ХРИШЋАНСКА СОЦИОЛОГИЈА

1. НАСТАНАК СОЦИОЛОГИЈЕ РЕЛИГИЈЕ

Човек је уједно друштвено и религиозно биће. Али, оно што човека одваја од
осталих живих бића није друштвеност, него религиозност. Ове две димензије су
органски спојене, на тај начин да се религиозност може назвати вертикалном
друштвеношћу. Религиозност друштвености даје смисао. Религија је један од основних
чинилаца друштвеног живота. Зато је свако превиђање религиозности од стране
социологије озбиљан пропуст њеног научног поступка. Религијом се нарочито бави
посебна грана социологије – социологија религије.
Социолози религије. Фојербах је религију видео као објектификацију човековог
ега. Маркс је узрок религије видео у производним, тј. економским односима,
сматрајући религију „народним опијумом“ (Маркс није тврдио да је религија „опијум за
народ“, напротив: народ је тај који, несрећан услед неравноправних економских односа,
ствара себи религију као анестетички опијум). Прва три велика социолога уопште –
Диркем, Зимел и Вебер – били су пре свега социолози религије, полазећи у својим
истраживањима од религије. Вебер је, насупрот Марксу, показао да је религија та која
утиче на образовање економских односа (класичан пример: пуританизам као кључни
фактор настанка капитализма). Новији француски социолози на челу са Ле Браом
окренули су се истраживању појединачних црквених група, и то практичном аспекту
њиховог религијског и друштвеног живота. Тенденција савремених социолога религије
је синтетички приступ религији, што значи остављање по страни црквених група и
покушај стварања једне опште теорије религије као социолошког феномена.
Истраживање. Социологија религије се религијом не бави свеобухватно, него
само као друштвеним феноменом, који у интеракцији са осталим друштвеним
феноменима формира друштво. Међутим, и у описивању оне сфере религије којом се
бави, социологија религије је често неуспешна. Разлога неуспеха има више: раздвајање
религије од друштва као неког изолованог феномена, предрасуде, уопштавања,
недовољно познавање једне конкретне религије, олако доношење закључака... Општа
тенденција уопштавања која је данас присутна методолошки је пропуст. Да би се
социологија религије бавила својим предметом, она мора да се бави конкретним
религијама и конфесијама. А први корак ка бављењу једном религијом или конфесијом
мора бити упознавање са њом из њених извора. Ово последње тим пре што се
социологија религије, као емпиријска наука, не може ограничити на непосредно
искуство, јер религијско искуство надилази (или претендује да надилази) непосредност.
Свака религија, саобразно својим претпоставкама (догматским, богослужбеним,
етичким), у мањој или већој мери има различит поглед на свет и различито утиче на
друштвени, политички, економски и културни живот.
Социологија хришћанства мора да има у виду конфесионалне разлике.
Социологију хришћанства можемо поделити на онолико грана колико има конфесија,
узимајући при том у обзир и хришћанство које се јавља ван црквених институција.
Уједно, мора се имати у виду да све конфесије имају исти корен, који се у свакој од њих
у некој мери сачувао.

1
 2. НАСТАНАК ХРИШЋАНСТВА

Хришћанство се појавило у оквирима јудејства. Исус је дошао као очекивани

јудејски Месија – Христос, избавитељ послан од Бога. Да би се разумело присуство
Исуса као Месије морају се имати у виду чињенице окружења.

У време појаве Исуса Јевреји су се налазили у стању поробљености од стране

Римљана. Под римском влашћу формирају се друштвене групе: садукеци, фарисеји,
есени, зилоти и „сиромашни“.
Садукеји су били малобројна свештеничка аристократија. Било их је мало и нису
били јединствени. Ритуалистички су чували старо обредно предање. Нису неговали
месијанска очекивања. Трудили су се да, макар по цену већих компромиса, имају добре
односе са Римљанима.
Фарисеји су били најбројнија група. Било их је свуда где је било Јевреја.
Потицали су из средњег слоја, углавном из градова. Били су организовани као
религијски ред. Избегавали су све који нису припадали њима, сматрајући их нечистима.
Као последица тога маргинализовали су свештеничку службу. Имали су месијанска
очекивања. Избегавали су политику. Слепо су се држали одредби закона.
Есени су потицали из средњег слоја, углавном из градова. Живели су често у
пустињама. Били су затворен аскетски религијски ред, и избегавали су неесене.
Месијанска очекивања била су им веома снажна, и очекивали су два месије –
политичког и религијског. Духовност есена је била уједно обредна и харизматска.
Зилоти су потицали из најсиромашнијих слојева. Били су револуционарно и
ратоборно расположени против Римљана. Месијанско очекивање им је било искључиво
политичко.
„Сиромашни“ су oстāли припадници сиромашног слоја. За разлику од зилота,
они су били смирени и трпељиви људи, који су све наде полагали у Бога.

Месијанизам. Јеврејско схватање времена било је праволинијско: време је низ

догађаја који почиње првим догађајем – стварањем света, а завршава се последњим –
наступањем Царства Божијег. Очекивање последњег догађаја назива се месијанизмом.
Месијанске наде разликовале су се од групе до групе. Садукеји су праволинијско време
схватали веома статично. Смисао времена ограничава се на садашњост. Прошлост и
предање служе да се оправда тренутно стање, док будућност нема нарочит значај. Зато
и нису имали месијанско очекивање. Фарисеји и есени очекују месијанску будућност,
али као обнову славне прошлости и тријумф Закона, с тим што код есена харизматски
религијски елементи донекле отварају могућност промене, новога. Зилоти такође
очекују месијанску будућност као обнову славне прошлости, али више у политичком
него у религијском смислу. „Сиромашни“ су у својим месијанским очекивањима били,
да тако кажемо, најотворенији.
Исус се јавио као Месија, што говори његова проповед о доласку Царства
Божијег или Царства небеског. Исус се, међутим, није уклапао ни у један од наведених
месијанских концепата. Садукеји и фарисеји су нарочиту вредност давали Храму и
Закону, док Исус говори о надилажењу Закона доласком самог Творца Закона и о
разрушењу Храма као места обитавања Божијег његовим присуством које значи
наступање Царства Божијег у свету. Есени, будући харизматски настројени, ипак су
очекивали призивање у Царство Божије само чистих, док напротив Исус најпре позива
грешнике. Зилоти су очекивали политичког месију који ће обновити политичку
слободу и друштвену правду, док Исус и сам страда као жртва политичких циљева и

2
неправде. Сриомашни су, као што је већ речено, били најотворенији, и међу њима је
Исус и нашао највећи број следбеника.
Преображај времена. Прихватање објаве Царства Божијег у личности Исусовој
праволинијско схватање времена доживљава модификацију. Ново схватање времена
можемо назвати синтетичким. Праволинијско време је само претпоставка признавања
Исуса као Месије. Сада праволинијско време бива релативизовано у односу на
есхатолошко очекивање, уједно будући повезано са њим. Есхатолошко очекивање је
очекивање наступања Царства небеског као једине апсолутне стварности.

Теодикеја. Питање теодикеје је питање „оправдања“ Бога у вези са присуством

зла у свету, које је увек заокупљало све религије. Хришћанство решење овог проблема
види у Христу, кроз васкрсење и обновљење. Бог сам умире у личности Исуса Христа,
и затим васкрсава. Његово страдање оправдава свако друго страдање. Са вером у
умрлог и васкрслог Христа може се суочити са сваким страдањем и злом.

3. УЧИТЕЉ И УЧЕНИК

Круг ученика. Хришћанство је у историји почело да се формира стварањем круга

дванаесторице Христових ученика. При томе је сва иницијатива била Исусова. Он је
позивао, а они су се одазивали позиву. Изабраност у круг Исусових ученика значила је
уједно привилегију и захтев да остану верни свом призиву. Христови ученици, као и
ученици Јована Крститеља, припадали су различитим друштвеним групама, често
међусобно супротстављеним. Са друге стране, сви су припадали средњем слоју, јер
видимо да свако продаје или напушта нешто када полази за Учитељем.
Односи у кругу. Центар круга Христових ученика био је сам Учитељ, преко кога
су сви били повезани. Исусова власт у свом кругу социолошки се одређује као
харизматска власт. При томе, однос између Исуса и апостола суштински се разликује
од односа онога који подучава и онога који се подучава. Основне карактеристике
односа подучавалац–подучавани су следеће: однос има циљ и објекат – преношење
знања или способности од подучаваоца подучаваном, при чему је однос међу њима
делимичан; подучавани приступа подучаваоцу; учесници односа нису незамењиви, а
понекад могу и међусобно заменити места; подучавање се може одвијати било када.
Основне, пак, карактеристике односа учитељ–ученик су следеће: однос је сасвим личан
и потпун, будући да је самоциљ, и састоји се у томе што учитељ ученику приноси
самога себе; учитељ бира и позива ученика; учесници односа су незамењиви, и никада
не мењају места међу собом; однос се остварује у одређеном тренутку благодати.
Власт као служење. Исус харизматску власт тумачи као приношење и служење
у љубави и смирењу. Тиме се појам власти не укида, него се поставља на нову основу.
Равнотежа се чува тиме што се од ученика захтева слеђење учитеља, и то
бескомпромисно слеђење које има дубоке егзистенцијалне последице: напуштање сваке
овоземаљске везе и приступање новом начину живота који значи потпуно потчињавање
вољи Божијој, што опет имплицира суштинске друштвене и етичке последице. Ученици
треба да следе пример љубави и смирења који им Учитељ својим животом пружа.
Значај дванаесторице. Круг дванаесторице има нарочит симболички, историјски
и есхатолошки значај. Њихов број је број племена Израиљевих, а они су „остатак“ који
је, према схватању јудаизма, постојао и у временима највеће апостасије. Они су
„остатак“ који, представљајући 12 племена, прихвата долазак Царства Божијег. У
историји, они су „со земљи“, „светлост свету“, „град који на гори стоји“. Приликом
наступања последњих времена они ће „сести на дванаест престола и судити над
дванаест племена Израиљевих“.

3
 Структурне разлике међу дванаесторицом. Петрово непоколебиво исповедање
вере у Исуса као Месију повезује се са оснивањем Цркве. Он је гласноговорник
дванаесторице. Јован има нарочито место као онај „који се наслонио на груди
Учитељеве“. Јуда Искариотски је био задужен за кесу са новцем. Постепено се издваја
ужи круг сачињен од Петра, Јакова и Јована, који прате Христа приликом најважнијих
догађања (нпр. преображење). Ове структурне разлике припремају терен за каснију
организациону структуру Цркве.
Смрт Учитеља је кључан моменат у животу ученика. Они су се на кратко
расули, да би их његово васкрсење убрзо поново сјединило, у очекивању његовог
другог доласка. Тако је уједно присутна историјска и есхатолошка димензија – очекује
се Царство Божије, али то очекивање је у времену, које је сада преосмишљено као
могућност мисије.
Назив „хришћани“ је незнабожачког порекла, и у складу са тада актуелном
традицијом да се религије називају према оснивачу. Иако спољног порекла, назив
„хришћани“ се добро уклопио у свест верника о њиховој дубокој повезаности са
Христом. Иста свест изнедриће један други појам – „тело Христово“. Када се појаве
јереси, јеретици ће сами себе, сходно наведеној традицији, називати према свом
оснивачу. Црква је прихватала ове називе, јер су они добро одражавали суштину самих
јереси – у очима Цркве оне су отпадање од Христа и присаједињавање јересијарху.

4. ОРГАНИЗАЦИОНО ПРИЛАГОЂАВАЊЕ ЦРКВЕ САВРЕМЕНИМ

ОКОЛНОСТИМА

У прединдустријском друштву, парохија је чинила нераздвојиву целину на

одређеном географском простору. У центру тог географског простора био је храм –
црква, где су се чланови парохије састајали. Настојатељ парохије и чланови парохије су
се међусобно познавали.
Индустријско и савремено постиндустријско друштво доноси корените промене.
Црква више не надахњује целокупан друштвени живот. Црквени – обредни живот губи
фунционалне везе са друштвеним. Црква је структура специјализована за верске
потребе грађана. Географске границе парохије више немају великог значаја, јер се
веома често ни становници једне зграде међусобно не познају. Уопште простор као
такав губи важност – људи се зближавају по другим основама (посао, образовање) и на
друге начине (Интернет). Тиме парохија постаје друштвена група не првог, него другог
реда. Са друге стране, док простор губи на важности, време постаје све важније.
Нарочито важан простор за пастирски рад Цркве може бити слободно време и мртво
време (време чекања), које чини да је празнина и досада у људским животима све већа.
Црква се у својој организацији увек водила начелом прилагођавања савременим
околностима. Па ипак, у савременој ситуацији до сада није било систематског
планирања на овом пољу. Сви покушаји у овом смеру су појединачног карактера –
појединих епархија, парохија, верских братстава. Ови покушаји се састоје у коришћењу
масмедија (телевизија, радио, Интернет), у реорганизовању времена (поноћне
литургије), организацији слободног времена (поклоничка путовања) и мртвог времена
(препоручивање умне молитве). У појединим парохијама обнавља се пастирска брига,
колективна свест и, уопште, живот парохије. Те поједине парохије треба узети као
језгро систематског обнављања парохијског живота.
Тачке ослонца у обнављању живота Цркве треба да буду њене додирне тачке са
друштвом. То су најпре црквени обреди који, макар и само као традиционални, и даље
уживају извесно поштовање у друштву – крштење, венчање, опело...

4
 Конзервативизам, иако је очувао Цркву у 20. веку, нарочито у комунистичким
земљама, сада постаје препрека. Предање није само конзервативно, него уједно и
прогресивно. Конзервативистички став значи неприхватање целокупне творевине и,
дакле, „секташки“, одвојени менталитет. Тиме Црква губи карактер свеукупности и
постаје делимична.
Са друге стране, потпуно прилагођавање плуралистичком друштву имало би
сличан резултат. Потпуно утапање у плуралистичко друштво за Цркву би опет значило
њену парцијализацију, делимичност. Црква, напротив, има улогу да превазилази поделе
у свету. А кључ тог превазилажења је евхаристија. Зато само евхаристија може бити
темељ обнове црквеног живота.
Као основну смерницу у преуређивању административне организације Цркве
данас, Мандзаридис предлаже повећање броја парохија, као и активно учешће лаоса у
црквеном животу.

