1.

Pojam i vrste izvora gradjanskog prava

Извори грађанског права су опште норме које регулишу грађанскоправне односе, као посебне
друштвене односе.
Општа правна норма је извор права јер се односи на неодређени број случајева и примењује се
неограничено, док се појединачна правна норма исцрпљује једном применом.
Скуп свих општих грађанскоправних норми назива се грађанским правом у објективном смислу
(објективно грађанско право).
Опште правне норме називају се и формалним изворима права.
За разлику од формалних извора права под материјалним изворима права подразумевају се они
друштвени чиниоци који утичу на стварање права.
Објективно грађанско право може да се јави у форми писаних и неписаних извора. Најзначајнији
писани извор је закон, а неписани обичајно право.
Судска пракса није формални извор права (у континенталном праву). Међутим, de facto она је извор
права јер су судови дужни да једнобразно поступају у истим ситуацијама.
Правна наука - доктрина, није извор права у формалном смислу јер теоријско мишљење нема
обавезну снагу, али снагом аргумената утиче на развитак законодавства и судске праксе.

2. Zakon kao izvor gradjanskog prava

Значајнији закони Републике Србије:

Закон о облигационим односима из 1978. године, регулише основе облигационих односа у промету
роба и услуга, док су остали облигациони односи који нису квалификовани као ''основе облигационих
односа'' у надлежности републичког законодавства. Садржина закона је подељена у 4 дела. Први
обухвата основе облигационих односа (општи део). Други део чине појединачни уговори. Трећи део
се односи на примену меродавног права у случају сукоба републичких и покрајнских зона. Прелазне
и завршне одредбе чине четврти део закона.
Закон о основним својинско-правним односима из 1980. године, који је изменама из 1996. године
преименован у Закон о основама својинско-правних односа. Чине га: глава I Основна начела, глава II
Право својине, глава III Право службености, глава IV Право залоге, глава V Државина, глава VI Права
страних лица, глава VII Меродавно право, и глава VIII Завршне одредбе.
Закон о ауторском и сродним правима из 2004. године састоји се из следећих делова: I Предмет
закона, II Ауторско право, III Сродна права (право интерпретатора, право произвођача фонограма,
право произвођача видеограма, право произвођача емисије, право произвођача базе података и
право првог извођача слободног дела), IV Остваривање ауторског и сродних права, V Евиденција
ауторских дела и предмет сродних права, VI Заштита ауторског и сродних права, VII Казнене одредбе
и VIII Прелазне и завршне одредбе.
Права индустријске својине регулисана су следећим законима:
Закон о патентима из 2004. године,
Закон о жиговима из 2004. године,
Закон о правној заштити дизајна из 2004. године и
Закон о ознакама гографског порекла из 2006. године.
Од посебног значаја за општи део грађанског права, нарочито за статусна питања физичких лица је
Закон о ванпарничном поступку Србије из 1982. године.
На парнични и извршни поступак примењују се: Закон о парничном поступку и Закон о извршном
поступку.

3. Obicaji i uzanse kao izvor gradjanskog prava

Обичај је неписано опште правило понашања, настало дуготрајном устаљеном применом у

одређеним ситуацијама и прихваћено од стране припадника одређене друштвене заједнице.
Најзначајнија подела обичаја је она на правне обичаје (обичајно право) и фактичке обичаје.
Правни обичај је неписано правило понашања праћено свешћу о његовој обавезности. Да би неки
обичај био правни потребно је да се испуне два услова, један објективне, а други субјективне
природе. Објективни услов подразумева устаљено, једнообразно и дуготрајно понашање људи у
одређеним друштвеним односима. Други услов, субјективне природе, је постојање свести или
уверења о правној обавезности одређеног понашања (opinio iuris, opinio necessitatis). Објективни и
субјективни услов треба кумулативно да се испуне да би настао правни обичај, који постаје правно
обавезујући.
Обичајно право је правно обавезујуће ако је то утврђено законом. Правни обичај се примењује кад
год није у супротности са императивним законским одредбама. Правни обичаји се теже доказују.
Фактички обичај је правило понашања настало спонтаним прихватањем од стране заинтересованих
лица којем за разлику од правног обичаја недостаје свест о правној обавезности. Непоштовање
фактичког обичаја није санкционисано државном принудом, него специфичном санкцијом
друштвене заједнице у којој се обичај примењује, као што су: подсмех, презир, бојкот, новчана казна,
па чак и физичка принуда итд. Обичаји ове врсте су многобројни и разноврсни (нпр. обичај даривања
младе, рођеног детета, обичаји везани за закључивање и извршење уговора итд.). Фактички обичај
постаје правно обавезан када закон упућује на његову примену. Фактички обичај постаје правно
обавезујући када се странке у правном послу позову на њега изричито или прећутно.
Узансе су кодификовани и у облику зборника објављени трговачки (пословни) обичаји, које доносе
професионална удружења, асоцијације трговаца као што су: коморе, берзе и сл. Узансе могу бити
опште, које важе међу трговцима (привредницима) у промету робом и посебне које важе за промет
одређеном врстом робе или за одређену привредну грану. У нашем праву посебан значај имале су
Опште узансе за промет робом које је 1954. године донео Пленум Главне државне арбитраже, а које
су и данас у примени. Према Закону о облигационим односима узансе се примењују ако су учесници
у облигационом односу уговорили њихову примену или ако из околности произилази да су њихову
примену хтели. Значај узанси је вишеструк. Њима се олакшава закључивање правних послова јер
уместо мноштва уговорних одредаба којима би се регулисао одређени правни посао, довољно је да
се стране у уговору позову на примену одговарајуће узансе.

