Западни утицај

Поделе Персије и Авганистана током Велике игре

Након пораза Британско-индијских снага 1842. године и победе Авганистанаца, Британци су

успоставили дипломатске односе са авганистанском владом, али су се повукли из земље. Вратили
су се за време Другог Англо-Авганског рата крајем седамдесетих година 19. века ради
двогодишњих војних операција, које су представљале помоћ Абдур Рахман Кану да порази Ајуб
Кана. Уједињено Краљевство је почело да врши јак војно-политички утицај након овога, те је чак и
контролисала и спољну политику државе. Године 1893. Мортимер Дуранд је убедио амира Абдур
Рахман Кана да потпише споразум (по некима контроверзни) при којем су територије етничких
Паштуна и Белуџа биле подељене „Дуранд линијом“. Ово је била класична "подели па владај“
политика Британаца која је водила ка затегнутим односима, посебно касније са оснивањем нове
државе Пакистан.

Након Трећег англо-авганистанског рата и потписивања мира 1919. године, краљ Аманулах Кан је
прогласио Авганистан сувереном и потпуно слободном државом. Он је привео крају
традиционалну изолацију своје државе успостављањем дипломатских односа са међународном
заједницом, те је након двогодишњег путовања Европом и Турском 1927.-28 године спровео пар
реформи ради модернизације нације. Главни покретач тих реформи је био Махмуд Тарзи, ватрени
присталица образовања жена. Он се борио за Члан 68 авганистанског устава 1928. године, при
чему је основно образовање постало обавезно. Ропство је укинуто 1923. године.

Неке реформе су стварно успостављене, као укидање традиционалне бурке за жене и отварање
образовних институција, што је брзо отуђило многе племенске и верске вође. Суочен са великом
оружаном опозицијом, Аманулах Кан је био приморан да абдицира у јануару 1929. године, након
што је Кабул пао у руке побуњеничких снага предвођених Хабибулахом Калаканијем. Принц
Мухамед Надир Шах, Амахулахов рођак, поразио је и убио Калаканија у новембру 1929. године, те
је проглашен краљем. Он је напустио убрзане реформе модернизације Аманулаха Кана и покушао
их спроводити постепеније, али је убијен 1933. године од стране Абдула Халика, ученика хазарске
школе.

Мухамед Захир Шах, Надиров деветнаестогодишњи син, наследио је престо и владао од 1933. до
1973. године. До 1946. године Захир Шах је владао уз помоћ свог ујака, који је држао позицију
премијера и који је наставио политику Надир Шаха. Други ујак Захир Шаха, Шах Махмуд Кан је
постао премијер 1946. године, те је започео експеримент који је дозволио веће политичке
слободе, али је променио политику када је ствар отишла даље него што је планирано. Заменио га
је 1953. године Мухамед Дауд Кан, краљев рођак и зет. Дауд Кан је желео присније односе са
Совјетским Савезом, и удаљен однос са Пакистаном. Авганистан је остао неутралан и није
учествовао у Другом светском рату, нити је био у савезу ни са једним блоком током Хладног рата.
Међутим, имао је корист од каснијег ривалитета између Совјетског Савеза и САД, јер су обе
државе покушале да успоставе свој утицај у Авганистану, градећи ауто-путеве, аеродроме и друге
важне инфраструктуре у овој земљи. Године 1973, док је краљ Захир Шах био у званичној посети
ван земље, Дауд Кан је извршио државни удар и постао први председник Авганистана.

Марксистичка револуција и Совјетски рат

У априлу 1978. Године, комунистичка Народна демократска партија Авганистана (НДПА) је

преузела власт у Авганистану путем Саур револуције. У року од пар месеци, противници
комунистичке владе су покренули устанак у источном Авганистану, који је веома брзо прерастао у
грађански рат вођен између герилаца муџахедина и владиних снага широм земље. Пакистанска
влада је овим побуњеницима пружила обуку у тајним центрима, док је Совјетски Савез послао на
хиљаде војних саветника у знак подршке влади НДПА-а.[80] У међувремену, све већа
нетрпељивост између две фракције НДПА-а — доминантне Халк и умереније Парчам францкије—
резултирала је распуштањем парчамских чланова кабинета и хапшењем њихових официра под
изговором претње од парчамског устанка.

У септембру 1979. године, извршен је атентат на халкског председника Нур Мухамеда Таракија
током устанка у оквиру НДПА-а, под вођством Хафизулаха Амина, који је затим преузео
председништво. С обзиром да није уливао поверење Совјетима, на Амина је извршен атентат од
стране совјетских специјалних јединица у децембру 1979. године. Влада организована од стране
Совјетског Савеза, под вођством парчами члана Барбака Кармала, мада је укључивала обе
фракције, попунила је празнину. Совјетске трупе су у великом броју биле распоређене да би
стабилизовале Авганистан под Кармалом, мада се од њих није очекивало да воде све битке
вођене у то време у Авганистану. Међутим, као резултат тога, Совјети су сада били директно
укључени у оно што је постало грађански рат у Авганистану.[81]

НДПА је забранила лихварство, и дала изјаве о женским правима прогласивши једнакост полова,
[82] те је укључила жене у политички живот.[82]

Сједињене Државе и Саудијска Арабија подржавају анти-комунистичке снаге (муџахедине). Од

