ЈОНИЈА – КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ

Јонија је колевка где се рађа грчка философија. Ако је Јонија била колевка грчке
философије, онда је Милет био колевка Јонске философије.

Пре ових философа имамо писце као што су Хомер и Хесиод. Међутим, њихова дела се не
могу узети као философска. Не може се говорити где се срећу исток и запад, односно да је
грчка философија настала од индијске.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одређивали своју пратвар, али им
је било заједничко што су је сматрали материјом. Супротност између духа и материје још
није била схваћена.

Отуда, иако су де факто (стварно, чињенично) били материјалисти, они ипак тешко могу
да се сматрају материјалистима у нашем смислу. Они нису јасно схватили разлику између
духа и материја, коју би затим одбацивали.

С тога, може се рећи да јонски мислиоци нису толико били философи колико првобитни
научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Ако посматрамо
ствар из једног угла, у Јонији наука и философија се још не разликују. Рани јонски
мудраци су се бавили свим врстама научних проучавања, рецимо астрономским, која нису
била раздвојена од философије. До својих сазнања они нису долазили експериментима већ
спекулативним умовањем.

ЗАЧЕТНИЦИ – РАНИ ЈОНСКИ ФИЛОСОФИ

ТАЛЕС ИЗ МИЛЕТА

По Талесу, све је постало из воде. Умро је 546 године. Предсказао помрачење 585 године.
Диоген Лаертије говори о његовим анегдотама. Друга активност која му се приписује јесте
успостављање календара и увођење феничанске праксе да се управља бродовима према
сазвежђу малог медведа.

Основ свега је вода. Тиме је први пут поставио питање о „Једном“.

АНАКСИМЕН

Теофраст за њега каже да је био дружбеник Анаксимандара. Писао је књигу од које је

остао само један фрагмент, каже Диоген Лаертије, да је писао у „неисквареном Јонском
дијалекту“. Основни елемент свега је ваздух. Да би објаснио како ствари настају из једног
елемента, уводи појмове „згушњавање“ и „разређивање“. Разређивањем ваздуха настаје
ватра, а згушњавањем ваздуха настаје ветар, облаци...камен.

Пад Милета под Персијску власт 494 године представља крај Милетске школе. Њихова
учења постепено постају философије. Сматрали су да је материја вечита. Нису још дошли
до идеје о апсолутном почетку овог материјалног света. Милећани су били материјалисти,
зато што су покушали да објасне порекло свих ствари из неког материјалног елемента.

1
 ХЕРАКЛИТ ИЗ ЕФЕСА

Хераклит је био ефески племић из 6 века пре Христа. Служба базилеуса је била наследна у
његовој породици, али ње се Хераклит одрекао у корист свога брата. Био је меланхоличан
човек, живео усамљено и клонио се људи. Често је критиковао своје суграђане. Многе
изреке Хераклитове изречене су језгровито, а повремено су и сасвим забавне. Његов стил
изражавања је био мрачан, па је у потоњем времену добио назив – мрачни.

Хераклитова философија се заснива на принципу „панда реи“ – све тече. Он је учио да се

стварност непрестано мења и да је њена суштинска природа то да се мења. Остаће
упамћен по изреци да се у једној реци не можемо окупати два пута, будући да непрестано
надолазе друге воде. Међу његовим фрагментима налазимо и такве реченице: „Природа
воли да се скрива“. Хераклит је своје мишљење о Хомеру изразио овако: „Хомера би
требало избацити из јавних такмичења и ишибати“.

Међутим, Хераклитов оригинални допринос треба тражити у схватању Јединства у

мноштвености и разлике у јединству. Дакле, други елеменат Хераклитове философије
јесте учење о стварности која је једно. Да, за Хераклита стварност јесте једно, довољно
јасно показује изрека: „Ако сте ме послушали, не мене, већ Логос, мудро је сложити се да
је све Једно“. С друге стране, у следећем исказу јасно се показује да је сукоб супротности
суштински за постојање Једног: „Треба знати да је рат заједнички свему, да је правда
свађа и да све настаје по свађи у нужди“.

Хомер је грешио када је говорио: „Само из рода Божијег и рода људског да нестане
свађа“. Он није видео да се тиме у ствари залагао за уништење свемира, јер да је била
услишена његова молитва, пропале би све ствари. За хераклита једно у мноштву, а у исто
време праоснов свега јесте ватра. Хераклит није без разлога сматрао ватру праосновом
свега. Он је запазио да ватра не може да постоји без материјалних ствари. Она гута ствари,
прождире их мењајући њихове облике, па опет на крају остаје иста. Самоопстанак ватре
зависи од борбе и напетости. У процесу паљења и гашења ватре Хераклит је разликовао
два пута: на горе и на доле. Наиме, када се ватра згусне, постаје влажна и претвара се у
воду, вода се пак стеже и претвара у земљу. То је пут на доле. Земља се пак сама по себи
топи и из ње излази вода, која испарава. Зато и каже: „Свет је вечито жива ватра која се с
мером пали и са мером гаси“. То је пут на горе. Хераклит ће остати упамћен по термину
„Логос“ кога је сматрао вишим од себе.

Хераклит из Ефеса се држао истог оног чулног пута, као и његови јонски претходници.
Мада је био доста нејасан, и мада није схватања супстанцијалне мисли, код њега се може
разабрати појам „једног као множине“, те можемо рећи и да је он баш као Сократ тежио
општем.

ПАРМЕНИДОВО И МЕЛИСОВО ЈЕДНО

Са философског и историјског становишта прави оснивач елејске школе био је, без сумње,
Парменид из Елеје. Судећи по томе да се око 451 – 449 године старе ере, када му је било

2
65 година састао са Сократом у Атини, изгледа да се Парменид родио крајем VI века. О
њему се говори да је сачинио законе своме граду Елеји. У почетку је следовао Питагорино
учење, да би касније развико самосталну философску мисао. Фрагменти његових списа
нам сведоче да је писао у стиху. Према Парменидовом мишљењу биће или једно „јесте“ а
настајање или промене јесте привид. Јер ако уопште нешто настаје, оно настаје или из
бића или из небића. Ако је по среди прво, онда то нешто већ јесте, и у том случају оно не
настаје, ако је пак ово друго случај, онда оно нешто јесте ништа, јер из ништа постаје
ништа. Парменид инсистира на радикалном разликовању између пута истине и пута
мњења или веровања. Иако су промене и кретања феномени, који се свакако опажају
чулима, Парменид одбацивањем промене и кретања у ствари не прихвата пут чулне
појавности. На тај начин Парменид уводи оно веома важно разликовање ума и чула,
истине и појаве. При свему овоме, Парменида никако не треба гледати као на идеолога.
Он из негирања промене не тврди – следи да јесте идеја. Он уводи разлику између нуса и
чула не да би успоставио неки идеолистички систем, већ да би успоставио систем
монистичког материјализма, у ком се промена и кретање уклањају као привид. Само ум
може да појми стварност, али стварност коју ум схвата јесте материјална.

Парменидово учење о (не) настајању има логичке недостатке па је противречно. Тешко је

помислити да ће људи гледајући све промене око себе (рађање, умирање) сматрати исте
привидом. Ако оно једно које састоји из мноштва није настало ни из бића ни из небића,
какве је онда природе. Он је биће дефинисао као временски неограничено са простором. С
тога је Демокрит, усвојивши Парменидову тезу о неуништивости ствари, тумачио
промену као последицу скупљања и раздвајања непропадљивих честица материје. С друге
стране, Платон је преузео Парменидову тезу о непропадљивости бића, изједначавајући га
са идејом. У том смислу, Пармениду се може приписати и материјализам и идеализам.

На крају се може закључити да гледиште о једном је било нејасно, али да је , он наставио

да шири идеју Једнога, идеју која је константно нарастајући припремала Грке за долазак
Хришћанства.

АНАКСАГОРИН УМ

Анаксагора се родио у Клазомени у Малој Азији око 500 године старе ере. Иако Грк,
несумњиво је био персијски грађанин, јер је Клазомена, после гушења побуне Јонских
градова, пала под Персијски јарам.

Можда је Анаксагора у Атину доспео са персијском војском. Ако је то тачно, то би

сигурно објаснило зашто је он у Атину дошао у време битке на Саламини 480/479 године
старе ере. Он је био први философ који се населио у Атини, граду који је касније постао
средиште философског проучавања. Код Платона читамо да је Перикле био Анаксагорин
ученик, што је философу касније причинило невољу. Периклови политички противници
извели су га на суд 450 године. Он је оптужен за безбожништво и за медизам јер је тврдио
да је месец сачињен од земље а да је сунце усијани камен. Перикловим настојањем био је
ослобођен из затвора, повукао се у Јонију где је основао своју школу.

3
Анаксагора је своју философију оставио у једној књизи од које су нам остали само
фрагменти. Он је усвојио Парменидову теорију о непропадљивости бића и неуништивости
твари. Анаксагора се не слаже са Емпедоклеовом теоријом о четири елемента (земља,
ваздух, ватра и вода) као крајњим јединицама твари, већ тврди да све што поседује
квалитативно исте делове као и целина јесте основно и неизведено. По њему су у почетку
делићи свих врста били заједно помешани. Предмети искуства настају онда када су
основни делићи тако сабрани да у објекту који настаје као последица опажања
преовлађује једна одређена врста честице. Према Анаксагори, у конкретним предметима
искуства постоје делићи свих ствари, при том, они па на су повезани на такав начин, да
једна врста преовлађује, па на основу тога и читава ствар преовлађује и добија свој назив.

Анаксагора је учио да је у свему део свега.

Друга веома важна одлука Анаксагорине философије јесте начело ума (нуса). Нус влада
над свим што има душу, и већим и мањим. Он је овладао кружним кретањем, тако да је
томе кретању дао почетак. Тај нус је уредио и прошлост и садашњост и будућност. Нус је
бескрајан и самоодражки и није помешан ни са једном другом ствари, него је један, сам за
себе. Ум је присутан у свим живим стварима – људима, животињама, биљкама и у свему је
исти. Њега, међутим, не треба замишљати као стваралачку материју. Материја је вечита, а
функција нуса је да покрене кружење који се одвија у деловима измешане масе.

Мада Анаксагора није успео да оствари пуну употребу тог начела, мора му се одати
признање због тога што је у грчку философију увео начело највеће важности, које ће у
будућности донети сјајне плодове.

СОФИСТИКА

Ранији грчки философи су били заинтересовани углавном за објекат и у том интересовању

су покушавали да одреде крајње начело свих ствари. Међутим, њихов успех није био
сразмеран њиховој философској искрености.

Изложени системи философије међусобно су се искључивали и, како је било истине која је

могла да се нађе у супростављеним теоријама, није било таквог ума који би постављене
хипотезе могао да сједини у једној синтези. Последица тога морало је да буде неповерење
према космологијама.

Скептицизам који је пратио свако од ових учења није био једини узрок пребацивања
центра интересовања на субјекат. Наиме, додир Грка са културама, попут персијске,
египатске, вавилонске, као и са народима на ниском ступњу цивилизације као што су то
били Скитски Трачани, навело је Грке да постављају следећа питања: да ли различити
народни и месни начини живота, религиозни и етички закони, јесу само конвенције или
не? Да ли је хеленска култура, насупрот културама варвара, ствар номоса, нешто што је
створио човек, или је то предодређено природом. Човек, дакле, постаје у средишту ствари.

Софистика, дакле, тежиште интересовања пребацује на микрокозмос. Прва одлика

философије софиста није тражење истина, него извлачење закључака, било теоријских,

4
било практичних. Да би то постигли користили су емпиријску индуктивну методу. Будући
да тадашње образовање није било довољно да би се заузели врховни положаји у држави,
многи су тражили услуге софиста. Реторика је у то време била на великој цени, а софисти
су били људи код којих се она могла најбоље научити. С обзиром на то да се практични
закључци софиста нису заснивали на објективној истини, било је оних који су реторику
користили као убојито оружје. Због тога нису били омиљени код људи, те је израз
„софисти“ у време Платона коришћен у негативном смислу. Али чињеница да су
заокупљали пажњу омладине, и да су многи од њих бирани за „амбасадоре“ својих
градова, говори нам да софисти у глобалу нису били сматрани за негативце.