5. НАСТАНАК МОНАШТВА

Монаштво је општерелигијски феномен, који је постојао и пре хришћанства,

најпре у источним религијама. Смисао монаштва у овим религијама било је бекство од
света. И у јеврејству је постојала монашка заједница – есени.
Подвижништво је суштински елемент хришћанства, будући последицом рађања
новог човека у Христу. Одрицање од света је хришћански идеал од почетка. Сваки
хришћанин је позван да у свету живи као путник и странац, који очекује долазак
Царства Божијег. При томе, свет се не одбацује, као у источним религијама, него
очекивање Царства значи упрао очекивање преображења света, а не његовог уништења.
Од самих почетака имамо извештаје о подвизима девствености или безбрачности, затим
поста и послушности, иако они дуго неће попримити институционализован вид.
Постојали су и екстремни ставови, оличени у дуалистичким сектама
постапостолског периода (гностици, маркионити, монтанисти). Ове заједнице су свет
сматрале суштински лошим, творевином злог бога. Својим настројењем, оне су биле
ближе источним религијама него хришћанству – подвиг је за њих значио одбацивање
света.
Монаштво као такво у Цркви се појављује у 3. веку, да би институционално било
организовано у 4. веку. Кључна четири момента која су допринела овоме била су:
велики прогони од средине 3. века, државно признавање хришћанства у 4. веку, општа
економска и друштвена криза, и јачање институционалности у Цркви.
1. Бежећи од прогона, хришћани су напуштали насељене области и насељавали
се у пустим местима, где су их власти тешко могле пронаћи. За очекивати је да се овај
процес зауставио престанком прогона, штавише да је добио реверзибилан смер.
2. Међутим, престанак прогона и признавање Цркве од стране државе још више
подстичу наведени процес, доводећи га до кулминације. Наиме, хришћани стичу
повлашћен положај у друштву, што је довело до тога да су масе појуриле у Цркву, без
искрених намера и истинске вере. Ревнитељи истинског хришћанског живота често
напуштају првобитне црквене заједнице и почињу изолован живот у пустим областима.
Како каже Василије Велики, „душа, када је упућена на мноштво грешника, није у стању
да опажа грехе у себи и да их кроз покајање сасече“. Извесно умирање у равни
хоризонталног заједничарења има за циљ васкрсење у равни заједнице са Богом, чиме
се ступа у једну дубљу и истинскију заједницу заједничарења са другима.
3. Сиромаштво, повећање пореза и друштвена превирања у време Диоклецијана
свакако су допринели напуштање насељених области, које је значило и ослобађање од

5
великих економских и друштвених притисака. Томе у прилог говори чињеница да је
монаштво највећег маха узело у Египту, који је био највише погођен овом кризом.
4. Јачање институционалних форми у Цркви ограничило је харизматске
димензије. Потреби развоја харизматског живота одговарало је монаштво, које је било
аутентичан одговор Цркве на ову потребу, за разлику од ранохришћанских секти, које
су одбациле сваку институционализацију. Црква институционализацију никада није
схватала као одрицање од првобитног начина живота, него као његов напредак.
Монаштво је, дакле, отворило нов простор за харизматски живот Цркве, који не бива
супротстављен институционалним формама, него ће ускоро (на васељенским саборима)
бити успешно уклопљен у њих.

6. ХРИШЋАНСТВО И УТОПИЈА

Реч „утопија“ (граматички правилно било би „атопија“) потиче од истоимене

књиге Томаса Мана, и означава земљу која не постоји. Утопија је визија будућности
или друштвени систем који не одговара стварности. Ово одређење може се дати и за
идеологију, с тим што, док идеологија тежи преображају или замени стварности
користећи већ постојеће чиниоце, утопија истиче нове чиниоце који још увек не
постоје. Утопије се деле на верске и световне. Верске утопије су преовладавале пре
Ренесансе, да би секуларизација довела до преовладавања световних утопија.
Што се тиче хришћанства, о хришћанској утопији може се говорити етимолошки
доследно називу. Истинско „место“ хришћанског друштва, као идеалног људског
друштва, је Царство Божије. Иако се његов долазак очекује, оно се на известан начин
већ пројављује. Тако се хришћанска утопија пројављује као непристајање на компромис
са свакодневицом, тачније са свим оним што не може бити овековечено, што нема
вечну вредност. Време се схвата као могућност припреме за долазак Царства.
Карактеристичан пример хришћанске утопије је заједничка својина прве јерусалимске
заједнице, која се међутим није одржала, с обзиром да се није односила на производњу,
него само на потрошњу. Други пример par exellence је монаштво. Монаштво је покушај
остварења Царства небеског у историји, онолико колико је то могуће. Василије Велики
монаштво сматра идеалним обликом заједнице у историји, заснованим на принципима
слободе, љубави, и најближег међусобног јединства.
Претпоставка хришћанске утопије јесте светотајински живот у есхатолошком
ишчекивању. Напуштање есхатолошког ишчекивања хришћанство претвара у
идеологију. Повлачењем религије из друштва у процесу секуларузације нестаје верска
утопија и отвара се простор за световну. Световна утопија, међутим, задржава извесне
одлике верске утопије. Трансценденција се преноси на ниво овоземаљског, добијајући
форму историјске будућности.
Световне утопије су тежње ка друштву једнакости, правде, мира и општег
благостања. Усмерене су ка историјској будућности која ће се остварити без
непосредне Божије интервенције. Веома је важно приметити да световне утопије не
подразумевају нужно потпуно остварење задатих идеала. На пример, у Платоновој
„Држави“ и у Моровој „Утопији“ назире се да писац сумња да ће његов идеал икада
бити остварен.
С обзиром да се световна утопија заснива на људском деловању, одбацујући
Божију интверенцију, њени следбеници често користе методе који нису у складу са
њеним духом, или чак воде у њену искуствену супротност. Нарочито насиље и присила
у покушају остварења утопије води или нестанку утопије, или пак жртвовању
конкретног човека зарад апстрактних утопијских визија.

6
 7. ХРИШЋАНСКА ЕСХАТОЛОГИЈА

Есхатолошко усмерење хришћанства има свог претходника у јудејству. Јевреји

су очекивали остварење Божијих обећања у историјској будућности. На томе се заснива
јеврејско линеарно схватање времена. Есхатолошка очекивања јеврејства хришћанство
ће касније протумачити као сенку истинског есхатолошког очекивања, које се јавља у
Цркви.
Темељ хришћанског поимања времена су два Христова доласка. Оваплоћењем
Бога остварује се историјско очекивање Божијих обећања, које је међутим само залог
другог доласка Христовог, које се види као коначно остварење есхатолошких
ишчекивања. Међутим, други долазак Христов се не очекује у историји, него је
надилази. Хришћанство на тај начин спаја прошлост и будућност, подређујући их
Христу и његовом вечном Царству.
Есхатолошко Царство Божије не само да надилази историју, него је присутно и у
сваком њеном тренутку, и то кроз Цркву. Црква пројављује Царство Божије у историји.
Кроз Цркву будуће Царство суди историји. Истинску вредност за верника има само оно
што издржава тај суд Царства. Тако свеукупна историја уједно бива релативизована и
преображена у перспективи Царства. Свет је уједно привремено боравиште верних и
творевина Божија која ће бити преображена наступањем Царства.
Суд Царства у историји најпре се пројављује кроз свете тајне, и то првенствено
кроз свету евхаристију, која је икона Царства. Евхаристија значи учествовање у телу
Христовом. Само таква, духовна заједница која се остварује у евхаристији, у којој се
превазилазе сва разликовања и одвојености живљењем у Ономе који је изнад свих
подела, јесте истинска заједница, која иконизује савршену заједницу Царства. У широј
перспективи, евхаристијом бивају преображени основни временски кругови – дневни,
недељни и годишњи, кроз свакодневно богослужење, литургију „у осми дан“, и
литургијско прослављање празника годишњег круга.
Очекивање краја било је нарочито снажно у прво време Цркве. Први хришћани
су веома силно очекивали скори долазак Царства Божијег као њихове истинске
отаџбине, што је значило велику ослобођеност од веза овога света. Међутим,
изостајање другог доласка ствара сумње. На њих ап. Павле одговара релативизовањем
времена у односу на вечност: „Један дан је пред Господом као хиљаду година, и хиљаду
година као једна дан“, а час доласка нико не зна, него ће он бити изненадан. Док
чињеница да сваког тренутка може наступити Царство Божије Цркву одржава у
позорности, истовремено се обликује историјска перспектива живота верних.
Монаштво, настајући између осталог као реакција на опште попуштање
есхатолошког ишчекивања, одражава ранохришћанско настројење. Монашки живот се
упоређује са анђеоским, јер принципи монашког живота следе пример небеског живота.
На тај начин, монаштво је праслика стања будућег века.
Попуштању есхатолошког ишчекивања нарочито је погодовало признавање
хришћанства од стране државе, чиме хришћани стичу социјалну сигурност. Временом
се свет све више афирмише као погодан за преображај. Израз такве тежње је и стварање
хришћанске државе – Византије. Ово ће, међутим, имати и лоше последице –
институционалност ће у Цркви заузети исувише важно место на самом врхунцу
Византије (10. век). (Канонска валидност постаје важнија од благодатне). То ће наићи
на оштру критику врхунских богослова – Симеон Нови Богослов (10. век) доводи у
питање рукоположење недостојних.
Распад Византијског царства (14. век) враћа социјално нестабилан положај. У
ово време јавља се ново усмерење ка трансцендентном, али, с обзиром да је поверење у
институцију ослабило, сада на плану унутрашњег човека – исихазам Григорија Паламе.

7
 8. ПРОЦЕС СЕКУЛАРИЗАЦИЈЕ

Секуларизација подразумева најпре разликовање Бога и света. Ово разликовање

има корене у старозаветној религији. Свет је творевина Божија, а Бог се пројављује и
делује у њему. Свет је суштински различит у односу на Бога. То значи световност
света.
Хришћанство, прихватајући у потпуности световност света, уводи нови
моменат. Оваплоћење Бога значи стварну заједницу створеног и нествореног. Христос
је уједно савршени Бог и савршени човек. Кроз оваплоћење Бог долази у најприснију
заједницу са светом. Та заједница је нераздељива, али и несливена. Оваплоћење Бога не
укида секуларност света, штавише претпоставља је. Најпре, одбацује се свака
деификација било чега у свету – владара и власти, моралних и друштвених вредности,
или било чега другог. Будући свесно секуларности света, хришћанство очекује његов
преображај. Човек се у заједници са Богом обожује, и кроз њега се обожује сва твар.
Преображење света се доживљава и као историјско искуство, али је оно најпре
есхатолошко очекивање.
Заједницу Бога и света хришћанство изражава помоћу разликовања Божије
суштине и енергије. Бог суштином остаје недоступан и непричастан, и то његово
јединство са светом чини несливеним. Јединство верника са Богом подразумева
учествовање у енергији – благодати Божијој, а кроз верника и целог света.
Западна схоластика је одбацила разликовање суштине и енергије у Богу,
сматрајући, вођена аристотеловским принципима, да такво разликовање нарушава
Божију једноставност. Бог поново постаје неприступачан. Док римокатолицизам
задржава учење о заједништву Бога и света, сада без теолошког утемељења,
протестантизам бива доследнији, одбацујући сваку заједницу Бога и света.
Овим се отвара пут самодовољном поимању света, које ће у Ренесанси бити
пропраћено дубљим друштвеним променама. Нестаје патријархат, а наглашава се
једнакост полова. Потискује се ауторитет, а наглашава слобода појединца. Раздвојени
су јавни и приватни живот, при чему је религија потиснута у сферу приватног, а
извором државне власти не сматра се више Бог, него народ. Потискивањем
хришћанства, у оквиру ког се породило динамичко поимање света и историје, ово
поимање не нестаје, него добија нов садржај – свет се схвата као самодовољан, а
историја као самоциљ. Даљи допринос даје научнотехнолошки развој. Човек решава
некадашње велике мистерије природе, које више немају потребу за религијским
објашњењем. Решавање великих мистерија наравно отвара нова питања, али је човек
понесен досадашњим достигнућима и уверен у даље успехе. Технологија пак омогућава
све веће овладавање светом. Истина бива релативизована. Апсолутна истина и потрага
за њом бивају потиснути на рачун парцијалних истина и практичних циљева
свакодневног живота. Вечита питања бивају маргинализована, и остављена религији.
Настаје равнодушност према верској истини.
Трећи облик секуларизације је удаљавање од Цркве. Удаљавање света од Цркве
не значи нужно и удаљавање од религије, па чак ни од хришћанства. Штавише, постоји
мишљење да удаљавање од Цркве значи управо обнову религијског живота, његовим
ослобађањем од „секундарних“ елемената. Удаљавање од Цркве логично води
синкретистичком религијском ставу, или отвара врата сектама, или пак и једно и друго.
Четврти облик је удаљавање свакодневице од заповести вере. Овај облик
секуларизације датира од Константинових реформи, када су масе кренуле у Цркву из
користољубивих мотива. Данас је оно логична последица удаљавања од Цркве.