средине 1979, ове две државе су укупно потрошиле око 40 милијарди америчких долара за рат у
Авганистану. Новац, оружје и опрема слати су и у суседни Пакистан, где су се налазиле избеглице
које се 90-их враћају у Авганистан и организују талибански покрет. ЦИА је опремила и обучила око
100.000 муџахедина из око 40 земаља.[83][84][85] Овај рат створио је више од шест милиона
избеглица које су напустиле Авганистан и у већини случајева отишле у Пакистан или Иран[86]
Суочени са све већин интернационалним притиском и великим бројем жртава, Совјети су се
повукли из Авганистана 1989, мада су наставили да подржавају авганистанског председника
Мухамеда Наџибулаха све до 1992. године.[87]
Страна мешања и рат

Од 1989. до 1992. године, Наџибулахова влада је покушавала да реши проблем грађанског рата
без помоћи совјетских трупа на својим територијама, али уз њихову економску и војну помоћ.
Наџибулах је покушао да изгради подршку за своју владу, те је покушао да своју владу представи
као исламску, а у уставу из 1990. године, Авганистан је званично постао исламска држава, и све
везе са комунизмом су уклоњене. Међутим, Наџибулах није успео да придобије икакву већу
подршку, а са распадом Совјетског Савеза 1991. године, Наџибулах је остао без стране помоћи.
Ово, заједно са унутрашњим колапсом његове владе, довело је до његовог свргавања са власти у
априлу 1992. године.

Након Наџибулахове владе 1992. године, пост-комунистичка исламска држава Авганистан је

успостављена Пешаварским споразумом, споразумом о миру и подели власти под којим су све
авганистанске стране биле уједињене у априлу 1992. године, осим пакистанске исламске партије
Гулбудина Хекматјара. Хекматјар је започео бомбардовање Кабула, које је обележило почетак
нове фазе рата.

Саудијска Арабија и Иран су подржавале различите авганистанске милиције,[88][89][90] те се брзо

развила нестабилност,[91] а сукоб између две милиције је ускоро прерастао у прави рат.

Због изненадног почетка рата, рада владиних одељења, полицијских јединица или система правде
и одговорности, свеже основана исламска република Авганистан није ни имала времена да се
формира. Појединци разних оружаних франција су вршили зверства, док је у Кабулу владало
безакоње и хаос.[89][92] Због тог хаоса, неке вође су имале само номиналну власт над својим
командантима.[93] За цивиле није било заштите од убистава, силовања, или изнуђивања.[93]
Верује се да је око 25.000 људи умрло током најинтензивнијег периода бомбардовања од стране
Хекматјарове исламске странке и Џунбиши Мили јединице Абдул Рашида Достума, који је основао
савез са Хекматјаром 1994. године.[92] Скоро пола милиона људи је напустило Авганистан.[93]

Године 1994, појављују се талибани, дотад непозната фракција муџахедина која себе
идентификује као верски ученици. Они убрзо започињу своје ширење из суседног Пакистана у
смеру Кабула и тиме избија нови авганистански грађански рат. Талибани постижу брзе успехе у
борби чији је циљ успостављање крутог исламског закона у земљи. Искористивши сукоб између
више фракција муџахедина, бивших антисовјетских снага, талибани у септембру 1996. године
освајају Кабул. Снаге лојалне Рабанију, Масуду и Достаму повлаче се на север и формирају тзв.
Северну алијансу, противталибански савез етничких Узбека, Таџика и Хазара. Наставком
талибанске офанзиве, овом савезу је крајем 90-их остао само мали, северни део Авганистана.

Талибански емират и уједињени фронт

Мапа Авганистана крајем 1996. године: Масуд (црвено), Достум (зелено), талибани (жуто).

Талибански режим, одмах након освајања Кабула, намеће исламски фундаменталистички поредак
грађанима под својом влашћу. Исламски закони најтеже погађају жене, које су присиљене да
облаче бурке и забрањено им је да похађају школу. Неретка је и смртна казна. Године 1998, након
терористичких напада на америчке амбасаде у Африци, САД напада неколико логора за обуку
терориста ал Каиде у Авганистану крстарећим пројектилима. Наиме, талибански режим је пружао
уточиште тој организацији чији су чланови ветерани рата против Совјета, као и њеном челнику
Осама бин Ладену.

Међутим, ране победе Талибана пропраћене су серијом пораза, што је навело аналитичаре да
помисле да су талибани завршили своју владавину.[94] Талибани су почели да гранатирају Кабул
почетком 1995. године, али су поражени од стране снага владе исламске државе под вођством
Ахмада Шаха Масуда.[95][96]

Дана 26. септембра 1996. године, док су се талибани уз војну подршку Пакистана и финансијску
помоћ Саудијске Арабије припремали за још једну велику офанзиву, Масуд је наредио потпуно
повлачење из Кабула.[97] Талибани су освојили Кабул 27. септембра 1996. године и успоставили
исламски емират Авганистана. Наметнули су деловима Авганистана који су били под њиховом
контролом своја политичка и судска тумачења издајући едикте који су се посебно тицали жена.
[98] Према организацији Лекари за људска права, "ниједан други режим у свету није тако
методично и насилно приморавао половину свог становништва на виртуелни кућни притвор,
забрањујући им излазак под претњом физичког кажњавања".[98]

Талибанска верска полиција се обрачунава са авганистанском женом која је скинула своју бурку у
јавности.

Након пада Кабула под талибанску власт 27. септембра 1996. године, Ахмед Шах Масуд и Абдул
Рашид Достум, који су претходно били супарници, основали су Северну Алијансу.[99] Северна
Алијанса се претежно састојала из Масудових таџичких снага, Достумових Узбека, Хазара и
Паштуна под вођством људи као што су Хаџи Мухамед Мохакик, Абдул Хак и Абдул Кадир.
Талибани су војно поразили Достумове снаге освајањем Мазари Шарифа 1998, те је он био
приморан на егзил.