Без обзира на све своје мане, софистичка филозофија је представљала спону између
јонских филозофа и Сократа, Платона и Аристотела те је овим потоњим дала добру
подлогу.

НАЈПОЗНАТИЈИ СОФИСТИ

ПРОТАГОРА

Протагора се према већини писаца родио у Абдери, у Тракији. Уживао је наклоност

Перикла и прича се да му је он поверио задатак да састави устав. Диоген Мертије наводи
причу према којој је Протагора, због своје књиге о Боговима био оптужен за
богохулништво, али да је побегао из града пре суђења и утопио се приликом преласка на
Сицилију, док је његова књига спаљена на тргу.

Најпознатија Протагорина изрека јесте: „Човек је мера свих ствари, бивствујућих да јесу,
оних небивствујућих да нису.“ Неки писци су то тумачили да Протагора ту не мисли на
било ког човека, већ на човека у посебном смислу. Међутим, према Платоновом
сведочанству у коме је ова максима развијена, оно се тумачи у индивидуалистичном
смислу, с обзиром на чулно опажање. За то сведочи следећи пример: „Ако ја улетевши
једног дана са кише у топлу собу, каже за воду у једној посуди да је топла, док ти излазећи
из собе осећаш исту воду да је хладна“. Протагора примећује да ни један не греши – вода
је топла с обзиром на 8888 а хладна с обзиром на твоја чула.

У свом делу Перитеон, Протагора говори да се о Боговима не може ништа знати, ни

каквог су облика, јер му много тога спречава знање, а поред свега и краткоћа живота. Због
тога он каже када је реч о Боговима да се треба држати религије дотичног града. Ако не
можемо бити сигурни у апсолутну истину, зашто да погазимо религију од наших отаца. За
Протагору говорник ће се најславније исказати када „слабији доказ учини јачим“, Он је
такође крчио путеве за проучавање граматике и говори се да је класификовао различите
врсте речи.

ПРОДИК

Продик долази у континенталну Грчку са острва кеоса. За становнике тога острва

говорили су да су склони тмурном расположењу, па су и Продику приписивали те
склоности.

5
Каже се да је он говорио да је смрт пожељна да би се побегло од зала животних. Страх од
смрти је неразуман јер се не дотиче ни живих (Јер су још живи) ни мртвих (јер су умрли).
Међутим, он је најзначајнији по теорији о настанку религије. Сматрао је да су људи у
почетку као Богове поштовали сунце, месец...оно што им је давало живот и храну. Затим,
проналазаче разних вештина. Био је брижљив при избору израза.

ХИПИЈА

Хипија из Елиде је био млађи савременик Протагоре. Слављен је због своје свестраности,
наиме, позвао је многе науке. Приписује му се изрека: „Закон као тиранин сили људе да
чине многе ствари против природе.“

ГОРГИЈА

Горгија са Сицилије је живео у 5-4 веку. Дошао је у Атину као изасланик Леонтина, да
тражи помоћ против Сиракузе. Ширио је дух панхелинизма. Изгледа да је испрва био
ученик Емпедокла и да се бавио питањима природних наука.

Према Горгији, биће не постоји. Ако би уопште нешто постојало, оно не би могло да се
сазна и чак ако би и постојало знање о Богу, оно не би могло да се саопшти другоме. Неки
су овај израз сматрали озбиљним, замишљеном философијом нихилизна, а други су
сматрали за философску шалу, можда је мислио како је реторика склона да хипотезу
учини уверљивом.

Међу софисте, још би се укратко могли навести ГРАЗИМАХ, који је према Платонов
Држави заступник „права јачег“ и АНТИФОНТ, који је заступао једнакост свих људи. Он
је од образовања начинио и најзначајнију ствар и створио књижевни рад,

СОКРАТ

Сократ се родио у близини Атине у време њеног процвата. У младости је учио у атинској
школи, коју је држао Архелај, Анаксагорин настављач. Иако се није задовољио са
Анаксагорином филозофијом, она је имала утицај на њега. Завидећи на његовој
популарности, а не могући да га придобије за остваривање његових циљева, атинска
аристократија га је осудила на смрт под оптужбом да квари омладину. Умро је 399 године
пре нове ере, испивши отров од кукуте, не желећи да оде у изгнанство.

Није нам познато да је Сократ ишта написао, те тако не можемо да реконструишемо

његову филозофију у потпуности, али можемо по Ксенофону да видимо да се Сократова
мисао задржава на моралу и основни циљ његових напора јесте да учини људе бољим.
Ако би смо слику о Сократу градили на основу Платонових дијалога, стекли би смо
утисак о њему као великом метафизичару који је ударио темеље трансцедентној
философији. Насупрот томе, Аристотел сведочи да Сократ, мада се занима за теорију, није
заступао учење о трајним формама или идејама, што је карактеристично за Платонизам.

6
Сократу се може приписати употреба индикативних доказа: он је углавном тежио општим
дефиницијама. Основни циљ тих дефиниција био је: доћи до истине. Скрат је изједначавао
знање са врлином, тврдећи да ће мудар човек, који зна шта је исправно, увек и чинити
исправно. Овом мишљењу противио се Аристотел. Међутим, треба имати на уму
могућност да је Сократ под „знањем“ мислио на лично уверење. У својим тежњама да
дође до општих дефиниција истина, Сократ је осуђивао релативизам софиста. За себе је
говорио да ништа не зна и непрестано је тражио мишљење других. Размена мишљења и
конституисање дефиниција се увек обавља у виду дијалога. Када је реч о религији, Сократ
је говорио о „боговима“ у множини, мада се код њега јављају и мисли веровања у једног
Бога. Он је био мишљења да је човеково тело састављено од твари сабраних из
материјалног света, чиме се његово схватање поклапа са библијским.

Из ових малобројних црта његове филозофске мисли, можемо закључити да се ради о

човеку који је свагда тежио истини и био претеча највећим мислиоцима античког света,
Платону и Аристотелу.

ПЛАТОН

ЖИВОТ

Платон се родио у Атини 428 године од оца Аристона и мајке Периктионе.Његова два
брата, Адеиманта и Глаукона видимо у његовој чувеној „Држави“, и сестру Патону.
Будући да му је отац рано умро, одрастао је са мајком и очухом. Њихов син Антифон
помиње се у Платоновом „Пармениду“.

Његов очух је био Периклов пријатељ, што је значило да је Платон био образован у духу
Периклових реформи. Међутим, Платонове предрасуде против демократије не треба
тражити толико у његовом одгоју колико у чињеници да је пресудом демократских власти
на смрт осуђен његов вољени учитељ Сократ. Ако узмемо у обзир да се Платон окренуо
демократији тек када је увидео да ******* покушавају да придобију његовог учитеља за
срамна дела, онда није ни чудно да се он други пут, разочаравши се, одрекао учешћа у
политичком животу. Његов сан о држави којом управља владар философ ће, међутим, још
дуго трајати.

Након Сократове смрти повукао се у Мегару и нашао уточиште код философа Еуклида,
али се убрзо вратио у Атину. У описе његовог путовања по Египту можемо оправдано да
сумњамо, али је сасвим извесно да је посетио Италију и Сицилију. Не зна се да ли је његов
главна намера била да се сусретне са припадницима питагорејске школе, те је он упознао
Архита, ученог питагорејца. Тамо је био позван на двор сиракушког краља тиранина
Дионисија Старијег, где се спријатељио са његовим шураком Дионом. Платонова
отвореност изазвала је гнев код Дионисија, по чијем наређењу философ бива предат у
Егину (град који је у то време ратовао са Атином) чиме му живот бива угрожен. На
његову срећу, брзо је био откупљен и враћен у Атину.

7
У Атини је 388 године основао академију. Академија се с правом може назвати првим
европским универзитетом, јер у њој проучавања нису била ограничена само на
философију у уском смислу, већ су се протезала и на многе помоћне науке, као што су
математика, астрономија и физика. Глас о академији чуо се далеко ван подручја Атине,
тако да су јој прилазили младићи из многих удаљених грчких области.

Тако је и славни математичар Евдокос своју школу из Кизика преместио у академију и

прикључио јој се. Платон, нажалост, поред својих бројних дијалога није оставио списе са
предавања. У својим писмима образлаже да такву науку није могуће схватити речима.

Године 367 Платон је, по позиву Диона, преузео своје друго путовање у Сиракузу, у нади
да ће овог пута бити успешнији. Сукоби Диона и његовог нећака Дионисија Млађег
учинили су да се и овог пута Платонови напори изјалове. Смрћу Диона 353. Године умире
и Платоново сневање о философу краљу. Велики философ умро је у Атини 6 година
касније, 348 године.

ТЕОРИЈА САЗНАЊА

Платонова теорија сазнања није систематски ни у једном од његових дијалога. Истина,

дијалог Теаитет је посвећен разматрању проблема сазнања, али његов закључак је
негативан, јер се Платон у њему труди да оповргне погрешне теорије сазнања, посебно
теорију о томе да је сазнање чулно опажање.

Платон је од Сократа наследио уверење да је знање могуће као објективно и универзално,

лишено варљивих и променљивих чулних утисака и субјективног мњења, исти за све људе
и сва времена. За разлику од учитеља, ту поставку је желео да докаже и теоријски.

Најпре, знање мора бити: 1)поуздано, 2)истинито. Чулно опажање се никако не може
поистоветити са знањем. Јер, ако смо некада нешто видели, то је остало у нашем сећању и
ми га знамо иако га не опажамо. Затим, мањкавост чулног опажања се огледа у томе што
не сазнајемо читавим бићем, већ само једним чулом (нпр боје можемо само видети).

Знање не може бити ни истинито схватање. То је због тога што један суд истинит а да
чињеница његове истинитости не подразумева знање онога коме изриче суд. Нпр неко
може погодити шта његов пријатељ ради у том часу, али то никако није последица
његовог знања, већ пуког случаја. На исти начин порота може ослободити кривца и
донети исправну одлуку, а да при том није сасвим сигурна да је исправно поступила.

На крају, знање није истинито схватање, па ни разјашњење. Ако неко нпр изложи једну
научну теорију коју је научио напамет, а да при том не разуме њене основне принципе, ми
не можемо сматрати да он ту теорију зна.

Истинито знање подразумева развитак људског духа од незнања ка знању. Тај развитак
протеже се преко два главна подручја: докса (мнење) и епистими (знаност). Мнење се бави
сликама, а знаност проучава праначела или архитипове. У суштини, само се епистими и
може сматрати знањем. Платон је веровао да је овај свет само одблесак идеја, да свака

8
твар на овом свету има свој прототип у свету идеја, да није у потпуности стварна а да њен
прототип „јесте“. Ово његово схватање имало је утицаја и на његову теорију сазнања тако
да он знање никада није дефинисао до краја.

УЧЕЊЕ О ИДЕЈАМА

У Платоновој држави се говори да кад год нека множина појединачних ствари има
заједнички назив, она такође има одговарајућу идеју или форму. То је општа, заједничка
природа или квалитет обухва одређеним појмом. Платон је тежио начелу јединства, тако
да се ове посебне суштине сједине унутар једне или да се подреде једној највишој
родовној суштини. Ту, међутим, наилазимо на један проблем, наиме, појмови као што су
„доброта“ и „лепота“ донекле се могу поистоветити али појмови „човек“ или нпр „коњ“
никада.

