GIMNAZIJA: “ZARKO ZRENJANIN”

MATURSKI RAD:
Iz predmeta:Sociologija

TEMA: OMLADINA I NASILJE

SADRZAJ:
UVOD………………..…………………………….
OMLADINA………………..………………………
OMLADINA U SAVREMENOM DRUSTVU……
OMLADINA U POKRETU………………..………
ETIKA………………..…………………………….
KULTURA I UMETNOST………………..………
NASILJE MEDJU MLADIMA………………..…
ZAKLJUCAK………………..……………………
LITERATURA………………..……………………
UVOD: Mladost je razdoblje života između detinjstva i odraslosti, a
pojam omladina označava osobe koje se nalaze u tom razdoblju.

Omladina je kako biološka, tako i društvena kategorija. U tradicionalnom društvu

omladina kao posebna društvena grupa nije postojala jer je uključivanje u sferu rada
započinjalo već u ranom detinjstvu, a deca su automatski postajala odrasli čim su počela
privređivati za život. Razvojem tehonolškog društva javlja se potreba za sve
kvalifikovanijom radnom snagom, što dovodi do masovnog školovanja, tj. odgađanja
ulaska mladih u svet rada.

Omladina postaje predmet proučavanja sociologije nakon uviđanja da je biološka

činjenica, poput starosnog doba, poprimila društvene konotacije i postala načelo
društvene diferencijacije. Sociolozi omladine nisu saglasni u definisanju termina
omladina, kao ni oko godina koje termin obuhvata. Neki kao omladinsko navode
razdoblje od 15. do 25. neki do 30, a neki čak do 35 godine, u skladu sa tendencijama
produženja mladosti u savremenom društvu.

Najvažnija obeležja omladine su: životno doba, razne socijalne konotacije koje društvo
pridaje mladima, raskorak između psihofizičke i društvene zrelosti koji ima za posledicu
neravnopravan društveni položaj mladih u odnosu na referentne grupe odraslih i
izgrađivanje specifične omladinske svesti koja mlade razlikuje od sveta odraslih.

“Bejbi bum” u SAD posle Drugog svetskog rata je doveo do jačanja omladine kao
društvene kategorije i do rađanja niza omladinskih pokreta i potkultura.

Mladi se, kao drustvena kategorija sa posebnim karakteristikama, pojavljuju tek u

modernoj epohi. U poslednjih nekoliko decenija, u savremenim drustvima, mladost
dozivljava tri znacajne promene:
–produzenje trajanja mladosti-u to spade produzetak trajanja skolovanja, povecanje
ukupne stope nezaposlenosti, sve izrazeniji trend individualizacije itd.
–destandardizacija-predstavlja obrazac zivotnih faza, ali vise nije izvesno da ce vecina
mladih najpre zavrsiti skolu, naci posao, osnovati porodicu…
–reverzibilnost-prelazak u odraslo doba. Ali usled raznih faktora kao sto su razvodi,
gubitak posla itd., pojedinci se suocavaju sa tzv. “jo-jo” efektom koji podrazumeva
osamostaljivanje, a zatim povratak u roditeljski dom, pa ponovo osamostaljivanje Itd.
Dva su ključna pitanja oko kojih se konstruiše sociologija omladine: tranzicija između
škole (obrazovanja) i posla (rada) i porodična i stambena tranzicija. Uprkos stanovištu o
jednakim šansama koje zastupaju neki teoretičari individualizacije, upravo se u ovim
tranzicijama produbljuju razlike povezane sa društvenim poreklom i statusom, rodom,
etničkim poreklom i drugim podelama, a one se kasnije reprodukuju u drugim oblastima
života mladih. Tako se, na primer, mladi iz nižeg materijalnog i obrazovnog položaja
ređe odlučuju za školovanje na univerzitetu i razvijanje karijere, a češće za zapošljavanje
i obuku uz posao.

Prelaz iz obrazovnog sistema, školovanja, u sistem rada- zapošljavanje u savremenim

društvima je pod uticajem procesa globalizacije, čiji su efekti, između ostalog,
nesigurnost tržišta rada i stalna potreba za stručnim usavršavanjem. U slučaju mladih
posledice ovih procesa su: nedovoljna zaposlenost, zapošljavanje sa nižim
kvalifikacijama, produžavanje školovanja, opadanje materijalnog standarda, osećanje
stalne nesigurnosti.

I prelazak u odraslost u porodičnom domenu doživeo je svoju transformaciju. Ono što je

zajednička crta i zapadnih i bivših socijalističkih zemalja jeste tendencija da mladi ljudi
zahtevaju veći stepen autonomije, dok su istovremeno duže zavisni od svojih roditelja.

