Садржај

УВОД.................................................................................................................................................................. 4

1. ПОЈАМ ПРАВНОГ АКТА............................................................................................................................. 5

1.1. КАРАКТЕРИСТИЧНИ СЛУЧАЈЕВИ НЕСЛАГАЊА УНУТРАШЊЕГ АКТА СА ЊЕГОВОМ СПОЉАШЊОМ СТРАНОМ....................6

2. САДРЖИНА И ФОРМА ПРАВНОГ АКТА..................................................................................................... 7

3. ВРСТЕ ПРАВНИХ АКАТА............................................................................................................................. 8

3.1. ИЗВОРИ ПРАВА.............................................................................................................................................9

4. ПОЈЕДИНАЧНИ ПРАВНИ АКТ................................................................................................................... 16

ЗАКЉУЧАК....................................................................................................................................................... 19

ЛИТЕРАТУРА.................................................................................................................................................... 20
 Правни акт

Увод
Поред правне норме, један од основних елемената права, односно други елемент
нормативног правног поретка, јесте правни акт. Правна норма и правни акт чине
нормативни део правног поретка. Правна норма и правни акт одсликавају суштинску
нормативну страну права.

Правни акт је изјава воље, израз разума, који садржи правну норму или представља
услов за примену правне норме. Као изјава воље, израз разума, правни акт је психички акт
који се не види и различито се одиграва код његовог доносиоца. У спољашњем свету се та
збивања формирања воље тог психичког акта не могу видети. Запажа се једино чињеница
доношења одлуке на основу тог психичког стања. То је оно што је страно, што производи
дејство.

Треба истаћи да сваки психички акт није и правни акт. Правни акт је само онај акт
који садржи правну норму, односно правне норме, или пак представља услов за примену
друге правне норме. Значи, правни акт може садржати како опште, тако и појединачне
правне норме, или неки од услова за примену норме, као су молба, жалба, изјава.

3
 Правни акт

1. Појам правног акта

Правни акт можемо дефинисати као изјаву воље и разума којом се стварају правне
норме, или поједини од елемената правне норме, односно услови за примену постојеће
правне норме. Као творевина људске свести, разума и воље, правни акт је појава којa нема
реални карактер, већ има својство психичке појаве.

Као унутрашњи акт доносиоца, правни акт, у свом изворном облику, не може
произвести дејство у спољном свету, а као психички акт непознат је другим људима
којима је упућен. Да би садржину правног акта могли сазнати субјекти права, потребно је
да се он материјализује. Из наведеног проистиче да правни акт има две стране: унутрашњу
(изјаву воље и разума) и спољашну (његову материјализацију). Спољашни елемент
правног акта представља средство којим се унутрашњи елемент (психички акт) може
сазнати, а састоји се у његовом изражавању (писањем, тјелесним говором и др.). Ова два
наведена елемента правног акта морају бити сагласни – да материјализација правног акта
одражава његов унутрашњи елемент.

Ако између наведена два елемента не постоји верна сагласност, настаје

несагласност воље и изјаве воље. Наведена ситуација може настати услед више разлога
(несавршеност језика, техничка грешка у писању, заблуда, превара и принуда). Као
најједноставнији случајеви несагласности техничке грешке у писању или изражавању,
релативно лако се сазнају и отклањају. У другим случајевима несагласности, најчешће се
не ради о формалном неслагању (спољашни елемент верно одражава унутрашњи), али сам
унутрашњи елемент има одређене недостатке (код заблуде субјект права има погрешну
представу о стварности, а код преваре, претње и принуде воља субјекта се образује под
утицајем активности трећег лица, те не представља стварни и слободни израз субјекта
права). У правном поретку предвиђена су средства и процедуре за утврђивање и
отклањање наведених недостатака, у виду санкција против незаконитих аката.1

1
http://apeironsrbija.edu.rs/pripreme-ispita/sanitarno-ekolosko-zakonodavstvo/uvod-u-sanit-zakonodavstvo.doc.
4
 Правни акт

