Radnja romana “Seobe” Miloša Crnjanskog počinje u proleće 1744. godine.

Glavni lik
romana, Vuk Isakovič, odlazi na vojnu, a radnja romana prati život podunavskog polka, sve
nedaće koje su pratile vojnike, ali i život onih koji su ostali u svojim domovima. U knjizi je
opisano godinu dana i događaji koji se iznose simbol su, ne samo ličnosti iz romana već i
čitavog jednog naroda kao i ljudskog života uopšte. Život koji su proživeli likovi je besmislen i
proživljen “pod tuđom voljom i za tuđ račun”. Tragično osećanje praznine i uzaludnosti jedan je
od osnovnih motiva koji nam donose “Seobe”. Radnja romana završava se početkom leta 1745.
godine i povratkom Vuka Isakoviča sa vojne.

U romanu nam se donosi povest o vojevanju Vuka Isakoviča i njegovog polka, dok nam
se sa druge strane pripoveda o životu njegove žene Dafine, njenoj preljubi sa deverom, Vukovim
bratom Aranđelom Isakovičem, njihovom životu u Zemunu i njenoj smrti. Roman nam donosi
pripovedanje ispunjeno teškim smislom i bogatom sadržinom, bez ijednog dijaloga. Sadržina
knjige jeste osećanje života koje nam je pisac pesnički obradio. To osećanje izvire iz svih
dešavanja i okolnosti u kojima se likovi nalaze. U zavisnosti od toga o kojoj se ličnosti govori
osećanja su individualna i svako ima svoj poseban oblik i izraz. Likove pratimo u njihovoj težnji
ka izlasku iz beznadežne situacije i ta karakteristika ponavlja se kroz čitav roman kao simbol
bezizlaznosti i kruženja, tako što se život vraća na početak i ponavlja u svojoj bezizlaznosti i
obnavljanju. To je beskrajni plavi krug u kome Vuk vidi zvezdu u snu, koju takođe i Aranđel vidi
u Dafininim očima pri njenom izdisaju.

Još jedan od bitnih motiva jeste motiv reke koja simboliše prolaznost, proticanje
vremena, nestabilnost, pomeranje, same seobe. Tako gospoža Dafina sedi satima kraj prozora
pred kojim je “dan i noć proticala široka ustajala reka i u njoj njena sen”. Reku Dafina sanja
neposredno nakon prevare Vuka, muž ide mokar i obliven krvlju ka njoj po reci, dok Vuk
Isakovič daleko od nje, na obali reke Ina saznaje za njenu smrt. Ovo je jedno od osnovnih
raspoloženja iz kog su “Seobe” nastale, a to je prolaženje života i neprekidno kruženje u čitavom
svetu. Pripovedanje u “Seobama” ima spor i opširan tok, ali to je sve u skladu sa tim trajanjem,
teškim i mutnim oticanjem ratnih nedaća i zavičajnog jada. U čitavom romanu doživljaji nam se
prenose kao čulni utisci. “Strah od tuđine obavio je podunavski polk srpskih ratnika koji ostavlja
sve ono što mu je poznato i blisko”. To dinamizovano opažanje sa sinestezijskim preplitanjem
čulnih utisaka je novo u srpskoj književnosti i pisac ga je jednom prilikom nazvao eterizmom, a
zatim sumatraizmom, da bi kasnije u njegovom razvoju to moglo biti i hiperborejstvo (delo
Miloša Crnjanskog “Kod Hiperborejaca”). Sve je ovo ime za onaj talas srpske književnosti koja
se stvarala na osnovama ekspresionizma koje u velikoj meri nadilazi.

Kompozicija “Seoba” jeste prstenasta. Pisac na početku po Vukovom odlasku iz

zavičaja stavlja Vukov izlazak iz sna, a njegovom povratku u zavičaj dodaje ulazak u san.
Ovakav način je piscu omogućio da ispripovedane događaje uokviri Vukovim snom kao
nekakvim znakom o prisustvu jednog drugačijeg sveta, pored onog stvarnog i mučnog. Jedna je
stvarnost koju žive likovi, a druga je ona koju naslućuju, koju žele i kojoj se nadaju, a koja nam
se u romanu daje ponekada samo u nagoveštajima. Rečenica u “Seobama” je ritmički
konstruisana i segmentovanje rečenice u isti mah je zapravo oblik ritmičkog uređenja.

Zanimljivo je još i to da naslovi glava u romanu čine posebnu pesmu: “Beskrajni plavi
krug. U njemu zvezda. Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa. Dan i noć, proticala je široka,
ustajala reka, i u njoj, njena sen. Ode Vuk Isakovič, ali za njim ode i Fruška gora. Odlasci i seobe
načiniše ih mutnima i prolaznima, kao dim, posle bitaka. Prošlost je grozan, mutan bezdan, što u
taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikada postojalo. Tumarali su, kao muve bez glave; Jeli su,
pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i
za tuđ račun. Snuždivši se, nad prazninom porođaja, ona uvide, da joj duši, ni u deci, neće ostati
traga i umre, žaleći što ne može da zasiti bar telo, razdragana uživanjima. Jedan od njih,
najbedniji, sačuvao je, i posle smrti, sjaj svog bića. Tako da je mogao da se vrati i da se pojavi,
pri ulazu u selo, na drumu, na istom mestu, gde se racvetan javljao, u proleću, prvi bagrem.
Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda.”

Kratak sadržaj prepričano

Prva glava “Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda”

Roman počinje buđenjem Vuka Isakoviča, spremanjem njega i njegove vojske na daleku
vojnu u tuđi svet. Svi ti ljudi koji kreću ostavljaju za sobom zavičaj i porodicu. Vuk Isakovič,
toga jutra, sanja beskrajni plavi krug i u njemu zvezdu, kao simbol i nadanje da će jednoga dana
pronaći izlaz iz beznađa i zemlju u kojoj će živeti mirno. Jutro još nije svanulo, dok se četa
sprema za polazak, oprašataju se, dok žene i deca plaču. Na toj obali reke skupili su se svi, a sa
Vukom je krenula i njegova žena Dafina kako bi se oprostila sa njim. Vuku Isakoviču seobe su
dosadile i nemir se uvukao u njega. Žena mu je dosadila sa svojim poljupcima i grljenjem. Vuk
je u dogovoru sa bratom Aranđelom morao prevariti ženu i otići bez poslednjeg pozdrava, jer se
plašio njene kuknjave pri polasku, video je samo iz kola kako je pala na ruke deveru. Kako je
odmicao od svog zavičaja Vuk je sve više osećao samoću i da sve ono što je ostavio u zavičaju
kao da i nije njegovo. Razmišljao je samo o puku, o tome da pre mraka stignu do Varadina gde
će mu se ostali priključiti da bi pod njegovim vođstvom krenuli u Pečuj.

