УВОДНА НАПОМЕНА: Ова скрипта је компилација разних материјала: предавања, вежби,

скрипти и препоручене литературе. Урађена су она питања која су обрађена на

предавањима и тек понешто преко тога. Није рађено према списку од 40 питања, нема
посланица, ни Откровења Јовановог.

Садржај:
МАРКОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ..............................................................................................................2
Уводне напомене....................................................................................................................2
Време настанка......................................................................................................................2
Место настанка......................................................................................................................3
Питање реципијената............................................................................................................3
Стил и језик............................................................................................................................3
Литерарни интегритет...........................................................................................................3
Предање и извори..................................................................................................................3
Писац......................................................................................................................................4
Садржај...................................................................................................................................4
Концепт пута..........................................................................................................................5
Марко – Јеванђеље..........................................................................................................................5
Марко – тајна Месије .....................................................................................................................7
Марко - еклисиологија....................................................................................................................8
Марко – есхатологија .....................................................................................................................9
МАТЕЈЕВО ЈЕВАНЂЕЉE ..........................................................................................................11
Место настанка....................................................................................................................11
Време настанка....................................................................................................................11
Извори ..................................................................................................................................11
Језик и стил..........................................................................................................................12
Писац....................................................................................................................................12
Реципијенти..........................................................................................................................12
Гнилка: Историјско схватање.............................................................................................12
Садржај.................................................................................................................................12
Разлике између Матејевог и Марковог јеванђеља............................................................12
Матеј - христологија....................................................................................................................13
Матеј - еклисиологија...................................................................................................................15
Матеј - есхатологија......................................................................................................................17
ЛУКИНО ЈЕВАНЂЕЉЕ...............................................................................................................18
Место и време настанка......................................................................................................18
Писац....................................................................................................................................18
Лука - Карактеристике Јеванђеља...........................................................................................18
Садржај.................................................................................................................................19
Извори..................................................................................................................................19
Лука - Односи са другим Јеванђељима..................................................................................19
Лукина теологија.................................................................................................................20
Лука - Јеванђеље .........................................................................................................................20
Лука - Питање историје спасења ................................................................................................21
Лука - Христологија......................................................................................................................23
Лука - eклисиологија....................................................................................................................24
Лука – есхатологија (нема у предавањима)...........................................................................25
Дела апостолска............................................................................................................................25
Скрипта:...............................................................................................................................25
Гнилка:..................................................................................................................................26
ЈОВАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ...........................................................................................................27
Ко је био Свети Јован? .......................................................................................................27
Однос Јовановог јеванђеља и ефеске заједнице...............................................................27
Особености Јовановог јеванђеља ...............................................................................................27
Филолошка особеност ........................................................................................................27
1 / 44
 Језик и стил четвртог еванђеља.........................................................................................27
Време, место и циљ писања четвртог Еванђеља .............................................................28
Однос са синоптичким јеванђељима .........................................................................................28
Одговори савремене библијске науке о односу синоптичара и Јована:..............................29
Основна теолошка схема....................................................................................................29
Садржај......................................................................................................................................29
Јовановске посланице..............................................................................................................30
Време, место, примаоци и циљ писања.............................................................................30
Јован - христологија.....................................................................................................................30
Јован - учеништво.........................................................................................................................31
Јован - пневматологија ................................................................................................................33
Јован - есхатологија......................................................................................................................34
Јован – еклисиологија...................................................................................................................35
Јован – евхаристија ......................................................................................................................36
АПОСТОЛ ПАВЛЕ ......................................................................................................................36
Порекло................................................................................................................................36
Образовање..........................................................................................................................37
Обраћење (изгледа да не треба).........................................................................................37
Павлово апостолство (изгледа да не треба)...........................................................................37
Мисионарска путовања............................................................................................................38
Утицаји на Павлову теологију................................................................................................39
Павле - Јеванђеље и Закон ......................................................................................................39
Павле – „праведност Божија“ .....................................................................................................41
Павле – Вера у Бога......................................................................................................................41
Антропологија апостола Павла...................................................................................................42
Дух (пневма), душа (психи) ...............................................................................................43
Тело (сома)...........................................................................................................................43
Саркс ....................................................................................................................................43

2 / 44
 МАРКОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Уводне напомене
Јеванђеље по Марку је новозаветни спис који је најређе тумачен, чему су
допринели његов обим и недостатак значајних момената из Христовог живота - рођење
Христово, беседа на гори, итд. У 19. и 20. веку почиње да привлачи пажњу истраживача.
Време настанка
Све до 19. века сматрано је најмлађим од синоптичких Јеванђеља, тј. да је
настало после Матејевог и Лукиног. У 19. веку је Лахман изнео теорију везану за
синоптички проблем (теорија два извора) на основу које је покушао да покаже да је Марково
јеванђеље настало хронолошки прво и да су га друга двојица синоптичара (Лука и Матеј)
користили као један од основних извора приликом компоновања својих јеванђеља. Јеванђеље
по Марку настало је између 65. и 70. године. Зашто се узимају те две године?
65. година се узима зато што је апостол Марко био ученик апостола Петра, а
према предању Цркве апостол Петар је страдао 64. године у Риму и сматра се да је апостол
Марко записао своје Јеванђеље после Петрове смрти. Јеванђеље није настало после 70.г.,
зато што се из 13. главе, која се назива есхатолошка беседа или мала апокалипса, може
уочити да се разорење Јерусалима још није десило. Ова година је кључна за јеврејски
народ.
Место настанка
Јеванђеље је написано у Риму, по највећем броју истраживача. (По некима могло
је настати у Сирији или Палестини). Постоје три основна разлога због којих се сматра да је
настало у Риму:
1) апостол Марко је био тумач Петров;
2) први списи који помињу и наводе Марково јеванђеље су настали у Риму:
 1.Кор, Климента Римског (Рим, 96.године) и
 Пастир Јермин (Рим, прва половина 2. века);
3) у Јеванђељу има доста латинизама (писац неке речи са грчког или арамејског преводи на
латински)
Питање реципијената
Свети апостол Марко своје јеванђеље упућује хришћанима из многобоштва који
нису пореклом Јевреји, највероватније заједници која се налазила у Риму. Када Марко
износи јудејске обичаје и правила понашања, он их објашњава читаоцима што значи да
његови реципијенти нису упознати са јеврејским обичајима. Када апостол Матеј помиње
јеврејске обичаје преко њих прелази без потребе да их тумачи, јер су његови реципијенти
Јевреји који те обичаје добро познају. Примери:
- 1- Мк.7,3 (обичај код Јевреја који налаже да пре свакога обеда оперу руке);
- 2- Мк.14,12 (када говори о дану бесквасних хлебова, о празнику Пасхе каже): “У
први дан бесквасних хлебова када жртвују јагње“, док Матеј то уопште не коментарише већ
само каже „у први дан бесквасних хлебова“ и даље наставља.
- 3- Марко тумачи неке познате арамејске изразе који се налазе код Матеја као
што је нпр. Воанергес што значи синови грома (3,17)
Стил и језик
Стил Јеванђеља по Марку је једноставан и карактерише га живост, сажетост у
излагању, али и неке особености непознате у друга два синоптичка Јеванђеља. Језик
јеванђелисте је говорни језик оног времена. Особине Марковог језика су:
- коришћење многобројних плеоназама (нпр. стара баба)
- употреба арамејских речи и израза онако како их је користио сам Исус
- много латинизама.

3 / 44
 Литерарни интегритет
Постоји претпоставка да се Јеванђеље по Марку првобитно завршавало стихом
16,8 и речима „јер се бојаху“ (отворени завршетак).
1. - у два најстарија сачувана кодекса - Синајском и Ватиканском на том месту
Јеванђеље се завршавало.
2. - друга два синоптичка Јеванђеља следе Марка до овог стиха, а после тога сваки
од њих пише по свом редоследу о јављањима васкрслог Христа.
3. - Стихови 16,9-20 осим што су изостављени у многим древним рукописима
разликују се од остатка текста у погледу стила, избора речи и њиховог значења.
4. - у појединим рукописима налазе се покушаји другачијег епилога
Многи библисти претпостављају да је прави крај Јеванђеља изгубљен, али се
ипак каноничност ових стихова не доводи у питање. Вероватно су ти стихови били додати
Јеванђељу веома рано, било да их је додао сам Марко или неки други члан Цркве.
Предање и извори
1. Од раних црквених писаца сачувано је предање да Јеванђеље по Марку садржи
проповеди Петра, односно да овај спис представља Маркова сећања на Петрове речи
о ономе што је Господ рекао и учинио, како историјски Исус не би пао у заборав.
Међутим, Марко се не држи тачног редоследа дешавања, већ се више труди да
запише све и пренесе верно оно што је чуо.
2. Како је Марко био ученик и сарадник и апостола Павла, поједини истраживачи
проналазе и утицај Павла у овом Јеванђељу.
3. Уз то, Марко и сам има неко лично сазнање о догађајима које излаже (14,13; 14,52).
4. Предмарковски извештај о страдању
Писац
У Новом Завету нигде се не помиње ко је написао Јеванђеље. Да је апостол Марко
писац јеванђеља говоре два древна црквена сведочанства са почетка 2.в.:
 Јустин Мученик и философ у свом делу Дијалог са Трифуном, говори да је Марко
записао сећања Петрова.
 Папије Јерапољски (око 130. године) написао је у пет томова Тумачења логија
(изрека) Господњих. Дело није сачувано, али је до нас дошло у фрагментима
захваљујући Јевсевију Кесаријском, који је у својој црквеној историји забележио
важан део из Папијевог сведочења, који говори да је Марко био тумач Петров и да је
записао сећајући се онога што је апостол Петар проповедао да би то остало
заједници у којој је боравио, како историјски Исус не би пао у заборав. Ту први пут
свети оци ово јеванђеље приписују Јовану Марку који није био из броја
Дванаесторице, већ из броја Седамдесеторице.
 Постоје два стиха која би могла бити потврда тога да је Јован Марко писац
Јеванђеља: Мк.14,13 и Мк.14,52. По светим оцима, опис ових догађаја је тако
написан као да то говори човек који је сам то доживео. Но, то је само претпоставка.
На основу новозаветних списа закључујемо да је Јован Марко био нећак
Варнавин и да је био син Марије хришћанке која је пратила Господа и која се помиње у
јеванђељима. Јован му је било јеврејско првобитно име, а Марко је његово друго, грчко
име. По предању у његовој кући су се окупљали ученици Господњи, па је у њој одржана
Христова последња вечера са ученицима, а ту се десио и силазак Духа Светога. Јован
Марко се помиње више пута у Новом Завету:
1. - у Дап.12,12.25; 13,5.13 (када апостол Павле иде на прво мисионарско путовање на које
је кренуо са Варнавом и његовим нећаком Јованом Марком);
2. - у посланицама ап. Павла: Кол.4,10; Флм 1,24; 2.Тим.4,11 (у истим се помиње и Лука)
3. - у 1.Пт 5,13.

4 / 44
 Садржај
Марко је први који писањем јеванђеља доноси конкретне Исусове речи и
извештаје о Исусовим чудима и тиме започиње важан процес, да се не допусти да
историјски Исус падне у заборав.
Код Марка је историјски интерес ограничен на време Исусовог јавног деловања
које се протеже од проповеди Јована Крститеља до Христовог страдања. Као и у осталим
Јеванђељима и у Марковом се не може наћи потпун и на систематичан начин изложен
Христов живопис, него само неке епизоде из Његовог живота и учења, којима је циљ да
укажу да су се у Христовој личности остварила обећања Божија о спасењу човечанства.
Садржину научници деле на различите начине, а један од њих је подела на основу
постепеног откривања личности Месије и тајне Царства Божијег:
1 - Месијански почеци- у овом делу ј-лист свој текст назива "Јеванђељем Исуса Христа".
Ова благовест настаје у моменту када св. Јован Крститељ најављује долазак Христа и када
Га крштава и када Бог говори "Ово је син мој љубљени". Управо тада Христос започиње своју
проповед "Јеванђеља о Царству Божијем".
2 - Месијина чуда и Његов сукоб са представницима старог верског поретка.
3 - Стварање новог народа Божијег и откривење тајне царства Божијег у параболама и
чудима
4 - Изгон Месије из Израиља и обраћање многобошцима.
5 - Страдање и Васкрсење
6 - Епилог- јављање васкрслог Христа.
Концепт пута
Занимљиво је да Марко приказује Христа пратећи одређени географски
концепт - то је путања Христовог кретања из Галилеје кроз Јудеју и завршава се у
Јерусалиму. Пролазећи градове, Исус као Месија проповеда јеванђеље о Царству Божијем
свим људима, чини чудеса, исцељује болесне, изгони демоне и на крају у Јерусалиму
страда, васкрсава и узноси се на небеса. Марко је желео да укаже на историјску
перспективу Христовог спаситељског деловања коју даје сликом географског кретања.
Тај географски концепт указује на формирање новог народа Божијег, новог Израиља, кога
сада чине сви они који прихватају и исповедају веру у Христа и које Христос (као
корпоративна личност) узима са собом, води својим путем и проводећи их кроз смрт
својим васкрсењем, приводи их у обећано Божије Царство.

Марко – Јеванђеље
(Д 65-67, Г 125-126)
УВОДНА НАПОМЕНА:
Најранија хришћанска проповед било је тумачење Христове смрти и
васкрсења у светлу Старог Завета. О деловању Господа није било потребе
говорити, јер је оно било познато. Временом, доласком нових нараштаја, као и
ширењем Јеванђеља ван граница Палестине у јелинистичко подручје, јавила се
потреба да се говори о томе: ко је тај који је тако умро и васкрсао?
Први извештај тог типа, по теорији о два извора, је од данас непознатог
аутора, о Исусовом страдању у коме су обухваћена само три последња дана
Исусовог овоземаљског живота. Извештај доноси велики број тачних навода
времена, места и имена особа које су у тим догађајима учествовале. Аутор је све ово
теолошки интерпретирао помоћу символа и мотива из Старог _Завета и јудејске
апокалиптике. Овај спис је назван Предмарковски извештај о страдању.

 Марково ј-ље је, у односу на претходна писмена предања о Христу, потпуна новина

5 / 44
 како у односу на врсту и начин приказивања Хс, тако и на садржај. У Марковом
јеванђељу по први пут се доносе конкретне речи Господа и говори се о његовим
чудесним делима, чиме започиње важан процес, да се не допусти да историјски Исус
падне у заборав. Марко нам доноси извештај о Исусовом јавном деловању од његовог
крштења па до страдања. Марку није толико битан историјски след догађаја, већ је
грађу коју је имао поређао са обзиром на време и место унутар свог временског
оквира.
 Марко је, пишући своје јеванђеље, историју ставио у службу објаве. Тако је његово
дело порука спасења у Христу, при чему је Христос истовремено и проповедник и
садржај те поруке. Он повезује Исуса учитеља и чудотворца са Исусом распетим и
васкрслим и све заједно објављује као догађај спасења.
Марко своје јеванђеље почиње речима: ,,Почетак Јеванђеља Господа Исуса
Христа Сина Божијега” (Мк.1,1). Марко овим почетним речима даје неку врсту наслова,
увода у оно о чему ће касније бити речи. Неки стари кодекси (нпр. синајски) не садрже речи
Сина Божијега, па има научника који сматрају да је то каснији додатак. Марко наводи пуно
име Исуса Христа заједно (што чини први Символ вере), док други ј-сти када говоре о
Христу ословљавају га са Исус или Христос и користе разне христолошке наслове.
Термин јеванђеље је постојао у антици, у списима грчким и јеврејским,а Марко
је први који га користи у хришћанству. Појам јеванђеље данас означава литерарну врсту
која говори о историјском Исусу. Међутим, сам Марко није га на тај начин схватао. Марко
употребљава појам јеванђеље у складу са ранохришћанском употребом, јеванђеље као блага
вест, порука коју треба усмено објавити, објава која има карактер живе проповеди.
Термин јеванђеље поред тога што се налази у 1. стиху, налазимо још 6 пута у
Марковом Јеванђељу (1,14; 1,15, 8,35; 10,29; 13,10; 14,9) и сваки пут када га користи, уско
повезано са проповеђу.
 То се види на самом почетку Јеванђеља где Марко каже: ,,А пошто предадоше Јована,
дође Исус у Галилеју, проповедајући Јеванђеље о Царству Божијем“ (1,14). Видимо
на овом месту да је Христос тај који проповеда благу вест о Царству Божијем.
 У осталим случајевима Марко помиње Јеванђеље у контексту Цркве Након Христа
Црква је та која проповеда благу вест, на првом месту дванаесторица апостола, а
после њих и други који проповедају благу вест о Исусу Христу.
 У Мк.15,39 апостол помиње римског капетана који је, видевши каквом је смрћу
Христос умро на крсту говори: "Заиста човек овај беше Син Божији". Овим речима
сама Маркова заједница, Црква сачињена од до тада незнабожаца, исповеда своју
веру у Христа.
 Проповед остаје на онима који су примили Христа, што се види у лику жена
мироносица. Последњу реченицу 16,8 треба гледати као “отворени завршетак”
којим Марко подстиче читаоца (слушаоца) да заузме став према поруци о Хс
страдању и васкрсењу, и да сада, у светлу васкрсне вере, поново, на нов начин, чита ј-
ље.
Марко термин „јеванђеље“ употребљава без неке ближе ознаке, осим у 2 случаја:
- на почетку - „јеванђеље Исуса Христа“ (проповед црквене заједнице 1,1) и
- „јеванђеље Божије“ (Исусова проповед 1,14).
Поставља се питање да ли Марко жели тиме да означи два различита
јеванђеља? То питање је повезано са тешкоћом пред којом је и сам стајао: у свом делу
дати извештај о Исусу и истовремено га објавити. Већ у следећем стиху (1,15) Исус
каже: "Испунило се време и приближило се Царство Божије". Марко тиме показује да
Царство Божије има христолошку димензију. Исус проповеда јеванђеље о Царству
Божијем, а близина Царства не може се другачије повезати са временом које се испунило,
него да се Исусовим деловањем почиње остваривати Царство Божије. Тако је Марко
повезао Објавитеља (1,14) са Објављиваним (1,1) и створио јединствену нову објаву.

6 / 44
 За Марка јеванђеље као порука о Исусу Христу Сину Божијем, има своје корене у
Старом Завету. Зато Марко своје Јеванђеље почиње проповеђу Јована Крститеља,
позивајући се на Исаију: „Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће
припремити пут твој пред тобом. Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи,
поравните стазе његове“ (Мк.1,2-3). Ово су два спојена цитата – Ис.40,3 и Малх.3,1, али се
позива на Исаију као на познатијег, што је уобичајена појава у тадашњим пешерима. Овим
двоструким цитатом укида се свака конкуренција која је извесно постојала између Исусових
и Јованових ученика. Јован је Исусов „анђео“, тј. гласник. (Та конкуренција посебно се види
у Јовановом јеванђељу, где је из истих разлога Јован Крститељ приказан само као сведок за
Исуса, а не као онај који му приправља пут и крштава га.)
За своје дело Марко је употребио „Предмарковски извештај о страдању“.
Састављач овог извештаја се служи различитим мотивима из Старог завета: тама која се у
часу смрти распростирала по свој земљи, бројење сати као знак очекивања близине, раздрта
храмовна завеса, коју треба повезати са оним што је Господ рекао о храму. Ти се мотиви
срећу и у Марковом јеванђељу.
Јеванђеље је велика Маркова заслуга – нешто сасвим ново и у теолошком и у
литерарном погледу (Марко, Матеј, Лука и Јован у склопу Новог завета представљају
посебну књижевну врсту – јеванђеље). Тиме је сачувао сећење на живот, учење и рад Исуса
из Назарета и објави дао неопходну историјску подлогу, искључивши тиме сваку могућност
да се он претвори у безвременски мит.