U savremenom društvu slobodno vreme dobija sve veći značaj za uobličavanje načina
života mladih. Popkulture mladih su neformalne grupe sa posebnim aktivnostima, koje
zauzimaju određeni prostor (stvarni ili virtuelni) i preko distanciranja predstavljaju izvor
identiteta mladih. Pripadnici popkultura mladih koji se okupljaju oko zajedničke
ideologije aktivisti su novih društvenih pokreta.

Odnos mladih i politike obuhvata političku kulturu, politički aktivizam, participaciju, kao
i politiku za mlade.

U rizično ponašanje mladih spada pre svega zloupotreba alkohola, narkotika i

psihoaktivnih supstanci. Učestalo posećivanje kladionica povezano je sa klađenjem kao
rizičnim ponašanjem, ali i sa potencijalnim kriminalnim radnjama i izloženošću nasilju.

Mladi u komunikaciji sa medijima:Poseban akcenat se stavlja na učešće mladih u

medijima, i to iz dva razloga: Zato što mediji imaju ogroman uticaj na društvene procese i
formiranje javnog mnjenja i zato je prostor koji daju mladima i način na koji ih
predstavljaju od velikevažnosti za njihov generalni položaj u društvu. Zato što je nastup u
medijima najefikasniji način da mladi ljudi stupe u kontakt stvarnošću, jer javnost najveći
deo informacija prima posredstvom informaciono-komunikacionih kanala.Čak 72 %
mladih smatra da su mediji dominantni kanal saznanja o svetu oko njih, što
jasnopokazuje koliki je značaj, ali i kolika mora biti odgovornost medija za informacije
kojeplasiraju.Istrazivano je kako mladi percepiraju medije i koliko su zastupljeni u
različitim medijskim sadržajima.Iz istraživanja se moglo videti da 96 % njih redovno
prati televizijski program,90 % radijski, 80 % novinski, a internet prati 60 %. Ovako
visok procenat onih koji prate internet tumači se činjenicom da postoji veliki broj
institucija koje ga poseduju, kao i povoljnija cena računara u odnosu na prethodne
godine. Kadaje reč o medijskim sadržajima, mladi najviše prate filmove i serije 36 %,
zatim sport 24 %, informativne sadržaje prati 18 % ispitanika, muzičke programe 14 % ,
dokobrazovne sadržaje prati samo 8 % mladih.
Slika 1.

„Omladina u pokretu“

Budući da je pet miliona mladih Evropljana u potrazi za poslom, Evropska komisija je

pokrenula novu inicijativu pod nazivom Omladina u pokretu, čija je svrha da se mladim
ljudima pomogne da steknu znanje, veštine i iskustvo koje im je potrebno da dobiju prvo
zaposlenje. Inicijativa Omladina u pokretu predstavlja deo nove strategije EU Evropa
2020 i čini je niz akcija koje imaju za cilj da se obrazovni programi više prilagode
potrebama mladih i da se veći broj njih podstakne da iskoristi stipendije EU za studiranje
ili usavršavanje u nekoj drugoj zemlji. Na taj način će se povećati stopa zaposlenosti
među mladim Evropljanima i olakšaće im se pristup tržištu rada.

Jedan od ciljeva inicijative Omladina u pokretu jeste i povećanje broja mladih s visokom
stručnom spremom i podsticanje većeg broja diplomaca na delovanje na različitim
nivoima. To se delimično može postići tako što će se unaprediti kvalitet i značaj
osnovnog i srednjeg obrazovanja i tako što će se učenicima omogućiti da se bolje
informišu o opcijama koje im stoje na raspolaganju prilikom donošenja odluke o daljem
školovanju. Osim toga, potrebno je da se visokoobrazovne institucije modernizuju da bi
se njihovi programi što više prilagodili potrebama mladih i potražnji na tržištu rada.
Omladina u pokretu podstaći će visokoobrazovne institucije da poboljšaju svoj kvalitet
tako što će se više otvoriti za saradnju s visokoobrazovnim institucijama širom sveta.
Takođe će obezbediti pristup informacijama o radu pojedinačnih institucija posredstvom
novog multidimenzionalnog međunarodnog sistema za rangiranje fakulteta.

