Professional Documents
Culture Documents
1 Dogmatika
1 Dogmatika
1 Dogmatika
2. Извори Догматике
1
в) Антијеретички списи дали су замах развоју и ширењу крштењских символа
вере. Ови списи писани су против оних јереси које су реметиле живот Цркве.
г) Одлуке Васељенских Сабора су настале као спој антијеретичких списа Св.
Отаца и Символа вере. Ови символи представљају темељне одлике и изворе догматике.
д) Емпиријско и акскетско искуство. Аскетски живот је темељ догматике и
објашњења правилног поимања живота и хришћанских истина. Пошто је произишла из
живог искуства Цркве, догматика је превасходно сотириолошког карактера, и увек се
бави проблематиком спасења.
Свето Писмо
Догматика је својеврсна ерминевтика, јер се бави тумачењем истина вере које се
налазе у Светом Писму. Догматика, према томе, има велики значај за разумевање
Светог Писма. Догматика је по својој природи упућена на Библију, зато што су догмати
у својој суштини, систематски и по темама изложено тумачење Светог Писма.
Литургика
Познавање богослужбеног и аскетског живота служе као оквир за изражавање
догматских истна вере. У почетку је постојала само једна Св. Тајна – Св. Евхаристија.
Да би могли тачно формулисати догматске истине вере неопходно је добро познавати
богослужења.
Историја догмата
Да би било могуће правилно тумачење истина вере потребно је знати како су те
истине настале, тј. како су се догмати развијали, кроз које су етапе пролазили пре свог
коначног формулисања.
Историја Цркве и историја света
Поред познавања историје догмата потребно је познавати Историју Цркве, у
којој се посматра историјски развој догмата. Потребно је познавање Опште историје
света. Неопходно је знати све услове и околности у којима се формулисала одређена
истина вере.
Етика
Догматика се доводи у везу са Етиком јер се и хришћанска вера доводи у везу са
хришћанским етосом. Однос догматике и етике у коме се оне посматрају у јединству
вере јесте потпун и био је присутан од самих почетака Хришћанства. Вера и
хришћански живот се повезују тако да вера води у праксу, а пракса чини веру
делатном. Односи између пве две науке су: а)догматика уједињена са етиком; б)
догматика као основ етике; в) етика као основ догматике; г) етика на месту догматике.
2
Философија
Догматика је својеврсна философија живота. Велики Св. Оци су темељно
изучавали философију. Оци Цркве користе философију не само да би изразили садржај
Откривења које је дато у Христу, него да би и преко философије имали додир и дијалог
са светом који је био изван Цркве. Оно што се узима из философије не може се назвати
духовни дар, већ телесни или природни. философија не може да спаси човека нити да
му укаже на узрок и циљ живота. Она може да му помогне да схвати своју немоћ пред
великим проблемима живота и да излаз из тих проблема не тражи у својим
ограниченим рационалним способностима.
Црквено право
Свакако је важан увид у канонске основе Црквеног живота. Од великог значаја
су апостолска правила, правила Васељенских сабора, правила помесних сабора и
правила 13 Светих Отаца, која важе као општеобавезни закон за све чланове Цркве.
Пастирска начела
Ова начела имају велики значај за догматско богословље. Ова начела и искуство
Цркве живи без обзира на промене у животу Цркве, важна су за догматику.
5. Метод у догматици
Реч догма има порекло у глаголу δοκειν – мислити. Појам догме је мењао свој
садржај и од појма личног знања добио је значење философског става. Кроз историју,
термин догма се премешта у јавни живот, у државу, и означава одлуке политичког
типа. Код Јеванђелисте Луке стоји: Изиђе заповест (догма) од Ћесара Августа. Тако је
појам догме имао заповедни карактер.
У Старом Завету реч догма се употребљава у два плана: у политичком смислу се
односи на државне законе и указе и у верском на заповести Мојсијевог Закона.
У Новом Завету се такође употребљава у двојаком смислу: у политичком
означавајући царске указе и законе и у верском означавајући прописе Мојсијевог
закона и новозаветно верско учење.
3
Код Светих Отаца има следеће карактеристике:
а) код првих апостолских Отаца догма се повезује више са праксом него са теоријом;
б) у каснијем периоду термин догма се односи подједнако на учење Цркве као и на
учење јертика;
в) догма се код Светих Отаца повезује са богослужењем и другачијег је карактера од
проповеди. Св. Василије Велики каже: О догмама се не говори док се проповеди
објављују!
