wanskog.

U tom nizu na koji se pesnik neprestano poziva i sa kojim

je u stalnom dijalogu treba videti i Jovana Duåiãa, Vladislava Pet-
koviãa Disa, Desanku Maksimoviã, Stevana Raiåkoviãa, Rajka Pe-
trova Noga, Milosava Tešiãa i druge. Sve su to pesnici koji su
umeli da vide ÿivotodavnu svetlost koja dolazi iz onostranosti i
åini opstanak ovoga sveta mnogo izvesnijim.
Otuda je gotovo svaka Vukašinoviãeva pesma molitva, ili bar
skrivena molitva, kojom se od Višwega moli sve ono što bi pesnik
mogao da prenese drugim qudima: „Saåuvaj i odbrani / Gospode ovu
pesmu / Što pisah je u tami / U nevidelu i nesnu", kao što veli u
Pesnikovoj molitvi (U zlim vremenima). Neizvesno je trajawe toga
„slovnog zdawa", ali pesnik zna da ono prvenstveno zavisi od toga
koliko ãe to zdawe odjeknuti u duši nekog drugog åoveka: „Neka dušu
åitaåa / Barem na tren obasja / Plamiåak moga plaåa / Sred stra-
šnog mnogoglasja." Taj strašni vavilonski šum u kojem mnoštvo
glasova predstavqa isto tako muånu i opasnu izvesnost koliko i
potpuno odsustvo Boÿjega glasa, proizvešãe istorijski i komunika-
cioni ambijent u kojem pesnik, mimo svih drugih obaveza, nastoji da
prepozna svetlost boÿansku i da pesniåkom reåju o woj posvedoåi.
Tu dragocenu svetlost o kojoj neprestano svedoåi, Vukašinoviã
je sretao na raznim mestima: u kuãama i hramovima, iza brda i meðu
biqem i ÿivotiwama, ponad Fruške gore i u Qubostiwi, u danima
ili noãima kad priroda utihwuje ili kad se potpuno budi, u åulima
koja vezuju za svet oko nas, ali i u tišini sopstvenog uma i srca.
Svukuda se moÿe sresti dragocena svetlost koja osmišqava qudske
ÿivote, ona je sveprisutna, ukoliko se ume primetiti. Veroqub Vu-
kašinoviã je tu svetlost umeo da primeti, a ona je štedro obasjala
wegove stihove.
Ivan NEGRIŠORAC

KADA ÃUTAWE GOVORI VIŠE OD REÅI

Vladimir Kecmanoviã, Feliks, „Via print", Beograd 2007 i Top je bio

vreo, „Via print", Beograd 2008

Vladimir Kecmanoviã je u kwiÿevnost ušao pre bezmalo 20 go-

dina, 1990. kada je za svoj prvi objavqeni rad, kratku priåu Histeri-
ja, dobio nagradu „Ivo Andriã" koju je sarajevski list Osloboðewe
dodeqivao za naboqu kratku priåu na prostoru bivše Jugoslavije.
Potom 2000. godine objavquje prvi roman Posledwa šansa, koji se
svojim estetskim kvalitetom za više kopaqa udaqio od mora kwiga
koje su se bavile istom temom (bombardovawe Srbije i Crne Gore

