Гимназија „Стеван Јаковљевић“

Матурски рад из социологије

Тема: Социјалнопатолошке појаве

Ментор: Кандидат:

Проф. Анка Јовић Ристић Јована, IV-2

Власотинце, јун 2019. године

 Садржај:

УВОД...........................................................................................................................................................3
1. Социјално-патолошке појаве .............................................................................................................4
1.1. Алкохолизам ...............................................................................................................................6
1.2. Зависност од дрога....................................................................................................................11
1.3. Самоубиство..............................................................................................................................16
1.4. Криминалитет ...........................................................................................................................18
ЗАКЉУЧАК ..............................................................................................................................................22
2. Литература ........................................................................................................................................23

2
 УВОД

Тема овог матурског рада су социјално-патолошке појаве. Основни циљ овог рада јесте
анализа социјално-патолошких појава, односно врста поремећаја који остављају значајне
последице на друштво.

Млади су ризична популација. У раздобљу адолесценције, у периоду између детињства

и зрелости, млади у потрази за идентитетом све више измичу контроли родитеља,
супротстављају се њиховом ауторитету, пркосе не поштујући правила и желе више
слободе. Због тога долази до све веће учесталости социјално-патолошких појава.

Чињеница да истраживања показују све већи број оболелих и умрлих од

психоактивних супстанци у мени је пробудила жељу да баш овај проблем буде тема којом
ћу се бавити. Матурски рад на тему „Социјално-патолошке појаве“ радим, јер је уско
повезан са мојим даљим школовањем, са жељом да упознам социјални рад као научну
дисциплину и професију. Осим што ме је навео на анализу и објашњење одређених
проблема, пружио ми је прилику да у писаној, а касније и у вербалној форми покажем
своје досадашње разумевање дате теме и интересовање и потребу за даљим стицањем
знања.

3
 1. Социјално-патолошке појаве

Социјална патологија је посебна социолошка дисциплина која проучава социјално-

патолошке појаве. Појам социјалне патологије је латинско-грчка сложеница. Потиче од
речи societas, што значи друштво, patos, што значи болест или патња, и logos, што значи
наука. Према томе, дефинише се као наука о болестима и разним облицима у којима се
јављају, а представљају претњу друштвено признатим вредностима. Као наука, социјална
патологија је заснована у 19. веку. Битан утицај на конструисање ове науке имале су
озбиљне кризе индустријско-буржоаских друштава.

Социјална патологија се од свог заснивања развијала захваљујући различитим

теоријским приступима. У почетку доминира социјално-медицински приступ који се бави
народном патологијом и социјалном хигијеном, а социјалне проблеме посматра као
болести друштва. Потом се наметнуо социјално-психијатријски приступ који се бавио
личношћу носиоца социјално-патолошке појаве (асоцијалним понашањем
проузрокованим менталним болестима и сл.). Ипак, посебан утицај на развој социјалне
патологије имале су социо-културне теорије. Зачетник овог приступа је Емил Диркем
(1858-1917), који се детаљно бавио једним од патолошких феномена – самоубиством, о
чему ће бити речи у поглављу 1.3. У оквиру социо-културног приступа разликују се три
групе теорија:

1. теорије девијантног понашања; девијантно понашање је оно понашање које

одступа од норми понашања дате средине, односно важећих друштвених норми
или очекивања и изазива реакцију неодобравања. Италијански лекар и криминолог
Чезаре Ломброзо (1835-1909) тврдио је да је девијантност последица наследних
особина појединаца. Упркос томе што је наука одбацивала његове тврдње, а он их
сам модификовао, и дан данас одржале су се предрасуде у вези са утицајем
наследних особина на девијантне особе, као и оне које говоре о специфичности
физичког изгледа девијантних особа. Међутим, важно је истаћи да није свако
одступање од норми преступничко понашање. Постоји много примера где
појединци да би урадили нешто корисно, хумано, крше постојеће норме. Такође,
постоје бројне необичне навике и активности које одступају од правила, али се не
сматрају девијантним зато што не угрожавају друштвене вредности. Кршење
друштвених норми представља девијантно понашање уколико изазива штетне
последице по друге људе или друштво у целини. Ако поставимо питање како и
зашто се јавља девијантно понашање, амерички социолог Роберт Мертон (1910-
2003) одговорио би да људи који немају могућности да остваре своје циљеве
прибегавају девијантном понашању. Дакле, социолошке теорије девијантности
узроке социјално-патолошких појава траже у друштвеним околностима у којима се
појединци формирају као личности;

4
 2. теорије социјалне дезорганизације; социјална дезорганизација представља
процес распадања једне друштвене целине на делове, а по теорији социјалне
дезорганизације, социјално-патолошке појаве настају као последица исте;
3. теорије социјалних проблема; теорија социјалних проблема сматра да су
социјално-патолошке појаве последица раскорака између друштвених стандарда и
стварних услова живота у друштву.

Социјално-патолошке појаве су масовне и, као што је већ речено, имају значајне

индивидуалне и друштвене последице. У њиховом настанку друштво игра главну улогу.
Да би била успешна, у борбу против социјално-патолошких појава неопходно је да се
укључи целокупно друштво. Ангажман појединаца, група или одређених институција је
битан, али није довољан.

5
 1.1. Алкохолизам

Алкохолизам је болест која се јавља код лица која прекомерно узимају алкохолна
пића. Б. Рош је почетком 19. века дефинисао алкохолизам као болест, док је Светска
здравствена организација (СЗО) на списак болести алкохолизам уврстила 1952. године.

