоца). Макијавели је овде
републиканац који се угледа на Римску републику, за разлику од Владаоца где се
угледа на Римско царство.

Неплаћена бунтовничка царска војска заузела је 1527. године Рим и Клемента VII је
држала као затвореника у његовом двору. Фирентинци су искористили прилику да
поново збаче Медичије. Последња фирентинска република осуђена је на пропаст чим
је папа Медичи закључио мир са царем. Октобра 1529. године папске и царске трупе
заузимају Фиренцу. Глад је натерала грађане на предају. Франческо Гричардини,
државник и историчар, и остале вође фирентинске аристократије су се придружиле
Медичијима и њиховој политици освете републиканцима и пополанима. Пред крај
живота Гричардини је написао своју чувену „Историју Италије“ која представља
образац историографији тога периода. После убиства Александра Медичија и
неуспешне републиканске побуне 1537. године, Козимо Медичи не укида политичке
установе Фиренце, али их једноставно заобилази.

Почетком века Венеција је на врхунцу моћи. Венеција је била најмоћнија од свих

италијанских држава. Млечани су 1508. године још увек могли сами да поразе цара
Максимилијана. Макијавелију се чинило да они постижу предност над читавим

7
полуострвом, као некада Римљани. Стварање лиге готово свих европских сила
(Француска, Царство, Шпанија) подстакао је папа Јулије II, Ђеновљанин забринут због
територијалног ширења Венеције. Млетачка војска разбијена је од француске код
Ањадела 1509. године. Венеција одбија да се преда. Лига из Камбреја је разбијена
због међусобних размирица. Венеција је преживела кризу, али је њена улога велике
силе окончана. Сматрана је за прототип државе са готово идеалним уређењем:
монархистичким (дужд), аристократским (сенат) и демократским (велико веће).

ЈЕЗУИТИ

Игнасио Лојола (1491-1556) је био Шпанац. Највећи број језуитских вођа у раном
периоду језуитске историје долази из Шпаније јер је она била стожер католичке
реформације. Лојола је у младости био испитиван и било му је забрањено да
проповеда три године. На Лојолу су утицали религиозни заноси родне Шпаније. Ступио
је у царску службу. Тешко је рањен у бици код Памплоне 1521. године након чега је
остао хром и радије се окренуо борби против неверника него борби против
Француске. Док се опорављао читао је житија светаца и Христа. Са малом скупином
следбеника намеравао је да крене у крсташки рат. Венеција му је за улазак у Свету
земљу тражила новац кога он није имао. Отишао је да студира на Сорбони. Игнацио и
мала група следбеника положили су 1534. године заклетву папи да ће се за
католичанство борити у Светој земљи или било где куда их пошаље. Статут новог реда
био је заснован на начелима војне организације. Појединац се обавезивао на потпуну
послушност реду којим управља „генерал“ изабран доживотно. Захтевано је
искушеништво у трајању од две године. Успех језуита у образовању такође је био
велики. За то треба захвалити дисциплини коју су језуити одржавали међу децом, а
која се допадала родитељима. Језуити су ујединили све видове образовања: плес (због
правилног држања), глума у позоришним комадима, писање латинског језика и сл.
Пред крај века Католичка црква поново је преплавила Европу, а изгледало је да ће се
проширити и на Далеком истоку. До тога није дошло. Језуити су у наредном веку
прогоњени и мучени у протестантској Европи.

Језуитски католицизам зависио је од спектакла, гестова и симбола, за разлику од

протестантизма који се усредседио на читање Светог писма и на певање химни. У
својој жељи да симболизују величанственост и тријумф католицизма, језуити су
изградили властити архитектонски модел цркве – Ђезу у Риму. Католичке цркве широм
света следили су пример ове цркве чиме је утрт пут барокном стилу 17. века.

Језуити су служили непосредно папи. Павле III их је признао 1540. године.