На самом почетку треба нагласити да сам термин „идеја“ код Платона нема исто значење
као у данашњем поимању. У нашем говору реч „идеја“ означава наш субјективни појам,
замисао, фикцију. Код Платона, појам идеје или форме односио се на објективне суштине.
Реч идиос се у овом контексту изненада појављује у „Федону“. У свом „Тимају“ Платон
јасно учи да Бог или демијург ствара ствари овога света према моделу форми. То значи да
форме постају одвојено, не само од чулних ствари, које су уобличене према њима, већ и
такође и од Бога који их узима за свој узор.

У својој „Метафизици“ Аристотел тврди да је Платон одвајао идеје, а не Сократ. То би

значило да је Платон учио да су идеје трансцедентне. Нама је тешко да у потпуности
схватимо шта је Платон подразумевао под одвојеношћу или трансцеденцијом. Било би
вулгарно помислити да је замишљао да идеја „човека“ постоји у материјалном виду, са
свом својом висином, ширином и тежином. Поступна независност идеја као и учење да су
ове ствари само копије довела је Платона до безизлазних теорија. Ако би свака ствар
имала своју вечну форму, имала би је и нечистоћа, што свакако не доприноси
узвишености свету идеја.

На Платонову теорију идеја Аристотел је развио три приговора: 1. опште није нешто
супстанцијално; нема посебан садржај који би постојао независно од стварности; 2. Идеје
не могу бити независне од ствари будући да су њихове суштине, нити ствари могу бити
копије идеја; 3. Идејама недостаје покретачка снага да би биле узроци и прототипови
ствари.

ПЛАТОНОВА ПСИХОЛОГИЈА

Платон није подлегао сировим психолошким схватањима претходних космолошких

школа, у којима је душа била свођена на ваздух, ватру или атоме. Према њему, душа се
јасно разликује од тела; она је човеков најдрагоценији посед, а истинско обделавање душе
мора да буде човекова главна брига. Душа не може да буде пуки епифеномен тела, она је

9
извор кретања и мора да управља њиме. Душа је једина од постојећих ствари која може
поседовати ум.

И поред тога што утврђује постојање битне разлике између душе и тела, Платон не пориче
то да се на душу може деловати телом или преко тела. У „Држави“ он међу саставне
делове правилног образовања укључује и физичко васпитање, а одбацује неке врсте
музике због њиховог штетног деловања на душу. За болесне душе највећи су кривци
погрешно васпитавање родитеља и погубно деловање околине.

У „Држави“ наилазимо на троделну поделу душе: учење које вероватно потиче од

питагорејаца. У „Тимају“ се поново јавља ово учење. Душа се састоји из разумног,
срчаног (вољеног) и пожудног дела. Разум је тај што разликује човека од неразумне
животиње, то је највиши елемент или формално начело душе, бесмртно и сродно
божанском. Две друге димензије душе подложне су пропадању. Од њих је вољни део
племенитији и савезник је ума, али га сусрећемо и код животиња. Платон разумски део
смешта у главу, вољни у груди (срце), а пожудни испод појаса.

Платон је тврдио да је душа бесмртна. Иако у „Тимају“ стоји да само разумски део душе
ужива ту повластицу, није искључено да је Платон сматрао сходно старим митовима да
душа преживаља у својој целокупности. Платон је своју визију о троделности душе
осликао на следећи начин: разум је возач кола у која су упрегнута два коња, воља и
пожуда. Разум је дужан да укроти тог другог. Дуалистичко схватање душе (разум који је
окренут божанском и воља и пожуда окренути земаљском) било је прихваћено у
новоплатонизму, а донекле и у хришћанству. Хришћанство, међутим, никад није
прихватило учење о реинкарнацији, сеоби душа, којим је Платон покушао да објасни
идеју „киклос етос“ као и знања која људи поседују, а која нису стекли учењем.

ТЕОРИЈА МОРАЛА

Платонова етика је еудоимонистичка у том смислу јер је усмерена ка постизању највишег

добра. Поседовање таквог добра, према Платону представља истинску људску срећу.
Могло би се рећи да се за Платона то највише „добро“ подудара са развитком човека као
умног и моралног бића, правилним обделовањем душе и општим складним животним
благостањем. Када се људска душа налази у стању у ком треба да буде, онда је човек
срећан.

У „Филебу“ Платон описује становиште Протарха и Сократа по питању среће човечије

душе. Протарх је мишљења да човек благостање задобија задовољством, а Сократ
мудрошћу. Наравно, ни један од њих двојице није апсолутизовао своје мишљење. Протарх
је такође сматрао да живот лишен размишљања није достојан човека, а Сократ је увиђао
потребу чистих задвољстава. Добро одмерена мешавина ово двоје, дакле, чини човека
достојанственим и моралним, а самим тим и срећним.

Тајна мешавина која чини добар живот јесте мера или сразмера. У тој мешавини прво
место припада правовремености, друго сразмери, треће уму, четврто наукама, пето

10
духовним задовољствима и шесто умереном задовољству пожуде. Највеће добро (срећа)
пак, постиже се спознавањем Бога. Будући да је Бог мера свих ствари, човек је узвишен
онолико колико му се приближи. Умерен човек Богу је драг, јер му је сличан.
Богопознањем се човек уподобљава Богу.

Уопштено узевши, можемо рећи да је Платон прихватио Сократово изједначавање врлине

и знања. Он је сматрао да се човек може подучавати у врлини, али и да нико не чини зло
са знањем или хотимице. Они који чине зло, дакле, чине га са уверењем да је то за њих
корисно и добро. Врло је могуће да Платон није у потпуности схватао разлику између
знања о злу самом и о последицама које зло доноси по починиоце.

Најзад у „Држави“ Платон износи хришћанско схватање по коме праведан човек треба да
чини добро и праведнима и неправеднима. Највећа праведност је чинити човека добрим, а
неправедност кварити га.

ДРЖАВА

Платонова теорија политике уско је повезана са његовом етиком, али је у многоме

условљена схватањима тадашњег хеленистичког света. Живот је за Грке могао бити само
у заједници, полису и ни један прави Грк не би могао да помисли да би неки човек који
живи ван полиса могао бити савршено добар човек. С тога је учење о човеку као
социјалном бићу било заједничко Платону и Аристотелу.

Држава постоји да би служила потребама људи. Људи нису независни једни од других,
него им је потребна помоћ и сарадња других у производњи животних потрепштина. Но, да
држава не би била суморна, у њој се неће налазити само људи од заната без којих се не
може, као што су ратари, пастири, ковачи, ткачи већ и музичари, песници, учитељи,
дадиље итд. Таква држава би економски јачала и било би јој потребно више пространства,
што би неизбежно довело до рата. Отуд је неопходно имати чуваре, који морају уживати
већи углед од осталих грађана. Они би били на врху друштвене лествице, затим би дошли
војници, а на крају занатлије. Платон је одобравао и ропство, чак је у извесним видовима
био и ригорознији од тадашњих закона.

Генерално гледано, цела структура државе била би таква да се на њеном челу налазе
старци, људи од искуства. Владар државе, који уједно мора бити филозоф, не сме имати
мање од 50 година. Важно је и Платоново мишљење о учешћу жена у животу државе.
Жене би требало да похађају исте школе, стекну исто образовање, па чак и да служе
војску. Оне најспособније би могле да учествују у дужности чувара државе.

Платонова држава би била далеко од демократске. У њој би све било подвргнуто

контроли: улаз, излаз, број породица, грађана. Неке врсте уметности биле би забрањене,
док би сва страна филозофско – религијска учења (она која се не слажу са његовим) била
проглашена за јерес, што би за његове присталице значило тамницу, а можда и смрт.
Чуварима државе чак би и бракови били унапред одређени; становници полиса не смеју
рађати само у одређеним годишњим циклусима. Непожељна деца не би добила шансу за

11
живот. Све то би било у циљу лепшег и бољег потомства. Владалац такве државе био би,
без обзира на сву своју мудрост, диктатор.

Није потребно нагласити да су многа Платонова схватања по питању државе

антихришћанска: ропство, контрола рађања, чедоморство... Али тренутна слика у свету
показује да Платонова држава у извесним својим елементима тек треба да се помоли.

УМЕТНОСТ

Платон износи мишљење да порекло уметности треба тражити у народном пориву за

изражавање. У свом метафизичком виду или у својој суштини уметност јесте
подражавање.

У „Држави“ Платон износи теприју по којој су уметничка дела троструко удаљена од

бивствујућег. Он полази од тога да су идеје једина права стварност, ствари у овом свету
тек су сенке идеја, а те сенке сликар може представити само из једног угла и то у многим
случајевима невешто. Тиме он закључује да је уметност далеко од истине.

О музици Платон има нешто другачије мишљење. Музика, као и сликарство, изазива
чулно уживање које може бити корисно или штетно. Због тога би он у својој замишљеној
држави, којом би владао краљ – филозоф допустио само одређене музичке лествице, оне
које код грађана изазивају пријатна и побожна осећања.

Овде, дакле, можемо уочити Платоново сагледавање сврхе уметности. Док је за већину
уметника најбитније да њихова дела изгледају естетски лепо и да изазову дивљење
других, Платон оцењује уметност по највише у зависности од њеног морално – васпитног
карактера.

Јасно је да свака добра уметност мора бити уистину лепа, јер је уметност неодвојива од
појма лепоте. Платонова теорија лепоте не може се у потпуности континуисати, но ми
можемо констатовати неколико чињеница: 1. Платон је лепоту сматрао објективно
постојећом, надчулном и нематеријалном. 2. Лепота има своје категорије: нпр најлепши
мајмун не може бити леп као човек, као што ни најлепша жена не може бити као богиња.
3. Лепо ни у ком случају не може бити штетно. То значи да је лепота уско повезана са
добротом, да из ње проистиче само добро и корисно.

Платон никада до краја није дефинисао појам лепоте. Његов исказ да се „мера и размера
свуда јављају као лепота и врлина“ јесте његово најкорисније сведочанство о лепоти.
Будући да апстрактне појмове никада не можемо сасвим обухватити дефиницијом, и да је
уметност врлина која у многоме подсећа на лепоту, то овај исказ можемо сматрати веома
добрим.

12
 АРИСТОТЕЛ

Аристотел се родио 384/3 године у Стагири као син лекара Никомаха. Са седамнаест
година отишао је у Атину како би стекао научно образовање и тамо постао члан
Платонове академије.

Аристотел је у академији боравио више од двадесет година, све до Платонове смрти 348/7
године. Иако је сасвим извесно да је у неим тачкама одступао од свог учитеља, никаквог
коренитог раскида, бар за Платонова живота није било. Чак и после Платонове смрти,
Аристотел је још говорио о заступницима Платонског учења о идејама у првом лицу
множине, а након његове смрти велича га као човека „који је својим животом и
поступцима и говорима јасно доказао да добар човек у исти мах постаје и блажен“.

Из овога се, дакле, може закључити да је премда није био тако везан као Платон за
Сократа, Аристотел поштовао свог учитеља. Његова склоност ка емпиријском
истраживању није му сметала да уочи добре стране Платонових метафизичких и
религијских идеја. Но после Платонове смрти, Аристотел, заједно са Ксенократом,
напушта Атину. Један од разлога био је Спеусип, Платонов нећак, са којим се Аристотел
није баш нарочито слагао постао управник Академије. Он је прешао у Асос где се оженио
Питијом и основао огранак Академије. У Асосу је Аристотел, без сумње, започео да
развија сопствена филозофска гледишта.

У Асосу се Аристотел задржао три године. Након тога, он одлази у Митилену, где се,
вероватно, сусреће са Теофрастом, својим потоњим учеником. Године 335/4 се враћа у
Атину, у четврти званој Ликеј, где оснива властиту школу. Ликеј је више од академије
имао карактер научне заједнице, опремљен библиотеком и наставним кадром са редовним
предавањима.

Смрт Александра Великог 323. године довела је до тога да услед анти-македонских

реакција у Грчкој Аристотел биде оптужен за безбожништво. Да се Атињани не би
огрешили други пут о филозофију, повукао се на Еубеју где је умро следеће године.