Марко – тајна Месије

(Д 67-69, Г 126-129)
Начин приказивања Христа – постепено откривање Исуса као Месије.
За разлику од других ј-ста који покушавају да Христа прикажу кроз приче,
параболе и Његово учење, Марково ј-ље нема толико прича већ приказује Христа кроз
Његова путовања и многобројна чуда која је чинио (чак њих 18). Чуда имају велику важност
у Марковој теологији, јер су служила томе да покажу Исуса као истинског Месију.
У 19. веку је протестантски библиста Wrede уочио да Марко приказује Исуса
како се постепено открива као Месија својим ученицима и народу. Овај литерарни мотив
Wrede је назвао Марковом „месијанском тајном“.
Wrede је погрешно сматрао да је Марко покушао да помири Исусово
немесијанско деловање са вером ране Цркве која га признаје за Месију и Сина Божијег. Ова
тврдња није одржива, јер се на сваком кораку у јеванђељу уочава Исусово месијанско
деловање (народ осећа разлику између њега и књижевника, он има власт да опрашта грехе,
са њим долази ново време). Овим својим литерарним мотивом Марко не жели да од Исусовог
немесијанског живота учини месијански, већ да од Објавитеља постане Објављивани.
Марко на самом почетку, већ у првом стиху, исповеда веру своје заједнице да је
Исус из Назарета управо Христос (Месија) и Син Божији (иако неки сматрају да је "Син
Божији" овде додатак), и на самом крају ј-ља Мк.15,39 капетан такође исповеда: „овај беше
Син Божији“. Син Божији је најдоминантнији христолошки термин.
У првој половини Јеванђеља, у којој се излаже Исусова проповед и чињење чуда,
Исус не говори о томе ко је он заправо. Исус је у проповеди објављивао не самога себе, већ
Царство Божије. Зато Он чак забрањује онима који су га познали као Месију да говоре о
томе: демонима (1,25-34; 3,12), оздрављенима (1,44; 7,36).
До половине ј-ља Исус забрањује и својим ученицима да говоре о Њему као о
Месији. Преломан догађај је преображење Христово на гори Тавор пред одабраним
ученицима. Уочи преображења Он пита ученике: "Шта кажу људи, ко сам ја?". Онда они
износе разне ставове других људи. Затим пита ученике шта они сами мисле – ко је он? Петар
одговара :“Ти си Христос.” (8,29) – (код Матеја постоји наставак „Син Бога Живога”). У
наставку (8,30) Исус поново брани ученицима да говоре да је он Христос (Месија). Тренутак

7 / 44
када добијају дозволу да јавно исповедају Христа као Месију јесте након што се Христос
показао преображен и то уз временско ограничење Мк.9,9: "... забрани им да никоме не
казују шта су видели, све док Син Човечији не васкрсне из мртвих." Да је он тај који
успоставља Царство Божије, истинити Месија (што је показао догађај преображења) могуће
је схватити тек у светлости његовог васкрсења.
Након Христовог преображења апостоли покушавају да говоре о Христу, а и сам
Христос почиње да говори о себи да је Месија, Син Божији и Син Човечији, и апостоли
после чињења чудеса исповедају Христа. У Мк.9,24 видимо да Христос више не брани
људима и ученицима који су доживели и осетили чудо, да говоре о Њему.
Указивање на Исуса као Месију и Сина Божијег проширује се и тумачи помоћу
назива Син Човечији.
- најаве страдања упућене ученицима користе назив Син Човечији (8,31; 9,31).
- пред Кајафом Исус о себи говори да је Син Човечији који ће доћи у слави на облацима
небеским (14,62).
- и спасење се везује за Сина Човечијег: јер Син Човечији није дошао да му служе, него да
служи и да даде живот свој у откуп за многе (10,45).
У јеврејској представи о Месији и његовој улози термин Син Божији је
оптерећен старозаветним очекивањем националног лидера, који ће изабрани народ
ослободити од окупатора и обновити јеврејско царство, као што је то учинио цар Давид (који
је такође био Син Божији). Син Човечији је термин из апокалиптичке литературе (први пут
га налазимо код пророка Данила), која је настала у интертестаменталном периоду (2.век пре
Христа до 2. век после Христа), када су јеврејска историјска очекивања изневерена и Божије
Царство се сели са земље на небо. Син Човечији се појављује као онај који је по достојанству
раван Богу, стаје поред Њега, даје му се власт и слава (Дан 7гл.). Син Човечији је тај који ће
судити над дванаест племена Израиљевих. Марко је желео постепено да каже да Месија није
дошао да изабрани народ ослободи од тренутних политичких ситуација, како су они
очекивали, него да чинивши чуда Он потврђује своје месијанство. Христос доноси другу
врсту слободе, не политичку, већ ослобођење од робовања греху и смрти, а да би то остварио
прво сам мора да буде понижен и да страда. Већ се у 3,6 први пут помиње Хс страдање као
одлука фарисеја. Тај мотив се наставља и протеже кроз цело ј-ље: 8,31; 9,31; 10,33;11,18;
12,12; 14,1 и 14,55.
Ипак, ученици не разумеју Христове речи. Петрово исповедање Исуса као
Месије још је у оквирима јеврејских очекивања, што ће се открити мало касније, у његовој
бурној реакцији када Исус најави своје страдање. Право исповедање свакако је било могуће
тек из васкрсне перспективе.
У том смислу стоји исповедање капетана испод крста да „овај беше Син
Божији“ (15,39), што опет потврђује да Исуса можемо схватити тек ако га проматрамо од
краја. Ово исповедање представља веру заједнице у којој је Јеванђеље настало, осликава
Маркову заједницу која је, иако потиче из многобоштва, позвана да буде учесник Божанског
живота.
Маркова христологија није тако богата мотивима као христологија осталих
јеванђелиста, али он је решио главно христолошко питање – повезао је Објавитеља и
Објављиваног. Тиме је омогућио Матији и Луки, који су се његовим јеванђељем користили,
да на томе даље граде.

Марко - еклисиологија
(Д 69-70, Г 138-141)
Еклисиа - Црква од ек калео – сазивати, бити окупљен на једном месту, први
уводи Павле - односи се на народ који прима реч Божију.
Еклисиологија Марковог Јеванђеља није развијена у тој мери као што су
развијене христологија и есхатологија, али се могу уочити неке основне црте које говоре да
апостол Марко већ има свест о томе, шта је то основао и какву је заједницу људи Христос
8 / 44
успоставио. Марко нигде не користи термин Црква. Једини од јеванђелиста који користи
термин Црква је Матеј (Мт.16,18; 18,17).
Марково јеванђеље има двоструки еклисиолошки концепт:
 Исус је послан најпре народу Божијем – Израиљу да проповеда благу вест о Царству
Божијем,
 са друге стране назире укључивање паганских, незнабожачких народа.
У разговору Христовом са женом сиро-феничанком види се наговештај
укључивања пагана. Жена га моли да истера демона из њене кћерке, а Христос одговара:
„Пусти да се најпре деца нахране; јер није право узети хлеб од деце и бацити псима“
(Мк.7,24-30). Деца и пси представљају Израиљ и незнабожце, јер Израиљ стоји у синовском
односу према Богу. Символичан је њихов сусрет на нејудејској земљи, у крајевима тирским и
сидонским, у пределима где живе многобошци. „Најпре деца“ указује на то да ће затим бити
нахрањени и пси, и означава епоху у којој се завршава искључива повластица Израиља, а
незнабожачки народи ће бити укључени у објаву Радосне вести. Видевши веру ове жене,
показује да ће сви који поверују у Христа бити примљени у заједницу, која је Нови
Израиљ. Ову поруку он преноси хришћанима из многобоштва којима пише.
Марко када говори о Јеврејима који су прихватили Христа их назива Израиљ, а
када говори о Јеврејима који су одбацили Исуса, он користи два термина: Јевреји и Јудеји.
Увек та два термина указују на оне који су у конфронтацији са Христом.
Парабола о злим виноградарима (гл.12), (налази се у свим синоптичким
Јеванђељима) је прича о Народу Божијем. У уводу се говори о брижљивом одгајању
винограда, ослањајући се на песму о винограду из Исаије 5,1. Овде се очигледно мисли на
Израиљ. Народ који је одбацивао пророке, сад доживљава свој крај у одбацивању „љубљеног
сина“ који је убијен унутар винограда, а то значи од свог народа. Својим одбацивањем
Јевреји постају део оних који су „напољу“ и тајна Царства Божијег њима се не открива. Зато
ће се убудуће јеванђеље проповедати не само Израиљу, већ свим народима (13,10).
Исусово деловање, његову проповед, настављају дванаесторица.
 Код Марка Дванаесторица су само једном названи апостолима (6,30). Притом је тај
појам још увек ознака функције („који бијаху послани“), а не име службе.
Дванаесторица су они који су од Христа опуномоћени да проповедају.
 Број 12 има символику. Израиљ је некада чинило 12 племена. Временом су нека
племена изумрла, али је у народу живело очекивање да ће се у месијанско време
поново успоставити народ од 12 племена – Израиљ као изабрани народ у пуноћи
свога послања, есхатолошки Израиљ, у коме су старозаветни пророци видели место и
за незнабошце. Дванаесторицу треба схватити као темељ, праочеве новог народа
Божијег - Цркве.
 Да би били оспособљени за овај задатак, апостолима се даје власт над нечистим
духовима, оспособљеност за борбу против зла. Предуслов Царства Божијег је да се
уништи постојање греха, зла, смрти.
 У још једном смислу Дванаесторица се припремају за будући задатак. Приликом
њиховог постављања једноставно се каже: „да буду са њим“ (3,14). Они ће га пратити
на свим његовим путовањима и тако стичу способност да сведоче када се нађу у
прилици да о њему говоре.
 Унутар дванаесторице Марко често помиње Петра, Јакова и Јована. Њих Исус води
на Гору Преображења, у собу Јаирове кћери, у Гетсиманију пред своје страдање и ти
догађаји имају истакнуто место. Марко наглашава да је апостол Петар био увек први
међу апостолима, не издвајајући се од других, ни по части, ни по власти. Он је био
најтемпераментнији од свих и заступао је кроз јеванђеља све остале апостоле.
Постоје и друге назнаке проширења објаве на паганске народе:

9 / 44
  јерусалимски Храм губи своје значење. Приликом Исусовог распећа, завеса на
храму се цепа, што означава укидање старозаветних жртава. Рукотворени храм се
замењује „нерукотвореним“, који је сâм Исус, распети и васкрсли (14,58).
 капетан под крстом је представник хришћана из паганства Марковог времена.
Исповедајући своју веру, он изговара веру своје (Маркове) заједнице сачињене од до
тада незнабожаца.
 Јеванђеље након Исусовог васкрсења треба поново почети проповедати у Галилеји
која је незнабожачка (16,7). Благу вест треба проповедати свим народима.
Марково јеванђеље изразито је христолошке природе. Еклисиолошке црте у њему
прилично су неразвијене. Оне ће се развити код друге двојице синоптика, код Матеја и Луке,
којима ће Марко послужити као добра подлога. Еклисиолошка димензија је у првом плану
код Матеја.

Марко – есхатологија
(Г. 129-133)
Основни есхатолошки термини код Мк:
1. појам Царство Божије (1,14; 4,11) или Царство Небеско (Мт-51×), за апостола Марка,
није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, већ видимо да је
есхатологија у личности Христовој већ ушла у историју. У стиховима (1,14-15) Марко
каже: "Дође Исус у Галилеју проповедајући јеванђеље о Царству Божијему. И говорећи:
Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујте у јеванђење",
и тиме показује да Царство Божије има христолошку димензију. Близина Царства
Божијег не може се другачије повезати са временом које се испунило, него да се
Исусовим деловањем почиње остваривати Царство Божије. Приближавање Царства
Божијег започиње Христовим доласком, али остаје отворено за коначно довршење када се
буде збио његов Други долазак.
2. Син Човечији је par excellence есхатолошки термин. Када се говори о последњим
знацима и дешавањима у свету, Исус се у свим Јеванђељима представља као Син
Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће
судити над дванаест племена Израиљевих.
Царство Божије је будуће, свеопште спасење, али га је са Исусовим деловањем
могуће искусити већ у садашњости. Садашњост и будућност Царства Божијег Исус је
сликовито приказао у причи о горушичном зрну (4,26-32). Почетак у себи крије довршење,
као што и сејач чека да семе које је посејао изникне, нарасте и да зрно сазри. Ово је најбоља
парабола о Царству Божијем.
Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља, налази се у 13. глави. То је
позната есхатолошка беседа, најдужа прича у Марковом јеванђељу, у којој Исус у 37.
стихова говори о есхатолошким догађајима. (Код осталих јеванђелиста ову причу налазимо
распарчану на више места.)
Садржај 13. главе можемо поделити на 4 наслова:
1) Христос са 4 ученика (а вероватно и осталима) предсказује пад Јерусалима (1-4 стиха)
2) Пре разорења биће немири, ратови, земљотреси, лажни учитељи, христоси, глад и
метеж. Хс ученицима говори истину, али их и охрабрује и бодри.
3) Врхунац говора представља најава Другог Хс доласка, праћен несвакидашњим појавама у
природи, помрачењем сунца и месеца, са потресом небеског свода. Тада ће Син Човечији
доћи у сили и слави, његови анђели сабираће изабране његове, од краја земље до неба
(13,24-27) Тада ће наступити Царство Божије.
4) Када ће се ово десити? Време када ће се остварити Царство зна једино Бог: „о дану томе
или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац“ (13,32). Свети Василије

10 / 44
сматра да је Христос знао одговор, али вероватно из педагошких разлога није хтео о томе
да говори, желећи да прекине причу, да ученици не би улазили у детаље, да не би ослабила
њихова вера када чују када ће се то десити. Христос каже да ће бити крај онда када људи
угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. То је најважније место
где је Син Човечији par excellence есхатолошки израз.
Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја:
I. О догађају који ће уследити у скорој будућности, када ће Јерусалим бити разорен 70.год.
и Јевреји ће бити протерани, а град ће се назвати Елија Капитолина.
II. Други описан догађај назван је „Мала апокалипса“. Данас се углавном сматра да је ту
реч о некој ружној претњи за коју је аутор сматрао да је непосредно повезана са
пропашћу света. Повезивана је са Калигулиним планом да се у Храму постави слика
цезара, или са избијањем јудејског рата и нередима који су томе претходили. „Гнусоба
опустошења“ у тексту се односи на неку особу, што се види променом средњег рода у
мушки у грчком тексту. Иза тога стоји мишљење да ће кратко пре свршетка зло у свету
достићи врхунац и то заједно са појавом неке особе.
Мала апокалипса не садржи елементе јудејске апокалипсе:
- хронологију коначног суда
- месија није национални вођа
- нема негативног расположења према другим народима
Предуслов Царства Божијег је да се уништи постојање зла, греха и смрти.
Марко је то ставио у митолошку слику: Царство Божије, које са Христом започиње,
наилази на царство сатане. Када су Исусу књижевници пребацили да уз помоћ Веелзевула,
кнеза демонског, изгони демоне (3,22-27), он даје сликовит одговор да сатана сатану не може
изгонити. У свом одговору он описује борбу Царства Божијег против царства сатане, коју он
предводи и даје до знања да је Он тај јачи који може свезати јакога. Са овим дуалистичким
концептом остварен је историјско-теолошки нацрт, који има свој почетак код Марка, а
развиће велики утицај све до Блаженог Августина и његове Државе Божије. Борба остаје и
даље и након Исусовог деловања, јер зло и даље постоји, само сада постоји и сигурност
да ће Царство Божије на крају однети победу.
Довршење Царства Божијег је процес у коме се од човека очекује активно
учешће, тражи се обраћење кроз покајање (1,15; 6,12). Овај, етички захтев није нарочито
развијен (Марко не доноси неке етичке заповести и моралне прописе), али је јасно садржан у
позиву Дванаесторице (6,12), Јована Криститеља (1,4), али и старозаветних пророка. Човек
треба да начини коренити преокрет, да свој живот усмери према Богу и Његовом Царству
које се у Христу приближило.

МАТЕЈЕВО ЈЕВАНЂЕЉE
Јеванђеље по Матеју је у хришћанској Цркви имало посебан третман и одувек је
од свих јеванђеља највише тумачено. Прво је у канону Новога Завета. Назив - ,,Јеванђеље
по Матеју“ - млађи је од самог ј-ља и потиче из 2. века.
Место настанка
Настало је по свој прилици у Сирији, највероватније у Антиохији или можда
Дамаску (има и других мишљења: у Палестини). Антиохија се узима као место настанка
зато што св. Игњатије Антиохијски у својим посланицама Ефесцима, Смирњанима и
Поликарпу наводи цитате из Матејевог Јеванђеља.
У то време комуникација је била отежана, па један спис по свом настанку није
могао брзо да се рашири по свету. Првих година је циркулисао само у заједници у којој је
настао, а тек касније се ширио, како се и хришћанство ширило. Књиге су преписиване у
више примерака и почеле су да их користе и друге цркве.

