Филозофски факултет

Универзитет у Нишу
Департман за педагогију

Есеј из историје педагогије

Јан Амонс Коменски

Проф: Студент:
Доцент Јелена Петровић Лазар Стојановић,1116

Ниш, Јануар 2020

Јан Амос Коменски(1592-1670) рођен у Нивници у Чешкој, у породици млинара, која је
припадала социјално опредељеној верској секти “чешка браћа”. Судбина је хтела да
Коменски у дванаестој години остане без родитеља, а стараоци се нису бринули о
његовом образовању, тако да је тек у шеснаестој години ступио у латинску школу у
Прерову, коју је завршио за 3 године. Захваљујући успеху у учењу верска општина га је, о
свом трошку, послала на Универзитет у Херборну И Хајделбергу да изучава теологију. По
повратку у земљу, Каменски преузима управљање латинском школом у Прерову И
започње реформаторско-педагошки рад. У међувремену га братство бира за свештеника
“чешке браће” . С обзиром на то да је ова секта одбацивала већи део црквених догма и
борила се против католичке цркве, било је природно да је жестоко гоњена од католичке
реакције(језуита)и царске власти. Тако је Коменски 1628, са више од 30 хиљада чешких
породица, напустио Чешку и настанио се у Пољском граду Лешну.
За време тих прогањања, он је изгубио не само своју кућу, имовину, рукописе и књиге већ
услед епидемије куге, и део породице. У Лешну Коменски постаје руководилац гимназије
и пише 1631. године уџбеник “Отворена врата језицима” , књигу која је била преведена на
многе стране језике и доживела многа издања, своје главно дело “Велика дидактика”
(Дидактика магна), које је касније преведено на латински језик. На позив енглеске владе
једно време проводи у Лондону, а затим у Шведској И Мађарској. За време боравка у
Мађарској написао је чувени “Орбис пиктус” ( Свет у сликама), прву илустровану читанку
урађену са 302 дрвореза. Коменски се 1654. године вратио у Лешно, али убрзо долази до
рата Пољске И Шведске у коме је потпуно страдало Лешно, а Коменски по други пут
остаје без имовине, рукописа и библиотеке. Последње уточиште нашао је у Амстердаму,
где је живео до смрти. Ту су му иштампана његова целокупна дела.
Педагошки погледи Коменског били су под утицајем различитих идејних струјања његовог
доба, пре свега носилy су печат религијског схватања света, што се нарочито види у
Коменсковом постављању васпитног циља (“ Крајњи циљ човека је вечито блаженство
богом”), али је Коменски успео да се издигне изнад оквира религијске идеологије, па су
идеје хуманиста, филозофије Бекона и напредни педагошки захтеви епохе ренесансе
одредили прогресивну садржину педагошког система Коменског ( Табаци, 1947).
Припадност секти “чешка браћа” имала је за будући развој Коменског “тројаки значај:
верски, социјално-филозофски И педагошки. Верски значај манифествовао се његовим
дубоко религиозним васпитањем, стеченим на најчувенијим теолошким студијама, а
продубљеним пасторским И бискупским радом. Социјално филозофски значај је у
његовој демократској опредељености, социјалној и хуманистичкој, а педагошки- у
фанатичкој посвећености школском раду и педагошком стварању”.
Буран живот Ј. А. Каменског, праћен путовањима и прогањањима, оставио је дубоке
трагове у структури његове личности. То манифестује у његовој демократској визији,
хуманистичкој предности васпитном раду и потпуној посвећености педагошкој мисли.
Према томе, целокупна његова педагошка миисао може се груписати у две велике
целине: усмерена ка коренитој реорганизацији школског рада и усмереност на подручје
дидактике, која се односи на наставне принципе и методе, учитеље и уџбенике.
Поглед Коменског на васпитање и природу детета. У дефинисању васпитног циља
Коменски полази од схватања “универзалног човека” у ренесансној епохи и од своијих
верских погледа. Према њему, човек је природно биће и зато га треба васпитавати за
овоземаљске животне потребе. Па упак, највиши васпитни циљ се своди на припрему
човека за вечни живот и његово блаженство на другом свету. Овај компромис између
овог и оног света био је условљен друштвеним потребама епохе И личним погледима
Коменског . Да би се то постигло, било је неопходно усвајање науке, морала и верског
осећања, које се могло постићи само умним , моралним и верским васпитањем. Његова
педагошка мисао утемељена је на безграничној љубави према човеку, јер према
Коменском “човек је највиши створ, који без васпитања постаје најдивља звер”...
Васпитање није потребно само богатима, даровитима и лепима, већ и сиромашнима,
глупима и ружнима.
Да би човек постао човек, потребно је држати се најопштијег принципа да васпитање
треба да буде у складу са природом детета. Овим принципом Коменски је извршио
велики утицај на касније класике педагогије, али се мисао о складности васпитања и
природе детета делимично разликује. Када се говори о принципу природности , он често
природност упоређује са занатским радом. На пример, функционисање механичких
уређаја служи му као углед за организацију наставе (штампарија и настава имају
заједничке елементе; хартија и ученици; слова и књиге, итд.). Као део природе, човек се
развија по њеним законима, па је природно да и законитости у васпитања буду у складу
са природом. На пример, природа се развија постепено и школа се развија постепено;
природа је подељена на доба, школа је подељена на природе; и у природи и у пордици
делују принципи поступности и систематичности.
Као алтернативе у четири годишња доба у природи, имамо: дечје, дечачко, младићко И
мужевно доба. У гледању на дете Коменски исказује оптимизам И дубоко уверење “ да се
од сваког детета може изградити човек”. На примедбе да неки ученици имају
способности, али не и вољу за учењем, Коменски одговара да је проблем у неспособним
учитељима и педагозима, јер његова подела деце према обдарености и карактеру упућује
на закључак дас у учитељи дужни да се упознају са психофизичким способностима деце с
којима раде и успех неће изостати.
Систем образовања и наставе за Коменског је кључно питање његове педагошке
делатности.