Druga glava “Odoše, i ne ostade za njima ništa. Ništa”

Druga glava nam donosi osećanja i doživljaje puka, njihove tegobe sa spavanjem. Samo
oni koji su već odavno bili navikli na svu muku rata i kojima više ništa nije bilo čudno mogli su
mirno leći. Polovina vojnika se razbežala po nepoznatoj varoši krijući se od stražara. Svojih žena
su kao i Vuk Isakovićč bili siti, pa su zato išli u krađu, upadali u kuće. Ipak nehotice, iako ih nisu
tražili, nailazili su i na žene od kojih se nađe po neka koja ih je i pratila na daljem putu. Među
njima se našao i Vukov sluga Arkadije koji beše ukrao krmaču koja ga je vukla onako lenjog i
tromog. Jedini je dočekao zoru i zbog toga beše uhvaćen. Vojnici su često bili pregledani i na
dan pregleda puka svi su se čudili tome kako ih prozivaju poimenice. Znali su imena njihovih
žena, dece, očeva, što ih je svaki put iznova začuđavalo i zadivilo, ali ih nije veselilo. Kako se
saznalo za krađe koje su prethodnu noć počinili i jedno silovanje, puk je bio kažnjen. U tom
periodu Vuk Isakovič se spremao za unapređenje za potpukovnika i stalo mu je da sve prođe u
najboljem redu. Spremao se za to i dugo se gledao u ogledalu. Sebe je sada video onako kako se
kod kuće nikada nije, video je drugu osobu, kao da taj koji se sprema nije on. Sanjao je ženu i
mislio o njoj, sanjao je Rusiju. Vuka Isakoviča je brat na silu oženio, deca su mu bila bolesna,
hteo je da napusti vojsku, ali nije mogao i zbog toga je morao da ide kuda nije hteo. Tako mu se i
porodica stalno selila, nije mogao ostati da ih čuva. Sada ih je ostavio kod brata u Zemunu i nije
znao kako će im biti tamo. Tako je bilo i sa čitavim narodom, nije znao ni kuda će ni šta da radi.
Sve je stalo zbog poziva u rat. Crkvu koju je počeo zidati u selu nije završio, često se sećao oca i
zavičaja. Puk je ipak donekle zadovoljio očekivanja komesara jer su znali izgovoriti ime Marije
Terezije i na to dodati “vivat”. Ipak, silovanje koje se desilo u varoši nije moglo proći
nekažnjeno, kaznili su vojnika tako što su ga išibali da ga više niko nije mogao prepoznati. Vuk
Isakovič je bio pritisnut od strane komesara i biskupa da primi katoličku veru, što Vuk nikako
nije mogao učiniti i od toga mu je bilo loše. Biskup je govorio o Mariji Tereziji, o značenju slova
njenog imena i veličao je nju i njeno delo. Vuk je ovaj razgovor izbegao tako što se silno napio
na šta je biskup ostao zaprepašćen. Na njegovo zaprepašćenje Vuk je govorio o Rusiji i zaplakao.

Treća glava “Dan i noć, proticala je široka, ustajala reka, i u njoj, njena sen”

U trećoj glavi govori se o kući u Zemunu, daje se njen opis i Dafinino ponašanje u njoj. U
ovom odeljku romana saznajemo da je Aranđel Isakovič bratu Vuku ugovorio venčanje sa
Dafinom i da je nakon toga uvideo da ga Dafina zadivljuje svojom lepotom. Aranđel nije mogao
izdržati tu privlačnost pa ih je zbog toga ranije izbegavao, ali sada, kada se preselila u njegovu
kuću bila mu je blizu, i po Vukovom odlasku u rat činila mu se lepša nego ikada. Grozio se od
pomisli da bi bratu mogao da preotme ženu. Dafina je upoznala Zemun, i Zemun je upoznao
Dafinu, sedela je dugo sa ženama i razgovarala, ali pred Aranđelom ona je imala drugi glas,
drugi pogled, celo jedno drugo biće i nije mnogo sa njim govorila. Aranđel je patio i slušao sve
reči koje su Vuk i Dafina razmenjivali noću. Sanjao ju je i sav sasušen od žudnje za njom ipak je
nije želeo na dugo. Nije mu bilo toliko stalo da je preotme bratu, niti da posle sa njom živi. Imao
je čudne misli u vezi sa njom, misli da bi mogao obavestiti brata ako se desi preljuba, da posle
toga nju oteraju, a braća da se pomire. Gospa Dafina je nekada volela Vuka neizmerno, ali on je
sada bio teško oronuo od ratovanja, ostareo, mada se na konju još uvek ponekad činio snažan kao
medved. Dafina je u početku Aranđelova dodirivanja primala kao rodbinsku pažnju i tako i
uzvraćala. Dok je Aranđel, kako bi je što pre dobio, počeo obasipati poklonima Dafinu. Sve se to
dešavalo dok je Vuk bio u tuđini i nije ni slutio da ga žena vara. Scena na kraju treće glave kada
se prikazuje Vuk u ratu i zec koji mu pretrčava put puna je simbolike, jer pretrčavanje zeca je
znak nesreće i Vuk je razmišljao o tome da im se most ne sruši ili ne ispadne prtljag, ali nikako
nije mislio na preljubu Dafine sa Aranđelom. Četvrta glava “Ode Vuk Isakovič, ali za njim ode i
Fruška gora” Već smo pomenuli da se reka često pominje u romanu, pa tako i Aranđel Isakovič
doživljava nesreću na reci i jedva je preživeo. Kada su ga doveli u kuću Aranđel je imao želju da
se u Dafininoj sobi oporavlja, i tako je i bilo. U tim trenucima nije mislio na brata, ni na Dafininu
decu, znao je da će se preljuba dogoditi i bio siguran da niko neće znati za to, kao i da Dafina
neće nikome reći. Dafina se bila skamenila videvši da će dever provesti noć u njenoj postelji, ali
je ipak sluškinje raspustila. Bdila je nad deverom i od iznemoglosti kao da beše zaspala kada
poče da sanja svog muža Vuka kako joj ide po vodi, sav obliven krvlju i mokar, sa ogromnom
toljagom u ruci. Probudila se tek ujutru i shvatila da je provela noć sa deverom. Nije htela ni
sama sebi priznati to, i seti se posle kako se sve dogodilo. Aranđel joj je bio odvratan te noći,
slab i smešan. Plakala je, i priznala bi sve Vuku da je tada bio tu. Rekla bi mu da je to zbog toga
što je osramotio pred svetom i otišao bez pozdrava. U Dafininom životu bilo je dosta tužnih i
nesretnih dana, ali ni jedan nije bio kao taj dan njenog brakolomstva. Opet nekako, sada bez
kajanja, uvide šta je uradila, nije joj sada bilo bitno i ako bi doznali svi, samo je zaplakala pri
pomisli da će ponovo roditi. Mislila je o Vuku i o tome kakav joj je on to muž, više je brinuo o
svemu ostalom nego o njoj i deci. Osim toga, mislila je i na to koliko je on žena imao pored nje,
kako je ljubav uopšte bedna i ona će onda živeti bez nje, uz suvog, žutog čoveka, devera. Rešila
je da mu ništa ne prebacuje i da ga prisili da je uzme za ženu. Taj dan joj je čitav protekao u
iščekivanju i bilo joj se smučilo kako se i pored toga što je uradila ništa nije promenilo. To je
specifična beznadežnost junaka koju pronalazimo na različite načine u svim likovima u romanu.