11 / 44
 Време настанка
Не може се рећи са сигурношћу, најчешће се узима период између 75-79, (шире
70-80) после разарања Јерусалима (70. год) и после Марка (65-69).
Извори
1) Мк - (50%) Марково јеванђеље
2) Q - (20%) извор логија - уопште не мења језик и речник Извора логија.
3) S – (30%) посебан извор био је доступан једино јеванђелисти Матеју. То је неко
црквено предање, усмено или писано, из којег се верује да су изашли “рефлексивни
цитати”.
Аграфа су изреке које налазимо у канонским списима, у Делима апостолским
(нпр. да је блаженије давати него примати) и не налазе се у јеванђељима, јер се
у јеванђељима говори о Исусовој науци. Аграфе нам дају на увид историјско
деловање Исуса Христа и Његово учење.
Лука саставља јеванђеље на основу та 3 списа. Величина свих ј-ста се огледа у
томе што нису били само пуки преписивачи и записивачи неког историјског дела, као што
је говорила историјско-морфолошка школа. Сваки ј-ст има свој теолошки концепт и грађу
коју поседује распоређује у складу са тим, на посебан, њему својствен начин. Ипак, сама
срж ј-ља, а то значи суштинска питања хришћанске вере (Хс рођење, крштење,
преображење, распеће, васкрсење у 3 дан) је идентична код све 4-рице. Њихова ј-ља се
разликују у нијансама онда када наступају као засебни писци и то према личним даровима
које им је Бог дао и тиме стављају лични печат на спис. Писци јеванђеља нису били
хроничари већ теолози.
Језик и стил
Матејево Јеванђеље је написано на грчком језику. Постојала је теорија да је
постојао Протоматеј (на арамејском језику око 50. године), па да је то Ј-ље онда
преведено на грчки. Детаљна истраживања показују да је изворно писано на грчком.
У Матејевом јеванђељу имамо 61 цитат из Старог Завета, што је јединствено у
књигама Новога Завета. Вероватно је и стављено на прво место зато што је нит која спаја
Стари и Нови Завет (Мт.1) и зато што је најдуже (28 глава). Кроз цело јеванђеље Матеј на
основу старозаветних месијанских сведочанстава (11 рефлексивних цитата, цитати
испуњења) показује да се у личности Исуса из Назарета, потпуно остварио Христос
(Месија).
Писац
Сматра се да је Матеј писац овог Јеванђеља зато што начин на који је писано
Јеванђеље указује на писца који је јудео-хришћанин, образован је, познаје добро грчки
језик и Стари Завет, па је највероватније био ученик неке “школе писмозналаца” који су
тумачили Стари Завет (61 цитат из СЗ).
Реципијенти
Намењено је хришћанима јудејског порекла (мада не искључује хришћане из
многобоштва) који се налазе у процесу одвајања од Израиља, дистанцирања од Синагоге.
Циљ писања је да их утврди у вери. Њима је близак Стари Завет, јудејски ставови и
схватања. Матеј када говори о старозаветним правилима и прописима, не објашњава их као
што то чини Марко, јер Марко Јеванђеље упућује нејеврејима.
Гнилка: Историјско схватање
У оквиру предања о Исусу, Матеј користи приче за обликовање свог историјског
концепта. Тај оквир је уско ограничен, али се ипак распознаје хоризонт свеобухватне
историјске слике. Реч је о причама:
- о злим виноградарима (21,33-46) и
- о свадби царева сина (22,1-14).

12 / 44
 Оба пута је историјска прича Израиља обухваћена од њеног почетка. У првој
причи, ослањајући се на песму о винограду Ис.5,2, а у другој тако што се есхатолошко-
месијански хоризонт јавља већ у првој реченици: “Царство Небеско је слично цару који
приреди свадбу сину своме.”
Садржај
1 - Родослов и рођење ИсХс и Његов живот све до настањивања у Назарету.
2 - Проповед Јована Крститеља, Ис крштење и Беседа на гори;
3 - Хс чуда и Његово давање упутстава ученицима који иду да проповедају;
4 - Параболе о Царству Божијем;
5 - Страдање Јована Крститеља и беседе о Цркви;
6 - Расправе о разводу, предсказања Исусовог страдања и исцељења двојице слепих;
7 - Хс улазак у Јерусалим и параболе о страшном суду;
8 - Страдање и Васкрсење Хс (? епилог - јављање васкрслог Хс?)
Разлике између Матејевог и Марковог јеванђеља
Матеј од Марка не узима само 30 стихова, али порука је иста: Син Божији, Син
Давидов, Син Човечији, који ће опет доћи. Уочавамо три карактеристике по којима се
разликују:
1) почетак јеванђеља је другачији. Марково јеванђеље почиње проповеђу Јована
Крститеља. Матеј на почетку описује генеалогију Господа Исуса Христа и Рођење,
(син Давидов, Аврамов син), а то код Марка не постоји. Разлика почетка је плод
теолошког размишљања.
2) Крај: Матеј опширно говори о јављању Васкрслог Христа ученицима. И сам крај
Јеванђеља (Мт.28,19) наговештава да јеванђеље треба да се пренесе целом свету. Матеј
је вероватно отворени завршетак Марковог јевађеља сматрао незадовољавајућим, а није
преузео ни његов концепт месијанске тајне.
3) Матеј, свој материјал групише по целинама, док Марко даје историјски приказ
пратећи тзв. “концепт пута”. Матеј преузима од Марка теолошки концепт
проширујући историјски оквир Христовог живота, даје обимнији садржај, доноси
више чуда, прича и учења која се протежу кроз цело Јеванђеље.
Тема Мк је најава страдања Месије у Јерусалиму и Васкрсење. (ј-ље крста?)
Тема Мт су чуда, параболе. Тиме Мт жели да прикаже Исуса као Месију.
Матејев теолошки концепт
Савремени научници су покушали да Матејево ј-ље (ако изузмемо две прве и две последње
главе, које су уводне и нека врста епилога) поделе на пет целина, покушавајући да на тај
начин успоставе паралелу са Петокњижјем Мојсијевим, јер цело Матејево ј-ље има доста
сличности са поменутим (називају га Новозаветно Петокњижје). Прва реч која почиње у
Мт ј-љу је родослов ГИХ (лоше преведен = вивлос генесеос = асоцира на ново стварање,
нов почетак), што алудира на књигу Постања.
1. Беседа на гори (5-7) (не у пољу као код Луке) Христос као нови Мојсије
2. Исусова упутства ученицима када их шаље да проповедају (10) по узору на Мојсија
3. Параболе о Царству Божијем (13) У њима су интегрисане и обрађене Хс изреке
4. Црквена беседа (тзв) (18) - говор заједници
5. Есхатолошка беседа (24-25)
У Ј-љу се могу приметити и мање целине логија: о Јовану Крститељу, о чистом
и нечистом, о фарисејима, итд. Готово сва чуда Хс су груписана у 8. и 9. глави.
Реч јеванђеље Матеј употребљава свега 4 пута. Она је притом сваки пут
повезана са глаголом проповедати, а три пута је означена као „јевађеље о Царству”. Само
у 26,13 каже се „ово јеванђеље”.
У Матејевом јеванђељу историја Исуса Христа уско је повезана са историјом народа
Божијег.

13 / 44
 Матеј - христологија

(Д 71 – 72; Г 153 - 155)

Христологија је темељ Матејевог јеванђеља, а темељ Матејеве христологије
јесу старозаветни цитати – тзв. испуњујући цитати, 11 рефлексивних цитата који
експлицитно говоре да су у личности Исуса из Назарета остварена старозаветна
пророштва, што указује на Исуса као истинског Месију. Сви цитати почињу истом
реченицом: “да се испуни оно што је пророк рекао“, или „тада се испуни што је Господ
казао преко пророка који говори.” Ових цитата нема нигде другде осим у Јеванђељу по
Матеју.
Предпоставља се да је у првим вековима хришћанства, постојала збирка
старозаветних месијанских цитата - тестимониа, коју су користили хришћани
проповедајући реч Божију, нарочито када се нађу међу Јеврејима који нису признали
Христа, да на основу тих цитата воде полемику и доказују да је Исус истинити Месија.
Првих пет рефлексивних цитата налазе се у прве две главе Мт јеванђеља, где се
описују родослов и рођење Господа Исуса Христа. Других пет се налази од 3. до 26. главе,
а последњи цитат говори о Христовом распећу на Крсту, да је Христос страдао по речима
старозаветних пророка.
1,22-23 4,14 27,9-10
2,5-6 8,17
2,15 12,17
2,17-18 13,25
2,23 21,4-5
Један од веома важних цитата испуњења је (1,22-23), у коме се Исус назива
Емануил – „С нама Бог“. У ово је Матеј уградио цео један христолошки концепт:
 Маријино девичанско зачеће
 Исусово порекло од Бога
 Овим именом Емануил („С нама Бог“) истиче се да је у Цркви, међу онима који су
окупљени у Његово име (18,20) Христос присутан и после његове смрти, „у све дане
до свршетка века“ (28,20).
Не треба: Мт.2,23 - Овде се јавља проблем, јер ни у књигама СЗ, ни у
старозаветним апокрифима, нигде се не говори да ће се „Христос
Назарећанином назвати“. У Књизи о судијама у 13 глави помиње се реч нази,
како су се називали људи који су били посвећени Богу. Неки сматрају да је
Матеј повукао паралелу између речи нази и Назарет, а можда је само био
доследан свом маниру навођења стзв цитата.

Христолошки изрази код Матеја:

1. Христос – ИсХс представља најранији символ вере – Матеј увек користи грчки
превод, а не изворни јеврејски термин Мешијах (Месија). (Једино Јован користи реч
Месија и то само два пута)
- Као Христос, Исус је Син Давидов; његов родослов показује да он припада историји
Израиља (1,1.16-18).
- Као Христос он полаже царско право на Израиљ: приликом уласка у Јерусалим, Матеј,
доноси речи старозаветног пророка: „...Ево Цар твој иде теби кротак и јаше на магарици“
(21,5).
- Он у народу чини "Христова дела" (11,2): оздрављења, васкрсења мртвих.
- Петар исповеда да је он „Христос, Син Бога живога“ (16,16) Код Марка стоји само “ти
си Христос“, а код Луке „ти си Христос Господњи”. једино код Матеја имамо ову

14 / 44
реченицу.
- Он сам на саслушању пред своје страдање каже за себе да је Христос Син Божији (26,63-
64) “Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији?”
- У римском процесу такође стоји: „Исуса, званог Христос“ (27,17.22).
2. Син Давидов - 7 пута се налази код Мт; имамо три цитата којима Матеј експлицитно
жели да нагласи да је Господ Исус Христос Син Давидов.
- (1,1): Матеј жели да покаже да је Господ Исус Христос из рода јеврејскога, покушава да
кроз родослов покаже да је Он заиста тај Који је наговештаван, и који је склопио савез са
Аврамом.
- Овим именом му се обраћају болесници, он исцељује сваку болест и немоћ у народу
(9,27; 12,23; 15,22; 21,15), што упућује да Исусова чуда имају месијанско обележје (Мт.
8,17).
3. Син Божији – Овај израз Матеј доводи непосредно у везу са Божијим откривењем.
Бог је тај који открива и показује Христа као Сина Божијег: „Јер тијело и крв не
открише ти то, него Отац мој који је на небесима“ (16,17).
То видимо приликом Христовог:
 крштења, када се чује глас: „ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.”
 Преображења, поново се чује глас Божији.
Постоје два важна цитата која нам говоре о томе:
1) Мт.16,16: Петрово исповедање: „Ти си Христос, Син Бога живога”. Признавање Исуса
Христа као Сина Божијега није заслуга и могућност људске природе, него је то, пре свега
дар Божије благодати која открива људима и на тај начин, показује и приказује Христа.
2) Мт.26,63: Првосвештеник пита: Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти
Христос, Син Божији?“
Најважнији цитат који показује да је Христос Син Божији јесте Мт.11,27
„Све је мени предао Отац мој..“ Ту се показује велика блискост између Оца и Сина, и та
блискост је једини могући начин да спознамо Оца. Спознајемо Оца једино кроз Сина и то
само они којима Син хоће да га открије.
Важно за овај термин је то што Христос кроз цело Јеванђеље ословљава Бога
својим Оцем, и говори: „Ја и Отац једно смо“; „Отац мој.” Говори Оче наш само у
Молитви Господњој (6,9).
4. Господ – Рави: Са Господе (8,2; 9,28) га ословљавају они који су са њим у блиској вези,
а то су обично ученици или они који ће то постати. Међутим, када жели да прикаже
књижевнике и фарисеје, тј оне који су негирали Исуса као истинског Месију, који су
постављали иронична питања и оспоравали Његово учење, они Га ословљавају са Рави
(равуни, дидаскалос) – учитељу (12,38).
Интересантан пример је наговештај да ће га један од ученика издати. Сваки од ученика
пита: Да нисам ја, Господе? ... А Јуда, издајник његов, одговарајући рече: Да нисам ја,
Учитељу?“ (26,22 – 26)

5. Син Човечији Матеј употребљава да би означио онога који ће доћи као судија. Поглед
на Његов долазак протеже се кроз цело јеванђеље и усмерава читаоца на очекивани
свршетак.

Матеј - еклисиологија
(Д 73-77; Г. 142-148)
Врло је развијена код апостола Матеја и повезана са есхатологијом.
Појам „еклисиа“ је постојао у говору раног хришћанства (античка књижевност,
Септуагинта, ап. Павле). Када говоримо о Цркви у Јеванђељу по Матеју првенствено
15 / 44
говоримо о томе како је представљен народ Божији, тј. жива Црква и шта значи појам Нова
Црква. Поставља се питање ко је тај нови народ Божији, ко је та месијанска Црква, по чему
се она разликује од Израиља?
Код Матеја овај појам требало је да разграничи хришћанску заједницу и
синагогу Матејевог времена, које су биле у сукобу (23. глава).
1 - Термин “црква” Матеј помиње 2 пута
1. када га Петар исповеда (16,18) „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе
камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“,
На овом месту указује на Цркву као католичански организам, Тело Христово, коме ће Глава
бити Христос, како то апостол Павле каже. То је богочовечански организам који је икона
Царства Божијега, јер каже: да је Христос у својој личности донео Царство Божије, а то
значи да се у Цркви изображава Царство Божије. Зато Христос каже да ће тај
богочовечански организам бити толико јак, и да да га чак врата пакла неће надвладати.
2. „Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде
као незнабожац и цариник” (18,17). Овај цитат нам говори да је у време писања ј-
ља (75-79.) Црква као институција била доста развијена, јер има моћ, односно
могућност да просуђује ко може бити у богочовечанском организму Цркве.
2 - Само код Матеја Исус изричито говори да је послат само изабраном народу
дома Израиљевог
1. (15,24). Овде Матеј изоставља израз који наводи Мк: „Пусти да се најприје дјеца
нахране“ (Mк.7,27), који указује на укључивање и незнабожаца.
2. Приликом првог слања дванаесторице, Исус им забрањује да улазе у незнабожачке
градове (10,5).
3. Два исцељења незнабожаца Исус чини на даљину, дакле, ни он сам не улази у
незнабожачке куће – исцељење капетановог слуге (8,5-10) и Хананејкине кћери
(15,22-28).
3 - ипак се од почетка наговештава укључење незнабожаца у Цркву.
 Родослов поред христолошке има и еклисиолошку црту. У родослов, који увек
почива на мушкој лози, уз Исусову Мајку унео је имена још четири жене: Тамаре,
Рахаве, Руте и „бивше жене Уријине”. Оне су незнабожанке које су на необичан
начин постале мајке јеврејских синова. На тај начин Матеј жели да укаже да је Бог и
кроз Стари Завет отварао могућност и пут другим народима.
 Израиљ и пагани су на почетку јеванђеља супротстављени, да би се на крају нашли
у заједничком народу (21,43). Матеј тиме показује да је обећање дато Аврааму, да ће
се њиме благословити сви народи на земљи, испуњено у Исусу.
 мудраци са Истока (дакле пагани) долазе да се поклоне детету.
4 - Иако је од пророка наговештаван и многим знацима предсказиван, Јевреји
Га не прихватају већ Га одбацују:
 у приповести о прогонству детета у Египат (2,13)
 у три узастопне параболе:
1. о двојици синова (21,28-32)
2. о злим виноградарима (21, 33-41)
3. о свадби царевог сина (22,2-14)
 коначно одбацивање пред Пилатом: „Крв Његова на нас и на децу нашу“ (27,25)
5 - Ако је Израиљ као народ одбачен (одбацујући свог Спаситеља), то не значи
да више нема народа Божијег – јер Бог је себи изабрао нови народ у који подједнако могу
ући и пагани и Израиљци. Ово је његова оригинална теолошка концепција.
Матеј ово наглашава користећи два термина са специфичним значењем када

16 / 44
говори о Израиљу и Цркви: λαός и έθνος, (исто као рави и кириос), лаос - јевреји који
одбацују Хс (2,6; 27,1), етнос – нови народ Божији, који укључује све народе који се покају
и верују. То најбоље видимо у причи о виноградарима: „Зато вам кажем да ће се од вас
(лаос) узети Царство Божије и даће се народу (етнос) који доноси плодове његове.“
(21,43).
5+ (Гнилка) Матејева заједница створила је свест о самој себи као о правом
Израиљу и зато је настојала да сачува континуитет са Старим Заветом, свесна да је тамо
њена предисторија. Зато се Матеј труди да покаже:
 Да Исус није дошао да укине Закон и Пророке, него да их Испуни (5,17)
 Исус тражи од својих да тај закон врше у новом духу, а не у спољашњем држању
прописа (5,21-48)
 вршећи вољу Божију, не у очекивању признања од људи, већ од Бога. (6,1-21)
Тако Матеј успешно повезује ново и старо (13,52) у једну целину и Матејева
Црква остварује свој континуитет као прави Израиљ последњих времена.
(Међутим, Хс даје упозорење Цркви да ће и она у своје време бити подвргнута
суду (22,10-14) (прича о свадби царевог сина). То је његова теолошка концепција
историје спасења, у којој историја зла и спасења достиже врхунац у судбини
Спаситеља Исуса Сина Божијег, али се наставља у историји народа Божијег.)

Матеј - есхатологија
(Д 77-78)
Марко основу свог есхатологошког учења излаже у 13.гл. (есхатолошка беседа,
мала апокалипса). У Матејевом јеванђељу налазимо делове те Маркове беседе, која није
дата у континуитету, већ је подељена и прожима читаво ј-ље.
Специфично за Матеја је да користи израз Царство Небеско (51×), док
Царство Божије poмиње само 4× (Мт.12,28; 19,24; 21,31.43). Ово су идентични појмови,
јер су кроз цео Стари и Нови Завет небеса одувек представљала место Божијег
обиталишта. За примену овог термина Матеј има теолошке разлоге, користи га за потребе
свог учења. Код њега тај појам нема више чисто каригматски значај, како га је имао у
Исусовој објави. Матеј интерпретира појам Царства на нов начин, као свеобухватну
историјско-спасенску величину. Увођење Ц.Н. (за разлику од Ц.Б.) указује да жели да
истакне свеопшту, космичку ширину.
Царство небеско ће доћи у доба Парусије, другог доласка Христовог када ће
Син Човечији доћи са славом да суди свету. Међу јеванђељима једино код Мт се у 24. и 25.
глави помиње 2 Хс долазак, односно термин “парусија”. То је Царство које ће бити
приметно свим људима. Други пут Христос ће доћи у слави својој, са светим анђелима
својим, док први пут долази смирено и унижава се до те мере да се рађа у пећини.
Интересантно је да ће дванаесторица доћи са Христом и да ће у та
есхатолошка времена апостоли заједно са Христом судити над дванаест племена
Израиљевих, тј. целом свету (19,28). Потребно да се појаве дванаест ученика јер су они ти
који указују на Христа. Ми препознајемо Исуса из Назарета као истинског Месију, као
Судију само на основу сведочанстава дванаесторице апостола, јер су они били очевидци
који су нама предали да је Христос Месија, да је чинио чудеса, да је васкрсавао мртве, да је
и сам васкрсао, да се вазнео на небеса и да ће поново доћи. У својој есхатолошкој беседи
(24. и 25.гл.) Христос каже: „Пазите се да вас не преваре, јер ће многи лажни доћи и рећи
ће: Ја сам Христос.” (24,4-5) Препознавање Христа који ће доћи у слави биће могуће тако
што ће дванаесторица ученика поново указати на њега, да је Он тај који је дошао, страдао,
васкрсао и који ће поново доћи да суди свету.
Однос Цркве и Царства Небеског средишња је тачка Матејеве
еклисиологије.
Код Марка је Царство Божије “ту”, “присутно”, док је код Матеја Царство
17 / 44
Небеско започело у Цркви, („Ако ли ја Духом изгоним демоне, онда је дошло к вама
Царство Божије“ (12.28)), али ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности (“већ је
присутно али још не”).
Савремени библисти су на основу овога развили две теорије о виђењу есхатона
у Матејевом ј-љу. Научник Дод је говорио о оствареном есхатону, односно је да је у
личности ГИХ есхатон остварен у историји, тако што је Хс дошао, оваплотио се, страдао,
васкрсао и потпуно увео есхатон у историју. За разлику од Дода, Паркс говори о
очекиваној есхатологији, која још није присутна међу нама, већ ће се остварити у
будућности.
На основу онога што нам приказује Матеј и на основу православног
богословског и светоотачког искуства, немогуће је поистоветити историју и есхатон, али не
можемо ни раздвојити те две категорије, јер су уско повезане. Есхатон је доласком
Христовим заиста присутан у историји. У светој тајни Евхаристије, коју је Господ
установио на тајној вечери, ми већ учествујемо у есхатону, у будућим стварима, али
есхатон још није остварен у својој пуноћи. Потпуно ће се остварити када Христос дође
други пут, тада ће Син Човечији доћи да оствари Царство Божије.