Г
н
в
а
л
и
е
љ
п
С
р
о
д
а
и
т
к
С
А
ж
р
н
и
т
д
е
к
А
н
м
л
е
в
а
ж
р
д
о
и
т
1
н
к
А
Н
.
е
л
н
д
ш
а
р
х
и
н
в
а
т
т
с
х
и
н
2
о
г
с
П
(
.
п
р
н
з
т
а
к
е
ј
б
у ,
и
в
а
д
о
н
њ
(
а
в
и
ј
з
и
о
в
з
р
д
е
ј
ч
а
н
3
ш
п
(
М
.
т
л д
у
с
,
и
н
а
г
ј
ц
з
)
м
р
о
Ф
ж
м
р
н
о
л
с
у
и
о
т
ш
п
)
и
п
с
а
)
љ
о
в
м
л
е
к а
е
и
в
а
т
н

Графикон 1. Графички приказ спољашњег аспекта (спољашњи материјални израз)

1.1. Карактеристични случајеви неслагања унутрашњег

акта са његовом спољашњом страном

Правна наука је одавно уочила карактеристичне случајеве неслагања спољног

израза са унутрашњом суштином правног акта.

Најједноставнији случај представља омашка, тј. грешка у изражавању (нпр. када се

у уговору напише 1.000 уместо 100 динара, или када сведоци усменог тестамента нетачно
изјаве како гласи тестамент). Она може да се одреди у субјективном и објективном
смислу. Омашка у субјективном смислу постоји када је творац норме хтео нешто да

5
 Правни акт

изрази па то стварно није учинио у норми (нпр. када погрешно наведе или пропусти да
наведе дозвољену брзину вожње у граду од 50 километара на час). Омашка у објективном
смислу постоји када ниједан “просечан” човек не би на такав начин формулисао норму,
учинивши је немогућом за примену или неприхватљивом за интересе које право нормално
штити (нпр. када се за дозвољену брзину вожње у граду пропише 500 уместо 50
километара на час). Будући да је у случају омашке тешко утврдити стварну вољу творца
норме, уместо субјективног у пракси се користи објективни појам омашке на основу кога
се уочени недостатак уклања.

Омашку треба разликовати од несавршености норме. Несавршеност не може да се

исправља, док омашка мора да се исправља. Такође, од омашке треба разликовати
штампарске и друге грешке приликом објавлјивања норме, јер омашка постоји само када
се налази у оригиналном тексту.

Други случајеви неслагања спољног излаза са унутрашњом суштином правног акта

нису тако једноставни. Први такав случај представља заблуда. Она постоји када субјект
доноси акт погрешно процењујући чињенице које су толико другачије, да он када би знао
какве су оне стварно, никада не би динео такав акт (нпр. када се склопи уговор са
малолетним лицем). Наведени пример се односи на тзв. “заблуду о чињеницама” коју
треба разликовати од тзв. “правне заблуде”, тј. заблуде о постојању и садржини правних
аката. Други случај представља “превара”. Она постоји када је погрешна процена
доносиоца акта изазвана намерном делатношћу другог лица (нпр. лажним
представљањем). Најзад, трећи такав случај представља “принуда”. Она постоји када се
физичким или психичким средтвима или само претњом о њиховој употреби тако делује на
доносиоца да он донесе акт какав не жели, нпр. када лице потпише тестамент који је
састваио неко други против његове воље или када преда новац разбојнику.

Случајеве заблуде, преваре и принуде право предвиђа и забрањује. Због тога оно
готово увек допушта да се докаже постоје ли наведена неслагања, укључујући и начин на
који унутрашњи правни акт може да се иправно и тачно сазна. Такође, право одлучује ко
све може да покрене поступак за поништавање аката који су донети због заблуде, преваре
или принуде, а затим и мере за уклањање наведених узрока неслагања. 2

2. Садржина и форма правног акта

Правни акт се састоји из два дела: главног и споредног.