4. Fizicko lice

Физичка лица су људи као индивидуе. Физичко лице постаје субјект права моментом рођења.
Правну способност коју стиче рођењем има за цео живот.
Правна способност је својство личности која се поистовећује са њом. Правна способност се не може
преносити, лице се ње не може одрећи нити лишити. Правна способност је неограничена и по
садржини једнака за сва физичка лица. С обзиром да правна способност није субјективно право него
својство личности, свако физичко лице је субјект права. Према Уставу Републике Србије ''Свако лице
има правну способност''.
Физичко лице стиче правни субјективитет рођењем. Да би рођење имало за последицу настанак
правног субјекта - да би се стекла правна способност потребно је да се дете живо роди, односно, да
после рођења, макар у неком тренутку показује знаке живота. Од правила да се правни субјективитет
признаје рођеном детету још од римског права постоји изузетак по којем се зачето, а нерођено дете,
сматра рођеним (признаје му се својство субјекта права) ако је то у његовом интересу, под условом
да се живо роди.
Правни субјективитет физичког лица гаси се:
1.смрћу и
2.проглашењем несталог лица за умрло.
Наступањем смрти, без обзира на узрок, правни субјективитет престаје природним путем, а
проглашењем несталог лица за умрло правним путем.
Лица која истовремено изгубе живот несрећним случајем, а међусобно се наслеђују називају се
коморијенти. Наше позитивно право је усвојило принцип да су коморијенти истовремено умрли и да
се не могу међусобно наслеђивати.
Несталим се сматра оно лице које је дуже време одсутно из свог места пребивалишта, а за које је
неизвесно да ли је живо. За разлику одсутног лица за које се претпоставља да је у животу, код
несталог лица постоји сумња односно неизвесност о његовом животу.
Према Закону о ванпарничном поступку Републике Србије за умрло се може прогласити лице:
*О чијем животу за последњих пет година није било никаквих вести, а од чијег рођења је прошло
седамдесет година,
*О чијем животу за последњих пет година није било никаквих вести, а вероватно је да више није
живо,
Које је нестало у бродолому, саобраћајној несрећи, земљотресу, пожару, поплави или у каквој другој
непосредној смртној опасности, а о чијем животу није било никаквих вести за шест месеци од дана
престанка опасности,
*Које је нестало у току рата у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није било никаквих вести
за једну годину од дана престанка непријатељства.
Поступак за проглашење несталог лица за умрло је ванпарнични, а надлежни суд је општински, и то у
месту последњег пребивалишта или боравишта несталог.