ЛУКИНО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Место и време настанка
Највероватније је настало у Ефесу, јер има доста сличности са Јовановим
Јеванђељем.
Постоје две хипотезе о времену настанка:
- по првој је настало између 75-80. Лука користи Марково Jеванђеље које је настало између
65. и 70.г (око 68.) и настало је после Матејевог (75-79). (Неки сматрају да су Мт и Лк
настали у истом временском периоду, али на различитим географским подручјима.) Текст
подразумева разорење Јерусалима 70.год (19,41-44; 21,20-24), можда и смрт ап. Павла
(20,25; 21,13).
- по другој хипотези прво су настала Дап, а затим јеванђеље до 62-63.г. Ово мишљење се
брани тиме да се Дап завршавају врло чудно: Лука нам говори да је ап. Павле стигао у Рим
и ту почео да проповеда хрићшанство, али нам не саопштава исход Павлове парнице са
римским правосуђем. Због тога неки научници мисле да Лука није знао ште се догодило,
јер су Дела написана пре те одлуке.
Писац
Целокупно црквено сведочанство и Свети оци још од почетка 2. века говоре да
је апостол Лука писац и Јеванђеља и Дела апостолских. Иринеј Лионски крајем 2. века
сведочи да је апостол Лука љубљени лекар и пратилац апостола Павла и да је написао
треће хронолошко Јеванђеље.
Последњих деценија ХХ века научници су покушавали да оспоре Лукино
ауторство и Дап. Наводе се два разлога:
1- због размимоилажења теологије са ап. Павлом, конкретно однос према
закону. Основа теологије ап. Павла је вера у крсну смрт и васкрсење Христово као догађај
спасења. Лука у Дап приказује Павла као узорног Јеврејина који испуњава Закон.
2- разлике са ап. Павлом, нпр: Павлов одлазак у Рим, Лк. 3×, Павле 5×
Да је писац и Дап говоре ,,ми“ одељци у Дап. којих има четири (16,10; 20,5-15;
21,1-8; 27,1-28,16). Први „ми одељак“ појављује у 16. глави, на почетку 2. мисионарског
путовања, када Лука и постаје сарадник Павлов.
Знамо да је Лука био хришћанин из незнабоштва, пореклом из Антиохије
коме је отац био Грк, а мајка полујеврејка, дакле био је једини од новозаветних писаца
који није био Јеврејин. Његов грчки језик је далеко лепши него код Матеја и Марка и од

18 / 44
3.главе веома је сличан језику Септуагинте – висок “кини” дијелекат (вероватно је доста
читао превод Седамдесеторице), (док се 2-3 уочава јеврејски??).
Види се да је Лука био лекар јер у свом Ј-љу говори конкретно о неким
болестима од којих су људи били исцељени.
Лука је апостол треће генерације, те тако постоји временска удаљеност од
историјског Христа. Апостолска епоха престаје смрћу већине апостола, а почиње
постапостолска епоха у којој живи и делује апостол Лука. Постао је сарадник апостола
Павла у Троади, на другом мисионарском путовању, између 50. и 52. године. Његова
теологија је зависна од теол. ап. Павла!!!
Павле помиње Луку у: Кол.4,14; Филм.1,24; 2.Тим.4,10.

Лука - Карактеристике Јеванђеља

1. Пролог - који се не налази у другим јеванђељима (1,1-1,4). Односи се на оба Лукина
дела, на Јев-ље и на Дап, што указује да заједно чине целину. Овакви пролози постоје у
свим важнијим делима јелинске књижевности. Пролог казује 4 важне ствари:
 Лука није био очевидац догађаја о којима пише
 већ користи писмена предања (јер су и "други покушали писати") као и оно што је
чуо од очевидаца. Све што записује је сведочанство Дванаесторице апостола који
су били очевици и који су учествовали у тим догађајима.
 Лука се труди да изложи ствари од почетка, хронолошким редоследом, што је
могуће тачније.
 апостол Лука је упутио Јеванђеље племенитом Теофилу, који је вероватно био
римски великодостојник. Осим Теофилу, Ј-ље је упућено образованим људима
вишег грађанског слоја и социјално маргинализованим групама. То
закључујемо на основу тога што кроз цело Јеванђеље провејава рефлексија односа
између богатих и сиромашних, где апостол Лука приказује однос Христов према
богатима и према богатству. Не осуђује богатство само по себи, већ начин на који се
људи односе према њему.
2. Цело Лукино Јеванђеље приказује господа Исуса Христа као Онога који се моли. За
разлику од Матеја и Марка који приказују Христа како се моли само у одређеним
случајевима, Лука нам доноси чак 8 пута више сведочанстава о томе.
3. Синтеза историје и теологије, ј-ље објављује у форми историје спасења
4. Исуса као Месију потврђује Дух Свети, који је од почетка неодвојиво повезан са
Христом. Христос предаје Духа Оцу, а Отац, као што је Исус обећао, предаје га
апостолима.
Садржај
1 - пролог
2 - најава и рођење Јована Крститеља,
3 - Благовест Богородици и сусрет са Јелисаветом
4 - Исусово рођење и детињство
5 - Крститељева проповед и Исусово крштење
6- Исусов родослов и кушања у пустињи
7 - делатност у Јудеји, чуда и поуке
8 - одлазак у Јерусалим, страдање (један разбојник на крсту се каје)
9 - јављање Васкрлог Христа
10 - завршава вазнесењем
Извори
1) Мк - око 30%, а 30 % сигурно испушта;

19 / 44
2) Q - 20 %; Лука чува редослед, а Матеј вокабулар
3) L - извор 50% (предање цркве у којој је јеванђелист писао и деловао)

Лука - Односи са другим Јеванђељима

1. Поред Пролога, Лука нам доноси важне извештаје: зачеће и рођење Јована
Крститеља, и зачеће и рођење самог Христа, што не постоји код Марка и Матеја.
2. Лука донекле преузима концепт апостола Марка – географску схему по којој је
Христос кренуо из Галилеје, преко Јудеје ка Јерусалиму, где је страдао и
васкрсао. Међутим, код Луке Јерусалим је центар деловања, па у свим сегментима
игра важну улогу: Хс долази у Јерусалим, 12-торица остају у Јерусалиму, мисија
ширења хришћанства иде из Јерусалима ка Риму (од истока на запад).
3. На свом путу Христос поучава изабрани народ Божији и показује да је он
истински Месија који је наговештаван од пророка. Тај концепт Лука проширује -
доноси много прича, парабола које Господ говори на путу ка Јерусалиму (9,51-
19,27): (17 их има)
Једино Лука доноси приче:
1 - о милостивом Самарјанину (10, 30-37),
2 - о безумном богаташу коме је поље уродило (12, 16-21),
3 - о изгубљеној (овци) драхми (15, 4-7; 8-9)
4 - о блудном сину (15, 11-32)
5 - о богаташу и убогом Лазару (16, 19-31),
6 - о царинику и фарисеју (18, 10-14)
4. Јеванђелист Матеј наводи рефлексивне цитате који приказују Исуса као Месију у
коме су се испунила старозаветна пророштва. Код Луке нема таквих цитата, он
доноси другу важну новину. Дух Свети је онај који потврђује личност Исуса
Христа тако што је кроз цео Христов овоземаљски живот и његово деловање Дух
Свети неодвојиво повезан са Њим. Овај јак пневматолошки акценат указује на Хс
као носиоца Духа.
5. Код Луке, као и код друге двојице синоптика, може се уочити да је Христос дошао
првенствено изабраном народу Божијем - Израиљу. Mарко са тим циљем наводи
пределе Тира, Сидона, Кесарије Филипове, места у којима су живели многобошци,
док Лука не наводи такве крајеве. Он постепено указује да су на спасење призвани
сви народи на свету, а први такав моменат је Христов родослов - генеалогија.
Матејев родослов почиње од Аврама, који је био зачетник изабраног народа Божијег
и завршава се Христом. Код Луке налазимо обрнуту хронологију, иде у супротном
смеру: почиње од Христа, да би завршио са Адамом – праоцем свих људи, чиме
наговештава да је Христос блага вест спасења упућена свим народима. То се
систематично приказује кроз ј-ље, а нарочито у Делима, где доноси три извештаја о
Јеврејима који одбацују Исуса и не прихватају га као обећаног Месију.
Лукина теологија
Свеска: (Oвисна је од теологије ап. Павла)
1) Схватање појма jеванђеље код ап. Луке
2) Историја спасења (најважније)
3) Христологија (кључна за сваког писца) и однос хс-логије и пневматологије – важност
Духа Светог)
4) Еклисиологија
скрипта - своди се на историју спасења

Лука - Јеванђеље
(Д 79-81)
20 / 44
 Пролог – искористи од раније
Лукина дела, Јеванђеље и Дела апостолска, су два извештаја о новој историји
спасења, која су усмерена једно на друго, међусобно се допуњују и пружају заједнички
теолошки концепт. Апостол Лука је специфичан по томе што даје врло интересантну
синтезу теологије и историје.
На самом почетку постојала су два различита модела јеванђеља, која су се
међусобно допуњавала, мада не без напетости и проблема:
1. јелинистички модел (који је заступао ап. Павле, нарочито се учврстио у Антиохији).
Садржај тог модела је блага вест о Исусовој смрти и васкрсењу као догађају спасења и
истицање краткоће времена. Овај модел је обележен строгом есхатологијом и зато
има резервисан став према свету и историји. Овај модел јеванђеља је кратког
облика, у њему нема места за предања о Исусу из Назарета, за Његове речи и дела. То
јеванђеље је било изразито киригматске, а не проповедничке природе.
2. јудеохришћански модел, који потенцира историју спасења и теологију стварања,
дакле, има позитиван однос према историји и свету. Тај модел јеванђеља износи
Исусову историју од Јована Крститеља до Исусовог васкрсења и вазнесења као
чиниоца спасења. Наравно, центар овог модела такође је крст и васкрсење, али више у
историјском смислу.
Лука даје синтезу ова два модела тако што се они међусобно прожимају, али
при томе један не потискује други. Својим новим концептом објаве јеванђеља Лука је
изворно Исусово јеванђеље сачувао од опасности да се претвори у идеологију презира
према свету (екстремни павлинизам), а са друге стране, јудеохришћанској побожности,
усмереној на овај свет, трајним подсећањем на Царство Божије, дао је потребну
есхатолошку димензију.
Овакав Лукин теолошки приступ је био предмет опречних мишљења.
1. Неки научници су му пребацивали да је издао јеванђеље, да је заменио:
- новозаветну есхатологију - историјом спасења,
- оправдање по милости (теологију искупљења) – етиком,
- веру – делима,
- објаву спасења – учењем итд.
2. Међутим, други истичу да Лука никако није разводнио јеванђеље, већ је у новим
условима објаве развио примеренију теологију. Историја за Луку није супротност
јеванђељу, него чврст темељ који јеванђеље чува од идеологизације. Лука проповеда
јеванђеље на другачији начин, у форми историје спасења.
Постало је очигледно да се Павлово очекивање брзог доласка Христовог није
испунило. Црква се шири по Римском царству и сусреће са бројним новим питањима
(социјално-етичког карактера, отварање Цркве према свету, као и спољне и
унутрашње организације Цркве). Хришћани сада живе у свету и времену који трају, што
је захтевало развој харитативне делатности и уопште етичког понашања. Зато су код
Луке бројни текстови који говоре о Исусовом односу према социјално најугроженијим, а
у Дап истиче заједништво и љубав (заједништво добара, бригу за сиромашне и
удовице, једнодушје и др.) међу хришћанима првих хришћанских заједница .

Лука - Питање историје спасења

Апостол Лука је специфичан по томе што даје интересантну синтезу теологије
и историје. Он проповеда јеванђеље на другачији начин, у форми историје спасења.
1 - Апостол Лука на првом месту персонализује појам „Царство Божије“, у личности
Господа Исуса Христа (17,20-21).
2 - Други важан начин на који Лука повезује историју и теологију је тај да врши
периодизацију времена, односно историју спасења људског рода (16,16) „Закон и

21 / 44
Пророци су до Јована; од тада се Царство Божије благовести и сваки се труди да уђе у
њега“.
 Према Conzelmannu постоје три периода: „средишње време“, уједно и идеално је
Исусово време. Претходи му време старога народа Божијег, а након њега је време
Цркве. Ово мишљење је критиковано пре свега истицањем идеје испуњења која
повезује Исусово време и време Цркве.
 Други научник, F. Bovon уочава само два периода: време обећања, што је период
Старога Завета који се завршава у личности Јована Крститеља и време
испуњења, које почиње оваплоћењем ГИХ и наставља се кроз Педесетницу и
долазак Духа Светога. Зато Bovon дели ово последње на Исусово време и време
сведока, односно Цркве, описану у Дап, која се завршава Павловим доласком у Рим.
Лука том периодизацијом жели да каже да се:
- оно што је наговештавано кроз Закон и пророке остварило у личности Исуса Христа и
- да је Царство Божије већ присутно у личности Христовој и
- да га је могуће задобити благодаћу Духа Светога који је дат апостолима, како је Христос и
обећао, онда када се вазнео на небеса.
Основни концепт код Луке јесте континуитет који почива на дару Духа
Светога после Христа.
Централна тема која описује тај континуитет јесте специфичан однос између
изабраног народа Израиља и незнабожаца. Лука приказује како је Христос дошао
првенствено Израиљу, међутим, Јевреји га постепено одбацују (коначан разилазак Израиља
од Цркве (Дап.1,8)), а блага вест почиње да се проповеда свим народима, који постају
равноправни чланови новог народа Божијег – Цркве. Ипак, Јевреји као народ нису
одбачени и њима се шаље позив на покајање и спасење.
Ево на који начин нам све то Лука саопштава:
1 - Лука преузима од Марка концепт пута, али са изменама које карактеришу
његову теологију. Видимо да Лука не наводи Тир, Сидон, незнабожачке крајеве (који се
налазе код Марка). Централно одредиште за Луку је Јерусалим у који Христос долази, где
апостоли примају Духа Светога, а затим крећу у мисију да проповедају свим народима.
Црква се конституише и наставља да се шири из Јерусалима према Риму.
2 - Укључивање незнабожаца у народ Божији излаже постепено.
 То видимо у родослову (Лк.3, 23-38) који иде од Христа до Адама, (обрнуто од
Матеја) чиме указује на то да је спасење намењено свим људима (Адам је праотац
свих људи) који поверују у Исуса Христа, јер је Он истински Месија који је
наговештаван од пророка.
 Прво јавно деловање Христово међу Јеврејима је у синагоги у Назарету (Лк.4,16-
30), у коме је одрастао и који је готово појам за Израиљ. Исуса дочекују
одушевљено, да би на крају епизоде, пошто он изговори да „нема пророка без
части, осим у постојбини својој“, истерали из града у намери да га убију. Гнев
Јевреја изазива истицање примера из Старог Завета, којима Исус показује Божију
вољу да се реч Божија проповеда и паганским народима:
- удовица из Сарепте, која је угостила пророка Илију (4,25-26)
- Нееман Сиријанин, губавац, који тражи помоћ од прорка Јелисеја (4,27-28).
 Да би спасење донео свима, Исус шаље 12 апостола и 70 изабраних ученика, што
символише све незнабожачке народе (број 70 символише цео свет). Тај утисак
појачава напомена да их је послао у сваки град и свако место у које је сам
намеравао поћи (Лк.10,1).
 У Дап систематично излаже одвајање Израиља од Цркве и настанак новог
народа Божијег. Мисионарска заповест дата у Дап.1,8 почиње да се извршава
одмах по примању Духа Светога, проповешћу апостола Петра. Црква, као
22 / 44
 заједница оних који верују у Христа и састављена од „Јудеја и људи побожних из
сваког народа који је под небом“ (Дап.2,5) се конституише приликом Педесетнице,
када апостоли схватају смисао свога послања, а самим тим и смисао Цркве.
 Говор архиђакона Стефана, којим се обраћа јудејским старешинама, представља
завршетак апостолске делатности у Јерусалиму и прекретница је у односу Јевреја
према Хришћанима (6,12), тада се народ приклања својим властима и окреће против
хришћанске заједнице.
 Матеј користи реч „лаос“ за народ који није прихватио Христа, а за Цркву тј. за
„нови народ Божији“ користи реч „етнос.” Код Луке је веома специфично, што се
види у извештају о Апостолском сабору, да он за нови народ Божији спаја ове две
речи и назива га „екс етнон лаос“ (Дап.15,14).
 Ипак Јевреји као народ нису одбачени. Павле, кад дође у нови град, прво тражи да
суботом у синагоги беседи Јеврејима и да им првима објави јеванђеље и тиме
уважава њихово место и улогу у историји спасења. То потврђују Петар и Павле у
својим мисионарским беседама (Дап.3,26; 13,46). У својим говорима и Петар и
Стефан и Павле и Јаков позивају Јевреје на покајање.
 Међутим, отпор Јевреја постаје све већи. Лука доноси три драматичне сцене
одбацивања од стране Јевреја, које је приказао у правцу од истока према западу,
како се апостол Павле и кретао на свом мисионарском путовању:
- у Антиохији Писидијској (13,16-52);
- у Коринту (18,6)
- у Риму (28,25-28)
Ипак, за Јевреје није ускраћена реч спасења. Теолошка повезаност са Израиљем
остаје сачувана: кроз Писмо, у коме је све унапред објављено и кроз универзалност
месијанског спасења. Јерусалимски јудеохришћани верно одржавају сав Закон и тако
чине континуитет према Израиљу.