Због тога је реорганизацији система образовања и васпитања поклонио највећу пажњу.

Коменски је школу схватио као неопходну институцију, јер никакво индивидуално
васпитање не може да обезбеди резултате као школско учење у већим групама, које „тече
боље, пријатније и подстиче рад“.

Својом поделом васпитног доба на четири периода по шест година живота Коменски је
поставио темеље модерног школског система. Сваком периоду живота он је замислио
шестогодишње школовање, и то: за детињство, од рођења до 6. године, он предвиђа
материнску школу, где се деца васпитавају у породици под непосредним утицајем мајке;
за дечаштво, од 6. до 12. године Коменски препоручује школу матерњег језика која би
радила у свакој општини и месту; за младост од 12. до 18. године, он предвиђа школу
латинског језика или гимназију, која би радила у сваком граду, и за зрелост, од 18. до 24.
године, Коменски препоручује академију за студије која треба да постоји у свакој држави.

Оваквом периодизацијом и институцијама за образовање, Коменски је покушао да оствари

своју омиљену идеју пансофије. Попут осталих ренесансних мислилаца, изразито
хуманистичке оријентације, Ј.А. Коменски је био опседнут пансофијском идејом, идејом
учења свих у свему.

Материнска школа треба да обезбеди детету у раном детињству најосновније представе о

свету који га окружује и појавама у природи. Ту су представе о природи ( вода, земља,
ваздух, дрво,..); из географије ( планина, река, село, град,...); из астрономије( Сунце,
Месец, небо,..); из аритметике (мало, много,..); из геометрије (дужина, ширина,..). Дете
треба научити да правилно говори и навикнути га на рад, али му дати и основе
моралности. Навикавати дете на послушност, правдољубље, вредношћу, љубав према
ближњима,.. На овом узрасту неопходно је и религијско схватање,

Коменски је први у историји педагогије образложио потребу предшколског образовања,

иако ова идеја потиче из античке епохе. У том смислу он је написао „Материнску школу“,
упутство за родитеље и дадиље, како треба поступати са децом у периоду до 6. године.

Проблемима основне школе Коменски је посветио изузетан значај. Основна његова тежња
је да спаси свет помоћу пансофије и да га приближи Богу као извору целокупне мудрости.
Коменски сматра да ће нестати неспоразума међу људима, уколико буду образовани, да ће
престати ратови и ишчезнути разлике. Да би се то постигло треба отварати школе у које
треба ,,узимати’’ сву децу подједнако : богаташку и сиротињску, дечаке и девојчице по
свим градовима, варошима, селима и засеоцимa.

Ово потврђује да школа није сталешка, да је намењена и нижим слојевима друштва. Тиме
се истиче елементарност основне школе коју треба да посвећују сви, али и њени
демократски карактер, јер је основна школа одиста намењена свакоме. Није без разлога
Коменски основну школу назвао школом метерњег језика, што је у оно време када је
званични језик био латински , било веома прогресивно. Тако се препорука за учење
матерњег језика слагала са његовим захтевом за масовност основне школе.
Школа мстерњег језика требало је да даје елементарна знања из читања и писања на
матерњем језику, рачунања с мало геометрије, природних наука, ручног рада и певања и
веронауке. Матерњем језику посветио је највише пажње.

У гимназији или латинској школи, поред седам слободних уметности, Коменски је у

наставни садржај унео оне предмете који су под утицајем наука све више продирали у
више образовање. То су, осим граматике, реторике, дијалектике, астрономије и музике ,
још и историја, земљопис, етика, физика и математика. У вези са наставом језика залагао
се да се поред матерњег, латинског и грчког језика, изучава и један од живих језика.
Према замисли његове латинске школе, види се покушај спајања старога с новим, као и
прирпемање људи способних за практичан живот.

У академију се уписују најспособнији младићи који су претходно завршили латинску

школу. Овде се изучавају теологија и филозофија као науке које представљају круну
образовања. Академија, према Коменском, треба да има теолошки, правни и медицински
факултет.

У време стварања грађанског друштва, Коменски је гледао на науку са практичког

становижтва. Ученици би требали да науче оно што ће им користити у животу. Због тога
се у његовим наставним садржајиа осећа реалистички дух, за разлику од схоластике,
филозофске и теолошке мисли, која се темељила на ортодоксној хришћанској догматици,
систему учења који је искључиво полазио од непромењених догми и аподиктичких
тврдњи.

Детаљна организација школског рада и наставе, која се, у великој мери и

данас користи, чини Коменског у најпознатијим педагошким мислиоцрем у читавој
историји педагогије. Његова заслуга је што је дефинисао школску годину, школску
неделју, радни дан, наставни час, узајамно смењивање рада у одморам летњи распуст, као
и дефинисање разреда као колектива у коме ће се остваривати непосредан рад учитеља и
ученика.
Ниш, Јануар 2020