Organizacije mladih:
Pod pojmom organizacije mladih podrazumevamo samostalno organizovane grupe i
udruženja mladih.
Mnoge organizacije i udruženja imaju posebne organizacione delove koji okupljaju
mlade i kojima rukovode mladi: Savez izviđača, Crveni krst, kulturno-umetnička društva,
umetnička udruženja, sekcije, grupe i ansambli, sportska drustva i organizacije.
Postoji Omladinski savet Vojvodine koja je jedina pokrajinska krovna organizacija i
okuplja 8 drugih omladinskih organizacija. Za sada su to i jedine omladinske
organizacije koje deluju na nivou Vojvodine.
Najčešće aktivnosti koje ovako organizovani mladi realizuju i na taj način aktivno
učestvuju u razvoju zajednice su: kulturni i medijski programi, zaštita okoline, zaštita i
promocija ljudskih prava, organizovanje slobodnog vremena mladih, sportske
manifestacije, kampanje, ulične akcije i slično.
Najčešći problemi sa kojima se mladi i njihove organizacije sreću jeste nedostatak novca,
kako za programe tako i za troškove održavanja organizacije, kao i teškoće u
pronalaženju prostora za realizaciju njihovih aktivnosti.
Veliki problem predstavlja i nepostojanje komunikacijskog kanala na relaciji organizacije
mladih i lokalna vlast.

Organizacije za mlade:
Pod pojmom organizacije za mlade podrazumevamo sve organizacije i udruženja koja
isključivo ili u okviru svoje ukupne delatnosti imaju i programe namenjene mladima.
Najveći problem je nepostojanje evidencije i validne statistike o programima za mlade
koji se realizuju na teritoriji Vojvodine. Mnogi kvalitetni programi ostaju nezabeleženi i
nemaju mogućnost da kontinuirano traju i postanu prepoznatljivi u javnosti, a samim tim
i dostupniji korisnicima.
Takođe, problem čini i malo organizacija koje imaju isključivo programe za mlade.
Najverovatnije da, zbog slabe ili ograničene podrške lokalne zajednice, ove organizacije i
udruženja imaju malu šansu da postanu samoodržive i uglavnom zavise od donacija.
ETIKA:(nauka o moralu).
Etika zajedno sa estetikom spada u zajedničku oblast filozofije koja se naziva aksiologija
ili teorija vrednosti. Ona se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog.
Svaka etička teorija sadrži bar dve komponente - teorije: onu koja određuje šta je dobro
ili vredno i ona koja određuje šta je ispravno.
Etička dilema je situacija do koje dolazi kada se čini da su dve ili više moralnih vrednosti
jednako validne, a kontradiktorne, a od pojedinca se zahteva da napravi najbolji mogući
izbor.

Teorija dobrog ili vrednog:

Za dobro, etička teorija može uzeti bilo koju vrednost (ili više vrednosti) za koju se
zalaže (npr. ljubav, mir u svetu,), a razloge za izbor određenih vrednosti skoro uvek
argumentuje na neki način. Prihvatanje neke ili nekih određenih vrednosti za „dobre“ još
ne obezbeđuje jednoznačno suđenje pri izboru ispravnih postupaka. Jedna etička teorija
može za dobro proglasiti npr. ličnu slobodu, a da i dalje nije u svim situacijama jasno
kako treba postupati. Zato je potreban drugi deo etičkih teorija - koji određuje ispravno.
Aristotel se smatra utemeljivacem etike.

Slika 2.

Teorija ispravnog:
Zamislimo sad situaciju u kojoj bi se neka politička grupacija zalagala za smanjenje
stepena slobode. Postavlja se pitanje, da li, u skladu sa poštovanjem lične slobode treba
toj grupaciju dopustiti da nesmetano dela što može dovesti do njenog izbora na vlast što
bi dovelo zapravo do suzbijanja ličnih sloboda, ili u skladu sa unapređivanjem lične
slobode treba zabraniti rad takve grupacije zbog nepoželjnih posledica koje u protivnom
mogu iskrsnuti, iako zabranom rada te grupacije kršimo pravo njenih članova na
slobodno izražavanje, kao oblik lične slobode. Ovde stupa na scenu određenje ispravnog
koje se odgovara na pitanje kako pojedinac ili grupa treba da postupe kada reaguju na
dobro tj. vredno.