АРИСТОТЕЛОВА ЛОГИКА

Аристотелова логика се често назива формалном. Она представља анализу облика

мишљења (аналитика). Али, иако се логика бави формама људског мишљења, то не значи
да нема везе са људском стварношћу. Спољна стварност нам помаже да створимо логичке
законе, баш као што су логички закони примењивани у стварности. То се јасно може
уочити у његовом учењу о категоријама. Са логичког гледишта, категорије обухватају
облике нашег поимања ствари али у исто време, они су начини актуелног постојања
ствари. У „Категоријама“ и „Топикама“ наводи се укупно десет категорија или
предикамената: суштина, количина, каквоћа, релеција, време, место, положај, стање,
делање и трпљење. Категорије, према Аристотелу, нису биле облици менталног
престављења нити обрасци појмова, већ стварни облици бивствујућег у екстраменталном
свету, мост између метафизике и логике.

13
Када је реч о дефиницији, Аристотел расправља о различитим односима у којима општи
термини могу бити према субјектима о којима се они изричу. То су: род, врста, разлика,
својство, оно предолазеће. Суштинске дефиниције јесу строге дефиниције преко рода и
разлике, али Аристотел је свестан да оне нису увек могуће, већ да је некад неопходно
прибећи номиналним или дескриптивним дефиницијама.

Научно сазнање за Аристотела представља извођење појединачног из општег или

условљеног из његовог узрока тако да се, при том, знају и узрок од којег зависи одређена
чињеница и нужна веза између чињенице и њеног узрока. Такав метод назива се
дедукција. Али, чињеница да ми најчешће запажањем појединачних ствари долазимо до
општих навела је Аристотела да се позабави методом индукције.

У „Првој аналитици“ Аристотел испитује форме закључка и ту одређује силогизам.

Силогизам представља оне облике закључивања у којима се из две премисе изводи
закључак. Сваки силогизам садржи мали, велики и средњи термин. Велики заузима
положај предиката у закључку, мали субјекта а средњи се јавља у обе премисе. Према
положају средњег термина Аристотел разликује следеће фигуре силогизма: 1) М=Р; S=М;
S=P 2) P=M; S=M; S=P 3) M=P; M=S; S=P.

Иако су модерна логичка проучавања оставила иза себе традиционалну Аристотелову

логику, то ни у ком случају не сме да умањи наше признање великом филозофу. Ми
морамо имати у виду да се логиком систематски нико није бавио пре њега и да су његови
системи били једини пре 2000 година.

МЕТАФИЗИКА

Аристотел започиње своју метафизику речима: „Сви људи по природи жуде за сазнањем“.
По његовом схватању, учење није мудрост, јер права мудрост не тежи да произведе ишта,
нити да обезбеди неки учинак; она није утилитарна, већ тежи ка схватању првих начела
стварности тј. Сазнању ради њега самог. Наука, која је пожељна ради себе саме, јесте
знаност о првим начелима или првим узроцима, наука која је проистекла из чуђења. Људи
су се испрва чудили стварима око себе, а затим су почели да дознају објашњење онога што
су видели и тако је филозофија настала из жеље за разумевањем, а не због неке користи
коју би могло да има знање. Ту науку, с тога, треба међу свим наукама називати
слобоумном, јер постоји ради себе саме, а не ради нечега другог.

Мудрост се, дакле, бави првим начелима и узроцима ствари који су ван домашаја наших
чула. И поред тога што је најаптрактнија, она је по Аристотелу и најтачнија. Узроци
којима се филозофија бави јесу: 1.суштина ствари, 2.материја, 3.извор кретања, 4.сврховит
извор или добро. За Аристотела рећи да нешто јесте, значи уједно и да је оно „једно“.
Стога су једно и добро транцедентални елементи бивствујућег. Бивство, пак, се дели на:
1.чулна и пропадљива, 2.чулна и вечита и нечулна и вечита.

Аристотел је био велики противник Платонове теорије идеја. Прво, он у идејама не види
ништа корисно. Она су непотребна подвостручавања видљивих ствари. Проблем множине

14
ствари не решава се тако што ћемо им дати праобраз у неком другом свету. Међутим,
чини се да Аристотел није сасвим праведан према Платону. Он, наиме, често предвиђа
елементе Платоновог учења. Тако нпр. критикује питање кретања идеја, а при том не
напомиње да је, према Платоновом схватању, узрок кретања Демијург, а не идеје. Могуће
је да Аристотел Платонову теорију идеја није у потпуности разумео, а пак, био склон
критици (уопштено узевши сматрао је себе врхунцем филозофије).

По Аристотелу, Бог који је покретач свега је непокретљив. Међутим, он Бога не сагледава

као створитеља од вечнсти. Он обликује свет, али га не ствара. Код Аристотела имако
нешто налик деистичком схватању Бога. Бог није у потпуности оставио свет, али он ништа
не говори о Његовом стварању и провиђењу. Штавише, сматра да човек није у могућности
да општи са Богом; Бог не може узвратити на нашу љубав, а и ми не можемо имати
истинску љубав према Богу. Из овога видимо да је Аристотел био веома рационалан
човек, који је добро уочавао појаве овога света, увео у филозофију систематизацију, а
самим тим ударио темеље научном истраживању. Када је о односу са оностраним реч, ту
заостаје за Платоном, који је имао више религијског у себи. Крајњи закључак може бити
да су нам за филозофију подједнако важни и Платон и Аристотел.

ПОЛИТИКА

Држава (грчки полис), као и свака друга заједница постоји ради неког циља. за државу, тај
циљ јесте човеково највише добро: моралан и исправан живот. По Аристотелу, држава
надмашује породицу, јер породица постоји ради просте репродукције и задовољења
свакодневних потреба.

Човек свој животни циљ може да оствари само у држави; будући да има моћ говора, он је,
дакле, друштвено биће. Онај ко се налази ван државе због своје природе, а не услед
случаја, тај је или бољи или гори од човека (или је звер или је Бог). Интересантно је да је
Аристотел одобравао ропство, али не и заробљавање. Његово гледиште о ропству није
посве јасно, као да се ствара слика да су неки људи природом одређени да буду робови, а
други господари.

Аристотел осуђује Платонов претерани централизам и колективизам. Он не сматра да је

срећа свих услов за срећу појединца, већ да сваки појединац треба да тражи срећу у
плодовима свога рада. Човек са друге стране не би требао да тежи ка претераном
богатству. Аристотел је „природним“ начином стицања добара сматрао трампом, док је
плаћање новцем сматрао „неприродним“. Веома је осуђивао лихварство, уопштено
узевши, имао је мање претензије за променом тадашње грчке државе од Платона.

Што се владавине тиче, Аристотел сматра да је за државу најбоље да њоме управља

политеја, нешто између аристократије и демократије. То би значило да право владавине
оставља онима што служе у војсци и који припадају средњој класи. Он сматра да јаз

15
између богатих и сиромашних не би био тако велики када би на власти била средња класа.
То се, у неку руку, чини логичним.

Држава не би смела бити мала, тако да у њој нема могућности развитка културног живота;
са друге стране, не би смела бити исувише велика, јер таквом државом није лако
управљати. Он не одређује с тога број становника државе (као што је то чинио Платон),
али сматра да право грађанства имају само они који учествују у скупштинским и судским
пословима (у ту групу не спадају занатлије и трговци). Као и Платон, Аристотел је
придавао велики значај васпитању, које ни у ком случају не би било у својој суштини
техничко и утилитаристичко, јер оно не развија више способности душе. Питање је шта би
Аристотел рекао када би видео данашње образовање и васпитање?

ЕСТЕТИКА

Премда није повукао строгу границу између лепоте и доброте, Аристотел јасно наглашава
да оно што нам се допада не мора значити да је и лепо. Он, међутим, каже да су главни
облици лепог ред, склад и одређеност. Томе додаје да је лепота у величини и поредку.
Важно је нагласити да за Аристотела уметничко „подражавање“ нема онај погрдан смисао
као за Платона. Аристотел упорно истиче да је подражавање нешто природно и да човек
налази задовољство у производима подражавања. Музика је за њега највише
подражавалачка, јер док слика показује један израз, покрет или облик, музика нам говори
о осећањима оних које подражава. Велики значај придавао је песништву. За њега је оно
много узвишеније од историје, јер историчар пише о конкретним примерима, а песник о
општим. Из тих општих примера људи могу да извуку закључке који важе у њихово
време. Када је реч о трагедијама и комедијама, прве је називао корисним, а друге рђавим.
Комедије су биле смешне и изазивале су смех, што је погрешка. Смешно ипак не наноси
бол или штету. О трагедији Аристотел се изразио терминима озбиљна, племенита, добра.
Он верује да сажаљење и страх, које трагедија изазива у човеку, носе са собон и неку
врсту очишћења – катарзу. Под тим може да се подразумева одстрањивање негативних
осећања из себе. Трагедија не сме да буде предуга (да глумац не би заборавио све делове
комада) и не сме да буде прекратка и превише једноставна, јер тиме губи на ефективности.
Интересантно је да је Аристотел већи значај придавао заплету радње него самим
карактерима. Тиме он не мисли да умањи значај добро оцртаних карактера у драми, већ
захтева јединство радње у смислу органског, структуралног јединства догађаја.

Трагедија, као и целокупна уметност уопште, не сме бити лишена истине, нити носити
лошу поруку. Крај који би носио срећу злочинцу, а казну праведноме, свакако би
деморалисао људе. За Аристотела, васпитни и морални аспект уметности је њен највиши
аспект, а морални учинак је њено суштинско својство. Разонда коју она прижа је на
другом месту.

ФИЛОЗОФИЈА ПРИРОДЕ И ПСИХОЛОГИЈА

Чињеница је да Аристотел не дефинише шта подразумева под природом, али је евидентно

да је природа за њега целокупност материјалних ствари подложних кретању. Беживотне,

16
вештачке ствари, немају могућност кретања, већ им је потребан спољашњи покретач.
Предходне претпоставке о просторном кретању јесу место и време. Да место постоји
показује се могућношћу премештања и чињеницом да четири елемента имају своја
природна места. При том, та природна места нису нешто само у односу на нас, она постоје
независно.

Када је реч о времену, Аристотел истиче да се оно не може изједначити са променом или
кретањем, јер кретања је много док је време једно. Међутим, време је јасно повезано са
кретањем и променом: ако смо несвесни промене, ми смо такође несвесни и времена.
Аристотелова дефиниција времена гласи: „Време је оно бројчиво кретање, с обзиром на
пре и после“. Међутим, време је continuum, као што је и кретање continuum: оно се не
састоји од одвојивих тачака.

Аристотел је такође постављао питање могућности бесконачног. Бесконачно тело није

могуће, јер је свако тело ограничено површином, а ни једно тело које је ограничено
површином не може да буде бесконачно. Аристотел није прихватио постојање актуелно
бесконачног тела и броја, али је, са друге стране, допуштао бесконачност у смислу
потенцијалности нпр. сабирање бројева може трајати у бесконачност.

Аристотел се бавио питањем постојања душе. Он одбацује Платоново учење да свака

душа може да се смести у било које тело, већ да свакој души одговара одређена телесна
формула. Душа је носилац живота, али након смрти од ње преостаје само делатни ум.
Душу имају и биљке и животиње, али је само човек тај који је обдарен разумом.

Аристотел тело није посматрао као нешто супростављено души, већ као оружије које
омогућава души да дела. Према његовом мишљењу, појединачне ствари настају и нестају,
али су врсте и родови вечни. Зато у Аристотеловом систему нема места ни за какву
еволуцију у модерном смислу. Значајно је и његово истраживање свемира кога је делио у
сфере.

АРИСТОТЕЛОВА ЕТИКА

Аристотелова етика је изразито телеолошка. То значи да сви наши поступци морају имати
одређену сврху. Оно делање које поспешује постизање човековог добра или људске сврхе
Аристотел назива ваљаним; делање супростављено постизању истинског добра јесте рђаво
делање.