5. Poslovna i deliktna sposobnost fizickih lica

Способност једног лица да изјавом своје воље закључује правне послове и предузима друге правне
радње назива се пословна способност. Та способност значи могућност субјекта да изјављује правно
релевантну вољу - ону која производи одређена правна дејства као што су настанак, промена или
престанак субјективних грађанских права. То је способност једног лица да стиче права и обавезе, тј.
да реализује своју правну способност.
Услов за стицање пословне способности је достизање одређеног степена зрелости у психофизичком
развоју личности, који претпоставља свест правног субјекта о правним последицама својих правних
радњи.
У зависности од способности лица да схвати правне последице предузетих правних радњи, постоје
различити степени пословне способности, а то су:
1.Потпуно пословно неспособна лица су она која нису у могућности да изјаве вољу која производи
правно дејство, тј. настанак, промену или престанак субјективних права. То су млађи малолетници и
лица која су лишена пословне способности услед неспособности да се сама брину о својој личности,
правима и обавезама. Према Породичном закону Републике Србије, млађим малолетницима се
сматрају лица до навршене 14 године живота. Млађи малолетник може предузимати правне послове
којима прибавља искључива права, правне послове којима не стиче ни права ни обавезе и правне
послове малог значаја.
2.Ограничено (делимично) пословно способна лица су малолетници између 14 и 18 године живота,
тзв. старији малолетници. У ову категорију спадају и пунолетна лица која су одлуком суда делимично
лишена пословне способности.
Старији малолетници могу самостално закључивати правне послове, али је за њихову пуноважност
потребна сагласност (претходна или накнадна) њихових законских заступника.
Старији малолетник са навршених 15 година живота стиче тзв. радну способност, која подразумева
могућност ових лица да могу самостално заснивати радни однос и самостално располагати и
управљати имовином коју су стекли својим радом.
Активна завештајна (тестаментална) способност (способност да се састави пуноважан тестамент)
стиче се са навршених 15 година живота, под условом да је лице способно за расуђивање.
Са навршених 16 година мушкарац способан за расуђивање може признати очинство. Право на
промену личног имена има свако лице које је навршило 15 година живота.
3.Потпуно пословно способна лица у нашем праву су лица која имају навршену 18 годину живота
под условом да су способна за расуђивање. Потпуно пословно способно лице може без ограничења
да закључује све правне послове.
Изузетак од правила да се пословна способност стиче пунолетством постоји у случају потпуне
еманципације. По одлуци суда на захтев малолетника старијег од 16 година, може се дати дозвола за
ступање у брак, чиме се стиче потпуна пословна способност.
Способност лица да одговара за штету проузроковану грађанскоправним деликтом назива се
деликтна способност. Деликтна способност значи могућност да се одговара за своје
недозвољене, тј. противправне радње.
Последица грађанскоправног деликта је накнада штете од стране лица које је проузроковало.
Деликтно способно је оно лице које је свесно своје недозвољене радње и одговорно је за накнаду
штете која је из такве радње произашла.
Стицање деликтне способности регулисано је Законом о облигационим односима.
*Малолетник до навршене 7 године живота није одговоран за штету коју проузрокује. Ова лица су
деликтно неспособна и за њихове скривене радње одговарају њихови родитељи.
*Малолетник од 7 до 14 године живота не одговара за штету, осим ако се докаже да је при
проузроковању штете био способан за расуђивање.
Са навршених 14 година стиче се деликтна способност. Лица у том узрасту одговорна су за
проузроковану штету према општим правилима за наканду штете. Одговарају за штету самостално
без солидарне одговорности родитеља, под условом да су способна за расуђивање.

