Simion Rum Egz Marija Vujicic

Katedra za rumunski jezik, književnost i kulturu
Filološki fakultet
Univerzitet u Beogradu
REZIME KNJIGE «RUMUNSKI EGZISTENCIJALIZAM I EVROPSKA

METAFIZIKA » EUĐENA SIMIONA do str. 92
Beograd, novembar 2018.
Rumunski egzistencijalizam
1. “Životopisnost”, pogrdni termin iz 1928, koji kasnije definiše novu struju ideja:
rumunski egzistencijalizam
Simion započinje ovo poglavlje pitanjem da li uopšte postoji rumunski egzistencijalizam i,

ako postoji, da li ostavlja dublji trag u rumunskoj kulturi? Najpre govori o velikim
kritičarima racionalistima u međuratnom periodu : Euđen Lovinesku, Đorđe Kalinesku,
Pompilije Konstantinesku, Šerban Čokulesku, Perpesićijus, Vladimir Streinu 1 koji nisu
prepoznali postojanje egzistencijalizma u rumunskoj kulturi i nisu davali pažnju mladoj
generaciji. Pisci mlade generacije, na čijem čelu je bio Mirča Elijade su krajem dvadesetih i
tridesetih godina propagirali ideju „iskustva“, odnosno življenja u procesu saznanja, čime
su hteli da promene teme rumunske kulture. Pisci mlade generacije posebno su isticali nešto
što Mirča Elijade naziva „Duhovnom putanjom itinerariu spiritual (1927) duhovnih vlasti
(nezaobilazno življenje, misticizam, metafizika stvarnosti, životna avantura, oblici podsvesti
itd.).“2 Elijade je verovao u moć mističkog saznanja i smatrao je da „duhovnost“ treba da
ovlada, odnosno put prema kulturi mora proći i kroz pravoslavlje. Apoi, India i ist relig
Takođe, u isto to vreme drugi mladi ljudi, među kojima i Petre Pandrea, objavljuju jedan
manifest (Manifest grupe „Beli krin“) u časopisu Misao 1928. godine u kojem pišu kako je
stari naraštaj kriv zbog „odsustva filosofskog duha“ 3. Mlada generacija usmerava se prema
„frenetičnosti konkretnog i njegovom usrećivanju“.4
Mladi kritičar Mihail Ralea kritikuje ovu epohu i revolt mlade generacije i optužuje ih za
„rasputinizam, opskurnost i da je puna preterane literarne nedoteranosti“.5 Takođe, Ralea
smatra da manifest grupe Beli krin originalnost nalazi u nadrealističkim, dadaističkim
manifestima. Ovakvo mišljenje imaju i ostali kritičari i filosofi, budući da su oni smatrali da
„revolt mladih“ predstavlja opasnost po literaturu, zato što je tada rumunski modernizam
osvajao prostor.6
Ovi mladi ljudi, koji su mahom studirali u inostranstvu, posebno u Nemačkoj su, uprkos
njihovog odbacivanja „starih“, imali neke nove ideje kojima su Elijade i njegove kolege
želeli da nametnu rumunskoj esejistici i rumunskom romanu. Pod esejistikom podrazumeva
se i jedna vrsta filosofije. Formula „školska filosofija“ je upravo ovo „nastojanje mladih da
se izmeni model promišljanja, kao i poimanja filosofije.“ 7 Dakle, najpre „da se prevaziđe
filosofija kao sistem i da se kreira filosofija egzistencije, bazirana na iskustvu, na „življenju“,
u osnovi na metafizici poimanoj kao „izvestan kod života i vrednovanja stvarnosti“ (Nae
Jonesku).“8 Simion sada daje primer „nemira“, koji je zajedničko gledište svih mladih.
„Nemir“ podrazumeva direktno ideju „saznavanja“ i svi filosofi i pisci iza Prvog svetskog
rata su saglasni da treba uključiti i iracionalne fenomene.9 Na ovaj način filosofija menja
svoje ideje i koncepte, i po rečima Naea Joneskua, „ona se izmešta sa katedre na ulicu.“10
1
Simion, Euđen: Rumunski egzistencijalizam i evropska metafizika, Beograd, 2016, str. 15
2
3
4
5
6
7
8
9
10
1
Književna ideologija mladih nije sasvim razjašnjena osim u jednom pogledu: oni žele da
radikalno izmene kulturu Rumunije i užasnuti su zbog svojih prethodnika, takođe, žele da
„izvedu rumunsku kulturu na evropsku scenu.“ 11 S jedne strane imamo avangardiste koji žele
smrt akademizmu u umetnosti i neku novu viziju, a sa druge strane filosofi i esejisti mlade
generacije žele da stvore kulturnu Rumuniju u kojoj će vladati sociologija i metafizika
egzistencije kako bi promenili vladajuća mišljenja u svim domenima.
Osnivači rumunskog egzistencijalizma: Mirča Elijade, Emil Čoran, Konstantin Nojka,
Mirča Vulkanesku i Euđen Jonesku, bili su najpre izloženi podsmehu i kritikama u periodu
1928-1938. i to od strane raznih kritičara. Polazište su našli kod Kjerkegora, Dostojevskog i
ruskih mistika (Berđajev i Šestov), španskih autora (Jovan Krstitelj i Unamuno) i od nemačke
egzistencijalne filosofije (Karl Jaspers i Hajdeger) i konačno, od duhovne tradicije
pravoslavlja.12 Simion smatra da, kako bismo razumeli ove ogranke i različitosti, moramo
istražiti predavanja iz metafizike Nae Joneskua. Radikalna promena rumunskog sveta polazi
od duha sveta.13
2. Jedan atipičan profesor filosofije (Nae Jonesku) koji poučava svoje studente da se udalje
od filosofije: slučaj sa Nojkom, njegovim jeretičkim učenikom, četiri decenije kasnije
Simion kaže da ove ideje pronalazimo u „orahovom jezgru“ predavanja i članaka atipičnog
profesora filosofije (Nae Jonesku, 1890-1940) koga prate studenti na Univerzitetu u
Bukureštu (1928-1930).14 Neki od njih poput Mirče Elijadea i Mihaila Sebastijana već su
stekli afirmaciju i to u časopisu koji je vodio Nae Jonesku (Reč), a Čoran je stigao iz
Rašinarija, Kod Sibiua, a ostali, kao npr. Mirča Vulkanesku želeli su da steknu znanje iz
sociologije.15 Bilo je i onih sa desničarskim pogledima u politici, kao i levičari i na početku
su svi bili zajedno u revoltu, da bi posle 1933. godine došlo do podele među njima. Elijade,
Čoran i Nojka postaju deo ekstremne desnice pod uticajem Nae Joneskua. Šta predaje ovaj
atipičan profesor logike i metafizike koji stapa filosofiju i žurnalistiku? 16 Jedno njegovo
predavanje iz Metafizike od 1928-1930. godine koje je objavljeno tek 1942-1944. godine on
započinje govoreći da profesor nema nikakav plan i da je mogućnost za prosvetljenje njega
samog zajedno sa njegovim učenicima. Dakle, profesor zajedno sa učenicima može
ustanoviti određene stvari. On nema svoj program, ne zna odakle da počne, a njegov stav je
da treba pokušati. Studenti, koji su u to vreme bili naviknuti da sve što se u školi govori
prime kao istinu filosofije, sada mogu čuti nešto sasvim drugo: „Da je filosofija jedan životni
čin, akt životnosti i da je metafizika „kod egzistencije i vrednovanje stvarnosti. Jedan
metafizički momenat u duhovnom životu nalazi se u srodstvu sa „porastom religijskog
života.“17 Dakle, jedan metafizičar ne treba da ignoriše religiju, kao što je su to radili
profesori filosofije na univerzitetima u Rumuniji. „Objekat religije je „summum bonum“18 i
njen cilj je spasenje. Objekat metafizike jeste verum (apsolutna istina) a njen cilj je saznanje.
11
12
13
14
15
16
17
18
Summum bonum – najuzvišenije, najveće dobro.
2
Zar nije moguće putem saznanja doći do spasenja?“. 19 Pred takav problem stavlja Nae
Jonesku svoje studente, kako bi ih odvikao od onoga što su do tada učili.
Simion dalje piše o Konstantinu Nojki, koji je takođe bio jedan od studenata nae Joneskua,
koji je živeo u jednom malom mestu u Karpatima, nedaleko od Sibiua. Nakon višegodišnjeg
zatočeništva u komunističkim kazamatima dobio je dozvolu da objavljuje. Simion ističe
njegovu filosofsku knjigu Rumunski iskaz u kome on pokušava da definiše način kako da se
bude u rumunskom biću, odnosno način situiranja u svetu.20 Nojka je u svojim spisima
raspravljao o rumunskom duhu na drugačiji način i pisao je o „mogućnosti da se kreira
filosofija bića u sistemu koji su tada konstruisali ideološki i partijski cenzori.“ 21 Simion
govori da mu se dopadalo pisanje Konstantina Nojke, ali i njegov stav uopšte – iako je bio u
zatvorima (izašao je tek 1964) ipak je odlučio da ostane u svojoj zemlji, za razliku od
Elijadea i Čorana, koji su zemlju napustili već dve decenije ranije. On je želeo da pokaže da
se može stvarati kultura i u uslovima totalitarnog režima. Nojka je optuživao Zapad, za šta
Simion smatra da nije bio u pravu, ali njegova odbrana primata duha u postmodernom svetu
je bila uspešna, budući da je bio čitan. 22 Simion piše da je, po povratku iz Francuske, gde je
radio kao profesor na Sorboni, pozvao Nojku da se susretne sa bukureštanskim studentima.
Ovo je bio prvi i poslednji put, budući da su mu autoriteti komunističkog režima zabranili
pristup u javnost ponovo. On je to prihvatio i nije „tetošio“ studente, govorio im je da se ne
zadovoljavaju da budu „bića kao takva“ i da se ne bore da postanu „bića radi postojanja“. 23
Ovo je značilo da „mladi ne vode brigu o tome da izgrade svoj unutrašnji duh i da bogate
svoje unutrašnje biće, već da se prepuštaju dominaciji materijalnih problema.“ 24 Svi studenti
su ga pomno slušali, iako ih je on prekorevao. Takođe, Nojka se nije slagao sa svojim
prijateljima iz Pariza, posebno sa Elijadeom i Čoranom oko pitanja Evrope. Elijade je pisao
da je „duh Evrope iscrpeo svoje kreativne moći“, a Nojka je smatrao da će „Evropa i dalje
davati kontinuirano svoj ton, da nije istrošila energiju svoga duha...Ona je, doduše, izabrala
kao model „geometrijski duh“, ali da uopšte nije kasno da povrati svoju intelektualnu
veličinu i egzistencijalni „duh finesa“ i da će evropska kultura opet svemu davati ton.“25
Nakon što je završio svoj govor, usledila su pitanja studenata. Simion ističe pitanje jednog
studenta kojeg se seća da je možda čak i prvi pitao: „Šta ste, gospodine Nojka, naučili od Nae
Joneskua ili: šta Vas je najviše naučio Nae Jonesku, duhovni vođa Vaše generacije? „ Ovo je
bilo nesmotreno pitanje. Nae Jonesku – ideolog ekstremističke desnice – nije bio poimence
spominjan sem u pamfletima. Njegovo spominjanje u razgovoru, u onim opisanim
okolnostima nije bilo dobrodošlo, čak je bilo i sumnjivo. Nojka je odgovorio sledeće: „Nae
Jonesku nas je naučio da se odviknemo od filosofije...“26
Simion ovde završava sa pričanjem ovog događaja i piše da ga je morao opisati iz dva
razloga: da predstavi poslednjeg egzistencijalističkog filosofa koji je preživeo brutalnu
istoriju XX veka i kako bi citirao njegov odgovor u vezi sa lekcijom koju je dao njemu i
njegovoj generaciji kontroverzni Nae Jonesku.27 Nae Jonesku je zahtevao od svojih studenata
19
20
21
22
23
24
25
26
27
3
da odbace sve ono što je bila „školska filosofija“. Simion navodi svoje misli iz tog vremena:
„Zar nije isto, posle 50 godina, činio i Nojka pred bukureštanskim studentima? Zar im nije,
indirektno sugerisao da – ako žele da stvaraju značajnu filosofiju – moraju početi s tim
odvikavanjem od onoga što su se od drugih naučili? To znači – od onih trenutnih filosofa.“28
3. Saznavanje i razumevanje. Dve evropske metafizike.
Simion se vraća na predavanja iz metafizike profesora Naea Joneskua. Govori o definiciji