Талибани су спровели систематске масакре над цивилима у северном и западном Авганистану.

[100][101] Председник Первез Мушараф, тадашњи начелник војске, је био одговоран за слање
десетина хиљада Пакистанаца да се боре раме уз раме са талибанима и Бин Ладеном против
Масудових снага.[102][103][104][105][106] Само 2001. године да је било 28 хиљада Пакистанаца
који су ратовали у Авганистану.[102][107] Од 1996. до 2001, терористичка мрежа ал Каидаа Осаме
Бин Ладена и Ајмана ел Завахрија, организована је од стране Талибана у Авганистану,[108] те је
Бин Ладен послао на хиљаде Арапа регрута у рат против Уједињеног фронта.[107][108][109] Ахмед
Шах Масуд је остао једини вођа Уједињеног фронта у Авганисанту. У областима под његовом
контролом, Масуд је успоставио демократске институције и потписао је декларацију о женским
правима.[110] Борбе су такође довеле до тога да око милион људи напусти области контролисане
од стране Талибана.[111][112] Дана 9. септембра 2001. Ахмед Шах Масуд је убијен од стране
двојице Арапа, бомбаша самоубице ал Каиде у Авганистану, а два дана касније, 11. септембра
2001. организација ал Каида је извршила серију координисаних терористичких напада против
САД. Нападнут је Светски трговински центар на Менхетну у Њујорку. Америчка влада је за ове
нападе оптужила Ал Каиду и Осаму Бин Ладена, те су захтевали од Талибана да предају свог вођу.
[113] Талибани су одбили да се повинују жељи Сједињених Америчких Држава, те је у октобру
2001. године започета Операција Трајна слобода као нова фаза рата у Авганистану. Током
првобитне инвазије, америчке и британске снаге су бомбардовале Авганистан и сарађивале са
снагама Уједињеног фронта у циљу одузимања власти талибанима и уклањања Ал Каиде.[114]

Савремена историја Авганистана (2001-данас)

Учешће НАТО пакта.

У децембру 2001, након што је срушена влада Талибана, формирана је нова авганистанска влада
под Хамидом Карзајем, а такође су основане и Међународне снаге за безбедносну помоћ од
стране Савета безбедности Организације уједињених нација ради потпомагања Карзајеве
администрације и обезбеђиваеа основне сигурности.[115][116] Такође, Талибани су почели да се
регрупишу у Пакистану, док је све више коалиционих снага улазило у Авганистан и почело обнову
ратом разорене земље.[117][118] Убрзо након њиховог пада са власти, Талибани су започели
побуну да би повратили контролу над Авганистаном. Током наредне деценије, Међународне
снаге за безбедносну помоћ и авганистанске трупе водиле су многе офанзиве против Талибана,
али нису успели да их у потпуности поразе. Авганистан је остао једна од најсиромашнијих земаља
на свету, због недостатка страних инвестиција, корумпиране владе и побуне Талибана.[119][120] У
међувремену, авганистанска влада је успела да изгради одређене демократске структуре, те је 7.
децембра 2004. године земља променила име у "Исламска Република Авганистан". Покушано је,
често уз подршку страних земаља-донатора, да се побољша привреда, здравство, образовање,
транспорт и пољопривреда. Међународне снаге за безбедносну помоћ су започеле обуку
авганистанских оружаних снага и полиције. Наредне деценије је преко пет милиона
авганистанских избеглица враћено у земљу, укључујући и многе који су насилно депортовани са
Запада.[121][122] До 2009. године, под вођством Талибана је почела да се формира тајна влада у
многим деловима земље.[123] Амерички председник Барак Обама је најавио да ће САД размести
још 30.000 америчких војника у земљу 2010. године на период од две године. Године 2010, Карзај
је покушао да одржи мировне преговоре са талибанима и другим групама, али ове групе су
одбиле да присуствују, те су се бомбашки напади, убиства и заседе појачале.[124] Након смрти
Осаме Бин Ладена у мају 2011. године у Пакистану, на многе истакнуте личности Авганистана су
извршени атентати,[125] и авганистанско-пакистански погранични окршаји су учестали, а многи
напади великих размера од стране пакистанске Хакани мреже су почели да се догађају широм
Авганистана. Сједињене Америчке Државе су упозориле пакистанску владу на могућу војну акцију
у случају да влада одбије да нападне ове снаге које се налазе у племенским областима под
федералном управом,[126] с обзиром да су САД окривиле побуњенике у оквиру пакистанске
владе за појачане нападе.[127] Пакистанска војска је почела да појачава своје нападе на ове групе
у оквиру рата на северозападу Пакистана.

У очекивању повлачења НАТО трупа 2014. године, и каснијег покушаја Талибана да се врате на
власт, групе анти-талибанског Уједињеног фронта (Јужна алијанса) су почеле да се регрупишу под
покровитељством Националне коалиције Авганистана и Националног фронта Авганистана.[128]
[129]

Становништво

Становништво

Године 2012, становништво Авганистана износи око 31.108.077,[130] што обухвата око 2,7
милиона авганистанских избеглица у Пакистану и Ирану. Године 1979, забележено је да је
Авганистан имао 15,5 милиона становника. Једини град у Авганистану са преко милион
становника јесте главни град, Кабул. Други велики градови су: Кандахар, Херат, Мазари Шариф,
Џалалабад, Лашкар Гах, Талокан, Хост, Шабурган и Газни. У урбаним срединама долази до брзог
раста популације након повратка преко 5 милиона странаца. Сматра се да ће се у будућности број
авганистанског становништва повећати на 82 милиона до 2050. године.[131]