Алкохолизам је болест на коју не обраћамо довољно пажње, мада је њена

распрострањеност и штетност веома значајна. Већина савремених друштава гаји
благонаклон став према коришћењу алкохола, који је често повезан са различитим
светковинама и обичајима. У нашој култури немогуће је замислити прославу без здравице,
а узимање алкохола допушта се и у другим приликама, јер се сматра делом мушке
културе, иако га у последње време све више конзумирају и жене.

Сл. 1.1 – Здравица представља пример друштвено дозвољеног пијења

Такође, није редак случај да родитељи деци дају „да пробају“ пену од пива, црно
вино „ради боље крвне слике“, мало вруће ракије за Божић „да се загреју“ итд. Управо
тако се јавља први контакт са алкохолом.

С обзиром на то да биолошки приступ заговара постојање биолошких разлога

алкохолизма, нешто што човек стиче рађањем, нешто на шта се не може утицати, а доводи
до потребе организма за алкохолом, поставља се питање да ли је алкохолизам наследан.
Међутим, иако нема биолошких доказа (мада се у тој области интензивно истражује) да је
алкохолизам наследан, иако још увек није откривен наследни фактор (ген) који би
указивао да ће се развити ова болест, иако алкохолизам медицински није наследна болест,
не може се занемарити запажање да се алкохолизам веома често јавља у породицама где је
барем један од чланова алкохоличар. Истраживања показују да је 75% младих
алкохоличара први контакт са алкохолом имало у својој породици, у присуству и уз
одобрење једног или оба родитеља (најраније у 4. години живота).

Психолошки приступ полази са становишта да је алкохолизам последица

поремећаја личности, али клиничка пракса није потврдила тезу о постојању посебне
структуре личности која би указивала да ће се код некога развити зависност од алкохола.

6
Међутим, младост се често изједначава са адолесценцијом, а то је један од најбитнијих
периода у животу сваке особе, јер се промене одигравају у многим сферама, од спољњег
изгледа до биолошког, психолошког и социјалног сазревања личности. Младима се
зрелост „признаје“ пунолетсвом које је, зависно од земље, између 18. и 21. године. Оно
што је кључно је да те промене могу бити извор потребе за алкохолом. У понашању младе
особе још увек има много елемената детињастог понашања, а захтева да се према њој
околина понаша као према одраслој особи. Према томе, понашање самог адолесцента
карактерише се наглим променама осећања која су пренаглашена и неочекивана. Често
адолесценти имају осећај да су несхваћени, одбачени од стране старијих. Зато се и
догађају прва пијанства.

Група вршњака у младости, такође, има важан утицај на младића или девојку.
Групе имају своја правила понашања и животну филозофију. Често су препознатљиви и по
спољним обележјима, одевању, фризури, начину говора, терминологији коју користе,
врсти забаве коју упражњавају итд. Ако „друштво из краја“ на ћошку уз разговор пије
пиво, јасно је да је то негативан утицај.

На крају, социо-културолошки приступ тежиште ставља на социјално окружење у

коме особа живи, традицију, обичаје и правила која у окружењу постоје. Шира социјална
средина има толерантан став према пијењу алкохола код младих. Прекомерно пијење
алкохола прихвата се као „младост – лудост“. Обично се на то гледа као на пролазну
појаву која ће да се реши „сама од себе“ одрастањем, женидбом, запошљавањем итд.
Међутим, адолесценти неретко из експерименталне фазе прелазе у фазу зависности са
свим појединачним потешкоћама које следе. На пример, М. М. када је дошао кући пијан са
прославе матуре, сачекао га је отац и, уместо забринутости, био веома поносан на свог
сина. То је прокоментарисао речима: „Браво, сине, сада си постао човек.“ Неколико
година касније, тај исти син је морао да се лечи од алкохолизма, јер је супруга хтела да се
разведе, а седмогодишњи син је муцао и имао озбиљних проблема да се привикне на
школу.

У Србији, прво пијанство доживљава се са 13,5 година, а најкасније у 20. години

живота.

Алкохолизам се најчешће постепено развија. Та постепеност представља тешкоћу

околини да уочи и препозна прве знаке болести. Због тога се алкохолизам препознаје тек у
поодмаклој фази, када су код особе озбиљно изражени неки од проблема које он изазива –
карактерни, здравствени, породични или социјални проблеми. Развој алкохолизма пролази
кроз одређене фазе:

1) Фаза умереног пијења – Сви људи који алкохол пију умерено у ризику су да
развију зависност и да једног дана постану алкохоличари. Умерено пију мушкарци

7
 који узму највише 14 пића недељно и жене које попију до 7 пића недељно, али не
више од три пића заредом;
2) Тренинг фаза – Ова фаза се још увек не сматра фазом зависности. То је, у ствари,
прелаз између фазе умереног пијења и зависности. Особа и даље пије умерено, али
јој се догоди да се повремено напије у некој ситуацији (свадба, рођендан, слава
итд.). Све чешће такве особе касније почињу да пију уз ручак или вечеру;

Прве две фазе не захтевају стручну медицинску помоћ, али треба повећати
опрезност што се пијења алкохола тиче.