289
1999) i kojim je jasno pokazao da je mladi prozaista velikog dara i da
od wega i u buduãnosti treba oåekivati dela koja prevazilaze rutinu
i prosek naše tranzicione kwiÿevne scene. Posle korektnog roma-
na Sadrÿaj šupqine (2001) åekali smo do 2007. odnosno 2008. da se
konstatacije o darovitosti Vladimira Kecmanoviãa u potpunosti
potvrde romanima Feliks i Top je bio vreo.
Ne obaziruãi se previše na poetiåke i ideološke polemike i
razmerice koje su prosto amblematiåne za dobar deo autora koji su u
naš kwiÿevni ÿivot ušli u drugoj polovini 90-ih godina prošlog
veka, on je paÿqivo traÿio svoj literarni izraz i svoje teme. I pro-
našao ih je upravo kroz romane Feliks i Top je bio vreo. Iako su te-
me ova dva romana razliåite, vidi se da ih je pisala ista pripove-
daåka ruka koja je svoj pripovedaåki model saobraÿavala potrebama
izabranih siÿea. Meðutim, upravo ta prepoznatqivost pripovedaå-
kog glasa je ono što je najznaåajniji kvalitet Kecmanoviãeve proze.
Veã i letimiåna formalna analiza otkriva sve vrednosti i smerni-
ce Kecmanoviãevih interesovawa. Dakle, ovaj autor pripoveda saÿe-
tim, svedenim, gotovo reporterskim minimalistiåkim stilom u ko-
jem nema gotovo nijednog suvišnog prideva, priloga niti deskrip-
cije. To je zapravo hiperrealistiåki izveštaj (pogotovo u romanu
Top je bio vreo) koji se opire podjednako preteranoj estetizaciji koja
bi ga zatvorila u kulu od slonove kosti, ali i simplifikovanom rea-
lizmu koji naprosto ÿeli (kao da je to moguãe?!) da u literarturi re-
kreira „stvarnost" i dopriåava i prepriåava istoriju. Kwiÿevnost
je umetnost reåi i kwige poput Kecmanoviãevih belodano pokazuju u
kolikoj meri je jeziåka ravan teksta vaÿna za analizu celine kwi-
ÿevnoumetniåkog dela. O tome najboqe svedoåe sadrÿaji oba romana.
Roman Feliks je priåa koja je smeštena u Beograd i polazi od
jasnih reminiscencija na Ispovest varalice Feliksa Krula Tomasa
Mana, s tim što je Kecmanoviãev glavni junak, Simeon Rakiã s na-
dimkom Feliks, zapravo benigni prevarant åije su obmane pre svoje-
vrsna igra i dokaz glumaåkog talenta, nego istinski prestupi. Ovaj
naizgled obiåni penzioner (koji se uredno graðanski oblaåi i re-
dovno kupuje Politiku) hoãe da promeni svoj stan koji se nalazi na
Zelenom vencu za stan u unutrašwosti. Zbog toga poseãuje potenci-
jalne kupce u unutrašwosti Srbije koji mu plaãaju prevoz i goste ga
u nadi da ãe baš oni biti ti kojima ãe stari gospodin prodati svoj
stan. Što on, naravno, ne namerava da uradi, veã sve to åini kao
igrariju kojom prekraãuje vreme i štedi novac. Radwa potom dobija
sasvim drugi tok (i to je drugi segment kwige) i od prigušeno hu-
mornog dobija dramski tok kada u Simeonov stan provaquje prestup-
nik za koga se ispostavqa da je wegov sin — Dragan, koji takoðe ima
nadimak Feliks — a kojega nikada do tada nije video, s obzirom na
to da je wegovu, sada mrtvu, majku napustio mnogo pre nego što se
Dragan rodio. Sin, oåajan zbog svog propalog braka u Kanadi, ÿene i