Догма је, дакле, истина у коју верује Црква као заједница коју и доживљава као
спасењску истину за сваког човека. Треба нагласити и да догмати Цркве нису
ограничени на обим. Могуће је формулисати и нове догмате, и у овом времену, уколико
се за то укаже потреба.
4
а) механичко у којем се полази од тога да Свети Дух делује кроз људе користећи
их као инструменте или оруђе;
б) моралистичко у коме се присуство и дејство Светог Духа разуме превасходно
као последица етичких промена код човека. Тумачење догми се у овом приступу веузје
за аскетски подвиг.
в) дејство Светог Духа је резултат догађаја заједништва оствареног и
пројављеног у Цркви. Формулисање и тумачење догмата предпоставља учешће у
животу Цркве. Деловање Светог Духа у формулисању догматских истина је
незамисливо мимо сабрања у Цркви.
У време Месије, које нас уводи у Нови Завет, Свети Дух се припрема да се даје
целом народу Божијем. Свети Дух чини вернике члановима Цркве као саборног
организма, будући да ствара заједницу тамо где дише и сажиже сваки егоизам. Свети
Дух делује као Дух заједнице, делује у Телу Цркве. Стога, Откривење богооткривене
истине предпоставља увек заједницу Цркве. То је основни предуслов да би једна истина
била догма.
Црква је заједница кроз коју и у којој постоји нова битнија веза између Бога,
човека и света, пројављена и остварена у Личности Христовој. Да би Откривење било
потпуно знање о Богу сама Црква треба да има следеће одлике:
а) да је заједница – сабрање свих чланова Цркве који су крштени и који чувају
начин живота, откривен и пројављен у Христу.
б) да је ова заједница верних сабрана у једној служби која ће пројављивати нови
начин живота откривен кроз Христа и апостоле. Ова служба је Евхаристија будући да
се у њој пројављује нови начин живота остварен у Христу.
в) Евхаристија има епископа на месту Христовом и прзвитере који су икона
Апостола. Евхаристија као Сабрање верних има Господа Исуса Христа за центар.
г) Пошто Цркву чине многе заједнице, руководством својих епископа,
исповедају и припадају једном Телу Цркве.
д) Свака одлука Сабора мора бити саопштена на Литургији уз народно Амин,
као потврду.
5
Сабори
догматска теологија не може да полаже право на непогрешивост у истом смислу као
догмати донешени на Саборима.
Догматски ставови који се налазе у савременим догматима треба превасходно да
буду тумачење постојећих догмата Цркве. Бог се једино познаје и истину о себи
открива у Духу и у љубави, кроз саборно искуство Цркве.
О ЗНАЊУ И ВЕРИ
6
13. Знање о Богу
Сама природа Бога нас упућује на метод који ћемо користити у познању Бога.
а) У сазнајном поступку једног објекта, треба искључити нешто што је поред
самог објекта да бисмо познали сам објекат. Али немогуће је познати Бога тако што ће
се у познању Бога искључити нешто друго.
б) да би једна ствар била позната потребно је постављати границе око ње. Овај
се поступак не може се применити на Бога зато што је Бог неограничен.
в) да би једна ствар била позната треба да буде описана, што претпоставља
време и простор. Овај поступак се не може применити на Бога. Бога не можемо
описати, јер би ти значило увођење времена и простора у Његово постојање.
Дакле, постоји велика опасност у гносеологији, у познању Бога на основу
Његових својстава. Бог не може бити објекат који ће се користити и потцењивати до те
мере као да је реч о било којој ствари.
г) Ако се поступак познања ствари, који иде до њихове употребе, примењује и на
Бога, последице на плану гносеологије о Богу ће бити негативне.
7
философија о Богу указивала да постоји само нека енергија која се сагледава у
творевини, а не Бог у суштини и Трима Ипостаси.
8
17. Претпоставке познања Бога у Личности Христовој
9
Заснивање живота на вери значи прихватање Царства Небеског које долази у
Свету Евхаристију која је у живот као заједничарење, не на неки апстрактан живот
предуслов вечног али и земаљског живота. Живети по вери значи и непрестано се
супротстављати свим ограничењима датостима које спутавају људску личност.