3) Претоксикоманска (предзависна) фаза – Главне одлике ове фазе су повећање

толеранције на алкохол и психичка зависност. Повећање толеранције је појава да
алкохоличар може да поднесе већу количину алкохола него раније. Он са
развијеном повишеном толеранцијом нема осећај пијанства ни када попије већу
количину алкохола. Психичка зависност је потреба да се алкохоличар стално
„ослања“ на алкохол, нпр. у решавању различитих проблема (ублажавање
напетости, страха итд.), као и укључивање алкохола у разне активности као
неизбежан елемент, нпр. гледање спортских утакмица уз пиво и сл.;
4) Токсикоманска (зависна) фаза – Ово је фаза комплетне зависности од алкохола.
Њу карактеришу амнезија, губитак контроле, немогућност апстиненције и пад
толеранције. Алкохолна амнезија представља губитак сећања појединих делова или
комплетних догађаја, активности и поступака из периода пијанства. Понекад се
јавља накнадно присећање. Губитак контроле је када започето пијење не може да се
заустави, док немогућност апстиненције значи да је алкохоличарима потребна
стална концентрација алкохола у крви да би могли да функционишу. Пад
толеранције се најчешће јавља у каснијим фазама болести када алкохоличар више
није у могућности да пије веће количине алкохола. Оштећење организма
алкохоличара је веома изражено, тако да нове количине алкохола само погоршавају
већ постојеће тешко стање.

Постоји више типова алкохоличара. Подела по Јелинеку разликује пет типова:

 алфа алкохоличар – користи алкохол повремено да би се у одређеним ситуацијама

осећао боље. Зависан је од алкохола, али не губи контролу;
 бета алкохоличар (медитерански тип) – снажно психички зависан од алкохола.
Начин пијења је условљен навикама заједнице у којој живи и оне се обично
изражавају у свакодневном пијењу;
 гама алкохоличар – може да апстинира одређено време, али губи контролу већ
након прве чаше. Јавља се агресивност под дејством алкохола и поремећени односи
са окружењем;
 делта алкохоличар – повишено толерантан на алкохол. Не губи контролу над
узимањем алкохола, али не може да апстинира;

8
  ипсилон алкохоличар – повремено добија жељу за пићем и онда се данима опија.

Према подацима Института за заштиту здравља „Батут“ 50% младих повремено

пије алкохол, 20% се повремено опија, а 7% се редовно опија.

Штетно дејство алкохола доводи до озбиљних последица. Органи који су најчешће

оштећени су органи за варење, мозак и нерви. Женски организам је, притом, много
осетљивији на токсично дејство алкохола од мушког. Телесно пропадање код жена је
много брже у поређењу са мушкарцима. Посебан проблем је трудноћа и пијење алкохола.
Код жена које су током трудноће пиле алкохол долази до оштећења плода (и ако се уноси
веома мала количина током тих девет месеци). Такође, пијење алкохола прати и ризично
понашање. Најчешће, карактеристично за младе је прво сексуално искуство (најчешће без
било каквих контрацептивних мера), вожња у пијаном стању итд.

а) б)

Сл. 1.2 – Ризици које носи алкохолизам чест су мотив многих антиалкохоличарских
кампања

Као и код сваке друге болести, лечење алкохолизма почиње када болест почне да
угрожава оболелог и околину. У лечењу алкохолизма има више приступа, међутим,
преовладава породични метод у коме се алкохолизам третира као породични, а не
индивидуални проблем, у чему чучи мотивација алкохоличара за лечење.

Знаци зависности просечно се јављају око 21. године, док на лечење млади одлазе
између 25. и 27. године. У Београду од укупног броја лечених алкохоличара, скоро
половину чине млади до 30 година.

Сваке године око 1000 младих људи умре од тровања алкохолом.

Према подацима СЗО алкохолизам је трећа болест по учесталости у свету, одмах

после кардио-васкуларних (болести срца и крвних судова), који су на првом месту, и
малигних болести (разни облици рака), које су на другом месту. Процена СЗО је да 3%
светског становништва болује од ове болести. Да бисмо заиста схватили размере ове
болести, сваки статистички број алкохоличара треба помножити са 3, јер алкохолизам

9
појединца директно угрожава још најмање три особе из непосредног окружења
алкохоличара (брачног партнера, дете/децу, родитеље, колеге са посла...). Међутим, веома
је тешко утврдити број алкохоличара. Објективно примећујемо да је све више младих који
пију алкохол. У Србији се годишње по становнику потроши око 11 литара алкохола, што
је сврстава на четврто место у Европи.

10
 1.2. Зависност од дрога

Израз дрога се у науци користи за продукте биљака, животиња и минерала који

имају лековита својства. У обичном говору овај израз се користи за опојне дроге које су
психоактивне супстанце. Понављање узимања ових супстанци може довести до
зависности.

СЗО дефинише наркоманију као стање повременог или сталног тровања

(интоксикације) проузрокованим уношењем дрога (природних или вештачких) које су
штетне по појединца и друштво. Израз наркоманија користи се у ужем значењу за
периодичну или сталну (зло)употребу психоактивних супстанци које стварају стање
психичке и/или физичке зависности и чија су илегална производња и промет, због бројних
нежељених и штетних дејстава, строго контролисани од стране државе и кажњиви
законом.

Психоактивне супстанце (дроге или наркотици) су материје природног или

синтетичког порекла које, када се унесу у организам, мењају једну или више његових
функција (психичке – осећања, свест, или физиолошке – рад унутрашњих органа) и
изазивају психичку и/или физичку зависност. Савремене класификације болести
дефинишу све поремећаје здравља до којих може доћи због узимања психоактивних
супстанци.