8
 9. ОСНОВНИ ЕЛЕМЕНТИ РЕЛИГИЈЕ

Предмет социолошких истраживања није истинтост садржаја религије, него

њено место и деловање у друштву. То истраживање би требало да буде објективно,
међутим у пракси је често другачије. Штавише, социологија религије се појавила
управо као негативна критика религије, а нарочито хришћанства. Критика хришћанства
од стране социологије религије често се одвијала под изговором одређивања
друштвених узрока настанка хришћанства. Свако необјективно истраживање религије,
међутим, подразумева субјективне ставове истраживача, и значи једну идеолошку
обојеност. Типични примери утицаја личног елемента на субјективност социолошког
истраживања религије су Диркем и Вебер. Диркем је био Јеврејин и религију је видео
као обједињујући фактор у друштву, док је Вебер био протестант и религију сматрао
средством вредновања појединца у друштву. У њиховим ставовима јасно се види
колективни дух јудаизма, односно индивидуалнистички дух протестантизма.
Четири су основна елемента сваке религије. Заједница је суштински елемент
религије. (Због тога неки истраживачи будизам не сматрају религијом, јер нема
колективни карактер, ни у првој филозофској, ни у каснијој верској форми). Догматско
учење је учење о трансцендентној стварности, у чије постојање верује свака религија.
Трансцендентни свет, са личним или безличним трансцендентним силама, надилази
свет непосредног искуства, и утиче на историју и живот људи. Етичко учење се темељи
на догматском учењу, и подразумева мање или више посебан начин живота верних.
Одвајање етичког учења од догматског је појава новијег датума повезана са процесом
секуларизације. Догматика и етика у хришћанству су веома развијене, а формулисане
су постепено, као одговор на јереси и моралне преступе чланова Цркве. Обред
подразумева различите симболичке ритуале и радње, којима се најдубље изражава
однос човека и трансцендентне стварности у коју верује. Обред је у хришћанству
централни моменат, нарочито литургија, која конституише хришћанску заједницу, и на
коју је усмерено целокупно догматско и етичко учење.
Поред наведена четири елемента, треба истаћи једну особину сваке религије, у
којој та четири елемента налазе синтезу – разликовање светог и световног. Природу и
границе светог и световног одређује догматско учење. Понашање верника у области
светог сачињава обред у вертикалној, а морал у хоризонталној равни.
Легализација и негација друштва. На нивоу друштвеног живота, религија је
средство легализације – оправдања друштвене стварности, њеним осмишљавањем и
усмеравањем ка одређеном циљу. Религијска легализација друштва остварује се
догматским и етичким учењем, али и посебним ритуалима у важним моментима
човековог живота (венчање, ступање на власт...). Тамо где се религија не признаје или
где постоји борба против ње ступају на снагу различите замене на плану легализације.
Осим легализације, религија врши и негацију друштвеног живота, у оним његовим
сегментима који, у складу са учењем дотичне религије, не могу бити прихваћени.
Религија тако делује пре свега као морални коректив у друштву.

9
10. АНТРОПОЛОШКЕ И БОГОСЛОВСКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ ДРУШТВЕНОГ УЧЕЊА
ХРИШЋАНСТВА

Свако друштвено учење у својој основи има неку конкретну антропологију, која,
пак, претпоставља једну конкретну метафизику или теологију. Зато социологија
хришћанства мора да узме у обзир хришћанску антропологију и теологију, чије ћемо
основне поставке размотрити.
Хришћанство човека види као динамично биће, чија је перспектива не само
развој у границама света, него и њихово прекорачење. Стари завет изриче да је Бог
створио човека према својој „икони и подобију“. Хришћанско учење раздваја ова два
појма, на тај начин да је „икона“ датост, а „подобије“ задатост. Када се човек, у
јединству са Богом, усавршава, достиже „подобије“.
Као „икона и подобије“ Бога, човек има све што има Бог, само на нивоу
творевине. Може се рећи да је човек створени бог. Човек је најпре слободан. У вези са
тим, човек има власт над творевином. Та власт је упућена на Бога, њен циљ је
сједињење творевине са Богом кроз човека, ради вечног живота свега створеног. Још
једна димензија иконе и подобија је друштвеност. Бог је, будући Тројица, савршена
заједница. Човек, као друштвено биће, одражава ту заједницу.
Пад је кључни моменат за хришћанску антропологију. Пад у грех значи
одбијање човека да поверену му творевину упућује ка Богу, да је повезује са Богом. Пад
значи човеково узурпирање власти над творевином, и покушај да постане бог без Бога.
Међутим, пошто је то немогуће, јер је човек створен и нема постојање по себи и од
себе, он се налази у ситуацији егзистенцијалне угрожености. Пад замагљује икону и
чини подобије недостижним. Човек губи власт над природом, која сада бунтује против
њега. Основни покретач човековог живљења постаје најдубљи егзистенцијални страх –
страх од смрти која води у нестанак сопственог „ја“. Страх од смрти развија се у
себичност. На тај начин друштвени односи постају неоствариви на равни истинске
заједнице. Сада се свако општење са другима своди на користољубиве циљеве. Исти је
однос човека и према природи. Ове чињенице онемогућавају потпун развој друштвеног
живота у оквирима овоземаљског.
Оваплоћење Бога је једина могућност за избављење човечанства од безнадежног
стања у ком је покретач свега страх од смрти. Син Божији узима на себе људску
природу, и својом смрћу и васкрсењем побеђује смрт, дарујући свима који га
прихватају живот вечни у јединству са Богом. Христос оснива Цркву као своје тело,
чији чланови постају наследници те благодати васкрсења. Перспектива васкрсења
укида страх од смрти. Тиме се прекида ланац себичних односа, и омогућава истинска
заједница и љубав међу људима. Ипостас, основа човековог живота више није његов
биолошки живот, него припадност Цркви као телу васкрслог Христа. Зато он може
волети чак и своје непријатеље јер, угрожавајући његову биолошку индивидуу, не могу
угрозити његову еклисијалну ипостас, на којој се темељи његово очекивање вечног
живота. Припадност Цркви, према томе, има најшире социјалне и етиче последице.
Освећење творевине је плод обновљења у Христу. Христос, као нови Адам,
исправивши пад старог Адама, учинио је све оно што је овај одбио да учини, што
између осталог значи и узвођење целокупне творевине Богу. Тако свет, који је
учествовао у паду човековом, учествује и у његовом овнављању. Човеку који је члан
тела Христовог, дакле, поверен је свет да га чува и узводи Богу, што се види и у
централној светој тајни Цркве, евхаристији. То имплицира да хришћанин не може бити
равнодушан према еколошким и сличним питањима.

10
 11. СТАНОВИШТА ДРУШТВЕНОГ УЧЕЊА ХРИШЋАНСТВА

Римокатолицизам је, од три најбројније хришћанске конфесије, показао највише

тежњи ка систематизовању социјалног учења. Основне тезе друштвеног учења излажу
се у папским енцилкикама, а у новије време и у одлукама концила. Званични корпус
текстова који се баве питањима друштва чини 14 папских енциклика, од краја 19. века
до данас.
Темељна начела римокатоличког социјалног учења су солидарност, помагање
(епикурија) и опште добро. Солидарност са другима има за циљ уклањање две
крајности схватања човекове личности – индивидуализма и колективизма, и постизање
равнотеже између вредности човека као појединца и човека као члана друштва.
Помагање (епикурија) је усмерено на јачање различитих група или појединаца у
друштвеној целини. Солидарност и епикурија се међусобно допуњавају, а разлика
између њих је у томе што се солидарност односи више на динамички аспект друштва,
док се епикурија односи више на статички, организациони аспект друштва. Опште
добро значи постављање опште користи изнад појединачне, у складу са чим се
појединци или групе, чији се интерес не поклапа увек са интересом друштва, позивају
да се труде да служе општем интересу или да га, у крајњем случају, не подривају.
У наведеним темељним начелима могу се приметити два кључна недостатка.
Прво, људска историја се посматра искључиво као прогрес, док се неуспеси и
катастрофе занемарују. Друго, иако се личност на почетку истиче као јединствена
вредност, ипак се супротставља друштвеној целини на начин међусобног
супротстављања њихових интереса, што у крајњој инстанци доводи до укидања
вредности личности пред захтевом за интересом друштва. Али, кључни проблем је још
дубљи – јединственост личности тржи се у њеној супротстављености друштвеној
целини, док је перспектива човековог онтолошког обновљења и обожења заборављена
или у најмању руку секундарна.
Теологија ослобођења је реакција Римокатоличке Цркве у Латииноамерици на
отуђење римокатоличке теологије од свакодневног живота. Циљ је подстицање верних
на социјално деловање у свакодневном животу. Међутим, ослобођење се схвата најпре
као ослобађање од друштвене зависности, неправди и патњи, при чему онтолошка
димензија ослобођења опет остаје забачена.

Протестантизам није наклоњен развијању заокруженог система социјалног

учења, ограничавајући се углавном на проблеме друштвеног морала. Поред ставова о
разним питањима које повремено износе поједине протестантске конфесије, као
званични ставови целокупног протестантизма сматрају се ставови генералних
скупштина Светског савета Цркава, у ком главну реч имају протестанти. Генералних
скупштина, које су се све од реда бавиле махом социјалним питањима, било је, почев
од половине 20. века, укупно 8.

Православље учествује у Светском савету Цркава, према томе његови социјални

ставови су у извесној мери и ставови Православне Цркве, која у случајевима
неподударности наглашава свој став који се разликује од става Савета. Осим тога,
Православна Црква је у новије време издала 4 званична документа који се тичу
социјалног учења – један предсаборски текст (односи се на дугоприпремани
свеправославни сабор), две поруке поглавара помесних Цркава, и званични документ
Руске Цркве о њеном социјалном учењу, који по угледу на римокатолике претендује на
систематичност и свеобухватност.

11
 Православни став полази од тога да хришћанство није политичко-социјални
систем, него да оно пројављује Царство Божије у свету. Чињенице пројављивања
Царства Божијег у свету суштински утиче на свеукупан лични и друштвени живот
човека.
Личност и заједница нису супротстављени, него сапостоје, на тај начин да се
личност не може замислити без односа са другим личностима, при чему тај однос не
одузима личности њену посебност. Тако је личност основа заједнице, а не њена
супротност која би накнадно захтевала успостављање равнотеже. Овакво поимање
личности и заједнице заснива се на православној тријадологији, према којој је принцип
једности Свете Тројице не само једна природа, него пре један Отац, тако да личност
има предност над суштином.
Љубав. Сам Бог, будући Тројица, је савршена љубав, која постоји на начин
потпуног предавања сваког од три лица другим двама. Осим тога, Божија љубав се
изражава и према споља, кроз стварање, одржавање и обнављање света. Човек се, као
икона Божија, позива да подражава Бога у несебичној љубави. Али, несебична љубав се
не изражава само у благостању, него најпре у невољи. Можемо говорити о две равни
изражавања љубави у невољи – о равни личног и равни друштвеног живота. У равни
личног живота хришћанин се позива на трпљење, мера ког изражава меру његовог
савршенства, док се у равни друштвеног живота хришћанин позива на одговорност и
храброст у супротстављању неправди коју неко наноси ближњем и уопште помагање у
невољи.

12. ПРИРОДНО ПРАВО И ДРУШТВЕНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

Природно право се сматра последицом природног моралног закона који за извор

има човекову савест. Хришћанство од самих почетака прихвата постојање природног
права, приписујући га Богу као творцу човека. Човек има природну способност
препознавања добра.
Природно право је један од природних закона. У принципу, природни закони
имају нужан карактер. Међутим, човек је обдарен нарочитим даром који га разликује од
других створења – слободом. Због тога није апсолутно предодређен природним
законима, па ни природним правом. Човек има слободу познања, дакле слободу да се не
управља према природном праву илити природном моралном закону.
Хришћански писци су природни закон често упоређивали са Мојсијевим
законом. И један и други потичу од Бога и имају пре свега корективни значај. Зато се
писани закон не сматра нечим новим, него подсећањем на природни закон, који
временом бива замагљен све већом човековом огреховљеношћу. Нечисто, огреховљено
срце замагљује човеково виђење Божијег присуства у свету. Златоуст истиче да су
захтеви природног закона већи од захтева Мојсијевог закона (нпр. питање брака), који
је Божије снисхођење према дубокој људској огреховљености.
Динамичност је суштинска карактеристика природног права. Природно право се
преплиће са културом и друштвеним животом уопште, који се развијају и мењају. Због
тога се природно право не може једном засвагда формулисати у један позитиван
систем. Језичко формулисање неког принципа природног права значи његово
окамењивање у времену и губљење динамичког карактера. Из тог разлога, уочавање и
примењивање природног права у друштвеном животу је релативна категорија, која
захтева непрекидно преиспитивање и преформулисање. Осим тога, не треба све што се
у неком друштву подразумева сматрати плодом природног права. Добар пример ове
релативности је ропство, које је некада сматрано институцијом природног права, да би
га касније потиснуо принцип равноправности, који опет проистиче из природног права.

12
 Римокатолицизам је развио систематско учење о природном праву, засновано на
учењу Томе Аквинског, а развијено почев од краја 19. века. Римокатолицизам истиче да
природно право и натприродно откривење имају заједнички извор у Богу, међутим
чини један радикални рез међу њима – натприродно откривење не пружа развијено
друштвено учење, због чега се основним извором друштвеног учења сматра природно
право.

Протестантизам у принципу има негативан став према природном праву.

Падом у грех човек је изгубио икону, што онемогућава свако говорење о усађеном
природном праву. Протестанти зато рађе говоре о друштвеном моралу него о
друштвеном учењу, схватајући га као скуп конвенционалних норми без онтолошког
утемељења. Па ипак, међу протестантским теолозима има оних који признају природно
право, што је углавном плод или њихове недоследности протестантском учењу о
грехопаду, или пак другачијег схватања грехопада.

Православље никада није дало систематско учење о природном праву.