metafizike koja glasi: „metafizika je nauka o biću, o postojanju“. Ovakva definicija je u
saglasnosti sa filosofijom nepostojanja, na šta nas upućuje profesor Nae Jonesku. 29 Dalje,
„mogućnost da se živi...jednaka je mogućnosti da se izmišlja, to jest da se stvara.“ 30 Prema
tome, postoji razlika između saznavanja i poimanja.31 Takođe, ako uzmemo u obzir ova dva
stava, i Evropa se deli na dva dela sa filosofske i moralne tačke gledišta: saznavanje kao
specifično za Zapadnu Evropu, a poimanje/razumevanje kao jedinstveno za Istočnu
Evropu; analiza je u osnovi saznavanja, a „život događaja samog“ je u osnovi poimanja.32
K.G. Jung – razumevanje i shvatanje!!!! Upravo je ovo ideja koju će imati rumunski
egzistencijalisti, što vidimo u radu Mirče Elijadea (u studiji o Mirči Vulkaneskuu i o
rumunskom čoveku) i Emila Čorana.33
Simion se pita, šta je to što može razdvojiti saznanje od razumevanja (dva pojma koja su u
rumunskom jeziku gotovo identični)? „Saznajemo bez razumevanja ono što saznajemo? I da
li možemo razumeti, bez prethodnog saznanja, ono što želimo da razumemo?“ 34 Nae Jonesku
smatra da se ovakav stav može primeniti i jednom kontinentu sa više kultura kao što je
Evropa. Prema njemu, saznanje jeste određenje, a ne stvaranje i upravo odatle potiče
razlikovanje mentaliteta, vizije i stila u dva sveta Evrope.35 Takođe, Nae Jonesku deli i
hrišćanstvo unutar Evrope, za istočne hrišćane, „univerzum je postojanje koje sami živimo“,
a za zapadne hrišćane „univerzum je postojanje koje oni poznaju; mi smo unutar
univerzuma, oni na zapadu vladaju na poseban način univerzumom; oni ga poznaju, a mi ga
– ne poznajemo, već ga propatimo, rekli bismo, mi smo pod njegovim uticajem; mi se ne
izdižemo iznad univerzuma, mi smo u njegovoj nutrini.“36
Simion najpre želi da se bavi posledicama ovakve percepcije univerzuma, odnosno u viziji
Nae Joneskua. Te razlike postoje i one određuju stil i postojanje viđenja egzistencije.
Dakle, Simion kaže da je vizija Nae Joneskua ovakva „mi hrišćani sa istoka živeći, s mukom,
boraveći unutar univerzuma i primorani da njim ovladamo, da bismo ga uopšte pojmili,
posedujemo metafiziku zasnovanu na kontemplaciji i na našem pomanjkanju inicijative.“ 37
Nemoguće je, kaže Nae Jonesku, da drugi deo Fausta napiše neki čovek sa Istoka, jer u
istočnoj metafizici ne postoji ideja upravljanja univerzumom. Za nas je univerzum takav
kakav je i mi živimo s njim i u njemu, ali bez neke preke potrebe da ga posedujemo. Takođe,
28
29
30
31
32
33
34
35
36
37
4
Nae Jonesku za kontemplaciju kaže da nije pasivan stav 38 i upravo ta rečenica se ponavlja u
napisima učenika. Simion piše da Nae Jonesku na ovakav način posmatra i druge ideje,
sudove i koncepte koje stara filozofija smatra „sigurnim“, nepromenljivim.39 Na primer, on
za svest kaže da je „neprekidna promena, ona se menja u sve redom, u sve stvari koje su joj
date da ih poimamo.“40 Posebnost njegovih predavanja leži u tome što je Nae Jonesku
pokušavao da odvikne svoje studente od filozofskih udžbenika i knjiga morala i to je radio na
svoj način, dakle polazio je od svakodnevnih događaja i događaja sa ulice. Sigurno je da je
on učen i inteligentan čovek, ali neki su za njega mislili da je prevarant, oportunistom. Mirča
Elijade ga smatra genijem i piše da ako bi Rumuni bili evropski savremenici u problemima
filosofije bili bi to zahvaljujući idejama Nae Joneskua.41
Simion zaključuje da najveću zaslugu Nae Jonesku ima u tome što je tada uverio mlade
ljude poput Emila Čorana, Mirče Elijadea, Konstantina Nojke u činjenicu da u
metafizici ništa nije sigurno i da je egzistencija osnovni predmet filozofije.42
4. Tipologija mistika i originalnost ovih klasifikacija
Naravno, Nae Jonesku podučava svoje studente i drugim stvarima, odnosno uvodi ih u
prostor metafizike koju im predaje kao i ostale kategorije duha, poput magije, mistike, greha,
mističkih simbola, tipova saznanja, hrišćanske ljubavi, a govori im i o Bogu, o Svetom duhu
i o anđelici.43 Nae Jonesku razlikuje tri tipa mistika: „tip hodočasnika koji svet vidi kao
jerarhiju na čijem je kraju savršenstvo; tip mladenca –to jest mističkog mladenca koji traga
za Bogom; tip sveca – onog koji veruje da je put ka Bogu put očišćenja od sebe samog.“44 Što
se greha tiče, Nae Jonesku ima teoriju koja oslobađa krivca od greha. On smatra da ili mi
dozvoljavamo Bogu da zna sve što će se dogoditi ili Bog jednostavno nije znao da je stvorio
čoveka sa grehom u sebi, a tada dozvoljavamo da ni Bog ne zna sve. Takođe, on brani Kaina
na sledeći način: ako Kain ubije svog brata Avelja to se desilo zato što je Bog tako hteo
budući da je Bog, kada je stvorio svet, stvorio i zlo u čoveka. Simion takođe piše da se Nae
Jonesku nikada nije odricao hrišćanstva i da je uvek branio pravoslavlje.
Simion smatra da ideje Nae Joneskua nisu baš originalno njegove, već da su potekle iz knjiga
sa Zapada, odnosno postoji takva sumnja. Spominje Dnevnik Mihaila Sebastijana u kome on
govori upravo o tome, odnosno kako je njihov profesor na predavanjima koristio odgovore
koji su već dati i pre njega. Međutim, iako koristi takve ideje, Nae Jonesku ih ne piše i samim
tim ima pravo za pozajmljivanje. On nikada i nije objavio svoju Metafiziku, to su uradili
njegovi učenici nakon njegove smrti i nije nikada napisao filozofsku studiju u pravom smislu.
Njegove ideje vuku korene pretežno iz nemačke esejistike, a njegovi stavovi o teologiji
potiču iz tradicionalnog rumunskog pravoslavlja.45
Dakle, na svojim predavanjima je zasad Nae Jonesku istakao pojmove : „egzistencija“,
„iskustvo“, „avantura“, „življenje“, „životno tragično“, „filozofija bića“, „saznanje“ u
odnosu na „razumevanje“, ali ne ignoriše ni mit, „kao subjekt metafizičke meditacije...mit
38
39
40
41
42
43
44
45
5
koji je jedna vrsta poraza duševnog stanja.“ 46 Ideja „iskustva“ potiče iz ideje Erlebnisa47, a
metafora nemira potiče od filozofije Kjerkegora, filozofa koga čitaju i učenici Nae
Joneskua.48 Mirča Elijade unosi filozofiju nemira u svoju literaturu, pogotovo u njegovoj
početnoj fazi, kada je podražavao Žida i Papinija i Džojsa. Njegovi egzistencijalistički
romani Povratak iz Raja, Huligani razvijaju temu nemira mladih generacija, ali i temu
tragičnog, iskustva i avanture. Nakon 1936, Elijade piše fantastičku prozu baziranu na
„konkretnom folkloru“ – Gospođica Kristina, a nakon Drugog svetskog rata, kada živi u
egzilu, piše mitsku prozu – Ivandanjske noći, Kod Ciganki, Na ulici Mantuleasa.49
„Seme“ tog profesora govori njegovim studentima o grehu i spasenju, o magiji i mističnom
čime on dokazuje da je metafizika „jedan kod življenja“ i to seme bačeno u „ponore“ mlade
generacije uhvatiće korene i daće roda.50 Dakle, „generacija u prahu, tragična generacija
ili generacija kriterionista“51 koju čine Mirča Elijade, Emil Čoran, Konstantin Nojka,
Mirča Vulkanesku, Mihail Sebastijan predstavlja rumunski egzistencijalizam. Među
njima treba spomenuti i Ežena Joneskua, koji nije prihvatio ideologiju Nae Joneskua,
ali su „iskustvo“, „življenje“, „religijski duh“ za stvaralaštvo ovog pisca fundamentalni
stavovi.52
5. Borba pozitivista i likvidacija kartezijanskog racionalizma . „Seljačka demokratija“