Психичка зависност се јавља при коришћењу свих врста дрога. Састоји се у

адаптацији организма на дрогу, а подразумева потребу за ефектима дроге и отклањањем
осећаја који постоји када се дрога не узима. Другим речима, односи се на стварање навике
да се, под дејством дроге, изазивају или стварају пожељна осећања и стања код особе која
узима дрогу, да избегне осећања везана за напетост, стресне ситуације, емоционалну
нелагоду, фрустрацију и сл. Физичка зависност се јавља само при коришћењу појединих
врста. Подразумева навикавање организма на дрогу, потребу да се повремено или стално
узима дрога како би се избегао апстиненцијални синдром или низ симптома (несаница,
повишени крвни притисак, грчење и болови у мишићима, температура, губитак апетита).

Појава наркоманије уочена је током 19. века, мада шире размере добија тек 60-их и
70-их година 20. века. Дејства психоактивних супстанци су људима била позната већ у
млађем палеолитском добу. Човек је одвајкада користио дрогу, у древним
цивилизацијама, једнако као и данас. У многим древним културама, дрога се користила
углавном у религијске и медицинске сврхе. Стари Грци су добро познавали и користили
халуциногене гљиве. Викинзи су их конзумирали непосредно пре борбе. Сумерци су
гајили мак, из којег су добијали опијум. Мак су узгајали и Персијанци и Египћани, а
културу узгоја ове биљке Арапи су пренели од Мале Азије до Индије и Кине. На великој
популарности опијум и хашиш добијају и у Европи, и то међу образованијим и богатијим

11
круговима. Основан је Клуб хашишара који је окупљао водеће писце и песнике тог
времена (Бодлер, Волтер, Рембо, Теофил Готје, Александар Дима и други), а који су
веровали да психоактивне супстанце могу убрзати мисао, проширити фантазију и духовни
живот учинити богатијим. Година 1960. сматра се историјском годином у настанку тзв.
наркоманског покрета. Формирању наркоманског покрета у САД-у је битно допринео
Тимоти Лири (1920-1996), професор на Универзитету Харвард. Он се залагао за употребу
дрога, чврсто верујући да оне доводе до дубоког религијског искуства и праведнијих
односа у друштву. Лиријеве пацифистичке идеје су имале великог одјека међу младим
људима, нарочито због рата у Вијетнаму. Најчешћи конзументи наркотика постају млади.

На питање зашто неко узима дроге – покушава се одговорити из

биопсихосоцијалне перспективе. Сматра се наиме, да је зависност последица
међуделовања биолошких, психолошких и социјалних фактора. У биолошке се убрајају
генетски, неурохемијски и метаболички фактори. Развоју зависности доприноси и
породична дисфункционалност, која се огледа у слабој комуникацији у породици,
неадекватним надзором над децом, претераним очекивањима родитеља наспрам дечјих
могућности и сл. Потом, утицај имају и психолошки чиниоци какви су: незрелост,
импулсивност, инфериорност и емоционални проблеми. Социјални фактори издвајају се
као најзначајнији. На пример, адолесценти који се друже са онима који ступају у ризичне
сексуалне односе, употребљавају алкохол, дроге, пре улазе у зависност. Повлачењем из
старог окружења истовремено се развијају нови односи и јача припадност својој
наркоманској групи (наркоманска супкултута/поткултура), која има посебну улогу.
Наркомани мењају друштво и углавном се друже са особама сличним себи, са којима могу
да буду отворени, размењују дрогу или је несметано узимају. Мења се њихов социјални
статус. Запостављају обавезе према учењу или послу, често позајмљују новац или лажу,
чак и краду новац из куће и од других. Касније им треба све више новца и неретко и сами
препродају дрогу и тако улазе у криминал.

Поткултура је група која даје моралну подршку наркоману, помажући му да се не

осећа одбаченим, олакшава илегалну набавку дроге, помаже у учењу вештина узимања
дроге (нпр. технике конзумирања, препознавање ефеката и сл.), ствара специфичну
„идеологију“ која се огледа у начину одевања, специфичном језику – жаргону, што све
заједно чини заокружену слику посебног света у коме наркоман има своје место.

Адолесценти у први контакт са наркотицима долазе најчешће у завршним

разредима основне школе (око тринаесте године). Иако званичних података нема,
стручњаци све чешће тврде да је око 60% младих, а највише средњошколаца, у контакту
са дрогом. Према проценама Министарства здравља, у читавој Србији има око 150 000
зависника од дроге. Пре десетак година они су припадали вишим социјалним слојевима.
Сада их је све више из средњег и нижег друштвеног слоја.

12
 Према степену зависности која се испољава и према тежини последица које изазива
узимање дрога, извршена је подела на „лаке“ (марихуана, хашиш, псилоцобин, мескалин,
ЛСД...) и „тешке“ (опијум, морфијум, кодеин, хероин, кокаин, амфетамини). Адолесценти
ретко користе испарљиве супстанце (нпр. лепак), а најчешће марихуану. И поред тога што
се сматра лаком, доказано је да коришћење марихуане претходи узимању тежих дрога.
После марихуане најчешће се прелази на хероин, а присутан је и кокаин.

Наркомани долазе и из срећних, али и несрећних породица, из породица у којима

се доста бринуло о деци, до презаштићавања, али и оних које су очигледно занемаривале
децу. Родитељи, нажалост, врло често препознају зависност тек онда када су знаци
зависности узнапредовали.

Изузетно је битан однос породице и пријатеља, школа, поверење у стручна лица и

институције и тражење професионалне помоћи. Породице неретко и када сазнају да
постоји, крију овакав проблем, а познато је и да дуго одбијају да прихвате сумње да он
постоји.