6. Atributi fizickih lica

Физичко лице има одређена својства која му служе за правно одређење, индивидуализацију у
правном промету.
Атрибути физичких лица су: лично име, пребивалиште и држављанство.
Лично име је назив физичког лица којим се оно идентификује у правном саобраћају. Право на име је
лично право које је непреносиво и неимовинско, којега се његов носилац не може одрећи. Ово право
је апсолутно, јер делује према свима. Право на име не може застарети нити неупотребом престати,
неодвојиво је од личности. Свако физичко лице има лично име које му служи за разликовање од
других лица и стоји у сталној и нераскидивој вези са личношћу одржавајући њену индивидуалност.
Свако лице има право на лично име и обавезу да се њиме служи.
Лично име се састоји из породичног имена или презимена и имена у ужем смислу. Док презиме
означава припадност породичној заједници име у ужем смислу означава ближе одређење у
породици. Лично име детета одређују родитељи споразумно. У погледу избора имена у ужем смислу
постоји потпуна слобода у избору, с тим што се забрањује одређивање погрдних имена, имена
којима се вређа морал или су у супротности са обичајима и схватањима средине.
У погледу одређивања презимена не постоји толики степен слободе избора, јер дете може добити
презиме једног од родитеља или презиме оба родитеља. Заједничкој деци родитељи не могу
одредити различита презимена.
Орган старатељства одређује лично име детету, ако су му родитељи одредили погрдно име, име
којим се вређа морал или име које је у супротности са обичајима и схватањима средине.
Лично име се уписује у матичну књигу рођених. Упис има конститутивно дејство, јер од тог тренутка
постаје саставни део личности и заштићено је правом.
Лично име се може променити на два начина: променом породичног статуса или на захтев у
управном поступку.
Ступање у брак може да има за последицу промену презимена. Супружници се могу споразумети:
а) да свако задржи своје презиме,
б) да уместо свог узме презиме другог супружника и
в) да свом презимену дода презиме другог супружника.
*Право на промену личног имена има свако лице које је навршило 15 година живота и које је
способно за расуђивање.
Неће се одобрити промена имена лицу:
а) против кога се води кривични поступак за дело за које се гони по службеној дужности,
б) лицу које је већ осуђено за кривично дело за које се гони по службеној дужности, док казна није
извршена или док трају правне последице осуде,
в) које променом личног имена намерава да избегне неку законом утврђену обавезу,
г) које намерава да промени име у погрдно име, име којим се вређа морал или име које је у
супротности са обичајима и схватањима средине.
*Промена имена се мора уписти у матичну књигу рођених и венчаних.
Пребивалиште (domicil) је место за које се лице трајније веже и које представља центар његових
животних активности. Пребивалиште је значајна правна чињеница за многе гране права.
Административне обавезе испуњавају се у месту пребивалишта одређеног лица. У правној теорији се
пребивалиште сматра атрибутом физичког лица зато што свако мора да има пребивалиште, јер не
постоје лица без пребивалиште и свако може да има само једно пребивалиште. Ово правило важи
без изузетка у свим правним системима.
Према нашем закону пребивалиште је место у коме се грађанин настанио са намером да у њему
стално живи.
Према овој дефиницији захтевају се два услова за стицање пребивалишта: 1.настањивање и
живљење на одређеном месту и 2.намера да се у њему стално живи. Свако лице је дужно да пријави
место становања надлежном органу у року од 8 дана од дана настањивања, као и његову промену.
Малолетна деца имају пребивалиште својих родитеља или стараоца.
*Боравиште је место у којем грађанин привремено борави ван свог пребивалишта. Ту се лице налази
извесно време, без намере да се ту настани односно да стално живи.
Држављанство је правна припадност физичког лица одређеној држави (државноправном поретку).
Држављанство као правна веза државе и појединца значи формалноправно признавање свих права
појединцу које правни поредак прокламује (политичка, грађанска, имовинска, социјална итд.), али и
обавезе које такво лице има према држави. Држављанство је један од атрибута физичког лица којим
се врши његова индивидуализација у правном саобраћају.
Постоје два основна начина стицања држављанства:
1.По крвној вези (ius sanguinis), према којем деца фактом рођења стичу држављанство својих
родитеља. У нашем праву, дете стиче држављанство Републике Србије уколико су оба родитеља у
тренутку његовог рођења држављани Републике Србије. Ако је само један од родитеља у тренутку
рођења детета држављанин Републике Србије, потребно је да је дете рођено на територији
Републике Србије.
2.По месту рођења детета (ius soli), према коме дете стиче држављанство оне државе на чијој је
територији рођено.
Постоје и допунски начини стицања држављанства: прирођењем, на основу међународног уговора, и
ако су родитељи апатриди или непознати.
Закон о држављанству Републике Србије, предвиђа могућност стицања држављанства путем пријема
у држављанство Републике Србије, на захтев странца који је стално настањен у Републици Србији под
условом: да је старији од 18 година и пословно способан, да има отпуст из страног држављанства, да
је до подношења захтева три године непрекидно имао пребивалишта на територији Републике
Србије и да поднесе писану изјаву да Републику Србију сматра својом државом.
Физичко лице може бити држављанин једне или више држава (бипатриди или полипатриди).
Постоје и лица без држављанства (апатриди) и имају исти положај као страни држављани.
У погледу права која могу уживати страни држављани на домаћој територији разликујемо:
1.Права која су подједнако доступна и домаћим и страним држављанима,
2.Права која странци могу стицати само под одређеним условима и
3.Права која су резервисана само за домаће држављане.

7. Lisavanje poslovne sposobnosti

Пунолетно лице које је стекло пословну способност може одлуком суда бити лишено пословне
способности уколико постоје разлози услед којих то лице није способно да схвати значај својих
правних радњи.
У нашем праву лице може бити потпуно лишено пословне способности ако постане неспособно за
расуђивање услед болести или сметњи у психофизичком развоју.
Телесни недостаци по правилу не утичу на пословну способност неког лица, али уколико су они
таквог карактера да утичу на умне способности и онемогућавају лице да нормално расуђује могу се
узети као разлог за одузимање пословне способности.
Одлуку о проглашењу пунолетних лица за пословно неспособне доноси општински суд у
ванпарничном поступку. Одлука се доноси у облику решења.
Поступак за лишење пословне способности покреће и води суд по службеној дужности, као и на
предлог органа старатељства, брачног друга, детета или родитеља лица код ког су се стекли услови за
лишење односно ограничење пословне способности.
Лицима потпуно лишеним пословне способности одређује се старатељ.
Правни послови које закључи лице неспособно за расуђивање, потпуно лишено пословне
способности сматрају се ништавим.
Када престану разлози због којих је лице лишено пословне способности суд ће по службеној
дужности, на предлог органа старатељства и заинтересованих лица (родитељ, брачни друг, дете и
др.) донети решење о враћању пословне способности.
Пунолетно лице може бити делимично лишено пословне способности ако постане неспособно за
расуђивање или својим поступцима угрожава своја права и интересе, или права и интересе других
лица услед болести или сметњи у психофизичком развоју.
У разлоге за делимично лишење пословне способности могу се убројати и злоупотреба алкохола или
опојних средстава, старачка изнемоглост, сенилност (деменција) или други слични разлози