Iako je provela noć sa deverom to ništa ne promeni u njenom životu. Ni sa svojom decom nije
bila zadovoljna, nije imala šta da priča sa njima, kada ih je gledala činila su joj se kao blesava,
kao da su tuđa. Sve joj se činilo besmisleno. Osećala je da bi proteklu noć mogla zaboraviti, ali
isto tako da bi je mogla provesti i sa bilo kim, i opet bi joj sve to izgledalo tako beznačajno. Te
večeri je imala halucinacije, videla je zmije i žabe kako izlaze iz sanduka, kao i glavu svoga
muža sa prerezanim grkljanom kada je pala u nesvest povredivši porod u sebi. Dafina je nakon
toga provela dve nedelje u postelji, od nje je oticala krv i ni jedna babica joj nije mogla pomoći.
Svi su je počeli napuštati zbog toga, sluškinje od straha, komšije jer im se činila žuta kao neka
smrtnica, a Aranđel jer se gadio. Od te večeri Dafina se sva promenila. Često je sedela na
prozoru i samo je po bojama vrbaka razaznavala koje je doba dana. Gadeći se i sama sebe,
Dafina nije ni slutila da joj se bliži smrt i da je to njeno sedenje kraj prozora lagano umiranje.
Molila je Aranđela tih dana da pronađe sveštenika koji će je hteti od jednog brata odrešiti, a za
drugog privenčati. Za decu tih dana nije mnogo marila, bilo joj je samo žao što će njene
devojčice kao i sve žene tako patiti. Osnovno njeno osećanje tih dana bila je zavist prema obojici
muškaraca koje je u isto vreme i volela i mrzela, kao i jedno neizmerno preziranje same sebe.
Neimaština, bolest i samoća činile su joj se kao jedina ženska sudbina. Osećala se kao stvar, što
će biti i njene ćerke, uzimane, ostavljane, odbačene bez reda i smisla. Ipak je znala, da je Vuk
bio kod kuće, on je se ne bi gadio. Ne bi je možda više nikada ni ostavio, stavio bi joj ruku na
trbuh i sve bi prošlo. Ali Vuk Isakovič beše otišao i sa njim su nestajale i slike života i sva brda
koja je sa njim videla poslednji put. Aranđel joj ostade i zbog toga se sada njegovih ruku rado
sećala, sve češće. Osećala je da je sve uzalud, kao stvar su je doneli u kuću, kao stvar će je i
izneti. Aranđel Isakovič iako je pomišljao da odbaci Dafinu nakon nekoliko noći, kao i sve
sluškinje sa kojima je bio, oseti ipak da u svojoj snahi želi da se smiri dugo. Trgujući bio je
navikao da ostavlja i da sve prezire. Promena predela, kuća, lica ljudi sa kojima se susretao
učinili su ga oholim. Moć je jedino osećao u talirima. Sa željom za nepomičnim i neprolaznim
gledao je u svoju snahu, ali činilo mu se kao da i ona ode za Vukom Isakovičem. Peta glava
“Odlasci i seobe načiniše ih mutnima i prolaznima, kao dim, posle bitaka” Puk se za to vreme
penjao u Štajersku, nakon smotre u Pečuju gde nije prošao slavno. Prašina, znoj, mušice lepile su
im se za nozdrve i očne kapke dok su među zubima škrgutali pesak. Nakon nekoliko dana hoda
već su bili zatupeli mozgom, nošeni bujicom ne znajući kuda idu. Puk je tek sada uvideo šta je
učinio i kako je uopšte tako mogao poći u rat ostavivši sve za sobom. Ostavljajući svoja sela, puk
je ostavljao sve što mu je bilo razumljivo i vidljivo. Tajanstvena zemlja je izazivala neku
potištenost u njima. Ono što su ostavili u zavičaju poče u njihovim dušama, kao i u duši Vuka
Isakoviča, da bledi kao dim. Raskidaše se tako slike njihovih žena i dece. Svoju muku i bol
osećali su sve jače. Nisu verovali da će se natrag ikada vratiti. Vuk ih je mučio vežbama pri
hodu, bili su kao izludeli od promena. U rat su krenuli obesni i razjareni, dok su sada u tuđini bili
snuždeni i ponizni. Nikada pitomiji vojnici nisu prolazili tim krajevima. Vuk iako nikoga nije
imao u tuđini nailazio je na tragove svojih vojnika iz prethodnih ratovanja. Osećao je bes što mu
nisu dali čin potpukovnika, takođe je osećao da je zauvek raskinuo sa porodicom i sećanjem na
Dafinu. Vuk je bio umoran od neprekidnog razmišljanja o svom životu. Uz slutnju smrti koju je
sada prvi put osetio otišavši u rat, pridružila mu se već dobro poznata dosada koju je znao iz
prethodnih bitaka. Neprekidno ratovanje i vežbanje od njega su učinili majstora odvođenja ljudi
u rat i mogao je predvideti sve pojedinosti ishoda bitke. U čast Srba koji su prolazili kroz
Austriju priređivane su zabave i igranke. Vuk im poče povlađivati od umora, ali se ipak
predomisli kada počeše praviti probleme. Hteli su da ih podele, davali su im najgoru hranu.
Isakovič je osećao, kao i ostali, da je prevaren, praznina koju je osećao rasla je iz dana u dan.
