onako kako jedino smatra mogu}im – bez namere da bilo ~emu podi-

lazi. Autenti~nost i iskrenost su odlike koje su odavno izdvojile

]iri}a, a kojih se on ne odri~e ni danas. Ovoga puta on ne preza ni
od toga da otkrije sopstvenu zbuwenost, kajawe, svoje li~ne gorke
pilule. Novi zvuk samo je oplemenio i upotpunio ono {to je ve} vi-
|eno kod ]iri}a kao {to su podsmeh na ra~un svega i parodija. Mo-
`da je razlika samo u tome {to je sada, po{to je u pitawu tema qu-
bavi, nu`no da bude dominantniji podsmeh na sopstveni ra~un.
Najne`niji ton zapravo se ~uje tek na kraju, u pri~i koja za-
tvara zbirku: “Tvoja plemenita qubav”, koja je, ~ini se, i najbli`a
svojoj muzi~koj inspiraciji, naslu}enoj u pesmi “Your Precious Lo-
ve” Marvina Geja. I ponovo isti problem kao na po~etku – sumwa, pa
makar i slaba, da je re~ o parodiji, zadr{ka da se upravo o tome ra-
di. Na kraju, sve se svodi na paradoks: fingira se ne`ni ton, odno-
sno cela stvar se prikriva, ubla`uje, ogr}e pla{tom muzike. ^ak i
kroz potencijalnu parodiju umawuje se mogu}nost patetike. Ne fin-
gira se ipak `eqa za iskreno{}u, ne dovodi se u pitawe sopstvena
nesigurna i klimava pozicija – ja znam da ni{ta ne znam, {to je, ka-
ko znamo, jedino polazi{te za bogat i smislen dijalog. U ]iri}evoj
perspektivi to je polazi{te za bujicu pripovedawa koje i daqe nosi
impuls smelosti i energi~nosti, koje ne preza od tzv. so~nopsova~-
ke direktnosti, a to je kao mini sukwa – samo nekima stoji dobro.
Sve se, dakle, relativizuje i sve pru`a osnov za podsmeh, parodiju,
za duhovito ogoqavawe. Od toga, naravno, nije po{te|en ni sam
autor, pisac. Ne relativizuje se jedino, kako je i red – potreba za
relativizacijom. I to je prili~no nezgodna (kako je re~eno – ~upa-
va) pozicija, dostojna samo onih najboqih. ]iri} se, bar za sada (eto
opet ne~eg relativnog), u tom polo`aju, dobro snalazi.

Ivan Radosavqevi}

POD KRE^OM I PRA[INOM

Vladimir Kecmanovi}: TOP JE BIO VREO,
Via Print, Beograd 2008.

Svojim novim romanom Vladimir Kecmanovi} stupa u maticu

na{e savremene istorije, tematizuju}i jednu od najtragi~nijih i
najsramnijih epizoda jugoslovenskih ratova devedesetih godina
pro{log veka – opsadu Sarajeva. Narativna linija prati doga|aje
koji u tom okru`ewu, tokom jednog kra}eg perioda, nastupaju u `i-

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 15, leto 2009. 173

votu jednog de~aka, wegove porodice, u `ivotima wegovih suseda i
prijateqa.
Ova neutralna, uzdr`ana re~ doga|aji mimo moje voqe, ~ini
mi se, zadobija sarkasti~an prizvuk koji ~uje svako ko je kwigu ~i-
tao i zna {ta zapravo nastupa u `ivotu junaka ovog romana (razume
se, i svako ~ije pam}ewe se`e petnaestak godina unazad i obuhvata
doga|aje o kojima se ovde pripoveda) – u wihovim `ivotima uglav-
nom nastupa smrt, zverska, surova, besmislena, zla. Radwa ovog ro-
mana duboko je potresna i utoliko stra{nija {to je, ako ne doslov-
no istinita u svakom detaqu, sigurno istinita u onom obuhvatni-
jem, {irem smislu saobraznosti su{tini qudskog iskustva na da-
tom mestu, u datom vremenu.
Kecmanovi} pokazuje istan~an literarni nerv tretiraju}i
taj i takav kwi`evni materijal sklopom postupaka koji se u najve-
}oj meri ose}aju kao negativni, odnosno deluju svojim odsustvom,
nedostatkom, neisticawem. Najpre, ako kompoziciju ove kwige upo-
redimo s kompozicijom prethodnog ostvarewa istog autora, romana
Feliks, objavqenog 2007. godine, ukaza}e nam se kao upadqiva
autorska odluka da ovom prilikom izbegne promene pripovednih
glasova, podelu teksta na {ire odeqke karakterisane razli~itim
kognitivnim perspektivama, i tako daqe. Radwa romana Top je bio
vreo od po~etka do kraja napreduje sasvim jednostavno, pravolinij-
ski; nigde se u prvi plan ne gura autorska ruka koja modelira nara-
ciju, tekst se~e i presla`e delove radi ostvarivawa ovih ili onih
pripovednih efekata. Nikakvi efekti ovde nisu potrebni, i upra-
vo wihovo odsustvo omogu}ava inherentnom tragizmu ove pri~e i
svim wenim strahotnim detaqima da se punom snagom nametnu ~ita-
o~evoj ma{ti. Mislim da je ovde na delu izvestan ose}aj za meru ko-
ji Kecmanovi} sprovodi veoma delotvorno.
Drugi po svojoj uzdr`anosti upadqiv postupak koji autor u
ovom romanu primewuje jeste uobli~ewe pripovednog glasa, psiho-
lo{ko slikawe glavnog junaka i wegovo, takvim portretom uslo-
vqeno, tekstualno ispoqavawe. Ekstremni {ok koji na samom po-
~etku pripovedawa de~ak do`ivi ostavqa ga utrnulim, emocio-
nalno umrtvqenim, {to piscu omogu}ava da u~ini da se strahote
ratnog Sarajeva u pripovednom svetu romana Top je bio vreo, sasvim
prosto odra`ene u ogledalu pripoveda~eve percepcije, pojave sa
svim u`asavaju}im i jezovitim, bizarnim i uvrnutim, tu`nim i
dirqivim detaqima koji u ~itao~evoj percepciji ostavqaju utisak
dobro uhva}ene, realisti~ki prikazane stvarnosti, a da istovre-
meno izbegne svaku naznaku patetike i o~iglednog, direktnog mora-
lisawa. Ponovo je na delu isto ono ose}awe mere: ove stvari su to-
liko te{ke da ih je dovoqno kazati, dovoqno ih je izlo`iti i do-