8
 КАРЛО V

У првој половини 16. века у Европи су се појавила чак три царства са

универзалистичким захтевима. То су: Свето римско царство Карла V, Османско царство
Сулејмана Законодавца и Московска Русија Ивана IV Грозног. Сва три царства
темељила су своја права на тврдњи да су наследници Римског царства. Карло се том
идеалу приближио више него своји противници, а много више од свог савременика,
великог цара Бабура у северној Индији (оснивача Могулског царства) који је своје
тежње заснивао на тврдњи да води порекло од Тимура и Џингис-кана. Карло је до свог
положаја дошао без икаквих освајања, захваљујући наследству. Фердинанд и Изабела
ујединили су Арагон и Кастиљу, а Максимилијан и Марија Аустрију и Бургундију.
Између 1516. и 1519. године све ове територије пренете су на Карла, најстаријег сина
Филипа од Бургундије и Хуане Луде од Кастиље. Аустрија, делови јужне Немачке,
Низоземска, Франш-Конте, Шпанија, шпански средоземни доминиони (Напуљ,
Сицилија, Сардинија, Балеари) и шпанска прекоморска империја признају власт Карла
V. Карло је 1519. године победио Франсоа I на изборима за царску титулу. За титулу се
изборио поткупљивањем изборних кнежева за шта је утрошено 850.000 флорина.
Месец дана пре избора, војска Швапске лиге на челу са Карлом истерала је војводу од
Виртемберга, вођу француске струје, из земље. Почетком 16. века уједињење круна у
једној личности није било ништа неуобичајено. Томас Мор је имао на то неколико
примедби у својој Утопији.

Већина Шпанаца 1520. године није била одушевљена Карловом царском титулом.
Сматрали су да је боље бити краљ Кастиље него цар Немачке. Чим су им наметнуте
прве финансијске обавезе од стране новог цара, Кастиљци су подигли побуну. Карло је
угушио устанак.

Први проблем Карлове владавине била је Лутерова јерес. Као потомак

најхришћанскијих владара, Карло је устао у одбрану католичке вере. Цар је сматрао да
му је Бог одредио да реформише цркву. Ниједан папа није могао да прихвати његов
положај. Већ је Алеандар, папин изасланик, протестовао против Вормског едикта
којим је анатемисан Лутер јер је цар судио у стварима које се тичу вере. Цар је 25
година вршио притисак на папу да сазове општи концил на коме би се решило то
питање, а у супротном је претио да ће сам да га сазове. Папе су, међутим, наставиле да
са Француском сплеткаре против Карла те је 1527. године Клемент VII ушао у отворен
сукоб са царем. Други проблем Карлове владавине била је организација власти у
Немачкој. Карло је своме брату Фердинанду поверио контролу над хабзбуршким
земљама у Немачкој и Аустрији. Фердинанд се оженио угарском принцезом Аном, а
његова млађа сестра Марија удала се за Аниног брата, Лајоша II, угарског краља. Лајош
је погинуо у Мохачкој бици (1526), а турске снаге заузимају Будим и Пешту, као и већи
део Угарске. Лајош и Марија нису имали деце те је Фердинанд наследио и угарску и
чешку круну. Фердинанда су сада непосредно угрожавали Турци који су 1529. године

9
неуспешно опседали Беч, а 1532. године продрли дубоко у Штајерску. Поред њих,
Фердинанд се борио и против војводе Трансилваније, Јована Запоље, кога је
прогласила за краља јака партија мађарског племства коју је подржавао и Сулејман.

Све остале проблеме је бацило у засенак француско питање. Шјевр, племић из Еноа и
први канцелар Карла, је тајну успеха свог господара видео у миру са Француском. Тако
је потврдио француску управу над Миланом кога је Франсоа задобио после сукоба са
Сфорцама и победом над Швајцарцима у бици код Марињана (1515). Француска се, за
узврат, није уплитала у питање око шпанског наслеђа. Карло је сада наследио и све
обавезе шпанских краљева у Северној Африци и Италији. То је цара довело у сукоб са
Турцима и увукло га у борбу за контролу над северном Африком и Медитераном.
Увучен је и у спор између Анжујаца и Арагонаца око полагања права на Напуљску
краљевину, а преко тога и у неизбежан сукоб са Француском која се борила за
политичку контролу над Италијом. Франсоа и енглески краљ Хенри VIII су за своје
краљевине такође мислили да су царства, подразумевајући под тим да ничију световну
власт не прихватају изнад своје. Обојица су се појавили као кандидати за цара 1519.
године, али су изгубили. Смрт Шјевра 1521. године уклонила је и последњу препреку
рату. Наследио га је Меркурино Гатинара који се залагао за рат са Француском. Царски
напад на Француску требао је бити истовремен са енглеским надирањем и побуном
Шарла Бурбонског, највећег великаша у Француској и врховног заповедника војске.
Цар је Шарла требао наградити рукоб своје сестре Елеоноре и краљевином у јужној
Француској. Французи су се борили истрајно. Немачки и енглески напад претворио се у
пораз. Побуна је угушена, а Бурбон је морао да побегне. Клемент VII је 1524. године
закључио мир са Француском јер је цар обуставио притисак на немачке лутеране што
папа није могао прихватити. Међутим, у бици код Павије (24. фебруар 1525. године)
Франсоа је поражен и заробљен. Гатинара је предложио распарчавање Француске. На
његово запрепашћење, поткраљ Напуља и победник код Павије, Шарл Ланој, довео је
Франсоу у Мадрид одакле је преговарао са Француском око откупа. Мадридским
миром постигнут је споразум. Франсоа се оженио Карловом сестром Елеонором и
одрекао свих француских права над Италијом и Бургундијом. Споразумом није
постигнуто помирење. Франсоа га је одбацио чим се вратио у Француску под
изговором да је изнуђен под присилом. Рат је поново почео. Неплаћена царска војска
похарала је маја 1527. године Рим, а папу Клемента заробила у његовом дворцу Св.
Анђела (некадашњи маузолеј римског цара Хадријана).