Vukovo telo koje je ranije bilo osetljivo na svaki znak proleća i svaku nasladu, sada to više nije
osećalo. U kneževini Vitemberg Vuk se trebao sastati sa knezom Karlom Evgenijem i njegovom
majkom. U čast kneza Karla Aleksandra Vitemberškoga Vuk je imao sliku kod kuće, svu u
srebru primljenu na dar u vreme kada je bio na službi kod njega u Beogradu. Uspomene na te
dane su ga potresle, ipak najviše se sećao princeze majke, udovice pokojnog Karla Aleksandra
koja je tada bila mlada. Peta glava nam ne donosi ni jedan krupan događaj. U njoj se opisuje
kretanje Slavonsko-podunavskog polka . Daju nam se sitna pomeranja u zbunjenoj duši i
pometenoj svesti vojnika. Puk je prolazio kroz nepoznate krajeve. U tuđini su se uznemirili i
uplašili. Autorov opis je ovde sve vreme usmeren, s jedne strane na reljef i pejzaž, a sa druge na
čovekovo telo u određenom položaju sa ustreptalim čulima. Ta unutrašnja zbivanja u junacima
su veoma značajna. Pisac nam daje razliku njihovih osećanja u tuđini i u zavičaju tako što
suprotstavlja nizijski reljef u zavičaju i vrletnog u tuđini. Stvari se najviše opet opisuju kako ih
Vuk Isakovič vidi, odnosno kako su u njegovom trenutnom doživljaju prelomljene. Šesta glava
“Prošlost je grozan, mutan bezdan, što u taj sumrak ode, ne postoji više i nije nikada postojalo”
U šestoj glavi saznajemo da je Vuk Isakovič bio ljubavnik žene Aleksandra Vitemberškog. Ona
se Vuku činila drugačija nego druge žene, uzvišena, divna, nadzemaljska. U to vreme je Vuk
svoju službu vršio besprekorno, ali se od čežnje za njom bio osušio. To mu je bila prva prava
ljubav, baš u to vreme kada su otac i brat odlučili da ga ožene. Za sve vreme njegove službe
dešavala se ljubav između njih. Sve dok ona nije morala otputovati za Temišvar i tada joj bi žao
što mu se činila nedostižna, želela je ostati još sat i provesti ga sa njim. To je i učinila sledećeg
dana i proveli su to vreme zajedno. Vuk je sada trebao ponovo da je vidi nakon toliko vremena,
iako to nije tražio. Pri njihovom susretu ona mu reče da je ostareo i da ga ne bi prepoznala. Ona
više nije bila lepa kao ranije, Vuku je sada izgledala kao neka nakaza. I ona i on su bili
iznenađeni promenom. Razlika je bila velika između toga kako je pre osećao Princezu Materu i
kako je vidi sada i zbog toga je Vuk išao kao bezuman, razrogačenih očiju, očajan što je i ovo
morao da doživi. Nakon toga ovog događaja stupaju u borbu u kojoj gine Vukov sluga Arkadije i
opisuje se borba sa Francuzima. Sedma glava “Tumarali su, kao muve bez glave; Jeli su, pili su,
spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ
račun” Nekoliko dana je trajala borba predvođena baronom Johanom Leopoldom Berenklau,
varoš im se predala. Isakovič i njegovi ljudi nisu znali zašto se biju, ni za koga. Kada mu posle
prvih pobeda ne dadoše čin potpukovnika prestade i da se brije i doteruje i pred Karla
Lotarinškog izađe kao pravi medved. Isakovič je sada osećao gorčinu u duši i poče oboljevati,
mučeći se i oplakujući samog sebe u sebi. Osedeo je bio odavno, ali sada poče i kosu da gubi.
Usne su mu bile modre, teško je disao, a na bolove je gledao kao na nešto na šta se navikao.
Umesto toga da pamti rat u kom je učestvovao, sada je pamtio samo svoje hodanje tamo ovamo,
kao neko besmisleno tumaranje. Sažalivši se i na svoje vojnike nije imao na kome da iskali bes.
Bitke su u njegovom sećanju sada ostajale bez smisla i bez veze. Ovo mu je bio četvrti rat i
polazeći u njega nadao se da će se nešto promeniti, ispuniti, ali ništa se nije dešavalo. Razmišljao
je često o tome da se treba odseliti, pronaći mir negde daleko, u Rusiji. Otići sa patrijarhom
Škambetom daleko, živeti po svojoj volji i bez ove strašne zbrke. Vojnici su često zbog krađa bili
kažnjavani i Isakovič je goreo od besa i gorčine, dosta njegove čete je tada izginulo. Onima koji
su preživeli ostala je samo glad, žeđ i hod kroz opustošenu Bavarsku sve do Češke. Nakon bitke
Isakovič ču glas da ga traži jedan trgovac i i da mu nosi vesti od brata, do tada Vuk skoro na njih
beše zaboravio. Zato Vuk siđe uveče do reke da nađe trgovca Ahima Rigela koji mu, dok je
stajao u vodi, saopšti da su mu brat i deca dobro, ali da mu je gospoža Dafina umrla. Osma glava
“Snuždivši se, nad prazninom porođaja, ona uvide, da joj duši, ni u deci, neće ostati traga i umre,
žaleći što ne može da zasiti bar telo, razdragana uživanjima” Gospoža Dafina je poslednje dane
svog života provela u groznici. Stalno je imala halucinacije u kojima je viđala muža kako joj ide
iz blata i bara sa strašnim ranama na telu, otvorenog trbuha, razbijenim temenom, koji širi ruke
da je dohvati i udavi. Videla je i vojnike koji su pucali na nju i devera Aranđela kojeg je često
sanjala sa zadovoljstvom kako je ljubi i golica. Čitav njen život činio joj se uzaludan, život sa
očuhom, devojaštvo kod tetke, udadba, porođaji i prolaznost, što je u neimaštini i seljakanju
provela tako jednolike dane. Deca su joj bila dosadna, sada je već znala da će umreti i ostavljala
ih je sa osećajem nemoći da ih zadrži kraj sebe. Poslednju snagu koju je skupila i naredila je da
je srede i tako ležala očiju otvorenih da ostali oko nje nisu znali da li je živa ili mrtva. Aranđel je
znao da će umreti i bio uveren da nema patrijarha koji će je razvesti od Vuka i udati za njega, ali
ipak joj je obećavao da će to ostvariti. Trgovinu beše zapostavio, bio je zelen zbog gubitka i
snahu je ljubio čim bi joj dan dva bilo bolje. Gadio se onoga što joj se desilo, ali ipak samo on
jedini je još uvek mogao videti na njoj tragove nekadašnje lepote koja se gubila. Nije hteo kao
pre da je ostavlja, pričao joj je o noći koju su proveli zajedno kada ju je više silom nego dobrom
voljom zadobio. Hvalio je njene pokrete i sve njeno, da bi ga na kraju to što je bolesna još više
približilo njoj i nije se odvajao od Dafine. Aranđel je svoju snahu zavoleo pred smrt, čvrsto i
osećajno, iako je slutio da je ona žena njegovih talira, odlučio je udovoljiti joj. Pri samoj pomisli
da je odbije ona bi se pred njim dizala kao kakva veštica, preteći, tako da mu je život postajao
mrzak čim bi se setio da ona može početi kukati i prekorevati. Grizlo ga je to što je sve svoje
poslove udešavao kako je hteo, a ovo nije mogao udesiti. Nije mislio na brata, bio je sav skrhan
od nesreće koja ga je zadesila. Verovao je da sa njom može proživeti ono što sa drugima nije,
kao što je njegov brat verovao da negde mora postojati krasna zemlja u koju se svi trebaju
odseliti. Bila mu je strašna pomisao da će ostati sam sa decom čekajući brata. Mislio je kako bi
na ovom svetu mogao ostati bez nje samo ako se ne bi mogao kretati, ako bi se skamenio. Znao
je da Dafinina mirna smrt zavisi od toga hoće li joj dovesti sveštenika. Odluči da ode patrijarhu,
ali ga ovaj posla episkopu Nendoviću na objašnjenje. Aranđel je bio kivan, vikao je na kaluđere,
ali im pokaza novac koji bi dao za crkvu ukoliko ispune njegove zahteve. Na to kaluđeri učiniše
sve kako bi ga zadržali i odvedoše ga Nenadoviču. Šta su se tada Aranđel i episkop dogovorili
niko nije znao, ni kasnije kada je Aranđel postao tvrdica nikome nije ispričao kako je tekao
njihov razgovor. Kada su ga sluge to veče dovezle kući pijanog rečeno je samo da će svoje
imanje zaveštati crkvi, da će sutra gospožu Dafinu odvesti u Jazak gde postoji voda koja će je
izlečiti. U kolima na putu kući ipak je imao nade, nadao se kako će se sve dobro završiti, a na
posletku opet ućuta, jer je znao da njima niko ne može pomoći. Činjenica da je od njega mogla
poteći tolika patnja, dovodila ga je do bezumlja. Na putu do kuće se bio istreznio i sudbonosno
ga je ovaj događaj promenio. Sve mu je izgledalo kao da se događalo na nekom drugom svetu,
da je ipak možda trebalo ćutati. Kao što je i Vuk osećao u ratu i Aranđel je osećao da mu je
beznačajan prošli život, da je ostao sam sa onim što tek treba da mu se dogodi, pa sve do smrti.