Лука - Христологија
(Д 84 – 85; Г 167 -171)
Јеванђелист Матеј приказује Христа као Месију користећи рефлексивне цитате,
приказује га као онога у чијој су се Личности испунила сва старозаветна пророчанства.
Лука не наводи ни један рефлексивни цитат из Старога Завета, али нам доноси нешто
ново у Јеванђељу. За Лукину христологију је највађнији појам Духа Светога о коме Лука
највише и говори од свих новозаветних писаца. Духа Светога ставља у функцију онога
који потврђује личност Исуса Христа тако што кроз цео Христов овоземаљски живот и
његово деловање Дух Свети неодвојиво бива повезан са Њим. Исус је све време испуњен
Духом, и на крају га предаје Оцу (Лк.23,46), а Отац га шаље ученицима (Лк.24,49; Дап.2).
Друга димензија Лукине христологије је приказ Христа као онога који се
непрестано моли Оцу, нарочито у преломним тренуцима.
1 - на самом чину крштења (Лк.3,21) једино Лука то наводи од свих синоптичара;
2 - приликом повлачења у пустињу (5,16),
3 - пре избора апостола (6,12),
4 - пре Петровог исповедања (9,18)
5 - пре преображења (9,28),
6 - после његове молитве ученици га моле да и њих научи како да се моле (11,1)
7 - на крсту (23,34),
8 - на самом крају када испушта свој дух (23,46).
1. Појмови Спаситељ, спасење и спас (2,11) су веома важни за Лукину теологију.
Нигде се у јеванђељима не спомиње Исус као Спаситељ осим код њега, а тај појам је
наследио од апостола Павла.

23 / 44
 2. Христос и Господ од самога почетка, од зачећа, Исуса приказује као Христа и
Господа (2,11). Име Господ заједничко је са Богом Оцем, али му Христос остаје
подређен. Код Луке, целокупно дело спасења долази од Бога и тек након васкрсења
Њега је Бог учинио Господом и Спаситељем („нека зна сав дом Израиљев да је и
Господом и Христом учинио Бог њега, овога Исуса, кога ви распесте“ Дела.2,36).
3. Назив „Син Божији“ се не користи често (Лк.1,35; 4,41; 8,28). Лука назив Син
Божји раздваја од назива Христос. Код Марка и Матеја један христолошки назив
тумачи се другим, али Лука то избегава. То раздвајање показује се и приликом
суђења, када му постављају питања: „ако си Христос?“, „Ти ли си Син Божији?“
(22,67.70) Питања су појединачно упућена и на њих Исус тако и одговара.
Лука скоро уопште не користи термин Син Човечији.
4. О Исусу као пророку Лука говори чешће него други синоптици. Он је најављени
пророк последњих времена сличан Мојсију (Дап.3, 22) – место које се може
сматрати кључним за схватање Исуса као пророка код Луке. Видимо да је за
апостола Луку Христос много више од пророка, јер говори да је Христос много
узвишенији од свих пророка који су пре Њега били.
5. „начелник живота” (Гнилка)
Концепт пута у овом Јеванђељу има христолошко значење. Средишњи део
Јеванђеља представља Исусов пут у Јерусалим, на страдање (9,51–19,27). Исус на
страдање иде својом вољом. Пут води на крст, али коначно ка васкрсењу, па је то заправо
пут у живот. Због тога је у Дап.3,15 назван „начелником живота.” То је јединствени
христолошки назив у Новом Завету и за Луку, у оквиру његовог концепта пута, има
значење предводникa спасења кроз страдање (Дап 5,30-31). За све који га слободно прате
он је “началник и спаситељ“.

Лука - eклисиологија
(Д 85 - 87)
Лука је своју еклисиологију наследио од апостола Павла за кога је Црква
Тело Христово, а Христос је Глава тог Тела. Као Тело васкрслога Христа, Црква
наставља да егзистира у свету, захваљујући Духу Светоме који је њен основни
конститутивни елемент.
Лука нигде експлицитно у Јеванђељу не помиње термин „еклисиа“ за разлику
од Дап где га много пута користи. (У јев-љима користи га само Матеј). То не значи да Лука
кроз јеванђеље није пројављивао своју еклисиологију. Највероватније да је разлог његово
систематично и хронолошко излагање, па користи термин „еклисиа“ тек од момента када
Дух Свети силази на дан Педесетнице. Дух је тај без којега Црква не може да постоји.
У Дап се појам „еклисиа“ помиње 14 пута. Овај појам је већ постојао у
античкој књижевности, као и у Старом Завету (у Септуагинти) и код апостола Павла.
Лука овом појму даје специфичан, њему својствен смисао - да је Црква та у којој се
сабирају они који верују у Исуса Христа. У њој окупљени по заповести Христовој,
сећајући се на све догађаје, прошле и будуће, ломе хлеб.
Када говори о Цркви, Лука користи разне термине које је преузео од апостола
Павла, као о „заједници верних“, „дому“ тј. „домаћој заједници“, и увек су ти изрази
уско везани са ломљењем хлеба, са светом тајном Евхаристије. У том смислу важан је
извештај о јављању васкрслога Христа Луки и Клеопи на путу за Емаус. Путници Христа
препознају тек у тренутку када Он ломи хлеб.
Лука посебно наглашава јединство и једнодушност Цркве, чији су темељи
учење апостола, заједништво живота, ломљење хлеба (Евхаристија) и молитве у којима
је заједница постојана (Дап.2,42; 4,32-35; 5,12-16).
Када Лука говори о Цркви он говори о конкретној помесној заједници. Једино

24 / 44
у Дап.9,31 говори у мало ширем контексту помињући Цркве по свој Јудеји и Галилеји и
Самарији.
„Дванаесторица апостола“ Важан еклисиолошки број код Луке. Важност овог
броја наглашава се избором Матије на место Јуде Искариотског (Дап.1,16-26). За Луку су
једино Дванаесторица апостоли у правом смислу речи, јер су они као очевици Христових
дела поуздани сведоци. То је веома уочљиво на примеру апостола Павла кога само на два
места назива апостолом.
Седиште 12-торице је Јерусалим који је важна одредница Лукиног богословља,
па и еклисиологије. То је била Христова крајња одредница, ту је седиште апостола и прво
место њиховог деловања и одатле крећу у мисију ”све до краја земље“ (Дап.1,8)
Међу 12-торицом апостол Петар је приказан као онај који је први у свему, у
Јерусалиму држи прву хришћанску проповед, први започиње проповед незнабожцима.
Павле је приказан двосмислено и ово је једно од неодговорених питања
новозаветне теологије. У првом делу Дап, Павле, као хришћанин друге генерације, потпуно
зависи од Дванаесторице. Међутим, у другом делу, Лука извештава искључиво о његовој
мисионарској делатности. Сада он дело Дванаесторице, уз претходно одобрење њиховог
сабора, наставља међу незнабошцима. Овакав концепт може указивати на постепено
одвајање Лукине заједнице од јерусалимског култа, нарочито што се на почетку Дела
апостолских види одређена везаност првих хришћана за Храм и Закон (Дап.5,12).
У Дап већ видимо разрађено јерархијско устројство. Налазимо извештај о
избору 7 ђакона (Дап.7,1-7) и постављању презвитера (старешина) у помесним
заједницама у којима апостол Павле мисионари (Дап.14,23).

Лука – есхатологија (нема у предавањима)

Гнилка:
Концепт пута који повезује оба Лукина списа има и есхатолошко значење.
То се види у самој слици пута. Исус је свој пут завршио у Јерусалиму, али се тај
пут ипак наставља у Дап. Павловим доласком у Рим остварен је један циљ, али пут у Дап
стоји отворен: ”и све до краја земље“ (Дап.1,8). За овај мисионарски задатак је било
потребно време.
Питање са којим се Лука суочава може се наслутити у Лк.19,11: “А када они то
слушаху, настави казивати причу; јер он бјеше близу Јерусалима, и они мишљаху да ће се
одмах појавити Царство Божије.” Том кратком сценом ставља се до знања да је у
хришћанским заједницама било присутно мишљење како је крај света близу. Питање о
томе када ће бити свршетак света постављено је три пута. Одговор сваки пут иде у
истом смеру, иако је пропраћен различитим нагласцима. Тон је заједнички: нема знања о
томе. Примери:
Лк.19,11 - разорење Јерусалима није свршетак света;
Лк.17,20: „А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им
одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин“;
Дап.1,6-7: “Онда они који бијаху сабрани питаху га говорећи: Господе, хоћеш ли
у ово вријеме успоставити царство Израиљево? А он им рече: Није ваше знати времена и
рокове које Отац задржа у својој власти.”
Обећање које Христос даје апостолима и које ће се ускоро испунити у
Јерусалиму, није Исусова парусија, него долазак Духа Светога. Дар Духа Светога је
коначно прави одговор на узнемиравајуће питање „кад“, јер Исус даље наставља: Дап.1,8:
“Него ћете примити силу када Дух Свети дође на вас и бићете ми сведоци у Јерусалиму и
по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље.”

25 / 44
 Дела апостолска
Скрипта:
Дап су систематично и хронолошко излагање ране историје Цркве.
Написана су нешто после ј-ља, за врло кратко време и датирају између 80. и
90.год. Такође се сматра да су настала негде у егејском басену на подручју Ефеса.
Дап садрже:
- 7 беседа св.ап. Петра
- 5 беседа ап. Павла
- 1 беседу архиђакона Стефана
- 1 Јаковљеву беседу
Лука веома пажљиво обрађује ове беседе и можемо уочити да су оне у суштини
теолошки потпуно идентичне. Ап. Лука поседује само основне информације о томе шта је
ко говорио, а затим тај материјал, на себи својствен начин, он теолошки интерпретира.
Беседе се ослањају једна на другу и међусобно су повезане, што се види из следећег
примера: у 7. глави се описује страдање архиђакона Стефана и наводи беседа коју
Стефан упућује првосвештеницима. У беседи он на веома леп начин излаже историју
Израиља и завршава је са Мојсијем. У 13.глави Лука доноси беседу ап. Павла у Антиохији
Писидијској, упућеној Јудејима, а Павле се надовезује на Стефана тако што наставља
(13,16) даље историју, од Мојсија па до Христа, не понављајући претходно. Лука на
систематичан начин износи беседе и своју теологију.
У Дап се још отвореније и систематичније износи да ј-ље није упућено само
Израиљу као изабраном народу Божијем (1,8), већ на самом почетку износи програмски
циљ својих Дап, а то је да ће се ј-ље ширити до Рима, престонице римског царства.
Специфичност Дап је да се деле на две целине: (1-15,38) и (15,38-28)
У првој целини Лука приказује прву хришћанску заједницу која се рађа у
Јерусалиму, проповеди ап. Петра и архиђакона Стефана. Показује начин на који се
хришћанство развијало у пост-васкрсном периоду, када је испуњено обећање о слању
Утешиља, Духа истине. Ово обећање ИсХс је дао својим ученицима вазносећи се на небо,
а што Лука описује на крају свог Ј-ља. Обећање се испуњава и Лука га описује већ у другој
глави Дап.
Садржај прве целине (1-15,38):
- догађај Педесетнице, односно силазак Духа Светог на апостоле, док су седели у
Јерусалиму у “горњој соби”
- ширење хришћанства по Јерусалиму и његовој околини где се виде и прве назнаке да
благу вест треба пренети и незнабошцима
- Ј-ље прелази границе Палестине и шири се на Самарију, Галилеју, Сирију и Антиохију
(где ап. Петар у 2.глави доживљава преображење);
- кроз Ј-ље провејава дух ширења хришћанства међу Јеврејима, од стране апостола после
апостолског сабора на коме су донесене одлуке које су биле од великог значаја за прву
Цркву;
Друга целина (15,38-28):
Од 15. главе приказује се врло систематично и историјски врло детаљно
Павлова мисионарка делатност, ширење хришћанства “до краја света”, до самог Рима,
центра римске империје.
Гнилка:
Међу синоптицима, Луки припада посебно место, јер он овај синоптички круг
надилази пишући Дап, чиме је створио једну нову књижевну врсту унутар Новог Завета.
Јеванђеље и Дап усмерени су једно на друго, међусобно се допуњују и пружају један
26 / 44
заједнички теолошки концепт. Зато се пролог Ј-ља када најављује “догађаје који су се
догодили међу нама”, а које Лука жели “од почетка” и “по реду” написати, односи и на оно
о чему извештавају Дап.
Што се тиче извора, на основу предања, можемо закључити да је Лука користио
Марка и Извор изрека.
Лука је највероватније био подстакнут Марковим јеванђељем да створи нацрт
пута. То да је Исусово деловање показано као јединствени пут из Галилеје до Јерусалима
обележје је Марковог јеванђеља. Лука само на нови начин обликује тај нацрт пута.
Значајно је да се концепт пута наставља и у Дап (1,8). Он не описује само пут који води
даље од Јерусалима, него на свој начин означава поделу Дап. Пут Јеванђеља води од
Јерусалима у Рим. Будући да тиме још није досегнут крај света, Лукино двоструко дело и
у географском смислу остаје на крају отворено. Премда је с Римом постигнут одлучујући
циљ, пут Јеванђеља може и мора ићи даље. Важно је да је у оквиру те географске схеме
Јерусалим стављен у средиште. А будући да Исусов пут води у Јерусалим, а пут објаве у
Дап из Јерусалима, тај град означава и прекретницу.
За теолошко схватање Дап, посебно значење имају беседе, пре свега
мисионарске беседе које држе Петар и Павле. Треба обратити пажњу и на то да је Лука у
својој композицији веома добро разликовао обраћање Јеврејима и незнабошцима. Као
пример за то може послужити Павлова беседа на Аеропагу у Атини. У његовој структури
могу се разликовати следећи елементи:
- обраћање од идола једноме Богу (17:22-29),
- долазећи суд, за чије је спровођење Бог одредио Исуса кога је васкрсао из
мртвих (17,31).
То су исти елементи за којима је Павле посегнуо у 1.Сол.1,10 повезавши их у
једно, тако да је ту оправдано говорити о типичним елементима ранохришћанске
мисионарске проповеди. Теже је открити нешто слично у мисионарском обраћању
Јеврјима. Ипак, заједничко је то што се у свим беседама налази исповедање Исусове смрти
и васкрсења. Луки је притом важно да Исусова смрт и васкрсење одговарају вољи Божијој
садржаној у Писму. За тај однос према Писму он може да се позове на изричите сз цитате
(2,25: Пс16,8-11) или уопштено на пророке (10,43; 26,22; Лк 24:25 -27) или једноставно
рећи да се морало тако догодити Дап 17,3 паралелно са Лк 24,25-27).

ЈОВАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Ко је био Свети Јован?
Ауторство је неспорно, писац је Јован, љубљени ученик Господњи (1. в.).
Друго сведочанство које имамо и око кога се водила полемика у библијској
науци је одељак Папија Јерапољског, који помиње Јована Презвитера, а за кога се ни
данас у библијској науци не зна ко је био. Потписник друге и треће Јованове посланице је
потписан као „презвитер“ и постоје мишљења да није реч о истој личности, већ да постоје
два Јована и да је тај други Јован писац друге и треће посланице.
Однос Јовановог јеванђеља и ефеске заједнице
Што се тиче односа Јовановог јеванђеља и ефеске заједнице можемо приметити
да су неки делови четвртог еванђеља писани у 1. лицу множине, што нам говори да се
изражава искуство једне заједнице, а не једне личности. Назив „љубљени ученик“ је
вероватно приписан Јовану од стране ефеске заједнице, а не од самога Исуса Христа, јер се
сматра да Јован себе никада не би тако назвао. Eфеска заједница je коначни редактор овог
јеванђеља и она чије је дело 21. глава која је додатак.
Ово јеванђеље није само приповедање епизода из Исусовог живота, већ
доживљaj Цркве која верује у Христа. Коначни редактор јеванђеља је ефеска заједница
(Богородица). 21. глава је додата, што се види по преласку са „ја“ на „ми“ (са сингулара на
плурал). Ту се види циљ настанка ј-ља – да људи верују.
27 / 44
 Особености Јовановог јеванђеља
Филолошка особеност
Постоји велика разлика између синоптичара и Јовановог јеванђеља.
Синоптичка јеванђеља описују проповед Исуса Христа из Назарета о Царству
Божијем, а павловска и пост-павловска теологија (први апостолски оци, Климент Римски,
Поликарп Смирнски, Игњатије Антиохијски, итд.) развија проповед о Исусу Христу.
Четврто, по хронолошком реду, јеванђеље са филолошког аспекта представља спој ова
два (поменута) метода. Оно приказује Исуса као Онога који сам о себи говори - Ја сам
или Ја јесам.
Језик и стил четвртог еванђеља
Древно црквено предање описује Јеванђеље по Јовану као ,,духовно“. Климент
Александријски је први употребио тај термин, а 3 синоптичка ј-ља назива ,,телесним“ и
то због тога што се у четвртом јеванђељу наилази на узвишенију и духовнију атмосферу.
Ориген: цвет ј-ља је Јованово ј-ље.
Уако се Јован изражава на потпуно другачији начин у односу на друге
јеванђелисте, он у општим цртама даје исту поруку Цркве о личности и делима
Христовим као и они. У Јовановом јеванђељу језик је веома специфичан. Стил је леп,
књижевни (најлепши Лк и Пос. Јев.)
1 – често се користе бинарни опозити попут светлост-тама, истина-лаж.
2 - присутни су и литургијски појмови: вода жива, хлеб живота, светлост
света. Важан термин је и истина који се помиње више од 80 пута за разлику од Матеја који
га користи само једном, а код Марка и Луке је употребљен 3 пута. Овај термин увек има
христолошки призвук и повезан је са личношћу Исуса Христа који се представља као
Истина.
3 - Често се користи техника неспоразума, као што нпр. видимо у разговору са
Никодимом или женом Самарјанком.
4 - Исус говори у дугим говорима, који почињу дијалошки, а завршавају се
монолошки и надовезују се на исцељења. (Знамење у Кани, па дијалог са Никодимом и
Самарјанком се завршава монологом, тј. дубљим тумачењем знамења)
Време, место и циљ писања четвртог Еванђеља
Јеванђеље је написано крајем првог века (95-100.г.) у Ефесу и његов циљ је да
покаже да је Исус Месија, оваплоћени Син и Логос Божији и да вером у њега људи
задобијају вечни живот (20,31). Специфични циљеви Јеванђеља су:
- борба против Керинтове докетске јереси (Докети су се противили
оваплоћењу. По њима Христос је само привидно узео људско тело и самим тим није
пострадао на крсту);
- призив осталим ученицима Јована Крститеља у окриље нове Цркве и управо
из тог разлога јеванђелист одмах на почетку дела износи Јованово исповедање да није он
Месија. Пред крај 1. века постојала је мала група људи који су били ученици Јована
Крститеља и који су сматрали да је он Месија. Међутим, јеванђелиста жели да их
придобије за Цркву и да покаже да је Исус обећани Месија кога је и сами пророк Јован
признавао и који су деловали заједно тј. упоредо.
- Полемика са јудејима у смислу да је пред крај првога века дошло до
дефинитивног размимоилажења између јудејске синагоге и Цркве. До тада је и постојала
нека врста комуникације, али од тада су односи сасвим прекинути и Јудеји у потпуности
одбацују Христа.
- Приказује се и већа важност љубљеног ученика у односу на Петра.