174 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 15, leto 2009.

zvoliti da se uobli~e pred ~itao~evim unutra{wim okom. Hladan,
odmaknut, o~u|en pripoveda~ev ton omogu}ava upravo to.
S ovim u vezi stoji (i na sli~an na~in deluje) jo{ jedna for-
malna karakteristika ovog teksta, tako|e lak{e primetna u pore-
|ewu s prethodnim romanom; mislim na uobli~avawe teksta u krat-
kim, ulan~anim pasusima koji ~esto seku i dele jednu slo`enu re~e-
nicu, pru`aju}i ose}aj iseckanog, skakutavog, izlomqenog pripo-
vedawa koje na neelegantan na~in pada iz paragrafa u paragraf,
odbija se i odska~e daqe. Pripovedna motivacija koja obrazla`e i
nala`e taj isti postupak u romanu Feliks potpuno je druga~ija od
motivacije koja ga zahteva i uvodi u novi roman; {ok, emotivna is-
kqu~enost i nemogu}nost komunikacije jesu pripoveda~eve osobi-
ne koje isti postupak dozivaju u novo pripovedno okru`ewe, osve-
`avaju ga i ~ine iznova, a na druga~iji na~in pripovedno svrsishod-
nim, ~ak nu`nim. Pomenutim pripoveda~evim osobinama tekst
formiran na ovakav na~in predstavqa prirodno i dobro prilago-
|eno mesto iskazivawa; u sadejstvu sa pomenutom psiholo{kom utr-
nulo{}u, Kecmanovi} ovim metodom stvara veoma mo}no i para-
doksalno tiho pripovedno sredstvo za gra|ewe narativnog sveta
obele`enog jedinstvenim tragizmom i u`asom.
Postupak, me|utim, koji je u ovom romanu itekako upadqiv na
pozitivan na~in, svojim o~iglednim prisustvom, jeste virtuoznost
u jezi~koj karakterizaciji likova. Scena ovog romana naseqena je
likovima razli~itih nacionalnosti (budu}i da je postavqena u
multinacionalnoj zemqi i multinacionalnom gradu), te razli~i-
tog uzrasta, obrazovawa, kulturnih afiniteta i tako daqe (budu}i
da je postavqena u jednoj velikoj stambenoj zgradi, i wenom sused-
stvu), {to autoru dozvoqava da prosto briqira precizno nijansira-
nim i doziranim jezi~kim registrima i manirizmima, ~ime ne samo
{to izvanredno vaja svoje likove i ~ini ih prepoznatqivim, nego i
dodatno doprinosi pomenutom utisku realisti~ki prikazane stvar-
nosti. I na ovom planu Vladimir Kecmanovi} pokazuje se kao autor
koji pa`qivo bira kwi`evne postupke koji }e u tekstu biti funk-
cionalni, a wegovoj spisateqskoj ruci dobro le`e, ~ime planski,
skoro matemati~ki pouzdano uve}ava sinergiju wihovog sadejstva.
Kona~no, o~igledno kqu~na epizoda ~itavog romana, ne samo
u smislu psiholo{ke karakterizacije i motivacije junaka, nego – i
jo{ va`nije – u smislu generalnog vrednosnog sistema i antiratnog
utemeqewa ove kwige i wene nacionalne neutralnosti (koja je po
definiciji neuralgi~na ta~ka i uvek se mo`e dovesti u sumwu:
autor je Srbin, glavni junak je Srbin, iz srpskog topa puca na Sara-
jevo...), jeste zavr{na scena u kojoj de~ak, pobegav{i iz opsednutog
grada, sa brda, iz topa opsa|iva~ke vojske puca po gradu iz kojeg tek