Nestajao je njegov život, svi ti dukati činili su mu se beznačajni i bacao ih je sa kola u travu. Na
ovom putu Aranđel kao da beše omatoreo. Stigavši kući u Zemun, po gomili uplakanih, on uvide
da je umrla. Aranđel je tada uzeo na ruke i nije ni slutio da ona više ne gleda, da ga ne
prepoznaje i da izdiše u trenutku kada je on prišavši uzima na ruke. Bio je kao lud. Stade tek
kada u njenim očima ugleda dva nepomična modra kruga boje zimskog neba. Kao i njegov brat
Vuk, Aranđel tada ugleda, van sebe od straha i žalosti, plave krugove i u njima zvezdu. Dafina
je, međutim, ništa ne videći, u tišini, u nadzemaljskom sjaju, gledala Vuka Isakoviča. Deveta
glava “Jedan od njih, najbedniji, sačuvao je, i posle smrti, sjaj svog bića. Tako da je mogao da se
vrati i da se pojavi, pri ulazu u selo, na drumu, na istom mestu, gde se racvetan javljao, u
proleću, prvi bagrem” O onima koji odše na vojnu nije se čulo skoro ništa sve do jeseni. Prenos
tela despota Đurađa Brankovića iz tuđine se bila pročula svuda i sa njim su dolazile vesti da je
Isakovičev polk najviše izginuo. Ču se i kako je sluga Vukov, Arkadije, poginuo i da mu telo
nisu pronašli. O smrti Dafininoj pričalo se dosta, znalo se od čega je umrla i to se smatralo kao
kazna za Vukove grehe i obesti. Pričalo se o njenom poreklu i po kom običaju je treba sahraniti.
Aranđel je tvrdio da joj je otac bio čisto srpske krvi, iako joj se majka beše za grka preudala.
Zato odluči da je sahrani na bregu iznad Vukove kuće, kraj groba oca Lazara Isakoviča. Za
Aranđelom je toga dana ispadalo dukata za sirotinju kao nikada pre. Tako se i Dafina prevezla
mrtva kraj onog mesta gde je poslednju noć bila provela sa mužem Vukom. U Vukovu kuću se
beše uselio Aranđelov sluga Ananije i on je dobro znao kako se sve dogodilo. Znao je i to da su
njegove ćerke izlazile iz odaja Aranđelovih, ali i to da nisu toliko lepe da bi to trajalo godinama i
zasiguralo im bezbrižan život. Hteo je svoju najmlađu ćerku udati za Aranđela i čekao je da je
primeti. Beše od svog gospodara nasledio otrovnu žudnju za dukatima i postao pljačkaš. Ali
nakon Dafinine smrti on u Aranđelu nije video nekadašnju žudnju, ni sjaj oka koje je pre merilo
svako žensko stvorenje. Rado je pričao o događajima koji su prethodili Dafininoj smrti i bio
uveren da će ona izlaziti iz groba i hodati po selu. Tako je Dafina, voljom Ananijevom, postala
celom selu kao neko strašilo. Ovce u selu počeše da se kradu, Dafina da se javlja noću, i sve u
selu pomahnita. Samo je Aranđel naredio da se nad njenim grobom podigne krov i doneo ikone,
a za sve ostale ona je postala bela pričina. U selu se proču i žena Stana koja je živela u onoj
kolibi gde su Vuk i Dafina poslednju noć proveli. Tu su muškarci ulazili kao u raj, iako je imala
dete, ljubavnike je privlačila. Kako bi se smirilo naselje, Ananije odluči da zabije glogov kolac u
Dafinin grob. To je i uradio, a žene koje ga behu pratile uplašene pobegoše kada čuše udarce u
kolac, sa vriskom su trčale, dok se Ananije trže i promašivši kolac udari sebe u nogu. I on krenu
za njima u beg, ali ga na plotu zaustavi trnje na kojem je visio kao obešen, dok ga psi nisu
otrgnuli. Stana je bila Arkadijeva žena i jedna od onih koje su Arkadija pratile na grob. Beše
grdno prošla te noći zaglavivši se u neko blato, nije se mogla osloboditi. Setivši se svih
ljubavnika u toj situaciji uvide srah od smrti i pomisli da vidi, kao i gospoža Dafina, sliku svoga
mrtvog muža u vodi. Istina je bila da je sluga Arkadije već dva meseca pešačio ka kući iz rata.
Beše se digao iz vode pojavljujući se obučen u ženske suknje. Isto onako lenj kao da je spavao
pri hodu. Stvarno je te noći Arkadije ulazio u selo sa krmačom koju je bio poterao još od Pečuja.