Православни став се из корена разликује од римокатоличког и протестантског. Полазна
тачка је обновљење човекове природе у Христу. Христос поново доводи човека на
његово право место, у заједницу са Богом, што се схвата као враћање у стање које је по
природи, које значи човекову усмереност ка надприродном. С обзиром да је
аутентичној човековој природи својствено да тежи ка натприродном, у православном
схватању не постоји јаз између природног права и натприродне благодати који видимо
у римокатолицизму. Став Православне Цркве према друштвеним институцијама које
произилазе из природног права је, сходно њеном схватању природног права, став
релативизације и легализације. Најпре релативизујући друштвене институције које се
заснивају на природном праву, тј. негирајући им апсолутну вредност по себи (коју им
римокатолицизам признаје), Православна Црква из затим легализује, тј. даје им смисао
и усмерава их ка циљу, који се увек налази у сотириолошкој перспективи.
Карактеристични примери су институције брака и државе.
Брак је институција природног права par exellence. Црква најпре релативизује
брак, истичући безбрачност као бољу од брака, јер омогућава потпуније посвећивање
човека Богу. Ова релативизација никако не значи одбацивање. Напротив, Црква брак
благосиља и укључује у свој богослужбени живот као свету тајну. Брак постаје икона
вечног сједињења Христа и Цркве, и тиме добија есхатолошки – вечни значај.
Држава. Према хришћанском схватању, институција државе проистиче из
промисла Божијег о палом човеку. Примарни циљ власти је смањивање зла и
ограничавање човекове неправде. Овај став о потицању институције власти често се
погрешно схвата тако, као да конкретна власт или конкретан облик власти потиче од
Бога. Појединци који су на власти нису оруђе Божије, нити је иједно политичко
уређење богомдано, него само институција власти као таква потиче од Божијег
промисла. Према томе, држава и власт уопште има искључиво световни карактер и
циљ. Како је рекао Соловјов: „Циљ државе није остварење раја него спречавање пакла
на земљи“. Када држава тежи ка апсолутизацији, то значи промашење њеног циља.
Апсолутизација државе нужно укида слободу личности, подређујући је безличној
институцији. Ово обезличење данас препознајемо као веома присутно. Признајући
релативну вредност власти, Црква истиче њену недовољност када је реч о вредности
човека.

13
 13. ХРИШЋАНСТВО НАСПРАМ ДРУШТВЕНИХ ПРОБЛЕМА И ПРОМЕНА

Социјални проблем подразумева постојање једног друштвеног феномена и

његово препознавање као негативног. Стања која се данас сматрају озбиљним
друштвеним проблемима (нпр. ропство, потчињен положај жена) вековима су се
сматрала природним стањем.
Црква је према социјалним проблемима заузимала став који се може пропратити
кроз класичан пример ропства. Ропство се у претхришћанском свету подразумевало и
сматрало природним. Штавише, робови су сматрани људима другачије природе, којом
су предодређени на ропство. Сама Црква се од самих почетака у својим оквирима
одрекла ропства, проповедајући једнакост свих у Христу. Тиме је она, пре свега,
указала на ропство као на социјални проблем. Међутим, она не устаје против
институције ропства као такве, тј. не подиже непосредну социјалну револуцију.
Напротив, Црква истиче истинску слободу, која наступа нестанком страха од смрти, и
коју не могу ограничити никакве спољне околности. Тако апостол Павле чланове Цркве
који су у ропству позива да остану робови, имајући истинску слободу коју им даје
Христос. Са друге стране, социјална угњетеност ближњега за хришћане је увек била
позив на деловање. Ово деловање се у претконстантиновском периоду изражавало кроз
нарочит подвиг – хришћани су продавали себе у робље у замену за ослобођење своје
сабраће.
Црква, заправо, сматра да се решавање социјалних проблема не може почети на
друштвеном нивоу, јер они имају дубљи корен, који је у унутрашњем стању људи.
Поред тога, Црква је увек била реална у својим социјалним дејствима.
Претконстантиновска Црква се није отворено борила против Римског царства, јер би
такав покушај у старту био осуђен на пропаст. Она се ограничила на њену критику у
својим круговима, што је утицало на општу свест верних. Постепено, умножавањем
броја хришћана у Империји, они постају важан социјални фактор, што ће на концу
довести до Константинових реформи. То ће омогућити шире деловање на пољу борбе
против институције ропства. Али, као што знамо, ни у Византији институција ропства
није била укинута. Кључни допринос Цркве укидању институције ропства је стварање
нове атмосфере и другачијих гледишта на нека социјална питања, између осталог на
питање ропства.
Хришћанство, поред тога што може да буде чинилац промена, понекад постаје
чинилац одржавања друштвених институција, па чак и оних које се препознају као
друштвено проблематичне. То се догађа када се хришћанство схвата као статично
објективизирано учење. Такво стање било је, на пример, у Француској пред Буржоаску
револуцију. У таквим случајевима, борба против хришћанства води се у име начела која
проистичу из учења самог хришћанства.
Данас се Црква често налази немоћна пред социјалним проблемима. У
секуларизованом друштву се њен глас једва чује. Водећи се принципом смирења, један
хришћанин се може помирити са неком социјалном неправдом нанетом њему самоме.
Међутим, хришћанин не сме остати равнодушан према социјалној неправди од које
страда његов ближњи. Зато, у глобалу, Црква има дужност да нађе нове начине да се
њен глас чује у друштву. При томе је веома важно имати на уму опасност да Црква
постане социјална институција, што би значило губљење њеног идентитета.

14
14. ОСНОВНЕ БОГОСЛОВСКЕ ПОСТАВКЕ ОСНОВА СОЦИЈАЛНЕ КОНЦЕПЦИЈЕ
РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Црква је резултат искупитељског подвига Сина послатог од Оца и

искупитељског дела Духа Светога. Христос је постао глава човечанства – обновљене
људске природе. Обновљење се у Цркви пружа свим људима, без обзира на полне,
старосне, језичке, расне и друге разлике, без обзира на начин живота, звање, ученост,
богатство... Без обзира на дубоке међусобне разлике, у Цркви сви људи добијају
јединствену природу, неподложну уништењу.
Црква је богочовечански организам. Она сједињује две природе, божанску и
човечанску. Међутим, док је Христос савршени Богочовек, Црква још увек није
савршено богочовечанство, јер војује са грехом, и њена човечанска природа још увек не
изражава у свему божанску.
Црква и свет делују једно на друго. Богочовечанска природа Цркве омогућује
благодатни преображај света, који се у историји догађа у сарадњи чланова Цркве и
Христа као њене главе. У историји Црква треба да прође кроз процес историјске кенозе,
јер за циљ нема само спасење људи, него и спасење света. Служење Цркве спасењу
света не може се ограничити религијским оквирима.
Живот у Цркви значи служење Богу и људима. Сваки члан Цркве има одређен
дар, којим учествује у служењу Цркве. У складу са својим даром, свештенство,
монаштво и лаос у различитој мери и на различите начине узимају учешћа у служењу.
Један од аспеката служења Цркве јесте служење свету. Зато чланови Цркве треба да
узимају учешћа у друштвеном животу, и то учешћа које ће се темељити на начелима
хришћанског морала. Гнушање над светом који нас окружује није допустиво, јер су
свет, друштво и држава предмет љубави Божије. Бог жели да они буду преображени, а
хришћанин треба да их посматра у светлости будућег преображења.
Мисију спасења људског рода Црква врши не само проповеђу, него и
конкретним делима, која имају за циљ побољшање духовног, моралног и материјалног
стања света. Зато Црква ступа у сарадњу са државом и друштвеним организацијама, чак
и када оне немају хришћански карактер. Сарађујући са нехришћанским институцијама,
Црква не поставља као предуслов њихово обраћење у хришћанство (православље).
Сарађујући са „онима напољу“, Црква се пре свега нада да ће допринети очувању или
обнављању моралних начела, мира, слоге и добра међу њима.

15
 15. ЦРКВА И НАЦИЈА

Појам нације има два значења – етничке заједнице (етничка нација) и грађана
једне државе (грађанска нација). Национални идентитет подразумева, у принципу,
заједничко порекло, територију, језик и културу групе која се сматра народом.
Стари завет користи два израза у означавању народа. Израз „ам“ – „лаос“
означава изабрани народ Израиља, а „гојим“ – „етнос“ све остале, незнабожачке
народе. Појам богоизабраног народа је најпре религијски појам. Заједничко порекло
народа Израиља било је од праоца Аврама, коме је Бог дао обећање да ће постати „отац
многих народа“. Држава изабраног народа била је обећана земља са престоницом
Јерусалимом, коју им је Бог дао у наслеђе. Језик изабраног народ није био само говорни
језик, него и језик откривења Божијег и молитве. Старозаветни народ се веома трудио
да очува чистоту крви, због чега бракови са припадницима других народа нису
одобравани.
Црква је ново човечанство, духовно потомство праоца Аврама. Црква је
васељенска, дакле наднационална. Јединство новог народа Божијег заснива се на новом
рођењу – крштењу. Отаџбина народа Божијег је духовни горњи Јерусалим.
Иако је наднационална, Црква ипак не негира вредност нације. Будући грађани
небеске отаџбине, хришћани не треба да заборављају своју земаљску отаџбину. Господ
је себе сматрао припадником јеврејског народа (како видимо у разговору са
Самарјанком), и био је лојални припадник Римског царства (плаћао је порез). Апостол
Павле такође је истицао своју припадност јеврејском народу и римско држављанство.
Међу светима има оних који су се прославили оданошћу својој земаљској отаџбини
(нпр. Димитрије Солунски, кнез Михаил Тверски, кнез Лазар Хребељановић).
Патриотизам на који Црква позива је делатни патриотизам. То подразумева рад
на корист отаџбине, бригу за уствојство живота свог народа, учешће у управљању
државом, а ако је потребно и учешће у ослободилачким ратовима и полагање живота за
свој народ, као вид полагања живота за ближње.
Културне особености једног народа налазе свој израз у литургијском и црквеном
стваралаштву, али и у начину хришћанског живљења. Када је једна етничка или
грађанска нација претежно православно-хришћанска, може се, у извесном смислу,
сматрати православним народом.
Са друге стране, национална осећања могу бити узрок греховних појава, које
Црква ни у ком случају не може прихватити. Под такве појаве спадају: постављање
нације на место Бога или сматрање вере само једним аспектом националне самосвести,
подела народа на боље и лошије, унижавање других народа, ксенофобија,
националшовинизам, фашизам, међуетнички конфликт, итд.

16
 16. ЦРКВА И ДРЖАВА

Старозаветни народ Божији најпре није имао државу, него је био патријархална
родовска раједница. Држава почиње да се формира у периоду Судија. Власт у старом
завету најпре је била, у пуном смислу речи, теократска – јединим владарем сматран је
сам Бог. Међутим, што се народ више удаљавао од послушности Богу, потреба за
земаљским владарем била је све већа. Бог преко пророка Самуила прихвата одлуку
људи, истовремено жалећи што су одлучили да одбаце непосредну теократију, и
захтевајући од власти да буде одана Божијим заповестима.
Држава је последица грехопада. Грехопадом у свет улази грех, који понекад
поприма димензије опасне по личност и заједницу. Бог благосиља државу као
неопходан елемент земаљског постојања, у ком она има задатак да ограничава зло и
подржава добро. Хришћани треба да се покоравају државној власти и да се моле за њу.
У односу хришћана према власти недопустиве су две крајности – анархистичке
тежње и апсолутизација власти. Држава је неопходни елемент овоземаљског постојања,
а анархија омогућава неконтролисано умножавање зла. Са друге стране, власт има
привремену и пролазну вредност, условљену присуством греха. Ни сама власт нема
права да апсолутизује саму себе, чинећи себе аутономном у односу на Богом
установљени поредак ствари, што води њеној злоупотреби и обоготворењу. Тиме
држава губи првобитни смисао.
Кроз историју су односи између Цркве и државе порпимали разне форме.
Византија је први покушај остварења православне државе, утемељене на принципу
симфоније Цркве и државе. Цар Јустинијан свештенство и царство одређује као два
највећа добра која је људима даровао Бог. Симфонија подразумева неуплитање Цркве и
државе међусобно у оне послове које се тичу само једне од њих. Тај принцип је,
међутим, у Византији често био нарушаван уплитањем владара у унутарцрквена
питања, што је било најопасније за време царева иконобораца. Ова уплитања треба
видети као реликт незнабожачког Римског царства, у ком је император био pontifex
maximus. Модел Византије преузела је древна Русија, која такође није била слободна од
наведених злоупотреба.
На европском Западу у Средњем веку настаје учење о „два мача“ – црквена и
државна власт потичу од римског епископа. Папе су биле монарси над Ватиканском
државом, а многи епископи ван Ватикана били су кнежеви. Данашњи реликт овог
учења је конкордат – римска курија склапа уговор са државама на чијој се територији
налазе римокатоличке заједнице, који затим има утицај на унутрашњу и спољну
политику дотичне државе.
Реформација доноси начело територијализма – „чија је власт, његова је и
религија“. Доследно спровођење овог принципа значило је протеривање припадника
друге конфесије. У пракси је много чешћи случај била тзв. државна црквеност –
већинска конфесија, којој припада и владар, је привилегована као државна Црква, а на
њеном челу је поглавар државе. (Синодски период Руске Цркве је варијанта овог
принципа).
Секуларизација има два порекла – америчко и европско. САД су од почетка
секуларна држава. То, ипак, не значи потпуну индиферентност према религији.
Чињеница да већину држављана САД чине хришћани различитих конфесија има
утицаја и на државно уређење. На пример: званични нерадни дан је недеља, приликом
ступања на позицију председник полаже заклетву над Библијом, итд. На европском
континенту секуларизација настаје као последица антиклерикалне или антицрквене
борбе, везивањем државе за антихришћанску или антирелигијску идеологију. То је
често резултовало жестоким притисцима и отвореним прогонима.