Знаци и симптоми коришћења психоактивних супстанци су:

 нагле промене понашања у односу на одласке у школу или на посао, чести

изостанци,
 лошији резултати рада или лошије оцене,
 неуобичајени испади у понашању или напади беса, напетост и раздражљивост,
 већа неодговорност према обавезама него раније,
 крупне промене ставов и система вредности,
 запуштен изглед,
 ношење наочара за сунце у неодговарајуће време,
 ношење одеће са дугим рукавима чак и по топлом времену,
 дружење са особама које узимају дроге,
 неуобичајене и честе позајмице новца од пријатеља, родитеља и рођака,
 крађа новца у кући или на послу,
 дружење са особама о којима родитељи мало знају или их не познају уопште,
 чести тајанствени телефонски разговори,
 покушаји да се сакрију од родитеља, чести краткотрајни изласци из куће или
долазак непознатих особа у кућу итд.

Знаци злоупотребе опијата су успореност, поспаност, уске зенице, изразито

бледило лица, неразговетан говор, видљиви трагови убода иглом у низу (по рукама и
другим деловима тела), приметан губитак телесне тежине, сужавање интересовања за све
(осим за дрогу), промене карактера (лагање, преваре, себичност), нагле промене
расположења у зависности од тога да ли је под дејством дроге или је оно прошло и

13
манифестације апстиненцијалне кризе: болови, презнојавање, дрхтавица, мучнина, пролив
и узнемиреност.

Злоупотреба дрога доводи до озбиљних психофизичких и социјалних последица по

конзумента, али и по његову породицу, посао и друштво у целини. Код зависника
наступају озбиљне психичке промене (покушаји самоубиства, психозе, страх,
халуцинације, карактерне промене итд.). Фактори ризика за узимање дрога су хаотично
функционисање породице, нарочито ако родитељи и сами залоупотребљавају алкохол,
дроге или медикаменте или се коцкају, неуспех родитеља да поставе правила понашања у
породици, недостатак везаности, топлине и добре комуникације између деце и родитеља,
изузетна стидљивост или агрсивно понашање детета у кући, школи и окружењу, лош
успех у школи, одсуство вештине комуникације у друштву вршњака и сл. Поред
психичких, наркомани имају и телесне последице. Узимање дрога је у толикој мери
штетно по здравље човека, чији мозак и организам еволуцијом нису припремљени за
стално излагање њиховом дејству, па су у друштву дроге неприхваћене управо због тога
што угрожавају разој и сам живот човека који их узима. Са злоупотребом супстанци је
повећан ризик од озбиљних инфекција бактеријама или вирусима који се преносе
зараженим илама или сексуалним односима са инфицираном особом. Најпознатије
инфекције које се добијају овим путем су вирусима АИДС-а, хепатитиса Б и Ц. Токсичко
дејство дрога нарочито оштећује јетру и бубреге, преко којих се метаболишу и елиминишу
из организма, али и мозак, срце, плућа и крвне судове. Могућа је смрт услед предозирања
и болести. Тако је неопходно издвојити средства и за лечење и ресоцијализацију
наркомана, а у исто време и за заштиту друштва од зависника.

Ресоцијализација означава поновно укључивање у друштво и усвајање друштвених

вредности и норми.

Постоје четири главна модела у реакцији друштва на наркоманију. Први је морална

осуда и репресија према наркоманима. Мада стручњаци не препоручују овај
моралистичко-легални модел, он још увек доминира у свакодневним реакцијама јавности.
Мотивациона припрема је део процеса терапијског рада (његов почетак) са наркоманом
који се заснива на психолошком саветовању са стручном особом. Ако професионалац и
пацијент успеју да развију спонтан, искрен и врло отворен однос, онда тај контакт може
бити веома успешан за даљи третман. Сваки насилан покушај лечења осуђен је на
неуспех. Коначно, друштво би могло да буде ефикасније у мотивацији кроз промену става
према наркоманима – нуђење помоћи њима и њиховим породицама, а посебно смањењем
репресивности и кажњавања. Други, медицински модел, залаже се за лечење наркомана
конвенционалним (уобичајеним) методама. Лечење најчешће почиње процесом
детоксикације или „чишћења“. Иза тога следи вишемесечна терапија под надзором лекара
(психијатра, интернисте и сл.). Психосоцијални модел указује на значај породице, групе
вршњака и терапеутске заједнице, у покушајима рехабилитације наркомана. Примена
психо-терапије (индивидуалне или групне) могућа је и делотворна само у случајевима
14
када личност наркомана није много оштећена. Процес рехабилитације наркомана
(одвикавање, подстицање здравијих навика, повратак у средину, развој здравијих односа
са људима) је дуготрајан и сложен, и наркоману и његовој породици потребна је подршка
и помоћ. Социокултурни модел базира се на социолошким знањима о узроцима
наркоманије и с њима повезаним мерама превенције.

Превенција или превентива је скуп мера које се предузимају да би се спречило

нешто нежељено, као што је болест и томе слично. Примарна превенција се заснива на
информисању, али оно само по себи није довољно. Зато је важно активније укључивање
деце и младих, што значи да се они не стављају у позицију пасивних слушалаца
предавања, већ у различитим организацијама добијају прилику да стекну социјалне и
психолошке вештине које их чине отпорнијим према искушењима да пробају дрогу.