2
Драган М. Митровић, Увод у право, стр. 183.
6
 Правни акт

1. Главни део подразумева изјаву воље која ствара нова права или мења и укида
претходна права, односно која доводи до правне последице и тако мења правни
поредак. По главном делу правног акта се правни акти даље деле на:

 Акти којима се стварају правне норме;

 Акти којима се стварају услови за примену правне норме;

2. Споредни део означава о којој врсти правног акта је реч, који субјект га је донео,
место и време доношења, у ком циљу, итд.

Под формом правног акта се подразумева скуп материјалних средстава (чинилаца)

и поступака (начина) којима се он у ствари изражава.

Надлежност за доношење и измену правног акта подразумева овлашћење и обавезу

правних субјеката да доносе и мењају правне акте. Постоје две врсте субјеката који имају
ова овлашћења:

1. Државни органи
2. Недржавни субјекти

При доношењу правног акта мора се испоштовати одређени поступак. Такав

поступак садржи конкретне радње које творац акта мора да изврши како би се добио
правни акт. Поступак може бити једноставан или сложен, кратак или дуготрајан, скраћен
или редован, и сл.

Односом садржине и форме правног акта бави се правна наука, која је допринела
настајању правне дисциплине, номотехнике.

Номотехника се бави изучавањем правилности и даје упутства за правилно

уобличавање правних аката.3

3. Врсте правних аката

У правној теорији постоје разне класификације правних аката, најчешће према
њиховом садржају, форми или субјекту који их је донио (писани, неписани, јавни,
приватни, општи и појединачни). Међутим, најчешће се користи класификација правних
аката на опште и појединачне.

3
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8_%D0%B0%D0%BA
%D1%82
7
 Правни акт

Општи правни акти представљају изворе права у формалном смислу, а садрже

опште правне норме. Појединачни правни акти садрже појединачне правне норме или
поједине од њихових елемената (диспозиције или санкције).

4. Извори права
Изворе права можемо посматрати у материјалном, идејном и формалном смислу.
Под изворима права у материјалном смислу можемо сматрати реалне узроке који
доприносе до настанка права, односно, оне културне, друштвене и економско-социјалне
чиниоце који условљавају:

 који ће друштвени односи и правила бити од правне важности и

 какав ће бити садржај формалних правних извора.

Материјални правни извори су предмет изучавања не само правних наука, већ, у

великој мери, и филозофије и социологије права, те осталих друштвених и хуманистичких
дисциплина (у првом реду социологије, политичке економије, економске политике,
филозофије, антропологије, политичких наука и др.). Узрок настанка права се налази у
бројним, сложеним и противречним друштвеним односима, у којима долази до снажних
сукоба интереса, које право има задатак да реши.

Под идејним изворима права можемо сматрати вредности које се стварањем и

примењивањем права желе постићи, а најважније вредности (опште и правне) у праву су:
правичност, правда, ред, мир, безбедност, људско достојанство и слобода. Идејним
изворима права баве се општа филозофија и правна филозофија.

Правни поредак је скуп правних норми или правних аката који су међусобно у
хијерархијским односима, а засновани су на моћи субјеката који их доносе (стварају).
Хијерархијска разлика између вишег или нижег правног акта представља правну снагу
која је сразмерна моћи њеног доносиоца. Хијерархијски виши правни акт је у односу са
неким другим нижим актом, а истовремено, сваки нижи акт је у односима са неким нижим
актом.

Под формалним изворима права подразумевају се опште правне норме (устав,

закони, уредбе, правилници, наредбе, упутства, статути, колективни уговори и др). Устав,
закон и други општи акти основе су правног поретка, на основу њих настају нижи општи и
сви појединачни правни акти (пресуде, рјешења, приватни правни послови).

8
 Правни акт

4.1. Устав

Устав је најважнији формални извор права, а може се посматрати у формалном и

материјалном смислу.