28 / 44
 Однос са синоптичким јеванђељима
1. Концепт пута: географски оквири Исусовог деловања су другачији. Сви синоптичари,
захваљујући Марковом концепту, имају сличан концепт Христовог пута, који почиње у
Галилеји, продужава се ка Јудеји и завршава у Јерусалиму. У Јовановом јеванђељу Исус
се стално налази у Јудеји, а три пута борави и дела у Јерусалиму, за разлику од
синоптичара који наводе да је само једном био у њему и то непосредно пре и током
страдања.
2. Исус и Јован Крститељ делују паралелно. Код синоптика Христос почиње да
проповеда после Крститеља.
3. У извештају о страдању Христовом, Јован даје информације којих нема код
синоптичара. Он не описује Исусову пасхалну вечеру, не наводи чин установљења
Евхаристије, али даје извештај о прању ногу ученицима. По питању времена
последње вечере, код Јована се она догодила 14. нисана, у петак, уочи Пасхе, док је
код синоптичара она била на сам дан Пасхе.
4. У овом јеванђељу нема ни једне од 50 Исусових парабола које су сачували
синоптичари.
5. Од чуда која се наводе у синоптичким јеванђељима, Јован наводи само два
(умножавање хлебова и ходање по мору), али зато наводи пет других чуда којих нема
код синоптичара:
- свадба у Кани Галилејској, (2.гл.)
- исцељење сина царева човека; (4.гл.)
- исцељење раслабљенога у бањи Витезди, (5.гл.)
- исцељење слепога од рођења, (9.гл.)
- васкрсење Лазарево, (11.гл.)
6. Код Јована, Исус говори у дугим говорима, који почињу дијалошки, а завршавају се
монолошки и надовезују се на исцељења (разговор са Никодимом, Самарјанком).
Нема карактеристичних егзорцизама и парабола које налазимо код синоптичара.
7. Уместо израза, Царство Божије који се врло често среће у синоптичким јеванђељима,
овде се користи израз, вечни живот.
8. Јеванђелист посебно наглашава да се суд Божији врши већ сада, у складу са тим какав
став људи заузимају према откривењу Бога у Христовој личности, али не пропушта да
помене ни будући суд.
9. Док се код синоптичара Исусово месијанство открива постепено и са много опреза, у
четвртом јеванђељу се од почетка проповеда оваплоћење Логоса.
10. Цело Јеванђеље код Јована је прожето љубављу.

Одговори савремене библијске науке о односу синоптичара и Јована:

У новозаветној библијској науци нарочито од 18. и 19. века, почели су да се
јављају различити ставови по питању односа Јована са синоптичарима. Заступају се три
теорије:
I - по првој теорији Јован је познавао или Марка или Луку, или обојицу заједно, па је хтео
да изнесе нешто ново што није било код синоптичара с обзиром на то да је био очевидац
(код њега се појављују веома упечатљиве личне сцене попут тога да тачно зна где је
Јаковљев бунар, да зна неке племенске одреднице, итд.).
II - друга теорија каже да Јован уопште није познавао синоптике и да стога пише другачије,
III - а по трећој, која је и највероватнија – Јован је познавао синоптичаре и хтео је да
изнесе оне моменте који нису били познати Цркви. (?не видим битну разлику између I и
III?)

29 / 44
 Основна теолошка схема
Преегзистенција Логоса – Оваплоћење – Послање у свет – Објављивање
Бога Оца кроз Христа, тј. Оног Који га је послао – Истицање вере и њен значај за
задобијање вечног живота.

Садржај
3. Пролог (1,1-18): почиње химном о предпостојећем и Оваплоћеном Логосу (,,од Оца
рођеног пре свих векова“), унутар које се налази и сведочанство Јована Крститеља о
Логосу. Увод се завршава тако што први ученици познају Месију.
4. Откривање славе Сина Божијега путем знамења која чини (гл.2-12): ова целина
садржи низ знамења Исусових, која нису само чудотворна дела која су проузрокована
човекољубљем него месијанска дела са дубоким теолошким смислом. Код Јована увек
је вера узрок да се учини чудо, а не обрнуто. Веома је карактеристично да после сваког
знака, или групе знакова следи дужа Исусова беседа!!!, у којој Он даје дубље
тумачење знакова. После претварања воде у вино на свадби у Кани Галилејској, следи
Исусов разговор са Никодимом и са Самарјанком и ова два разговора имају за
средишњу тему нови почетак за човечанство који се остварује деловањем Месије и
човековим новим рођењем.
5. Опроштајна беседа Исусова са ученицима и Његова Првосвештеничка молитва
(гл.13-17).
6. Страдање (гл.18-19) и јављања Васкрслог Христа ученицима (гл.20).
7. Јављања у Галилеји (гл.21). Сматра се да је написана касније и придодата јеванђељу,
јер се у њој говори у плуралу и у њој се Јован назива писцем јеванђеља. Она није била
позната писцу Јованове прве саборне посланице.

Јовановске посланице
Време, место, примаоци и циљ писања
Све три посланице су написане крајем 1. века у Ефесу.
Примаоци Прве посланице (која је анониман спис) су у Малој Азији, а циљ
писања је борба против докетске јереси која оспорава оваплоћење Логоса. Посланица има
енциклијски карактер и не наводи адресанте. Иако се то нигде не говори, ова посланица се
ослања на аутентичност четвртог еванђеља. Могуће је да је писац исти, а то се закључује
на основу истог стила, језика и сличности тема.
Друга је упућена једној конкретној заједници (презвитер изабраној госпођи и
њеној деци, са циљем борбе против исте јереси - (2.Јн.1,1).
Трећа је упућена Гају љубљеноме (3.Јн.1,1) са циљем да побије учење јеретика
Диотрефа.
Друга и Трећа посланица немају никаквих сличности са писцем четвртог
јеванђеља што се тиче језика, стила и тематике. Централна тема у све три посланице је
љубав.

Јован - христологија
(Д 141-145; Г 301-321)
То је најузвишенија христологија у Новом Завету. За разлику од синоптичке
традиције, у којој Исус објављује Царство Божије, у делима насталим у јовановској школи
(Јн и посланице 1,2,3.Јн), а нарочито у Јеванђељу, Исус објављује самог себе, а кроз
Христа открива се сам Бог Отац. Христос је и субјекат и објекат објаве. Због тога се

30 / 44
код свих библијских научника назива откровењска христологија.
Како сам за себе каже, Христово учење није његово, већ онога који га је послао
тј. Оца (7,16), па се јовановска христологија може назвати посланичком. Исус је послан да
објави истину о Оцу. Као што Отац шаље њега, тако и он шаље своје ученике (17,18), а да
би они могли остварити то послање, Отац и Син ће им послати Духа Утешитеља (14,26).
Исус испуњава вољу Очеву, а циљ његовог послања јесте да људи верују.
Основни христолошки изрази:
1. ЛОГОС
Најзначајнији христолошки појам, који срећемо једино код Јована. Уместо појма
“евангелион”, користи појам „Реч“ и то у: Јн.1,1--Пост.I; 1.Јн,1,1; Отк.19,13; 4,41; 5,24;
или појам „речи“ (та римата) („божанске речи” (3,34; 8,47; 17,8) и „речи вечнога
живота” (6,68). Појам је познат и у античкој философији и у јудејској традицији.
Хераклит је први користио појам логос, док се Филон Александријски највише бавио
тим појмом.
У јудејској мисли овај појам је динамичан, животворан, делотворан што
видимо у књизи Постања: „И рече Бог и би...” Бог својом речју, тј. Логосом ствара свет,
Логос се претвара у дело. За Филона је Логос “сила Божија”, којом Бог ствара свет и тек
код Јована имамо праву и потпуну персонификацију Логоса тј. Логос је друго лице
Свете Тројице који од вечности постоји са Оцем и Духом Светим. Логос је Син Божији
који је постао човек “ради нашег спасења.”
2. ΕΓΩ ΕΙΜΑΙ - ЈА САМ
Јован повезује христологију и сотириологију Исусовим објавитељским
речима „Ја јесам“ ИсХс је дошао да објави истину о Оцу. Христос говори о себи као о
спаситељу и о томе да само вера у њега као истинскога Сина Божијег и Месију може да
спасе човека од смрти: “Ако не верујете да Ја Јесам, помрећете у гресима својим” 8,24.
Тај израз има аналогију у Старом Завету (“Ја сам Онај који Јесте” (Изл. 3,14; Откр.1,4)
“Ја сам Бог и нема другога” (Ис.45,22).
Христос о себи говори сликовито и метафорично:
Ја сам хлеб живота 6,35;
Ја сам светлост свету 8,12;
Ја сам Пастир Добри 10,11;
Ја сам васкрсење и живот 11,25;
Ја сам Пут и Истина и Живот 14,6;
Ја сам истински чокот 15,1;.
Христос понекад говори само да Он јесте без икаквог додатка: „Кад подигнете
Сина Човечијег, онда ћете дознати да Ја Јесам” (8,28); „Заиста вам кажем; прије него
Авраам настаде, Ја јесам” (8,58) и (13,19). Јеванђелист овде не истиче на првом месту
Исусово божанство, већ говори о Његовом значењу за човеково спасење и открива да за
спасење нису довољни Христово учење и дела, већ пре свега Његова личност.
3. СИН БОЖИЈИ – СИН ЧОВЕЧИЈИ
Син Божији - означава најближу могућу везу коју Син има са Оцем: “Ко је
видео мене видео је и Оца”(14,9), али се синовство преноси и на оне који приме Христа:
„Онима који га примише даде власт да буду чеда Божија”1,12;
Признање да је Исус Син Божији, јесте признање и вера у самога Бога: „Који
призна да је Исус Син Божији, Бог у њему пребива и он у Богу”(1.Јов.4,15; 1.Јов.5,10). .
Син Човечији – дослован превод са арамејског је “човек.” Ово је омиљен израз
у Јеванђељу - помиње се више од 80 пута. Термин се може повезати са јеврејском
апокалиптиком и есхатолошким догађајима, у њима је означавао личност веома блиску
Јахвеу. И готово увек уз овај појам иду глаголи: подигнути, прославити, узићи. Дакле,
говори се о Сину Човечијем као ономе који ће бити прослављен и који ће васкрснути.

31 / 44
4. МЕСИЈА – ХРИСТОС
У свести Цркве „Христос“ је постало име, а не више титула. Јованови списи
поново истичу да је Исус - Христос (Месија). Једино у Јовановом јеванђељу се 2 пута
помиње јеврејски облик - Мешијах, 1,41; 4,25; реч Христос – 531 пут.
Јован развија појам Месија због:
- полемике са јеврејском синагогом и
- полемике са ученицима Јована Крститеља који су Јована Крститеља сматрали за
Месију. Због тога се у Крститељева уста ставља отворена тврдња: „Ја нисам Христос“ .
Исус је Месија који ће на крају историје опет доћи у слави.

Јован - учеништво
(Д 145-148)
 Веома важан појам код Јована је космос - свет (100хЈн; 37хПвл; 3хМк; 3хЛк). Појам
је двозначни:
1 – позитиван контекст: Свет је кроз Логоса постао (1,10); Христос је жртва за
спасење света (1,29), „светлост свету“ (8,12)
2 – негативан: свет је у супротности са Христом (15,18)
У 1.Јн уочавамо сличну тенденцију и противречност света: прво читамо
1.Јн.2,2 сл. Јн.1,29 (Христова жртва за свет), а негативан контекст даље у 1.Јн.2,15-17;
1Јн.5,19 (свет сав у злу лежи)
 Христови ученици су део света (8,23), Он их шаље да шире ј-ље целом свету
(17,18). За разлику од синоптичара, код Јн појам ученика укључује све људе који
верују у Исуса, не само Дванаесторицу (Јн.7,3). Учеништво је код Јована
приказано као следовање: „Хајде за мном!“ (1,43; 1,37 ; 1,40) чак и у пост-
васкрсном периоду (Јн.21,22), док то не налазимо код синоптика.
 Љубав је средишња тема јовановских списа. Та љубав се темељи на односу
(љубави) између Оца и Сина: ,,Него да зна свет да љубим Оца”(Јн.14,31); “Као
што Отац љуби мене, и ја љубим вас; останите у љубави мојој” (Јн.15,9, сл.10,17).
На темељу љубави између Оца и Сина, заснива се Исусова љубав према
ученицима (Јовану, Лазару, Марији, Марти...). Љубав је главна одлика односа Ис
према ученицима. Само код Јована постоји појам пријатељства као односа између
Исуса и ученика, „...ви сте пријатељи моји ако творите што вам
заповедам...“(15,12-17). Пријатељство се темељи на узајамној љубави. Код Јована
љубав стоји далеко изнад синоптичког облика љубави према ближњем и појављује
се као братска љубав (Јн.13,34; 15,12.17; 1.Јн.2,10; 2.Јн.1,5).
 Заједница се темељи не само на заједничкој вери већ и на љубави према ИсХс која
се рефлектује на браћу. Та љубав према Исусу врло је конкретна, она се састоји у
вршењу Његових заповести (14,21; 15,10), а Његова заповест јесте управо да љубе
једни друге. Такво схватање заједништва најбоље је изражено у метафоричом
говору о чокоту и лозама и пастиру и овцама.
 Вера - пистис је важан појам везан за учеништво. Увек се наводи у глаголском
облику (веровати, поверовати) сем у 1.Јов.5,4 где означава именицу. Вера је код
Јована циљ који надилази све друге. Вера је, уз љубав, једини захтев потребан за
егзистенцију ученика. Вера даје вечи живот (Јн.5,24).
Прво знамење у Кани Христос чини да ученици поверују у њега (2,11). Чињење
знамења има сврху да ученици поверују у Исуса као Месију и Сина Божијега, „да
верују да си ме ти послао” (Јн.11,42). Он је тај који је послат у свет, који је дошао од
Бога Оца да спасе свет. Синоптици то описују другачије: када се Христос увери да
постоји вера у Њега као Сина Божијега, он потом чини чудо. Јованов појам вере разликује
се и од Павловог, код кога је вера усредсређена на Исусову смрт и васкрсење, као на тајну
32 / 44
спасења. Овде је вера усмерена на Господа Исуса Христа и Његово послање.
Христови ученици су поверовали већ код првог знака, док Јевреји, иако је Исус
пред њима толика знамења учинио, они не повероваше у њега.
Од ученика се захтева и вера у Бога Оца (14,6; 14,1; 12,44; 1.Јов.2,23). Вера у
Бога Оца је повезана са вером у Христа: „Верујте у Бога и у мене верујте.” (14,1) Она се
негде изражава и дијалектички: “Ко верује у мене, не верује у мене, него у онога Који ме је
послао.” (12,44) Једини могући пут да се дође до Оца јесте кроз Његовог Јединородног
Сина Исуса Христа: ,,Нико не долази осим кроз мене” (Јн.14,6). Оне који га следе, Исус
води ка Оцу. То не значи да нехришћани не могу прићи Богу, али Богу као Оцу могуће је
прићи само кроз Сина.
Постоје различити ступњеви вере код Јована о којима Христос говори:
1. вера због знамења - Христос чини чуда, знамења и после тога људи почињу да верују у
Њега, видимо да је Исус скептичан према тој вери. (2,23)
2. вера због дела: “Ако не творим дјела Оца свога, не верујте ми. Ако ли творим, иако
мени не верујете, дјелима верујте да је Отац у мени и ја у Њему” (Јн.10,37-38). Исус
прихвата ту веру, али та вера није савршена.
3. права вера - која се темељи на самој речи, (2,22; 16,13), а та вера је могућа после
Васкрсења Христовог када ће ученици бити уведени у сву истину.
 Вера и сведочанство за Исуса међусобно су повезани, што је већ у Прологу
наглашено (1,7) где Јован Крститељ сведочи да би људи веровали: “Овај дође за
свједочанство, да свједочи о светлости, да сви верују кроз њега“. Сведоче и
ученици Христови (5,31-33), а затим и јовановска заједница даје своје
сведочанство: „и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам..." (1.Јн.1,2; 1.Јн.4,14)
Сведочанство да је Христос Син Божији може се прихватити једино вером: „ко
верује у Сина Божијег тај има у себи сведочанство” (1.Јн.5,10). Сведочанство прво
имамо у Христу, затим у очевицима који су видели и пратили Господа Исуса Христа за
време овоземаљског живота. А Црква, захваљујући вери коју поседује и благодаћу Духа
Светога (који је неопходан за сведочење), може да преноси даље сведочанство које је
првобитно дао сам Христос. Не постоји никаква разлика у ономе што се сведочи од стране
Христа и Његових ученика у Јеванђељу и тога што сведочи Црква која је наследница
ученика и свега онога што се догодило.

Јован - пневматологија
(Д 148 - 151)
Овај термин је прилично сложен. У првом делу јеванђеља свети Јован говори о
„Духу“ (пневма) (1,32; 1,33; 3,5-8; 3,34...). У другом делу говори се о Утешитељу
(Параклитос), Духу Истине.
Пневматологија и христологија су врло повезане, као и код синоптичара. Дух
је тај који у кључним моментима Исусовог живота сведочи о Христу (крштење: 1,32-33),
потврђује Христов месијанизам и синовство са Оцем (15,26).
Два важна догађаја која говоре о пневматологији су: разговор са Никодимом и
разговор са Самарјанком. У разговору са Никодимом видимо да Христос говори о томе
да онај који се не роди водом и Духом не може наследити живот вечни. Дух дарује нови
живот, рођење од Бога (3,6-8). Одмах после рођења водом и Духом, Јован наводи разговор
са Самарјанком у којем говори да је истинско поклоњење Богу могуће је једино у духу и
истини (4,24).
Код Јована Дух понекад представља антрополошку категорију: „Сваки дух
који признаје да је Исус дошао у телу од Бога је” (1.Јн 4,2); „по овоме познајемо Духа
Истине од Духа обмане” (1.Јн.4,6) - не говори о Духу Светоме, него говори о категорији

33 / 44
која се односи на човеково унутрашње стање.
Дух Свети ће бити дарован тек после Христовог васкрсења: - „А ово рече о
Духу кога треба да приме сви они који верују у име Његово, јер Дух Свети не беше још
дат, јер Исус не беше још прослављен” (7,39).
Специфични термини о Духу Светоме, који се нигде другде не појављују
изузев код Јована Богослова су Утешитељ (Параклитос) и Дух Истине. Овим појмовима
су изражене главне функције Духа Светога онако како их доживљава јовановска заједница.
Појам Параклитос се налази и у кумранским рукописима. Пет изрека о Духу Утешитељу
налазе се у опроштајној беседи са ученицима (14,16-17; 14,26; 15,26-27; 16,7-11; 16,13-
15). У оквиру ових изрека Христос Духа Светог назива и Дух Истине.
Као Дух Истине (14,17; 15,26; 16,13) Дух Свети је тај који ће Цркву упутити у
сву истину (Јн.16,13). То је неопходно, јер пре васкрсења ученици нису могли да приме сву
истину (16,12). Дух је тај који осигурава континуитет Цркве у односу на Христа, јер ће
он: „од мога узети и објављивати вама!“ (16,14).
Параклитос је вишезначан појам, може да значи: онај који теши-Утешитељ,
Бранилац, Заступник, итд. Када Јован говори о Духу Утешитељу увек говори у футуру:
биће послан, доћи ће, учиће ученике – увек у будућности. Дух може бити дарован тек
пошто се Исус врати Оцу: „Јер ако ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама....” (16,7). Тако
је Дух Утешитељ Исусов наследник и заменик на земљи који ће остати са ученицима
заувек (14,16). Дакле, Дух Свети је тај који ће после Христа доћи, биће дат ученицима и
наставиће континуитет са Христом.