О БОГУ
Из искуства и живог Предања Цркве знамо да је немогуће Бога описати на
основу својстава, на основу збира информација будући да је Бог Личност која се не
може ставити ни у какав, ма како био савршен досије. Треба истаћи да догматика није
ни систематско излагање на једном месту историјске грађе о томе шта су некад неки
људи говорили о Богу.
Говорити о Богу значи претходно Бога идентификовати, имати однос према
Богу. На правилно формулисање догмата о Богу, као и тачно исповедање вере утичу
два битна елемента:
а) живот Цркве, одакле извиру онтолошке димензије догмата о Богу, одлучујуће
утиче на правилно исповедање вере. Уласком у црквену заједницу човек мења свој
начин живота као и доживљај Бога.
б) културно окружење у коме се формулише догмат има непосредни утицај на
терминологију, појмове и на све оно што је неопходно да би се изразила вера и догмати
Цркве.
10
д) Јевреји су схватили Бога не само као Личност која Себе пројављује у
заједници са људима него као Бога који им даје закон и тражи од њих да га испуњавају.
Кроз испуњење закона Јеврејин је долазио до познања и признања Бога. При том, врло
је важно нагласити да закон или заповести Божије могу бити до краја опречене неком
логичном или природном закону кога знамо.
ђ) Један од најважнијих елемената библијског поимања Бога јесте лични
карактер Бога. Бог у Старом Завету је Личност и познаје се кроз личне односе. Он
склапа свезе, открива се у личној заједници и зато је Бог Аврама, Исака, Јакова. Јевреји
су указали на Бога који се кроз лични савез пројављује и сазнаје. Бог позива људе у
заједницу, као што је позвао праоца Аврама. Библијски Бог, дакле, није безлична виша
сила. Појам Бога као више силе је јелински. Библија говори о Богу, не као усамљеној
монади, него о Богу који је заједница Личности и који сам зове човека у лични однос са
Собом, зовући га да постоји на слободан и личан начин, неограничен створеношћу
сопствене природе.
е) Библијски Бог се јавља у историји, пројављује своја дејства у историјским
догађајима.
ж) Имајући личну заједницу са Богом не можемо ништа сазнати о природи
Божијој. Она остаје несазнатљива. Јевреји нису никад постављали питање о природи
Божијој јер су Бога видели кроз Његове енергије и пројаве у историјском догађајима.
и) Бог се Јеврејима јављао у времену. Време, први пут, у јеврејској традицији
добија онтолошки карактер будући да је свет зависан од времена и да се Бог јавља кроз
време и кроз догађаје.
11
Св. Максима Исповедника: „Божански Логос се налази тајинствено у свакој од Својих
заповести, а Бог Отац се сав и нераздвојан налази природно у свецелом Логосу Своме.
Друго сведочење искуственог живљења догмата о Богу као Светој Тројици јесте
евхаристијско. Хришћани су управо у Евхаристији исповедали Бога као Свету Тројицу
и то исповедање је било основ њиховог учешћа у вечном животу Божијем. Само
устројство Евхаристије иконизује присуство Свете Тројице. Епископ у Евхаристији је
икона Сина Божијег који се моли Богу Оцу, а сабрани хришћани чине заједницу Светог
Духа.
Трећи начин пројављивања вере у једног Тројичног Бога јесте богословско
сведочење. Црква је на теоријском плану, кроз најумније богслове исказивала оно што
је живела и објашњавала и тумачила оно што је својим животом пројављивала.
Наглашени богословски карактер имају сви новозаветни списи, а на првом месту
Јеванђеље по Јовану и посланице апостола Павла.
12
Основ за правилно тумачење Логоса дао је апологета св. Теофило Антиохијски,
који је први употребио израз Тројица. Он је указао на разлику између изреченог и
неизреченог Логоса.
13
термине Кападокијски Свети Оци су предефинисали и начинили један велики корак
када је у питању објашњавање Тројичности Божије. Свети Оци су, као и Ориген
поистоветили, израз ипостас са изразом личност.Ова лица нису била више маске као
код Савелија, већ су то сада била бића, то јест потпуне личности Једнога Бога. „Бог је
лично Биће, односно три конкретне личности, чије личне особености Црква познаје
путем непосредног историјског искуства”. Да би могли разликовати личности Бога
неопходно је рећи и које су оне, а то су: Отац, Син и Свети Дух. Отац је нерођен, али
Он рађа и исходи. Син је рођен од Оца а Свети Дух исходи од Оца, док кроз Сина дела
у времену по Очевој вољи. Ако се вратимо на Савелијево и Филоново учење да је Бог
сâм, било би нелогично говорити о Оцу, зато што не би био Отац, јер да би био Отац
мора имати Сина, те онда не би могли говорити о Светој Тројици.