zasnovana na pravoslavlju.
Simion piše kako bi se preciznije mogle videti forme rumunskog egzistencijalizma, pažnju
treba posvetiti ne samo Metafizici Nae Joneskua, već i njegovim člancima koje je sakupio
Mirča Elijade u knjizi Ruža vetrova (1937), koji obuhvataju period od 1926-1933.53 Dakle, sa
današnje tačke gledišta, uočavamo da se profesor bavi filozofijom egzistencije, on uvodi
filozofiju u novinarstvo i pokušava da definiše, „tragom Emineskua“, jednu vrstu političke
filozofije i političke prakse.54
Takođe, Nae Jonesku stalno iznosi „Propoved“ (crkvena tradicija), a zajedno sa njom i
„organsku viziju odnosa“, „kolektivno biće“, pojam „nastajanja“ (koji kasnije preuzima i
Nojka) itd. Ovi pojmovi bi trebalo da izazovu duhovnu revoluciju, kao i da dovedu do
utvrđivanja pravoslavne seljačke zemlje.55
6. Duhovna revolucija u kojoj religija treba da igra suštinsku ulogu. Postoji li duhovno
jedinstvo Evrope? „Stare“ treba eliminisati.
46
47
Erlebnis is a common German word which has the normal connotation of event, occurrence, adventure,
experience; something memorable which happens to someone. It became a term of art for Wilhelm Dilthey and
others in the nineteenth century who were turning away from the modeling of the human sciences on the objectivism
of the physical sciences.
48
49
50
51
52
53
54
55
6
Pojam duhovne revolucije stoji u središtu razmišljanja Nae Joneskua. Dakle, on sintetiše
pokrete koji su se pojavili u XIX veku, pa sve do 1931.godine : nova duhovna struktura koja
je nastala u Evropi sa pojavama impresionizma u slikarstvu, simbolizma, engleskog
puritanizma, kao i nove formule „poimanja“ i „stvaralaštva“. 56 Ovakva duhovna struktura bi
u svojoj srži imala sledeće elemente: „vaskrs metafizike, uz kritiku nauke i njeno zbacivanje
sa funkcije tumača i valorifikovanja egzistencije, uz krizu kartezijanskog racionalizma 57, sa
umanjenjem uloge Kanta i sa peripatetičkom obnovom, uz krizu gnoseološkog idealizma, s
pobedom ili barem sa nastojanjem da trijumfuje realizam, s padom materijalističkog
mehanizma, sa usponom vitalizma i obnovom duha...“58 Takođe, ovde spadaju i novi
religijski pokreti, autentičnost pravoslavlja, kriza protestantizma, zanimanje za duhovnost
Istoka, pokreti raznih sekti. Takođe, kubizam i ekspresionizam u umetnosti. Nae Jonesku
smatra da su ovo kategorični znaci jednog novog sveta. Dakle, duh koji nastoji da se
oformi na principima egzistencije, u nastojanju da se putem ljubavi i u direktnom življenju
u konkretnom prevaziđu granice ljudskog postojanja.59
Simion se pita šta se ostvarilo od ideja Nae Joneskua 1931. godine? On piše da se ograničava
na religiju, budući da je, kao što i sam profesor piše, bazirana na „realističnoj i suštinskoj“
valorizaciji, u vrednosnom smislu samog racionalizma. 60 Simion poredi ovakvu situaciju sa
današnjim vremenom (odnosno sa 2014. godinom) i smatra da se „propovednik Nae Jonesku
duboko prevario. Evropski svet nije krenuo kako je on mislio da će krenuti, već kako je taj
svet želeo da evoluira.“61
Nae Jonesku smatra da Evropa ne postoji u stvarnosti, već samo u fikciji i takođe smatra da
je „Evropa“ samo jedna anglosaksonska izmišljotina. Simion pravi poređenje i sa sadašnjim
evroskepticima: „Evropa ne postoji. Ne postoji njeno duhovno jedinstvo. Ono što mi danas
zovemo evropski duh samo je jedan pretežno anglosaksonski stav, rekao bih – specifično
anglosaksonski, koji jedino može da obuhvati severozapad Evrope, ostavljajući po strani,
izvan svoje duhovne strukture, u velikoj meri jug, a jugoistok i istok – u potpunosti, ovog
našeg kontinenta...Ako pak evropski duh nije jedinstvena stvarnost, već samo jedan njen vid
u konglomeratu njenih duhovnosti – neprihvaćenih, kao i svi oblici kulture – iz tog ugla,
barem, nema reči o evropskoj solidarnosti.“62
Simion se slaže sa sudom Nae Joneskua koji je u vezi sa istočnom metafizikom, odnosno da
bez njenog udela evropska kultura nije moguća. Takođe, Simion smatra da je u pravu i kada
kaže da su nacije istorijske realnosti i da se one javljaju u vremenu i prostoru. 63 Međutim,
smatra da nema pravo kada piše da biti pravoslavac znači biti dobar Rumun. Ali ako si
katolik Rumun da li to znači da nisi dobar Rumun?64
7. Šta to istinski podučava Nae Jonesku svoje učenike i gde se oni odvajaju od svog
profesora? „Življenje“ (rumunski egzistencijalizam) u dvanaest tačaka.
56
57
Jasno i razgovetno saznanje, osnovni princip kartezijanskog racionalizma.
58
59
60
61
62
63
64
7
U ovom potpoglavlju, Simion u dvanaest tačaka piše šta je Nae Jonesku naučio svoje
studente i u čemu ih je „odučio“ na svojim predavanjima iz metafizike. Navodi sledeće
zaključke:
1. Prvenstveno ih je naučio da metafizika nije ono što su naučili u udžbenicima, već da je