17
 Лојалност је првенствени принцип односа Цркве према држави. Међутим, изнад
тог принципа налази се основни задатак Цркве – спасење људи. Црква нема права да
престане са проповедањем истине, чак ни у случају прогоњености од стране државе.
Ако држава вернике приморава да се одрекну Христа и Цркве или их нагони на неке
друге греховне поступке, хришћанин је дужан да откаже послушност држави. У таквим
ситуацијама Црква може ступити у дијалог са влашћу по спорном питању, позвати
народ да примени механизме народне власти, позвати вернике на мирну грађанску
непослушност, обратити се међународним инстанцама, и сл.
Принцип слободе савести, који је данас увршћен у уставе већине држава,
сведочи о распадању система духовних вредности, а државу дефинитивно чини
искључиво земаљском институцијом која се не интересује за сферу религије. Са друге
стране, ово начело је једно од средстава опстанка Цркве у нерелигиозном свету, јер јој
омогућава легално постојање.
У савременом, секуларном свету Црква и држава не треба да се уплићу у оне
сфере које им не припадају. Држава не треба да се уплиће у живот Цркве, вероучење,
богослужбени живот итд. Црква не треба да узима на себе функције које припадају
држави, као што је сузбијање греха насиљем. Али, то не значи свако одсуство сарадње.
Световност државе не треба да значи потискивање религије из свих сфера живота.
Држава је дужна да, уређујући односе са верским заједницама, узме у обзир бројност
њихових припадника, као и њихову историјску улогу у формирању дотичног народа.
Верске заједнице и њихови чланови, који су уједно грађани државе, имају права да
учествују у решавању друштвено значајних питања, као и да дају оцену рада власти.
Црква је, са своје стране, дужна да држави указује на непоштовање принципа слободе
савести у ширем смислу – на недопустиво успостављање контроле живота личности, на
угрожавање живота, кршење морала, вређање религијских осећања и сл. Не
преузимајући на себе функције које припадају држави, Црква се може обратити власти
са молбом да употреби своју моћ у одређеним случајевима.
Области сарадње Цркве и државе данас: мировна делатност; харитативна
делатност; брига о превенцији криминала и старање о радницима органа јавног реда и
мира, као и о лицима лишеним слободе; здравствена заштита; очување животне
средине; подршка институцији породице; брига о културноисторијском наслеђу;
културна и стваралачка делатност; научна делатност, нарочито у сфери друштвених
наука; економска делатност; супротстављање опасним псеудорелигијским структурама.
Црквене структуре не могу сарађивати са државом у следећим областима:
учешће у државној власти на свим нивоима; учешће у државним обавештајним
службама, укључујући свету тајну исповести; политичка борба, грађански рат; агресија
на другу земљу.

18
 17. ЦРКВА И ПОЛИТИКА

У савременим државама грађани узимају учешћа у управљању државом на два

начина – непосредним учешћем у власти или путем гласања. Добар део грађана
припада различитим политичким партијама. Постојање најразличитијих политичких
убеђења рађа политичку борбу, која се води законским и моралним, али и незаконитим
и неморалним путем.
Црква се брине за јединство, мир и слогу у својим оквирима, али и шире.
Нарочито је битно јединство саме Цркве, од ког зависи вечно спасење човека. Зато
Црква проповеда мир и сарадњу људи различитих политичких убеђења. Уједно, сви
чланови Цркве имају права на политичко убеђење, искључујући, наравно, она убеђења
која су неспојива са припадношћу Цркви. Међутим, ниво учешћа клирика и лаика у
политици се разликује.
Клирици, у принципу, не треба да узимају учешћа у политичким организацијама.
Учешће клирика у политичким структурама није могуће без преузимања на себе
одговорности за одлуке које задовољавају интересе само једног дела становништва. Та
чињеница озбиљно компликује пастирску и мисионарску делатност клирика. Због тога
клирици не могу бити чланови политичких партија, кандидовати се за власт или
учествовати у њој, нити пак учествовати у предизборној кампањи. Једино право
клирика што се тиче политике јесте гласање. Међутим, у историји је било случајева
подршке клира одређеним политичким групацијама, нарочито у ситуацијама гоњења, у
којима је подршка одређеној групацији била у интересу одбране елементарних права
Цркве. У таквим случајевима Црква може допустити и учешће клирика у световној
власти. Професионално, пак, бављење политиком клирику ни у ком случају не може
бити допуштено. Неучествовање клира у политици никако не значи одрицање
могућности јавног изражавања става о значајним друштвеним питањима.
Верници имају пуно право да учествују у политичким организацијама и у
државним органима власти. Штавише, то је њихова дужност и један од облика мисије у
друштву. При томе треба бити свестан тога да већина одлука у данашњој ситуацији
одговара интересима само једног дела становништва, као и тога да су многе одлуке
повезане са грехом или толерисањем греха. Православни верник који учествује у
политици дужан је да своју делатност заснива на јеванђелским принципима. Учешће у
политици од православног верника захтева велико пожртвовање и самоодрицање, као и
пажљивост према сопственом духовном стању, како учешће у власти не би било
злоупотребљено. Учешће верника у државној власти не сме бити пропраћено
поистовећивањем свог политичког рада са ставом Цркве.
Верници се могу организовати у политичке организације хришћанског
(православног) катактера. Црква овакве организације посматра као позитивну појаву,
јер оне омогућавају вернима да заједничким напорима спроводе хришћанска начела у
политичкој делатности. У случају да делатност оваквих организација постане супротна
хришћанским начелима, а нарочито уколико у њиховом називу стоји епитет
„хришћански“, „православни“ и слично, јерархија констатује то размимоилажење и
обавештава о томе ширу јавност. У том случају, верник који учествује у таквој
организацији треба да преиспита има ли његово даље чланство смисла и оправдања.
Црква не може бити сагласна са учествовањем верника у политичким
организацијама чији су принипи неспојиви са чињеницом припадања Цркви, нити у
друштвима тајног карактера која одврађају верника од потпуне преданости Цркви.

19
 18. ХРИШЋАНСКА ЕТИКА И СВЕТОВНО ПРАВО

Бог је извор живота, због чега поступање сходно његовим заповестима значи
живот, док одступање од њих води у смрт. Прве заповести Бог је дао прародитељима у
Рају. Одступање од њих значило је грехопад. Грехопад уводи грех у свет, због чега се
јавља потреба за регулисањем живота одређеним законима. Основни задатак права је
сузбијање зла у друштву. Правне одредбе базично регулишу понашање и деловање
људи, санкционишући га мерама принуде.
Црква има своје право – канонско право, које се темељи на откривењу. Док су
правне норме других религија дате за пало човечанство, канонско право Цркве је
надсоцијалног карактера, и не може бити конституента грађанског законодавства, мада
у хришћанским друштвима може бити његова морална основа. Ни једно световно право
не може бити засновано искључиво на јеванђељу, због саме чињенице огреховљености
света. Јустинијаново законодавство је велики успех постигло захваљујући томе што је
Јустинијан имао у виду ту чињеницу.
Историјски, световно и верско право имају заједничко порекло. У једној
религијски целовитој заједници људи се посматрају као јединствене личности које саме
пред Богом одговарају за своје поступке, и уједно као удови једног тела, у ком болест
једног органа шкоди целом организму. Због тога су древна законодавства много шире
санкционисала делатност и живот људи него данашња. Данас се свет више не сагледава
целовито, а осим тога присутна је свеопшта деградација морала и секуларизација
свести. Све ово за последицу има сужавање правних регулатива само на случајеве
очигледне штете. Уколико, пак, закон потпуно пориче неку од божанских норми или је
чак изврће, онда он престаје да буде закон и постаје безакоње, без обзира на правну
формулисаност, а законодавац постаје преступник.
Права личности чине једно од темељних начела данашње секуларне правне
свести. Права личности имају темељ у хришћанском схватању човека као иконе Божије,
основно обележје чега је слобода. Међутим, секуларизација је овај принцип одвојила од
његових темеља. Заштита слободе личности прерасла је у заштиту самовоље. Према
савременом схватању, право је чисто људска творевина. Право ствара и обликује
друштво, ради решавања задатака које само друштво одређује. Зато су било какве
правне одредбе, укључујући и оне које директно негирају моралну норму, легитимне
ако су прихваћене од стране друштва.
Црква, имајући сопствено право које не излази изван њених граница, може да
постоји у оквирима најразличитијих правних система. Према свим правним системима
Црква се односи са поштовањем и позива своје вернике на лојалност, све док захтеви
закона не угрожавају вечно спасење. У том случају хришћанин је позван на подвиг
исповедништва – јавног иступања против таквих захтева на легитиман начин, а ако то
није могуће онда треба да заузме став мирне грађанске непослушности.

20
 19. ХРИШЋАНСТВО И ЕКОНОМИЈА

Стари завет богатство и, уопште, благостање сматра Божијим благословом.

Међутим, истински и апсолутни владар свега је сам Бог. У Старом завету је била
забрањена коначна продаја земље, давао се десетак и постојала је суботна и опросна
година.
Јерусалимска хришћанска заједница је имала заједничко власништво, које се
није односило на производњу, него само на потрошњу. Заједничко власништво није
било обавезно за све хришћане. Зато је апостол Павле осудио Ананију, који се
претварао да жели да учествује у заједничком власништву, сакривши део новца.
Заједничко власништво јерусалимске заједнице није хришћански образац економске
организације, него узор хришћанске љубави.
Хришћанство економију сматра средством задовољавања животних потреба и
чињења милосрђа. Питању економије свети оци су удељивали велику пажњу, у чему се
нарочито истиче Јован Златоуст. Основна добра Бог свима подједнако даје – ваздух,
воду, ватру, сунчеву светлост... Међутим, са економским добрима није тако. Бог је
људима дао слободу да сами расподељују економска добра, да би уређивали свој живот
и подвизавали се у врлини. Уколико је заједничко оно што је најзначајније (основна
добра), онда треба да буде заједничко и оно што је мање значајно (економска добра).
Ко је везан за своје богатство, постаје његов роб. Златоуст је нарочито критиковао
земљопоседнике, који су израбљивали земљораднике. Важно је осврнути се и на
питање зеленашења и камате, по ком је отачки став веома ригорозан – нису се
супротстављали само зеленашењу, него и законитим каматама.
Протестантизам и римокатолицизам развијају другачије гледиште.
Протестантски став према економији заснива се на детерминизму (предестинацији).
Учење о предестинацији довело је до питања критеријума по ком се може знати да ли је
човек одређен за спасење или не. Као тај критеријум, по узору на старозаветно
схватање материјалног благостања као благословеног, препознаје се успешност у
занимању које је схватано као призив Божији. Капитализам се родио у окриљу
пуританизма. Римокатолички став полази од других претпоставки, али излази на исто.
Римокатолички оптимистичан поглед на човека и свет значио је посматрање
материјалних добара као добрих. Прво теолошко оправдање богатства даје Тома
Аквински – богатство је оправдано ако служи заједничком добру. Овај римокатолички
став потиче од монашког предања, које је принципом „ora et labora“ рад ставило у исту
раван са молитвом.
Данашње време чини јасним сва упозорења отаца. Одбацивши религију
(протестантизам) као мердевине уз које се попела, економија постаје самостална. Циљ
економије и прогреса данас је добит. Тако економија постаје самоциљ, не само
преставши да служи људима, него их на сваки начин користећи за повећање профита.
Човек је постао роб економије.

21
 20. РАД И ЊЕГОВИ ПЛОДОВИ

Човек је у рајском врту добио заповест да га обрађује и чува. Смисао овога било
је да човек буде сарадник Божији у делу стварања. Грехопадом се карактер рада
променио – стваралачка компонента је дошла у други план, а рад је најпре начин
обезбеђивање средстава за живот. Па ипак, стваралачка компонента као веза са
Творцем не губи се. Бог одређује посебан ритам – седми дан је дан домора, као што је
Бог починуо у седми дан стварања света. Седми дан треба да буде посвећен Господу.
Наравно, то не значи забрану пројављивања дела милосрђа и некористољубиве помоћи
ближњима. У хришћанској традицији, дан одмора је први дан у седмици, недеља, као
дан Христовог васкрсења.
Рад није безусловна вредност сам по себи. Свето писмо даје два морална
подстицаја на рад – да би човек сам себе хранио никога не оптерећујући, и да би могао
да помаже потребитима. Међутим, рад често поприма дијаметрално супротан циљ.
Први пример тога је старозаветни извештај о Вавилонској кули, која је симбол
уједињења људских напора зарад богопротивног циља. Данас, нарочито великом
развијеношћу оруђа и метода рада, рад је материјално много продуктивнији, што
отвара много веће могућности његовог усмеравања ка задовољавању греховних тежњи.
Данас је развијена читава индустрија која је усмерена на пропагирање и задовољавање
греховних тежњи. Такав рад не може бити благословен.
Плодови рада припадају раднику, те је недопустиво неплаћање поштеног рада.
Са друге стране, радно способни су позвани да брину о онима који то нису и да деле са
њима плодове рада. При друштвеној расподели плодова рада безусловни приоритет
мора да буде минимум благостања свих грађана.

21. СВОЈИНА

Својина је друштвено прихваћен облик односа људи према плодовима рада и

природним ресурсима. Основна права власника су стицање, поседовање, управљање,
коришћење, потрошња, промена и уништавање предмета својине.
Хришћански однос према својини треба да се заснива на начелу љубави према
ближњем. Својина није апсолутна категорија, јер је једини истински владар свега Бог.
Зато својину треба користити у складу са Божијом вољом. Материјална добра по себи
човека не могу учини срећним. Дужност хришћанина је давање дела имовине
потребитима. Оне који тако не чине Василије Велики назива лоповима. То се нарочито
односи на имућне људе. Богатство отежава спасење, с обзиром на човекову греховну
тежњу ка среброљубљу и хедонистичкој злоупотреби богатства. Па ипак, оно није
препрека за спасење, ако човек њиме управља у складу са Божијом вољом.
Сваки насртај на туђу имовину сматра се крађом, коју Црква јасно осуђује. Ни
отуђивање имовине уз гажење права законитог власника не може се допустити, осим
уколико је такав поступак условљен интересом већине и пропраћен правичном
надокнадом. Под насртајем на туђу имовину подразумева се и насртај на интелектуалну
својину, тј. нарушавање ауторских права.
Црква признаје постојање многих облика својине тј. економског уређења, не
дајући предност ни једном од њих.
Својина верских организација је посебан облик својине, чији главни извор
представљају добровољни прилози верника. Добровољни прилог је неприкосновен, што
значи да не може бити опорезован, као ни свеукупна својина Цркве. Изузетак може
бити само она црквена својина која има предузетнички карактер.