8. Pravna lica

Правно лице је организован скуп људи који поседује своју посебну имовину ради остварења неког
друштвено допуштеног циља и којем правни поредак признаје својство субјекта права, тј. способност
да буде носилац права, обавеза и одговорности.
Правно лице је настало као израз потребе људи да се удружују ради остварења неког циља или
заштите одређених интереса.
Циљеви који се остварују настанком правног лица превазилазе индивидуалне моћи појединца и
трајније су природе.
Све теорије о појму правног лица могу се поделити у две групе:
1.Теорије које негирају појам правног лица (негаторске теорије)
2.Теорије које признају реалност правног лица (реалистичке теорије).
Да би настало правно лице потребно је да се испуне одређени услови који могу бити општи и
посебни.
Општи услови важе за сва правна лица неизоставно, а то су: организациона самосталност, која
претпоставља организацију физичких лица ради остварења неког законом допуштеног циља
(персонални супстрат), имовинску самосталност (имовински супстрат) и признање правног
субјективитета од стране правног поретка (правна, пословна и деликтна способност).
Правно лице претпоставља организацију или удржење физичких лица који представљају посебно
јединство и организациону самосталност. Није свака организација правно лице, него само она коју
право уређује, допушта и признаје.
Правно уредива је она организација којој право даје неки организациони оквир, неку правну форму.
Правно допуштене су оне организације које нису правом забрањене. Организација физичких лица
која је правно уредива и допуштена постаје правно лице тек када јој право призна способност да
буде субјект права тј. правну способност.
Настанком правног лица стиче се могућност самосталног иступања у правном промету (спољна
самосталност) и самосталност у односу на чланове и осниваче правног лица (унутрашња
самосталност).
Под имовинском самосталношћу правног лица подразумева се поседовање његове посебне имовине
различите од имовине оснивача и чланова који га чине.
Имовинска и неимовинска права и обавезе, припадају правном лицу као посебном субјекту права, а
нису права и обавезе његових оснивача и чланова односно запослених у правном лицу. Имовинска
самосталност правног лица у односу на чланове у његовом саставу значи да правно лице својом
посебном имовином одговара за своје обавезе и за обавезе својих чланова (органа) насталих у
обављању делатности правног лица.
Правно лице за своје обавезе одговара целокупном својом имовином. Правно лице може престати
ако његова имовина постане недовољна да се испуњавају обавезе према повериоцима и друштвеној
заједници. Ако правно лице постане платежно неспособно и послује са губитком може се покренути
стечајни (банкротство) или ликвидациони поступак.
Свако правно лице се оснива да би се остварио неки циљ.
Постојање циља је услов правне организованости физичких лица који га чине или интереса који треба
да се остваре.
Циљ правног лица, без обзира о којој врсти правног лица је реч, мора бити у складу са интересима
друштвене заједнице тј. не може бити у супротности са императивним законским одредбама и
моралом друштвене заједнице.
Циљ правног лица одређује се оснивачким актом и статутом и уписује се у регистар правних лица,
Начини признавања субјективитета правног лица могу се свести на три основна сиситема:
1.Систем пријаве - према овом систему правно лице настаје моментом пријаве надлежном
државном органу.
2.Систем одобрења - у овом систему посебно је наглашена улога државног органа који цени
цеклисходност оснивања правног лица пре него што одобри његов настанак.
3.Нормативни сиситем је карактеристичан по томе што се законом утврђују услови и поступак за
настанак правног лица и када су они испуњени надлежни орган је дужан да таквој организацији
призна својство субјекта права - правну способност. Овај сиситем је обично праћен и регистрацијом
правног лица, с тим што регистарски суд нема овлашћење да испитује целисходност оснивања
правног лица, него само да ли су испуњени услови (формални и материјални) за његово оснивање.
Правни пореци обично за настанак правног лица траже и упис правног лица у посебне регистре.
Регистри су посебне јавне књиге које води суд, агенција или управни органи и у које се уписују
подаци од значаја за правно лице.
Упис у регистар врши се према правилима ванпарничног или управног поступка.
Брисање из регистра врши се по службеној дужности или на захтев странке.