metafizika „jedan kod življenja i vrednovanja stvarnosti.“65
2. On pokreće probleme filozofije u čijem središtu se nalazi „filozofija bića“, odnosno
egzistencija, iskustvo, religija, greh (etika), čovekovo spasenje, mistička revolucija.
3. Imena koja Nae Jonesku najčešće citira nisu Kant i Hegel, već Origen, Anselm
Kenterberijski, Luter, Jovan Krstitelj, Šestov, Berđajev, Kajzerling, Masis, Solovjev,
Kirejevski, Šumatikov...66 Mnogi od ovih autora predlažu egzistencijalnu meditaciju i
veruju da objektivni filozof zauzima mesto subjektivnog filozofa. Profesor ne zna sve, već
on uči zajedno sa svojim učenicima, a kada ne poznaje temu, on izostaje sa časa. Tvrdi da
veruje u Boga, iako je to apsurdno. Što se politike tiče, on smatra da inteligentni ljudi
predstavljaju nevolju, i u politici, ali i u istoriji i sujetni su. Takođe, ima i ideju koja se
svidela i Čoranu, a to je da se „istorija izvodi ne sa sujetnim intelektualcima, već sa
narednicima ili sa fanatičnim seminaristima poput Staljina.“67
4. „Stari su opasni u javnom prostoru jer su se dočepali moći i teško je napuštaju. I to ne
samo u politici. Već i u nauci.“ 68 Nae Jonesku govori o tome da su starci zauzeli sva
mesta, ostavljajući mladima samo poslove u kojima mogu da im naređuju, i budući da ne
znaju kako da se adaptiraju na nove uslove života, guši javni život i nacionalnu energiju.
Simion se pita, šta raditi u takvoj situaciji sa starcima? Spominje rumunsku izreku: „Ko
nema svoje stare, treba da ih kupi“, međutim ova izreka ne važi u diskursu Nae Joneskua.
On više ne uvažava mudrost starih i zapravo sve pada na teret mladima. „Mit mladih je
najbitniji u ovoj sociološkoj utopiji.“ 69 Simion ističe da je ova ideja pristuna kod Elijadea
i Čorana. U Čoranovoj knjizi Preobraženje Rumunije, drama Rumunije je zapravo drama
mladih koji više ne veruju u red koji su utvrdili stari (preci), kao i njihove moralne
vrednosti, „polazeći od morala i religijskih vrednosti pravoslavlja, zaključno sa
principom „mioritičkog“ (filozofija nehaja u odnosu na smrt)“.70 Čoran, za razliku od
svog profesora, ne veruje u mističku revoluciju, već smatra da hrišćanstvo može
nametnuti mentalitet heroja koji će rumunski narod izvući iz njegovog istočnjačkog
mentaliteta. Dakle, Čoran želi „jedan novi moral i mitologiju u kojoj balada
Miorica/Jagnjica više nema mesta.“71
5. Simion piše da je interesantno to što nova etika i filozofija egzistencije, koju Nae Jonesku
predaje svojim učenicima, u njihovim kasnijim spisima „objedinjuje dimenziju
tragičnog“.72 Dakle, svi pripadnici ove generacije sebe nazivaju tragičnom generacijom.
„Svi Elijadeovi likovi govore o tragičnom u egzistenciji i imaju opsesiju neuspeha.
Njihova je gordost to što oni ovo opažaju i što takve uslove vrednuju u svakodnevnom
65
66
67
68
69
70
71
72
8
životu posredstvom umnih i iskrenih razmišljanja. Ili činova surovog očajanja.“ 73 Mirča
Vulkanesku predlaže koncept aktivnog pesimizma kako bi dao herojsku nijansu
pesimizmu. Čoran uvodi strasni skepticizam, demoniju negativnosti, preteranost
sumnje.74
Simion zaključuje iz ovih primera da mladi rumunski egzistencijalisti u osnovu filozofije
postavljaju „svoju ideju tragičnog života, sa korenima i posledicama u svim domenima i
na svim planovima.75 Oni žele da uđu u svet kao buntovnici sa svešću da vuku za sobom
tragične uslove. „Oni su poput nekih ukletih Sizifa, osuđenih da na brdo svoje
meditacije uspinju neke stene koje će se obrušiti, nepovratno...I tada? Šta mogu
izabrati iz svoga „iskustva“, iz tog življenja koje ispunjavaju ushitom, iz morala beskrajne
avanture, kao i iz metafizike kojoj ih podučava njihov duhovni otac?“76 Simion posebno
izdvaja svedočanstva autora mlade generacije, za koje kaže da su napisana izvrsno;
Nojka odbacuje književnost, ali ako se čita, njegov jezik je pun originalnosti; ni Čoran
ne voli literaturu i ne izražava se pozitivno o drugim piscima, sa izuzetkom Dostojevskog
i Emineskua. Njegovi eseji su, pisani na rumunskom ili francuskom jeziku, ocenjeni od
francuskih kritičara, koji su ga proglasili najvećim moralistom XX veka (u ovom slučaju
pojam „moralist“ označava pisca aforizama). „Njegovo delo na rumunskom jeziku (oko
3.500 stranica) danas jeste polazišna tačka naše kulture.“77
6. Nae Jonesku je oko 1930. godine uvero mnoge od ovih mladih ljudi da treba da se bave
filozofijom drugačije od onih koji su im prethodili, to je, dakle, filozofija bazirana na
iskustvu (življenju). 78 Ova ideja je brzo prihvaćena, i ona postoji kod prvih Čoranovih
napisa – on se više interesuje za mistike nego za klasične filozofe . Čita ruske religiozne
autore (Šestov, Berđajev, Rozanov), španske filozofe, kao i ispovesti svetaca. Dakle, ne
zanimaju ga filozofski sistemi, već samo ono što čini njegovu sudbinu. Postaje
specijalist za sumnje. Čoranovo „biće“ jeste zbir antinomija, kontradikcija,
paradoksa, a njegov poseban model izraza jeste negacija, čak su mu i rečenice
negativističke.79
7. Konstantin Nojka daje dublji smisao egzistenciji bića. Naime, on je „povezuje sa
duhovnim tradicijama, kao i sa strukturom i značenjima vokabulara rumunskog jezika.“ 80
Oko 1930. godine ove ideje nisu imale odjek, ali su kasnije, upravo doprinosom Nojke,
koji je izašao iz komunističkih tamnica, bio odlučan da stvara visoku kulturu u filozofiji i
to na potlačenom Istoku. Upravo zbog ovog poziva, Nojka je uspevao u svojim
projektima. Želeo je da uvede preciznije filozofiju nemira. „Rumunski egzistencijalizam,
preko njega, otkriva korene rumunske duhovne tradicije, a filozofiju rumunskog bića u
gramatici rumunskog jezika“.81 Ovaj projekat dovršen je 70-ih godina XX veka, ali
započeo ga je najpre Emil Čoran knjigom Preobraženje Rumunije (1936), koja je prva
manifestacija filozofije bića u rumunskom egzistencijalizmu.
73
74
75
76
77
78
79
80
81
9
8. Rumunski egzistencijalisti nisu direktno povezani sa evropskim egzistencijalizmom,
ali ne zadugo. Neki od njih poput Čorana, Nojke, Petre Pandrea, Petre Cucea odlaze
u Nemačku na studijske boravke i pišu o onome što tamo mogu da vide. Mirča
Elijade odlazi u Indiju i uvodi nove epske modele u rumunsku epiku, kao i
hinduističku duhovnostu u Evropu i njen duh, a posle toga i u svet Sjedinjenih
Američkih Država. Ežen Jonesku do svoje trinaeste godine u Francuskoj, a dok živi
u Rumuniji (sve do 1942) Francusku i dalje naziva „majčinskom zemljom“, a
Rumuniju naziva „očinskom zemljom“ i ima želju da napusti Rumuniju. Godine
1960. debituje komadom Ćelava pevačica i na taj način izmišlja teatar apsurda.82
9. „Svi oni imaju kompleks da pripadaju minornoj kulturi“. 83 Svi ovi autori nastoje da
spiritualizuju rumunsku kulturu, polazeći od mitova i tradicija, ali ne žele da je napuste.
Elijade razvija teoriju kulture koja spaja Zapad i Istok; Petre Pandrea smatra da će
„hajdučki duh“ Oltenije u budućnosti učiniti da „vaskrsne evropska kultura“. Simion daje
primer Konstantina Brankuša, koji iz Hobice (blizu Trgu Žiua) odlazi u Pariz i potpuno
menja svetsku skulpturu. Elijade takođe donosi mitove rumunske duhovnosti u „viziju
sveta“ (knjiga Od Zamolksisa do Džingis-kana); Nojka radi isto sa rumunskim religijskim
tradicijama u knjizi Istorija religijskih uverenja.84
Simion smatra da nije ništa strašno u tome da kultura ostane minorna, i da je dovoljna
samo jedna velika ličnost (na primer Kjerkegor u Danskoj) kako bi se neka kultura
dokazala jedinstvenošću. Mladi rumunski egzistencijalisti su prevazilazili svoj kompleks
tako što su pisali na drugom jeziku (Jonesku, Čoran, filozof Štefan Lupašku). Elijade
smatra i dokazuje da postoje i druge zemlje osim Evrope koje su centri duhovnosti sveta,
budući da se Evropa umorila i duhovno osušila.85 Simion spominje teoriju koja kaže da su
„marginalnosti kreativne, one kreiraju nove modele u prostoru duhovnog stvaralaštva,
menjaju svet duha i umetnosti, stvarajući od njih vrednosti za pijacu...“ i smatra da ona
kruži i veoma je uspešna.86
10. Pre otprilike sto godina nekoliko mladih Rumuna želi da „izmeni tip sentimentalnog
konflikta u rumunskoj prozi i da prouči, kad stvaraju filozofiju, filozofiju rumunskog bića
a ne neku filozofiju (ili bolje rečeno – ne jedino filozofiju) u knjiškom vidu, kako bi se
pisale neke druge knjige.“87 Ugledavši se na svoje profesore, ali i na knjige stranih autora,
otvorili su filozofiju i književnost prema psihologiji i čovekovom nemiru u njihovim
sopstvenim životima. Takođe, postoji i ideja opažanja, koja je mnogo bliža čovekovoj
egzistenciji, kao npr. ideja greha i spasenja. Verovanje Nae Joneskua da „mistička
revolucija može biti determinanta duhovne revolucije“ su neki iz generacije mladih
sledili, npr. Ežen Jonesku i Mirča Vulkanesku. Elijade proučava religiju „kao duhovni
fenomen u hronologiji istorije i u vezi sa lokalnim duhovnim tradicijama“, a Čoran je
odbacuje i želi da otkriva argumente protiv Boga, ali nikada ne nalazi dovoljno ubedljive
argumente, pa konstantno nastavlja sa daljom potražnjom. Ežen Jonesku traga za
argumentima da poveruje u Boga. Simion smatra da su obojica sledili Paskalovu misao o
Montenju, da su oni „incroyants-croyants, odnosno nevernici-vernici, jedan manje
82
83
84
85
86
87
10
skeptičan (Čoran), a drugi bliskiji (Jonesku)...uslovima religijskog duha, sa čestim i
autentičnim krizama misticizma.“88
11. Kada se politika umešala u mišljenje rumunskih egzistencijalista, oni su „veoma
pobrkali stvari“, napustili su sopstvene ideje i želeli su da stvore kulturnu Rumuniju u
kojoj bi vladao faktor duha.89 Na samom početku, svi su zajedno verovali da je prioritetno
duhovno, a ne političko, prezirali su rumunski politikanizam, društvene niskosti,
slabost demokratskih institucija, a posle 1933. godine su se razišli. Ežen Jonesku i
Petre Pandrea ostaju na levici, a Elijade, Čoran i Nojka usmeravaju se ka desnici i to
ekstremno. Usledila je katastrofa, jer su jedni veličali rusku boljševičku revoluciju, a
drugi su želeli da se u Rumuniji javi revolucija i to nacionalistička. 90 Simion želi da kaže
da je politika bila važno obeležje za sve ove pisce, budući da „istorija nije bila na
njihovoj strani, ali ni oni sami, još od samih početaka, da izaberu bitno iz konfuzne
istorije nisu baš znali.“91 Sve to dovelo je do toga da, posle 1945. godine, jedni od njih
biraju azil (Elijade, Čoran, Jonesku), a drugi odlaze u tamnice komunističkog režima
(Vulkanesku, Pandrea, Nojka, Cucea). Simion želi da rekonstruiše njihovo delo i da se
čitaju onako kako zaslužuju, kao i da im se pravedno sudi.92
12. Na kraju, Simion postavlja pitanje: „u kojoj je to meri, u evropskom smislu,
egzistencijalistički taj naš rumunski „životnizam“ i, ako jeste to, u kojoj su meri
usklađeni ovi nemiri tih mladih ljudi i njihovog pokreta kojim su dominirali tada, najpre
jedan Huserl, potom i Hajdeger, Jaspers i, razume se, Kjerkegor – koji spektakularno
ulaze u duhovnu aktuelnost XX veka? Tu je neophodno sačiniti čitavu jednu studiju.“93
8. „Egzistencijalizam“ i njegovi teorijski izvori.
Simion piše o tome da pojava ove mlade generacije nije novina u istoriji Rumunije, budući
da su i pre njih postojale generacije koje su želele da izmene ono što su njihovi prethodnici
uradili. „To je zakon, često se kaže, kulturnog života. Borba među generacijama.“ 94
Međutim, slučaj mladih iz 30-ih predstavlja izuzetak. Simion spominje rumunskog estetičara
Tudora Vianua koji pravi razliku između biološke generacije i stvaralačke generacije. On
smatra da bioloških generacija ima mnogo u periodu od jednog veka, a stvaralačkih
generacija ima dve ili tri. Simion smatra da bi trebalo da prihvatimo ovo razlikovanje prema