Okvirna podela teorija:

Približno gledano, jedna teorija ispravnog se može svrstati u neku (a možda i više) od
sledećih grupa:

Deontološke teorije su one koje grade svoje sudove prema postupcima nevezano od
posledica koje postupak izaziva. Po njima, najbitnije je poštovanje vrednosti. Na primer,
ako za dobro uzmemo neprikosnovenost ljudskog života onda bi sud nekoga ko sledi
određenu deontološku teoriju mogao da bude: „Nije ispravno ubiti jednog čoveka da bi se
spasilo hiljadu drugih jer ni pod kojim okolnostima nije ispravno ubiti čoveka."
Konsekvencijalističke teorije ocenjuju ispravnost konkretnog postupka prema
posledicama koje bi taj postupak izazvao u datim okolnostima (bez obzira na ispravnost
tog postupka izvađenog iz konteksta). Po njima je najbitnije unapređivanje vrednosti. Na
primer ako za dobro uzmemo blagostanje ljudi onda bi sud nekoga ko sledi određenu
konsekvencijalističku teoriju mogao da bude: „Ispravno je godinama staviti na muke
hiljade ljudi ako je verovatno da će to dovesti do blagostanja milijardi drugih ljudi."
Teorije vrline potiču iz antičkog perioda i to prvenstveno od Platona i Aristotela. One
procenjuju ispravnost postupka u odnosu na samog delatnika.
Teorije prava su zastupljene u modernom pravu, na primer „Svako dete ima pravo na
obrazovanje." U ovakvim teorijama nastaju razni problemi, između ostalih da li postoji
hijerarhija prava, da li neko ima dužnost i/ili pravo da štiti tuđa prava, da li i koja prava se
smeju uskratiti onome ko krši tuđa prava itd.

Etikom su se bavili najveci umovi covecanstva kao sto

su:Aristotel,Hegel,Platon,Sokrat,Nice,Sopenhauer,Dekart,Marks...
Veliki intelektualac sa ovih prostora Vuko Pavicevic rodjen u okolini Danilovgrada 1914
godine.On je napisao mnoga dela medju kojima se iisticu:”Osnovi etike” ”,Uvod u
etiku”...
Slika 3.
OSNOVI ETIKE

Ako hoćemo da damo uvodni pojam i odredbu etike, možemo poći od samog ovog
termina i tako dati takozvanu terminološku odredbu ili definiciju.
Reč etika je grčkog porekla i potiče od dva prvobitno vrlo srodna termina ethos i ethikos.
Po Vilhelmu Vuntu ta dva pojma su ipak imala već u vreme Aristotela (384-322) i razliku
u značenju. Dok je ethos označavao prvenstveno naviku, naviknute, spoljašnje, radnje
ethikos se odnosio prvenstveno na unutrašnja, voljna, duševna svojstva o odlike (mada je
ta reč prvobitno označavala i-obitavalište). Za oznaku tih duševnih svojstava ili naravi
kod Srba je u literaturi XIX veka dugo bila u upotrebi reč narastvenost, reč koja je ruskog
porekla (nravi-običaji). Medjutim, ova rač se danas skoro i ne upotrebljava, već je
zamenjena latinskim izrazom moral koji, opet, potiče od reči mos-moris, što znači i
običaj i narav. Etika je, dakle, nauka o moralu ili etosu.
Sam termin etika i osamostaljenje etike kao posebne filosofske discipline vezani su za
Aristotela. On je, deleći ljudsku psihičku delatnost na dve oblasti: na razumski, logički i
nerazumski ili alogički deo (htenje,požude,) podelio i ljudske vrline i umešnosti koje tim
oblastima odgovaraju. One koje odgovaraju razumskom delu (znanje, moć, shvatanja,
pamet) nazvao je dianoetičkim (intelektualnim), a one druge koje se odnose na alogički
deo-etičkim (moralnim). U ovu drugu grupu svojstava,odnosno vrlina spadaju,na primer,
hrabrost, ponos, umerenost itd. ‘’Posladnju oznaku etički primenila je njegova škola na
učiteljove spise koji tretiraju moral i konačno na samu disciplinu. Tako je nastala reč
etika.’’

Dva osnovna značenja ili načina upotrebe reči moral

Reč moral upotrebljva se u nekoliko smislova ili značenja od kojih ćemo ovde navesti
samo dva. Prvo, reč moral se ponekad upotrebljava u vrednosno-neutralnom smislu.To je
slučaj onda kada tom reči hoćemo da označimo osobenosti načina ponašanja nekog
pojedinca, neke grupe ili istorijske epohe, bez obzira da li je reč o pozitivnom ili
negativnom, dobrom ili rdjavom uzdignutom ili neuzdignutom ponašanju. Doista mi
govorimo, na primer, o moralnom liku nekog čoveka, o moralu u fudbalskim klubovima,
o moralu u feudalizmu, kapitalizmu i sl., misleći pri tome na ponašanje uopšte,
uključujući i dobre i rdjave pojave, odnosno osobine. U ovom značenju često se mesto
reči moral uzima izraz moralitet ili ‘’pozitini moralitet’’. Drugo značenje reči moral je
vrednosno odredjeno, a ne neutralno. Naime u većini slučajeva reč moral upotrebljavamo
sa značenjem koje se odredjuje u suprotnosti sa nemoralom, to jest za oznaku samih
pozitivnih,dobrih osobina.