Етничке групе

Авганистан је мултиетничко друштво, а њен историјски значај као раскрсница путева је доста
допринео његовом разноврсном етничком саставу.[132] Становништво земље је подељено
многобројне етнолингвистичке групе. Од укупног броја становника 42% су Паштуни, 27% Таџици,
9% Узбеци, 9% Хазаре, 4% Ајмаци 3% Туркмени, 2% Белуџи[2] а има и Нуристана, и Киргиза.
Најзаступљенија религија је ислам, од чега су већином сунити, а у мањем броју шиити (око 15%).
[1]

Језици

Пашто и дари (персијски) су званични језици Авганистана; билингвизам је врло честа појава међу
становништвом.[133] Оба језика спадају у индо-европску језичку породицу, те у иранску језичку
грану. Персијски језик је одувек био престижни језик и лингуа франка за међуетничке
комуникације. То је матерњи језик Таџика, Хазара, Ајмака, и Кизилбаша. Пашто језик је матерњи
језик Паштуна, мада многи Паштуни такође користе и персијски језик у свакодневној конверацији.
Међу друге језике којима се користи становништво Авганистана спадају арапски, узбечки,
туркменски, балуџијски, пашајски и нуристански језици, и то су матерњи језици мањинских група
широм земље, а имају званични статус у регионима у којима се нашироко говоре. У мање
коришћене језике спадају памирски, брахуи и киргиски језик. Мали проценат Авганистанаца
говоре урду, енглески и друге језике. Најзаступљенији језици су пашто (55%), дари (30%), узбечки
и туркменски (11%), док осталих тридесетак језика националних мањина говори 4% становништва.
[134][135]

Религије

Преко 99% становништва Авганистана чине муслимани; 80-85% чине сунити, а 15-19% шиити.[134]
[135][136][137][138] Све до 1890-их година, регион око Нуристана се назива Кефиристан (ар. ‫;كافر‬
неверник), због немуслиманског становништва, Нуристанаца, становника чија верска пракса
обухвата религијске праксе као што су анимизам, политеизам и шаманизам.[139] Постоје и мање
групе Хришћана, Будиста, Парса, Сика и Хиндуса.[140][141] Постоји и мала јеврејска заједница у
Авганистану која је емигрирала у Израел и САД крајем 20. века; до 2005. године је у Авганистану
остао само један Јевреј, Заблон Симинтов.[142]

Управљање државом

Народна скупштина Авганистана, 2005.

Авганистан је исламска република која се састоји од три гране: извршне, законодавне, и судске. На
челу државе је тренутно Хамид Карзај, председник и лидер још од краја 2001. године. Народна
скупштина је законодавно, дводомно тело и има две коморе, Дом народа и Дом стараца.

Врховни суд предводи врховни судија Абдул Салам Азими, бивши универзитетски професор, који
је био правни саветник председника.[143] Садашњи суд се сматра умеренијим и предвођен је
више технократама него претходни, којим су доминирале фундаменталистичке религијске
личности попут Врховног судије Фејсала Ахмеда Шинварија, који је издао неколико контроверзних
решења, укључујући и захтев да се ограниче права жена.

Према подацима Трансперенси Интернашонала из 2010. године, Авганистан је био рангиран као
трећа најкорумпиранија земља на свету.[144] Извештај из јануара 2010. године, објављен од
стране Канцеларије Уједињених нација за дрогу и криминал је открио да мито обухвата износ од
23% БДП-а нације.[145] За велики број владиних министарстава се сматра да су корупмирана, и
иако је председник Карзај обећао да ће се позабавити овим проблемом 2009. године изјавивши
да "корумпираним појединцима није место у влади",[146] високи владини званичници су крали и
злоупотребљавали стотине милиона долара кроз Кабулску банку. Иако су државне институције
новоформиране и предузети су кораци ка хапшењу појединих корумпираних званичника,[147]
САД су упозориле да ће помоћ Авганистану бити умањена у случају да се не стави тачка на
корупцију.[148]
Избори и странке

Слева надесно: Абдулах Абдулах, Џон Кери и Ашраф Гани током авганистанских председничких
избора 2014. године.

Авганистански председнички избори 2014. године су били релативно мирни, током којих је Хамид
Карзаи победио у првом кругу са 55,4% гласова. Међутим, председнички избори из 2009. године
карактерише недостатак безбедности, слаб одзив, као и широко распрострањена изборна
превара.[149][150] Гласање, заједно са изборима за 420 места Покрајинског савета, одржано је у
августу 2009. године, али је остало нерешено током дужег периода пребројавања гласова и
истраге преваре.[151] Два месеца касније, под међународним притиском, најављен је други круг
гласања између Карзаја и другог кандидата, Абдулаха Абдулаха, али је неколико дана касније
Абдулах најавио да неће учествовати на изборима 7. новембра, јер његови захтеви за промене у
изборној комисији нису били испуњени. Сутрадан, званичници изборне комисије отказали су
други круг и прогласили Хамида Карзаја за председника са петогодишњим мандатом.[150] На
парламентарним изборима 2005. године, међу изабраним званичницима били су бивши
муџахедини, исламски фундаменталисти, ратници, комунисти, реформисти, као и неколико
сарадника Талибана.[152] У истом периоду, Авганистан је заузео 30. место по заступљености жена
у парламенту.[153] Последњи парламентарни избори одржани су у септембру 2010. године, али
због расправа и истраге о превари, церемонија полагања заклетве је одржана крајем јануара 2011.
године.