kome je generacija Elijadea, Čorana, Ežena Joneskua i Nojke jedna stvaralačka generacija.95
Njen projekat je ambiciozan, budući da oni žele da izmene sve, počevši od hijerarhije
rumunskog sveta: „želi da dovede duh na vlast, da zavlada duhovna, a ne politička elita.“96
Takođe, žele da ispune istorijsku misiju: „da produhove rumunski narod i da uvedu u svet
rumunsku kulturu.“97 Upravo zbog toga oni nastoje da promene stare paradigme, počevši od
paradigme filozofije, dakle postavljaju probleme u vidu egzistencijalnog, filozofskog i
kulturalnog. Emil Čoran vezuje osećanje tragične sudbine (koje je prisutno kod svih pisaca
88
89
90
91
92
93
94
95
96
97
11
mlade generacije) za ljudsku sudbinu, i za ideju nesreće koja prati rumunski narod tokom
istorije. Mirča Vulkanesku vezuje „egzistencijalni uslov „bića“ za sudbinu univerzalnog
postojanja.“98
Dakle, šta je to što ovo generaciju vezuje i šta je razlikuje od evropskog
egzistencijalizma? Prvobitne ideje, kao što je „Nemir“ koju su mladi imali od 1927-1933
nemaju baš povezanost sa egzistencijalizmom. Pojam „Egzistencija“ koriste svi racionalisti,
ali i „životnisti“ i ovaj pojam sledi kao nastavak ideje „individualnog iskustva“ (direktno
življenje).99 Petru Komarnesku100 formuliše koncept „eksperijencijalizma“ (iskusionizma)
polazeći od ideje da je iskustvo neophodno u procesu stvaralaštva. Ovaj koncept određuje
volju mladih stvaralaca u književnosti, umetnosti i filozofiji. Ovaj termin preuzima i Mirča
Vulkanesku u svojim radovima, međutim on ne opstaje u jeziku filozofije, ni u jeziku
književne kritike. Ostao je pojam koji je u vezi sa egzistencijom kao „iskustvo, autentičnost,
avantura duha, saznanje u sferi subjektivnosti, saznanje putem direktnog življenja“.101
Mirča Elijade i Mirča Vulkanesku su hteli, na početku, da proučavaju nemir koji je
uzburkavao mladu generaciju. Dakle, njihova želja je ležala u tome da se izmene
temelji egzistencije rumunskog mišljenja koje se spaja sa osećanjem tragične sudbine.
Simion piše da tu postoji jedan paradoks u poređenju takvih preobraženja: „kako je moguće
izmeniti lik vegetativne Rumunije, one pokorne, koju prati kletva „nesreće“, ako rumunski
duh nastoji da operiše s tim „aktivnim pesimizmom“ (formula Mirče Vulkaneskua) ili sa
uništavajućim osećanjem tragičnog, osećanjem adamizma (jedne druge kletve na našoj
glavi), neozbiljnosti ili promašaja kod nas, svi redom, kao fatalnost prate u istoriji?“102
Simion sada želi da pogledamo poreklo filozofske prirode nemira koji su uzburkali mladu
generaciju posle Prvog svetskog rata.103 Petru Komarnesku priprema anketu (Ţiparniţa
literară, god. I, br. 2, 30. novembar 1920)104 u kojoj Mirča Vulkanesku citira sledeće teorijske
izvore: Bergsona, Dostojevskog, Frojda, Žida, Kjerkegora, Papinija, Prusta, Šestova, Žaka
Maritena, Masija, Morasa...105 Takođe, Simion piše da sa liste izostaju Huserl, Hajdeger, Karl
Jaspers, Berđajev... na koje će se vratiti Mirča Vulkanesku nešto kasnije. Simion takođe
spominje Konstantina Flora i Valtera Bimela koji su slušali Hajdegerova predavanja i
seminare u Frajburgu i oni pišu o filozofiji bivstvovanja. 106 Valter Bimel daje u „Universul
literar“, 10. dec. 1942. godine107 atmosferu jednog časa na kojem učestvuje 25 studenata iz
celog sveta. Priča o studentu, Nemcu iz Rumunije, koji traži profesorovu dozvolu za
prisustvo na seminaru. Najpre se mora utvrditi njegovo poznavanje nemačkog jezika, kao i
da li je pročitao tekstove o nemačkom filozofskom idealizmu. 108 Na seminaru se diskutuje
Hegelova rečenica „duh i priroda, razum i postojanje su dve beskonačne strane ideja“, a
drugom prilikom se diskutuje o Helderlinovom svetu u okviru predavanja na kome učestvuje
98
99
100
Petru Comarnescu (pseudonim Anton Coman)(n. 23 noiembrie 1905, Iași - d. 27 noiembrie 1970, București) a
fost un critic literar, eseist, memorialist, jurnalist cultural și cunoscut anglist român, unul dintre fondatorii revistei
interbelice Criterion (1934), alături de Mircea Vulcănescu și Alexandru Christian Tell.
101
102
103
104
105
106
107
108
12
300 mladih. Student Rumun, oduševljen ovim profesorom filozofije, daje nam njegovu
ilustraciju i slika njegov portret. Hajdeger ima prozaičan, buržujski izgled i njegov opis je
generalno pun oduševljenja i divljenja. 109 Međutim, nemaju svi ovaj osećaj divljenja i
spominje razgovor koji je devedesetih godina vodio sa Petruom Dimitriuom koji mu je rekao
da mu se jezik činio nemogućim.110 Sioran mu čak prebacuje „komplikovan, lavirintski
jezik“. Rumuni mlade generacije otkrili su Hajdegera veoma brzo, zajedno sa Kjerkegorom,
ali i sa Rusima, Šestovim (1866-1938), Berđajevim (1874-1948), sa Nemcima, Kajserlingom
(1880-1946), Karlom Jaspersom, Klagesom (1872-1956) i tada su se upoznali i sa
fenomenologijom.111
„Odbijanje modernog filozofskog i naučnog objektivizma i egzistencijalistički zahtev
jednog konkretnog duhovnog iskustva je zajednička crta ovih filozofa.“ Kjerkegorov
„subjektivni filozof“ zauzima mesto „objektivnog, alijenisanog filozofa (Berđajev) koji je
odvojen od predmeta meditacije. „Povratak na autentičnost egzistencije povezuje se sa
revalorizacijom duhovnih vrednosti srednjeg veka (pre svega religijskih vrednosti). 112
Simion dalje piše kako sve ovo prati odbijanje moderne civilizacije i svakako nova vizija
istorije. Takođe, religija predstavlja bitnu kategoriju u filozofiji egzistencijalizma, čak
iako svi pripadnici egzistencijalizma ne prihvataju Boga. Glavne tačke
egzistencijalističke meditacije predstavljaju „spekulativni racionalizam i ideja sistema u
filozofiji“.113 Čovek sistema među filozofima je Hegel i zbog toga egzistencijalisti od
njega prave „negativnu ličnost filozofije, velikog Satanu“.114
Takođe, javljaju se nove teme u okviru filozofije kao što su očajanje, anksioznost, način
čovekovog bivstvovanja i položaja u svetu.115 „Glavna ideja je da egzistencija prethodi
esenciji u meri u kojoj je pojam bivstvovanja prethodni u odnosu na sve teorijske
konstrukcije koje se odnose na ono prvo iskustvo.“ 116 To je definicija koja se javlja u svim
rečnicima koji govore o egzistenciji i egzistencijalizmu. Međutim, pojava knjige Biće i
vreme Martina Hajdegera, studije Karla Jaspersa i nešto kasnije Žana Pola Sartra i
Gabrijela Marsela, komentari dela Kjerkegora koji su glavni određujući izvor ove
struje mišljenja koja prelazi i u književnost – Kami, Sartr, Simon de Bovoar su finalno
doveli do diskreditovanja filozofije kao „sistema“ i pokrenuli su u prvom planu
filozofske meditacije čoveka i njegovu ontološku sudbinu: „bivstvovanje u svetu, položaj
u svetu, orijentacija u svetu, njegova sloboda u odnosu na stvarnost, odnos sa božanskim,
krivica, revolt, sloboda izbora, mogućnost i nemogućnost da izabere između „biti sopstveno
ja“ i „ne biti sopstveno ja“ itd.“117 Ovo su dominantne teme metafizike XX veka. Takođe,
Simion piše da izazov za filozofiju predstavlja i eksplozija vrhunske tehnologije. Čoran je
najpre bio za napredak i za modernizam, a posle u francuskom delu on je protiv napretka.
Gabrijel Marsel, Čoranov prijatelj, kaže da čovek ima izbor između dva glagola biti i imati
(osnovni glagoli prema Svetom Avgustinu) i on preporučuje glagol biti praćen idejom
svetog. Sartr i Simon de Bovoar su žestoki ateisti.118 Kada Niče kaže da je Bog mrtav ili da se
109
110
111
112
113
114
115
116
117
118
13
povukao iz sveta Simon viče od sreće: „konačno, čovek je slobodan“. Simion se pita, „koliko
je čovek slobodan? I, ako je izgubio Boga, da li je zaista slobodan? To je pitanje koje
postavljaju čak i najveći nihilisti među egzistencijalistima.“119
Simion se sada vraća mladim rumunskim egzistencijalistima. Piše kako se oni brzo informišu
o temama, ali i o rešenjima ove nove evropske duhovnosti i to uz pomoć predavanja Vasilea
Prvana, ali i njegovih tekstova i posebno, uz pomoć predavanja Nae Joneskua o metafizici.
Upravo od njega mladi saznaju da treba da stvore snažnu, duhovnu Rumuniju, jer narod bez
kulture nestaje iz istorije.120 Ideju da postoji spasenje uz pomoć kulture preuzima Konstantin
Nojka. Od Prvana, oni uče da tamo gde ne postoji duhovni život nema ni kulture, ni istorije.
Takođe od Prvana dolazi i ideja postanka. 121
9. Prvanski model „Istorizma pomirenja“ sa sudbinom u viđenju Mirče Vulkaneskua.
Mirča Vulkanesku daje bolju definiciju pojmu nova duhovnost, budući da je on bio upućen u
nekoliko oblasti, od ekonomije i finansija do sociologije, filozofije i književne kritike.
Simion spominje raniju anketu koju je sproveo Petru Komarnesku 1928. godine o iskustvima
i o duhovnoj orijentaciji mladih uopšte. 122 Na ovu anketu odgovaraju razni rumunski
intelektualci i to tri generacije, među kojima su Nikolaje Jorga, Oktavijan Goga 123,
Konstantin Radulesku-Motru124, ali i Mirča Elijade, Lučijan Blaga i Mirča Vulkanesku.
Radulesku-Motru smatra da nova duhovnost ima oportunističku dimenziju, Simion piše da je
on možda čak i neprijateljski nastrojen, dok je Lučijan Blaga otvoreniji i prihvata i uključuje
se u ideju inovacija u duhovnoj sferi: „Nova duhovnost postoji. Toliko mnogo da se lično ne
osećam da postojim izvan nje. Postojim u onoj meri koliko i ova nova duhovnost.“125
Simion se pita: „šta novo donosi 'nova duhovnost’?” Mirča Vulkanesku razlikuje tri značenja
: unutrašnji život, kulturu i duhovni život. Ključna reč je duhovnost i ona znači „intenzivno
življenje trenutka, bez obzira na kvalitativnu vrednost proživljenog duhovnog sadržaja,
dakle... entuzijazam, zanos i zbog toga neprestano obnavljanje, novina“...126 Simion smatra da
u ovakvom slučaju, deljenje stvari ne vodi ka uspešnom razumevanju. Mirča Vulkanesku
misli da geografski položaj Rumunije, odnosno, njena blizina i privrženost Istoku,
omogućava objektivno prosuđivanje procesa duhovnosti.127
Pojam iskustva shvata se kao „čisto življenje“, „integralno bitisanje“, „sveobuhvatnost“,
međutim koje iskustvo ne treba da bude čisto i koje bitisanje ne teži da postane integralno
ako uzmemo u obzir čovekovo mesto u univerzumu, kao i smisao života? 128 Mirča
119
120
121
122
123
Octavian Goga (n. 1 aprilie 1881, Rășinari — d. 7 mai 1938, Ciucea) a fost un poet român, ardelean, politician de
extremă dreaptă, prim-ministrul României de la 28 decembrie 1937 până la 11 februarie 1938 și Membru al
Academiei Române din anul 1920.
124
Constantin Rădulescu-Motru (n. 15 februarie 1868, Mehedinți, România – d. 6 martie 1957, București, Republica
Populară Română), a fost un filozof, psiholog, pedagog, om politic, dramaturg, director de teatru român,
academician și președinte al Academiei Române între 1938 - 1941, personalitate marcantă a României primei
jumătăți a secolului al XX-lea.
125
126
127
128
14
Vulkanesku predlaže „istorizam pomirenja sa sudbinom“ koji se može ostvariti disciplinom
duha: „istorizam prihvatanja ne znači oricanje od prevlasti duhovnosti, a nije ni vulgarni
skepticizam, ni gubitak u svetu, niti falsifikovanje autentičnosti unutrašnjeg življenja, već
samo odluka da ispuniš svoju dužnost u veku, da se povinuješ disciplini iz osećaja
odgovornosti i želje da se poveriš onima sa kojima te sudbina povezuje, kao i iz potrebe za
više stvarnosti i duhovne postojanosti, za više ukorenjenosti nego što je to stav u apsurdu i
praznom nespokojstvu agonije-mislim da su čitaoci ostali pod jasnim utiskom zanimanja
mnogih mladi, utisak koji može poslužiti kao ključ za razumevanje mnogih duhovnih tvrdnji
mlade generacije, a posebno njenih političkih priznanja“!129
10. Fenomenološka skica: (Rumunska dimenzija bivstvovanja 1943). Prva značajna studija o
filozofiji rumunskog bića.
Ideje o filozofiji rumunskog bića pronalazimo u najvažnijem delu Mirče Vulkaneskua,