Osnovni oblici ispoljenje morala, ili: inventar osnovnih etičkih pojmova:

Ono što zovemo moral ili moralitet jednog čoveka, klase, naroda doba ili sl., je ukupno
ime za niz povezanih manifestacija ili oblika. Da bismo te oblike naveli, uočili,
imenovali, najpogodnije je poći od jednog od njih koji se najčešće,svakodnevno sreta i
koji izražava sve druge oblike.
Tu mislimo na moralni sud ili ocenu. Svi mi svakodnevno iskazujemo takve sudove,
govoreći da nešto jeste dobro ili zlo. To nešto na šta se moralni sud odnosi jeste neki
postupak, držanje, ponašanje ili karakter nekog čoveka ili nas samih koji takav sud
izričemo i o sebi, o vlastitoj ličnosti. Objekat etičke osnove ne samo individualni i
medjuindividualni odnosi već i klasni, društveni odnosi, odnosi medju društvenim
grupama. Na primer, eksploatacija kao takav društveni odnos u kome jedan društveni red
kao vlasnik sredstava za proizvodnju može da oduzima i stvarno oduzima višak rada i
proizvoda od drugog,neposedničkog reda (a odnos eksploatacije moguće je ne samo na
isključivoj bazi posedovanja ili neposedovanja sredstava za proizvodnju već i na bazi
koncetracije vlasti u rukama malobrojnog organizovanog sloja)- takav društveni odnos
takodje je za etičku, moralnu osudu,ma koliko inače bio čest i skoro sveprisutan kroz
dosadašnju istoriju i ma koliko da se i kroz takav odnos ostvarivao opšteistorijski
napredak, progres.To probijanje progresa, napretka u istoriji i kroz moralno ili etički
osudive odnose pokazuje protivrečnost dosadašnjeg toka istorije, njegovu konfliktnost sa
moralnom ocenom, a ne i neosnovanost i iluzornost takve ocene. Uostalom, samo su neki
od starih grčkih filosofa sofista i u najnovije vreme fašisti smatrali da se sila, moć i moral
poklapaju. No vratimo se našem zadatku intrvenisanja osnovnih oblika ispoljenja morala
odnosno intrvenisanja osnovnih etičkih pojmova ili kategorija.Da bi se neki postupak ili
odnos ocenio kao moralno dobar ili rdjav, potrebno je imati merilo, kriterij po kome se
sudi ili meri, sa kojim se uporedjuje. Ti kriteriji ispoljavaju se u obliku normi ili pravila,
koja u stvari znače modele, oblike načina ponašanja što ih se treba držati. Ako na primer
kažemo da treba održati reč koju smo dali prijatelju, da treba savesno ispunjavati svoj
profesionalno radni zadatak jer se svaki nerad ili loš rad objektivno pretvara u
eksploastaciju tudjeg rada čim se pretenduje i na korišćenje raznih oblika društvene
potrošnje i društvenih službi čije je funkcionisanje moguće samo na osnovi doprinosa od
rada svakog od nas pojedinačno, itd., i sl., onda smo naveli primere moralnih normi ili
pravila. One su obavezne, i mi svojom moralnom svešću ili savešću uvidjamo i osećamo
da ih treba uvažavati i izvršavati mada ih u praksi ne izvršavamo uvek.

Opšta uvodna odredba morala:

Opšta ,uvodna odredba morala može se dati samo u formi takozvane karakteristične
definicije koja je u tome što jedan pojam, odnosno objekat podvedemo pod najbliži širi
pojam, odnosno ubrojimo u klasu objekata, pa onda istaknemo i specifičnu razliku kojom
se pojam ili objekat koji se definiše razlikuje od šireg pojma, odnosno zajedničkih odlika
klase objekata. Primenjujući takav postupak, možemo najpre reći da je moral oblik
ljudske prakse, oblik delatnog, praktičnog odnošenja čoveka prema svetu, prema drugim
ljudima kao i prema sebi samom. On se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih
postupaka i htenja kao pozitvno ili negativno vrednih (odnosno, nevrednih), pri čemu se
prvi odobravaju, žele, preporučuju, zapovedaju, a drugi neodobravaju, kude, osudjuju,
zabranjuju. Ovim smo naveli onaj najbliži opšti (ili:rodni) pojam koji nam, služi za
odredbu morala podvodjenjem pod taj pojam, naime, pojam prakse, čija je druga strana
vrednosno ocenjivanje, odnosno odobravanje i neodobravanje.