Веома је мали проценат наркомана који се одлучују на лечење. Дрога је постала

њихов начин живота, понекад и његов једини смисао и зато је разумљиво да они не виде
лечење као излаз. Једноставно, они се осећају „нормално“ једино када је узму и лечење
сматрају атаком на њихов живот. Најчешће их на лечење наговоре блиске особе. Они
често саопштавају да имају вољу, али се при првим сусретима са апстиненцијалним
симптомима најчешће врате дроги (статистика каже око 80%). У таквим случајевима је
могуће залечење, односно ублажавање једног броја симптома зависности – терапија се
своди на замену једне зависности (опасне) другом (мање штетном).

Могуће је престати са узимањем дрога. Природни развој сваке особе потпомогнут

од стране породице и стручњака води ка излечењу. После лечења може се живети
нормално. Уколико се лечење започне на време и траје колико треба, живот се може
наставити тамо где је „стао“.

Тимоти Лири је пред крај живота ревидирао свој став тврдњом о штетности
употребе дрога, нарочито у случају младих људи. Уочио је да исти ефекат као и
психоделичне дроге много безбедније производе психоделична музика, медитација и јога.

а) б)

Сл. 1.3 – Последице наркоманије:

а) последице употребе метафемина;
б) последице предозирања

15
 1.3. Самоубиство

Самоубиство је чин којим особа свесно и намерно уништава властити живот. Сам
појам самоубиство је скован у Енглеској у 17. веку, а верује се да нова терминолошка
ознака за праксу самоуништења коинцидира са појавом тзв. енглеске болести. Иако ова
болест није била типична само за Енглеску, већ и за друге европске земље, остала је
упамћена као енглеска.

Самоубиство је социјалнопатолошка појава која је предмет промишљања од антике

до данашњих дана. Проблематизација самоубиства има дугу историју, а најчешће је тај
чин посматран са различитих моралних и филозофских позиција. Током највећег дела
људске историје суицидант се сматрао горим од убице. Породицама самоубица је често
одузимана имовина. Самоубице су осуђиване на вечно проклетство, сахрањиване ван
гробља, а њихово тело је у многим европским земљама јавно сакаћено, скоро до почетка
19. века. Овакву „доктрину“ утемељио је Свети Августин, а касније ојачао Тома
Аквински. Срж осуде самоубиства лежи у тврњи да је човеку живот дат од бога и да нема
право да га сам оконча. Ипак, у Античкој Грчкој су одобравана и друштвено високо
цењена тзв. херојска или филозофска самоубиства, какво је нпр. извршио Сократ. И
Римљани су високо вредновали самоубице које су суицид извршиле због умора од живота,
старости и из херојства. У средњем веку самоубиство се оправдавало уколико би га
извршили лудаци (психологија и сродне дисциплине су самоубиство виделе као израз
менталних болести – меланхолија и депресија), племићи због виших циљева (због љубави,
на пример) итд. У класицизму самоубиства су се опраштала свештеницима и племићима,
али не и трећем сталежу. Тек у доба просветитељства, самоубица се почиње перципирати
као жртва, а не више као кривац.

Самоубиство је психолошка појава и да би се оно схватило потребно је схватити

душевно стање човека који је решио да се убије. Зашто неко изврши суицид? Постоје
различита објашњења. Нека од њих полазе од психолошких, нека од биолошких, нека од
социолошких, али су и дан-данас актуелна тзв. телуристичка објашњења. Тако се, на
пример, узроком енглеске болести сматрала меланхолична природа острвљана – облик
психичког растројства – коју обликују географски и климатски услови. Међутим, истина
је да човек на свом животном путу преживљава душевне кризе, па су особе у ризику:
млади из дисфункционалних породица, сиромашни, психички оболели, стари који живе
сами и др.

Емил Диркем (1858-1917), познати француски социолог, написао је прву научну

студију о самоубиству у 19. веку, односно први је иницирао систематска истраживања
појаве самоубиства својим делом „Самоубиство“ (1897). Он је уочио и први класификовао
самоубиства с обзиром на њихову природу. Разликовао је тако: егоистичко, алтруистичко,
аномичко и фаталистичко самоубиство.

16
 Егоистичко самоубиство је последица изразите индивидуалности. Егоистичко
самоубиство Диркем је образлагао преко стопа самоубиства протестантске, католичке и
јеврејске религијске групе, преко односа стопе самоубиства и породице, као и у односу на
варијације у степену интеграције политичког друштва.

Алтруистичко самоубиство је жртвовање за друге. Алтруистичко самоубиство је

подељено у три подврсте: обавезно, изборно и акутно алтруистичко самоубиство.

Аномичко самоубиство је последица друштвене дезинтеграције. Када се морални

поредак урушава, долази до случајева аномичког самоубиства.

Фаталистичко самоубиство је самоубиство услед крутих норми, нпр. у

концентрационим логорима. Дакле, овај тип је опозит1 аномичком (као што је
алтруистички опозит егоистичком типу) и односи се на друштвене услове у којима се
индивидуа налази под влашћу норми које се одликују крутом ауторитарношћу и
дисциплином.

У савременим друштвима стопа суицида значајно расте. Сматра се да сваке године

самоубиство изврши око милион људи. Све чешће се самоубијају млади људи, те они
старији од 60 година. Стога се посебна пажња посвећује програмима превенције (какве, на
пример, спроводи СЗО), који су нарочито усмерени ка особама у ризику.

