Ahmed Nurudin – glavni lik romana, ujedno i pripovedač koji neposredno

pre smrti priča svoju ispovest. Star je četrdeset godina, a poslednjih dvadeset
proveo je živeći okružen zidovima tekije i izolovan od ostatka sveta. U tekiju stiže
nakon što se njegova jedina ljubav udala za drugoga, samo dan pre nego sto se on
vratio s ratišta. Veruje kako se nalazi u nezahvalnom periodu života jer je čovek s
četrdeset godina još dovoljno mlad da ima želje, ali je prestar da ih ostvaruje.

Obzirom na izolovan način života u tekiji, on veruje u ljudsko poštenje i dobrotu te

smatra da su svi ljudi takvi. Takvo verovanje poljuljano je nakon što je uhapšen
njegov brat. Ahmed tada biva prisiljen napustiti zidove tekije i potražiti istinu pa
otkriva da svet nije onakav kakvim ga je zamišljao. Postaje nesiguran, usamljen i
uplašen. Nakon što se suoči s realnim, okrutnim svetom, prestaje da veruje u
značenje svog ima “svetlo vere”.

Ahmed sebe smatra pravednim i poštenim, ali i sam je često dolazio u iskušenje i
nalazio se na krivom putu. Prvo iskusenje s kojom se susreće događa se onda
kada ga Hasanova sestra moli da joj pomogne da razbaštini Hasana. On pristaje na
to, iako zna da Hasan to ne zaslužuje i da to nije ispravno, ali u tome vidi svoju
korist i priliku da spasi svog brata. Kasnije u Hasanu pronalazi pravog, iskrenog
druga i kaje se zbog svog čina.

Kada se u dvorištu tekije pojavio begunac, Ahmed je imao izbor – izdati ga ili
sakriti. On je odlučio da ostane neutralan i da se ne meša, ali unutar njega se
vodila žestoka borba. Ipak je sakrio begunca, ali je o njemu pričao Mula-Jusufu
koji je pozvao vlasti da ga uhite, ali begunac je već otišao. Ovde se vidi kako je
Ahmedu teško suočiti se sa stvarnim svetom i prihvatiti odgovornosti koje on
donosi. Nije uspeo da pronađe sreću i smisao života, a to možemo da vidimo po
njegovom zaključku na kraju romana gde ona kaže kako je svaki čovek izgubljen,
spletom okolnosti, Ahmed takođe biva optužen i osuđen na smrt, ali kao i njegov
brat, on je odlučio da se suoči s kaznom i da ne beži, nego da prihvati svoju
sudbinu. U ovome se vidi razlika između Ahmeda s početka, gde on odbija
odgovornost i zauzimanje jedne strane i Ahmeda na kraju romana gde se on miri
sa sudbinom.
Vladati sobom i sputavati, disciplinovano krotiti nemire i strasti u sebi i ne dati im
da provale, bio je osnovni imperativ derviša Ahmeda Nurudina. Verska
dogma bila je njegovaodbrana, njegov štit, a tekija utvrda. Dok je bio vezan
samo za njih, sve je funkcionisalo: unjemu je vladala harmonija, on se osećao
bezbednim, život mu je naličio na zidanicu odkamena. Prva ''pukotina'', i to
velika, javila se kada mu je brat bez pravog razloga uhapšen ioteran u tvrđavu.
Sve se u njemu poljuljalo, izokrenulo; ništa nije bilo kao pre: došlo je
donesporazuma između sveta i njega. Nurudinu, užasnutom i uspaničenom,
život seodjednom ukazao kao nepoznanica i velika tajna. Brat je ubijen, govor je
održan, pretnje sudošle: opomenuli su ga, na njega naletali konjima, bičevima ga
izudarali, kasnije gazatvorili u tvrđavu... Usadili su mu strah, ponizili ga pred
drugima, sve sa ciljem da seodrekne brata, da zaboravi na njega, da se vrati u
svoju tekiju. Izašavši iz tekije i krenuvšiza istinom, i dolazeći u dodir s vlašću, on će
otkriti da vlast i ljudi na vlasti idu za svojom logikom, da je i njihovo shvatanje
pravde drugačije, da vlast odlikuju posebni mehanizmiupravljanja, stvoreni da
izazivaju strah, da ih čovek uvek doživljava kao pretnju iugrožavanje sebe.
Mržnja, umesto vere i reda, postaje Nurudinova nova tačka oslonca. Samržnjom
Nurudin je ojačao. Voljom drugih, postaće i kadija, nosilac vlasti i moći.
Jedinosvetlo što je upoznao i kao amajliju nosio u sebi do kraja, to je bilo
prijateljstvo saHasanom. Ali, i to su mu uskratili. Vlast ga, dakle, nije usrećila.
Naprotiv, učinila ga je jošusamljenijim, nesrećnijim i tragičnijim.