Sreten Petrovic: „Kultura i umetnost”

Dr Sreten Petrović (rođen 1940. godine u Svrljigu) je srpski kulturolog i naučnik, redovni
profesor Filološkog fakulteta u Beogradu.

Biografija:
Sreten Petrović rođen je 1940. godine u Svrljigu. Studirao je filozofiju na Filozofskom
fakultetetu u Beogradu. Od 1969. godine radi na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde
1982. godine dobija zvanje redovnog profesora. Predaje Kulturologiju, Uvod u estetiku i
Kulturnu istoriju Srba. Doktorsku titulu dobio je 1971. godine za tezu o Šelingovoj
estetici, mitologiji i filozofiji. Kao gostujući profesor predavao je i na Ljubljanskom
univerzitetu (1975 — 1978), na Filozofskom fakultetetu u Nišu (1971 — 1981), na
Filozofskom fakultetetu u Beogradu, kao i na Fakultetetu dramskih umetnosti u
Beogradu, gde je od 1985. do 1988. predavao Estetiku. Član je AICA, glavni i odgovorni
urednik časopisa Etno-kulturološki zbornik, član redakcije Rečnika pojmova iz likovne
umetnosti pri SANU.

Za svoj naučni rad dobio je priznanja: Veselin Masleša u Sarajevu 1989. godine, nagradu
Saveza jugoslovenskih izdavača 1989. godine, Laza Kostić u Novom Sadu 1997. godine.
Dosada najznačajnim njegovim delom smatra se Kulturologija, izdata u Beogradu 2000.
godine.

Predsednik je upravnog odbora Etno-kulturološke radionice osnovane 1994. u Svrljigu.

Slika4:

Igra i umetnost s one strane egzistencijalnog subje-

kta. Hansu Georgu Gadameru nisu, takođe, promakli nekoliki značaj-
ni duhovni fenomeni koji čine tzv. povesno duhovno jedinstvo. To su
igra, umetnost i estetsko. Gadamer ih, kao i Sartr, Adorno i Hajde-
ger, razmatra oslanjajući se na fenomenološku tradiciju. Ipak, onto-
loške i povesne konsekvencije pomenutih mislilaca različite su.
Dok u zasnivanju Bića i povesnosti kod Adorna, Hajdegera i Gadamera
redovno nailazimo na metodičko potiranje bilo kakve uloge parti-
kularne subjektivnosti zbog uspostavljanja Opštosti, što je metodo-
loški saglasno sa Hegelom, kod Sartra je upravo naglašena ideja o va-
žnosti individualnosti igrača, umetnika, to će reći priznavanje
vlastitosti same egzistencije koja se niukoliko ne može, niti sme
staviti u zagrade. Kod Hajdegera i Gadamera, međutim, na povesnom pu-
tu na kojem se odigrava razvijanje likova Logosa, subjekt, budući sagle-
dan u modalitetu Apsoluta, ne trpi ništa partikularno, nikakav
„otpor“, dakle, ni snagu kontingencije i slobode, koje bi se opirale
naumu Sveopštosti.

Nasilje medju mladima:

Interesovanje za bezbednost učenika u školama, privlači pažnju javnosti i medija, posebno kada
se u školama javljaju događaji, sa teškim posledicama po učenike ili u kojima se ispoljava
neočekivana količina brutalnosti i nasilja. Bezbednost učenika i prestupničko ponašanje mladih je
i značajno pitanje sa aspekta ostvarivanja osnovnih funkcija društva, zbog činjenice da se već u
školskom uzrastu, formiraju neki obrasci ponašanja i izdvajaju lica koja će predstavljati pretnju
za ličnu i imovinsku sigurnost građanja, ne samo u školama, već i van njih. O nasilju kao
društvenoj pojavi pisali su mnogi filozofi, od antičkih predstavnika, kao što su Heraklit i Platon
do Darvina , Hobsa , Sigmunda Frojda i drugih. Od sredine prošlog veka mnoge sociologe je
zainteresovao fenomen nasilničkog ponašanja u školama. Termin ,,Nasilje,, u svakodnevnom
jeziku označava prinudu na nešto. Smisao nasilja sastoji se u tome da se blokira slobodna volja
individua i da se one prinude na postupke koje propisuju oni koji vrse nasilje. Nasilje označava
odnos između dve strane u kome jedna strana upotrebom, ili pretnjom upotrebe sile utiče na
drugu stranu. Nasilje je svesna okrutost usmerena prema drugima s ciljem sticanja moći pomoću
nanošenja psihičke ili fizičke boli. ,,Nasilje ukratko možemo definisati kao uzurpaciju slobodne
volje. Institucionalno obrazovanje je oblik vaspitno-obrazovnog rada koji se organizuje i izvodi u
posebnim određenim uslovima u skladu sa principima i dostignućima pedagoške nauke i prakse.
Obavljaju ga kvalifikovani stručnjaci i pedagoški radnici. Zbog načina organizovanosti, planskog
i sistemskog karaktera, institucionalno obrazovanje predstavlja pedagoški i društveno
najefikasniji oblik vaspitanja. Mladi odrastaju u socijalnom okruženju koje ima mnogo elemenata
sukoba i nasilja. Nasilje među mladima postaje sve prisutnije i sve brutalnije. Istraživanja
pokazuju da je granica delikvenata sve niža, pa nasilje i surovost među mladima postaju sve
surovije.

