SADRŽAJ

UVOD...........................................................................................................................2
1. Ekološko obrazovanje...............................................................................................3
2. Činioci i izvori eko-znanja........................................................................................4
3. Ekološko obrazovanje u predškolskim ustanovama.................................................6
ZAKLJUČAK...............................................................................................................8
LITERATURA.............................................................................................................9

1
 UVOD

Zbog sve veće ugroženosti životne sredine, ekološki problemi postaju

predmet razmatranja i napora da se čovekova okolina zaštiti i unapredi. Svetu se
nameću pitanja odnosa prema životnoj sredini, prostoru, prirodnim resursima i
odgovornosti prema sadašnjim i budućim generacijama. Imperativno se zahteva
postizanje održivog razvoja usklađivanjem strukture i dinamike ljudskih aktivnosti sa
očuvanjem zdrave ljudske sredine. Tome su bili podređeni mnogi međunarodni
stručni i drugi skupovi sa kojih su svetu poslate upozoravajuće poruke.
Zaštita prirode ne može se ostvariti ukoliko ne razvijamo svest o potrebi zaštite
prirode, koja se najpre može ostvariti u procesu vaspitanja i obrazovanja u školi,
naročito u okviru nastave prirode i društva i ostalih predmeta. Međutim, još uvek se
zaboravlja da sa ekološkim vaspitanjem treba početi još u predškolskoj ustanovi jer u
tom uzrastu deca neke vrednosti mogu upamtiti trajno. Drugo, gubi se iz vida u kojoj
meri je porodica značajna za formiranje ekološke svesti, kao i mediji i društvena
sredina.
Ekološko vaspitanje i obrazovanje je veoma aktuelno kao pedagoški i kao ekološki
problem. Promene u ekološkom obrazovanju odvijaju se i preko promena u položaju
učenika u svim etapama nastavnog rada, uključujući i etapu izrade nastavnih
programa, a kasnije i planova nastavnog rada
Da bi se moglo od čoveka očekivati i zahtevati ekološko ponašanje potrebno ga je
prethodno obrazovati, što se može jedino uvođenjem ekoloških sadržaja u sve nivoe
obrazovnog vaspitanja i obrazovanja. S toga ne treba situaciju prepuštati slučaju, već
se pitanju organizovane nastave, sa tematikom iz ekologije, mora prići veoma
ozbiljno i efikasno, kroz inoviranje postojećih nastavnih planova i programa i
uvođenjem regularnih ekoloških sadržaja kao posebnih predmeta i u okviru drugih
predmeta.

2
 1. Ekološko obrazovanje

U formiranju ekološke kulture savremenog čoveka važnu ulogu ima sistem

ekološkog obrazovanja i vaspitanja. On se nalazi u procesu stvaranja, a njegova
neophodnost više je nego očevidna. Ekološko obrazovanje predstavlja shvatanje
problema opšte ekologizacije materijalne i duhovne delatnosti društva. Široki
dijapazon ekološkog obrazovanja omogućava neophodnu sintezu znanja, umenja i
navika iz prirodnih i društvenih nauka.
Obrazovno - vaspitni proces u funkciji zaštite i unapređivanja životne sredine
predstavlja svesno i plansko razvijanje znanja o čovekovoj sredini u toku čitavog
života, koje ima za cilj razvijanje svesti o osnovnim karakteristikama čovekove
sredine, odnosa u njoj i odnosa prema njoj, na osnovu koje će čovek težiti očuvanju i
unapređivanju sredine.
Ekološko obrazovanje treba da pruži veoma sigurna znanja o osnovnim ekološkim
pitanjima savremenog društva, razvija kritički stav prema rastućoj degradaciji
životne sredine i ukazuje na neophodnost racionalnog korišćenja prirodnih resursa.
Osnovno načelo eko-obrazovanja i vaspitanja izraženo je u zahtevu da ekološko
obrazovanje ne bude samo informisanje o eko-činjenicama, da znanja koja učenici
stiču budu samo na nivou obaveštenosti, već da čitav život u obrazovnim ustanovama
bude u adekvaciji sa ekološkim zahtevima. Ekološka svest se ne sastoji samo od
znanja, već i od emocionalno-voljnih komponenata koje je vrlo bitna, jer znanja bez
uverenja i praktične delatnosti ne znače mnogo.
Ekološko obazovanje i formiranje ekološkog načina mišljenja započinje u najranijoj
mladosti, pa je, otuda veoma značajna uloga obrazovno-vaspitnih organizacija na
svim nivoima sticanja znanja (osnovno-školsko, srednje i visokoškolsko). Zato je
zadatak vaspitanja i obrazovanja sticanje znanja, kako bi generacijama koje stasavaju
i koje su u punoj aktivnosti na rešavanju problema čovekove sredine imali
sistmatizovana znanja o savremenim problemima čovekove sredine, o karakteru i
suštini opasnosti ugrožene sredine; o načinu otklanjanja negativnih posledica
narušene ekološke ravnoteže.
Da bi se moglo od čoveka očekivati i zahtevati ekološko ponašanje potrebno ga je
prethodno obrazovati, što se može jedino uvođenjem ekoloških sadržaja u sve nivoe
obrazovnog sistema vaspitanja i obarazovanja.