Устав у материјалном смислу представља правни акт којим се уређује највећи број
основних питања правног, државног и друштвеног уређења одређене државе. Н. Висковић
устав, у најширем смислу речи, дефинише као скуп основних правних норми којима се
установљава или конституише политички и правни поредак једног глобалног друштва.
Устав обухвата сва она правила која се односе на организацију и функционисање
најважнијих државних органа, њихове међусобне односе и организацију и функционисање
система државне власти, као и постављање граница овлашћења државној власти људским
правима и основним слободама, а то укључује обавезу државе на одређена чињења
грађанима, односно на уздржавање од одређених чињења. Устав у материјалном смислу
има свако друштво, а састоји се од правила којима се уређује својина, производни односи,
политички и правни статус становништва, као и састав и функционисање највиших
државних органа.

Према другим схватањима, устав је основа важења целокупног подуставног

правног поретка, њиме се уређује надлежност и поступак доношења закона и других
нормативних аката, а у одређеној мери и њихову садржину, односно, њиме се уређује
стварање права у једној земљи, изградња њеног правног поретка.

Трећа група схватања устава у материјалном смислу своди устав на правила о

организацији и функционисању политичких институција (што је шире од појма државних
органа – укључује и неинституционализоване политичке субјекте у једној држави), а
према четвртом схватању, устав у материјалном смислу чине правила о основним
економским (у првом реду, својинским) односима у друштву, из којих израстају основне
друштвене снаге у одређеном друштву.

У дефинисању устава у формалном смислу, полази се од форме правног акта

уопште, који обухвата: надлежност, поступак и материјализацију правног акта. Устав је
највиши правни (општи) акт који доноси посебан уставотворни (или законодавни) орган,
по посебном, уставноправном поступку, а што значи да устав у формалном смислу има
три основна обележја:

 устав је писани акт,

 устав је кодификовани, јединствени акт и
 устав је правни акт најјаче правне снаге.

9
 Правни акт

У теорији је познат и политички појам устава, који означава постојање основних

друштвених правила организације и функционисања власти на објективним основама тих
правила и онемогућује субјективност, самовољу и злоупотребе вршења власти.

4.2. Закон

Закон, у најужем значењу, подразумева писани извор права који доносе посебни,
законодавни органи по посебном, законодавном поступку. У најширем смислу, закон
означава правило уопште, без обзира на форму у којој је оно формализовано.

Закон се може посматрати у материјалном и формалном смислу. У формалном

смислу, под појмом закона подразумева се правни акт одређен по својим формалним
облежјима (надлежност органа, поступак доношења, материјализација), с обзиром на
облик правног акта, не придајући значај његовој садржини.

Код одређивања закона у материјалном смислу, полази се искључиво од његове

садржине. Под законима сматрају се акти који садрже опште правне норме, сви општи
правни акти, без обзира на њихову форму. Из наведеног проистиче могућност да један акт
буде закон у формалном смислу (донесен од законодавног органа, по поступку за
доношење закона), а да у материјалном погледу није закон, јер не садржи опште правне
норме, већ искључиво појединачне (буџет), те да један правни акт има карактер закона у
материјалном смислу (садржи опште правне норме), а да није закон у формалном смислу
(није га донео законодавни орган, по поступку за доношење закона), као на пример:
уредба. Међутим, најчешће право значење закона односи се на појам правног акта који је,
и у материјалном и формалном смислу закон, односно, који садржи опште правне норме,
донесен је по законодавном поступку и од стране законодавног органа.

Закони се класификују на опште, специјалне и индивидуалне, у зависности од

степена општости правних норми које садржи. Општи закони се односе на све грађане
једне државе (Закон о општем управном поступку, Кривични закон и др.), специјални
закони важе за поједине категорије субјеката права (Закон о високом образовању, Закон о
инспекцијама и др.), а индивидуални закони садрже индивидуалне, односно појединачне
норме (у суштини представљају један индивидуални управни акт – имају обележје закона
у формалном, али не у материјалном смислу). Односи између ових закона одређују се на
основу правног принципа да специјални закон дерогира општи, да се специјални закон
приоритетно примењује.

