АКАДЕМИЈА ВАСПИТАЧКО МЕДИЦИНСКИХ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА

КРУШЕВАЦ, ОДСЕК ЋУПРИЈА

Семинарски рад

Здравствена нега у инфектологији

ВИРУСНИ МЕНИНГИТИС

Професор: Студент:

др. Предраг Чановић Стојановић Тијана 4153

Ћуприја, 2020.
 Садржај:

1. Увод.........................................................................................................................................1
2. Вирусни менингитис..............................................................................................................2
3. Етиологија...............................................................................................................................3
3.1. Фактори ризика...............................................................................................................3
4. Клиничка слика.......................................................................................................................4
5. Дијагноза.................................................................................................................................5
6. Лечење.....................................................................................................................................6
Литература......................................................................................................................................7
 1. Увод

Менингитис је упала можданих заштитних ткива које окружују мозак. Бактеријскi

и вирусни менингитис обично је последица ширења инфекције из другог дела тела (нпр.
респираторног система, цревних вируса, херпеса, заушњака), гљивичног менингитиса је
врло ретко и јавља се код ослабљених особа (пацијената којима је ослабљен имуни систем
због лечење неких других болести и пацијената са AIDS-ом).

Сви облици менингитиса могу бити благи и дуго времена бити непрепознати јер
опонашају симптоми грипа док су у акутним и брзо напредујућим облицима поред
температурних симптома, главобоља, мучнина, повраћање, укочени врат могу
проузроковати поспаност, поспаност или конвулзије. Терапија је антибиотик, специфични
антивирусни лекови и симптоматски (аналгетици, антипиретичари).

Извор заразе за људе су патогени организми који се преносе од болесних људи или
клице који немају симптоме болести, а неки од животиња или од људи околине. У људи су
различити узроци заразних болести и по биолошким својствима припадају различитим
групама микроорганизама. Да су патогени узрочници уопште могли да би изазвали болест
код људи, неопходно је да су они присутни у телу у довољном броју (заразна доза) и да су
довољно агресивне (вируленција). Која је вируленција патогена што је већа, тешка ће бити
болест, тј. узрочник је рањивији ако са мањим бројем микроба може узроковати болест.

1
 2. Вирусни менингитис

Вирусни менингитис је релативно често обољење, различите вирусне етиологије,

обично благог тока. Озбиљност обољења зависи од врсте проузроковача.

Вирусни менингитис могу узроковати разне врсте вируса (ентеровируси, вирус

мумпса, ARBO вируси, херпес вируси, вирус морбила, лимфоцитарни хориоменингитис
вирус (LCMV), аденовируси и др). Око 90% случајева вирусног менингитиса је изазвано
вирусима, из групе ентеровируса (coxsackie вируси А и B, echo вируси, остали
ентеровируси) који обично изазивају обољење благог тока, после чега се пацијенти у
потпуности опорављају. У зависности од врсте проузроковача, различит је и пут преноса
инфекције. Неки се шире директним путем, преко респираторних капљица (кашљем,
кијањем) и преко прљавих руку, а неки индиректаним контактом (нпр. контаминиране
чаше, телефон и сл), и ређе путем контаминиране хране и воде. Вирус се може наћи и у
столици инфицираних. Овај пут ширења вируса се углавном јавља код мале деце која
немају развијене хигијенске навике. Вирус се може пренети почев од трећег дана након
што се особа инфицира па све до десетог дана након што се испоље симптоми.

Ово обољење се најчешће јавља лети и на почетку јесени, мада је оболевање од

вирусног менингитиса могуће током читаве године.

2
 3. Етиологија

Узроци вирусних менингитиса су различити, познати и непознати вируси.

Најчшћи и најпознатији су:

- Ентеровируси, Polio – сва три типа; ECHO група са преко тридесет до сада
познатих типова; Coxackie A са шет типова, B са преко двадесет и четири типа. Сви
ентеровируси дају лакше клиничке облике менингитиса;
- Арбовируси са преко двеста серотипова, који дају тешке облике менингитиса;
- Мумпс, Myxovirus мумпса (лак облик менингитиса);
- LCM, вирус лимфоцитног хориоменингитиса, Армстронг (условљава тежи облик).

3.1. Фактори ризика

Фактори који могу повећати ризик вирусног менингитиса јесу:

- доб: вирусни менингитис посебно погађа децу млађу од 5 година

- слабљење имуног система
- истовремена присутност других болести
- лекови који делују на имунолошки систем
- хирушки захвати

3
 4. Симптоми вирусног менингитиса

Већина особа са вирусним менингитисом имат ће благе симптоме попут симптома

грипе, а то су: главобоља, повишена телесна температура, грозница и бол у мишићима и
зглобовима.

Код озбиљнијих случајева вирусног менингитиса могу се јавити исти симптоми као
и код бактеријског менингитиса. Најчешће пријављени симптоми тешког облика вирусног
менингитиса су:

- повишена телесна температура,

- главобоља,
- фотофобија,
- мучнина, и
- повраћање.