290
dvoje dece, posla, izvodi novu — feliksovsku — prevaru: vratio se
iz Kanade da bi sahranio majku, ali ocu kaÿe i da su napoqu još i
plaãene ubice koje ÿele da ga dokusure zbog nenamirenih raåuna iz
wegove kriminalne prošlosti. U nategnutoj, agoniånoj atmosferi
drame u dva glasa sin „sudi" ocu zbog prošlosti koja je i te kako
uticala na wegov ÿivot. Simeon se brani, odbija optuÿbe ali na
kraju — pokazujuãi svoje drugo, boqe lice — zamewuje odeãu sa sinom
i izlazi na ulicu u svitawe da ga „ubiju kriminalci" kako bi za-
štitio sina. Plaãenih ubica, naravno nema, ali Simeon na ulici
doÿivqava sråani udar tako da se treãi deo romana dešava u bolni-
ci u kojoj na kraju glavni junak i umire, ostavqajuãi sina sa razre-
šenom misterijom porekla i novim, preosmišqenim viðewem svog
dosadašweg i buduãeg ÿivota s porodicom u Kanadi, kojem se ipak
vraãa iako je mislio da odustane od wega. Kreãuãi se ka ocu sin je
zapravo stigao do sebe. Preispitujuãi oca napravio je svoj autopor-
tret. Maske su pale i u Simeonu Dragan vidi sebe, samo nekoliko
decenija starijeg. Iako su ÿiveli ne znajuãi jedan za drugoga åetrde-
set godina, ÿivotne putawe su im frapantno sliåne. Patetiåna far-
sa u kojoj je neko drugi trebalo da bude kriv za ono što se dogaða me-
ni, postala je samoobraåun koji Dragan Feliks završava sledeãom
konstatacijom: „A moÿda sam nesreãnom starcu, kao da mu nije dosta
wegovih, na leða poåeo da tovarim samo svoje grehe."
Ovako strukturirana priåa omoguãila je Kecmanoviãu da åitao-
cu predstavi likove koji se sasvim depatetizovani i koji su, u najbo-
qem znaåewu te fraze, mali qudi koji pred nama izvode veliku i
staru dramu o sukobu oca i sina, dok pripovedaåka samokontrola
predstavqa pravi kontrapunkt moru literarnih banalnosti i nateg-
nutih efekata svih vrsta koji u ogromnoj meri kontaminiraju našu
savremenu kwiÿevnost. Takoðe, vešt spoj lokalnog sa univerzalnim
znaåewem koje zaplet pruÿa, otvaraju moguãnost recepcije Feliksa i
znatno izvan okvira naše nacionalne kwiÿevnosti, i pokazuju ko-
liko su zapravo široke stvaralaåke moguãnosti srpske kwiÿevnosti
u ovom trenutku.
Roman Top je bio vreo tematski se, pak, nadovezuje na prvu Kec-
manoviãevu kwigu, roman Posledwa šansa. U kontekstu kwiga koje za
temu imaju nedavne, ili boqe reåeno najnovije balkanske ratove, pr-
vi, a pogotovo ovaj najnoviji Kecmanoviãev roman koji tematizuje
opsadu Sarajeva, odnosno graðanski rat u Bosni i Hercegovini, mno-
gostruko su kvalitetom nadišli mnoštvo nacionalno-ideološki obo-
jenih tekstova bez ikakvih literarnih svojstava. Veã sama pripove-
daåka perspektiva romana Top je bio vreo oneobiåava åitavu stvar:
glavni junak kwige i jedini pripovedaåki glas, reflektor koji nam
osvetqava zbivawa je jedanaestogodišwi deåak, Srbin. Wegove rodi-
teqe u sobi pored wegove ubija srpska granata tokom jednog od bez-
brojnih noãnih bombardovawa Sarajeva. Deåak u tom trentutku pre-

291
staje da govori, a tok pripovedawa postaje zapravo zvuåna i vizuelna
percepcija onoga što se dešava oko wega i u vezi sa wim. O deåaku
se potom neko vreme stara komšinica muslimanka koja to åini sve
do trenutka kada neki od mnogobrojnih snajperista ne ubije wenog
sina jedinca. Od tog momenta deåak za wu nije više „dijete", veã po-
staje „Vlah" koji izlazi iz relativne bezbednosti podruma zgrade u
kojoj je ÿiveo i urawa u brutalni svet švercera za koje sem novca ne
postoji nijedna druga vrednost u devastiranom gradu kojim vladaju
milicije i paramilicije i kriminalci koji su najednom postali
vladari ÿivota i smrti, koji sprovode jednu vrstu unutrašwe opsade
grada, koja, iako drugaåija, ne izgleda za „obiåne" qude koji se nala-
ze izmeðu åekiãa i nakovwa mnogo lakša od one spoqašwe, srpske.
Odnosno, jezikom junaka romana: „Jer, dobro kaÿe Zlaja: Ko nikada
nije imô muda da se pobije — sada koqe. Ko nikad piãke vidio nije
— sada siluje." U takvom okruÿewu deåak svakoga dana sazreva, a sa
wim i odluka da napusti grad. Što i åini jedne ledene zimske noãi
u kojoj prelazi Miqacku koja ga doslovno izbacuje na drugu, srpsku
stranu. U tom trenutku deåak ponovo poåiwe da govori i traÿi da
ode na mesto na kojem se nalaze topovi koji gaðaju grad: „Dole je bio
grad. U kom zidovi imaju uši. I u kom smrt dolazi kroz prozor. Kroz
zid. I na vrata. I grob mojih roditeqa. I Kenanov grob. Prišao
sam konopcu. Vazduh je bio hladan. Top je bio vreo. Povukao sam ko-
nopac. … I top je trznuo." A deåak koji ÿeli da razori mesto svog
bivšeg, uništenog deåaštva postaje deo sveopšteg lanca smrti koji
je opasao i Sarajevo i celu Bosnu. I nema niåeg kontradiktornog u
takvom raspletu radwe: iako je granata koja je ubila deåakove rodite-
qe došla sa srpske strane ona nije imala lice, veã je bila personi-
fikacija slepe sulude sile koja bezrazloÿno ruši sve pred sobom, i
„svoje" i „tuðe". Druga strana zla pred deåakom ima lica i imena
koja ubijaju, pqaåkaju i siluju. Otuda deåak wu ÿeli da uništi, ali
isto tako i seãawe na sebe samoga u grotlu tame i da tako i faktiåki
i simboliåki preseåe svaku vezu sa onim što je video i sa onim što
se zbilo u gradu wegovog detiwstva: „Dole je bio komšija Nikola.
Kom je rafal uništio lice. … I komšinica Mitra. Koju jaši Sal-
kan. … I dole sam bio ja. Pored potpornog zida. Na parketu. Sa zu-
bima koje trnu i ušima koje zuje. Prekriven kreåom i prašinom."
Perspektiva nemog deåaka koji samo moÿe da percipira stvari
ali ne i da verbalno uåestvuje u wima stvorila je preko potrebnu
distancu prema predmetu pripovedawa i pripovedaåku sliku rata ka-
kvu smo malo puta do sada mogli da vidimo u domaãoj literaturi. Uz-
rast lika-reflektora uslovio je to da je ideologizacija teksta svede-
na na najmawu moguãu meru (sve drugo bilo bi sasvim neuverqivo), a
saÿetost wegovih iskaza (poput navoðenih) nalikuje dokumentarnoj
fotografiji tako da ovakva ispovest o ratu i ratnom okruÿewu govo-
ri više nego što bi to bio sluåaj da o wemu govore samo odrasli