Што се тиче термина суштина који је био υποστασις, овај термин замењен је
термином ουσια који означава учешће у бићу. Међутим када је реч о Богу, не може се
говорити о учешћу у Бићу, већ се говори о самоме Бићу, о пуноћи и могућности за
постојање и живот. „Уза све то, разликовање суштине и ипостаси омогућава Цркви да
лакше „одреди” и опште искуство Божијег Отковења”. На пример: човек је створен по
»образу« Божијем, и као такав он је суштина, а свака личност појединачно (Марко,
Јован, Лука, Петар) је ипостас. Тако је човекова суштина једна а личности безброј.
Овако је слично и са Богом, само што Бог има једну суштину а три личности или
ипостаси у себи. И Сâм Бог нам говори да је Он „СУШТИ” а не суштина (II Мојс.
3.14.). Када би Бог био суштина неби могао бити Бог, зато што би претходио нечему, а
пошто је Сушти Он јесте заиста Бог и од Њега произилази суштина.
14
природу, јер су Отац и Син једнаки, него на узрок. Отац је већи од Сина јер је Отац
узрок вечног постојања Сина.
Личности Свете Тројице постоје на вечном плану, а не независно једна од друге,
него у одређеном поретку који се огледа у начелу узрочности. Беспочетни Отац је
Начело Ипостаси Сина и Светога Духа, односно Узрок вечног постојања сабеспочетног
Сина и сабеспочетног Светог Духа.
У исповедању Свете Тројице на истоку је велика тајна Трију Ипостаси којима је
извор и центар јединства Ипостас Бога Оца. Због тога верујемо у живог и истинитог
Бога који ни монотеистички бог Јевреја, ни политеистички бог Јелина.
Кападокијци су због своје персоналне теологије оптуживани за тритеизам. Св.
Григорије Ниски показује да гаранција хришћанског монотеизма јесте Ипостас Оца
(Јединоначалије) из којег развија и идеју о једној и јединственој енергији, кроз коју се
пројављује божанска једнота Свете Тројице.
Св. Григорије Палана исказује истину да је Бог један и Тројица говорећи да
триипостасност Божанства нимало не бива повређена начелом монархије, тако да ми
исповедамо не просто Тројицу него Јединоначалну Тројицу, и не само да ми познајемо
Бога као Тројицу, него и учествујемо у животу Свете Тројице кроз енергије које су
вечне и заједничке Светој Тројици.
15
25. Разликовање између теологије и икономије
Св. Василије Велики је уложио огроман труд да одбрани истинску веру у Свету
Тројицу. Борећи се против јеретика Аномејаца, наводио је у расправама са њима читав
низ елемената вере чији је једини извор био Предање Цркве.
Вера у Свету Тројицу и Монархију Бога Оца проистиче из Божанског откривења
које је дато у Христу, јер Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју
Оца он га објави. То је самоделатно откривење Бога у Личности Исуса Христа. Имајући
на уму све ове проблеме св. Атанасије и св. Василије су руковођени захтевима вере и
искуства Цркве, увели као неопходно, јесно и недвомислено богословско разликовање
теологије и икономије. Теологија по њима означава богословље о Светој тројици, о Оцу
и Сину и Светоме Духу о унутатројичним вечним односима, у њиховој вечној
Божанској заједници бића, живота, љубави, без икакве узрочне везе са стварањем света
и са откривењем и јевљањем Бога у свету. Икономија означава Божији однос према
свету: у стварању, промишљању и спасењу света, кроз Божија јављања и кроз
оваплоћење Христово и целокупно дело спасења које је остварио Син Божији. Тројични
Бог се јавља и открива у икономији али икономија није каузално објашњење или
образложење Бога као Тројице. То и значе речи св. Атанасија: Да је Бог хтео и да не
створи твари, Логос Божији би тада ништа мање био у Богу, и Отац би био у њему,
дакле, пуноћа и савршенство теологије је у Тројици.