Административна подела

Главни чланак: Административна подела Авганистана

Мапа са авганистанским провинцијама

Авганистан је административно подељен на 34 провинције (вилајета), а свака провинција има свој

главни град и покрајинску администрацију. Покрајине су даље подељене на око 398 мањих
покрајинских округа, од којих сваки обично покрива град или више села. Сваки округ представља
гувернер округа.

Покрајинске гувернере именује председник Авганистана, а окружни гувернери су изабрани од

стране покрајинских гувернера. Покрајински гувернери су представници централне владе у
Кабулу, и одговорни су за сва административна и формална питања у оквиру својих покрајина.
Постоје и покрајински савети који се бирају на непосредним и општим изборима на период од
четири године.[154] Функције покрајинских савета укључују учешће у покрајинском планирању
развоја, као и учешће у праћењу и процени других институција покрајинске управе.
У складу са чланом 140 Устава и председничке уредбе о изборном закону, градоначелници
градова треба да буду изабирани путем слободних и непосредних избора на период од четири
године. Међутим, због великих трошкова избора, никада нису одржани градоначелнички и
општински избори. Уместо тога, градоначелници су именовани од стране владе. У главном граду
Кабулу, градоначелника именује председник Авганистана.

Провинције Авганистана су:

1 Баглан

2 Бадахшан

3 Бадгис

4 Балк

5 Бамијан

6 Вардак

7 Газни

8 Гор

9 Даиконди

10 Ђузан

11 Забул

12 Кабул

13 Кандахар

14 Каписа

15 Коуст

16 Кунар

17 Кундуз

18 Лангмар

19 Логар

20 Нангархар

21 Нимруз
22 Нурестан

23 Орузган

24 Пактија

25 Пактика

26 Пањшир

27 Парван

28 Саманган

29 Сарипол

30 Такар

31 Фарах

32 Фарјаб

33 Хелманд

34 Херат

Међународни односи и војска

Национална војска Авганистана.

Министарство спољних послова Авганистана је задужено за управљање међународним односима

Авганистана. Аганистан је члан Уједињених нација од 1946. године.

Мисија Уједињених нација за помоћ у Авганистану је успостављена 2002. године под Резолуцијом
1401 Савета безбедности Уједињених нација ради помагања народу да се опорави од деценија
рата, и да успостави нормално функционисање владе. Данас више од 22 чланица НАТО-а
распоређује око 100.000 војника у Авганистану у склопу Међународних безбедносних снага.
Поред блиских војних веза, земља такође има јаке економске везе са чланицама НАТО-а и
њиховим савезницима. Она такође има дипломатске односе са суседним државама као што су
Пакистан, Иран, Туркменистан, Узбекистан, Таџикистан и Кина, и државама у региону, као што су
Индија, Турска, Казахстан, Русија, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Ирак, Египат,
Јапан, Јужна Кореја, и други.

Односи између Авганистана и Пакистана су се видно погоршали због проблема везаних за Дуранд
линију и рата који траје од 1978. до данас (Муџахедини, избеглице из Авганистана, талибанске
побуне и погранична кошкања), међу које спадају и вода, као и све већи утицај Индије у
Авганистану.[155][156] Авганистански званичници често тврде да су пакистанске и иранске
обавештајне службе укључене у обуку и вођење терориста при извршењу напада у Авганистану.
[157][158][159] Авганистан је увек зависио од пакистанских трговачких путева за увоз и извоз, али
то се променило у последњој деценији са отварањем путева средње Азије и иранских путева.[160]
Насупрот томе, Пакистан зависи од авганистанске воде и сматра Авганистан јединим трговачким
путем ка ресурсима средње Азије.[161]

Индија и Иран су активно учествовали у реконструкцији Авганистана,[162] са Индијом као

највећим регионалним донатором у земљи.[163] Од 2002. године, Индија је обећала до 2
милијарде долара у економској помоћи Авганистану, те је учествовала у више напора ради
друштвено-економске обнове, укључујући струју, путеве, пољопривреду и образовне пројекте.
[163][164] Такође, постоје војне везе између Индије и Авганистана, које ће се ојачати након
потписивања стратегијског пакта у октобру 2011. године који су потписали Карзај и премијер
Манмохан Синг.[165][166]

Авганистанске оружане снаге припадају Министарству одбране, и оне укључују Авганистанску

националну армију (АНА) и авганистанске ваздухопловне јединице. Тренутно има око 200.000
активних војника и очекује се да ће достићи 260.000 у наредним годинама. Они су обучени и
опремљени од стране НАТО земаља, углавном од стране Министарства одбране Сједињених
Америчких Држава. Авгаснистанска национална армија је подељена на 7 главна корпуса. АНА има
и бригаду командоса, која је основана у 2007. године. Национална Војна академија Авганистана
служи као главни образовни институт за војнике. Нови Авганистански Универзитет Одбране је у
процесу изградње у близини главног града, и у њега је уложено двеста милиона долара.

Криминал и спровођење закона

Авганистанска национална полиција у провинцији Кунар.