Карло је у рату против Француске имао успеха јер је на своју страну привукао Андреу
Дорију, адмирала ђеновљанске флоте и стварног диктатора тог града-државе. Уз
његову помоћ Карло је успоставио превласт на Медитерану и обезбедио коначну
победу у Италији. Карло је миром у Камбреу (1529) одустао од Бургундије, а Франсоа
од Италије. Гатинара је остварио суштински део својих планова. Француска је
поражена бар на неко време. У унутрашњој организацији канцелар је имао мањег
успеха. Власт великог канцелара и власт старог бургундског Државног савета протегла

10
се на све доминионе Царства. Имала је своје чланове у Низоземској, Шпанији и
Италији. Међутим, важне одлуке доносио је св више мали кабинет блиских царевих
саветника. Због тога Државни савет није добио на значају. Карло после смрти Гатинаре
1530. године није постављао нове канцеларе. Акта је обрађивала шпанска канцеларија
(Шпанија, Италија) и француско-бургундска канцеларија (северно од Алпа). Све важне
одлуке доносио је сам цар.

Аугзбуршка скупштина 1530. године није успела да реши верски проблем. Карло је
1535. године био спреман за противудар на Турску. Лично је командовао флотом која
је ослободила Тунис. Био је то његов највећи тријумф. Смрт последњег Сфорце
пружила је Франсои прилику да обнови потраживање француских права над Миланом
што изазива нове сукобе Карла и Француске. Цар је предложио да он и Франсоа реше
своје несугласице двобојем, али су министри сместа одбацили тај предлог. Још два
пута (1536. и 1544.) цареве трупе нападају Француску. Франсоа је закључио савез са
Турцима како би обуздао светоримског цара и успоставио равнотежу сила. Карло и
Фердинанд преговарају са Енглеском, Русијом, Персијом и Пољском. Миром у Крепију
1544. године Франсоа се одрекао савеза са Турцима и пристао да подржи цара у борби
протестаната који не прихвате одлуке концила у Тренту. За узврат, Карло је одлучио да
ће хабзбуршку принцезу удати за Франсоиног сина и да ће младом пару подарити
Милано или Низоземску. Француски принц је убрзо умро, а Карло није обновио своју
понуду другом краљевом сину. Франсоа је, међутим, био превише стар за нове ратове.

Протестантизам се и даље ширио. Шмалкалденска лига протестантских кнежева

преговара са Француском. Карло је ударио на Шмалкалденску лигу и потукао изборног
кнеза Саксоније и ландграфа Хесеа (1547). То је врхунац његове владавине. Тицијан га
је насликао као победоносног витеза на коњу. Царева победа узбудила је његове
непријатеље. Папа је повукао своје трупе из Немачке, а Трентски концил саботира
цареву политику компромиса са протестантима. Шмалкалденски рат није решио
верско питање. Јавља се проблем око наслеђивања. Карло је 1531. године одредио
брата Фердинанда за наследника. Његов син Филип је тада имао четири године. Сада
је он био одрастао човек који је требао наследити Шпанију и Низоземску. Фердинанд
је одбио да се одрекне своје титуле у Филипову корист. Постигнут је споразум по коме
би Фердинанда требао наследити Филип, а Филипа Максимилијан, Фердинандов син.

Нови рат са Француском избио је 1552. године када је Морис од Саксоније, у савезу са
новим краљем Анријем II, напао Карла који се једва успео спасити. Рат се отегао до
1558. године. На Аугзбуршком сабору 1555. године донет је мир по коме је утврђено
начело „чија је власт, његова је и религија“. То се односило само на католике и
лутеране, док су калвинисти искључени.

Последњи велики Карлов успех било је венчање сина Филипа и Мери од Енглеске.
Карло се октобра 1555. године одрекао суверенитета над Низоземском у Филипову
корист, а у наредним месецима и осталих својих титула. Такође је документом лишио

11
све Филипове наследнике свих права и пренео их на Фердинандовог сина
Максимилијана. Након абдикације Карло се повукао у манастир Јусте у Екстремадури
где је умро 1558. године.