Аристотел је, баш као и Платон питање добра и етичности уско доводио у везу са појмом
државе. Као и већина Грка, за циљ људског живота сматрао је срећу. Он није сматрао да је
врлина, било морална или интелектуална, циљ живота већ делатност. Делатношћу се
искључује оскудица, и Аристотел се није либио да умерено уживање и спољашња добра
допринесе људској срећи.

Интересантно је Аристотелово дефинисање врлине као средине између две крајности нпр.
храброст се налази између људскости и кукавичлука, а дарежљивост између расипништва
и шкртости. То значи да се врлина налази имеђу прекомерности и недостатака. Иако за

17
Аристотела врлине не представљају врхунац људског живота, он у својој „Етици“ јасно
наглашава да без њих човек не може постићи срећу. Претпоставка моралног делања јесте
слобода, јер човек сноси одговорност само за драговољно учињене радње. Аристотел
примећује да човек може делати „ у незнању“ (под дејством пића или услед обузетости
гневом) и „из незнања“ (када он заиста није свестан последица које ће доћи након његових
поступака). Он такође констатује да у човеку постоји унутрашња морална борба и да тако
човек зна шта је добро, није гаранција да ће га и учинити.

Разматрајући интелектуалне врлине, Аристотел их дели према две умне способности:

1.способност сазнавања – којом уочавамо оно што је нужно и што не подлеже никаквој
промени; 2.способност просуђивања - способност доношења судова, која се бави оним
што није извесно. Под правдом, он разуме: 1) оно што је законито 2) оно што је поштено и
једнако. Правда је, према Аристотелу, „средина између вршења и трпљења неправде.“

Аристотел је велику пажњу поклањао пријатељству. Сматрао је да је пријатељство нешто

најнужније у животу и да је пријатељство друго ја. За разлику од Платона, сматрао је да
човек не може имати пријатељство са боговима и да Бог не може да одговори на нашу
љубав.

РАНА СТОА

Оснивач стоичке школе био је Зенон, који се родио 336 г пре Христа на Кипру, а умро 264
у Атини. У Атини је најпре сам био ученик, а онда је основао властиту школу где је држао
предавања. Живот је окончао самоубиством.

Стоици су логику делили на дијалектику и реторику, али су томе придодавали критеријум

истине. Они су одбацивали не само платонско учење о трансцедентално општем, већ и
Аристотелово о конкретно општем. Човек се рађа не знајући ништа (табула раза); систем
стварности може да сазна само умом, а искуство се рађа из мноштва сећања.

У својој космологији стоици су се вратили Хераклитовом учењу о Логосу и ватри као

космичкој твари; али у тој космологији има елемената Платоновог и Аристотеловог
учења. Према њима, у стварности постоје два начела: активни делатник тј. Бог и пасивна
материја лишена квалитета. Ово учење, међутим, не треба мешати са Платоновим
дуализмом. Бог (Логос) јесте делатно начело које у себи садржи активне форме свих
ствари које треба да постоје – семена ствари (логос сперматикос). Бг је тај који промишља
и одређује човекову судбину. Човек, пак, постиже свој циљ ако живи у складу са
природом, а прихватање свега баш као да смо желели да нам се догоди представља извор
човекове среће. Ово се потврђивало тиме што често неке невољекоје нас задесе могу
имати по нас срећне околности. Најважније врлине за стоике јесу: разборитост, храброст,
умереност и праведност. Етика стоика достиже врхунац са Сенеком (65 год). Он је као и
већина Римљана, имао више практичних него комплетативних способности. Будући да се
стоицизам слагао са њиховим вековним моралним начелима они су га радо прихватили.
Код Сенеке и многих позних стоика уопште космолошка питања слабо су разрађивана,
али надопуњена су саветима за човеков морални живот. Изражен је космополитизам –

18
љубав према људима различитих нација и империја; чак и љубав према робовима који су
исте природе као ми. Управо због оваквих својих ставова стоици су били и тако блиски и
драги хришћанима, који су били први у свету који су донели истинску љубав која није од
овога света.

Међутим, у раној стои видимо многе моралне недостатке: Зенон је извршио самоубиство,
све ствари је називао индиферентним, које само намера одређује да ли су добре или зле.
Самим тим, инцест, содомија, хомосексуализам могли су и да не буду зли. Док је за ране
стоике био карактеристичан строг морални идеализам, познији стоици знатно су више
наглашавали морално напредовање, усредсређујући се на подстицање да људи крену и
истрају стазом врлине.

СТАРИЈИ СКЕПТИЦИЗАМ

За разлику од Стојицизма и епикуризма, скептици су натојали да душевни мир достигну

порицањем сазнања тј. Скептицизмом или супротстављањем знању.

Оснивач скептицизма је био Пирон из Елице, за кога се говорило да је пратио Александра

приликом његовог похода на Индију. Он је био под утицајем Демокрита, соистичког
релативизма и киренске епистемологије. Учио је да људски ум не може да унутрашњег
бивства створи, с тога ми ствари можемо да сазнамо само како нам се оне појављују. Исте
ствари се различито показују различитим људима, па не ожемо знати која је права. С тога
не можемо бити сигурни ни у шта, а мудар човек се уздржава од суђења. Уместо да
говоримо „ово је тако“, требало би да говоримо „то ми се тако чини“.

Овај скептицизам и суздржавање од суђења се протеже и на практичну сврху. Диоген

Лафертије нас обавештава да је Пирон своја философска гледишта износио усмено, али ми
његово учење сазнајемо преко његовог ученика Тимона. Тимон је састављао силе или
подругљиве стихове у којима је исмевао грчке философе, осим Пирона и Ксенофана. Он
каже да морамо да се одрекнемо сваког суђења, да би постигли непомућеност и смиреност
душе. Цицерон није познавао Пирона као скептика, тако да је могуће да Пирон није до
краја заступао скептичко становиште. Али како није оставио ни један спис, тешко можемо
да будемо сигурни у погледу тога.

ЈЕВРЕЈСКА ФИЛОСОФИЈА

Јеврејска философија дугује своје почетке мешању јевреја са другим нацијама и

културама.

Најпознатији представници Јеврејске философије су Авицеброн и Мојсије Мојмонид.

Авицеброн је био под утицајем арапске философије и његово главно дело Fons vitae
(извор живота) је било првобитно написано на арапском. Међутим, тај оригинал више не
постоји, али га ми поседујемо у латинском преводу. Оно се састоји од пет књига и знатно
је утицало на хришћанске схоластичаре. Новоплатонски утицај налази се у
емонционистичкој основи Авицебронове философије. Извор свих коначних бића је Бог,

19
који је један и несазнајан разуму. Овоме Авицеброн додаје необично учење о Божанској
вољи из које се еминирају сва нижа бића,свом делу

Најзанимљивији од свих јеврејских средњевековних философа јесте Мојсије Мојмонид.

У свој делу „Вођа лутајућих“ он је покушао да покаже како теологија има своју
рационалну основу у философији. Под философијом он је разумео философију
Аристотела, јер је њега заједно са пророцима сматрао највећим представником људске
духовне моћи.

Ослањајући се делимично на теологијуАлфара бија и Авицене, он доказује егзистенцију

Бога на разне начине. Укратко, Мојсије Мојмонид је учинио више од Авицеброна за
помирење грче философије и јеврејске правоверности и треба истаћи да је утицај
Аристотеловског система присутнији у философији првог него у философији другог
мислиоца.

ИСЛАМСКА ФИЛОСОФИЈА

Исламска философија не мало је утицала на философију средњег века. Исламска

философија била је на западу мање или више прихватана и остваривана, али јој се мора
одати признање да је потпомагала ширењу Аристотелове мисли на западу. Арапи су се
упознали са античком философијом из списа сиријских хришћана. Муслимански
философи се могу поделити у две групе: источну и западну. У источну групу спада:

Алфароби је помогао исламском културном свету да се упозна са Аристотеловом

логиком, док на подручју теологије и философије, философију чини, тако рећи,
самосвесном, одвајајући је од теологије. Сам Алфароби се придружио једној мистичкој
школи или секти а његова философија је била религиозно обојена. Највиши циљ човека је
да сазна Бога и као што ток света произилази из Бога и враћа се у Њега, тако и чове треба
да стреми ка повратку Богу и сличности са Њим.

Највећи муслимански философ је у источној групи, неоспорно, Авицена, творац

схоластичког система у муслиманском свету. Персијанац по рођењу, он је стекао
образовање на Арапском језику и највећи део његових дела написана су на арапском
језику. Надмашивши своје учитеље, сам студира теологију и физику и у 16 години ради
као лекар. Његово главно философско дело је „Аш – Шифа“ које обухвата логику, физику,
математику... Велики утицај је оставила на њега Аристотелова философија. Иако није
оставио много тога оригиналног, не може се назвати простим коментатором. Авицена
изводи десет умова који премошћују разлику између Бога и створења. Десети ум је
„давалац форми“ које се дају првој материји која је без зла.

Трећи представник је Алгазел. Неко време је предавао у Багдаду и супроставио се

ставовима Алфарабија и Авицене са становишта мухамеданске правоверности.
Напустивши посао у Багдаду повукао се у Сирију где је живео аскетским и
комплетативним животом. У ствари он је некада имао и следбенике, чак је основао и неку
врсту теолошког факултета.

20
У Шпанији најзначајнији философ је био Аврокс. Након студија права, теологије,
философије он постаје судија. Пошто је био убеђен да је Аристотел гениј врхунац људског
ума, Аврокс се много посвећује писању коментара. Они се деле у три врсте: 1) Средњи –
изоси Аристотелово учење и даје властима објашњење, 2)Већи коментари – наводи део
Аристотеловог текста па своје коментаре, 3) Мали коментари – намењени студентима, у
њима износи закључке до којих је дошао Аристотел.

ПРОКЛО

Прокло је рођен у Константинопољу, а дужност атинског схоларха је обављао много

година. Био је много марљив, али је доста његових списа нестало. Премда је био темељно
упознат са учењем Платона, Аристотела и својих новоплатонских претходника, Прокло је
веома био заинтересован за све врсте религиозних веровања и ритуала. Чак је веровао да
је и сам примио откривење и да је реинкарнација новопитагорејца Никомаха. Глас да је
највећи зналац антике донела му је управо та његова дијалектичка вештина и геније за
системазизацију разноликих учења, која је прихватио од других. Прокло разликује три
момента развоја: 1. мони – или остојање у начелу, 2. продос – или произлажење из начела
и 3. епистевфи – или окретање назад ка начелу свега.

Првобитно начело је једно. О том крајњем начелу не можемо рећи ништа позитивно; може
се рећи само шта оно није, будући да је оно изнад сваког мишљења, неизрециво,
неразлучиво. Из првог Једног произилазе једности као надбивствени и непојмљиви
богови.

Из једности произилази ум који се дели на тро сфере бића: умствених, умствених и умних
и умних бића, а оне одговарају појмовима бивства живота и мисли. Има и потподела.
Испод сфере ума налази се сфера душе, која је отисак умног света и образац за
материјално. Сфере душе се деле на субсфере: 1. божанских душа; 2. демонских душа
(анђели, демони и хероји).

Свет не може да буде рђав, зато зло треба схватити као несавршенство, које је неодвојиво
од нижих ступњева хијерархије бивствовања. Прокло је души приписивао етерско
блиставо тело, оно се налази између материјалног и нематеријалног и није пропадљиво. у
очима тог етерског тела душа може да опажа теофаније.

Он разликује три стадијума у успињању душе: љубав, истину и веру.

СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН

Родом из Дамаска у Сирији, Свети Јован Дамаскин (674-749) добио је надимак

„Златоточни“. Највећи део свог живота провео као јеромонах у манастиру Светог Саве
Освећеног. Остаће упамћен, заједно са Светим Теодором Студитом, као најодлучнији
заштитник иконопоштовања, Цркве и православља уопште.