Национална дирекција за безбедност је национална обавештајна служба, која функционише на

сличан начин као и Одељење за унутрашњу безбедност Сједињених Америчких Држава и има
између 15.000 до 30.000 запослених. Авганистан има око 126.000 националних полицајаца, мада
постоје планови да се ангажује више, тако да укупан број може достићи 160.000.[167]
Авганистанска национална полиција припада Министарству унутрашњих послова, а служи као
једина агенција за спровођење закона широм земље. Национална цивилна полиција Авганистана
је главни огранак националне полиције Авганистана, и подељена је на пет бригада, а сваком
командује бригадни генерал. Ове бригаде су стациониране у Кабулу, Гардезу, Кандахару, Херату, и
Мазари Шарифу. Свака покрајина именује провинцијалног шефа полиције који је одговоран за
спровођење закона широм покрајине.
Полиција је обучавана од стране западних снага НАТО тренинг мисије у Авганистану. Према
извештају из 2009. године, велики део полицајаца је било неписмено, и чак су били оптужени за
тражење и примање мита.[168] Џек Кем, заменик команданта НАТО тренинг мисије у Авганистану
је изјавио да ће стопа писмености у полицији Авганистана порасти до преко 50% до јануара 2012.
године. Оно што је почело као добровољни програм описмењавања постало је обавезно у
основној полицијској обуци почетком 2011. године.[167] При тестирању на наркотике, код 17%
полицајаца потврђена је илегална употреба наркотика. Године 2009, председник Карзај је
огранизовао две антикорупцијске јединице унутар Министарства унутрашњих послова.[169]
Бивши министар унутрашњих послова, Ханиф Атмар, рекао је да ће безбедносни званичници из
САД (ФБИ), Велике Британије (Скотланд Јард) и Европске уније обучити тужиоце у јединици.

Јужни и источни делови Авганистана су најопаснији због милитантних активности и процвата

трговине дрогом. Овим посебним областима понекад патролирају талибански побуњеници, који
често праве импровизоване експлозивне направе на путевима и изводе самоубилачке бомбашке
нападе. Киднаповања и пљачке су такође честе појаве. Сваке године је велики број авганистанских
полицајаца убијено током обављања својих дужности у овим областима. Авганистанска Гранична
полиција је одговорна за заштиту аеродрома и граница, посебно спорне границе дуж Дуранд
линије, које се често користе од стране припадника криминалних организација и терориста за
своје незаконите активности. Извештај из 2011. године приказује да је чак 3 милиона људи
укључено у трговину наркотицима у Авганистану. Велики број напада на запослене у влади су
највероватније наручени од стране мафијашких група. Дрога из Авганистана се извози у суседне
земље, као и широм света. Министарство за борбу против наркотика у Авганистану је задужено за
хапшење главних трговаца дрогом.[170]

Привреда

Радници обрађују нар, по којем је Авганистан чувен у свету.

Авганистан је осиромашена и најмање развијена земља, једна од светских најсиромашнијих због

деценија ратовања и недостатка страних инвестиција. Од 2012. године, БДП износи око 34,29
милијарди долара с курсом од 19,91 милијарди долара, а БДП по глави становника је 1.100
долара. Извоз земље је 2010. године износио 2,6 милијарди долара. Стопа незапослености износи
око 35%, и отприлике исти проценат становника живи испод линије сиромаштва.[171] Према
извештају из 2009. године, око 42% посто становништва живи на буџету од једног долара дневно.
[172] Држава има спољни дуг од мање од 1,5 милиона долара, и опоравља се уз помоћ светске
заједнице.[171]

Авганистанске жене у фабрици текстила у Кабулу.

Економија Авганистана је у последњој декади у порасту за 10% годишње, захваљујући приливу од
преко 50 милиона у виду интернационалне помоћи.[173] као и захваљујући побољшању на пољу
система транспорта и пољопривредне производње, која чини главни ослонац авганистанске
економије.[174] Земља је позната по производњи нара, грожђа, кајсија, диња, разних сувих и
свежих воћки, као и ораха.[175] Многи извори указују на то да 11% или више економије
Авганистана произилази из производње и продаје опијума, и Авганистан се широм света сматра
највећим светским произвођачем опијума, упркос покушајима авганистанске владе и
интернационалним покушајима искорењивања ових усева.[176] Док је дефицит текућег рачуна
државе углавном финансиран новцем донатора, само мали део је пружен директно државном
буџету. Остатак је усмерен ка ванбуџетским експедитурама и донаторским пројектима кроз
систем Уједињених нација и невладиних организација. Министарство финансија Авганистана је
фокусирано на побољшану наплату прихода и дисциплину експедитура јавног сектора. На пример,
државни приходи су се повећали 31% за 1,7 милијарду долара у периоду од марта 2010. до марта
2011.

Авганистан, индекс развоја људских ресурса, 1970-2010.

Авганистанска банка представља главну банку државе, док је главна валута авгани (АФН), по курсу
од 47 авганија као еквивалент 1 америчком долару. Од 2003. године, више од 16 банака је
отворено ширем земље, међу којима су Интернационална Банка Авганистана, Кабул банка, Азизи
банка, Паштани банка и друге. Један од главних покретача тренутног економског опоравка јесте
повратак преко 5 милиона емиграната, који су са собом донели свежу енергију, предузетништво и
вештине за стицање иметка, као и врло потребна средства за покретање предузетништва. По први
пут након 1970-их година, Авганистанци су се укључили у грађевинарство, што је једна од највећих
индустрија у земљи.[177] Међу главне грађевинске пројекте спада и 35 милијарди долара вредан
пројекат Нови град Кабул, поред главног града, град Гази Амахулах Кан у близини Џалалабада, и
Ајно Мена у Кандахару.[178][179][180] Слични пројекти су започети у Херату, Мазари Шерифу и
другим градовима.[181] Поред тога, велики број компанија и мањих фабрика је почело са радом
широм земље, што не само пружа приходе држави, већ и отвара нове пословне позиције.
Побољшања пословне средине су резултирала у више од 1,5 милијарди долара инвестиција у
телекомуникације, и створила више од 100.000 послова од 2003. године.[182] Авганистански
теписи поново постају популарни, што пружа прилику тргоовцима теписима да запосле више
радника. Авганистан је члан Удружења за регионалну сарадњу Северне Азије, Организације за
економску сарадњу и Организације исламске сарадње. Нада се да ће се ускоро прикључити
Шангајској организацији сарадње ради успостављања уских економских веза са земљама у
суседству и региону које припадају такозваном пројекту Новог Пута Свиле. Министар спољних
послова Залмај Расул је рекао медијима 2001. године да је циљ државе стварање авганистанске
економије која се заснива на трговини, приватним предузећима и инцвестицијама.[183]
Стручњаци сматрају да ће ово револуционисати економију региона. Производња опијума у
Авганистану је рекордно порасла 2007. године, када је пријављено да је 3 милиона људи умешано
у посао,[184] али је касније број опао у наредним годинама.[185] Држава је отпочела програме
који ће смањити производњу мака, а до 2010. године је пријављено да су 24 провинције од 34
очишћене од узгајивачница мака.