22
 22. ХРИШЋАНСТВО И ЕКОЛОГИЈА
и 23. ЦРКВА И ПРОБЛЕМИ ЕКОЛОГИЈЕ

Општи идеал који је истакнут после другог светског рата је идеал прогреса, и то
економског. Ослободивши се у Ренесански религије, односно хришћанства, свет је
задржао линеарно поимање времена. Наравно, време губи надвременску димензију, а
есхатолошка очекивања постају очекивања напретка – пре свега економског – у
овоземаљској будућности. Нарочит замах томе даје технолошки развој и развој науке,
који код човека стварају илузију напретка.
Економски прогрес постаје свеопшти идол човечанства, на чијем жртвенику
страда вредност човека као личности. Економски напредак као циљ оправдава свако
средство. Човек постаје средство производње и потрошње, крећући се у том зачараном
кругу, који неретко бива „обогаћен“ новим могућностима потрошње, које му се намећу
кроз маркетинг, измишљањем и наметањем нових потреба. Све се темељи на
хедонистичким принципима, задовољењу којих економски прогрес највише доприноси.
Нагомилавање богатства ствара кризна стања која није могуће смирити
уобичајеним средствима, због чега се стварају вештачке кризе, оличене најпре у
локалним ратовима.
Непосредна последица свега тога је увелико присутна еколошка криза, која
прети да прерасте у еколошку катастрофу. Природно, настаје мноштво разноврсних
еколошких покрета, који указују на разне аспекте те кризе.
Поставља се питање удела хришћана и Цркве у еколошкој борби. Као и у сваком
проблему, и у еколошкој кризи Црква тражи корене, будући уверена да се на
последичном нивоу не може много учинити, него да је борба са последицама једне
много дубље кризе само илузија борбе. Корен поремећености односа између човека и
природе је грехопад. Човек постепено одбацује Творца као јединог истинског владара
творевине, и користи творевину за неконтролисано задовољавање својих
хедоинстичких потреба.
Црква себе сматра одговорном за творевину, која је Божија, и коју Црква води ка
коначном преображењу. На евхаристији, на којој обрасце васцеле материје приносимо
Богу, примајући их назад као тело Христово, уједно се молимо и за место у ком живимо
и за свако место, за временске услове, за плодове земље. Бројни су и примери светих
који су живели у хармонији са својим окружењем. Старање хришћана за творевину,
дакле, проистиче из светотајинске свести. Наравно, то не искључује подржавање
еколошких покушаја, које Црква, штавише, свесрдно подржава. Међутим, не указујући
из своје перспективе на дубље узроке еколошке кризе, Црква не може вршити своју
мисију на аутентичан и плодотворан начин. Кључни проблем је човеков став према
природи, који је одраз свеопште духовне кризе. Духовно деградирано човечанство није
способно нити заинтересовано да преображава природу. У тежњи ка рају на земљи,
такав човек од земље прави еколошки пакао. Без превазилажења духовне кризе
незамисливо је потпуно превазилажење економске кризе.

23
 24. ПИТАЊА ЛИЧНОГ, ПОРОДИЧНОГ И ДРУШТВЕНОГ МОРАЛА

Разлика полова је дар Творца људима. Мушко и женско су створени ради

међусобног целовитог сједињења у љубави и ради умножавања људског рода.
Особеност полова није само физичка. Мушко и женско представљају два различита
начина постојања унутар једне људске природе, и њима је потребно међусобно
допуњавање. После греха, међутим, односи полова се могу извитоперити, преставши да
буду израз љубави, и бити стављени у службу задовољавања страсти. Али, та
могућност злоупотребе саму полност не чини нечистом, због чега Црква осуђује оне
који потцењују или презиру брачне односе.
Склапање брака. Према Римском праву, склапање брака је слободан договор
између две стране. Црква је усвојила ову дефиницију, осмисливши је у хришћанском
духу. Хришћански брак није само јуридички споразум, средство за задовољавање
природних потреба и проужење врсте, него пре свега тајна љубави и вечног сједињења
у Христу. Зато је Црква брак одувек запечаћивала брак учешћем у евхаристији. У
Византији је у 9. веку склапање брака према црквеном обраду постало обавезно. То је
прихватила и Русија. У посткомунистичком периоду јавља се проблем грађанских
бракова склопљених у комунистичко време, које Црква са пастирским снисхођењем
треба да уважава.
Јединство вере супружника је битан услов црквеног брака. Зато Црква позива
верне да склапају бракове само са вернима. Међутим, постоје два икономијска изузетка.
Први је уколико је брак склопљен пре ступања у Цркву, а затим је један од брачника
примио крштење. У том случају брак се признаје, уз наду да ће се и други брачник
обратити у хришћанство. Други случај је склапање брака са дохалкидонцима,
римокатолицима и протестантима који верују у Тројицу, при чему се захтева васпитање
деце у православној вери, мада је овај услов у историји бивао изостављан или
модификован, нарочито приликом склапања династичких бракова.
Јединственост и нераскидивост брака је акривијски императив. Брак је света
тајна, дакле има есхатолошку трајност. Зато је развод и ступање у нови брак грех, као и
ступање у нови брак по смрти једног од брачника. Међутим, по пастирском
снисхођењу, Црква у неким случајевима допушта развод, као и ступање у други и трећи
брак. Ситуације у којима се допушта развод јесу: прељуба, напуштање брачника, дуго
неоправдано одсуство брачника, осуда на казну која повлачи одузимање права својине,
угрожавање живота брачника или деце, абортус жене без сагласности мужа, раскид
брачника са Црквом, тешко душевно обољење брачника, алкохолизам и наркоманија,
теже полне и контактом преносиве болести. Развод и ступање у други и трећи брак
повлачи један период забрану причешћивања, при чему се узима у обзир ко је крив за
нарушавање брака.
Деца су плод брачне љубави и заједнице. Један од битних циљева брака је
рађање и васпитавање деце. Породица је домаћа Црква и основна јединица друштва,
заснована на принципима љубави. Искуство породичног живота учи човека да
превазилази егоизам и уклапа га у шире друштвене контексте – ближе окружење,
нацију, друштво, изграђује у њему историјску свест... Умањивање улоге родитеља у
васпитавању деце на рачун професионалне каријере доводи до неуспеха или
отежаности укључивања деце у ове контексте, као и у формирању здраве личности
уопште. Улогу породице у формирању деце не могу заменити никакве друштвене
институције.
Достојанство жене. У предхришћанском свету жена је схватана као биће нижег
реда у односу на мушкарца. У Цркви се достојанство жене открива у пуноћи у
поштовању Богородице, као оне која је достигла највећи степен светости међу људима,

24
чак и виши од анђела, и у чијој личности је освештано женско начело и материнство.
Поздрављајући, стога, равноправност мушкарца и жене, црква се, ипак, противи
тенденцијама омаловажавања жене као супруге и мајке. Равноправност полова не укида
њихову природну различитост, нити значи истоветност њихових призвања. Борба жена
за равноправност са мушкарцима не сме значити њихово вештачко изједначавање, које
се често своди на подражавање мушкараца. Жена треба да развија све дарове које као
таква има, укључујући и оне који су својствени само њој.
Целомудреност је врлина која је основа унутрашње целовитости људске
личности, док блуд као њена супротност разбија ту целовитост, што оставља тешке
духовне последице. Штетећи духовном здрављу појединца, блуд штети и свеукупном
друштву. Најекстремнији вид блуда је порнографија, која човека спушта на ниво
животиње, одузимајући му људско достојанство. Уз порнографију, ту су и
проституција и тзв. „слободна љубав“. Блуд је злоупотреба тела и органа који су дати за
пројављивање најближе могуће љубавне везе и за умножење људског рода. Данашње
друштво је заражено „сексуалном индустријом“, што је нарочито опасно за омладину.
Данас постоје иницијативе увођења у школама сексуалног образовања. Црква не може
одобрити прихватање образовних програма који би предбрачне полне односе
прихватали као норму, а камоли изопачене полне односе. Такво васпитавање омладине
водило би све већем разарању породице и друштва.

25. ЗДРАВЉЕ ЛИЧНОСТИ И НАРОДА

Телесно здравље само по себи нема апсолутну вредност. Исцељујући, Господ је

увек исцељивао целог човека. Узрок болести је грех, како појединца, тако и
огреховљеност људске природе уопште. Зато је свако исцељење позвано да учествује у
чуду исцељења целокупног човека које се остварује у Цркви.
Лекарски позив Црква најдубље поштује. Лекарску делатност Исус Сирахов
непосредно повезује са исцељењем од Господа. Свети Цркве који су се бавили позивом
лекара свој позив су прихватали пре свега као хришћанску дужност милосрђа. У основи
лекарског позива је служење љубави усмерено ка спречавању и олакшавању људских
патњи, као и исцељење оштећене људске природе. Хришћанин је, са друге стране,
дужан да се у случају болести обрати лекару и да му буде послушан. Треба уложити све
могућности да би се повратило здравље.
Постоје, међутим, неизлечиве болести. Када се исцрпе све људске могућности,
хришћанин треба да се смири пред вољом Божијом, и да подноси страдања
подражавајући Господа који је примио крст. Највиша врлина хришћанина кога је
задесила неизлечива болест јесте благодарење Богу за такав крст. Тако прихваћено
страдање постаје пут очишћења и спасења за вечни живот.
Црква је расположена за сарадњу са медицинским радницима и установама.
Веома је важно да се предавачи и ученици у медицинским образовним установама
упознају са основама хришћанске биоетике. Црква подржава изградњу храмова у
медицинским установама, деловање хришћанских братстава и сестринстава милосрђа у
болницама, затим подизање црквених и манастирских болница. Нарочит мисионарски
задатак имају медицински радници који су чланови Цркве. Они треба да пружају
духовну утеху болесницима који је траже, као и уопште утеху свим пацијентима,
будући на тај начин милистови Самарјани.
Медицинска етика треба да полази од принципа животних потреба. Лекар треба
да прима заслужену плату за свој рад. Међутим, етика његове делатности не сме да се
претвори у тржишну етику. Медицинска помоћ мора да буде подједнако доступна свим
грађанима, без обзира на њихово финансијско стање.

25
 Поштујући лекарски позив, Црква упозорава на опасност инфилтрирања
окултно-магијске праксе која се често прикрива под именом алтернативне медицине;
оваква пракса вољу и свест човека подвргава деловању демонских сила. У најмању
руку, сваки човек мора да има слободу да не прихвати оне методе деловања на његов
организам које су у супротности са његовим верским убеђењима.
Превенција здравља такође има веома велику важност, у оквиру које и бављење
физичком активношћу и спортом. Такмичарски дух присутан у спорту је нормална
појава. Међитим, његова крајња комерцијализација, манипулације допингом, култ
гордости у вези са спортом, као и спортови у којима се подразумева намерно наношење
повреда – Црква сматра изопачењима физичке културе.
Душевне болести за узрок могу имати како слабост природе, тако и страсти, па и
ђаволско делање. Сврставање свих душевних болести у ђавоиманост или супротна
крајност недопустиви су. У пракси лечења душевних болести најплодотворнијим се
показало обједињавање лекарске и пастирске помоћи. Лечење психичке болести мора
се водити принципом што мањег ограничавања људске слободе. Душевна болест ни у
колико не умањује достојанство личности. Нарочито су недопустиве окултне методе
које се представљају као психотерапеутске.
Велики проблем данашњице представљају болести зависности – алкохолизам и
наркоманија. Василије Велики каже: „Пијанство је призивање ђавола“. Темељни узрок
ових пошасти је општа духовна празнина, губљење смисла живота. Према жртвама
болести зависности Црква се односи са пастирским саосећањем, сматрајући да су
њихова превентива и лечење најуспешнији када се пацијент истовремено укључи у
живот Цркве.

26. ПРОБЛЕМИ БИОЕТИКЕ

Велики степен развоја биомедицинских технологија отвара широке перспективе.

Међутим, покушаји човека да се постави на место Бога, мењајући и „побољшавајући“
творевину, доносе нова биоетичка питања, која изазивају озбиљну забрнутост друштва.
У свом односу према биоетичким проблемима, Црква полази од принципа
неприкосновености дарова живота и слободе. У том светлу размотрићемо следеће
проблеме (8): абортус, контрацепција, неплодност; генетска медицина, клонирање;
трансплантација; еутаназија; сексуална изопаченост.
Абортус у било ком тренутку трудноће Црква изједначава са убиством, јер се од
тренутка зачећа фетус сматра људском личношћу. Подједнаку одговорност за абортус
сносе жена, муж (ако је дао сагласност) и лекар који је абортус извршио. Ако жена
изврши абортус без сагласности мужа, муж може захтевати развод. Црква позива
државу да лекарима омогући одбијање вршења абортуса због приговора савести. Жене
које су извршиле абортус Црква не одбацује, већ их позива на покајање, после ког их
прима назад у евхаристијско општење. Од епитимије се по снисхођењу изузимају
случаји у којима би продужење трудноће било опасно по живот мајке, при чему на
лекару стоји нарочита одговорност по питању исправности дијагнозе. У циљу
спречавања абортуса, Црква и држава су дужне да се боре за заштиту материнства, као
и за омогућавање усвајања и одгоја деце коју мајке не могу саме да подижу.
Контрацепција. Контрацептивна средства која имају абортивно дејство,
углавном у најранијим фазама живота фетуса, третирају се потпуно једнако као
абортус. Она, пак, контрацептивна средства која спречавају зачеће не могу се
посматрати на исти начин. Један од основних циљева брака је продужење људског
рода. Одбијање рађања деце из себичних побуда је несумњив грех. Међутим, имајући у
виду захтевност квалитетног подизања деце, родитељи могу, да тако кажемо,

