Алергија је реакција преoсетљивости организма на одређене антигене из

спољашње средине.

Алергија представља промељено преосетљиво стање имуног система на материје

из нашег окружења.

Може бити наследна, атопијска када је постоји урођена склоност организму да

реагује специфичним антителима или стечена, након дуготрајног контакта са новим
или већ познатим антигенима.

Подела алергена у односу на начин на који организам долази у контакт са њима:

 контактни: хемикалије, козметика, накит

 нутритивни: храна (кикирики, ораси, јаја, риба, млеко, чоколада,
пилетина, јагоде, конзерванси и остали адитиви у храни)
 лекови
 респираторни алергени – из унутрашње средине, куће као што су
прашина, гриње, длаке домаћих животиња или из спољашње средине, као што су
полени трава, дрвећа и корова

СИМПТОМИ

Хистамин је врло важан у великом броју физиолошких процеса као медијатор

непосредне алергијске реакције, у реакцијама запаљења, у секрецији хлороводоничне
киселине у желуцу, као неуротрансмитер у извесним можданим регијама. Постоје три
типа хистаминских депоа и то: мастоцити, базофилни леукоцити и мукоза
гастроинтестиналног тракта. Мастоцити синтетишу хистамин. Приликом алергијске
реакције антиген-антитело или под дејством хистамино либератора (животињски,
биљни токсини), као и при трауматским повредама коже, долази до деградације
мастоцита и ослобађања хистамина. Мастоцити се налазе у перикапиларном везивном
ткиву у целом организму, али су највише концентрисани око плућних капилара, око
капилара јетре и у кожи.

Хистамин испољава своја дејства  везујући се за Х1 и Х2 рецепторе. Х1

рецептори се налазе у ендотелним и глатким мишићним ћелијама. Х2 рецептори се
налазе у слузници желуца и везивањем за ове рецепторе хистамин испољава свој утицај
на лучење хлороводоничне киселине.

Дејство хистамина на глатку мускулатуру бронхија испољава се у виду

бронхоконстрикције. На глатку мускулатуру крвних судова хистамин делује
дилататорно што доводи до црвенила лица, главобоље, опште хипотензије. Капиларна
пермеабилност је знатно повећана у присуству хистамина, што доводи до стварања
едема. Ослобађање хистамина може бити и локално у кожи, где долази до
стварањауртика, осећаја жарења и свраба. Уколико је ослобађање хистамина бурно,
долази до снажне хипотензије, бронхоконстрикције, појачаног мотилитета са дијарејом,
едемом и шоком.

Алергијски ринитис је хронично рекурентно обољење које карактерише

кијавица, назални свраб, цурење из носа, постназално сливање секрета и билатерална
назална обструкција. Кашаљ као симптом настаје у доњим дисајним путевима и може
сугерисати на развој астме.

Алергијски коњуктивитис је обољење ока које се јавља код особа које имају
неку од алергијских болести.  Најчешћи симптоми и знаци су лак оток око очију,
црвенило, свраб, сузење уз могућност отока носне слузнице, кијање, цурење носа.

Светеска организација за алергију је предложила да се свако локално запаљење

коже означи као дерматитис, у оквиру кога се разликују екцем (атопијски и
неатопијски), контактни дерматитис(алергијски и неалергијски) и друге форме
дерматитиса.

Алергија на лекове јавља се у року од неколико минута до неколико дана од

момента узимања лека. Лекови који најчешће узрокују алергијске реакције су
пеницилински, цефалоспорински антибиотици, сулфонамиди, нестероидни
антиинфламанторни лекови, ацетилсалицилна киселина итд.   Манифестације
алергијске реакције су: осип, црвенило, свраб,уз могућ напад бронхијале астме.
Најопаснија алргијска реакција је анафилактички шок, који захтева хитну медицинску
помоћ. Шок наступа много чешће после парентералне примене него после оралног
уношења лека. Пеницилински антибиотици поседују најјаче антигено својство
захваљујући својој структури.  С обзиром на сличност у са цефалоспоринима, у 5 до 10
% случајева постоји укрштена алергија са пеницилинима.