Рударство

Мајкл Е. О'Ханлон из Брукингс институције процењује да када би Авганистан генерисао више од 10

милијарди долара годишње из својих минерала, његов друштвени производ би био дуплиран, а
такође би тиме пружио дугорочна средства за финансирање авганистанских сигурносних снага,
као и других критичних потреба.[186] Геолошки топографски институт САД је 2006. године
проценио да северни део Авганистана има у просеку 2,9 милијарди барела сирове нафте, 15,7
билиона кубних стопа природног гаса, и 562 милиона барела природног течног гаса.[187] У
децембру 2011. године, Авганистан је потписао споразум о експлоатацији нафте са Кинеском
националном петролејском корпорацијом ради развијања три нафтна поља уз обалу реке Аму
Дарја на северу земље. Други извештаји указују на то да земља обилује литијумом, бронзом,
угљем, златом, челиком, као и другим минералима.[188][189][190] Канашински карбонатит у
провинцији Хелманд садржи 1.000.000 метричких тона ретких земљаних елемената.[191] Године
2007, рудник бакра Ајнак је изнајмљен Кинеској металургијској групи на 30 година по цени од 3
милијарде долара,[192] што представља највећу страну инвестицију и процват приватног
пословања у историји Авганистана.

Стил Ауторити ов Индија (енг. Steel Authority of India) је откупио рударска права да развије велике
залихе руде наџигакског челика у централном Авганистану.[193] Владини званичници процењују
да је 30% неискоришћених рудних богатства земље вредно између 900 милијарди и 3 билиона
долара.[194][195][196] Један од званичника је изјавио да ће ово постати кичмени стуб економије
Авганистана, чак је и Пентагон изјавио да ће Авганистан постати „Саудијска Арабија литијума“.
[195][197][198]

Саобраћај

Ваздушни саобраћај

Ваздушни саобраћај у Авганистану функционише уз помоћ националног превозника по имену

„Аријана Афган Ерлајнс“, али и уз помоћ бројних приватних превозника. Превозници одређених
држава такође имају у понуди летове у и ван Авганистана. Међу њима су превозници Индије,
Емирата, Персијског залива, Ирана, Пакистана и Турске. У Авганистану постоји четири
интернационална аеродрома: Херат интернационални аеродром, Хамид Карзај интернационални
аеродром (претходно Кабул интернационални аеродром), Кандахар интернационални аеродром
и Мазари Шериф интернационални аеродром. Такође постоје и аеродроми специјализовани за
локалне летове, углавном ка Кабулу и Херату.

Железнички саобраћај
Од 2014. године, у Авганистану постоје само две железничке линије: једна одухвата 75 km пруге
од Хајрабада до границе са Узбекистаном, а друга 10 km пруге од Торагундија до границе са
Туркменистаном. Обе линије се користе само за теретне возове, и још увек не постоји могућност
превоза путника. Постоји велики број понуда за изградњу додатних линија.[199] Године 2003,
председници Авганистана, Туркменистана и Узбекистана су присуствовали церемонији отварања
линије од 225 km пруге путем Андхвој-Мазари Шериф-Хајрабад. Линија ће се у Хајрабаду повезати
са већ постојећом линијом која води до границе са Узбекистаном.[200] Постоје планови за
изградњу железничке линије од Кабула до Торхама, града у близини источне границе, где ће се
повезати са железничким линијама Пакистана.[201] Постоје такође и планови да се заврше
железничке линије између Хафа у Ирану и Херата у Авганистану.[202]

Друмски саобраћај

Путовање аутобусом у Авганистану је још увек опасно због немарних и интоксинираних возача,
као и због разних милитантних активности. Аутобуси су углавном старији модели марке
Мерцедес-Бенц и углавном су у власништву приватних компанија. Озбиљне саобраћајне несреће
су веома честе у Авганистану, посебно на путевима Кабул-Кандахар и Кабул-Џалалабад.[203]
Новији аутомобили су у последње време доступни откако су поново изграђени путеви и ауто-
путеви. Углавном се увозе из Уједињених Арапских Емирата преко Пакистана и Ирана. Од 2012.
године је забрањен увоз аутомобила старијих од десет година. Развитак путне мреже нације
представља велики подстрек за економију Авганистана, с обзиром да омогућава размену са
суседним државама. Поштанске услуге у Авганистану пружају Авгананистанска пошта, као и
приватне компаније као што су ФедЕкс, Де-Ха-Ел и друге.