26
планирати породицу. У том циљу, брачници се могу уздржавати једно време од полних
односа. Међутим, по снисхођењу, духовник брачним паровима уз велико расуђивање
може допустити контрацепцију. Принуђивање, пак, брачника на уздржање од односа од
стране духовника није допустиво.
Неплодност. Развој медицине донео је разноврсне методе превазилажења
проблема неплодности. Неке од тих метода неприхватљиве су са хришћанске тачке
гледишта. Рађање деце није апсолутни императив хришћанског брака. Уколико се
покаже да је неплодност неизлечива, Црква супружнике позива на смирено прихватање
тог крста, уз евентуалну могућност усвајања деце. Допустив метод је оплодња полним
ћелијама мужа. Недопустиви су методи вантелесне оплодње, који подразумевају
оплодњу више јајних ћелија, а затим селекцију једне, а уништавање других.
Уништавање оплођених јајних ћелија једнако је абортусу. Недопустиве су и све
могућности уплитања треће особе у брачни однос. Ту се подразумева анонимно
донирање семених ћелија, ношење јајне ћелије од стране друге жене, и сл. У овим
случајевима нарушавају се темељи породице и здравог породичног одрастања детета.
Из сличних разлога недопустиво је и остваривање „репродуктивних права“ оних особа
које упражњавају неки од облика сексуалне изопачености.
Генетска дијагностика. Велики део обољења чине наследна обољења. Велики,
пак, број њих изазван је порочним животом предака. Откривши ово, савремена
медицина је потврдила истине давно откривене у Старом завету. Указујући на узроке
наследних болести, и тиме на могућност њихове превенције, Црква уједно подржава
медицинске методе борбе против генетских болести. Међутим, методе које насрћу на
живот и слободу никако не могу бити допуштене. Пренатална генетска дијагностика
може бити усмерена само на утврђивање болести ради што раније превенције, или у
екстремнијим случајевима ради припреме родитеља на хендикеп још нерођеног детета.
Абортус у случајевима утврђивања тешких болести које очекују дете – тим пре у
случајевима када родитељи желе да „изаберу“ пол детета – недопустив је као и сваки
други абортус. Право на живот, љубав и бригу има сваки човек, без обзира на болест.
Стварање „генетске карте“ отвара могућности усмеравања превенције према
постојећем потенцијалу наследних болести, међутим проблем је могућност злоупотребе
генетских информација у дискриминативне и друге недопустиве сврхе. Због тога је
генетска дијагностика веома „клизав терен“.
Клонирање човека апсолутно је недопустиво, јер може имати дубоко негативне
здравствене, социјалне и психичке последице по особу која је на такав начин дошла на
свет. Осим тога, клонирање човека отвара још шире врата генетским манипулацијама.
Са друге стране, клонирање изолованих ћелија и ткива није напад на достојанство
личности, те је стога прихватљиво.
Трансплантација. Црква сматра да делови тела не могу бити објекат
купопродаје. Давање органа може бити искључиво чин добре воље. Потенцијални
давалац мора да буде унапред обавештен о могућим последицама донирања органа по
његово сопствено здравље, и мора дати сагласност за трансплантацију. Уколико се
органи узимају од тела тек преминулих људи, што је и најчешћи случај, не сме се
насилно прекидати живот дотичне особе, нити се одустајати од процеса одржавања
живота. За посмртну трансплантацију неопходна је сагласност за живота, на коју се
човек не сме приморавати. Пресумпција (претпоставка) о сагласности покојника на
донаторство органа, која је озакоњена у низу земаља, представља недопустиво
нарушавање слободе личности. Апсолутно је недопустива трансплантација која би
могла да угрози идентитет личности примаоца, као и фетална терапија (коришћење
абортираних фетуса у лечењу и подмлађивању организма).

27
 Еутаназија. Живот траје све док организам као целина функционише.
Продужавање живота у случајевима када функционишу само поједини органи не може
се сматрати обавезним. Штавише, оно најчешће само лишава човека „непостидног и
мирног краја живота“. У вези са овим, дужност је лекара и родбине да самртника
обавесте о његовом стању, како би он могао да преосмисли свој живот и како би имао
могућност да се можда у последњем тренутку обрати. Када терапија нема више сврхе,
прелази се на палијативну помоћ (нега, социјална и психичка подршка, анестезија).
Анестезија у појединим случајевима не ублажава бол самртника. У тим случајевима
медицински постоји могућност еутаназије, са жељом самртника или без ње. Црква, пак,
еутаназију види као убиство или самоубиство, и не може је допустити ни у ком случају.
Хомосексуализам, као и све остале видове сексуалне изопачености, Црква види
као оштећење људске природе, и ни у ком случају их не може толерисати. Уједно,
Црква се са пастирском одговорношћу односи према онима који страдају од таквих
страсти, и држи широм отворена врата за оне међу њима који постају свесни
изопачености својих сексуалних тежњи и уздржавају се од њиховог упражњавања. Тим
пре, Црква сматра да је недопустиво пропагирање таквих склоности као равоправних са
нормалном сексуалношћу, нарочито међу омладином, у школи, итд. Стога сексуално
поремећене особе не би требало ни да раде у образовним, васпитним, казненим и
војним установама. Нарочита појава у оквиру хомосексуализма је транссексуализам.
Транссексуална особа покајањем бива прихваћена назад у Цркву, или пак крштена у
оном полу који јој је Богом дат рођењем. Од транссексуализма треба разликовати
погрешну идентификацију детета у постнаталном периоду услед поремећености полних
органа. У таквим случајевима хируршка корекција се не сматра транссексуализмом, и
потпуно је оправдана.

28
 27. СВЕТОВНА НАУКА, КУЛТУРА И ОБРАЗОВАЊЕ

Природне науке. Демитологизовавши природу, хришћанство је дало велики

допринос развоју природних наука. Наука и техника су у 20. веку постале чинилац који
суштински одређује цивилизацију. Али, њиховом радикалном одвојеношћу од
иницијалног хришћанског утицаја, као и одсуством било каквих моралних,
филозофских или верских захтева, научно-технолошки развој долази под власт
људских страсти. Плод тога је данашња еколошка криза, која прети да прерасте у
катастрофу. Јеванђелске норме пружају могућност васпитања личности које би
спречило злоупотребу стечених знања, због чега су Црква и наука позване да сарађују.
У вези са тим, треба се осврнути на тврдње о неспојивости или чак директној
супротстављености науке и религије. Научно и религијско знање сасвим су различитог
карактера – не може се говорити о теистичким или атеистичким теоријама природне
науке, као што се ни религија не бави питањима организације материје. Природна
наука не може сама по себи пружити један поглед на свет, него се њена достигнућа
уклапају у одређени религијски или филозофски поглед на свет. Према томе, наука и
религија не могу доћи у спор.
Друштвене науке, пак, имају много више додирних тачака са теологијом него
природне. Највећа опасност у вези са друштвеним наукама јесте њихова
идеологизација. Друшвени систем не може бити хармоничан уколико подразумева
наметање секуларног погледа на свет. Религија не сме бити априорно и наметањем
избачена из друштва.
Култура као реч потиче од латинске речи „cultus“, која пре свега значи
богослужење. Култура је Богом заповеђена делатност чување света који нас окружује.
У складу са схватањем да знање и уметност има извор у мудрости Божијој, Црква је
усвојила многе тековине световне културе и уметности, чистећи их од елемената
штетних за душу. На тај начин Црква културу и уметност враћа првобитним духовним
коренима, чиме оне превазилазе границе земаљског и постају одраз стварности будућег
века и средство мисије Цркве. За мисију Цркве погодни су сви видови уметности. Исто
тако, ни једна култура не може полагати ексклузивно право на преношење хришћанске
поруке. Хришћанска уметност се спонтано мења са развојем културе, у складу са
различитим локалним и другим контекстима. То, ипак, никада не може да значи
радикални раскид са уметничком и културном баштином која временом стиче статус
вековне освештаности. И када се хришћанска културна атмосфера и уметност мењају,
те промене морају се темељити на дотадашњем наслеђу. Исто тако, једна хришћанска
култура може постати кључни носилац хришћанске благовести када слаби утицај
хришћанства у друштву, спонтано или под притиском (нпр. у совјетском
комунистичком периоду једини извор религијских знања за многе биле су тековине
руске културе и уметности дубоко прожете јеванђељем). Са друге стране, култура може
постати и моћан носилац атеистичких и сл. идеологија. Такву културу Црква сматра
антикултуром, водећи духовну борбу за ослобађање људи од утицаја сила зла.
Световно образовање Црква дубоко поштује и спремна је на сарадњу са њим.
При томе, недопустиво је наметање антирелигијских и антихришћанских идеја
ученицима, као и маргинализација религије у формирању духовне свести народа.
Штавише, подједнако важан, ако не и важнији задатак школе од преношења знања јесте
преношење моралних вредности. У томе се Црква сматра позваном да помаже
световној просвети. Такође, Црква истиче међународно признато право религиозних
породица на верско образовање деце, ради чега оснива православне општеобразовне
установе (православне основне школе у Русији имају равноправан статус са
световнима), или веронауку у оквирима световног образовања, тамо где је могуће.

29
 28. ЦРКВА И СРЕДСТВА ЈАВНОГ ИНФОРМИСАЊА

Црква поштује новинарски позив, који подразумева благовремено обавештавање

о догађањима у друштву и свету, што људима помаже да се снађу у данашњој сложеној
стварности. Међутим, поред принципа истине, медији треба да поштују принцип
моралног здравља личности и друштва, што значи афирмисање добра и борбу против
зла и порока. Медији имају велики утицај на друштво, према томе и велику
одговорност за васпитавање људи, а нарочито омладине. Данас смо, међутим, сведоци
многих извитоперења новинарског позива – пропагирања порока, мржње,
нетолерантности, комерцијалног експлоатисања греховних тежњи човека, итд.
Црква у својој мисији свестрано сарађује са медијима. У сарадњи са медијима
Црква треба да има у виду став конкретног медија према Цркви и његову моралну
усмереност. Поред тога, Црква има и сопствена средства јавног информисања, која раде
по благослову надлежне црквене јерархије. Сарађујући са световним медијима, Црква
треба да обрати нарочиту пажњу на веродостојност информације, као и на то да изнети
став треба да буде у складу са учењем или ставом Цркве. У супротном, давалац изјаве и
медиј дужни су да истакну да је дотична изјава лично мишљење дотичног члана
јерархије.
Припадници Цркве који се баве новинарским позивом треба да буду
проповедници и реализатори хришћанских моралних идеала. У супротном, на њих се
примењују канонске мере.
Компликације и конфликти између Цркве и медија настају кривицом
свештенослужитеља или медија. Кривица представника Цркве у овим компликацијама
најчешће се састоји у неоправданом ускраћивању тражене информације, као и у
нездравом реаговању на оправдану критику. Кривица, пак, медија може бити изношење
нетачних, или искривљених, или истргнутих из контекста информација о црквеном
животу, мешање става појединца са ставом целе Цркве, или уопште једно дубоко
негативно настројење конкретног медија према Цркви, отворено хуљењe и клеветањe.
У екстремним случајевима Црква упућује упозорење дотичном медију и покушава да
ступи у дијалог. Ако се дијалог не оствари, Црква прекида сарадњу са медијем, позива
вернике да га бојкотују, и обраћа се државним властима ради решавања конфликта.
При томе сви наведени поступци морају бити документовани, и о њима морају бити
обавештени верници, као и друштво у целини.

30
 29. РАТ И МИР

Рат је спољна пројава братоуболачке мржње – болести која је захватила

човечанство после грехопада, и која ће, према Јеванђељу, трајати до краја времена.
Човек је грехопадом увучен у стихију небеске борбе. Рат је несумњиво зло, будући да
подразумева убијање.
Доносећи свет благовест мира, хришћани због саме чињенице борављења у овом
свету бивају понекад принуђени да учествују у ратним борбама, као у нужном злу. Рат
је оправдан ако се ради о заштити ближњих и успостављању правде. Погибију у таквој,
праведној борби Црква сматра мученичким подвигом, познајући у својој историји
велики број светих ратника.
Праведан рат у схватању Цркве има неколико моралних норми које оцртавају
његове границе, ван којих рат губи оправданост. Те норме су следеће: љубав према
ближњима, народу и отаџбини, разумевање потреба других народа, недопустивост
коришћења неморалних средстава зарад добробити свог народа, очување моралног
лика човека који учествује у борби. Ове норме су уједно основне норме међународних
односа данас. Данас се уобичајена подела на нападачки и одбрамбени рат у конкретним
ситуацијама не може увек уочити, нарочито у ситуацијама отпочињања рата зарад
заштите друге земље. Зато је Црква дужна да у сваком конкретном случају претходно
расуди о оправданости или неоправданости ратних дејстава.
Један од јасних индикатора неправедности рата, без обзира на његов узрок, јесте
неморалан начин вођења. Да би рат био праведан, треба се имати ваљан однос према
рањеницима, заробљеницима, цивилима и слично. Војник мора да чува свој морални
лик. Употребљујући силу, а у крајњој мери одузимајући живот, војник не треба да се
нађе под утицајем злобних осећања.
Црква зато брине о војсци и њеном високом моралном васпитању. У том циљу
Црква је веома вољна за сарадњу са војним установама.
Мир је, према хришћанском схватању, Божији дар за који се молимо.
Хришћанско схватање мира је шире од његовог политичког појма. Мир Божији је
неупоредиво узвишенији од мира који су људи способни да створе само својим
средствима. Он је такав да никакве спољне околности не могу учинити да нестане. То је
благодатно стање душе слободне од греха и измирене са Богом, собом и ближњима.
Мир Божији се пројављује и ка споља. Због тога је миротворство задатак Цркве и
сваког хришћанина.
Мир у друштву такође је Божији дар, чије примање зависи од људи. Указујући
на коначни долазак свеопштег мира у есхатолошкој перспективи, Црква позива
друштво да се већ сада и овде труди да прими дар мира. То је могуће једино у стању
правде. Под правдом Црква пре свега подразумева оданост Богу у контексту
старозаветног поимања завета. Мир је стога плод правде, а кршење правде,
неправедност и уопште поквареност једног друштва имају за последицу одузимање
мира, које неретко завршава ратом. Можемо закључити да друштвени мир нема
апсолутну вредност по себи, него да зависи од тога како га људи користе.