Dimensiunea românească a existenţei (Rumunska dimenzija bivstvovanja), o tekstovima o
Nae Joneskuu i rumunskom čoveku i u odlomcima koje je grupisao Marin Diakonu u
delovima Către Fiinţa spiritualităţii româneşti i Omul şi lumea românească.130 Autor najpre
predstavlja plan, pa zatim polazne tačke, izvore i definiše koncepte: „biće bića“, „priroda kao
svet i vreme“, „događaj“, „pojedinac“, „priroda bića“ itd. Ono što su generacije pre njega
nazivale nacionalnom specifičnošću on zove rumunskom dimenzijom bivstvovanja i upućuje
se na „primordijalna življenja egzistencije“ : Logos, Ideja, Bog, Sudbina, Dobro... Važni
autori sada su Kjerkegor, Niče, Karl Jaspers, Hajdeger, Maks Šeler i Huserl. 131 „Rumunska
priroda“ je određena udaljavanjem od zapadnjačke ontologije,osećaj stvarnosti kod Rumuna
previše je jak kako bi prihvatio kult sile ili radikalni nihilizam koji se javlja kod Špenglera.
Mirča Vulkanesku kaže da je osnovna dimenzija rumunskog duha ljudskost. On smatra da
ovaj pojam ima metafizički smisao i on je glavni centar i faktor ravnoteže i mudrosti
rumunskog etosa.132 Mirča Vulkanesku se dalje bavi „konkretnom egzistencijom u rumunskoj
metafizici“, odnosno problemom „pojedinca“ i njegovim odnosima sa spoljnim stvarima,
potom tematikom Prirode, Smisla i Sudbine, način na koji se čovek bogati ili šta za čoveka
znači „biti u stanju“.133 Takođe, Mirča Vulkanesku stiže i do pitanja kako izgleda rumunski
Bog? „Božansko biće ... je trans-egzistencijalno biće koje ima egzistencijalni izgled“ 134.
Dakle, božansko biće je „jedino biće istinski željeno, koje se rađa, nastaje i nestaje u
univerzumu“.135
Dolazimo do zaključka u vezi rumunskog pojedinca, dakle sa svojom prirodom, humanošću i
verom da je Bog stvaralačko biće u večnom radu, a čovek je samo svedok koji se čudi
božanskim otkrovenjima, odnosno predskazanjima, manifestacijama. Međutim, rumunski
čovek se ne čudi onim što vidi, budući da to dolazi od Boga, a sve što postoji polazi od
božanske logike.136 „Sve što se događa, prikazuje se Rumunu kao objava, rekao bih teofanija,
129
130
131
132
133
134
135
136
15
predskazanje, prikaz transkognitivne radnje koja se ispunjava u svetu i čiji je čovek samo
svedok očevidac.“
„Fenomenološka skica“ (1943) je do pojave Nojkine knjige Rostirea românească (1970)
najvaâniji teorijski doprinos rumunskog egzistencijalizmu. 137 Ovo delo menja način rasprave
o rumunskom čoveku i psihologiji rumunskog naroda. Simion smatra da egzistencijalizam
Mirče Vulkaneskua, koji je zasnovan na hrišćanskom mišljenju, nije daleko od školske
filozofije138 i takođe smatra da je primer upravo fenomenološka skica, tj. Rumunska
dimenzija bivstvovanja, „koja pokušava da odredi, iz egzistencijalističkog pravca, biće
„rumunskog bića“ i njegov način bivstvovanja u svetu.“139 Ona predstavlja novu tačku
gledišta o nacionalnom duhu.
Mirča Vulkanesku pravi sistematizaciju i bolje definiše svoje ideje o prirodi rumunskog bića,
stavljajući akcenat ne na pomirenje, već na osećaj kosmičke solidarnosti. „Za rumunskog
čoveka svet je knjiga znakova, „trepetnik“, sve stvari, događaji imaju smisao.“ 140 Osećaj
univerzalne solidarnosti preovlađuje u čitavom rumunskom svetu. „Čovekov život je vezan
za sudbinu zvezde. Loše čovekovo delo pomračuje sunce i mesec.“141
Polazna ideja koju je Mirča Vulkanesku imao jeste to da „rumunski jezik izražava filozofiju
bivstvovanja Rumuna, gramatika krije gramatiku duhovnosti i, ako želiš da saznaš nešto
dublje o tome kako razmišlja rumunski čovek o suštini sveta ili smrti, svetosti, treba da
počneš sa rečima „oni idu“, „izvan, tamo“, „uvek“, „beskrajan“, „zauvek“ koje kriju čudan
savez između „rumunskog posednog lista eleatizma“ i „isto tako posedničkog heraklitizma, u
osećaju neprekidnog događanja stvari u svetu“.“142 Simion kaže da je uznemiravajuće to što
se u nekim „banalnim“ rečima poput „e da“, „baš ne“ može kriti metafizika rumunskog
čoveka zasnovana na „teofanijskom personalizmu“ a ne na „energetskom personalizmu“. 143
Teofanijski personalizam ističe činjenicu da rumunsko biće stavlja akcenat na biće, a ne na
stvari, što je domen energetskog personalizma, iz čega proizilaze druge osobine rumunskog
stila. Mirča Vulkanesku daje primer da osnovu „muškosti“ čini „radna priroda“, a prirodu
„ženskosti“ čini „mučenička priroda“ i takođe kaže da se ovakva situacija vidi i u gramatici
rumunskog jezika. Takođe, odsustvo srednjeg roda u rumunskom potvrđuje ideju Mirče
Vulkaneskua da „ideja bivstvovanja nije stvorena prema vrsti stvari, već bića; a postojanje
srednjeg roda, otkrilo nam je, umesto suštine prve vrste, određenu slabost ‘muškosti’ u
odnosu na stanje mnoštva.“144
Simion dalje priča o fatalizmu kod Mirče Vulkaneskua, koji smatra da fatalizam ima
metafizičke korene, a isto smatra i Elijade kada govori o mitu o Miorici. U ovoj baladi nije
reč o strahu čobanina koji je okružen neprijateljima, već o otkrovenju smrti i, kao rešenju za
bivstvovanje, o kosmičkoj smrti, pretvaranju tragičnosti postojanja u duhovno sanjarenje.145
Kada Mirča Vulkanesku diskutuje o ovim stvarima koristi hajdegerovsku problematiku, kao i
terminologiju, dakle: „postojanje“, „postojeći“, „osnivanje“ koju prevodi, kada je potrebno,
na rumunski jezik. Reči „da sein“ (biti ovde, biti prisutan, prisustvo u stvari) prevodi „događa
137
138
139
140
141
142
143
144
145
16
se“, ne kao „ima mesto“. U rumunskom jeziku glagol događa se znači „biti u svetu“, što
pokazuje nijansu nezavisnosti od vremena i prostora.146 Nijansa koja se ne sreće u zapadnoj
metafizici u kojoj je čovek vezan za vreme i mesto.
11. Nešto o rumunskoj prirodi. „Lucifersko“ poricanje (odbijanje) ne „satansko“

