МИТОВИ И ЛЕГЕНДЕ СТАРОГ ВЕКА - РУСАЛКЕ

Према предању, Русалке су биле водене виле односно водени демон у женслком лику,
најчешће се јављју у причама источних Словена. Постоји веровање у народу да су претстављале
опасност како за мушкарце, тако и за жене. Стари Словени су њима објашњавали несрећне
случајеве, као што је дављење. Предање већину Руслаки описује као лепе девојке са дугом
риђом косом, те се из тих разлога и данас у народу користи израз “русо”, а у циљу описивања
девојке која има риђу косу. Сматра се да реч Русолка вуче свој корен из речи која означава реку,
која се са њима може поистоветити пошто им је то било пребивалиште и место где су одвлачиле
своје жртве. Русолка је постајала душа жене која је током живота пропатила или је умрла
насилном или необичном смрћу.

Сматрало се да постоји четири врсте Русалки. Најбезопасније су биле Водењаци које су

живеле у води и накопно излазиле само ноћу када би примиле изглед девојке , златне рибице
или лабуда. Оне нису нападале људе већ су само голицале стопала купача. Много опаснија врста
Русалки била је она која је ноћу вребала на обалавама река и давила неопрезне путнике. Ова
врста Русалки попримала је обличије веома лепих и згодних девојака са провидном кичмом.
Кострома је била млада девојка која је због сазнања дајој је муж устври брат, скочила у реку
чиме је постала прва Мавка, врст Руслаке која је ноћу лутала
обалом тражећи свог вереника. Када би је опчинио малдић она би га
одвлачила у дубину, увидећи да то није њен вереник пуштала би га
да се удави. Препознавале су се по дугој зеленој коси и
надприродној лепоти. Постоје приче о девојкама које су
извршавале самоубиство са намером да постану Мавке. Најопасније
су биле русалке везане за приобачно растиње, изгледале су као
чудовишта и могле су напасти читаве групе људи.

Обичан свет их се плашио. Ради одбране од русланка људи

су често са собом носили бели лук, пелин, гвожђе, сребро или ако
ништа од тога увек су могли да нацртају круг око себе. Према
веровању Русланке су долазиле једном годишње и остајале међу
људима недељу дана, а тај период се међу народом се називао
Руслана недеља током које су приређивани обреди названи русаље и крањице и у којим
обредима су искључиво учествовале жене такође им се приређивао обраде дочекивања и
изгнањања, на почетку и крају Руслане недеље. Најзначајнији дан те недеље је био такозвани
Зелени четвртак који се посебно празновао код старих Словена као радостан дан, тачније као
једини четвртак у години који није донодио несрећу. Са доласком хришћанства овај празник је
преименован у недељу Духова.  Људи су сматрали да су русалке утицале на повећање усева у
домаћинству на тај начин што су их обилазиле током ноћи и заливале их, а постоји и веровање
да је биљни свет боље растао тамо где су оне играле.