10
 Правни акт

У зависности од степена потпуности регулисања друштвених односа, закони се

класификују на:

 основне законе, којима се свеобухватно уређују одређене основне материје,

 оквирне законе, којима се уређују основна начела и правци регулисања (оквири)
неке материје који се потпуније и детаљније уређују изведеним, односно
допунским законима,
 изведене законе, који се настављају на основне, односно оквирне законе и
 допунске законе, којима се допуњавају основни закони.

Закон је најважнији извор права с обзиром да је највиши правни акт (осим устава),
према њему се одређује обим важења свих нижих извора права, те највећи део правне
материје у начелу и у најзначајнијим питањима, уређен је законима.

Законодавни поступак је сложен и дуготрајан и, у правилу обухвата три фазе, и то:

 законодавна иницијатива (коју има велики број субјеката – одређен број грађана,
извршна власт, посланици, удружења и други субјекти),
 израда нацрта закона (који најчешће врши извршна власт и посланици),
 утврђивање предлога закона (извршна власт, посланици) и
 проглашавање (промулгација) закона од стране извршне власти (најчешће шефа
државе).

Закони се доносе редовним и хитним поступком. Редовни поступак садржи све

наведене фазе (законодавна иницијатива, нацрт, предлог), а хитни поступак има једну
фазу мање (нацрт) и користи се само у случајевима када зато постоји општи интерес
(одређене друштвене односе потребно је хитно уредити, одлагање доношења закона би
могло довести до неотклоњивих негативних последица). Поступак доношења закона се
уређује уставом и пословником о раду законодавног органа којим се уређује начин рада
законодавног органа, учешће посланика, одбора, комисија, посланика, посланичких
клубова, извршне власти и других учесника у раду законодавног органа, спровођење јавне
расправе, поступак подношења амандмана на предлог закона и друга питања од значаја за
рад законодавног органа.

Законодавни орган доноси законе већином гласова од укупног броја посланика

законодавног органа (проста већина), али се за доношење одређених закона може
прописати и квалификована већина (две трећине од укупног броја посланика и др.).

Када председник државе указом прогласи одређени закон, он се објављује у

службеном гласнику и ступа на снагу, по правилу, након истека одређеног рока од дана
11
 Правни акт

јавног објављивања (најчешће 8 дана). Наведени временски рок је уведен да би се

субјекти који су у обавези да га примењују, упознали са његовим садржајем пре рока
одређеног за његово ступање на снагу.

Одређени закони којима се уређују посебно значајна питања за грађане или државу,
могу се доносити и непосредним изјашњавањем грађана (референдумом).

Подзаконски правни акти су правни акти различити по називу, карактеристикама и

правној природи, а доносе их други органи, не законодавни орган (парламент) и мање су
правне снаге од закона. Доносе их извршно-политички (влада) и управни органи
(министарства) те органи јединица локалне самоуправе (скупштина општине/града и
градоначелник, односно начелник општине). По свом садржају, то су закони у
материјалном смислу, али немају карактер закона у формалном смислу.

4.3. Уредба

Уредба се, у правилу, дефинише у формалном смислу, као највиши правни акт
после закона (највиши подзаконски акти) извршне власти (председник и влада). У
материјалном смислу (о чему се одређени правни теоретичари споре) уредба је извор
права, и то закон који има сва својства закона у материјалном смислу. Уредба је управна
власт, доносе је извршно-политички органи на основу овлашћења издатог од стране
законодавног органа, али као акт управе, не закон у формалном смислу. Уредбе, дакле,
имају законску садржину (садрже општа правила), али имају карактер управних аката, јер
их доносе управни органи.

У савременој теорији права, као и у позитивним законодавствима већине држава,

уредбе се класификују на:

 уредбе за спровођење закона,

 уредбе са законском снагом и
 уредбе по нужди.

Уредбе за спровођење закона доноси управна власт на основу извршне клаузуле

којом законодавни орган овлашћује највиши управни орган да уредбом, у оквиру датих
овлашћења, уреди одређену област. Уредбом се одређена област конкретније уреди, али се
њоме не може квалитетно мењати одредбе закона, јер би се тада управни орган појавио
као упоредни законодавац. Уредба дели судбину закона, траје колико и закон на основу
којег је донесена, нема самостални правни живот.

