Celog jednog sumornog, mračnog i tihog jesenjeg dana, kada su oblaci teško i nisko visili na nebu,

prolazio sam sam, na konju. Napokon, dok su se večernje senke vec prikradale, našao sam se na
pogledu turobne kuće Ašera. Osećanje nepodnošljive tuge obuze mi dušu. Gledao sam prizor pred
sobom, samu kuću, hladne zidove, prozore nalik na prazne oči, ono malo trske, nekoliko belih stabla
ogolelih drveta, a u duši sam osećao krajnju potištenost, koju ne bih mogao da uporedim ni sa
jednim ovozemaljskim osećanjem.

Srce mi se ledilo, klonulo, malaksalo, u glavi mi je vladala beznadežna pustoš. Šta li je to što me je
toliko obeshrabrilo pri posmatranju kuće Ašera? To je bila nerešiva misterija.

Zasigurno, nikad se nijedan čovek, za tako kratko vreme, nije tako strašno promenio kao Roderik
Ašer. Posmatrao sam ga sa osećanjem napola sažaljenja, napola straha. Njegova redovna zanimanja
bila su zanemarena ili zaboravljena. Lutao je iz sobe u sobu brzim, nejednakim i besciljnim korakom.
„To da ne čujem? Sada vam kažem da sam čuo njene slabe pokrete u onom šupljem sanduku. Stavili
smo je živu u grob! Zar nisam čuo njen korak na stepnicama?“ Skočio je na noge.

(preuzeto iz „Pad kuće Ašera“ Edgar Allan Poe)

Done by: Vojin Žabarac