4
 5. Клиничка слика

Клиничка слика вирусних менингитиса у главном је слична другим

менингитисима, само што има блажи ток и скоро увек повољну прогнозу. Блоест обично
почиње мање или више испољеним катаралним променама на слузокожама респираторног
или дигестивног тракта и повишеном температуром, да би за неколико дана дошло да
афебрилности и смиривање свих симптома.

Код вирусних менингитиса изазваних ентеровирусима, када инфекција настаје

феко-оралним путем, у клиничкој слици може да се ојави и краткотрајно макулозна или
макуло-папулозна оспа.

Код менингитиса изазвнаог арбовирусима, који имају екстрахумане домаћине

(глодари, стока, птице) инфекција људи настаје уједом зараженог крпеља или, per os,
употребом некуваног млека инфицираних крава или коза. Ови менингитиси, имају
сезонски карактер и обичн се јаве током летњих месеци, протичу са тежом клиничком
сликом од ентеровирусних менингитиса, али имају добру прогнозу.

Менингитиси изазвани LCM вирусом или тзв. Армстонгов менингитис, као и

менингитис изазван арбо вирусима спадају у групу зооноза. Инфекција настаје удисањем
прашине у којој има сасушених излучевина мишева, које садржи вирус LCM. Клиничко
ток болести је тежи, продужен, али је углавном повољне прогнозе.

5
 6. Дијагноза

Дијагноза вирусних менингитиса се најчешће поставља на основу клиничке слике и

цитобиохемијских налаза у ликвору.

Етиолошка дијагноза вирусних менингитиса се поставија изолацијом или

идентификацијом вируса или вирусних антигена у ликвору, серуму, брису ждрела, фецесу
и другим узорцима болесничког материјала. Користе се различите лабораторијске методе
(култура ткива, имуноелектронска микроскопија, имуноензимски тестови, радиоимуноесеј
тестови, техника моноклонских антитела, DNA пробе, метода PCR). У клиничкој пракси
много чешће се користи доказивање вирусних антитела у ликвору и серуму, различитим
лабораторијским методама, уз праћење динамике титра и доказивање њихове
интратекалне синтезе (синтеза антитела унутар CNS-а).

За потврду дијагнозе вирусних менингитиса користе се и други лабораторијски

параметри. CRP се не може доказати у CST ових болесника, а вредности у серуму су,
најчешће испод 50 мg/l. Вредности млечне киселине у CST у серуму су нормалне, за
разлику од бактеријских менингитиса, у току којих су повишене. Вредности ензима
аденозин деаминазе су значајно мање (p<0,005) у CST и серуму у току вирусних, него у
току бактеријских менингитиса. Код деце релативно често у диференцијалној
дијагностици долази у обзир менингизам у току кога је присутан менингеални синдром,
али уз нормалне резултате цитобиохемијских анализа CST.

6
 7. Лечење

Симптоматска и супституциона терапија се примењују код свих вирусних

менингитиса (рехидратација, аналгетици, антипиретици, корекција евентуалног
електролитног дисбаланса). Антиедематозна (фуросемид, манитол) и антиинфламациона
(кортикостероиди) терапија су изузетно ретко индиковане у току вирусних менингитиса и
примењују се када постоје израженији симптоми и знаци повишеног интракранијумског
притиска. Специфична, антивирусна терапија (плеконарил код ентеровирусних
менингитиса, нпр.) се ретко примењује у клиничкој пракси.

Прогноза вирусних менингитиса је повољна и опоравак најчешће наступа у току 2

недеље од почетка болести. Код неких одраслих пацијената, врло ретко, могу се
недељама, месецима па и годинама, одржавати "резидуални симптоми", као што су
малаксалост, лако замарање, главобоља... Код деце која су у 1. години живота преболела
вирусни менингитис, описане се различите неуролошке последице као што су
микроцефалија, спастицитет, поремећај слуха, вида, говора и интелигенције. Осим
вакцине против полиомијелитиса, нема активне имунизације против осталих
ентеровируса, па се у превенцији примењују само хигијенско-епидемиолошке мере, као
код осталих фекално оралних инфекција. Уништавање глодара је значајно у превенцији
менингитиса изазваног LCM вирусом.

За профилаксу менингитиса изазваних вирусима који се преносе капљичним путем

(аденовируси, вируси инфлуенце) примењују се епидемиолошке мере профилаксе
респираторних инфекција (маске, проветравање просторија, избегавање скупова у
зимским месецима итд).

7
8. Закључак

8
 9. Литература

1. Д. Дикић, Б. Антонијевић (2008) Инфективне болести са негом, Београд

2. Чановић, П., Тодоровић, З., (2003). Инфективне болести са епидемиологијом.
Ћуприја: Висока медицинска школа струковних студија Ћуприја.
3. Чанак, Г., (2009). Инфективне болести са негом заразних болесника. Нови Сад:
Медицински факултет Нови Сад.
4. Шашић, М., (2010). Инфективне болести са специјалном епидемиологијом.
Београд: Висока медицинска школа струковних студија “Милутин Миланковић”.