Kada stiže kući nije ga ljutilo to što je zatekao ljubavnike, već zaigra iza krmače. Ananije
sutradan beše pronađen polumrtav, a Stana beše spašena, ali izbezumljena od užasa. Nakon tih
događaja kao da se selo smiri i pojavi se zaista živ i vidljiv Sekula, Isakovičev zvonar, sa
unakaženim licem, bez jednog oka. U selu se svi izbezumiše od njegovih priča uz plač. Ananije
se sažali na njega i na zaprepašćenje svih vrati mu ovcu koju mu beše ukrao. Tako Ananije sa
onom ozleđenom nogom beše po selu vraćao sve ono što je nekada ukrao. Kada stiže vest da je
Isakovič živ i još mnogo njih u Nemačkoj, selo zasvira i zaigra. Stiže i glas da će se vratiti s
proleća iduće godine. Deseta glava “Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda.” Zima je 1744.
godine bila duga i jaka. Slavonsko-podunavski polk beše silno patio. Od strašnog rata u kom bi
se proslavili, uzdigli do nebesa ne beše više ni govora. Sva krvava slava puka beše zaboravljena i
svi koji su poginuli, poginuli su bez ikakvog značaja i priznanja. Sve se završilo u jednoj
bezgraničnoj bedi. Vuk više nije brinuo za puk, jedina mu je briga bila naći nekoga da ga zameni
dok spava. Vest da mu je žena umrla primio je sasvim mirno. Učini mu se kao da ta vest dolazi
sa nekog drugog sveta. Iznuren od briga za pukom, nije imao snage da zaplače. Ipak je u sebi od
toga dana osećao kao da mu je pukla žuč, ili srce, osećao je suludu uznemirenost, grižu savesti,
duševno ludilo. Da su mu nejaka deca sada ostala bez majke, to ga nije toliko potreslo. Bio je
uveren da mu je brat mnogo propatio zbog smrti Dafine, ali nije ni slutio da se polakomio na nju.
Ono što ga je najviše mučilo jeste da je to došlo tako iznenada, da je umrla bez veze sa njim, da
je nestala nekuda. I kada se vrati kući, ako se uopšte vrati iz rata, da je više neće videti. Da su se
rastali bez ikakve moći i volje, bez glasa. Tako je to vreme Aranđelu Isakoviču odnosilo ljude
koje je voleo, njegov život, život njegovih vojnika. Sve je to Isakovič nosio u sebi, šibanje
Sekule, smrti dragog mu Arkadija. I posle svega ostajala mu je samo praznina. Najviše ga je
mučilo kako se ta vojna završila, sve pohvale za Srbe izostaše i vratiće se kući besmisleno, kao
što se i ranije vraćalo. U početku marta dođe im zapovest da se rate kući, skoro istim putem
kojim su i došli. Na povratku su bili veseli, sada ih nije toliko vređalo što ih ne dočekuju u
varošima kao kad su dolazili, jer jedva čekaše da se vrate kući. Početkom juna prva odeljenja se
vratiše iz Francuske. Vukov puk je izgledao kao gomila bolesnika. Osećao je da će kroz dan,
dva, kada otpusti vojnike biti na ivici bezumlja. O Rusiji se poče šuškati više, nije više samo on
pričao o tome. Jedan od prvih koji ode u Rusiju beše đeneral Stefan Vitkovič i beše im zamutio
glavu svojim pismima. Poslednji put Vuk okupi svoj puk. Dovoljno je bilo da sedne na konja i
zauzme vojničko držanje pa da zaboravi sve neprijatnosti i težine svog poziva. Izvlačeći sablju
prođe ga jeza i to je bio trebutak koji je najviše voleo. Đeneral Gvadanji imao je posledni put da
pregleda puk. To da se živ vraća tamo gde je mislio da se živ neće vratiti sasvim ga je razdražilo.
Krijući očajanje Vuk je po poslednji put u životu bio lep. Sa melanholijom, kao i njegov otac,
vraćao se Vuk iz rata. Miran i samouveren, predviđao je sve godine koje će proživeti u
budućnosti. Mislio jekako je dovoljno da se odseliš pa da sve ono što ostavljaš bude kao da i nije
bilo “Zatim potera konja kasom kroz prazninu”. Mislio je opet o Rusiji u koju bi se odselio i
mirno živeo. Vuk je osećao da ipak nije rođen samo za tu neizrecivu prazninu. Nadao se da ga
brat čeka u Petrovaradinu, ali Aranđel beše poslao sluge. Ananija ga je sačekao i javio mu da se
Aranđel preselio u svoju kuću u Budimu. Sve je bilo isto kada se vratio, lavež pasa dobro poznat,
pazile su ga sluge, a naročito Ananijeva najmlađa kćer. Isakovič videvši njene bele noge, isto kao
na početku romana kinu gromko baci se na postelju koliko je dug. Vuk ipak ne prihvati to mlado
devojče i poče prevrtati po glavi sve poslove što je imao da uradi. Tako se Vuk Isakovič 1745.
godine, u početku leta vratio sa vojne. U duši mu se ponavljala misao, kao u beskrajnom krugu, o
odlasku u Rusiju, dok mu je zaspalom, po prvi put kod kuće, u telu drhtala kao neka zvezda,
poslednjednje zrno nekadašnje mladosti. To zrno je imalo moć da nadnese bića nad vremena i
nebesa koja se ogledaju u vodama što se slivaju i sastaju. Crnjanski je uspeo da aktivira pejzaž
jezičkim sredstvima, tropima. Predeo u kom se lik nalazi više nije statičan nego se vezuje za lik
kao aktivan i počinje vidno da utiče na njihovo ponašanje. U srpskoj književnosti vrlo su retki
romani u kojima priroda uzima aktivno učešće. U romanu se Dafina ogleda u reci, vidi svoju sen,
Aranđel je bio na samrti u istoj reci, davio se, Vuk Isakovič u blatu do kolena u reci saznaje da
mu je žena umrla. Svi likovi u određenim momentima gledaju u nebo kako bi pronašli spas,
gledaju u nebo i zvezde, i taj beskrajni plavi krug vide obojica braće u sudbonosnim trenucima.
Aranđel ih vidi u Dafininim očima što se ostvaruje prema načelima metonimije, a ne metafore
koja se zasniva na sličnosti. Prikazuje se žutna i mutna reka kao oličenje njihovih osećanja. Sen
gospože Dafine oslikana u reci nije ništa drugo nego vizuelno uspostavljena metonimična veza.
Njeno telo danima i nedeljama umire pored prozora koji gleda na reku i iz njenog tela je nestajao
i oticao život, dok je paralelno pored nje oticala reka. Njeno telo preslikava se na reku i gledala
je svoju senku u mulju koji je dan i noć proticao. Još jedan takav primer jeste večera kod
biskupa, kada se počne govoriti o bitnim i krupnim stvarima u sobu se uvodi komad prirode.