12
 Правни акт

Уредбе са законском снагом (уредба – закон) доноси највиши извршни орган на

основу овлашћења од стране законодавног органа да уредбом уреди одређене односе који
би иначе били уређени законом, чиме парламент своје законодавне надлежности де иуре
преноси на извршни орган. Ова врста уредби има самостални правни живот, не престаје
престанком закона на основу којег су донесене.

Уредбе по нужди доносе се у хитним случајевима, у околностима када се

законодавни орган не може састати и донети одговарајући законски акт, а често није у
могућности ни да овласти управни орган за доношење уредбе. Ове врсте уредби се доносе
у ванредним околностима (избијање рата, стање непосредне ратне опасности, велике
елементарне непогоде, побуне, нереди и друго).

У подзаконске акте, поред уредби, спадају и одлуке и други општи акти које
доноси законодавни орган, влада, председник државе, министарства и други републички
органи управе и органи јединица локалне самоуправе (скупштина општине/града и
градоначелник, односно начелник општине).

Аутономно право чине општи правни акти разних друштвених организација

(предузећа, установа, удружења, фондација и других организација изван државне
структуре) као недржавно, друштвено, односно, мање или више аутономно право у односу
на државно право. Аутономно право садржи истовремено хетерономно, државно и
аутономно нормирање, а степен аутономности зависи од степена нормираности рада
одређене друштвене организације од стране државе, колико јој државни прописи
остављају слободу да може сама, сопственим правилима, уредити унутрашње односе.

4.4. Статут

Основни акт друштвене организације је статут којим се уређују циљеви, назив

организације, седиште, органи управљања и руковођења, њихов састав, надлежност и
међусобни односи, однос између власника и органа организације, односи према
корисницима услуга, односи у раду и друга питања од значаја за организацију и рад
друштвене организације. Одредбе статута се заснивају на уставним, законским и другим
актима државних органа којима се уређује оснивање, организација, рад и престанак
друштвене организације као правног лица.

Поред статута, друштвене организације доносе правилнике, пословнике и

колективне уговоре којима уређују питања битна за њихову организацију и рад. У
последње време, од великог значаја су колективни уговори којима организације синдиката

13
 Правни акт

и послодаваца, уз учешће државних органа, уређују односе од значаја за услове рада и

дохотка на националном и гранском нивоу, путем општих и посебних колективних
уговора, на основу којих се закључују појединачни колективни уговори, а на основу ових,
појединачни уговори о раду.

Уговори су акти који настају сагласном изјавом воља субјеката који их закључују и
садрже норме којима уговорне стране равноправно уређују одређене међусобне односе.
Према врсти норми које садрже, уговори могу бити општи (садрже опште норме) и
појединачни (садрже појединачне норме). Према субјектима који их закључују, уговори
могу бити државни (закључују их две или више држава), мешовити (закључују их држава
и недржавни субјекти) и недржавни (закључују их недржавни субјекти).

Уговори који садрже опште норме, имају карактер извора права. Опште норме
најчешће садрже међудржавни уговори (међународне конвенције) и уговори (најчешће
колективни уговори) у области рада и социјалне заштите. Међународни уговори, да би се
инкорпорирали у унутрашњи правни поредак, морају претходно да се ратификују од
стране законодавног органа, чиме стичу форму закона и постају обавезујући за све
субјекте права.

Обичаји су били основни извори права у периоду до настанка савремене државе (до
18. века) а у ваневропским (у првом реду англосаксонском) правним системима велики
значај су задржали до данас. У модерној, савременој држави, државно право (законско)
има примат и постало је најзначајнији извор права.

По својој природи, обичајне норме су општег карактера и припадају нормативним

појавама. Да би обичајне норме постале извор права, неопходна је интервенција државе и
то на начин да:

 обичајној норми дода државну санкцију или

 да судски или управни органи обичајне норме сматрају као опште норме за
одређени случај и на основу њих решавају у појединачним правним питањима
(доносе појединачне судске или управне акте).