Slika 5

Deca koja vrše nasilje:

Zašto deca uopšte vrše nasilje? Motivi mogu biti zaista raznoliki. Neka deca, naročito mlađeg
uzrasta, nemaju adekvatan uvid u sopstveno ponašanje. Tako za njih nema određenu težinu
rečenica koja podrazumeva ismevanje drugog deteta zbog fizičkih ili materijalnih nedostataka.
Starija braća ili sestre, odrasli ljudi kojima se dive ili jednostavno likovi iz akcionih filmova
mogu i te kako biti modeli za imitaciju i kreiranje sopstvenog imidža. Koliko roditelja zaista
poštuje ograničenje uzrasta koje stoji u uglu svakog filma na domaćim televizijskim programima?

Komunikacija sa vršnjacima je veština koja se uči, tako da je moguće da je deca ne usvoje na

adekvatan način. U tom slučaju, ''ko tebe kamenom, ti njega sa dva'' može biti jedini naučeni
model komunikacije. U detinjstvu je pripadnost grupi od izuzetne važnosti. Ali ako ste u grupi,
onda se morate i ponašati kao njeni članovi. To bi značilo da se pojedina deca i ne bi izolovano
tako ponašala ukoliko ih drugovi ne bi nagovarali na nasilje.

Ucenici koji prolaze kroz neki težak period u životu, gubitak ili razvod roditelja, selidba ili nešto
slično, mogu svoje nezadovoljstvo pokazati i kroz agresiju nad drugom decom. Roditelji ili
staratelji bi u tom slučaju morali više pažnje posvećivati detetu koje je nespremno za novonastalu
situaciju i potražiti pomoć stručnih lica.
Nasilje će vršiti i dete koje je i samo žrtva porodičnog nasilja ili se u porodici toleriše ovakav vid
ponašanja. Roditelji koji su bez saosećanja i topline, ili previše popustljivi i ne postavljaju granice
u ponašanju, odgovorni su za naslino ponašanje dece. Takođe, stereotipni način mišljenja, sistem
vrednosti i mentalitet utiču na razvoj ličnosti svakog od nas, moguće i negativno.

Ucenik koji je svedok nasilja u školi:

U razgovoru sa ucenikom saznajete da li ovo je visak se u njegovoj školi vrši nasilje. Postoje
mnogobrojni svedoci nasilja, ali se niko ne usuđuje da ga prijavi. Važno je da objasnite detetu
razliku između tužakanja i prijavljivanja nasilja. Razlika je u krajnjem cilju prijave. Jedan od
razloga prijave odraslim licima može biti i strah da onaj koji prijavljuje i sam ne postane žrtva
istog nasilnika.

Nasilje u sportu je ozbiljna tema na kojoj treba dosta dugo raditi da bi došli do rezultata. Ali baš
zato ne treba da se odustane. Klubovi u ovo trebaju da se uključe, roditelji u određenim
segmentima. Ne možemo reći da društvene okolnosti nisu ostavile posledice na sport. Tu se to
najčešće vidi ali zato je potreban zajednički rad svih sektora društva i pre svega rad sa sportistima
od malih nogu.’’
Deca počinju razvijati svest o alkoholu još od malih nogu pomoću:

televizije,

reklama,

svoje porodice,

svoje zajednice.

Istraživanja pokazuju da u vreme kada dete napuni pet godina, već ima formirane osnovne
stavove i mišljenja o alkoholu. Tinejdžeri uče o alkoholu kroz vlastita iskustva i putem
posmatranja efekata pijenja na porodicu, prijatelje i zajednicu.

Razlozi zbog kojih tinejdžeri piju su različiti :

Najvažniji razlog je imitacija odraslih.