3
 2. Činioci i izvori eko-znanja

Sa aspekta potreba zaštite životne sredine, neophodno je odgovoriti na pitanje: Koji

faktori, koliko i kada doprinose cilju izgradnje ekološki odgovorne ličnosti?
Veoma je važno kako pojedinac vidi doprinos pojedinih faktora u ostvarivanju
ciljeva i zadataka koji se postavljaju kao zahtevi i potrebe očuvanja zdrave i
kvalitetne životne sredine. Posebno su interesantni faktori koji su u vezi sa
postignućem u eko-vaspitanju i obrazovanju u formiranju ekološke svesti i kulture
učenika, a to su: porodica, dečji vrtić, škola, fakultet, kasarna, preduzće, društvene
organizacije i dr. Porodica je značajan faktor vaspitanja mladih, koja u načelu deluje
pozitivno i u smislu razvoja ekoloških vrednosti svojih članova. U njoj se izgrađuje
formalistički odnos u ostvarivanju brige o neposrednoj okolini. Porodica je najuža
socijalna grupa koja ostvaruje opšte stanje o egzistenciji i drugim važnim potrebama
ličnosti.
Osnovni metod delovanja u porodici je lični primer, gde deca uče spontano. Takvi
uticaji na mlađe članove porodice su trajnijeg karaktera. Vršnjačka grupa, je uz
porodicu, značajan faktor društvene svesti mladih. Ona u nekim uticajima nadmašuje
porodicu i školu. Vršnjaci su potencijalno bliski jedan drugome. Oni imaju istovetne
stavove u oceni društvenog položaja njihove generacije. Potrebno je sagledati
vrednosti sveta mladih, njihove potrebe i načine na koje gledaju na probleme
ugrožavanja životne sredine, kako bi se oni angažovali na zaštiti i unapređivanju
zaštite životne sredine. Ekološko obrazovanje zahteva različite izvore znanja. Koji
izvor znanja će biti favorizovan zavisi od nastavnika koji rukovodi vaspitno-
obrazovnim procesom. Izdvajamo sledeće izvore znanja:
• Neposredna stvarnost - podrazumeva konkretnu životnu sredinu u kojoj učenik
egzistira. To je porodični dom, obdanište, škola, fakultet,kasarna, šira urbana ili
ruralna sredina. Ona igra važnu ulogu u formiranju ekološke svesti, mada je u
mnogome prepuna neekološkog, ali su znanja usvojena posredstvom nje
najkvalitetnija;
• Tekstualni materijali - školski udžbenici, beletristikčka izdanja, pripovetke, romani
i sl.
• Školski udžbenici su osnovni izvor, ali su u ekološko-vaspitnom pogledu
nedovoljno usklađeni sa programima rada, ekološki sadržaji u njima su nedovoljno i
nefunkcionalno zastupljeni;
• Nastavna sredstva i objekti - modeli, preparati, makete, slike, crteži, tabele,
grafikoni, fotografije, dijapozitivi, video kasete i dr. Oni zamenjuju neposrednu
stvarnost;