Комуникација

Телекомуникацијске услуге у Авганистану пружају Афган Вајрлес (енг. Afghan Wireless), Етисалат,
Рошан, МТН Група и Афган Телеком. Године 2006, Министарство комуникација је потписало
уговор у вредности од 64,5 милиона долара са компанијом Зе-Те-Е ради успостављања мреже
оптичких кабала широм земље. Од 2011. године, Авганистан има око 17 милиона претплатника
ГСМ мреже, као и преко милион корисника интернета, али има само 75.000 фиксних телефонских
линија и мало изнад 190.000 ЦДМа претплатника.[204] 3Г услуге тренутно пружају само Етисалат и
МТН Група. Године 2014, Авганистан је закупио сателит од Еутелсат-а, назван АФГАНСАТ 1.[205]

Здравство

Регионална војна болница у области Пактија.

Према Показатељу хуманог развоја, Авганистан је петнаеста најмање развијена земља у свету.
Просечни животни век износи око 60 година за оба пола.[206] Авганистан је на 9. весту по стопи
плодности у свету, са 5,64 детета по једној жени (према подацима из 2012. године).[207] Има
једну од највиших стопа смртности мајки у свету, која је процењена 2010. године на 460 смртних
случајева на 100.000 порођаја,[207] и највишу стопу смртности одојчади у свету (смрт беба млађих
од годину дана), која је 2012. године процењена на 119,41 смрти/1,000 порођаја.[207] Подаци из
2010. године указују на то да једно од десет детета умире пре пете године.[208] Министарство
здравља планира да смањи смртност одојчади на 400 смрти на 100.000 рођења пре 2020. године.
[209] Држава тренутно има више од 3.000 бабица, а уз то се сваке године школује додатних 300-
400 жена за ово занимање.[210] У последњој деценији су изграђене бројне болнице и клинике
које пружају најнапредније третмане у Кабулу. Француски медицински институт за децу и Индира
Ганди дечија болница у Кабулу су водеће дечије болнице у земљи. Међу другим водећим
болницама у Кабулу спадају Џамхуријат болница са 350 кревета и Џинах болница, која је још увек
у процесу изградње. Такође постоји и велики број добро опремљених војних болница широм
земље. Године 2006. је забележено да скоро 60% становништва живи на удаљености од два сата
хода од најближе здравствене установе, што је велика промена у односу на забележених 9% 2002.
године.[211] Последње анкете указују на то да 57% Авганистанаца тврди да имају добар или
одличан приступ клиникама или болницама.[210] Авганистан има једну од највиших учесталости
људи са инвалидитетом, са скоро милион људи погођених овим проблемом.[тражи се извор] Има
око 80.000 људи којима недостаје неки уд; већина њих је повређено нагазним минама.[212][213]
Невладине добротворне организације као што су Спасимо децу и Махбубино завештање помажу
сирочади у сарадњи са владиним структурама.[214]

Образовање

Образовни систем Авганистана обухвата основно и високо образовање, које спадају у надлежност
Министарства образовања и Министарства високог образовања.[215] Државни образовни систем
је уништен током дугих деценија ратовања, али је почело његово оживљавање након доласка
Карзаијеве администрације на власт крајем 2001. године. Током последње деценије изграђено је
и реновирано више од 5.000 школа, док је у истом периоду преко 100.000 наставника обучено за
рад.[216] Више од седам милиона ученика оба пола похађа наставу у школама,[216] око 100.000
студената похађа разне универзитете широм земље; најмање 35% тих студената су девојке.[217]
Од 2013. године, у Авганистану постоји 16.000 школа. Министар образовања, Гулам Фарук Вардак
је изјавио да је потребно изградити још 8.000 школа за осталих 3 милиона деце која тренутно
немају услова за школовање.[218]

Амерички универзитет Авганистана у Кабулу.

Универзитет у Кабулу је поново отворен 2002. године, и прима студенте оба пола. Године 2006,
отворен је Амерички универзитет у Кабулу, ради пружања наставе која је на светском нивоу, која
је на енглеском, и која представља здраву средину за учење у Авганистану. Центар Кабула служи
као авганистански центар за учење, с обзиром да се ту налази велики број едукативних
институција. Главни универзитети ван Кабула су Универзитет у Кандахару на југу, Универзитет у
Херату на северо-западу, Универзитет у Балку на северу и Универзитет у Хосту на истоку.
Национална војна академија Авганистана, организована по угледну на Војну академију
Сједињених Америчких Држава, јесте четворогодишња образовна установа која првенствено
школује официре Оружаних снага Авганистана. Стопа писмености целе нације је била врло ниска,
али је сада у порасту, узевши у обзир да се све више младих људи школује.[219] Године 2010,
Сједињене Америчке Државе су широм земље успоставиле бројне Линколн едукативне центре
који нуде часове енглеског језика, програмирања, коришћења интернета, као и друге едукативне
и услуге саветовања. Јединице државне безбедности Авганистана имају обавезу да слушају
предавања о писменоси.[219]

Култура

Авганистанска култура је присутна скоро преко два миленијума, а њени корени се налазе
најраније у периоду Ахеменидског краљевства око 500. године п. н. е.[220] То је углавном
номадско и племенско друштво, где сваки регион земље има своју посебну традицију и обичаје,
што најбоље показује мултикултуралност и мултијезичност ове нације. У јужним и источним
регионима људи живе у складу са паштунском културом, пратећи паштунвали - традиционални
начин живота који и дан данас опстаје.[221] Остатак популације је персијског или туркијског
порекла. Неки људи који нису паштунског порекла, а живе близу ових заједница прихватили су
Паштунвали[222] у процесу паштунизације (или Авганизације), док су неки Паштуни подлегли
персијанизацији. Милиони Авганистанаца који живе ван своје земље, углавном у Пакистану и
Ирану током последњих 30 година попримили су основе култура тих земаља из суседства.