21
Свети Јован Дамаскин је, како нам сведочи његов „Источник знања“, у младости
проучавао грчке филозофе; Аристотелова логика ће му касније бити од велике користи
приликом дефинисања истина хришћанске вере. Пошто га је красила љубав према
божанским истинама, Бог му је дао снаге да се прихвати систематског излагања догмата.
У његовом великом раду драгоцена су му била дела његових претходника: Леонтија
Византијског, Максима Исповедника и Анастасија Синаита. Премда је желео да иложи
целокупно православно учење, Свети Јован Дамаскин из смирења никад није остварене
утехе приписивао својој светости и своме знању, већ напорима других, чије је радове само
систематизовао.

И поред великог интересовања за филозофију, он није глорификовао филозофију, већ се

њоме служи ради теологије. Рационализам, који га је одликовао, ни мало није нарушио
оно мистичко у њему нити угушио његове контемлативне способности. Следећи веру
отаца Дамаскин пише како човек будући да је своје биће добио из небића, жуди да траје у
бићу те отуда његов страх од смрти. Превазилажење вечне смрти могуће је само у
сједињењу са Богом, из чега происходи Богопознање. До богопознања се не долази умом,
већ вером; ум није ствар истине и знања, но пут који нам омогућава да им приступимо.
Бог је једино биће чија је суштина да постоји. Он је узрок свему и свеиспуњавајући,
беспочетан и бескрајан; само му се вером можемо приближити. Будући да поседује
свезнање, Бог је знао свако своје дело пре него што је настало. Он је све нас предодредио
за живот вечни, но Он зна добро ко ће тај живот задобити а ко не. Божије знање о нашим
будућим неделима никако не можемо сматрати за узрок нашем греху, баш као што ни
лекар који је предвидео болест није узрок болести.

Човек је биће створено од двеју природа, природе душе и природе тела. И душа и тело
настају истовремено. Као створено биће, човек није способан да спозна суштину Божију,
али може да се обожује нествореним енергијама његовим. Најбољи пут ка обожењу јесте
пут молитве. Будући да се састоји од душе и тела, човек након пада има могућност
поправљања, што анђели немају. Он је сличнији лику Божијем него анђели, што доказује
чињеница да му је поверена земља.

Оптимизам који сусрећемо код Дамаскина када је огреховљени човек у питању доказује да
овај светитељ ништа није мање љубио људе но што је љубио Бога. Од IX века дела Светог
Јована Дамаскина преводе се и читају на западу. Обично се мисли да је Дамаскин био
зачетник византијске схоластике. Не, он је био њен врхунац и типични представник
византијског богословља.

БОЕТИЈЕ

Док су списи Псеудо Дионисија и новоплатонизам ушли у западни свет преко Јована
Ериугене, Аристотелова логика је ушла преко Боетија. Боетије је био философ кога су
због његове привржености античком свету назвали последњим римљанином, а због поделе
знања други су га назвали оцем схоластике. Он је био хришћанин који је студирао у Атини
и затим заузео високи чиновнички положај под остроготским краљем Теодориком, да би

22
напослетку био погубљен због оптужбе за велеиздају. Западна црква га је прогласила за
светитеља.

Он је најзаслужнији за формирање философског латинског језика. Он је на латински

превео Аристотелов „Органон“. За даљи развој философије нарочито је значајан превод
коментара Порфиријевог увода у Аристотелове Категорије, али започиње расправа о
универзалијама. Он је такође оставио неколико самосталних радова.

Нашавши се у тамници, када је оптужен за издају, он пише своје најпознатије дело „О

утехи философије“. У овом делу Боетије изражава сву своју љубав према философији.
Иако нигде не спомиње Библију и Христа, делу у суштини носи хришћанску поруку. Она
књига представља малу теодикцу (одбрану Бога и Његове доброте) упркос постојању зла,
неправде у свету. За разлику од својих савременика, Боетије разуме Бога, но не на
хришћански начин, него више на платоновски, за њега је Бог највише добро које све
садржи у себи. „Бог је нешто од чега не постоји ништа више што би се могло замислити.“

На крају треба рећи да Боетије никад није дозволио да му философија буде претежнија од
теологије нити да његова љубав према мудрости засени љубав према Богу.

ПРОБЛЕМ УНИВЕРЗАЛИЈА

Проблем универзалија је био проблем који је био горуће питање на западу током 11 и 12
века. Међутим, то питање датира још из времена каролиншке ренесансе.

Универзалије представљају опште појмове. Полемика се водила око тога да ли ти општи

појмови постоје у стварности, ван нашег ума. Слична полемика се водила између Платона
и Аристотела. Веран свом учењу о идејама Платон је заступао мишљење да свака врста
ствари има идеју која суштински постоји. Аристотел је, пак, изнео своју чувену реченицу:
„Верујем у коња, али не и у коњство.“

Мислиоци који су сматрали да универзалије реално постоје били су, очигледно, под
утицајем Платонизма. Не треба, међутим, сматрати да су се они буквално држали његовог
учења о идејама. Они су једноставно сматрали да будући да Лица Свете Тројице деле
једну суштину и цело човечанство дели једну суштину. Тиме би се објаснио првородни
грех, али то би значило да приликом зачећа детета Бог не ствара његову суштину. Такво
мишљење назива се реализам.

Насупрот томе, други су сматрали да су општи појмови замишљене категорије, да смо ми

заједничари идентичне, ели не и исте суштине, што се не може рећи за Свету Тројицу.
Такво мишљење назива се номинализам. Међу реалисте могу се сврстати: Јован Ериугена,
Анзелм Кентерберијски, Виљем од Шампоа. Најзначајнији номиналисти били су: Абелар,
Тома Аквински. Традиција школе у Шартру била је оријентисана ка екстремном реализму,
док је школа у Сент Виктору била склона умереном. С временом, успоном схоластике и
упливом Аристотелове философије, прихваћен је умерени номинализам.

23
 СВЕТИ АНЗЕЛМ КЕНТЕРБЕРИЈСКИ

Анзелм се родио у Италији 1033. Године. Био је монах, а затим и опат. Најзад, постао је
надбискуп у Кентерберији, где је и умро 1109. Године.

Уопштено говорећи, за учење Св. Анзелма може се рећи да припада августиновској

традицији. Слично великом афричком учитељу и он је своја дела посветио разумевању
хришћанске вере. За њега такође важи правило credo ut intelligam. Свети Анзелм, баш као
и свети Августин, није правио оштру разлику између философије и теологије.

За Анзелма се још може рећи да је рационалиста и рани схоластичар. То му, међутим, не

смета да поприми неке платонове утицаје. Његова су дела, уопштено говорећи, написана
систематичније од Августинових, а методична дијалектика коју користи биће прихваћена
од стране схоластика.

Анзелмо се, дакле, трудио да изложи основне истине хришћанске вере (Свети Анзелмо
развија тзв. Онтолошки доказ који из појма Бог закључује да је Бог стварност – да постоји.
Он тамо каже како су га молбе његове браће и разматрања различитих аргумената из
&&&& довели до тога да тражи свој доказ. Напокон, закључио је да је нашао један такав
аргумент, који се ради погодности може ставити у форму силогизма, иако га је Свети
Анзелмо развио у облику посланице). У центру тих доказивања налази се онтолошки
доказ, доказ Божијег постојања. Он гласи овако:

1. Бог је оно од чега се ништа веће не може замислити.

2. ООно од чега се ништа веће не може замислити мора да егзистира, и то не само

ментално, већ и ванментално.

3. Према томе, Бог егзистира, не само у појму, већ и ванвремено.

(Велика премиса једноставно даје појам Бога, појам који човек има о Богу, чак и када
пориче Његову егзистенцију. Мала премиса је очигледно.)

Овај његов доказ био је прихватан и оспораван како од његових савременика тако и од
потоњих великих мислилаца. Међутим, његов метод доказивања важиће кроз цео
схоластички период.

ХУГО ОД СЕН ВИКТОРА

Опатија Сен Виктор која се налазила изван зидина Париза припада је Августиновским
редовима. Али та школа је постала значајна захваљујући двојици калуђера, једном немцу
Хугу од Сен Виктора и Ричарду.

Хуго од Сен Виктора је рођен у Саксонији у племићкој породици. Након заређења отишао
је у Париз да би наставио школовање у опатији Сен Виктор. Иако је био један од
најистакнутијих догматичара и мистичких теолога свог времена, он је говорио да је свака
врста знања корисна. Он каже: „Учи све, после ћеш видети да ништа није сувишно.“

24
Гледано са философског гледишта његово главно дело јесте „Дидаскалион“ у седам
књига. Он је допринео напретку природне теологије тако што је развио аргумент из
унутрашњег и спољашњег искуства. 1) Унутрашње искуство: Разматрајући самосвест као
услов за егзистенцију рационалног бића, а пошто душа није увек била свесна свог
постојања, он тврди да је било времена када душа није постојала. Она не може да подари
себи егзистенцију већ то биће мора да буде Бог.

2) Други доказ из спољашњег искуства заснива се на чињеници промене коју налазимо у

искуству. Ствари стога настају и пропадају, а свеукупност из које се те ствари састоје
мора да има свој почетак. Отуда сва свеукупност мора да има један узрок.

Хуго на више места додаје и теолошки доказ. У животињском свету и у свету уопште
видимо велику разноликост кретања и промена које су складно урођење. Ово све указује
на Божији промисао, који све ово води складно.

На крају, дакле, можемо рећи да је Хуго од Сен Виктора оштро разликовао веру од знања,
и да, иако је признавао надређеност знања, није тиме оспоравао веру. Јер знање не може
заменити веру у овом животу.

СВЕТИ БОНАВЕНТУРА

Живот

Свети Бонавентура, Ђовани Фиданца, родио се у Тоскани 1221. године. Ступио је у

фрањевачки ред, где је био обучаван од стране чувеног учитеља свога времена Александра
од Хејлса.

Бонавентура је целог свог живота био веран учењу свога учитеља које се заснивало на
учењу Светог Августина. Бонавентура је био увучен у расправе између редовника и
световњака, што је резултирало његовим искључивањем са париског универзитета. Он је,
међутим, касније постао професор истог тог универзитета. 1273. године наименован је за
бискупа у Албану и за кардинала. Бонавентура се залагао за уједињење са Истоком и
присуствовао је сабору у Лиону 1274. године. Умро је када се концил завршио (15. јула
1274. године) и сахрањен је у Лиону у присуству папе Григорија X.

Свети Бонавентура није био само учен човек, већ се залагао и за образовање фрањевачког
реда. У теологији је био очити представник платоновске и августиновске традиције. Он
само није давао велики значај световним наукама, којима се посвећивао Аристотел, јер је
за њега само наука која приводи Христу истинска философија.

Егзистенција Бога

Бонавентура је био типични следбеник августиновске традиције. И он се, слично

Августину, углавном интересовао за однос душе према Богу. За њега је Бог био
првенствено не апстрактно начело ума, већ жива личност којој се у молитви обраћамо,
која нас чује и свагда је уз нас.

25
Доказ за егзистенцију Божију Бонавентура претежно тражи унутар људске душе. Човек је
створен по слици и прилици Божијој и он има природно усађену свест о Богу као о
савршеном бићу. Човеку је, дакле, довољно да завири у себе самог па да види да Бог
постоји. Међутим, Свети Бонавентура није одбацивао ни доказ споља тј доказ да се Бог
види и у осталим стварима створенога света. Зато ови људи верују у Бога, па ипак не на
правилан начин.

Сваки човек тежи истинској срећи, а порицање постојања Божијег начелно се супроставља
томе. Осим овога, Бонавентура је радо користио теорију вечних истина.

Иако је следовао платоновско августиновској традицији, Свети Бонавентура није

одбацивао погодности Аристотелове логике. Он је налазио да је Анзелмов онтолошки
доказ исправан. Када погледамо слику Бонавентурине философије у целини можемо
уочити сличност између његовог и Декартовог учења.