По православном тумачењу суштина сваке личности, а тим пре личности Бога
Оца јесте слобода. Син Божији се опваплоћује и постаје човек слободно, зато што хоће,
а не што је приморан неким својим вечним својством. За св. Атанасија и кападокијске
Оце није постао Тројица да би створио свет, него је од вечности Тројица Лица. До
стварања света могло је и да не дође, а Бог би од увек и до века био Света Тројица.
Настојећи да укаже на разлику између теологије као говора о Св. Тројици у
вечности, и икономије као Божијег спољашњег акта стварања и спасења света св.
Атанасије уводи разликовање између рођења Сина по природи од Оца и стварања света
по вољи Божијој.
По св. Василију Великом најдрагоценија имена у теологији, драгоценија чак и од
самог имена Бог, јесу Тројична имена: Отац, Син и Свети Дух. Св. Василије каже да се
у крштењу крштавамо у име Оца, Сина и Светога Духа, а не просто у једнога Бога.
Литургијско и богословско предање је развило пророчку идеју да Св. Тројица као
предвечни, велики савет, прототип и прволик Цркве. Из кападокијске тријадологије
произилази да је Црква Христова само онда права и истинска Црква Божија кад је по
слици Св. Тројице. Тајну Св. Тројице као заједницу Црква доживљава најпотпуније у
литургији када се остварује и пројављује као тело Христово.
16
Онај који јесте, које је Бог упутио Мојсију истицали да је Бог право биће, једини који
уистину постоји.
Човек као словесно биће настоји да у онтологији нађе оно што је постојано, што
би било кључ за живот вечни. Ту стабилност налази једино у Богу који на исти начин
јесте и за кога св. Василије каже: Ти који Јеси. Дакле, изразима Ти који Јеси и који на
исти начин Јеси, Црква потврђује своју веру у постојање Божије не само на теолошком
плану, него и у богослужењу, у Евхаристији. Ако не бисмо говорили о бићу Божијем, о
томе да Бог јесте, ако би то била искључиво тема апофатичке теологије тада не бисмо
ни имали приступ Њему. Да Бог јесте наглашава и св. Јован Златоуст који у тумачењу
143. псалма каже да нико не може разумети шта је суштина Божија него да Бог јесте. И
док по питању да Бог јесте (οτι εστι), у богословљу Цркве не постоји незнање и
апофатизам, питање шта је (τι εστι) Бог које се односи на суштину, има друго
полазиште. Св. Григорије, правећи разлику између οτι εστι и τι εστι, наглашава да је
немогуће познати суштину Божију. Св. Јован Златоуст каже: Знам да постоји, да је
Човекољубац, и да је добар и да је Промислитељ и све друго што су рекла божанска
писма: то шта је суштина, не знам.
Суштина код сваког бића представља оно што је непроменљиво.
Три основна питања која се односе на биће Божије да Бог јесте, шта је и како
постоји, допуњују се и објашњавају са још следећа три питања у вези са Божијим
постојањем: о Личности, Суштини и Енергији.
Лично постојање значи одређени однос према природи. Саму природу су
различито тумачили философи и Оци Цркве. Природа или суштина за философе јесте
самостална стварност која не треба ништа друго за своје постојање. За Оце Цркве
суштине је природни идентитет својствен многим и различитим ипостасима. Ипостас је
по философима суштина са ипостасним одликама, по оцима она је сваки човек
појединачно, различит од осталих.
Свети Максим суштину и ипостас доводи у везу са енергијом и покретом,
говорећи: Исповедамо да природа не постоји без покрета јер оно што нема покрета
није природа. Ипостас даје природи начин постојања а енергија је конкретно
пројављивање природе.
Суштина и енергија у Богу припадају свакој од Три Личности Свете Тројице.
Цела суштина свецело прирада Оцу и свецело ппрпада Сину и свецело Светом Духу, и
свака енергија припада потпуно, тиме и подједнако, свакој од Личности Свете Тројице.
Суштини Божијој не треба друга суштина да би постојала. Енергија Божија се може
наћи и изван суштине које припада, док се суштина, за разлику од енергије не може
наћи изван себе. Не може се суштина Божија наћи у твари док се енегрија Божија може
наћи у творевини.
Личност је јединствена и непоновљива. Отац не може бити Син, нити Свети Дух.