Неке од конкретних мера које се предлажу за превенцију самоубиства су следеће:

1. Едуковање особља из примарне здравствене заштите за рано идентификовање

и адекватан приступ особама са менталним обољењима, али и уопште за
примећивање и реаговање на понашање које указује да особа размишља о
самоубиству;
2. Контрола поседовања и приступа средствима којима се суицид може
извршити;
3. Оснивање центара за интервенцију у кризи, нпр. СОС телефонске службе,
психолошка саветовалишта;
4. Рад са ризичним групама.

Ефикасна превенција самоубиства подразумева широки приступ који подразумева,

не само улогу здравственог сектора, већ и ангажовање непрофесионалаца – волонтера.
Светски дан превенције самоубиства обележава се 10. септембра сваке године на
иницијативу Међународне асоцијације за превенцију самоубиства. Циљ обележавања
Светског дана превенције самоубиства је да се скрене пажња јавности како би се
предузеле адекватне мере за спречавање самоубиства.

1 Опозит - супротност

17
 1.4. Криминалитет

Криминалитет је укупност свих кривичних дела (злочина) извршених на датом

простору и у одређеном времену. Овим делима се на најтежи и најозбиљнији могући
начин угрожавају основне вредности сваке друштвене заједнице, а проучавање
криминалитета представља један од основних предмета друштвених наука, не само због
штете коју наноси заједници, него и због тога што доприноси општој дезорганизацији
друштва, а угрожавају основне вредности.

Постоје различите класификације криминала:

1. Имовински криминалитет – Реч је о најмасовнијем криминалном феномену који

партиципира више од 50% свих извршених кривичних дела. Овде спадају крађе,
преваре, криминалитет белог оковратника, корумпирање, вандализам. Крађа се
састоји у намери неког лица да одузме туђу покретну ствар како би њеним
присвајањем, себи или другоме, прибавио противправну имовинску корист.
Превара се огледа у намери неког лица да себи или другоме прибави противправну
имовинску корист, доводећи некога у заблуду лажним приказивањем, давањем
лажних извештаја или на неки други начин, или га одржавајући у заблуди наведе
да, на штету своје или туђе имовине, нешто учини или не учини. Криминалитет
белог оковратника је последњих деценија добио на значају. То су дела лица која у
друштву уживају висок положај и углед, а недозвољено се богате кршећи прописе
о привредном, банкарском, берзанском и сличним пословањима. Због положаја које
заузимају извршиоци, ова дела често остају неоткривена. Од великог је значаја и
корумпирање којим неко лице за новчану накнаду (мито) злоупотребљава свој
положај, како би некоме омогућило оно што му по закону не припада. Вандализам
се састоји у непотребном уништавању туђе (обично јавне) имовине, нпр.
уништавање седишта у возилима јавног превоза. Извршиоци оваквих дела су врло
често млади, а сама дела представљају израз бунта против друштва у коме живе;
2. Насилнички криминалитет – У насилнички криминалитет убрајају се злочини
мржње, разбојништво и убиство. Злочин из мржње је назив за злочин у коме
починилац напада жртву због расе, религије, националности, старости, пола,
политичке припадности итд. На пример, напад на дечака кога су претукли до смрти
само зато што је Ром. Разбојништво настаје када извршилац употребом силе или
озбиљне претње нападне жртву, узме туђу покретну ствар у намери да њеним
присвајањем себи или другоме прибави противправну имовинску корист.
Традиционално, најтеже кривично дело у свим друштвима је убиство. Најчешћа
питања која се постављају тичу се његовог сузбијања. Дуго времена таква дела су
била санкционисана смртном казном, а данас се у државама чланицама Савета
Европе изричу само дуготрајне казне затварања

18
 3. Политички криминалитет – У политички криминалитет спадају дела која се врше
из идеолошких разлога, а под њима се подразумева издаја (сарадња са
непријатељем у циљу рушења власти), велеиздаја (када се изнутра покушава на
противзаконит начин променити политички поредак, завера за убиство владара,
оружана побуна у циљу рушења власти), дела која врше представници државе
према својим политичким противницима (убијање политичких противника,
бруталност полиције, незаконито прислушкивање, и најтеже од свих дела, геноцид
– планско уништавање неке националне, расне или верске групе), тероризам.
Тероризам је систематско убијање и разарање којим се застрашују невине жртве
како би се изнудили одређени политички уступци од стране власти. Један од
најтежих терористичких напада изведен је на Њујорк и Вашингтон 11. септембра
2001. године;
4. Саобраћајни криминалитет – Обухвата дела којима се због кршења прописа у
саобраћају изазива смрт људи или наноси материјална штета великих размера.
Основни чинилац поред стања путева, старости возила је и људски фактор, односно
непрописна вожња. Друштво се на различите начине брани од таквих дела:
профилактичким делатностима – оне се предузимају пре но што и зато да до дела
не дође, и репресивним делатностима.

Ипак, социолошки најзначајнија класификација криминала је она која прави

разлику између организованог и неорганизованог криминала.

Организовани криминал је дугорочна делатност коју обавља јасно хијерархијски

или мрежно устројена група или картел у циљу сталног стицања профита. Повезан је са
појединцима у оквиру институција система да би лакше обавио кривично дело и избегао
санкције. По много чему организовани криминал има одлике уобичајеног пословања, а
основну разлику представља то што се према конкурентима ради очувања монопола на
одређеној територији употребљава насиље, представници државне власти се подмићују
(корумпирају) и обављају се незаконити послови (трговина дрогом, трговина људима,
изнуђивање новца итд.). Најпознатије криминалне организације су сицилијанска мафија и
њен амерички огранак Ла Коза Ностра, кинеске тријаде, јапанске јакузе, руска мафија,
колумбијски наркокартели итд.