Na početku pijenja, dok je nivo alkohola u krvi nizak, osećanja su prijatna i to je taj osećaj koji
mnogi tinejdžeri traže.

Oni žele biti prihvaćeni i žele pripadati određenom krugu ljudi. Na ovaj način žele da steknu
određen status među vršnjacima.

U pubertetu se uz pomoć alkoholnih pića žele osloboditi od uticaja starijih.

Oni žele da se pobune protiv svih.

Alkohol čini da se osećaju starijima.

Mladi misle da će lakše rešiti svoje probleme i ljubavne jade uz pomoć alkohola.

Pošto je alkohol depresor nervnog sistema, barem u početku, smanjuje malo napetost i nervozu.

Pijući pokazuju svoju vrednost i zrelost.

Osećaju se moćnima.

Slika6:

Televizija i njen uticaj:

Vreme provedeno gledajući televiziju odvlači od važnih aktivnosti kao što su čitanje, izrada
domaćih zadataka, igranje, vežbanje treniranje nekog sporta i socijalizaciju. Takođe, gledajući
televiziju, deca saznaju informacije koje mogu biti neprikladne i netačne. Često ne mogu da prave
razliku između fantazije prikazane na televiziji i realnosti. Ona su pod uticajem preko hiljadu
reklama koje odgledaju svake godine, od kojih se mnoge odnose na alkohol, brzu hranu i igračke.
Deca koja puno vremena provedu gledajući televiziju verovatno će:

Imati lošije ocene u školi

Čitati manje knjiga
Manje se baviti sportom
Biti gojazna

Deca i nasilje na televiziji

Televizija može imati moćan uticaj u razvijanju sistema vrednosti i oblikovanju ponašanja. Na
žalost, bez mnogo zdrave logike, ovdašnji televizijski program obiluje nasiljem. Zdrava logika se
potire činjenicom da stotine naučnih studija govore o štetnim efektima televizijskog nasilja na
decu i tinejdžere, a da se produkcija takvih programa intezivno nastavlja i emituje. Te naučne
studije su otkrile da deca mogu:

postati "imuna" na scene nasilja i užasa

postepeno prihvatiti nasilje kao način rešavanja problema
imitirati nasilje koje su posmatrali na televiziji; i
identifikovati se sa određenim likom, žrtvom i/ili nasilnikom
Uloga škole u zaštiti dece od nasilja
Vršnjačko nasilje se najčešće dešava u školi i to u vreme odmora u učionici, na hodniku ili u
dvorištu. Po pravilu, u tim situacijama, odrasli nisu prisutni. Nasilje među vršnjacima se dešava i
pre početka nastave ili po završetku, na putu u školu ili pri povratku kući. Školska dvorišta i
igrališta su mesta na kojima deca provode svoje slobodno vrijeme i često su mesta gdje se dešava
vršnjačko nasilje.

Slika 7:

ZAKLJUCAK: Kako sprečiti nasilje?

1. "Pokriti" sve prostorije u škole video-nadžorom
2. Uvesti prekršajnu i novčanu odgovornost za roditelje dece nasilnika
3. Uvesti uniforme kako bi svi ucenici bili isto obučeni i kako bi se osećali jednako vredno
4. Školski policajac obavezno da bude i u školi i u dvorištu sve dok poslednje ucenik ne napusti
ustanovu
5. Uvesti SOS telefon za nasilje u školama koji bi bio otvoren 24 časa
6. Nasilno dete prebaciti u drugu školu. - S tom decom trebalo bi da se radi jer 87 odsto njih
dolazi iz sredina čiji su roditelji razvedeni, alkoholičari ili narkomani. Njima bi trebalo davati na
značaju kako bi se osetili prihvaćenim. Naši nastavnici i razredne starešine, međutim, nisu
dovoljno edukovani da na taj način rade sa njima - ,Između ostalog, predlaže se da bi kod nas
trebalo vratiti „školu za roditelje".
- Ta škola koja funkcioniše na Zapadu podrazumeva upoznavanje roditelja sa njihovim pravima i
obavezama. S obzirom na to da je kod mladog sveta fizički naboj veći, deca bi kao u Americi
trebalo mnogo više da se bave sportom, ali i kulturom kroz razne sekcije, poput novinarskih,
dramskih... Ministarstvo bi trebalo da formira tim koji će reagovati na nasilje

LITERATUARA:

SRETEN PETROVIC:”Kultura I umetnost”

Vuko Pavicevic:”Osnovi etike”
Vuko Pavicevic: „Uvod u etiku”
Vuko Pavicevic: „Ogledi o humanizmu”