Među likove u prostoriju ulaze bokori jorgovana, bagremovi, kestenovi, približavaju se plava
brda i trepćuće zvezde. Ovde je ponovo posredstvom metonimije rečeno da priroda ulazi na
vrata, a ne da je ušao njihov miris. Istančan je odziv likova na promene u prirodi raste zapravo sa
njihovom egzinstencijalnom potrešenošću i samosaznanjem o uzaludnosti sopstvenih poduhvata.
Kod Vuka se to dešava zbog uzaludnosti ratovanja, kod Dafine zbog uzaludnosti seoba, rađanja,
samog življenja, kod Aranđela zbog uzaludnosti da nađe način da Dafina ostane živa i bude
njegova. Samosvest o tragičnom položaju vraća likove u okrilje pejzaža. Aranđel Isakovič dok se
davio u vodi propadao je kroz neku prazninu uz koju je uzaludno pokušavao da se penje. Pisac
često veže vodu za život i sudbinu likova i za samu radnju romana, tako da ovu Isakovičevu
nezgodu simbolično možemo shvatiti kao propadanje kroz prazan život u kojem pokušava da se
izbori za svoje mesto. Iz samog naslova VII glave značenje praznine je dovoljno jano i odrđeno.
Dafina često posmatra vodu i u njoj vidi obrnutu sliku sveta pred sudnji čas. To se posebno vidi
u onim rečenicama u kojima se njen život gasi. Svetlost koja se pojavljuje i nestaje tokom
čitavog romana ne promakne pažnji likova, kao i senke koje bacaju predmeti i osobe. Posebno se
izdvaja scena Dafine i Aranđela od časa kada je došla u kuću u Zemunu, pa sve do njene smrti na
kraju VIII glave. Sve ovo kod čitaoca izaziva osećaj o postojanju nevidljivog i vidljivog sveta.
Tako se senke pojavljuju sve više kako se približava zlokobni čas preljube i kako se senke
kasnije sjedinjuju sa mrakom koji je nad Dafinom i guši je. Senke imaju značajnu ulogu u
romanu. Scena kada Dafina halucinira prikazuje nam sanduk sa odećom i njegova senka pominje
se nekoliko puta. Dok je Aranđel mirno ležao u postelji sanduk je bacao senku “kao leti
hladovina drveća, kada tama počinje da opkoljava Dafinu, a sanduk izgleda kao neki visoko
zakopan grob”, da bi, kada Dafina utone u bunilo, iz sanduka izlazile sve strašne pričine što
Dafina pri pomućenoj svesti vidi. Opis sanduka se menja kako radnja odmiče, njegova senka
dobija simbolično značenje. Sve manje je običan odraz ta senka koju sanduk baca, a sve više
znak zlokobnog mraka. Pri Dafininom umiranju Aranđelova senka je imala odraz kao monah
koga je Aranđel video kada je išao da nađe sveštenika koji bi njega i Dafinu venčao. Ta senka se
simbolično javlja baš kada Dafinina svest nestaje. Senke u romanu imaju ulogu da čitaocu
sugerišu skriveno prisustvo zlokobnih nagoveštaja. Senke i odrasi, pa i samo ogledalo služe
takođe i za podvostručavanje junaka koji se kolebaju između stvarnosti i vizuelne obmane. Na
početku i na kraju romana Vuk Isakovič se nalazi na prelasku između jave i sna. Takođe, početna
i završna glava romana nose isti naslov “Beskrajni plavi krug. U njemu, zvezda.” i zbog toga
imamo prstenastu strukturu romana. Na kraju se ponavljaju rečenice koje su se našle u prvoj
glavi, što je postupak tipičan za poeziju, ali ne i za prozu. Čitave “Seobe” prekrivene su mrežom
ponavljanja. Tako rečenica “Zatim potera konja kasom, kroz prazninu” ponavlja se i u prvoj i u
poslednjoj glavi, kada je Vuk krenuo na vojnu i kada se vratio iz nje. Tako opis stanja lika ostaje
isti, ništa se nije promenilo, i dalje je oko Vuka praznina. Sva tri ključna lika iz romana Vuk,
Aranđel i Dafina u sudbonosnim trenucima vide “nebesna sazvežđa”, “zvezdano nebo”. Tako
vidimo da se nebeski svod daje zajedno sa simboličnom projekcijom u obliku beskrajnog plavog
kruga. Taj krug se prenosi na celu radnju. I kretanja Slavonsko-podunavskog puka je uokvireno
kao kružno kretanja, završava se na istoj tački sa koje je počelo. Ponavljanja koja se javljaju
često imaju posebnu ulogu. Kako se radnja razvija ta ponavljanja dodatno grade tekst, podstiču
nas da gledamo unazad i razrešavamo tu simbolizaciju, kao neki proces regresivne simbolizacije.
Likovi u “Seobama” često u sećanju prolaze kroz svoj život i žele da razumeju poredak u njemu,
ali njihova misao nije zaokupljena toliko smislom opstanka koliko lakim i lagodnim životom.
Tako i Dafina na samoj samrti zaokupljena je svilom i talirima. U likovima je zato izoštreno
opažanje, istančana osetljivost, sklonost ka simboličkom mišljenju. Sama drama romana se
većim delom zbiva u duši likova, a manje u promeni međusobnih odnosa, osim odnosa između
devera i snahe koji predstavlja sižejni preokret u romanu. Sama Dafina u romanu ne govori. Kao
da sem onog uzvika “Umreću” nije ništa drugo ni progovorila, ali se zato njeni doživljaji i njeno
viđenje prenose detaljno u opis. Zbog toga postoji autor koji govori umeto likova, a u “Seobama”
autor je svuda prisutan-sve vidi i sve zna. Pri tome Dafinin subjektivni doživljaj nije nam ukinut,
mi ga osećamo, a tako je i sa drugim likovima. Pisac nam kroz rečenicu koja može sama u sebi
da prelama opis, koji se u romanu daje, iznosi dosta pojedinosti. U tome je vrednost nove i
neobične rečenice Miloša Crnjanskog. Likovi: Vuk Isakovič, Aranđel Isakovič, gospoža Dafina,
sluga Vuka Isakoviča Arkadije, sluga Aranđela Isakoviča Ananije, potpukovnik Arsenije Vuič,
Ivan Horvat, Komesar, komesarov ađutant Auersperg, Karlo Lotarinški, baron Berenklau,
potpukovnik Arsen, Stana žena Arkadijeva i drugi. Analiza likova Vuk Isakovič – središnji je lik
romana. Ratnik koji je izlaz iz beznadežne situacije video u ratovanju. Slabo je bio prihvaćen od
ljudi iz okoline. Dosadila su mu sva lutanja i ratovanja i taj nemir u njemu očekivao je da će
rešiti novi rat, međutim ništa se nije promenilo i njegova duša je ostala prazna. Ništa nije bilo
bolje, svuda oko sebe je video blato i bare, bedu ljudi, a u sebi jedan isti čemerni život. U Vuku
je plamtela želja za Rusijom u koju je sanjao otići, kao zemlja u kojoj će se u budućnosti otići da
bi se lakše živelo, da bi se odmorilo i smirilo. To mu je bila jedina nada koja ga je vodila do
kraja. Vera da “Negde mora da ima nečeg nebesnog za njega, za sve njih”. Vuk Isakovič u tim
trenucima postaje plemenit i nesebičan, brinuo je i za sebe i za svoje. Vuk je snažan lik koji čas
izgleda kao otromboljena maska, a čas kao lik osetljiv za najsitnija zbivanja u okolini. Imao je
prosedu žućkastu kosu, šiljat veliki nos ispod kog su bili barusavi brci. Vuk je glavni nosilac
spoljnjeg, sižejnog toka, jer je ratni pohod uglavnom dat iz njegovog viđenja, vezan za njega i
prikazan onako kako ga je on video. Likovi Vuka Isakoviča i Aranđela građeni su na kontrastu.