(radikalno). Kairoski osećaj kod Rumuna.
Simion postavlja pitanje: Da li je Rumun protivrečnog duha, nevernog, stalno skeptičnog? Da

li je Rumun uvek u opoziciji? Simion kaže da je istina da je uvek u opoziciji, međutim to ne
znači da je njegov kontradiktorni duh napušten.147 Mirča Vulkanesku kaže da ideja o
poricanju ima metafizičke korene, „ona osniva, ne ukida, stvaralačka je, ne rušilačka.“
Mirča Vulkanesku smatra da je Rumun, kao pojedinac „urođeni protivnik“ i bilo šta da mu se
predloži u njegovoj je srži da se tome suprotstavi, međutim, on u svom suprotstavljanju ima
mogućnost da stvara. Dakle, rumunsko negiranje ima suštinski karakter, a ne egzistencijalni.
„Rumun se uvek suprotstavlja na način bivstvovanja, a ne na činjenicu da bivstvuje.“148
Dakle, Rumun ne poništava, ne ukida, već relativizuje činjenice o postojanju, budući da ima
dublju ideju o bivstvovanju kao takvom. „Njegovo negiranje bilo bi „lucifersko“
(osporavajuće), ne „satansko“ (radikalno).“149 Kada kažemo poništiti nešto, tj. stvar ili biće,
to znači premestiti mislima na drugi plan postojanja, dakle ne znači uništiti. Rumun takođe
ne veruje u nepostojanje, u ne-biće. Smrt bi, u ovakvom slučaju, značila „pad bića u
regionalno postojanje: prostorno ili modalno ili samo pad ‘pod vreme’”.150
Simion se sada pita kakvo značenje ima postanak u rumunskoj metafizici? Postanak u svetu
je za Rumuna koji vidi svet na svoj način kao „smanjenje bića, pad mogućnosti, izbor između
biti ovakav i biti drugačiji, i ustaljenje bića u jednom načinu bivstvovanja...koji učvršćava
konkretnu egzistenciju“.151 Dakle postanak u svetu nije dramatičan proces i on obustavlja
egzistencijalni smisao alternative. Simion se takođe pita, da li je Rumun nepromišljen, veseo
i na neki način, neozbiljan? Mirča Vulkanesku objašnjava da je Rumun, svestan postanka kao
prolaznosti, nema razloga da bude ozbiljan i strog, budući da je život privremen i kratak.152
Međutim, budući da postoji ovakav osećaj pomirenosti sa spoljnim stvarima, on može
ponekada da se uzburka i tada se javlja osećaj panike i hitnosti. Ovaj osećaj Mirča
Vulkanesku naziva „kairoski osećaj“, koncept koji je preuzet iz grčke filozofije. 153 „Onaj
akutni osećaj istorije, sadašnjosti koja ne oprašta, već ti traži da se umešaš sad ili nikad, pod
pretnjom da u suprotnom gubiš neke mogućnosti, zauvek i na nepopravljiv način – nije, u
svojoj osnovi, rumunski osećaj. On je više simptom jedne trenutne groznice, posebnog
osećaja da je vreme došlo do kraja, ispunilo se, ili jednog spoljnog iskušenja, koje pokušava
da naljuti rumunskog čoveka.“154
146
147
148
149
150
151
152
153
154
17
Dakle, „kairoski osećaj“ javlja se povremeno, a razbuktava se sa zapadnjačkim promenama,
kao i sa modernizacijom. Nakon pojave pašoptizma 155, rumunska dimenzija postojanja je
istovetna „snu“ iz kojeg rumunski narod treba da se probudi u „stvarnoj sadašnjosti“.156
Mirča Vulkanesku upozorava da je „kairoski osećaj“ kratkog veka – nakon eksplozije sledi
san u istoriji koji traje mnogo duže od ovog osećaja panike i želje da se sve promeni veoma
brzo i iz korena. „Dakle, u stanje „šta bude, biće“ ili „što da žurimo, ne idu Turci“, „to je što
je“, „nije bilo suđeno“, itd.“157
Ovaj esej završen je idejom o snu u istoriji, a Konstantin Nojka ga produbljuje 30 godina
kasnije, međutim koristi drugačiji jezik i piše ga u drugim istorijskim prilikama. Filozofija
egzistencijalizma ponovo stupa na snagu posle 1970. godine, kada Nojka objavljuje knjige
Rostirea românească (Rumunski smisao) i Sentimentul românesc al fiinţei (Rumunski osećaj
bića).158
12. Čoranov odgovor. Žal što se nije latio pisanja „negativnog dodatka toj divnoj
Dimenziji“
Čoran je pročitao esej Mirče Vulkaneskua i 3. maja 1944. godine mu je odgovorio jednim
pismom, koje je bilo objavljeno 1996. godine u časopisu „Manuscriptum“, kada Mirča
Vulkanesku više nije bio u mogućnosti da ga pročita. 159 Simion smatra da zaslužuje da bude
preneseno u ovoj knjizi. U svom pismu, Čoran piše lepu, ali čudnu pohvalu. On nije
promenio svoje ideje u pogledu rumunskog Bića, ali divi se „otpornosti na anatemu“, onome
koji mu protivreči. On žali zbog činjenice što nije imao vremena da prokomentariše fatalnu
izreku „nije bilo suđeno“ koja izražava rumunski skepticizam. 160
Čoran 1966. godine piše pismo ćerki Mirče Vulkaneskua, Vivi Vulkanesku. U ovom pismu,
on nije promenio osećaj divljenja, niti ideje o „prokletstvu svih nas“. 161 Čoran piše da je za
njega osnovna činjenica, „rumunski koncept naročito je bio koncept ‘nesreće’”. 162 U ovom
pismu, Čoran izražava svoju ogromnu cenjenost delu Mirče Vulkaneskua, ali on se idivi i
njegovoj ličnosti i govori da se njemu najviše divio od svih ličnosti koje je voleo. Simion
piše da je ovo pismo lep dokaz intelektualnog prijateljstva između dva čoveka iz iste
generacije koji misle različito o prirodi i smislu rumunskog čoveka kroz istoriju. 163 Mirča
Elijade, kao i Konstantin Nojka slažu se sa Čoranovim stavom. Mirča Elijade piše da je autor
Rumunske dimenzije bivstvovanja „ne samo bitan pisac, reprezentativan za početke filozofije
egzistencijalizma, već i svojim ljudskim osobinama i tragičnom sudbinom predstavlja istinitu
ličnost (heroja) rumunskog egzistencijalizma.“164
155
Pașoptismul a fost ideologia participanților la Revoluția Română din 1848, expusă în revista Dacia literară.
Elemente importante erau caracterul național, militant, scopul revoluționarilor fiind dobândirea libertății și afirmarea
naționalității române.
156
157
158
159
160
161
162
163
164
18
13. Drugi egzistencijalistički spisi. D. D. Roška, Ežen Jonesko, Grigore Popa i, ponovo,
Mirča Elijade.
Godine 1934. pojavila se knjiga Tragično bivstvovanje, pokušaj filozofske sinteze koju je
napisao Dumitru D. Roška. U ovoj knjizi raspravlja se o „apsolutnoj neizvesnosti i
usamljenosti pred misterijom postojanja“, kao i o mogućnosti da se prevaziđe tragičnost
putem smirujuće meditacije.165 Osećaj tragičnosti se javlja, ali kada pojedinac, koji je svestan,
shvati „apsolutnu neizvesnost“, tada ga satre beznađe u duši, a povrati ga pomirenost sa
sudbinom. Simion piše da su pisci u ovom periodu stručnjaci za očajanje i da je dovoljno da
se pročita Jonesku (u delu Ne), kako bi se shvatila ideja da se njegovo negiranje bazira na
metafizici straha od postojanja i na razdirućem osećanju smrti.166 Elijade analizira psihologiju
i ideologiju mlade generacije u svojim romanima, „sugerišući dramu mladića koji se sprema
da uđe u svet koji ne prihvata: svet roditelja, konformistički, okončan, neproduhovljeni
„buržujski“ svet. Nova generacija bira autentičnost, iskustvo, avanturu, revolt.“167 Junaci iz
romana Povratak iz raja i Huligani teže herojskoj smrti, a čovekova patnja im izgleda kao
otkrovenje i oni žele da kroz smrt izađu iz anonimnosti, dakle makar da imaju herojsku i lepu
smrt. Prozni pisac Maks Bleher piše o koncepciji ponavljanja kod Kjerkegora. On pokušava
da razotkrije simbol ponavljanja i nepodnošljivost prema Hegelu, velikom Satani
„sistema“.168 Bleher kaže da je ponavljanje, tj. „ponovno življenje pređašnjih trenutaka
bivstvovanja, izgovor. Kod Kjerkegora je ponavljanje „glavni problem večnosti.“ 169 Bleher se
bavi pitanjem „ko sam zapravo ja“, što predstavlja primordijalno pitanje za filozofiju
egzistencijalizma, koja se, pre svega, bavi „ljudskom sudbinom i njenim odnosima sa
spoljnim svetom.“170Takoše, kod Blehera postoji i osećaj zarobljenosti čoveka među
stvarima, „tragično traženje rešenja za spasenje duha u otuđenoj egzistenciji“. 171 Ovaj osećaj
se kasnije javlja i kod francuskih proznih pisaca egzistencijalizma.
14. B. Fundojanu (B. Fondan) i prvi znaci „nesrećne svesti“. Šestovljevim koracima.
Nakon 1920. godine „svestan nemir“ i njegova tematika biti kruži esejistikom i rumunskom
epikom u raznim oblicima. Dolazi do želje da se ponovo definišu i preurede koncepti i
metode mišljenja u oblasti književnosti, pesničkih umetnosti i subjektivnost preovlađuje,
umesto objektivnosti. 172Tematikom bivstvovanja i problematikom pojedinca u rumunskom
egzistencijalizmu bavi se i B. Fondujanu (u Francuskoj B.Fondan). On je bio esejista i veliki
pesnik, književni kritičari su ga nazivali „tradicionalistom“, a Simion za njega piše „mistični
antimodernista uznemiren svim anksioznostima moderne senzibilnosti.“ 173 Simion smatra da
tradicionalnost kod Fondujana može biti samo tematika njegovih pesama – jevrejska sredina
u patrijarhalnoj Moldaviji. Fundojanova esejistika na rumunskom jeziku, ali posebno na
francuskom jasno sadrži teme o bivstovanju.174 Godine 1923. sa svojih 25 godina objavljuje u
165
166
167
168
169
170
171
172
173
174
19
časopisu „Adevărul literar şi artistic” seriju od četiri feljtona pod naslovom Otkrovenje smrti,
u kojima je reč o ruskom misliocu Lavu Šestovu, koga će kasnije čitati mladi filozofi i
rumunski pisci. Simion smatra da je B.Fundojanu to učinio pre njih. 175 On ga je upoznao
lično kada se doselio u Francusku, budući da je Šestov tamo živeo u egzilu. Smatrao se
njegovim učenikom. Feljtoni iz 1923. godine pokazuju subjektivnog mislioca (Kjerkegor)
koji postavlja problem svog postojanja uopšte, kao i svog postojanja (sudbine) u svetu. 176
Takođe, Fundojanu je čitao i Dostojevskog, kao i svi pripadnici rumunskog
egzistencijalizma, to im je omiljeni pisac. Fundojanu ne okleva da osudi Šestova u odnosu sa
Dostojevskim, ne zaboravlja Sokrata i Paskala, niti Tolstoja, koji je bio drugi ruski model.
Raspravlja i o problemu razuma i estetskim sredstvima, pobija Dekarta, govoreći da se istina
može sakriti u „opskurnoj i haotičnoj ideji“.177
Talenat Fundojanua je da postavlja suštinska pitanja o Smrti, Dobru, Milosti, o Onoj strani, o
„prirodnom zakonu“ i revoltu usamljenog, očajnog čoveka da shvati šta se s njim događa. 178
Bavi se i pitanjem uništavanja razuma: „Toliko? Uništili smo ‘razum' da bismo zaobišli
patnju? Dobićemo ‘otkrovenje’ zauzvrat, zato što donosi zadovoljstvo? I to znači da smo
slobodni?“179 S
Subjektivni mislilac razmišlja o svome bivstvovanju, kao pojedinca u odnose na status
njegovog identiteta, njegov mistični apetit u duhovnoj tradiciji koja je stavljena u iskušenje i
pre svega, kao pojedinca uhvaćenog između „(svoje) nesrećne sudbine“ i „nesrećne svesti“
koja shvata tu nesrećnu sudbinu.180 B. Fondan se pita i šta je filozofija? „To je sopstveni čin
kojim se postojani pita sa pogledom na sopstvenu egzistenciju, sam čin življenja, tražeći u
njemu i izvan njega mogućnosti življenja.“181 Poglavlje o nesrećnoj svesti započinje
rečenicama o ljudskoj sudbini. Govori da šta god čovek radio ili ko god da je, nije srećan
svojom sudbinom. 182 Takođe, razdvaja pojmove egzistencijalno razmišljanje od filozofskog
razmišljanja: „Proisteklo iz pesničkog iskustva egzistencijalno razmišljanje funkcioniše kao
obnavljajuće mišljenje u odnosu na filozofsko, koje je potrošačko mišljenje.“183 Dakle,
B.Fondan se ne fokusira samo na nesrećnu sudbinu čoveka u svetu, već i u nesreću
egzistencijalnog razmišljanja „koje je u modernom svetu dotaklo virus logičkog mišljenja.“184
Simion dalje piše o „egzistencijalizmu“ kao filozofskoj školi, koja je nastala najpre iz
fenomenologije Huserla, a potom je i kreirana doprinosom Jaspersa i Hajdegera. U Rumuniji
o ovoj ideji počinje da se govori početkom četrdesetih doina. Lučijan Blaga objavljuje
časopis „Saeculum“ i prvu studiju objavljuje sa potpisom Grigora Pope. Poziva se na
Jaspersa, Hajdegera, N. Berđajeva, Šestova, Gabrijela Marsela i Kjerkegora. Takođe, citira i
Tragično bivstvovanje D.D.Roške, kao i Metafiziku Nae Joneskua.185 Lučijan Blaga je do tada
objavio više članaka u časopisu „Gândirea“ i to o Kjerkegoru, dakle nije bio totalno
nepoznat. Međutim, u časopisu „Saeculum“ govori o „filozofiji egzistencije“, gde piše da
175
176
177
178
179
180
181
182
183
184
185
20
filozofi egzistencije imaju „veliku i nemirnu želju za duhovnom slobodom“ i piše o drugom
pojmu, „egzistencijalističkoj filozofiji“ koja je veoma „antisistematična“.186
Podrška mu je Kjerkegor od koga pozajmljuje pojmove „egzistencijalni mislilac“, glagole
biti, postojati, spoznati u smislu postojati. Nije moguće postojati osim ako se ne postoji
subjektivno, a subjektivno postojanje jednako je sa „živeti istinu“.187
Lučijan Blaga smatra da je egzistencijalna filozofija filozofija spasenja pre nego očajanja.
„Egzistencijalizam bi bio način života, umetnost u službi duha, konkretna filozofija
spasenja.“188
15. Odgovor Lučijana Blage. Egzistencijalisti? „Ovi kaboteni strasti“.
Lučijan Blaga u egzistencijalizmu vidi mnoge enigmatske probleme, kao što je odnos između
„postojanja“ i „stvaranja“.189 On smatra da ovo pitanje nije čak ni Kjerkegor razjasnio, dakle
Kjerkegor je pisao o svojim dramama i problemima, ali nije sublimirao materijal, odnosno
nije stvorio svoje delo. Blaga brani ideju sitema u filozofiji i smatra da jedan dobro sređen
sistem može nametnuti ličnu viziju. On grdi „ove kabotene strasti“ odnosno braću
egzistencijaliste u Rumunij, ali i iz drugih krajeva. Blaga – stvaralac sistema u filozofiji
oseća se uvređeno od strane onih koji poriču sve ideje o sistemu. Zbog toga,
egzistencijalizam mu izgleda kao proba „intelektualne impotencije“. 190 On govori kako je
egzistencijalizam postao „filozofska moda“, kako mu se desilo to da se pretvori u temu za
razgovor na čajankama, i to ne samo u Rumuniji, već i u drugim krajevima. Osuđuje
stvaranje u okviru egzistencijalizma: „Jer, vidite, svaki egzistencijalista smatra svakoga ko
nije umro za misao, odnosno, svakoga ko je još živ, neostvarenim.“ Takođe, on piše da se u
patrijarhalno vreme egzistencijalizam zvao impotencijom.191
Simion smatra da Blaga previše brutalno odbija ovaj evropski filozofski pokret i pokušava da
„pomiri filozofiju sa hrišćanstvom i da učvrsti u centar razmišljanja ljudsku sudbinu.“192
186
187
188
189
190
191
192
21