Људска душа

Пошто су људска тела различита, рационалне душе које надахњују тела биће различите.
Душа је постојећа, жива, разумна форма, обдарена слобода. Присутна је и цела у сваком
делу тела, а не само у срцу. Аристотелова дефиниција је да је душа форма тела, ипак
Свети Бонавентура инсистира да је душа духовна супстанција састављена од духовне
форме и духовне материје.

Учење о хиломорфичком саставу људске душе, учење да душа може да постоји одвојено
од тела, али зашто се онда уједињује са телом? Она може да остави тело и оно има жудњу
да буде оживљено душом. Душа ипка не постоји само да покреће тело, већ за радост
Божију, али приликом васкрсења мртвих уједињиће се са телом. Аристотел није знао за то,
али он је према Бонавентури био у заблуди, јер није вођен светлошћу вере. Учење о
хиломорфичкој структури људске душе олакшава доказивање њене бесмртности. Душа
жуди за срећом, па је отуда бесмртна.

Свети Бонавентура као и Аристотел тврди да је душа без урођених идеја, неки мисле да су
начела урођена само актином, а не пасивном разуму – то Аристотел није мислио и није
истина. Бог се не сазнаје преко чула, него преко рефлексије душе о себи самој. Јер душа у
себи самој има усмерење према Богу, жудњу за Њим. За Бонавентуру постоје виртуелне
урођене идеје Док на овом свету не можемо да појмимо суштину Бога, ми можемо да
појмимо суштину врлине. Постоје и моћи душе: вегетативна, сензитивна моћразум и воља,
али и много аспеката душе, разума и духа.

Разум је поделио на виши и нижи, али то није на различите моћи, већ на дужности. Нижи
– чулни предмети, а виши су интелигибилни предмети.

Постоје различити ступњеви душе, највиши је намењен животу после смрти – визија Бога
на небесима.

Бонавентура је философ који је повезивао разум и веру, теологију и философију.

26
 Однос створених бића према Богу

Допуњавање између философије и теологије може да се види у Бонавентурином учењу о

егземпларизму. Он сматра егземпларизам за средишњу тачку метафизике. Исто физичар,
каже он, полази од разматрања о створеној, па прелази на нестворену универзалну
супстанцију. Чисто философско учење о егземпларизму припрема пут за теологију и
обрнуто. Теологија речи разјашњава истину која је постигнута у философији, у том
смислу Христос је медиум не само за теологију, него и за философију. Свети Бонавентура
је сматрао да вечност света није могућа, ако је свет створен, онда има почетак. Из тога
проистиче да порицати времену да има почетак, значи негирати да је свет створен.
Бонавентура наводи три разлога којима сматра да време без почетка није могуће: 1. Ако
би свет егзистирао вечно, из тога би следило да га је могуће обликовати у бесконачност; 2.
Није могуће проћи кроз бесконачни низ, па ако је време вечно, нема почетак, свет никад
не би достигао данашњи дан; 3. Није могуће да истовремено постоји бесконачно много
конкретних предмета, а ако би свет егзистирао вечно, онда би сада постојао бесконачни
број рационалних душа. Свако разумно створење непосредно управљено Богу је imago Dei
јер оно сличи Богу по томе што поседује духовну моћ којом постаје све више и више
сагласно са Богом.

У Богу постоји јединство природе у Тројству личности, а у човеку постоји јединство

суштине у тројству моћи, које су подређене једна другој. Бонавентура поставља питање:
да ли је Бог могао да створи свет бољи од овог? Он одговара да је могао, стварањем
племенитијих есенција. И друго питање: Да ли је Бог могао да створи овај свет бољим
него што јесте? Ако би промнио суштине, то више не и био овај свет, а ако би променио
супстанције, а не суштине, онда би за сада рећи могао. Али с обзиром на слободу коју је
Бог дао човеку, стварање човека бољим било би одузимање слободе. Коначно, ако би смо
се упитали зашто Бог, ако је могао или може да учини овај свет бољим, није учинио или
не учини ако, једини одговор онда је да је Он тако хтео и да Он зна једини разлог томе.

СВЕТИ АЛБЕРТ ВЕЛИКИ

Алберт Велики је рођен 1206. Године у Швапској. Био је члан доминиканског реда.
Предавао је теологију у Келну, а докторирао у Паризу. Најпознатији ученик био му је
Тома Аквински. Свети Алберт је умро у Келну 1280. Године.

Из његових списа и делатности јасно се види да је био човек широких интелектуалних

схватања. Свети Алберт је остао веран платоновско – августиновској традицији, али је
јасно увиђао корисност Аристотелове логике. Баш као и Стогиранин и он је био
проницљивог духа, увек спреман за емпиријско доказивање. Као такав, он је био спона
змеђу августиновске радиције и потоњих схоластичара – аристотеловаца.

Свети Алберт није био човек који се заокупљао искључиво теологијом. Он је имао велико
знање и из наука попут географије и биологије. Тежња ка емпиријском доказивању

27
наводила га је да критикује новине Париског универзитета, који је усвајао Аристотелову
философију некритички, без расуђивања.

Свети Алберт никада није, упркос својој обдарености и богатој линеарној заоставштини,
стварао властити философски систем. Он је философију изузетно ценио, јасно је одвајао
од теологије и њоме се богато користио ради доказивања Хришћанских истина.

Свети Алберт велики је уживао велики углед још за живота. Овакав углед треба свакако у
знатној мери приписати његовој учености и многоструким интересовањима као теолог,
философ и научник.

СВЕТИ ТОМА АКВИНСКИ

Философија и теологија

Свети Тома је формално и експлицитно разликовао философију од теологије. Философија

се као и друге хуманистичке науке, заснива на људском разуму. Философ до истина стиже
својим умом, али он не поседује натприродну светлост вере. Теолог, са друге стране, иако
зацело користи свој разум, прихвата начела на основу ауторитета. Затим, док философ
почиње од света искуства да би дошао до закључка о Богу, теолог почиње од бића Божијег
да би стекао слику о овоме свету.

Када се поставља питање да ли онај који је до Божанских истина дошао снагом свог
разума, може у њих и да верује, Свети Тома каже да не може. Па имак, он не омаловажава
метафизичке покушаје Аристотела да оббјасни целокупну стварност. Премда начелно није
делио мишљење са Бонавентуром, када је Аристотелова метафизика у питању, мора се
нагласити да није био његов обожавалац, нити да је идолатризовао његово учење. Он само
жели да великог философа гледа што је могуће ближим Христу, а да га ослободи оптужби
људи. Слично Бонавентури, сматрао је да је философија добра само у оквиру теологије.

Егзистенција Бога

Иако атеиста у данашњем смислу речи у средњем веку није био. Свети Тома доказе за
егзистенцију Бога не сматра ни мало излишним. Премда је иза себе имао дугу светоотачку
традицију која се углавном освртала на субјективне доказе које човек носи у својој души,
Свети Тома је тежио објективним и рационалним доказима, јер је сматрао да су та урођена
сазнања збркана и неодређена, ми немамо знање о Божијој природи. Стога Свети Тома
онтолошки доказ Светог Анзелма Кентерберијског није сматрао сасвим природним,
сматрајући да Анзелм прави недопуштен скок са идеалног на реални ниво.

Свети Тома је развио пет доказа за постојање Божије. Први је „о непокретном покретачу“,
преузет од Аристотела, кога је Свети Тома сматрао најважнијим. Други је заснован на
ефицијентним узроком, кога сви људи називају Богом и нема суштинске разлике са првим.

28
Трећи казује да су земаљска бића контигентна, а не нужна. Из тога произилази закључак
да мора постојати нужно биће кога називамо Богом. Четврти доказ се налази и код Светог
Августина и Анзелма. Будући да постоје ступњеви доброте, истине итд, ми долазимо до
закључка да мора постојати неко ко ће поседовати савршенство свих врлина. Пети доказ је
телеолошки. Ми примећујемо да све ствари овога света, бића како разумна, тако и
неразумна, па чак и неорганска твар, иду ка некој сврси. Из тога закључујемо да постоји
Творац и Промислитељ.

Иако је Свети Тома све своје доказе заснивао на речима ап. Павла да се Бог може сазнати
из својих дела, ни један од тих доказа није довољан да човек искрено верује,осим ако не
пронађе Бога унутар своје душе.

Божија природа

Прилично је било лако доказати да Бог постоји, да јесте, али је изузетно теко рећи шта Он
јесте тј описати Његову природу. Тога је био свестан и Тома Аквински, коме светоотачка
традиција ниеј дозвољавала да у одређивању божанске суштине оде предалеко.

Тома Аквински је сагласно са Псеудо – Дионисијем тврдио да је много лакше рећи шта
Бог није од онога шта јесте. Одричући Богу поједине атрибуте ми не говоримо о некаквој
мањкавости, већ о Његовој преузвишености. Када кажемо да Бог није телесан, не значи да
му тело недостаје, већ да је Он виши од тела. У истом смислу ми не можемо рећи да је
добар или мудар зато што то нису Његове особине, већ је само Његово присуство узрок
таквих особина код људи. Ми га, такође, не можемо таквим називати зато што је узрок тих
особина, као што га не можемо називати каменим зато што је створио камење. Другим
речима, ми приписујемо Богу суштину мудрости, доброте или живота на један
преузвишен начин, а поричемо му она савршенства која су присутна у људском искуству.

2. Свети Тома је инсистирао на једноставности и целовитости Божанског бића. Оно се не

састоји из мноштва центара, нити су његова дела плод различитих операција која се
одвијају у Његовом уму, нити су Његова осећања одвојена и засебна. Бог је једна,
непроменљива и нераздељива суштина у три личности. и Његова суштина је истовремено
и Његова егзистенција, Он је сам себи узрок.

3. Но, Тома није био само аристотеловац, већ и приврженик платоновско августиновске
традиције. Он признаје да у Богу постоји мноштвеност идеја које не напуштају Његову
јединственост. Свети Тома је, дакле, био приврженији апофатичком начину богопознања,
но он тиме није негирао афирмативни метод.

Стварање

Будући да је Бог први узрок света, сва бића своју егзистенцију дугују акту стварања, и то
стварања ни из чега. Самим тим што су створена бића контигентна а не нужна, значи да
стоје у реалном односу према Богу, док Бог никако не стоји у реалном односу према
њима.

29
Узрок стварања света није тај да би творевина служила Богу и хвалила га, јер Он нема
ничег што би му недостајало, већ он жели да прошири своју доброту и у љубави
заједничари са многим бићима. Бог је, дакле, створио свет слободно, а не из нужности.
Будући да је Он вечан, и свет је, као Његова творевина, вечан.

Затим се Свети Тома бави много компликованијим питањима. Да ли је наш свет створен у
најсавршенијем виду у којем би могао бити створен? Ако јесте, да ли је Бог могао
створити и нешто мање савршено? Ако није, због чега је Бог створио свет несавршеним?
Његов одговор је да је Бог могао створити неко биће акцидентално (оно што се не односи
на суштину ствари) бољим, нпр да човеку подари боље здравље, али не и сутински, нпр да
коња учини рационалним, јер мењајући његову суштину променио би њега самог тј коњ
више не би био коњ.

На крају Свети Тома расправља питање зла у свету. Бог је у својој премудрости знао да ће
доћи до пада и да ће се у свет увући зло, али то никако не значи да је његова намера била
да се у свет увуче зло. Он нам је подарио слободу да би, уживајући у њој, били што
сличнији Њему, но ми смо ти који смо је злоупотребили.

РОЏЕР БЕКОН

Роџер Бекон (1212 – 1292) био је један од најинтересантнијих средњевековних мислилаца,

назван doctor mirabilis. Остаће познат по интересовањима за експерименталне науке и
примену математике у науци. (Када је реч о Аристотелу, Бекон га је ценио, али се гнушао
лоших латинских превода његових дела и рекао је да би их све спалио када би му то било
у власти).