9. Vrste pravnih lica

Za organizaciju sa statusom pravnog lica pravno je vazno da li je

1)po svojoj strukturi : udruzenje ili ustanova.
2)po cilju i vrsti delatnosti: komercijalna ili nekomercijalna
3)po tipu svojine: jednosvojinsko pravno lice ili mesovito.
Pravna lica se u nasem pravu ne dele na javnopravna i privatnopravna.
Udruzenja – je organizacija ciji cilj, postojanje, uredjenje i funkcionisanja opredeljuju sami clanovi. Po broju
clanova udruzenja su:
*jednoclana (inokosna, unipersonalna)
*viseclana (kolegijalna, multipersonalna, udruzenja u uzem ili tradicionalnom smislu reci). Ne odlucuje broj
ucesnika, nego broj clanova. Ucesnik je svako koje u sastavu organizacije (organ, clan, zaposleni), a clan je
samo onaj ucesnik koji ima odgovarajuci (clanski) status: ko u odnosu sa organizacijom ima prava i obaveze
odredjene vrste – pravo na udeo u dobiti, na ucesce u upravljanju, u vodjenju poslova, obavezu uloga,
clanarine, ucesca u snosenju gubitka, odgovornosti i dr.
Udruzenje je viseclano ako vise ucesnika ima status clana.U nacelu je dovoljno da udruzenje ima bar dva
clana, osim ako njegova priroda ili propis zahtevaju veci broj, kao npr. za zadrugu tri, za politicku stranku
sto. Maksimalan broj clanova propisuje se samo izuzetno, bilo neposredno kao npr. da drustvo sa
ogranicenom odgovornoscu moze imati najvise trideset clanova, bilo posredno kao npr. sa ogranicenim
brojem deonica.
Jednoclano udruzenje ima samo jednog clana: jednom jedinom ucesniku pripadaju sva clana prava i
obaveze.(jedno deonicko drustvo sa jednim deonicarem, drustvo sa ogranicenom odgovornoscu sa jednim
clanom). Dok sve vrste udruzenja mogu biti viseclana, jednoclana mogu biti samo ona kojima to dopusta
njihova priroda i propis: npr zadruga upravo nastaje radi uzajamnog pomaganja, pa ne moze neko sam sebi
biti zadrugar, komanditno drustvo rezultat je potrebe da se podele uloge izmedju komplementara i
komanditora; propisano je npr. deonicko drustvo, drustvo sa ogranicenom odgovornoscu da mogu biti
jednoclana.
Ustanova - je organizacija ciji cilj, uredjenje i nacin funkcionisanja odredjuje osnivac, a u zivot sprovode
ucesnici (organi, zaposleni). Kako ni osnivac ni ucesnici ne gospodare ustanovom, ne odgovaraju svojom
imovinom na njene obaveze. Uticaj osnivaca na cilj, uredjenje i funkcionisanje iscrpljuje se aktom o
osnivanju, a potom on, eventualno, samo nadzire kako ucesnici ostvaruju cilj ustanove. Ni osnivac ni
ucesnici ne mogu po svom nahodjenju ukinuti ustanovu, jer ona ni ne postoji u njihovom interesu, vec u
koristi trecih (destinatera). Ali ni korisnici ne mogu da je ukinu, jer niti su je osnovali, niti su njeni ucesnici.
Figurativno rece, jednom osnovana, ustanova (kao da) pripada sebi samoj.
Dok se ucesnici udruzenja sluze imovinom udruzenja da bi ostvarili svoje ciljeve, zbog cega se kaze da
udruzenja imaju personalni supstrat, da su kod njih lica u prvom planu (universitas personarum), dotle
ucesnici ustanove sluze imovini ustanove da bi ostvarili ciljeve kojima je imovina nepovratno posvecena, sto
kod ustanove u prvi plan istice imovinu, realni supstrat (universitas rerum, bonorum ili patriomonii).