УНИВЕРЗАЛИСТИЧКЕ ТЕЖЊЕ МОСКОВСКИХ КНЕЖЕВА; ТРЕЋИ РИМ

Европа у 16. веку није озбиљно схватала московске универзалистичке тежње. Руски
суседи, Турци, Пољаци и цар, отворено су их потцењивали, док су они удаљенији
владари, попут енглеског, били вољни да угоде великом кнезу тако што ће га називати
царем. Идеје о царству развијала је Руска православна црква још у 15. веку. То се види
у писму монаха Филотија из Пскова цару Василију III (1503-1533) у коме каже да је Рим
пао због аполонијске јереси, други Рим (Цариград) јер је издао праву хришћанску веру
(Сабор у Фиренци 1439.), а да трећи Рим (Москва) стоји, четвртог неће ни бити. У
Москви је по њиховом схватању умрла девица Марија. Москва је, као и Рим и
Цариград пре ње, Civitas Dei, град Божији. Тврдило се да кућа Рјурика потиче
непосредно од брата римског цара Августа, а да је византијски цар Константин
Мономах даровао своје крунске драгуље кнезу Владимиру Мономаху у 12. веку.
Тврдило се чак да је Москва, као и Рим, саграђена на седам брежуљака.

Иван III (1462-1505) је почео ности двоглавод царског орла на свом печату, а у
односима са својим слабим суседима почео је користити царску титулу већ 1480.
године. Василије је одбацио краљевску титулу коју му је понудио цар Максимилијан и
инсистирао је на царској. Он оправдава свој поход на Новгород 1471. године
спасавањем грађана од римокатоличког владара.

Иван IV и бојари

Једина противтежа моћном цару били су бојари, велики земљопоседници од којих су

многи водили порекло од мањих руских кнезова, па чак и од породице Рјурик. Велики
кнежеви Москве су насупрот њима створили „дворјане“, војну класу племства сличну
класи тимара Османског царства. Иван је имао и личних разлога да мрзо бојаре. Током
свог дугог малолетства, Иван је, као и Луј XIV у Француској касније, трпео понижења од
бојара. Он је 1565. године основао организацију „опричнину“, најпре са 1000, а касније
са 6000 својих најоданијих присталица. Они су добијали земљу конфисковану од
бојара. Смртни ударац бојарима нанесен је многобројним смакнућима због којих је
Иван и стекао надимак. Цар је имао апсолутну власт. У остатку земље „земшчина“,
стара бојарска „дума“ (скупштина) и даље је постојала. Иван је установио нови тип
скупштине – Земски сабор.

12
 ДРЖАВА И ЦРКВА У ЕНГЛЕСКОЈ

Енглеска реформација на свом почетку је била политички чин јер сама црква није била
превише слаба ни непопуларна. Лутеранске идеје продирале су у Енглеску, али нису
прихваћене пуним срцем. У Енглеску је 1526. године досео превод Новог завета
Вилијема Тиндејла. Управљање над црквом и државом кардинала Вулзлија трајало је
од 1515. до 1529. године. Хенријева супруга Катарина Арагонска дала је династији
ћерку, али она није била пожељна за владавину као женско дете. Такође, краљица је
сматрана шпанским агентом чији се негативни утицај видео у непотребном енглеском
рату са Француском (напад на Франсоу). Хенри се желео развести од Катарине те је
изнео оправдање да је Катарина била удата за његовог брата. Папа Клемент VII је тада
био под утицајем Карла који му није дозволио да разведе енглеског краља од своје
ујне. Вулзли је пао у немилост краља јер није успео да испослује развод. Разним
законима краљ смањује надлежности папе над римском црквом.

Црква Едварда VI

Кратка владавина краља Едварда VI (1547-1553) обележена је заокретом од Хенријевог

уређења цркве. Едварду је отац из непознатих разлога за туторе поставио протестанте.
Војвода од Сомерсета, Едвард Сејмур, успоставио је велику толеранцију у питањима
вере. Нови Молитвеник уведен је 1549. године, а други 1550. године. Надбискуп
Кентерберија био је Томас Кранмер, протестант (нагиње Цвинглијевом доктринарном
ставу) који је увео Библију на народном језику. Читав ток енглеске реформације
пратиле су побуне. Дизао се конзервативни север настањен Шкотима, запад који је
захтевао повратак католичанству, а највећи устанак избио је 1549. године. Предводио
га је Роберт Кет. Кетов устанак у Норфоку представља једини прави сељачки бунт у
владавини Тјудора. Захтеви Роберта Кета подсећају на „Дванаест тачака“ устаника у
Немачком сељачком рату (1525). Побуна је угушена и довела је до пада Сомерсета.
Ћерка Катарине Арагонске, Мери, дошла је на престо 1553. године.