292
aktivni uåesnici ratnih zbivawa. Upravo ta jeziåko-uzrastna redu-
kovanost (koja doduše istovremeno i limitira znaåewsko poqe ro-
mana) postavqa se kao barijera huku mnoštva literarnih iterpreta-
cija rata koje — kao po pravilu — tekst koji se bavi ratom odvode u
sferu ideološko-politiåko-istorijskog govora u kojoj se estetski i
etiåki momenti lako zaboravqaju i gube iz vidokruga. Sve što åita-
lac bude osetio u vezi sa predoåenim zbivawima moraãe da dopriåa
sam i odredi se prema wima. Autor je poput vrhunskog reÿisera bri-
ÿqivo postavio aktere na scenu bez ikakvog svog komentara i potom
se povukao gotovo do granice nevidqivosti. Ovakavu implicitnu
poetiku Vladimira Kecmanoviãa moÿemo shvatiti kao intiutivni,
estetski istinski relevantan odgovor na trenutak u kojem delo nasta-
je, na trenutak u kojem se strategije postmoderne åine suviše esteti-
zovanim i nedovoqno uverqivim da daju razloÿan odgovor na bruta-
lizam bliske prošlosti, dok, takoðe, paralelno postojeãi retro-
gradni i instrumentalizovani realizam nije u stawu da se na estet-
ski validan i uverqiv naåin izbori sa pritiskom te iste stvarno-
sti. I tako, usled mnoštva reåi ãutawe je postalo reåitije od svega.
Završavajuãi tekst o prvom romanu Vladimira Kecmanoviãa
(Posledwa šansa) napisao sam da je to kwiga koja „svojim sadrÿajem
kazuje da iza pokušaja da se pisawem saåuvaju seãawa na one kojih vi-
še nema, ipak stoji vera da bar vlašãu nad jezikom, i pored prisu-
stva demonskog, moÿe da se stvori koliko-toliko snošqiva atmos-
fera za ÿivot u tragiånim okolnostima. Druge nade i nema." Svet
prikazan u Feliksu, a pogotovo u romanu Top je bio vreo, nagoni me
da prethodnu konstataciju dopunim time da su u Kecmanoviãevoj pro-
zi nada i poverewe barem u jezik postali u meðuvremenu jedan oblik
krika koji je skamewen od uÿasa došao do granice tišine nakon koje
ãe biti vrlo teško i samom autoru i svima onima koji ãe pisati o
istoj temi da kaÿu ma šta novo.
Mladen VESKOVIÃ

ALBUM I KOMENTARI

Slobodan Zubanoviã, Atlas o Crwanskom, Zavod za uxbenike, Beograd 2007

Centralni deo prve esejistiåke kwige Slobodana Zubanoviãa

Skok preko senke (1995), obeleÿili su tekstovi koji su posveãeni
kwiÿevnosti Miloša Crwanskog. Izlazeãi u susret tridesetogodi-
šwici wegove smrti, ovaj savremeni urbani lirik saåinio je kwi-
gu-mozaik Atlas o Crwanskom koja je tematski i sadrÿinski posveãe-
na ÿivotu i delu ovog velikog pisca. U woj su sakupqeni i „u konaå-

293