Zaduzbine – je organizacija ciju je imovinu osnivac nepovratno namenio da svojim prihodima dobrocino
ostvaruje neki drustvenokoristan cilj. Ciljevi su po pravilu:
1)mecenatski: pomaganje i unapredjivanje obrazovanja, kulturnog, umetnickog, naucnog stvaralastva i sl,.
2)humanitarni: zastita siromasnih, starih, bolesnih, dece socijalno ugrozenih i sl. Nacin ostvarivanja tih
ciljeva iskljucivo je nenaplatan. Zaduzbina je uvek dobrotvorna ustanova (princip altruizma): cinidbe vrsi
korisnicima dobrocino, bez nakande, protivkoristi i ekvivalentnosti.
Korisnici (destinateri) su lica koja uzivaju cinidbe zaduzbine – cija dela ona izdaje, cije skolovanje stipendira,
cije objekte odrzava, koje nagradjuje za najbolji roman itd. Po krugu korisnika zaduzbine su privatne ili
javne.
Privatne zaduzbine deluju u korist zatvorenog kruga lica, koja pripadaju nekoj instituciji – nekoj porodici,
preduzecu, fakultetu itd. Tipicne privatne zaduzbine su sledece :
a)Zaduzbine preduzeca i drugih organizacija koriste pripadnicima nekog preduzeca ili druge organizacije,
npr pomazu penzionisane clanove, clanove porodica i radnika nastradalih na radu, nagradjuju najuspesnijeh
stvaraoca odredjenog udruzenja, najbolje studenta odredjenog fakulteta.
b)Crkvene zaduzbine ustanovljavaju se u korist pripadnika neke crkve ili reda, npr radi odrzavanja crkenih
objekata, skolovanja pripadnika monaskog reda.
v)Porodicne zaduzbine namenjene su clanovima neke porodice, npr snosenju troskova skolovanja
potomaka te porodice, namenskom finansijskom pomaganju odredjene generacije.
Nije dopusteno da se zaduzbina osnuje u korist unapred individualno odredjenog ili odredjenih lica. Ni kod
privatnih zaduzbina lica nisu unapred individualizovana; ne zna se npr. da li ce u nekoj generaciji uopste biti
potomaka i ko ce to biti, da li ce se i ko odluciti za skolovanje te vrste, kome ce se dogoditi i nesreca na
radu i koju ce porodicu pogoditi, ko ce se zamonasiti.