31
 30. КРИМИНАЛ, КАЗНА, ИСПРАВЉАЊЕ

Главни извор криминала је огреховљеност људске душе. Али, на развој

криминала у друштву свакако утичу социјалне и економске околности, као и слабост
власти и државног поретка. Осим тога, криминалне структуре могу продрети у власт,
или чак власт у целини може постати криминална. Нарочито опасан криминал је
криминал који се крије иза политичких и религијских мотива (нпр. тероризам).
Превенција криминала могућа је најпре кроз васпитавање и просвету, у чему се
Црква такође сматра позваном да учествује. Ако у друштву не постоји позитиван
морални идеал, никакве мере принуде не могу зауставити криминал. Нарочиту пажњу
треба обратити на ризичне групе или оне лица која су већ чинила злочине.
У односу према осумњиченима и притворенима Црква инсистира на човечности.
Окрутан однос може их учврстити на путу криминала. По питању осумњичених, Црква
инсистира на свом праву чувања тајне исповести. Свештеник ни у ком случају не може
открити истражним органима шта је оптуженик изјавио на исповести. Нарочито су
компликоване ситуације када свештеник на исповести сазна о припремању кривичног
дела. У том случају он може упозорити потенцијалне жртве, и свим силама настојати да
одговори особу од планираног дела. Ако је ствар много сложенија (нпр. припремање
терористичког акта), свештеник треба да се обрати епископу.
Казна по утврђеној кривици има смисао поправљања, како починиоца тако и
целог друштва, на дидактички начин. Данашње најчешће прописане казне су новчана
казна, казнено-поправни рад, прогонство и затвор. Држава треба да се брине о
затвореницима, у чему је Црква вољна да помогне. Добар однос према затвореницима у
Јеванђељу и кроз историју Цркве један је од највећих подвига милосрђа. Уколико има
могућности да врши службу у казнено-поправним домовима, Црква треба да подиже
храмове, савршава свете тајне, да води пастирске разговоре и остварује личне контакте
укључујући просторије боравка затвореника. Пастирски најважнија је свакако света
тајна исповести.
Смртна казна се и данас сачувала у неким државама, мада постоји тенденција ка
коначном укидању. Црква поздравља ову тенденцију, али не инсистира на њој. Смртна
казна је постојала у Старом завету, а постојала је и у Византији и Русији. Не
инсистирајући на њеном укидању, Црква се ипак често залагала за помиловање и
одређивање блаже казне. Смртна казна знатно редукује могућност пастирског рада са
осуђеником и скраћује могуће време његовог покајања. Ни дефинитивно осуђене на
смрт Црква не оставља, до последњег момента остајући уз њих и пружајући им утеху и
пастирско старање. У сваком случају, укидање смртне казне је веома позитивна
тенденција, која је, уосталом, плод хришћанског моралног утицаја.

32
 31. МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ; ГЛОБАЛИЗАЦИЈА И СЕКУЛАРИЗАЦИЈА

Међународни односи. Многа сведочанства о изградњи међународних односа

имамо у Старом завету. Услед ограничености људске природе, нације и државе у
пракси неизбежно имају интересе који се међусобно разилазе. Хришћани су позвани да
теже ка стварању међународних односа који би служили максималном благостању и
задовољавању легитимних интереса свог народа, суседних народа и читавог
човечанства. Хришћански идеал међународних односа је мир и сарадња. Конфликте
треба решавати мирним путем, уз учешће свих интересних страна. Рат је крајња мера,
која је оправдана једино у случају ратне угрожености сопственог народа, или у циљу
заштите другог народа а на његову молбу.
Црква подржава основне принципе државности – суверенитет и територијални
интегритет. Па ипак, држава је, као и све остале људске институције, релативна. Црква
подржава добровољно уједињавање народа у државни организам, ако се не нарушавају
права ни једне од нација, и ако уједињење није усмерено против неких од осталих
нација или држава. Супротан процес – тежња неког народа ка државној самосталности
– често доводи до конфликата, које треба решавати мирним путем. Црква жали када се
поделом мултиетничких држава разара историјско јединство људи, и сматра ову
оправданом само ако је већина становништва сагласна, или пак ако је један од народа у
потлаченом положају.
Црква подржава економско-привредну међународну сарадњу која је заснована
на принципима поштења и правичности. Такође, Црква подржава међународну
културну сарадњу која је усмерена ка позитивнвним циљевима и заснована на
равноправности.

Глобализација. Данас се у међународним односима констатује процес

глобализације, који се показује као мач са две оштрице. Међународне организације
доприносе решавању разних спорова и конфликата, као и заједнички одговор на
глобалне изазове данашњице. Са друге стране, међународне организације могу постати
средства доминације једних држава над другима, по принципу политичке, економске,
културне или информатичке надмоћи. Црква инсистира на томе да све одлуке треба да
се доносе узимајући у обзир вољу народа засновану на потпуној објективној
информисаности о суштини планираних одлука. Држава мора дати сагласност на
међународне одлуке које се тичу ње, изузев случајева агресије и репресалија унутар
дотичне државе.
Глобализација у економији ствара међународне корпорације у којима је
сконцентрисан велики капитал и у којима раде грађани великог броја земаља. У пракси
се показује да компаније не желе да воде рачуна о традицијама и духовним принципима
тих народа. Такође, често су присутне разноврсне финансијске малверзације. Нарочито
се погубним показао пирамидални систем, чије рушење често доводи до потреса
широких размера. Глобалне економске промене доводе до губитка приоритета човека и
његовог рада над капиталом и средствима производње.
Информатичко-културна глобализација друштва чини мултикултуралнима.
Међутим, сведоци смо усиљених напора успостављања на тим темељима доминације
једних култура над другима, и што је још горе перфидног наметања бездуховне културе
као норме и, у крајњој инстанци, једине културе. Црква подсећа на хришћанске корене
многих данашњих култура, и супротставља се наметању хомогенизације, која људе
чини лако манипулативнима и срозава духовне и културне вредности на ниво
комерцијале.

33
 Секуларизација. Савремени међународни правни систем заснива се на
приоритету земаљских интереса човека над религијским вредностима, нарочито у
случају њиховог сукобљавања. Овај приоритет је озакоњен у многим државама.
Штавише, пројављује се општа тенденција коначног потискивања религије из
човековог живота уопште. Поштујући људе који имају атеистички или нерелигијски
поглед на свет, Црква не може да прихвати светски поредак у ком је грехом помрачена
човекова личност стављена у центар свега. У секуларном друштву Црква тежи да се
чује њен глас, као и глас религијског последа на свет уопште, на државном и
међународном нивоу. Црква, као битан фактор друштва, полаже право на афирмисање
хришћанских вредности у доношењу битних друштвених одлука, у формирању и
изменама међународног права, и у делатности међународних организација.

32. ЉУБАВ И ИЗБЕГАВАЊЕ НАСИЉА

Љубав је суштинско и неодојиво обележје хришћанске вере. Хришћанска љубав

је усмерена уједно према Богу и према ближњем, на начин такав да ако нема једног, не
може бити ни другог. Хришћанска љубав је увек љубав према конкретној личности, а
никада апстрактна (нпр. према апстрактном човечанству). Хришћанска љубав није пуко
осећање, него је потпуно и делатно самоприношење, јер је подражавање Божијој
љубави, који је за нас дао Сина свог, док смо још били његови непријатељи. Зато се
истинска хришћанска љубав не ограничава на пријатеље, него обухвата и непријатеље.
Коначно, љубав подразумева целог човека, не само као духовно, него и као телесно
биће, због чега се пројављује и на равни материјалног, кроз милосрђе.
Хришћанство је извршило највећу социјалну револуцију икад, и притом мирним
путем. Хришћанска љубав је створила нови етос, који је утемељио нову културу.
Слобода савести, једнакост полова, укидање ропства – све су то тековине хришћанства,
које је Црква од самих почетака заговарала и у својим оквирима практиковала,
постепено успевши да утиче на општу културу.
Када говоримо о употреби силе, налазимо се на раскршћу два појма – правде и
љубави. С једне стране је социјална правда, која да би се одржавала понекад потребује
силу. Са друге је љубав – слобода, која налаже избегавање сваког облика присиле. Па
ипак, љубав се на нивоу друштвеног живота може пројављивати и као гнев, и то у
случају када од неправде страда ближњи – када мотив није самољубље, него љубав. А
гнев се мора користити неким обликом насиља да би одговорио на кршење правде. Зато
је погрешно схватање које хришћанство опредељује као пацифистично. Избегавајући
насиље колико год је могуће, хришћанство га допушта у оним случајевима када се
прибегавање насиљу објективно може сматрати „мањим злом“.

34
 33. ХРИШЋАНСКО МИЛОСРЂЕ

У ранохришћанском периоду појам „човекољубље“ означавао је љубав Бога

према људима. За хришћане, човекољубље Бога се пројављује доласком Сина Божијег и
његовим самоприношењем људима. Христос испољава љубав према људима активним
учествовањем у њиховом болу. Хришћанско човекољубље је подражавање Христовог
човекољубља.
Претконстантиновска Црква је друштвеним, економским и политичким
околностима била ограничена у човекољубивом деловању. Али, ограниченост није
значила и спреченост. Бригу о човекољубљу најпре су водили апостоли. Када је то
постало исувише компликовано због других обавеза и дужности, изабрано је седам
ђакона. Првобитна улога ђакона није, дакле, била литургијско-богослужбена, него
харитативна. Велику улогу у човекољубивој делатности имале су и ђаконисе, нарочито
пошто су изгубиле богослужбену функцију, преовладавањем крштавања деце.
Генерални надзор над црквеним фондом за помагање потребитима имао је епископ.
У првим вековима нарочито се милосрђем издвојила Црква Рима, за коју
Игнатије Антиохијски каже да „председава у љубави“. То је и било природно, јер су
хришћани Рима били у најбољем финансијском положају од свих Цркава. Милосрђе је
понекад узимало изразито подвижничке димензије – многи хришћани су се продавали у
робље да би откупили друге или да би добијени новац дали потребитима. И пост је
схватан најпре као средство милосрђа, јер је омогућавао да се уштеди новац у ту сврху.
Константиновим реформама човекољубива делатност Цркве добија могућност
институционализованих размера. И сами византијски цареви, почев од Константина и
Јелене, упражњавали су милосрђе. Чак је и Јулијан Одступник признавао хришћанима
врлину милосрђа, позивајући незнабошце да их у томе подражавају. Епископи су
надзирали човекољбиву делатност, уједно и сами одвајајући од својих средстава за те
сврхе. Епископи су се бринули и о институцијама које су оснивали владари. Није био
редак случај продавања драгоцених црквених предмета у човекољубиве сврхе. У
човекољубивој делатности истицали су се и манастири, који су у ту сврху организовани
често близу градова. И пустињаци су упражњавали човекољубље, средствима
зарађеним рукодељем и другим радом.
На Западу је човекољубива делатност од самих почетака имала израженије
димензије, нарочито у монашким круговима. Реформација ће човекољубљу, као и
много чему другом, дати индивидуалистички карактер, чиме је оно одвојено од своје
верске и теолошке основе, и постало средство самопотврђивања појединца.
Треба се осврнути и на световно човекољубље данас. Кључна разлика световног
у односу на црквено човекољубље је избегавање активног учешћа у болу ближњег, тј.
порицање саосећања. Циљ световног човекољубља, које се води хедонистичким
принципима, јесте избегавање бола. Зато се у екстремним случајевима световно
човекољубље пројављује као убиство – еутаназија, абортирање нездравих фетуса...
Карактер хришћанског милосрђа је пре свега личносни. Институционализација
милосрђа увек са собом носи опасност од губљења те основе, што води апстрактном
карактеру милосрђа. Апстраховањем, милосрђе губи свој богословски темељ и постаје
посветовњачено. Зато је очување личности у деловању добротворних институција
неопходно.

35
 34. СОЦИЈАЛНО СТАРАЊЕ

Социјално старање је институционализовано старање државе за социјално

угрожене или на други начин потребите категорије становништва. Подразумева
заштиту деце, бригу о старима, сиромашнима, телесно и ментално хендикепиранима...
Социјално старање корене има у хришћанском милосрђу. У предхришћанском периоду
нема извештаја да је иједна држава водила социјално старање о својим грађанима. Прва
таква држава постаје Византија. Тај модел преноси се затим на све хришћанске државе.
У процесу секуларизације држава задржава тековине тог процеса. У складу са
степеном секуларизованости државе, данас имамо државе у којима Црква и држава на
нивоу социјалног старања и даље сарађују, и имамо државе у којима држава социјално
старање спроводи сасвим независно од државе. Када је држава преузела црквени модел
социјалног старања, Црква на Истоку, за разлику од Запада, никада се није трудила да
своје социјално деловање представи независно у односу на државу. Међутим, данас, у
случајевима потпун секуларизације, Црква не може да равнодушно препусти своје
социјално старање држави, нити да се равнодушно односи према карактеру нових
институција тог типа које држава ствара.
Социјално старање државе има бирократски карактер. То значи да се налази на
нивоу безличних односа. Због тога постоји потреба за социјалним радницима. Задатак
социјалних радника је да повежу безличне институције са конкретним личностима.
Уосталом, социјално старање се не односи само на материјално, него и на духовно и
морално стање. Зато је неопходан личан приступ и подршка.
Црква данас може много да допринесе појачавању интересовања за личност и
давање животности бирократским установама социјалног старања осећајем личне
љубави. Непосредан утицај, наравно, Црква може остварити само у не сасвим
секуларизованим државама. У секуларизованим државама Црква треба да развија
сопствену социјалну делатност, али и да подстиче верне да учествују у социјалном
старању које организује држава. Црква може бити и иницијатор социјалног делања у
оним државама у којима оно није довољно развијено. Осим унутардржавног, Црква је
упућена и на међународно деловање. Као такве организације данас се истиче одсек
ССЦ-а за међународну помоћ и римокатолички Каритас. Социјална помоћ ових
организација усмерена је првенствено на земље Трећег света.

36