ТЕРАПИЈА

Свака алергијска реакција у зависности од своје етиологије и манифестације

захтева адекватну фармакотерапију и одговарајуће нефармаколошке мере.

Од изузетног је значаја избегавање контакта са провоцирајућим факторима.

Неопходно је посебну пажњу посветити јачању имунитета употребом препарата

на бази витамина Ц, матичног млеча, прополиса,Ехинацее…

У лечењу алергијских обољења горњих дисајних путева постоје  хомеопатски

лекови.  Они се препоручују  у третирању насталих алергијских тегоба као и у
превентивне сврхе. Одлично се подносе без нежељених дејстава, тако да су безбедни
код трудница, деце, дојиља. Режим издавања ових лекова је без лекарског рецепта.

Од препарата за локалну употребу на кожи у апотекама се могу купити креме на

бази декспантенола, алоје, камилице, хамамелиса, менте, алуминијум- ацетотартарата…
Наведене супстанце својим антисептичким, антиинфламаторним, адстригентним
дејством смањују симптоме црвенила, осећаја жарења, свраба нпр. после уједа
инсеката, медуза. Уз препоруку и савет фармацеутра могуће је овакве креме купити у
слободној продаји.

На тржишту се може наћи и назални спреј који представљају механичку

баријеру и онемогућују продор алергена. Спреј садржи природну, инертну прашкасту
целулозу, која у контакту са влагом назалних путева прелази у танак гел. Безбедно га
могу користити и деца, труднице, дојиље. Купује се у слободној прподаји без лекарског
рецепта.
 Антихистаминици се реверзибилно компетитивно везују за Х1 хистаминске
рецепторе. Не делују на већ ослобођени и везани хистамин . Сви имају слична
фармаколошка дејства и терапијску примену. Разликују се по дужини деловања,
антимускаринском деловању и степену седације. Централно дејство Х1 блокатора
испољава се у њиховој могућности да делују антиеметички код
кинетоза(дименхидринат и дифенхидрамин ). Х1 антихистаминици су
лоратадин,деслоратадин, дименхидринат,цетириозин, хлорфенамин. Издају се уз
лекарски рецепт.

Локална примена антихистаминика и локалних анестетика је мање ефикасна и

може изазвати сензибилизацију. Код уједа инсеката ефикасна је краткотрајна употреба
локалних кортикостероида као и антихистаминика са седирајућим дејством. Локално
лечење антихистаминицима се препоручује на мањим површинама и током краћег
временског периода. На тржишту су присутни: хлорпирамин, диметинден,
дифенхидрамин. Режим издавања ових лекова је без лекарског рецепта.

Кортикостероиди имају антиинфламаторно и антиалергијско дејство и

индиковани су код алергијског ринитиса, астме, уртикарија, контактног дерматитиса,
алергије према лековима, сенске кијавице, уједа инсеката. Код краткотрајне примене
кортикостероида, краће од 2 недеље, обично се не јављају тежа нежељена дејства. У
зависности од врсте лека, дозе, дужине лечења и стања болесника, зависи и степен
изражености нежељених ефеката.Режим издавања је уз лекарски рецепт.

Системски кортикостероиди се примењују код хитних алергијских стања.

Локални кортикостероиди се користе код инфламаторних поремећаја коже као

што су алергијски дерматитис и, убоди инсеката и код инфламаторних обољења
слузокоже као што су алергијски коњуктивитис. Најчешће прописиван лек из ове групе
је хидрокортизон (кортикостероид слабог деловања), дезоксиметазон(кортикостероид 
јаког деловања). Беклометазон, мометазон су кортикостероиди за локалну назалну
примену са антиинфламаторним ефектом. Користе се за лечење симптома сезонског и
дуготрајног ринитиса.

Орални и локални деконгестиви се користе код упорне назалне опструкције с

тим да је њихова употреба ограничена значајним ризиком од нежељених дејстава.

Фармацеут  има значајну улогу у едукацији пацијента о природи његове болести,

симптомима, превенцији, дејству лекова, њиховој правилној употреби. Све су то
фактори који додатно  одређују успешност лечења наведених алергијских стања.