Simion Rum Egz Marija Vujicic

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Simion Rum Egz Marija Vujicic

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Katedra za rumunski jezik, književnost i kulturu

REZIME KNJIGE «RUMUNSKI EGZISTENCIJALIZAM I EVROPSKA

Beograd, novembar 2018.

Simion započinje ovo poglavlje pitanjem da li uopšte postoji rumunski egzistencijalizam i,

3. Saznavanje i razumevanje. Dve evropske metafizike.

Simion se vraća na predavanja iz metafizike profesora Naea Joneskua. Govori o definiciji

4. Tipologija mistika i originalnost ovih klasifikacija

5. Borba pozitivista i likvidacija kartezijanskog racionalizma . „Seljačka demokratija“

1. Prvenstveno ih je naučio da metafizika nije ono što su naučili u udžbenicima, već da je

8. „Egzistencijalizam“ i njegovi teorijski izvori.

9. Prvanski model „Istorizma pomirenja“ sa sudbinom u viđenju Mirče Vulkaneskua.

Ideje o filozofiji rumunskog bića pronalazimo u najvažnijem delu Mirče Vulkaneskua,

11. Nešto o rumunskoj prirodi. „Lucifersko“ poricanje (odbijanje) ne „satansko“

Simion postavlja pitanje: Da li je Rumun protivrečnog duha, nevernog, stalno skeptičnog? Da

15. Odgovor Lučijana Blage. Egzistencijalisti? „Ovi kaboteni strasti“.

You might also like