Јован - есхатологија
(Гнилка, 241-247)
Царство Божије код синоптичара је средишњи појам, међутим, Јован га само
једном користи (3,3-5). Уместо израза Царство Божије он употребљава “живот вечни“. У
јеванђељу нигде не налазимо опис коначних догађаја или последњег суда, који би се могао
упоредити са Мк.13 или Мт.25,31.
У јовановским списима постоји двоструки есхатолошки концепт: просторно-
садашњи и временско-будући. Овај први је специфично јовановски.
Однос између ова два концепта најбоље се види у Исусовом разговору са
Мартом (11,21-27). Марта је, као Јеврејка, упозната са временско-будућим концептом, кад
каже: „Знам да ће васкрснути о васкрсењу, у последњи дан“. Исус томе супротставља
просторно-садашњи концепт: „Ја сам васкрсење и живот. Ко верује у мене, ако и умре
живеће. Ко живи и верује у мене, неће никад умрети“. Хс одговор садржи две ствари:
прво, физичка смрт ако није уклоњена, јесте релативизована, надвладана стицањем
вечног живота. Друго, могућност вечног живота по вери на јединствен начин везана је за
Исуса. Овај нови концепт надилази онај стари, Јеврејима познат.
У Јовановој есхатологији христологија долази до потпуног изражаја нарочито у
(3,17-20; 5,20-30 – уједно је и једино место у јовановским списима које експлицитно говори
о свеопштем васкрсењу). У оба наведена случаја се говори о суду. У првом случају
приказан је садашњи суд који се догађа Христовим доласком, други пут је будући суд о
васкрсењу мртвих, на крају историје. Суд и васкрсење повезани су са Исусом, његовим
деловањем у свету, његовом објавом. Одлучујуће мерило и критеријум је вера: ко верује
има живот вечни, ко не верује већ је осуђен и остаје у смрти. Осим садашњег долази до
изражаја и просторни моменат: прелаз из смрти у живот, из таме на светло. Тај прелаз се
догађа већ сада, у сусрету са Христом, који је живот и светлост.
Обе ове изреке о вери, она о суду и она о васкрсењу мртвих, имају свака свој
наставак. Ови наставци, иако различити, у једноме се слажу: уз веру потребно је и
човеково етичко понашање. Морално мерило суда је: који су чинили добро, који су
чинили зло. Резултат суда је или васкрсење за живот, или васкрсење за суд.

34 / 44
 У Исусовој опроштајној беседи есхатологија је строго садашња, чак се стиче
утисак да су временска ограничења потпуно уклоњена. Оно што ће тек доћи, већ сада је
могуће. Христос се већ сада усељава у оне који га љубе. Та визија садашњости, која и
прошлост и будућност увлачи у сада, представља посебну есхатолошку перспективу
јеванђелисте. Он не жели у центар да стави оно што је некад било или што ће тек доћи, већ
оно што је сад могуће, а то се догађа посредством Духа Светога.
Прва Јованова посланица условно задржава просторно-садашњи концепт:
1. вечни живот се већ појавио у ИсХс (1.Јн.5,20; 1.Јн.1,2)
2. тај вечни живот у ИсХс даровао нам је Бог (1.Јн.5,11.13)
3. прешли смо из смрти у живот (1.Јн.3,14)
У посланицама временско-будућа есхатологија је истакнутија него у Јеванђељу: говори о
Парусији (1.Јн.2,28) и о дану суда (1.Јн.4,17). Знак краја је појава мноштва антихриста
(2,18). То су они који се одричу Оца и Сина (2,22), отпадници од заједнице који покушавају
да обману и саму заједницу (1Јн.2,22; 1.Јн.2,18; 2Јн.7). Ово указује на трвење унутар саме
заједнице и слика је четвртог и последњег стања заједнице која ће се убрзо прикључити
општој Цркви.
У посланици критеријум суда није више само вера. Сада се вера подразумева
(посланица се обраћа онима који верују), док критеријум суда постаје љубав, као пројава
вере (1.Јн.3,14). Вера у Јев и љубав у Посл. имају однос: вера је иницијација - љубав је
доказивање те вере. Вера треба да се потврди у братској љубави.

Јован – еклисиологија
(Дуганџић, 151-156)
Појам Црква (еклисиа) налазимо само у 3.Јн посланици.
Постоји велика разлика између јовановске заједнице (заједница) и оних које
стоје иза других новозаветних списа. Чини се да су око једне веће градске заједнице као
средишта, што је највероватније Ефес, окупљене мање заједнице. Како видимо у јеванђељу
однос тих заједница и Синагоге није добар. Синагога је углавном одбацила јеванђеље,
међутим, повлашћени положај Израиља остао је сачуван. То је изражено на позитиван и
негативан начин. У негативном смислу, Јевреји су представници света који одбацује Исуса.
У позитивном контексту се појављује прави Израиљ. Христос Натанаила зове „правим
Израиљцем“ (1,47), због његове вере у Исуса као Сина Божијег и цара Израиљевог. То
значи да је јовановска заједница себе сматрала правим Израиљем (1,47-49).
Из јовановских списа можемо претпоставити да су постојала четири периода
живота заједнице:
- У првој фази то је јудеохришћанска заједница, која је прихватањем Исуса као
Месије (Јн.1,35-51) представљала посебну групу унутар Синагоге. Са даљим развојем
христологије у тој заједници, која кулминира речима: „Ја и Отац једно смо“, дошло је до
побуне Јевреја (Јн.10,30-36) коју јеванђелист врло драматично описује. Они га оптужују за
хулу, што се он, будући човек, прави Богом и желе да га каменују.
- Друга фаза почиње примањем у заједницу незнабожаца. Прво долази до
прихватања Самарјана (Јн.4,39-42), које су Јевреји сматрали у најмању руку
полупаганима. То изазива отпор појединаца у заједници и постаје један од узрока стварања
подела унутар заједнице. Проблем је постао још већи кад су у заједницу почели примати и
незнабошце Грке (12,20-36). То дефинитивно доводи до изопштавања хришћана из
Синагоге (Јн.9,22; 12,42; 16,2). Заједница се сели у околину Ефеса, ван јудејског подручја и
затвара се у себе. Уместо мисионарења почиње да негује братску љубав (заповест о
братској љубави).
- Трећа фаза јесте почетак писања посланица, у којима имамо сведочанство о
великим сукобима унутар саме заједнице (1.Јн.2,18-19). Поделе су изгледа биле по питању
христологије, јер писац опомиње да долази Антихрист, који се препознаје по одрицању да

35 / 44
Исус јесте Христос и Син Божији (1.Јн.2,22).
- Четврта фаза је била престанак постојања заједнице у дотадашњем облику
Изгледа да су они који су остали верни били у мањини, јер Јован говори о многим „лажним
пророцима“ у којима је дух Антихриста и које он изједначава са светом (1.Јн.4,1-6). Верни
део се тада вероватно прикључио општој Цркви, о чему сведочи последња, накнадно
додата 21. глава, која је тада написана.
Две најјаче еклисиолошке слике јесу оне о Пастиру и стаду (Јн.10) и о
Чокоту и лози (Јн.15). И једна и друга слика христолошки су оријентисане. Исус је не
само Пастир, већ и „врата овцама“. Христос позива на примање у заједницу и оних из
паганства: „И друге овце имам које нису из овог тора, и те ми ваља привести...“ (Јн.10,16)
Заједништво се остварује повезивањем с њим, „... биће једно стадо и један пастир“. У том
заједништву неки научници виде истакнут индивидуални, појединачни однос са Христом,
док је међутим у питању говор о остваривању личног односа са Христом: пастир своје овце
зове именом, оне га познају, он познаје њих. То указује на однос личности, а значај
заједништва (једно стадо и један пастир) се наглашава и не запоставља.
Две свете тајне које конституишу заједницу Цркве јесу крштење и
евхаристија. О обема се у јовановским списима, говори, мада о другој не толико
очигледно.
Реч крштење не појављује се ни у јеванђељу ни у посланицама, али је
светотајинска стварност итекако присутна. „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући
у Царство Божије“ (Јн.3,5). У Јн.1,12 се каже да се рођење од Бога догађа по вери, што
представља напетост у односу на претходну изреку. У Јованђељу се ова два места
међусобно употпуњују, али вероватно су плод спора око неопходности крштења.
Крштење се догађа „водом и Духом“, а вера се претпоставља као подлога за примање Свете
Тајне.
У вези са овим треба се осврнути на „троје“ које је „једно“ – Дух, вода и крв
(1.Јн.5,6-8). У изразима који су усмерени на прошлост (Јн.5,6) вода и крв означавају
Исусово земаљско деловање, његов почетак и свршетак, тачније крштење које је примио од
Јована и његову смрт на крсту. У усмерености на садашњост вода и крв нису изричито
везани за Исуса (1.Јн.5,8). Највероватније да су водом и крвљу били означени Крштење и
Евхаристија. Стављање воде на прво место одговара Крштењу, јер Крштење уводи у
светотајински живот.
О евхарситији се говори у Јн.6,22-71 … следи ...

Јован – евхаристија
(В 109-120)
Као што је Павле дао богословску смерницу за тумачење тајне крштења, тако је
и Јован, формулом „који једе тело моје и пије крв моју“ (6,54) дао усмерење сваком
богословљу о евхаристији. Евхаристијска глава код Јована јесте 6 глава Јеванђеља, и ово
је најстарији чисто богословски приступ теми евхаристије.
Јован изоставља речи установљења, али је његово богословље ипак превасходно
евхаристијско на шта указује, пре свега
- евхаристијска беседа (6,22-71), а затим и:
- прање ногу ученицима као чин служења и љубави (гл. 13,1-11),
- нова заповест о љубави (13,34-35),
- символика чокота и лозе (15,1-8),
- истицање крви и воде из Христових ребара (19,34)
Евхаристијска беседа је наставак и коментар чуда о храњењу мноштва, које и
код синоптичара има изражен евхаристијски карактер (нпр. Мк.6,41). Светотајинска
символика нарочито је уочљива у стиховима 51-58, пре свега у поменутом 56. Стиху: „Који
једе тело моје и пије крв моју у мени борави и ја у њему“ (овај стих је најприближнији

36 / 44
речима установљења код Павла и синоптика: 1Кор.11, 23-26; Мк.14,22-25; Мт.26,26-29;
Лк.22,14-20). „Јести тело“ је израз који, мада звучи магијски, овде нема ту конотацију.
Ако га посматрамо у контексту, нарочито у вези са следећим стихом у ком се говори о
учествовању у животу Оца и Сина, видећемо да се њиме изражава иста мисао као у
2.Пет.1,4 („причасници божанске природе“). Овим Јован – попут Павла који у Рим.3-11
одбацује магијско схватање крштења – одбацује магијско, сакраменталистичко схватање
евхаристије.

АПОСТОЛ ПАВЛЕ
(Д 95–100)
Порекло
Апостол Павле је водећа богословска личност прве Цркве и писац готово
половине књига Новог Завета. Рођен је почетком 1. века у Тарсу у Малоазијској области
Киликији (јеврејска дијаспора). Родитељи су му били Јевреји, пореклом из Галилеје.
Павле сам за себе каже да је Јеврејин из племена Венијаминовог. Отац му је био имућан
и припадао је покрету фарисеја, који су до детаља испуњавали Закон, али су више држали
до спољашњег него до унутрашњег закона. Павле је имао право римског грађанина, јер је
живео у Далмацији.
Јеврејско име му је било Савле, а Павле му је било једно од три римска имена
(вероватно; Paulus = мали). То име је добио на Кипру.
Образовање
Стекао је грчко образовање у Тарсу који је тада био значајно средиште
образовања, а јудејско образовање је стекао у Јерусалиму покрај фарисеја Гамалила,
чувеног учитеља Закона. Павле је, као Јеврејин који је одгајан у тврдим фарисејским
традицијама, појаву хришћанства доживео као велику опасност за „отачку веру“ и зато се
противио хришћанима и гонио их (за време док је учио у Јерусалиму, он готово сигурно
никада није видео Господа!).
Врло рано је изучио занат прављења шатора (ткања), од чега се касније и
издржавао.
Обраћење (изгледа да не треба)
Лука други део Дап посвећује апостолу Павлу и његовом јеванђељу.
Догађај који је обележио читав живот и рад апостола Павла јесте његово
обраћење пред Дамаском. Пре обраћења, тадашњи Савле, а потоњи Павле, био је жестоки
прогонитељ Цркве (Дап.9,1). Учествовао је у каменовању архиђакона Стефана на тај
начин што је чувао његову одећу и одобравао сам чин каменовања (Дап.7,58). Он и сам о
томе више пута говори (Гал.1,13; 1.Кор.15,9; Фил.3,6). Прогонећи Цркву он је хтео да
уништи јеванђеље, јер је сматрао да оно угрожава оно што је њему тада било свето –
Мојсијев закон и отачко предање.
Његова нагла промена од прогонитеља до апостола десила се изненадним
Божијим деловањем које описује Лука (Дап.9,3-9) доносећи разговор Савла и васкрслог
Господа. Исти разговор Павле ће поновити у својој одбрани пред Јеврејима (Дап.22,4-8) и
Агрипом (Дап.26,11-15). Након чудесног обраћења Павле проповеда своје јеванђеље за
које тврди да није од људи, већ од самог васкрслог Христа (Гал.1,11-16).
Овако дубока промена код Павла није се десила зато што се разочарао у оно у
шта је веровао, већ је код њега дошло до замене вредности. Уместо Закона коме је служио
целим својим животом, сада долази Христос кога је видео (1.Кор.9,1) и кога му је Бог
објавио као Сина Свога и послао да Га проповеда паганима (Гал.1,13-16; Рим.11,13).
Карактеристично за ап. Павла је и то што се његова теолошка мисао креће у
честим антитезама:

37 / 44
 - некад / сад; - живот / смрт,
- стари / нови Адам; - тело / дух,
- стари / нови човек, - вера / дела закона;
- стари /нови савез, - благослов / проклетство,
- грех / милост.
То није само начин на који се он теолошки изражава, већ је то одраз оног
темељног „лома“ који се збио у његовом животу, а који по његовом уверењу има
универзално значење за све људе. Дубина и снага те промене огледа се можда најбоље у
Павловим речима: „Стога, ако је ко у Христу, нова је твар, старо прође, гле, ново све
постаде." (2.Кор.5,17).

Павлово апостолство (изгледа да не треба)

Павле се не уклапа у Лукин појам апостола. Код Луке, апостоли у пуном
смислу, само су Дванаесторица, они који су били непосредни Христови ученици.
Питање је какав је Павлов појам апостола, с обзиром да није био ученик Исуса
из Назарета. О свом апостолском послању Павле углавном говори апологетски –
присиљен да се брани од напада оних који тврде:
- да не може бити апостол, јер није био међу дванаесторицом, већ се он самовољно као
такав наметнуо,
- да његово јеванђеље није легитимно, јер апостол Павле није био ни у каквој вези са
Исусом из Назарета.
Он узвраћа да то није ни потребно, јер је јеванђеље примио непосредно од
васкрслог Господа (Гал.1,11-16). Павле свој сусрет пред Дамаском сматра једнако вредним
као и јављање Господа дванаесторици апостола након Његовог васкрсења (1.Кор.15,5).
Павле свој позив схвата као део Божијег плана са њим и каже да је по Божијој
вољи позван за апостола (Гал.1,15). И на другим местима он то назива благодаћу која му
је дата (Гал.2,9; Рим.1,5; 15,15; 1.Кор.15,10) .
Павле сам свесно користи типичан глагол објаве „открити“ (апокалипто). Он
зна и за Лукин шири појам „апостола“, у смислу проповедника (Дап.14,4.14) и користи га
за своје сараднике Варнаву, Силу, Тимотеја, Тита, али када је реч о његовом апостолском
послању, онда се оно увек темељи на догађају пред Дамаском. Притом су важне три ствари:
- позван је непосредно од васкрслог Господа
- послан је за апостола незнабoшцима
- зато има посебан однос према Исусу Христу (2.Кор.).
Ипак као бивши прогонитељ, он себе сматра последњим међу апостолима
називајући самог себе „недоношчетом“ (1.Кор.15,8). Такође, позива се и на то да су у
Јерусалиму Јаков, Кифа и Јован препознали благодат која му је дата и примили га у
заједницу.
Тешко је рећи да ли је одмах пред Дамаском позван за апостола незнабожаца
или је свест о проповеди паганском свету постепено у њему сазревала. Прве дане свог
хришћанског живота провео је у хришћанској заједници у Дамаску где су хришћани били
не само из јудејства, већ и од обраћених незнабожаца, дакле, хришћанство ослобођено од
Закона. Ту је корен његове теологије у којој нема обавезе прихватања Мојсијевог Закона.

