“Marko pije uz Ramazan vino” je narodna epska pesma iz ciklusa pesama o Marku Kraljeviću,

koju je Vuk Stefanović Karađić objavio u zbirci „Srpske narodne pjesme“ 1845. godine.

Marko Kraljević kao istorijska ličnost bio je vazal turskoga sultana, a kao takav je prikazan i u
ovoj pesmi. To je retkost u našoj narodnoj poeziji o Marku Kraljeviću – njegov lik se najčešće
gradi na potpuno drugačijem osnovu i on je predstavljen kao junak u borbi protiv Osmanlija.
Ipak, i u ovoj pesmi možemo uvideti mnoge osobine Marka kao snažne i nepokolebljive ličnosti,
nekoga ko je i samoga turskog cara „doterao do duvara“.

Može se reći da je on najveći junak srpske narodne epike, omiljen do te mere da je o njemu
ispevan čitav ciklus pesama koje su smeštene u različita razdoblja i prostore.
Njegov lik narodni pevač gradi koristeći se arhetipskim osobinama heroja, kao što su hrabrost,
mudrost, snalažljivost i poštenje. Ali lik Marka Kraljevća nije sazdan samo od pozitivnih osobina.
On je poenakd surov, naprasit, samovoljan i prek, ali upravo je cjelokupnost svih ovih
karakteristika ono što ga čini posebnom ličnošću, što daje život njegovom liku i čime on postaje
blizak običnom čoveku iz naroda.

U ovoj pesmi sve te njegove unikatne osobine dolaze do izražaja.

Vrsta dela: narodna epska junačka pesma

Vreme radnje: za vreme turske vladavine nad srpskim stanovništvom (lik Marka Kraljevića se
pojavljuje u različitim razdobljima: od Kosovskog boja pa sve do srpskih ustanaka)
Mesto radnje: carski dvor
Stih: Pesma je ispevana u asimetričnom desetercu. sa pauzom nakon četvrtog sloga, što je
najčešći oblik stiha u našoj narodnoj epskoj poeziji.
Tema: Markov prkos carskoj vlasti i njegova nadmoć
Ideja: Srpski junak nikada se neće pokoreti turskoj vlasti

Kratak sadržaj

Pesma počinje uvodom u kome se iznosi jasak (zabrana, naredba) turskoga sultana Sulejmana
da se u vreme Ramazana, islamskog religijskog posta koji prethodi prazniku Bajramu, svi
stanovnici ponašaju skromno i suzdržano:

Da s' ne pije uz Ramazan vino,

Da s' ne nose zelene dolame,
Da s' ne pašu sablje okovane,
Da s' ne igra kolom uz kadune;

Neposredno nakon uvoda susrećemo se sa zapletom, do koga dolazi zato što Marko Kraljević,
turski vazal, ne poštuje careve zabrane, pa još navodi i druge da čine poput njega.
 Marko igra kolom uz kadune,
Marko paše sablju okovanu,
Marko nosi zelenu dolamu,
Marko pije uz ramazan vino,
Još nagoni odže i adžije,
Da i oni s njime piju vino.

Zaplet se nastavlja kada Turci saopštavaju caru kako se Marko ponaša, te on šalje svoje čauše
mu jave da dođe na divan, sultansko i vazalsko veće. Oni zatiču Marka kako pije pod šatorom i
opominju ga pozivajući se na carski zakon. Na to se on razljuti, pa kupom (bokalom) punim vina
udari glasnika.

Rasrdi se Kraljeviću Marko,

Pak dovati onu kupu s vinom,
Pa udara careva čauša,
Pršte kupa a pršte i glava,
I proli se i krvca i vino.

Ovo je već druga scena u kojoj se očituje Markov prskos i neposlušnost carskim naredbama. U
njoj primećujemo naprasit Markov karakter.
On ide dvoru pod punom ratnom opremom, sve sa šlemom, buzdovanom i sabljom. Seda caru
uz desno koleno, što je znak samouverenosti.
Sultan ga naziva posinkom i pita čemu sav taj njegov bunt, zašto se ne ponaša kako dolikuje
tuskom vazalu za vreme ramazanskoga posta i zašto je došao na divan tako ratnički obučen.

Marko odgovara, oslovljavajući cara poočimom:

"Poočime, sultan Sulejmane!

"Ako pijem uz Ramazan vino,
"Ako pijem, vera mi donosi;
"Ak' nagonim odže i adžije,
"Ne može mi ta obraz podneti,
"Da ja pijem, oni da gledaju,
"Nek ne idu meni u meanu;
"Ako l' nosim zelenu dolamu,
"Mlad sam junak i dolikuje mi;
"Ako l' pašem sablju okovanu,
"Ja sam sablju za blago kupio;
"Ako igram kolom uz kadune,
"Ja se, care, nisam oženio,
"I ti s', care, bio neoženjen;
On, dakle, govori kako mu njegova hrišćanska vera dopušta da pije uz Ramazan vino, a hodže i
hadžije on nudi iz samilosti. On se svoje vere nije odrekao, a na turske velikaše gleda sa visoka.
U ovim stihovima je prikazana sila njegovog buntovnog duha i neustrašivost. Iako turski vazal,
on se nije želio povinovati turskoj vlasti, već sebe smatra ne samo ravnim sultanu, već ga gleda
s visoka.
U načinu na koji se sultan i Marko oslovljavaj, jedan drugog nazivajući “posinkom” i “poočimom”,
na prvi pogled pričinjavaju se kao da je odnos između njih blizak. Ali nakon što pročitamo celu
pesmu, shvatamo kako je njihov odnos potpuno drugačiji.

Na pitanje zašto je došao opremljen kao da ide u rat, Marko odgovara:

„Ako kalpak na oči namičem,

„Čelo gori s’ carem se govori,
„Što buzdovan uza se privlačim,
„I što sablju na krilo namičem,
„Ja se bojim, da ne bude kavge,
„Ako bi se zametnula kavga,
„Teško onom, tko j’ najbliže Marka!“

Shvativši da je Marko na neki način uistinu krenuo u rat, sultan se odmiče u strahu, pokazujući
svoju kukavičku prirodu.

Gledi care na četiri strane,

Ne ima li tko bliže do Marka:
Al' kod Marka nigdi nikog nema,
Već najbliže care Sulejmane;
Car s' odmiče, Marko se primiče,
Dok dotera cara do duvara;

Izraz „doterati cara do duvara“ ukorenio se u srpskom jeziku, što je znak veštine narodnog
pesnika da uz samo nekoliko reči na efektan način opiše detalj.
Humoristički ton kojim su ovi stihovi ispevani primer je izuzetne dosetljivosti.

Car se maša rukom u džepove,

On izvadi stotinu dukata,
Pa i daje Kraljeviću Marku:
"Idi, Marko te se napij vina."
Pesma se završava potpunim moralnim porazom cara Sulejmana kada biva suočen sa
Markovom neposrednom i oštrom prirodom. On se ne može nositi sa jednom tako snažnom
ličnošću kao što je ovaj srpski junak, pa se povlači i ukida sve zabrane koje mu bješe postavio.
Za Marka Kraljevića, turski zakoni nisu ni od kakve važnosti.

Manje poznate reči:

Jasak (tur.) – zabrana, zakon

Dolama (tur.) – mantil, kabanica
Kadune (tur.) – ugledne turske žene
Čauši (tur.) – glasnici
Divan (tur.) – tursko carsko i vazalsko veće
Samur-kalpak (tur.) – vrsta šlema
(H)odža (tur.) – islamski sveštenik
(H)adžija (tur.) – čovek koji je posetio sveta mesta
Duvar (tur.) – zid