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 15, leto 2009. 175

{to je iza{ao. Jedno sasvim lako dostupno, ~ak o~igledno tuma~e-
we moglo bi glasiti ovako: de~ak se kona~no nacionalno osvestio,
stao je na stranu svojih, i re{io da se malo (a) osveti za sve {to je
pretrpeo na li~nom i nacionalnom planu, i (b) izduva, u smislu
osloba|awa od nagomilanog stresa. Ovakvo tuma~ewe, osim {to je
lako – zlomisleno je. Moralno, antirantno i duboko humano uteme-
qewe ovog Kecmanovi}evog romana izvan je svake sumwe, {to vidi-
mo ~im se okrenemo tekstu. Dakle, {okiran, prepla{en, duboko
traumatizovan, i {ta jo{ ne, de~ak be`i sa popri{ta svog strada-
wa, i zatim to isto popri{te ga|a granatama. Na {ta on zapravo
puca, i za{to? Evo:

Pogledao sam niz padinu.

I ugledao grad.
Izgledao je isto kao kada sam sa roditeqima i{ao na izlet.
I gledao ga sa planine.
Kao da nije rat. (223. str.)
(...)
Dole je bio kom{ija Nikola. Kom je rafal uni{tio lice.
I Milanov preklani vrat. Iz kog {ikqa krv.

I Amer koji ka`e:

Koji’{ kurac s onim }etnicima.
I kom{inica Mitra. Koju ja{i Salkan.
I koja tiho je~i.
Kao da sawa ru`an san. (224. str.)
(...)
Dole je bila noga moje majke.
I maj~in trup iz kog je iscurila krv.
I maj~ine o~i koje gledaju u strop.
Dole je bila o~eva maqava, krvava ruka, odvojena od ostatka
tijela.
I o~evo lice koje se ne vidi od krvi.
I dole sam bio ja.
Pored potpornog zida. Na parketu.
Sa zubima koji trnu i u{ima koje zuje.
Prekriven kre~om i pra{inom. (226. str.)

176 Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 15, leto 2009.

 Dakle, perspektiva iz koje glavni junak gleda na grad svog
`ivota i svog stradawa jeste perspektiva neokaqanog detiwstva,
izleta s roditeqima, normalnog, mirnog `ivota. A u trenutku pu-
cawa, u gradu se nalaze i jedni, i drugi, i tre}i, mrtvi, raskomadani
i silovani, prijateqi i susedi, roditeqi – tamo se nalazi i on sâm.
Gest pucawa treba, onda, razumeti kao gest poni{tavawa ~itavog
tog u`asnog iskustva, gest negodovawa, odbacivawa, gnu{awa, gest
koji, iako topovskim jezikom ka`e bum!, kao da bi de~ijim jezikom
hteo da ka`e “puj, pike, ne va`i”, samo {to to u stvarnosti ne
funkcioni{e, nemogu}e je topovskim zrnom, niti bilo ~ime dru-
gim, poni{titi smrt i patwe dole u gradu, tim pre {to ni taj koji
je tu, na brdu, i puca, nije ni{ta vi{e od prazne quske, jer wegovo
pravo ja ostalo je dole, pod kre~om i pra{inom. Sasvim paradok-
salno, gest pucawa na grad jeste krik za izgubqenom humano{}u,
krik o~aja jednog razorenog qudskog bi}a. Su{tina tog pucawa nije
da dole nekog ubije (iako je gorka pripoveda~ka ironija, ujedno iz-
vanredan propovedni tour de force, u tome {to, verovatno, upravo to
~ini – dole nekog ubija); su{tina je u `eqi da potre sve {to je bi-
lo, jer je isuvi{e stra{no da bi se s tim `ivelo.
U toj perspektivi, ne mo`e se prenaglasiti va`nost ovakve
kwige, ne samo u kontekstu savremene srpske i eks-jugoslovenske
kulture i istorije, nego i u smislu temeqnog humanisti~kog opre-
deqewa kojim je pro`eta. Izvanredno promi{qena i ostvarena,
ona }e, siguran sam, ostati jedna od `ivih kwiga na{e literature u
narednim decenijama.

Rastko Simi}

PRIVATNE ZAMKE
Jelena Lengold: VA[ARSKI MA\IONI^AR,
Arhipelag, Beograd 2008.

Nova zbirka Jelene Lengold donosi trinaest raznolikih

pri~a u kojima ima i razbaru{enog eksperimentisawa s formom i
intertekstualnosti i pamfletske direktnosti, ali koje ve}im svo-
jim delom poseduju odlike suprotne ovima. Najvi{e je pripovedaka
sa racionalnijom i stro`om kompozicijom i sa suptilno utisnu-
tim nivoima zna~ewa. Upravo one i ~ine glavni kvalitet ove kwi-
ge. Brak, i {ire, mu{ko-`enski odnosi, mahom me|u pripadnicima
ekonomski dobrostoje}e klase, preovla|uju}a su tema.

Beogradski kwi`evni ~asopis, br. 15, leto 2009. 177