Неорганизовани криминал односи се на дела која врше појединци или групе

састављене привремено за одређену прилику.

Развој информационе технологије (ИТ) допринео је не само лакшем вршењу и

откривању кривичних дела, већ и појави нових врста криминала. Тако су се развиле
различите делатности везане за прислушкивање, нападе на електронске и рачунарске
системе, крађу телекомуникационих услуга, дечју интернет порнографију, ометање итд.
Све те криминалне радње носе заједнички назив „криминал у сајбер простору“.

19
 Један од основних проблема који се тиче криминалитета је то што се стварне
размере ове појаве по правилу не могу утврдити. Ради се о тамној бројци криминалитета.
Можемо само претпоставити колико је мели број регистрованих у односу на укупност
извршених кривичних дела, нпр. давање и примање мита, вандализам или насиље у
породици.

Примећено је да жене много мање учествују у вршењу (регистрованих) кривичних

дела од мушкараца (испод 10%).

Стопа криминалитета је број кривичних дела у односу на 100 000 становника,а она
је већ деценијама највиша у САД. Министарство унутрашњих послова је саопштило да је
2017. године у Србији било 76 кривичних дела, што је, како су истакли, најмањи број у
протеклих 30 година. Такође, навели су да у Србији има много мање криминала у односу
на многе развијеније земље Европе.

У савременом друштву примењују се репресивна средства која се примењују по

извршеном кривичном делу, а на располагању су и превентивна средства. Сврха казне је, у
оквиру опште сврхе кривичних санкција, спречавање починиоца да чини кривична дела и
утицање на њега да убудуће не чини кривична дела, утицање на друге да не чине кривична
дела и изражавање друштвене осуде за кривично дело, јачање морала и учвршћивање
обавезе поштовања закона. Основни елементи превенције су законодавна регулатива,
едукација и мотивација, које, дејствујући синхронизовано и дуготрајно, обезбеђују раст и
развој здраве личности, одговорне, дисциплиноване, спремне да одложи задовољство
(алкохол, дрога) , са позитивним системом вредности и здравим стилом живота.
Превенција почиње у породици као основној ћелији друштва, али се наставља у школи, у
медијима, у здравству и, уопште, у свакодневном животу у коме се долази у контакт са
другим људима.

Најчешћи начин реаговања на дела која су у закону проглашена за криминална је

формална социјална контрола, тј. деловање државних органа (полиција, судови, казнене
установе) који откривају оваква дела, оптужују, осуђују учиниоце и извршавају изречене
санкције. Међутим, по потреби се предузимају и међународне санкције (Интерпол,
Еуропол и многи други субјекти).

Познато је да систем казни у важећем кривичном законодавству Србије чине

четири казне: 1) казна лишења слободе, 2) новчана казна, 3) рад у јавном интересу и 4)
одузимање возачке дозволе. Кривични законик (КЗ) Србије познаје два модалитета казне
лишења слободе: затвор и кућни притвор2. Новчана казна заступљена је у подручју лакшег
и средњег криминалитета, али се веома често користи и ради ублажавања казне када је у
питању казна затвора. Рад у јавном интересу КЗ предвиђа као казну која се може изрећи и

2 Законом о изменама и допунама КЗ из 2009. године уведена је казна кућног притвора; Члан 45 став 1 КЗ.

20
као главна и као споредна казна. Одузимање возачке дозволе је казна која се изриче за
кривична дела угрожавања јавног саобраћаја за која је осуђени користио моторно возило.

21
 ЗАКЉУЧАК

Социјална патологија је посебна социолошка дисциплина која проучава социјално-

патолошке појаве: алкохолизам, зависност од дрога, самоубиство и криминалитет.

Алкохолизам је болест која се јавља код лица која прекомерно узимају алкохолна
пића. Штетно дејство алкохола доводи до озбиљних последица, здравствених проблема и
ствара проблеме у породици.

Наркоманија је стање повременог или сталног тровања проузрокованим уношењем

дрога које су штетне по појединца и друштво. Злоупотреба дрога доводи до озбиљних
психофизичких и социјалних последица по конзумента, али и по друштво.

Самоубиство је чин којим особа свесно и намерно уништава властити живот.

Светски дан превенције самоубиства обележава се 10. септембра сваке године.

Криминалитет је укупност свих кривичних дела (злочина) извршених на датом

простору и у одређеном времену. Социолошки најзначајнија класификација криминала је
она која прави разлику између организованог и неорганизованог криминала. Осим
самоубиства, већина друштвених девијација је повезана са криминалом организованог
типа.

22
 2. Литература

1. др Филиповић М, Креманац Ј, Тадић С, „Социологија“, Завод за уџбенике, Београд,

2011-2012,
2. др Вулетић В, „Социологија“, Филозофски факулет у Београду, Београд, 2012,
3. др Станковић З, „Алкохолизам“, Креативни центар, Београд, 2005,
4. др Николић Д, „Болести зависности“, Народна књига, 2007,
5. Бацковић А, „Наркоманија“, Београд, 2003,
6. Берђајев Н, „О Самоубиству“, Логос, Београд, 2011,
7. Бошковић М, „Организовани криминалитет“, Полицијска академија, Београд, 1998,
8. Ђорђевић М, „Кривично законодавство и казнена политика“, Београд, 2003,

Интернет извори:
9. https://www.centarsrce.org/
10. http://www.apotekavrbas.co.rs/

23