Бекон је припадао Фрањевачком реду. Попут своје сабраће, гајио је поштовање према
мистицизму. Иако је дубоко уважавао философију, никада није доводио у питање
ауторитете теологије, и осуђивао је оне који су мешали ове две науке. (1. Подложност
безвредном ауторитету, 2. Утицај обичаја, 3. Предрасуде светиње, 4. Приказивање
побожне мудрости, да би се прикрило сопствено незнање.)

Роџер Бекон је окарактерисан као темпераментан и самоуверен човек, склон осуђивању.

Свог учитеља са Оксфорда, Роберта Г. дубоко је поштовао, што се не може рећи за
Париску Академију. Главно дело му је Опус Маиус и у њему су изложени многи научни
експерименти, претежно они који се тичу оптике. У првом делу говори о четири главна
разлога за људско незнање и неуспехе да се постигне истина. У другом делу Бекон истиче
владајући карактер теологије међу наукама и каже да је сва истина садржана у Светом
Писму, али да су нам за разјашњавање Светог Писма потрбна помоћ канонских књига и
философије. Трећи део Бекон посвећује предмету језика и истиче практични значај који
има научно истраживање језика. У четвртом делу разматра математику и каже да је она
„капија и кључ“ других наука. Оптика је предмет петог дела у коме Бекон разматра
структуру ока, основне законе моћи виђења, одбијање и преламање, и коначно практичну
примену оптичке науке. У Шестом делу разматра експерименталну науку и наглашава да
искуство отклања сваку сумњу приликом доношења исправног закључка. Он говори о две

30
врсте искуства: 1)где користимо наша телесна чула 2)искуство о духовним стварима и за
њега је потребна милост. Коначно, у седмом делу Бекон обрађује философију морала, која
је на вишем нивоу од филологије, математике и експерименталне науке. Те науке су
повезане са разним делатностима, док је философија морала повезана са делатношћу
којом постајемо добри или зли и она учи човека како да се понаша према Богу, према
својим ближњима и према себи самом. Она је уско повезана са теологијом.

Осуђен је за астрологију 1278 и живот је окончао у затвору 1292 године. Сахрањен је у

фрањевачкој Цркви у Оксфорду.

ДУНС СКОТ

Живот

Јован Дунс Скот, Dostor subtilis (суптилни учитељ) рођен је у Шкотској, презиме Дунс
настало је од назива једног места у грофовији Беврик. Рођен је у 13 веку. Зна се да је
ступио у ред мале браће, заредио се и затим постављен за свештеника. Студирао је у
Паризу. Међутим, у Паризу је тумачио Sentencie и бива протеран јер је био на страни папе
против Филипа Лепог. Затим одлази у Оксфорд где је био предавач годину дана.
Припремио је у Паризу докторат из теологије. У Келну се латио свог предавачког посла,
међутим умире у својој 42/43 години живота и сахрањен је у фрањевакој цркви.

Сазнање

Примаран предмет нашег разума јесте биће као биће, из чега следи да свако биће, свака
ствар, спада у делокруг разума. Примарам предмет разума мора да обухвати и
нематеријалне и материјалне способности, чак ако у овом животу не можемо непосредно
да сазнамо нематеријалне ствари. Ако би примаран предмет људског разума био суштина
материјалне ствари, онда он не би могао да сазна биће као биће. Скот тврди да иако души
стварно недостаје непосредна интуиција о себи самој у овом животу, она би сагледала
себе само када не би била спречена. Свети Тома Аквински и Дунс Скот се слажу да душа
нема интуицију о себи самој у овом животу, док Свети Тома напада платонско гледиште о
односу душе и тела. Скот то објашњава термином спречености. Станиште Светог Томе
следи из прихватања Аристотелове психологије, док је Скот бранилац августиновско –
фрањевачке традиције.

За Скота теологија је наука, она наука по себи, а не за нас, јер истине које разматра нису
нам самоочигледне. Ако се бави Богом по себи, она је и наука по себи, мада не за нас, јер
чињенице прихватамо на основу вере. Теологија није подређена метафизици и она не
узима своја начела од метафизике, већ се начела догматске теологије прихватају на основу
вере, ауторитета. Са друге стране, ни метафизика није подређена теологији. Теологија је
према Скоту практична наука, док је за Тому спекулативна наука – теоретско сазнање.
Скот наглашава аскетску теологију према коме је она човеку норма здравог понашања.

31
Што се тиче сазнања, Скот сматра да души у стању одвојености од тела није ускраћено
стицање новог знања, нити је ограничена на интуицију. Разлика између интуитативног и
апстрактног сазнања је у томе што је интуитивно сазнање о предмету као постојећем и
актуелном присутном, док је апстрактни тип сазнања о предмету посматрање апстрактно
од егзистенције.

Метафизика

Метафизика је наука о бићу као бићу. Појам бића је најпростији од свих појмова, али не
може да се дефинише. У свом најширем значењу биће укључује и оно што има и
ванментално и унутарментално бивствовање. Наши појмови се формирају зависно од
чулног опажања и представљају материјалне суштине или есенције. Али ни један појам о
материјалној суштини не може да се примени на Бога, јер Бог није укључен у материјалне
ствари. Шта за Скота јесте једнозначан појам? То је појам чије је јединство довољно да
следи противречности, ако неко тврди и пориче исту мисао о истом предмету у исто
време. Ако се каже пас трчи и пас не трчи, то није противречност. Међутим, ако се каже
Бог јесте и Бог није подразумевајући реалну егзистенцију, онда је то противречност. За
Скота је егзистенција једнозначан појам који може да се примени и на Бога и на створена
бића. Скот веома истиче учење о једнозначности.

Учење о формалној дистинкцији није био Скотов изум, има га и код Бонавентуре. Реална
дистинкција разлика постоји између форме и материје било ког материјалног предмета.
Скот негира реалну дистинкцију, док је формалну објективну дистинкцију Скот
употребио у свом разматрању универзалије. Скот недвосмислено тврди да универзалан
појам у ствари не постоји изузев у разуму. Скот каже: „ум је онај који ствара
универзланост у стварима. Краус је тврдио да је Скот разликовао три универзалије:
1)Физичка универзалија: она је посебна природа и егзистира реално у индивидуалним
предметима; 2) Метафизичка универзалија: она је општа природа, не као она која постоји
у конкретној ствари, већ са одређењима која стиче апстракцијом активног разума, 3)
Логичка универзалија: универзалија у строгом смислу, која је метафизичка универзалија
замишљена повратно и разложена у своје конститутивне ознаке.

Очигледно је да је Скот заступао учење о филоморфизму, али није евидентно да ли је

прихватио Бонавентурско приписивање филоморфичке структуре Анђела.

Скот доказује да тело када се душа одвоји од њега непрекидно тежи ка распадању, али
ипак остаје тело барем за неко време и мора да има форму која га чини телом.

Природна теологија

Бог није прави предмет метафизике већ теологије, у њој је Бог сазнат у својој суштини, по
себи. Ипак, Скот сматра да философ и метафизичар могу да постигну извесно сазнање о
Богу. Природном моћи ума може се закључити да је Бог један, савршен, али не и да је
Троичан. Скот је сматрао да је егзистенцију Бога потребно рационално доказивати и да тај
рационални доказ може да буде a posteriori. Људски ум је способан да формира појмове

32
који могу да се примене на Бога али су несавршени појмови који формирају створена
бића. Из тога произилази да је наше природно сазнање Бога неразговетно и нејасно ( то
није сазнање о Богу које би било непосредно предочен разуму у његовој суштини). Скот
доказује да не може да постоји више од једног нужног бића, јер ако би постојала два
нужна бића у њима би формално морала да се разликује општа природа, а то не би било
нужно биће. Скот дакле доказује да постоји један прави финални узрок и једно врховно
биће. Скот највећу пажњу усредсређује на бесконачност бића, Бога. Сва божанска
савршенства су заснована у Божанској суштини која је најбоље описана као бесконачност
бића. У своје разматрање бесконачности Скот уводи и користи онтолошки доказ Св.
Анзелма, прво га је улепшао.

Поставља се питање како га користи кад Скот тврди да ли Божију егзистенцију можемо да
докажемо само a posteriori. Одговор је зато што он није сматрао Анзелмов доказ
демонстративним, већ вероватним. Он га је користио као моћни аргумент, да би показао
шта повлачи идеја Бога, за разлику од Светог Томе који је просто одбацио.

Скот је порицао да се Божија свеприсутност може нужно доказати као и правда – али под
тим да Бог кажњава и награђује у будућем животу, да је Бог милосрдан у смислу
отпуштања грехова не могу да докажу провиденцијалну Божију делатност. С тога је
тврдио да се Божија моћ да створи ни из чега може доказати преко природне светлости
разума. Он је одбацивао мишљење Светог Бонавентуре да се немогућност старања не
може философски доказати, али и мишљење Светог Томе да се стварање у времену не
може философски доказати.

ВИЉЕМ ОКАМ

Највероватније се родио у Окаму крајем 13 века (датум његовог рођења је неизвестан).

Приступио је фрањевачком реду и студирао на Оксфорду, где је започео студије теологије.
Његово дело „Sententiae“ изазвало је бурну реакцију јавности и многе тачке су осуђене као
заблуде. Међутим, главни разлози његовог сукоба са папом јесу екстремни номинализам
(Окамов бријач) и заступање идеје о јеванђелском сиромаштву. Окам је нашао заштитника
у Лудвигу Баварском који је умро 1347 године, јер је Окам преузео корак да се помири са
црквом. Окам је умро две године касније у Минхену.

Виљем Окам није имао строго изграђен философско теолошки систем. У његовој мисли
има емпиријских, рационалистичких, логичких и теолошких елемената. Окам је био
надарен и оштар логичар који је волео једноставност и јасноћу. Иако је био склон
дијалектичком и силогистичком закључивању, Окам није желео теологију да подвргне том
систему као што је то учинио Анзелм Кентерберијски. Говорио је како се божанске истине
не могу разумом доказати; оне се могу појмити само вером. Он је пошао од чињенице да и
неверник може схватити теолошке силогизме као такве али их суштински може разумети
само вером.

Окам је много полагао на интуитивно сазнање. Све знање се заснива на искуству. Да би

нешто могло да дође у разум, претходно мора да се сазна духом. Виљем је дакле у

33
извесном смислу био емпириста. Занимљиво је његово виђење универзума. Универзум се
састоји од апсолута супстанција или апсолутних акциденција, које се могу довести у већу
или мању међусобну просторну блискост, али на које не утичу никакви односни ентитети
звани реалне релације.

Будући да је наглашавао јединство суштине Божије, Окаму је било тешко да у то схватање

уклопи Августинову идеју о божанским идејама, коју није у потпуности ни одбацио,
управо из поштовања према великом учитељу Цркве.

ЕМПЕДОКЛЕ

Емпедокле је био грађанин сицилијанског града Агригена. Датум његовог рођења и смрти
није познат. Узимао је учешће у полемичком животу свога града, био је и вођа
демократске странке. Касније о њему круже приче да је чаробњак и чудотворац. Постоји
мишљење да је истеран из реда питагорејаца због крађе питагориних расправа. Емпедокле
је допринео развоју медицине. Његова смрт је постала ствар узбудљивих прича.
Најпознатија је она према којој је скочио у кратер, да би људи веровали да је отиао на
небо. Међутим, поред вулканског гротла оставио је сандале, по којима су га познали.

Своје философске идеје је износио песнички. Међутим, он не ствара неку нову

философију у колико настоји да стави своје мишљење са претходницима. Он прихвата од
Парменида да биће постоји, да је материјално и беспочетно. Али се не слаже да нема
кретања и промена. Тумачећи Парменидово начело о непроменљивости бића, он сматра да
једна врста ствари не може да пређе у другу, већ да постоје четири врсте твари: земља,
ваздух, ватра и вода, које он назива коренима свега.

34