Мисионарска путовања
Павле је био човек изузетног богословског опуса, чије је срце горело ревношћу
за ширење хришћанства. Захваљујући Павлу хришћанство је изашло из уских граница
Палестине и постало васељенска религија.
Прво мисионарско путовање на Кипар и дуж обале Мале Азије, 46.-48.год.
води Варнаву и Марка. Међутим, приступање незабожаца у Цркву створило је извесне
проблеме, и ради њиховог решења сазван је Апостолски сабор 48/49.г.
38 / 44
 Друго мисионарско путовање 49-52 (око 50.г.) Павле први пут долази у Грчку:
Филипи, Солун, Верија, Атина и Коринт. Ови градови постају значајни за целу духовну
историју Европе, јер су то прве хришћанске заједнице на европском тлу. Апостол Павле се
враћа у Антиохију одакле и почиње своје
Треће мисионарско путовање креће 53-54.г. - враћа се 56. И после
трогодишњег боравка у Ефесу опет је посетио цркве које је основао у Малој Азији и
Грчкој. Али по повратку у Јерусалим бива ухваћен од Јудејаца и проводи две године у
тамници у Кесарији Палестинској, да би потом био пребачен у Рим, где је више од две
године боравио у кућном притвору. То је последња информација о Павлу у Дап. Павле је на
суду проглашен невиним и постоји теорија да је након тога остварио и 4. мисионарско
путовање у Шпанију. Пострадао 67.г. за време Нероновог гоњења. (вл. Порфирије)

Утицаји на Павлову теологију

Постоје два опречна мишљења о утицају образовања ап. Павла на његово
богословље:
- један наглашава грчки утицај
- други искључиво утицај јудејске теологије у његовим делима.
Јудејско образовање Павле је стекао у Јерусалиму покрај фарисеја Гамалила,
чувеног учитеља Закона. Грчко образовање је добио у Тарсу који је тада био познати
јелински образовни центар, место у коме су се сусретали путујући философи. Зато је
апостол Павле имао могућност да прати философске расправе и тако да има увид у
актуелну философску мисао.
Апостол Павле је имао свестран ум и у свом богословљу он је обједињавао и
јеврејску и јелинску (философску) мисао. У његовим посланицама се и једна и друга
мисао јасно виде и преплићу као ни код једног другог новозаветног теолога, заправо и
једно и друго у његовој речи добија своју пуноћу и смисао.
Беседа апостола Павла изговорена на атинском Ареопагу нам показује како се
вешто користио јелинском мишљу и речју као средством комуникације. Јелинима је
говорио њиховим језиком како би разумели истину коју је хтео да им преда. Ту је уствари
граница између Павлове вере и његовог образовања. Апостолу Павлу је Сам Христос,
распети и васкрсли, средиште богословља и живота.
Можемо рећи да постоје четири фактора, или извора, на којима се темељи
теолошка мисао апостола Павла:
1) хеленистички свет
2) јудејски свет
3) лично искуство у сусрету са ГИсХс (Дамаск)
4) постојећа црквена заједница (прва Црква) у којој живи
Павле није систематичан теолог, није догматичан, своје мисли није излагао
некаквим логичким редом. Из великог броја његових посланица које је упутио
одређеним хришћанским заједницама, видимо да је он пре свега и изнад свега
ангажовани, практични пастир.
Он прати развој и раст вере у заједницама које оснива. Када се појави неки
проблем, унутрашње или спољашње природе, Павле саветује и учи својим посланицама у
којима, без великог увода и околишања, иде директно на тему. Не говорећи много о
природи проблема, његовој позадини, ми можемо само да наслућујемо на шта се односе
неке његове тврдње. Павле настоји да решава настале проблеме тако што увек изнова
проповеда јеванђеље зарад изграђивање Цркве. Он у посланицама одговара на актуелна
питања и у тим одговорима скривене су најдубље теолошке мисли апостола Павла, без
систематског и ширег теолошког образложења.
Код апостола Павла су заступљене бројне велике и важне теме, па је тешко
рећи шта је заправо средиште његове мисли. Бавио се и есхатологијом и

39 / 44
сотириологијом и антропологијом и етиком и свим другим могућим теолошким
дисциплинама.

Павле - Јеванђеље и Закон

(Д 100-107)
Закон – Тора - се односи пре свега на Петокњижје, а може да означава и цео
корпус списа Старог Завета и на тај начин Павле користи термин Тора.
Тора су препоруке, упутство како се негује заједница, како се одржава однос
савеза Бога са човеком. По речима Филона живот по Закону је био циљ сваког Израиљца.
Јосиф Флавије каже да Закон управља животом једног Јеврејина. Павле за себе каже да је
био беспрекоран у испуњавању Закона, чак бољи од многих других.
Ипак, од почетка свог апостолског деловања, као апостол незнабожаца, Павле је
објављивао јеванђеље без говора о Мојсијевом Закону. Централна тема богословља ап.
Павла јесте Распети и Васкрсли Христос као догађај спасења (1.Кор.15). Христос је
испуњење свих обећања Бога Старог Завета, најављених преко пророка (2.Кор.1,19-20;
Рим.1,2). Зато за Павла Закон и Јеванђеље представљају делове једне целине, односно
једну исту ствар.
Блажени Теодорит каже да код ап. Павла видимо 3 закона:
1) природни закон – дат свим људима (Рим.2,14)
2) Мојсијев закон – дат Јеврејима, изабраном народу
3) јеванђелски закон- дат свакоме ко верује у Христа
О односу Закона и јеванђеља Павле највише говори у посланицама Рим и Гал.
Из посланице Галатима видимо да је дошло до сукоба у раној Цркви, јер су се Јевреји
збуњивали у погледу Јев-ља, односно вере и Закона. У којој мери вера укида Закон? Неки
хришћани из јудејства покушали да, након Павловог одласка, у заједници у Галатији
наметну обавезу Закона и хришћанима из паганства. То је апостол схватио као велику
опасност, као наметање неког „другог јеванђеља“ (Гал.1,6). Хришћане Јевреје који то
покушавају Павле назива „лажном браћом“, која одузимају слободу у Христу, намећући
ропство Закона (Гал 2,4).
У Гал 3,6; Рим 2,22-24; 4,3 Павле разбија јуридички закон и наглашава закон
вере. „И верова Аврам Богу и то му се урачуна у праведност“. Савез са Аврамом
заснован је на вери. То значи да приступ Богу није кроз Закон него кроз веру. Закон не
нуди оправдање за спасење, већ вера (Гал 2,16). Међутим, Закон не укидамо вером, већ га
вером утврђујемо.
Закон постоји, зато што постоји грех, а грех је нераскидиво повезан са смрћу.
-У Рим.1,29 набраја читав низ грехова због одсуства богопознања. Они су већ у смрти
због одсуства поштовања Бога.
- у Рим.3,10-18 Павле наводи 6 цитата из Старог Завета о Закону – стање је такво да се
делима Закона не можемо спасити.
Према Тори, проклет је свако ко не држи у потпуности одредбе Закона
(Гал.3,10; Понз.27,26). Међутим, човеку је то немогуће („сви сагрешише“ (Рим.3,23), и
зато су сви који су под Законом – у проклетству. Закон не може дати човеку спасење, али
зато води ка спасењу. Закон је био попут чувара у тамници, коме је улога била да људе
чува под својом влашћу док не дође Христос. На тај начин Закон је припрема за
Јеванђеље. Павле не одбацује Закон, већ његово испуњење види искључиво у Христу.
Христос је испуњење Закона и једини који је испунио Закон. Закон је за Павла „васпитач
за Христа“(Гал.3,24). Зато треба да превазилазимо Закон са Христом и кроз Христа.
Новозаветни закон је закон духа (Гал.3,24). Држање одредби Закона формално,
без духовног, убија.

40 / 44
 Апостол каже да је: "... Христос завршетак Закона за оправдање сваком који
верује“ (Рим.10,4). Свако ко верује у њега бива оправдан његовом жртвом на крсту
(Рим.10,4; Гал.3,13; 2.Кор.5,21). Оно што је потребно је вера у Божији промисао о спасењу
сваког човека.
У Декалогу Павле види читав Закон који је ту сажет, а у закону љубави је
сажет закон Декалога (СЗ – Декалог – љубав). Зато ништа не вреди обрезање ни
необрезање, него вера која кроз љубав дела. (Гал 5,6), јер су сви позвани да из љубави
служе једни другима (Гал 5,13). „Који љуби другога, испунио је Закон“ (Рим.13,8). „Љубав
је пуноћа Закона“ (Рим.13,10). Христос омогућује људима да испуне Закон као „закон
Христов“ – закон љубави и служења другоме.

Павле – „праведност Божија“

(Д 108-112)
„Праведност Божија“ је најважнији Павлов теолошки појам и једина тема
коју систематично обрађује у својим списима, највише у посл. Римљанима. Ова
посланица није одговор на неки конкретан проблем у заједници, већ њоме Павле најављује
свој долазак. Зато у њој Павле излаже јеванђеље онако како га је проповедао у
многобожачком свету.
Појам означава Божији чин спасења без кога би човек засигурно био
изгубљен. Потиче из Старог Завета, где означава Божију апсолутну верност Савезу.
Павле је још назива „сила спасења“, „сила Божија на спасење свакоме ко верује“
(Рим.1,16).
Величину дара праведности Божије Павле истиче тиме што претходно говори о
безизлазном стању у коме се малазе како пагани, тако и Јевреји.
Пагани, иако нису имали Закон, нису били лишени могућности сусрета са
Богом, јер су признавали Божије присуство у свету. Бог се огледа у својим створењима
од постанка света. Очигледно се овде Павле позива на античку философију (ако постоје
створења, мора постојати и Творац). Међутим, кад познаше Бога (кроз твар), не
прославише га као Бога и зато „потамне неразумно срце њихово“ (Рим.1,21). Пред
човеком стоји само овај избор: клањати се или Богу или твари. Међутим, они више
послужише твари него Творцу (Рим.1,25). То је прво довело до стварања многобројних
идолопоклоничких култова („заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога
човјека и птица четвероножних и животиња и гмизаваца“ (Рим.1,23), а затим и до крајње
моралне декаденције, јер их је Бог препустио жељама срца њихових да се бешчасте
(Рим.1,24). Врхунац су „срамне страсти“, односно противприродно полно општење. Тако
„покварен ум“ зло не види као зло, већ напротив, као нешто нормално и добро.
Павле ту ипак не мисли на све незнабошце, већ истиче да и они некад „немајући
закона чине од природе оно што је по закону“ (Рим.2,14) и тако доказују да је закон
написан у срцима њиховим.
Јевреји имају Закон по коме могу лакше познати Бога и разлучити шта је
добро, а шта зло (Рим.2,18; 7,12). Они се хвале Богом и Његовим Законом, али не живе у
складу са Божијом вољом израженом у Закону. Због тога, уместо да незнабошци, видећи
њихову праведност која извире из Закона, славе Бога, на Божије име се хули (Рим.2,17-24).
Тако, иако начелно у предности, на Израиљ пада још већа осуда него на незнабошце.

41 / 44
 Тако апостол оптужује и Јевреје и Грке да су под грехом и износи да се делима
Закона нико неће оправдати. Али сада се без Закона јавила праведност Божија,
посведочена од Закона и Пророка (Рим 3,21). То је централно место у коме апостол
тумачи овај појам (Рим 3,21–26). Закон праведности испуњава се доласком Христа.
Праведност није Божија особина, већ је то Божији чин којим Он опрашта грехе
пређашње, јер је Христос својом крвљу био жртва помирења кроз веру (3,25).
Праведност Божија се испуњава кроз веру у Исуса Христа и сви који верују бивају
оправдани овим даром, па зато ван вере у Христа нема спасења.

Павле – Вера у Бога

(Д 112-114; Г 68-70)
У посланици Римљанима апостол Павле закључује општу грешност света, и
незнабожаца, и Јевреја. Али, у својој љубави за цео свет, Бог у Исусу Христу нуди
спасење свим људима, а једини предуслов за то јесте вера. Вера је човеково прихватање
нове могућности од Бога понуђене у јеванђељу. Вера у Исуса Спаситеља је нови и једини
пут спасења за све људе, како Јевреје, тако и пагане.
Поставља се питање шта је са Законом, који је Бог дао Израиљу као препоруке,
упутства како се негује заједница са Богом. Кроз Закон Бог је указао на начин на који
човек испуњава однос савеза са Богом. Међутим, у оквиру истог тог савеза Бог, преко
пророка, даје обећање о послању Месије, а у личности Христовој то обећање испуњава.
Зато Закону као таквом у Цркви више нема места. Закон води ка спасењу, али сам га не
може дати. Али Закон и вера нису супротстављени, јер Закон вером не укидамо, него га
утврђујемо.
За такву веру ап. Павле наводи пример праоца Авраама. „и верова Авраам
Богу и то му се урачуна у праведност“ (Пост.15,6 – Рим.4,3). Затим додаје да је то
оправдање било пре његовог обрезања, што значи да је био оправдан само на темељу
своје вере, а не на темељу дела Закона. Тако је он, заправо, par excellence узор вере за
хришћане из незнабоштва. Авраам је био дубоко уверен де ће му Бог дати небројено
потомство и поред околности које нису давале наду (Авраамова и Сарина старост). Тако се
показује паралела са хришћанском вером, која је вера „у Онога који васкрсе Исуса Христа
Господа нашег из мртвих, Који би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше“
(Рим.4,24-25). Авраам је праотац свих који верују (у Христа).
Павлово спасење „само по вери“ често није било правилно схваћено, јер се
односи на почетак прихватања спасења, на темељан чин по коме човек постаје хришћанин.
Вера је човеков одлучан одговор на Божији призив дат кроз поруку јеванђеља и то
одговор читавог човековог бића.
Вера није нешто што стоји само за себе, религиозни осећај или побожни
став, већ је она искључиво човеков став у сусрету са јеванђељем. Циљ вере увек је
лични однос према Исусу Христу, уз неодвојиву еклисиолошку димензију вере, јер ни
један појединац не верује сам за себе, већ у заједници са другима, са Црквом.
Ап. Павле каже да се срцем верује, а не разумом. Зато су вера и љубав
неодвојиве, без љубави и највећа вера је празна (1Кор.13,2: „... и ако имам сву вјеру да и
горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“). Снага вере је управо у љубави. Љубав
је начин на који се вера манифестује (Schlier). Павле говори о вери „која кроз љубав дела“
(Гал.5,6). Вера није најсавршенији облик односа са Богом, већ ће она престати када
настане Царство Божије, виђење Бога „лицем к лицу“. Док је са вером тако, љубав остаје у
вечности („љубав никад не престаје“ 1.Кор.13,8). Сада, док видимо као у огледалу, у
загонетки имамо веру, наду, љубав, али је од њих највећа љубав (1.Кор.13,13). Тако вера
води ка љубави, а однос љубави према Богу и ближњима води ка спасењу.
Вера је неодвојива од проповеди, јер: „Како ли ће поверовати у Онога за кога
не чуше? А како ће чути без проповедника?“ (Рим.10,14). Проповед, као позив на веру,
таква је да неизбежно захтева одговор – прихватање или одбијање тог позива.
42 / 44
 Антропологија апостола Павла
Чврсти став ап. Павла да је Бог извор свега створеног (1Кор.8,6) утемељен је
на Старом Завету. У космосу не постоји ништа што своје постојање није добило од Бога:
„Јер је Господња земља и све што је на њој“ (1.Кор.10,26=Пс.24,1). Овакав став не оставља
простора ни за каквог другог творца који би био одговоран за зло, као што је то код
гностика или за бога који је поистовећен са природом као што је то у стоичком пантеизму.
Оно што карактерише створену природу је то да она своју егзистенцију има у
Богу. (Јев.11,3 – видљиво је постало из невидљивог). Павле наглашава да је човек створен
на крају (као круна) да би био спона између Бога и света, да би човек творевину привео
Богу.
Павле говорећи о стварању увек га доводи у везу са Христом истичући два
момента:
- Бог кроз ИсХс даје постојање свему „кроз којега је све и ми кроз њега“ (1Кор.8,6)
- Улога Христова је спаситељска
Та веза између стварања и Христа спаситеља, нарочито долази до изражаја у
1.Кор15,45.47-49. Подлога је Пост 2,7. Павле каже: „Први човек Адам постаде душа
жива, а последњи Адам дух који оживљује“ и тиме истиче ИсХс као Новог Адама. Први
Адам је виновник греха и тиме је увео смрт у људску природу. Смрт последица греха
(Рим.5,12), смрт је плата за грех (Рим.6,23), смрт је последњи непријатељ (1Кор.5,26).
Међутим, човек је потенцијално створен да би превазишао своју ограниченост створеног.
(1.Кор.15,49.53). Павле Христа зове „иконом Бога невидљивога“ (2.Кор.4,4) и каже за нас да
треба да будемо „саобразни лику Сина његова, да он буде прворођени међу многом браћом“
(Рим.8,29). Јединство са Богом, нарушено грехом првог Адама, поново се успоставља
крсном смрћу и васкрсењем Христовим, који стога јесте Нови Адам.
Павле када говори о човеку користи антрополошке појмове: пневма-дух, психи-
душа, сома-тело, саркс-месо-плот. Међутим, када Павле користи неки од ових израза
тиме он никада не означава само један део човека, као што је то у грчком учењу
(дихотомија: тело-душа). Код Парменида душа и тело се поистовећују, све је једно
(монизам). Питагора сматра да је тело гробница душе. Платон душу сматра самосталном,
нематеријалном и вечном суштином која је бесмртна, за разлику од тела које је пролазно,
земљано. За Павла је незамисливо да се душа и тело раздељују, он увек мисли на целог
човека кога посматра под одређеним видом.
Дух (пневма), душа (психи)
У већ наведеној 1.Кор.15,45 Павле се позива на Пост 2,7 : ,,А створи Бог
човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива.”. То је
место класичне антропологије СЗ који апостол Павле наслеђује и преузима. „Удахњивање
даха живота“ не представља нешто независно, неки посебан, бесмртни део, него то
удахњивање даха/духа животног показује само животни принцип – силу коју човек добија
од Бога да би постао живо биће. Не каже се у СЗ да је човек добио душу, да је добио нефеш
као нешто што је придодато телу – него се каже да је човек постао душа жива, да је постао
нефеш. Зато нису створена два елемента из кога Бог мешавином ствара нешто треће – неку
целину, него су душа и тело заправо два начина, два аспекта кроз које се пројављује човек
као такав тј. људска личност. Дух који оживљава подразумева, заправо Духа који даје
сподобност или моћ човеку за живот вечни, а душа представља само један аспект кроз који
се пројављује човекова личност.
Тело (сома)
Вероватно најважнији антрополошки израз код Павла. Никада се тело не
супротставља души. Чак и у 1.Сол.5,23 не жели човека да рашчлани на дух, душу и тело,
већ да га опише у својој целовитости. Иако се служи јелинским антрополошким
појмовима, он остаје укорењен у библијско-семитској антропологији, за коју је човек
недељиво јединство. У складу са семитском сликом о човеку он има позитиван однос
према телу.
43 / 44
 Павле термин сома користи када говори о брачној заједници (1.Кор.7,4). Та
поука о брачном животу била би погрешно схваћена када бисмо тело посматрали као
нешто што је могуће оделити од човека. Сједињење мужа и жене у браку захтева целог
човека.
У (1.Кор.6, 18) говори да је блуд једини грех против властитог тела. Када каже:
„А тело није за блуд него за Господа и Господ за тело.“ (1.Кор.6,13) он указује на то да
бити једно са Христом и бити једно са блудницом, су две могућности које се међусобно
искључују. Затим наставља: „А Бог и Господа васкрсе и нас ће васкрснути силом својом.“
(1.Кор.6,14) и тиме указује на спасење које је дато у Христу. Тело које је укључено у
стварност васкрсења има есхатолошку будућност. Христом захваћен човек не припада
више сам себи, он припада Христу. Зато човеково тело, или другачије речено, човек сам у
своме телу, постао је храм Духа Светога (1.Кор.6,19). „Прославите Бога телом својим и
духом својим“ значи прославите Бога свим својим бићем, без остатка.
Саркс
Важан појам (у СЗ описује тело као месо), преводи се са плот. Постоји битна
разлика између појмова сома и саркс. Човек ће након васкрсења, у есхатону живети као
тело (сома), али саркс (плот) нема наставак живота. Када појам саркс наводи у етички
негативном контексту као „тело греховно“ (Рим.8,3) ни тада не означава тело као грешно
по себи, него човека у његовој потчињености греху. Зло не проузрокује тело само по себи,
али када се тело уздигне на ниво норме, такав став је грешан и заробљује човека.

44 / 44