Обичајне норме које на наведене начине постану извор права, називају се правним
обичајима. У случају кодификације обичаја, када се садржина обичаја преписује у закон
или други писани правни акт, обичај тада није извор права већ садржина закона или
другог правног акта.
У одређеним правним системима (у првом реду у англосаксонском праву) одлуке
судова, донесене у појединачним случајевима, имају карактер извора права, чиме од
појединачног правног акта постају општи правни акт – извор права. Право које садржи

14
 Правни акт

такве изворе права, назива се прецедентним правом. Основни недостаци овог извора права
су одсуство правне сигурности (непоузданост), непотпуност и непрецизност, чиме се
умањује подобност примене овог извора права.

Судска пракса и пракса управних органа такође се, од одређеног броја аутора,
сматра извором права. Судска пракса представља уједначавање одлучивања нижих судова
кроз ставове највиших судова (најчешће врховног суда) и она нема карактер формалног
извора права. Она је значајан инструмент повећања степена правне сигурности и
правичности у раду великог броја државних органа (судова и органа управе). Државни
органи који имају исту стварну надлежност, а различиту месну надлежност, могу,
решавајући појединачне случајеве, доносити и доносе различите одлуке, које се
уједначавају кроз судску праксу. Судска пракса је посебно значајна код примене правних
норми које садрже непрецизне појмове, у диспозицији или санкцији.4

5. Појединачни правни акт

Појединачни правни акт је онај акт који ствара и садржи појединачну правну
норму. Појединачни правни акт на основу и у оквиру општег правног акта (сем правне
празнине), ствара појединачну норму. Другим речима, појединачни правни акти су
разрада општих правних аката с којима морају бити у сагласности. Без појединачних
правних аката правни поредак не би се могао замислити, примена права не би се могла
остварити. Појединачни правни акти нису извори права у европскоконтиненталном
правном систему, јер не обавезују за будуће случајеве, већ само за случај за који су
донети.

Сваки појединачни акт појмовно се одређује у формалном и материјалном смислу.

У формалном, кроз надлежност доносиоца, поступак доношења и материјализацију. У
материјалном, кроз појединачну норму, односно елементе норме коју садржи. Доношењем
појединачних правних аката завршава се стварање нормативног дела правног поретка.
Путем правних односа, нормативни део се повезује са фактичким делом правног поретка,
односно с људским радњама. Остаје да људи својим телесним радњама остваре садржину
правних норми, општих и појединачних, чиме се завршава правни поредак.
Постоје две врсте појединачних правних аката. По садржини појединачни правни
акти се деле на потпуне, који садрже и диспозицију и санкцију, и непотпуне, који садрже
или диспозицију или санкцију. Ове акте доносе државни органи или недржавни субјекти. 5

4
http://apeironsrbija.edu.rs/pripreme-ispita/sanitarno-ekolosko-zakonodavstvo/uvod-u-sanit-zakonodavstvo.doc .

5
Милорад Жижић, Увод у право, Приштина, 1997. стр. 228.
15
 Правни акт

5.1. Потпун појединачни правни акт

Потпун појединачни правни акт садржи и диспозицију и санкцију. Овакав акт је

ређи у односу на непотпуне акте. Надлежни орган прво ствара диспозицију ишчекујући
исход понашања по њој. А ако се она прекрши, орган у оквиру акта ствара санкцију која се
примењује над прекршиоцем диспозиције. Значи, изрицање санкције долази касније од
момента стварања диспозиције, мада има случајева да се та два елемента истовремено
доносе. Пошто се ради о ретким правним актима надлежност и поступак њиховог
доношења нису посебно прописани. Пример за овакав акт би био када орган управе
обавеже Марка Марковића да плати порез и изриче му одговарајућу казну ако у
одређеном року то не уради. Или, када суд обавеже Јанка да издржава родитеље и запрети
казном ако то не буде учинио.6

5.2. Непотпун појединачни правни акт

Непотпун појединачни правни акт је најчешће заступљен у правном поретку. Ови

акти деле се на оне који садрже диспозицију, то чине ослањајући се на општу правну
норму у неком општем правном акту, а у случају правне празнине без ослањања на општу
норму. Без појединачних диспозиција правни поредак не би могао функционисати.
Диспозиција опште норме може бити различито одређена што ће условити и понашање
доносиоца појединачне диспозиције давајући му већу или мању слободу у разради опште
диспозиције, или је има, ако је прецизно одређена, само пресликати у појединачном акту,
као појединачну диспозицију.