То исто важи и за Сина и Светог Духа. Ако би ипостас могла бити замењена другом
ипостасју тада би изгубила своју јединственост и непоновљивост. Кападокијски Оци
наглашавају оно што је потребно код сваке Личности Свете Тројице и доводе га у везу
са заједницом из које извире Личност.
17
28. Основна начела тројичне терминологије у учењу Кападокијских
Отаца
Треће начело: како Бог постоји – πως εστι је нарочито изучавано код
кападокијских Отаца. Не може, по св. Василију, суштина Божија да постоји без
Ипостаси која јој даје начин постојања. Не може се говорити о безипостасној суштини.
Међутим, ни ипостас не постоји без суштине. Не може се рећи да ипостас претходи
суштини, нити се може разумети сама по себи, без суштине. Личности Свете Тројице
имају заједно једну суштину која је недељива.
Међутим, постоји узрочност како у постојању суштине Божије тако и у
постојању Ипостаси Свете Тројице. Личност Бога Оца узрокује уличноснење суштине.
И као што суштина није без Узрока постојања, тако ни Ипостаси Сина и Светог Духа
18
нису без узрока постојања. Лично постојање на плану Тријадологије подразумева став
да је постојање једне Личности немогуће без постојања других Личности Свете
Тројице, будући да свака Личност добија идентитет од друге. Појам Узрока код
кападокијских Отаца се апсолутно доводи у везу са појмом слободе у Божијем
постојању. Вечно рођење Сина од Оца, као и исхођење Светог Духа од Оца нису
продукт суштине него слободе. Имајући узрок у Оцу, Син и Свети Дух нису, по св.
Атанасију, ни нехтеднути, ни нежељени од Оца. Онај који хоће постојање Сина и
Светог Духа јесте Личност Оца, пошто суштина има вољу, али сама нема носиоца воље.
Суштина Божија има носиоца воље у Личности Оца. Међутим, када се каже да се Син
рађа из воље Очеве, постоји опасност од погрешног тумачења, да је Син створење. Ово
су користили Аријанци. Св. Атанасије није прихватио да је Син рођен из воље. Воља
код њега могла би значити да је Син могао бити и нерођен. Такво значење воље може
довести до закључка да Отац није хтео од вечности рођење Сина. Воља по св.
Атанасију означава да Бог од вечности хоће рођење Сина, а не вољу која би значила
избор између две могућности.
Будући да Бог од вечности не постоји као усамљена монада него као Света
Тројица, да у Божијем постојању јесте да Његовог тројичног постојања. Отац потврдно
исказује Своје постојање, тако што Себи, Сину и Светом Духу даје постојање од
вечности. Бог постоји слободно, на потврдан начин, не дозвољавајући негативан израз
слободе. Да у Богу јесте вечно да у Божијем постојању и то је вечни потврдни однос
Оца са Сином и са Светим Духом. Отац слободно и из љубави рађа Сина и исходи
Светог Духа. Љубав је истоветна са начином Божијег постојања.
19
време када нису постојали. Одатле извире и сукоб између човекове слободе са датошћу
његовог бића. Богу не претходи суштина и датост бића, јер Бог постоји као Личност, тј.
слободно хоће да постоји. Оно што је за људе нелогично и парадоксално, Богу је
могуће јер се Божија логика постојања разликује од људске. Бог постоји тако што
слободно даје начин постојања својој суштини. Он није ограничен њоме и може, као
личност, превазићи суштину и постати човек, остајући вечни Бог. У овоме је тајна
Богочовека Христа и целокупне икономије спасења: личност Божија је изнад Његове
природе и Бог може постати Богочовек. Због првенства своје Личности над природом
Бог то може, а због своје љубави преме човеку Он то што може, заиста хоће и чини.
Према томе, зато што Бог постоји као Личност, људи као бића саздана по икони
Божијој, имају наду да буду личности, да постоје слободно. Човек је слика Божија
својом личношћу. Његов начин постојања као личности даје му могућност да превазиђе
ограничења која му намеће природа која му каже: човек си и само човек.
Будући да је личност, човек може задобити првенство личног начина постојања
над природом. Речима Отаца древне Цркве, човек може од слике Божије постати
подобије, тј. може постати бог. Будући да Бог није створен ни од кога, онда Бог не
може своју слободу изразити као негацију. Коме ће Бог рећи не, ако једино Он постоји
и ништа Њему не сапостоји од вечности што није Он. Ако Божије биће не зависи од
Његове суштине, којој би евентуално могао да каже не, онда је један пут изражавања
слободе, а то је позитивни, то је увек да. Речи Бог је љубав, не значе да је суштина
Божија љубав него да је љубав начин постојања Божије суштине и Свете Тројице.
