Становништво

Главни чланак: Демографија Узбекистана

Пораст броја становника у периоду између 1992. и 2003.

Tajiks of Uzbekistan.PNG

Млади узбечки Таџикистанци

Узбекистан је средњоазијска земља са највећим бројем становника (више од 26 милиона
душа). Узбеци, који говоре туркијским језиком, чине 80 % становништва. Руси су
најбројнија национална мањина са 6 % учешћа у укупној популацији (њихов број је у
сталном паду од средине осамдесетих). За њима следе Таџици, Козаци, Татари и
Каракалпаци. Највећи број Руса живи у Ташкенту и другим индустријским центрима.
Таџици су концентрисани у древним градовима Бухари и Самарканду. Највећи број
Каракалпака живи у аутономној републици Каракалпакија.

Службени језик је узбечки, којим говори 17 милиона људи (65,6 % укупне популације).
Руски је и даље значајан језик споразумевања у Ташкенту и осталим већим градовима.
Језик таџик је у широј употреби на локалном нивоу.

Стуктура становништва је следећа: 37 % живи у градовима, 63 % на селу. Преовлађује

младо становништво, радно способних је 54 %.

Највећи градови
№ Град Популација
1. Ташкент 1,978,028
2. Наманган 432,456
3. Самарканд 319,366
4. Андиџан 318,419
5. Бухара 247,644
Религија
Ислам је најдоминантнија религија у Узбекистану. Муслимани (сунити) чине 96%
популације, затим следе православни хришћани са 2%, а преосталих 2% чине друге
религије. Узбекистан је световна земља.

Војска
Главни чланак: Војска Узбекистана
Узбекистан поседује највећу и најспособнију војску у региону Централне Азије, са
око 65.000 људи у униформи. Структура је наслеђена од совјетских оружаних снага,
мада се брзо креће ка потпуно реструктурисаној организацији, која ће на крају бити
оријентисана око лаких и специјалних снага. Опрема Узбечких оружаних снага није
модерна, а тренинг, иако се поправља није ни униформан нити адекватан за нову
мисију територијалне безбедности. Влада је прихватила обавезе о контроли наоружања
бившег Совјетског Савеза, Узбекистан се придружио Споразуму о неширењу нуклеарног
наоружања (као ненуклеарна земља), и подржавао је активни програм америчке агенције
за смањење одбрамбених претњи (ДТРА) у западном Узбекистану (Нукус и Возрожденије).
Влада Узбекистана троши око 3,7% БДП-а на војску, али је примила и растућу подршку
Страног војног финансирања (ФМФ) и других безбедносних помоћних фондова од 1998.
Узбекистан је прихватио захтев централне команде САД за приступ виталној војној
ваздухопловној бази, Карши-Канабад, у јужном Узбекистану након терористичких напада
11. септембра. Након нереда у Андиџану и америчке реакције која је уследила,
Узбекистан је захтевао да се снаге САД повуку из ваздушних база. Последње америчке
трупе су напустиле Узбекистан у новембру 2005.

ЕУ је забранила продају оружја Узбекистану 2005. оптуживши владу да сноси

одговорност за насиље у Андиџану, али Узбекистан и Русија су потписали заједнички
одбрамбени пакт. [1] Узбекистан је члан у заједничка безбедносној организацији
Шангајска организација за сарадњу.

Административна подела
[икона]
Овај одељак треба проширити. Можете помоћи додавањем садржаја.
Привреда

Пораст Узбекистанског БДП-а у раздобљу од 1992. до 2008.

Прве године независности Узбекистана биле су као у осталим пост-совјетским
републикама стресне с драстичним падом БДП-а и животних услова. Инфлација се првих
година кретала око 1000%, али се од 1995. почела успешно контролисати[4] тако да се
у последњој деценији креће испод 10%.

За разлику од осталих посткомунистичких држава које се кренуле на пут масивних

отпуштања и приватизација, Узбекистан је изабрао постепени прелаз из једног у други
систем чиме је задржао пуну запосленост. Демографска експлозија отежава економску
политику пуне запослености, али Узбекистан се с њом успјешно носи тако да је број
запослених (и радних места) порастао с 8,5 милиона 1995. на 10,5 милиона 2006. што
је пораст од готово 25%.[5] По службеним подацима незапосленост је 0,3%, али мора
се узети у обзир и број од наводних 3,5 милиона узбекистанских држављана на раду у
Русији.[6]