У материјалном смислу појединачни акти који одређују диспозицију су: управни

акт и правни посао, а који одређује санкције – судски акт.7

5.3. Правни посао

6
Милорад Жижић, Увод у право, Приштина, 1997. стр. 229.
7
Милорад Жижић, Увод у право, Приштина, 1997. стр. 230.
16
 Правни акт

Правни посао представља појединачни правни акт недржавног субјекта (или

недржавних субјеката) који садржи диспозицију правне норме. Правним послом се
прописује понашање субјеката који су ствараоци правног посла, њиме се не могу стварати
обавезе за трећа лица, с обзиром да се за настанак обавезе по правном послу захтева
сагласност изјаве воља субјекта права. Најчешће, правни послови се примењују у
имовинском праву. Правни послови могу бити једнострани (настају изјавом воље једног
субјекта права) или двострани (настају сагласном изјавом воља два субјекта). Правни
послови се такође могу класификовати на каузалне и апстрактне, формалне и неформалне,
правне послове за случај смрти и правне послове међу живима. За формалне правне
послову, да би били важећи, захтијева се да воља буде изјављена у прописаној форми (у
писаном облику). По правилу, правни послови имају карактер непотпуних појединачних
правних аката (садрже диспозицију), а ријетко имају карактер потпуних појединачних
правних аката (садрже диспозицију и санкцију, најчешће као уговорну казну).8

5.4. Судски акт

Судски акт можемо посматрати у формалном и материјалном смислу. У

формалном смислу, судски акт је сваки акт који доноси суд, по судском поступку у коме
се морају провести одређене радње. Судски акт у материјалном смислу, представља акт
којим се утврђује:

 постојање повреде права у прошлости и изриче санкција за ту повреду (потпуни

судски акт) или се
 констатује да повреде права у прошлости нема, те се не може ни примијенити
санкција (непотпуни судски акт).

Наведени елементи судског акта (утврђивање повреде права у прошлости и

изрицање санкција) су логичко повезани и садржани су у сваком судском акту у
материјалном смислу. Ретко, судски акт може имати карактер и потпуног појединачног
правног акта (да садржи и диспозицију и санкцију), у ком случају, не представља типичан
судски акт.9

8
http://apeironsrbija.edu.rs/pripreme-ispita/sanitarno-ekolosko-zakonodavstvo/uvod-u-sanit-zakonodavstvo.doc.
9
http://apeironsrbija.edu.rs/pripreme-ispita/sanitarno-ekolosko-zakonodavstvo/uvod-u-sanit-zakonodavstvo.doc.
17
 Правни акт

Закључак
На крају овог рада можемо закључити следеће. Веома је битно да у праву сваки акт
мора садржати правну норму како би имао обележја правног акта. Највиши акти: устав,
закони, решења, уговори, позив на одслужење војног рока, тестамент.

Правни акт је акт воље и акт разума.

Правни акт је психички акт доношења извесне одлуке која или садржи одређену
норму или преставља услов за примену неке већ постојеће норме

Елементи правног акта:

унутрашњи (психички) – оно што смисли у глави

спољашњи – израз или материјализација психичког акта.

18
 Правни акт

Литература
1. Драган М. Митровић, Увод у право, Београд, 2015.;
2. Милорад Жижић, Увод у право, Приштина, 1997.;
3. http://apeironsrbija.edu.rs/pripreme-ispita/sanitarno-ekolosko-zakonodavstvo/uvod-u-
sanit-zakonodavstvo.doc.
4. https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8_
%D0%B0%D0%BA%D1%82

19