Слобода у црквеном начину живота се исказује као слагање, као љубав према
другом, а не као избор. Улазећи у Цркву претпостављамо остварење свога бића, у
догађају будућности коме је залог Христово Васкрсење. Остварење бесмртности се
везује за живот вечни чији предокушај добијамо у Цркви на евхаристијском сабрању.
Живети црквеним начином живота значи остварити своје постојање на божански
начин, тако што ће слобода претходити бићу и што ће човеково биће бити израз
слободе.
20
човек су не само сродни него су и позвани на једно дубље метафизичко јединство у
Богу који је метафизички Ум. Када је овакво схватање пренето на Божије постојање,
Августин је рекао за Бога да је Ум. А Ум обухвата памћење, знање и љубав. Полазећи
од ова три елемента Августин је говорио о Три Личности Свете Тројице. Оца
поистовећује са памћењем, Сина са знањем а Духа Светог са љубављу. Бог је сличан
овим трима психолошким својствима која налази у човеку. Зато се Дух Свети и назива
NEXUS AMORIS, везом љубави између Оца и Сина.
У западној теологији личност је поистовећена са индивидуом. То није само
лексичко поистовећење, него суштинско. Индивидуа је биће које је одвојено. Схватање
Личности на Западу, које има своје корене у Платонизму, које ће нарочито доћи до
изражаја у Августиновом учењу о Богу, одиграће кључни утицај на касније поимање
Личности у схоластичкој теологији али и у философији. Религиозно – философско
теоријско искуство на Западу определио је карактер и садржај живота уападног човека,
чија основна одлика је индивидуализам.
Средином шестог века у Шпанији узело је маха учење о исхођењу Духа Светог
и од Сина – et Filio, Filioque. Појави овог учења је у многоме допринело присуство
Аријанаца који су Сина сматрали за твар. Да би изједначили Сина са Богом Оцем,
западни теолози су му придодали и оно својство које припада само Оцу, а то је да
исходи од Духа Светог. Ширењу учења о исхођењу Светог Духа од Сина је нарочито
допринео севиљски епископ Исидор. За време папе Мартина западни епископи су на
латеранском сабору (649) исповедали веру у Свету Тројицу по Никејско-цариградском
Символу, остајући на линији одлуке III и IV и потоњих Васељенских сабора о
неприкосновености и неизменљивости овог Символа.
Символ са додатком Филиокве су пренели на Исток 809. г. Галикански монаси
који су допутовали у Јерусалим да се поклоне Светим местима. Употребљавајући овај
Символ на Св. Литургијама, дошли су у сукоб са тамошњим грчким свештенством, чији
је одлучни представник монах Јован из манастира Св. Саве Освећеног, називао њихово
учење јеретичким. Галикански монаси су поводом тога упутили писмо Папи Лаву III,
молећи га за заштиту и савет. Њихову молбу је папа проследио Карлу Великом. Он је
поводом овога сазвао сабор у Ахену, новембра 809.г. на коме је Карло Велики
председавао и где је већина учесника прихватила Филиокве.
Иако се сложио са овим учењем, папа Лав није дозволио да се у Никејско-
цариградски символ унесе Филиокве. Када се у Риму 810.г. одржавао сабор папа је
наредио да се на две плоче испише Никејско-цариградски Символ вере, без додатка
Филиокве. Ове плоче су истакнуте у цркви Св. Петра.
21
Порекло учења о исхођењу Светог Духа и од Сина је у Августиновој
тринитарној теологији. Он се послужио Платоновом и оригенистичким схватањем Бога.
Говорећи о Светој Тројици Августин полази од Платоновог схватања Бога као Ума. Бог
је савршено биће – Ум који има три елемента: памћење, знање и љубав. По Платону
памћење је важна одлика ума.
На основу платонистичке шеме, Августин развија теологију у којој је Бог као
највише метафизичко биће које има три особине. Отац је поистовећен са Памћењем,
Син са Знањем и Свети Дух са Љубављу.
Једнота Божија по светим оцима није ограничена на суштину или природу
Божију, него је превасходно у Личности Бога Оца.
22
37. Егзистенцијалне последице учења о Филиокве
23