Владавина Мери Тјудор

Мери се суочила са отпором Парламента у покушају ка поновном уједињењу са папом.

Парламент је спречавао и Филипа II, Мериног мужа, да се меша у унутрашње ствари
Енглеске. Готово сви закони реформације су током Мерине владавине укинути. То није
било довољно да се уклони протестантизам. Краљичин главни саветник био је
кардинал Реџиналд Поул. Он је одбио понуду Игнација Лојоле да обучава младе
Енглезе у језуитским колеџима. Мери је, ипак, успела да оживи католицизам.
Обновила је монашке редове, нешто манастирске земље враћено је цркви, обновљен
је морал католицима те се католицизам надмеђе са протестантизмом још читав век и

13
по. У целини гледано, Мери није успела да преобрати своје поданике. Због све већег
прогона јеретика, народ је био све више наклоњен протестантизму. Око 282 људи је
спаљено на ломачи у догађају познатом као „Ватре у Смитфилду“. Књига мученика
Џона Фокса (1563) уверила је све да Мерине жртве нису заборављене. После Библије,
постала је најчитанија верска књига у Енглеској. Још једна од препрека ка повратку на
католицизам био је и брак Мери и шпанског краља Филипа. Охоло понашање
Филипове свите повећало је мржњу и страх Енглеза према Шпанцима и католицима.
Многи Енглези повезивали су шпанску тиранију и католицизам.

КЊИЖЕВНОСТ 16. ВЕКА

Најузвишенијим од свих књижевних родова у 16. веку сматрала се поезија. Током

читавог столећа песници су за композицију својих спевова као узор узимали
Вергилијеву Енеиду. Први покушај спева био је „Бесни Орландо“ (1516) који опева
борбу између витезова Карла Великог и Сарацена. Други значај еп је Ослобођени
Јерусалим (1581) Торквата Таса који се бави освајањем Јерусалима у Првом крсташком
рату. Од прозних дела најзначајнији су Адамис Галски Шпанца Гарсије Монталва (1508)
и Дон Кихот Мигела де Сервантеса (1605), очигледна пародија на витешке романе. Два
Сервантесова лика потпалила су ломачу витешким романима. Међу две књиге које су
преживеле ватру био је и Адамис Галски. Дон Кихот је полудео од читања витешких
романа. Развијен је био и жанр кратке прозе. У њега спада Хептамерон (1558)
Маргарете Наварске и „Декамерон“ Ђованија Бокача. Позната су била дела францског
писца Франсоа Раблеа, Пантагруел (1532) и Гаргантуа (1534). Рабле у њима описује
народски хумор улице и сатирички приказује учене и моћне црквене
великодостојнике, научнике, војнике и др. Од драмских дела позната су: Мандрагола
Никола Макијавелија (1518), Дундо Мароје Марина Држића (1551), дела Вилијама
Шекспира и Лопе де Вега. Позориште је достигло врхунац баш у Енглеској (Шекспир) и
Шпанији (Лопе де Вега), а не рецимо у Немачкој или Италији.

Цензура

Један од најважнијих успеха штампе било је преношење контроле књига из руке цркве
у руке световних предузетника. Писци су морали да угоде издавачу и покровитељу јер
нису постојала ауторска права. Латерански концил (1515) је захтевао да црквене власти
испитају све књиге. Стразбуршки закон (1524) забрањивао је штампање било чега што
би „подстицало обичног хришћанина да напада или исмева свог суседа“. На Трентском
концилу одређено је да књижевност треба да велича религију и морал. У италијанском
граду Луки први пут је 1547. године објављен списак забрањених књига. Потом се
слични спискови објављују у Милану и Венецији (1554), а чувени папски „Индекс“
настао је 1559. године. Он је анатемисао протестантску литературу, укључујући и дела

14
Макијавелија, Еразма, Бокача и Дантеа. Верзија Индекса из 1564. године мало је
ублажила забране. Одобрен је Бокачов Декамерон. У Енглеској је током владавине
Мери Тјудор образовано 1557. године Књижарско друштво које је надзирало књиге и
забрањивало позоришне комаде који наводе људе на стварање нереда. У Шпанији је
против штампе деловала инквизиција. Аутори су се на разне начине крили од контроле
власт. Најчешће су писали под псеудонимима, а штампари су штампали лажне податке
на последњој страни књиге.

додај: Дипломатија, банке, мануфактура, енглеска у 16. веку

15