Vuk je debeo, a Aranđel mršav, Vuk je visok, dok je Aranđel onizak, Vuk je kosmat, crven u
licu, neposredan, pust i rasipan, a Aranđel napola ćosav, žut, hladan, proračunat, tvrdica. Aranđel
Isakovič – brat Vuka Isakoviča. Kao i većina likova i Aranđel oseća užas što je oko njih sve tako
promenljivo i besmisleno “jer se ne događa po njinoj volji i njinim nadama”. Ti osećaji su i odraz
njegovog spoljašnjeg izgleda i ponašanja, on je suv i žut, samopuzdan i bogat trgovac. Osećao je
uvek neku natprirodnu moć u svojim talirima. Skrivao je dugo ljubav koju je osećao prema
bratovljevoj ženi Dafini i na kraju je zgrešio sa njom. Vrhunac njegovog očajanja prikazan je u
delu romana kada Aranđel, iako trgovac i tvrdica, baca namerno zlatnike u travu, jedan po jedan,
putujući kolima. Ko i Vuk i Dafina, Aranđel Isakovič shvata na kraju da su svi njihovi poduhvati
bili uzaludni i ništavni. Nošeni nekom neodoljivom slutnjom Dafina i Aranđel prelaze granice
dopuštenog ponašanja u nadi da će uspeti da ostvare nešto više, da dožive nešto drugačije, nešto
novo. Ali odmah nakon preljubničke noći oboje osećaju da je ipak samo praznina ostala pred
njima. Istu takvu prazninu je osetio i Vuk Isakovič u Starzburu, za vreme primirja, kada je osetio
da je sve bilo uzaludno. Gospoža Dafina – žena Vuka Isakoviča, njeni osećaji i njena težnja da
izađe iz besciljnosti svog podređenog života nagnali su je da zgreši sa deverom, iako je volela
svog muža. Pored Vuka se počela osećati kao stvar u kući, pogotovo nakon prvog porođaja.
Oećala je krivicu zbog toga i zbog tih osećanja imala je košmare i često je sanjala Vuka dok je
bio u ratu. U preljubi sa deverom ona je videla izlaz, da će možda u novom braku sa Aranđelom
pronaći mir i utočište. Vuk koji je bio omatoreo od silnih ratovanja često je Dafinu ostavljao
samu, tugovala je i samovala i zbog toga ga na neki način prestala voleti. Seobe su je umorile i
nije više imala snage za njih. Nakon Vukovog odlaska preselila se u Zemun, u kuću devera, gde
je često plakala pokraj prozora sa kojeg je gledala reku kao simbol prolaznosti života. Sa tom
rekom protekao je i njen život, u toj sobi je i okončala nakon gubitka poroda u sebi. Bila je
Grkinja po poreklu, iako je Aranđel tvrdio da joj je otac Srbin, a da se majka nakon toga preudala
za njnog očuha Grka. Dafina je tip junaka bez korena koji se nalzai u tuđem svetu, odbačen od
svih i usamljen. Sluge Ananije i Arkadije – uz braću Isakoviče po analogiji su date njihove sluge.
Tako je Vukov sluga Arkadije prikazan kao pust i svojeglav vojnik, koji gine u ratu u pijanom
stanju spasavajući konje. U zavičaju njegova žena Stana živela je u Aranđelovoj kući i isto kao i
Dafina beše prevarila svog muža. Na drugoj strani je Aranđelov sluga Ananije je podmukao,
lukav tvrdica poput svoga gazde. Svoju najmlađu ćerku je hteo udati za svoga gospodra i prvo ju
je nudio Aranđelu, a zatim Vuku kada se vratio sa vojne. Beleške o autoru Miloš Crnjanski bio je
srpski književnik. Rodio se 1893. godine u Čongradu, u Mađarskoj. Porodica mu je bila
siromašna, otac mu je bio notar. 1896. godine cela porodica preselila se u Temišvar gde je
pohađao osnovnu školu i gimnaziju. Daljnje školovanje nastavio je u Beču, a tamo ga je zadesio i
Prvi svetski rat te je tada i mobilisan u redove Austrougarske vojske. Borio se u Galiciji i u
Italiji. Kada je rat završio, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom je kraće
vreme radio na mestu profesora u jednoj gimnaziju takođe u Beogradu. Bavio se i novinarstvom
te književnim radom, a netom prije početka Drugog svetskog rata počeo je da radi u
diplomatskoj službi kraljevine Jugoslavije. Tako je putovao u Rim, Berlin i u London. U
Londonu je živeo do 1965. godine, a nakon toga se vratio u Beograd i posvetio se književnosti.
Umro je 1977. godine u Beogradu. Njegovi prvi počeci sežu u 1907. godinu kada je u
somborskom listu “Golub” objavio svoju prvu pesmu “Sudba”. 1912. godine kao pesnik je pisao
za “Bosansku vilu”. U Beogradu je radio kao urednik u časopisu “Dan”, a napisao je i manifest
“Objašnjenje sumatre”. 1919. godine objavio je zbirku pesama “Lirika Itake”. Uz pesme, pisao je
i romane, eseje, putopise i drame. 1927. godine objavio je roman”Seobe” u “Srpskom
književnom glasniku”. 1929. godine roman je izašao i kao knjiga. Nedeljnikom “Ideje” koji je
pisao 1934. i 1935. godine u Beogradu izazvao je političke i književne polemike. Kada je bio u
emigraciji, izdao je svoje najbolje knjige: “Druga knjiga Seoba” i “Roman o Londonu”. Svoje
poslednje godine života posvetio je knjizi kojom se bacio svoj celi život – “Knjizi o
Mikelanđelu”.