Најважнија пољопривредна грана Узбекистана је узгој памука којега се данас

производи око 3,5 милиона тона што ову државу чини другим највећим светским
произвођачем памука без обзира на постепено смањење производње због државне
политике да се мора постићи прехрамбена независност тако да је узгој житарица
повећан 60% на штету памука. Осим памука који чини 17% свих извозних производа
Узбекистан још се узгаја и извози свилу, воће и поврће које чине још додатних 8%
извозних производа. Свеукупно пољопривреда чини 24% државног БДП-а,[5] док се још
8% добије индустријском обрадом пољопривредних плодова.[7]

Осим пољопривредне независности други основни темељ узбекистанске економије је

државна модернизација. Како би се то што успешније и брже постигло држава се у
другој половини 90-их отвара западној Европи, САД, Јужној Кореји и Јапану како би
привукла инвеститоре који су заинтересирани за улагања у производњу. У процесу
привлачења инвеститора током којег ће бити допуштен и рад цивилних удружења једини
значајнији успех ће постати Даеву који отвара погон за производњу аутомобила у
Узбекистану. Сва америчка улагања пре свега су завршавала у рударским компанијама,
што је изазивало иритацију пошто је државни циљ била модернизација, а не препуштање
рудних блага странцима. Након покушаја државног удара 2005. Узбекистан је донео
одлуку о избацивању америчких минералних компанија са свог подручја што доводи до
одређене врсте национализације рудника злата којим управља амерички Newmont
Goldcorp, покушаја сличне ствари с британским Oxus mining и преузимање америчке
телекомуникацијске компаније у узбекистану имена Coscom. Те државне одлуке након
покушаја револуције довеле су до ситуације да је Узбекистан проглашен непожељном
државом за стране инвеститоре.[8]

Тренутно најважније индустрије у земљи јесу производња аутомобила Даеву, односно

Џенерал моторс Шевролет и транспортних авиона Иљушин који су за разлику од руских
путничких авиона веома тражени на светском тржишту, што је довело до несугласица
између Русије и Узбекистана по питању поделе добити од послова (средиште компаније
Иљушин је у Русији, а фабрика у Узбекстану) и жеље Москве да сву производњу пресели
на своју државну територију.[9]

Осим те индустрије и оне које је пре свега везана с производњом памука Узбекистан
се још бави производњом и продајом рудног блага, а пре свега злата чији је 7
највећи светски произвођач и који му по неслужбеним подацима чини 20% извоза.

Задњи темељ узбекистанске економије, осим енергетске независности, одржавање је

трговинског суфицита заштитом домаће индустрије високим порезима и царинама.
Резултат овакве политике је годишњи трговински суфицит између 1 и 3 милијарде
америчких долара који као нуспојаву с осталим економским темељима даје годишњи
пораст БДП-а који се редовно креће изнад 6% и који се удвостручио између 1995. и
2008.[10]

Минимална плата у Узбекистану од 1. децембра 2010. је 49.735 сома, док минималне

пензије и помоћ за инвалиде од детињства износи 97.285 сома, док је помоћ за старе
или за посао неспособне 59.690 сома.[11] Просечна плата исплаћена у Узбекистану, по
речима председника Ислама Каримова, износила је 210 америчких долара крајем 2009.
[12] Тренутни главни економски проблем Узбекистана је висока корупција по којој ова
држава спада међу 10 најгорих држава света.[13]

Референце
„"Freedom in the World 2018 – Uzbekistan"”. freedomhouse.org (на језику:
енглески). Freedomhouse. Приступљено 7. 10. 2018.
„Worldmeters”. worldmeters.
United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes
Classifications
Uzbekistansko ministarstvo vanjskih poslova u stabilizaciji uz pomoć MMFa
State Committee of the Republic of Uzbekistan on statistics 2006 (језик: руски)
Uzbekistan:Stagnacija i nesigurnost, 22. 8. 2007.
MMF, Republic of Uzbekistan: Poverty Strategy Reduction Paper, MMF Country Report
08/34, januar 2008.
„Economist Intelligence Unit report cited”. Архивирано из оригинала на датум 11.
5. 2011. Приступљено 2. 5. 2010.
The Sino-Russia Il-76 Row
IMF World Economic Outlook Database, oktobar 2007.
President decrees on increasing salaries from 1 December
UzA National Information Agency of Uzbekistan
„Corruption Perceptions Index 2009”. Архивирано из оригинала на датум 24. 11.
2009. Приступљено 17. 7. 2019.
Спољашње везе
Више информација о чланку
Узбекистан
пронађите на Википедијиним сестринским пројектима:
Медији на Остави
Новости на Викиновостима
Подаци на Википодацима
Званични портал државне власти Узбекистана
Председник Узбекистана
Парламент Узбекистана
Сенат Узбекистана