4
• Nastavnik - pojavljuje se kao bitan činilac u realizaciji ciljeva i zadataka ekološkog
obrazovanja: vrši izbor nastavnih sadržaja, procenjuje ekološke aspekte gradiva,
organizuje i vodi proces usvajanja znanja, formiranja stavova i navika učenika,
organizuje i izvodi vannastavne aktivnosti i neposredno svojim postpucima deluje na
ličnost učenika;
• Štampa, televizija, radio i druga sredstva masovnog obaveštavanja angažuju se na
polju informisanja, aktiviranja građana u zaštiti životne sredine. Na taj način
ostvaruje se neformalno ekološko obrazovanje i vaspitanje.

5
 3. Ekološko obrazovanje u predškolskim ustanovama

Ekološko obrazovanje predškolske djece treba posmatrati prvenstveno kao moralno

vaspitanje, jer odnos čovjeka prema svijetu prirode treba da bude zasnovan na
humanim osjećanjima, odnosno svijesti o vrijednosti svakog ispoljavanja života i
želji da se zaštiti i očuva priroda.
Ekološko obrazovanje dece predškolskog uzrasta obuhvata:

 Razvijanje humanog odnosa prema prirodi (moralno vaspitanje);

 Formiranje životnog znanja i razumijevanja prirode (kognitivni razvoj);
 Razvoj smisla za estetiku (sposobnost da vide i osjete ljepotu prirode, te
razvijanje potrebe i želje da se priroda čuva);
 Učešće djece u aktivnostima da zaštite i sačuvju prirodu, da brinu za biljke i
životinje.
Kriterijumi za formiranje informisanog i aktivnog humanog odnosa prema prirodi su:
 Razumijevanje potrebe za pažljivim i brižnim odnosom prema prirodi, na
osnovu njene moralne, estetske i praktične vrednosti za ljude;
 Razvoj standarda ponašanja u prirodnom okruženju i usklađenost sa njima u
praksi i svakodnevnom životu;
 Manifestacija aktivnog odnosa prema objektima prirode (efektivna zaštita,
sposobnost procjene postupaka drugih u odnosu prema prirodi).
Za formiranje humanog odnosa prema prirodi najbitnije je da dijete zna da su čovjek
i priroda međusobno povezani, tako da vođenje računa o prirodi podrazumijeva brigu
o čoveku, njegovoj budućnosti, ali i da ne čuvajući prirodu, nanosimo štetu ljudima.
Dakle, nesavjesan odnos prema prirodi dovodi do uništavanja naše kuće – Zemlje, te
se kao takav ocjenjuje kao nemoralan.

Kako deca formiraju humani odnos prema prirodi?

Važno je pokazati djeci da oni poseduju snagu da štite prirodu i brinu za nju, da
mogu procijeniti postupke drugih ljudi, vršnjaka i odraslih, shvatiti da li su to dobre
ili loše akcije, te razviti sposobnost da se odupru nečovječnim i nemoralnim djelima
prema prirodi.
Mora se imati na umu da je često nemarno i ponekad okrutno postupanje djece sa
prirodom zbog nedostatka potrebnog znanja. Zato je razvoj empatije i saosećanja sa
prirodom nerazdvojivo od formiranja životnog znanja koje će biti na raspolaganju
djeci predškolskog uzrasta, a koji obuhvata:

6
  Razumijevanje biljaka i životinja kao jedinstvenih i neponovljivih bića,
njihovih potreba i načina da zadovolje te potrebe;
 Razumijevanje odnosa između živih bića i njihovog staništa, biljaka i
životinja te adaptacije na uslove postojanja;
 Razumijevanje da su sva živa bića na Zemlji medjusobno povezana
složenim sistemom odnosa (svi su potrebni jedni drugima, svi zavise jedan
od drugog, nestanak bilo koga prekida lanac, odnosno biološku ravnotežu), a
u isto vrijeme svako od njih ima sopstveno ekološku stanište, i mogu da
postoje istovremeno.
Naravno, znanje samo po sebi nije dovoljno za formiranje humanog odnosa djece
prema prirodi – neophodno ih je uključiti u sve moguće praktične aktivnosti
adekvatne uzrastu – stvoriti uslove za trajnu i punu komunikaciju djece sa prirodom.
Međutim, uspostavljanje i održavanje pozitivnog emotivnog odnosa kod djece
(radost pri radu vezanom za prirodu – sadimo cvijeće, pomažemo štenetu da se
oporavi, hranimo ptice, pohvaljeni smo od strane edukatora ili vaspitača) doprinosi
daljem razvoju saosećanja i empatije.
Aktivan humani odnos prema prirodi se održava i ojačava kroz formiranje dječije
svijesti za estetske vrijednosti prirodnih objekata, njihove bezvremene i trajne lepote.
Zato je edukacija estetskih osjećanja jedan od neophodnih uslova za obrazovanje za
životnu sredinu, koje uključuje ljubav prema prirodi. Ali ni stalna veza sa prirodom
ne može da probudi i razvije estetski stav. Deca treba da obrate pažnju na lepotu
prirode, nauče da posmatraju ponašanje biljnog i životinjskog svijeta, da uživaju u
tome.
Zadatak vaspitača i roditelja – pomoći djeci da shvate da smo svi zajedno, i svako od
nas pojedinačno, odgovorni za Zemlju, a svako može da sačuva i unaprijedi svoju
ljepotu.

7
 ZAKLJUČAK

Uloga ekološkog vaspitanja u zaštiti i unapređenju životne okoline je ogromna.

Naime, bez ekološkog vaspitanja nemoguće je štititi i unapređivati životnu sredinu.
Svijest o potrebi zaštite i unapređenja životne okoline se stiče najviše u školi, ili
makar bi tako trebalo da bude. Porodica takođe utiče na individuu, ali se u porodici
ponašanje, znanja i stavovi uče nesvesno, kroz primjer.
U porodici se mogu steći neke navike, ali se sistematična znanja o ekologiji i potrebi
zaštite i unapređenja životne sredine ne mogu naučiti. Isto tako je sa vršnjačkim
grupama. Činjenica je da se mladi rado ugledaju jedni na druge, a tu je zatim i tzv.
psihologija mase - no tim mladim ljudima prvo treba usaditi znanja i vještine na
način njima prihvatljiv i interesantan, tako da oni sami među sobom popularišu
pozitivne ideje i adekvatan odnos prema životnoj okolini. Znači, najveća je
odgovornost na školi odnosno na ekološkom obrazovanju.
Ekološko obrazovanje treba da učenicima ponudi znanja o ekologiji, o zagađenju, o
neophodnosti zaštite i unapređenja životne sredine. Osim toga, ekološko Uloga
ekološkog obrazovanja u zaštiti i unapređenju životne okoline obrazovanje treba
učenike da privoli odnosno i misaono i emotivno angažuje njihovu svijest o
trenutnom stanju, o tome šta pojedinac može i treba da uradi da bi životnu okolinu
unaprijedio i zaštitio. To može tek kad izađe iz okvira tradicionalne predavačke
nastave. Moraju se smišljati aktivnosti koje će na najbolji način motivisati učenike da
ostvare zadate ciljeve.

8
 LITERATURA

1. Žderić, M. (1989). Primena didaktičkih metoda za formiranje otvorenog odnosa prema

prirodi. Beograd: Nastava i vaspitanje.

2. Konatarević, S., Ugričić N.: Uloga ekološke etike u održivom razvoju. Beograd: Nastava i
vaspitanje.

3. Rančić, A., Đorёević, V. (1998). Visokoškolsko obrazovanje stručnjaka za ekološko

vaspitanje i obrazovanje dece, omladine i odraslih, Pedagogija. br.3.

4. http://vrticibl.org/ekološko-vaspitanje-i-obrazovanje/