10. Pravna, poslovna i deliktna sposobnost pravnog lica

Pravna, poslovna i deliktna sposobnost pravnog lica su elementi njegovog pravnog subjektiviteta, koji stice
priznanjem od strane pravnog poretka. Pravni subjektiviteta obuhvata mogucnost imati prava i obaveze
(pravnu sposobnost), sticati ih, menjati, prenositi, i gasiti svojim radnjama (poslovnu sposobnost) i
odgovarati za svoje radnje (deliktna sposobnost)
10.1. Pravna sposobnost
Sposobnost pravnog lica da bude imalac subjektivnih prava i obaveza naziva se pravna sposobnost.
Drugacijeg je obima nego pravna sposobnost fizickog lica.
a)Neimovinska pravna sposobnost pravnog lica je uza od takve sposobnost fizickog lica; fizicko lice moze
da stekne daleko siri krug neimovniskih prava i obaveza. Pravno lice ne moze imati ona neimovinska prava
ciji su objekti vezani jedino za ljudske jedinke:
1)porodicna prava, bracna prava iz odnosa roditelja i dece, usvojioca i usvojenika.
2)neka licna prava (prava licnosti) kao npr pravo na fizicki integritet, na psihicki integritet, zdravlje, lik,(a
sposobno je da ima pravona ime, cast i ugled, tajnu sferu, identitet, licne podatke).
b)Pravno lice ne moze imati ona imovinska i neimovinska prava, cija je funkcija vezana samo za ljudske
jedinke, npr. pravo na izdrzavanje, pravo stanovanja(habitatio), stanarsko pravo, pravo na novcanu
satisfakciju za dusevne i fizicke boli ili strah, pravo nasledjivanja po osnovu sredstava.
v)Pravno lice moze imati sva ostala imovinska prava i obaveze ako se pravni poredak opredelio za sistem
tzv. opste imovinske pravne sposobnosti pravnih lica. Ako pak usvoji ssitem tzv. specijalne imovinske
pravne sposobnosti, tada cilj organizacije odredjuje krug preostalih stecivih imovinskih prava i obaveza;
pravno lice moze steci samo ona imovinska prava i obaveze koji su mu potrebni za ostvarivanje cilja i
obavljanje delatnosti.
10.2. Poslovna sposobnost
Prava i obaveze koje moze imati, pravno lice moze steci raznim svojim radnjama – vrsenjem drzavine kod
odrzaja, nezvanim vrsenjem tudjih poslova, preradom, nalazom stvari itd. ali najcesce ih stice
preduzimanjem pravnih poslova – izjavama volje da nastane neko pravno dejstvo (raznim ugovorima,
izdavanjem hartija od vrednosti, javni obecanjem nagrade itd.) Sposobnost pravnog lica da svojim izjavama
volje (pravnim poslovima) stice, prenosi, menja i gasi prava i obaveze, naziva se poslovna sposobnost. Ona
znaci da se izjava volje organa racunaju pravnom licu. Kako pravno lice putem organa preduzima pravne
poslove, poslovnu sposobnost organizacija ne moze da stekne pre nego sto se obrazuju organi. Ako pak,
ostane bez organa, fakticki postaje poslovno nesposobna, jer nema drugog nacina da preduzima pravne
poslove.
Obim poslovne sposobnosti pravnog lica odredjen je obimom njegove pravne sposobnosti: pravno lice
moze preduzimati pravne poslove radi sticanja, prenosenja, izmene i gasenja samo onih prava i obaveza
koju moze imati. Zato obim njegove poslovne sposobnosti najvise zavisi od toga da li je ono opste ili
specijalno pravno sposobno: ako ima opstu imovinsku pravnu sposobnost specijalna, bice takva i poslovna
sposobnost.
10.3. Deliktna sposobnost
Pravno lice je pravno sposobno da ima kako pravo na naknadu stete, tako i obavezu da stetu nadoknadi.
Sposobno je da odgovara kako za stete za koje se odgovara bez obzira na krivicu (tzv. objektivna
odgovornost), tako i za stete ta koje se odgovara samo ako postoji krivica (odgovornost na osnovu krivice,
tzv subjektivna ili deliktna odgovornost). Ta druga sposobnost pravnog lica, da odgovara za stete koje se
licu sposobnom za rasudjivanje mogu upisati u krivicu, naziva se deliktna sposobnost. Ona znaci da su
deliktne (skrivljene) radnje ucesnika pravnog lica (organa, clanova, zaposlenih) racunaju pravnom licu (kao
njegovi delikti).
Pravno lice odgovara na osnovu krivice njegovih ucesnika (organa, clanova, zaposlenih). Kako jedino lice
sposobno za rasudjivanje moze biti krivo, pravno lice je deliktno sposobno i odgovorno samo ako je njegov
ucesnik pri vrsenju stetne radnje bio sposoban za rasudjivanje i kriv. U protivnom je pravno lice deliktno
nesposobno i neodgovorno. Vazi pravna pretpostavka da je ucesnik pravnog lica sposoban za rasudjivanje i
kriv za stetu (tzv. presumirana krivica). Pravno lice nece odgovarati ako obori tu pretpostavku: ako dokaze
da je njegov ucesnik u datoj prilici postupao onako kako je trebalo (ekskulpacija); Pravno lice odgovara
samo ako njegov ucesnik stetnu radnju izvrsi kao ucesnik pravnog lica (kao organ, clan zaposleni), dakle u
vezi s delatnoscu pravnog lica. Ako je ne izvrsi u tom svojstvu, vec nezavisno od delatnosti pravnog lica
(privatno), odgovarace on sam.
11. Atributi pravnih lica

Elementi individualizacije (atributa) pravnih lica prema kojima se medjusobno razlikuju su: ime (naziv ili
poslovno ime), sedište i drzavljanstvo.
11.1. Ime pravnog lica
Svako pravno lice mora imati ime. To je skup individualnih obelezja pravnog lica, a sluzi mu za identifikaciju
u pravnom prometu. Naziv je ime nekomercijalnog, a poslovno ime imaju komercijalna pravna lica. Ime
pravnog lica je element njegovog pravnog statusa.
Za pravni rezim imena pravnog lica vaze sledeca nacela: 1) Nacelo istinitosti; 2)Nacelo javnosti; 3) Nacelo
jedinstvenosti; 4) Nacelo iskljucivosti; 5) Nacelo obaveznosti upotrebe imena.
Pravno lice stiče ime momentum osnivanja, odnosno upisa imena u registar pravnih lica. Ime pravnog lica
gubi se njegovim prestankom kada kada se vrši brisanje iz registra pravnih lica.
Elementi koje ime pravnog lica sadrzi mogu biti: 1) Obavezni (bitni; to su blize oznacenje imena, podatak o
vrsti pravnog lica); 2) Fakultativni (sluze blizoj, potpunoj individualizaciji isticanjem nekog posebnog
obelezja); 3) Uslovno dopušteni (mogu se upotrebiti na osnovu dozvole nadleznog organa). Zakonom se
utvrdjuje koje elemente ime pravnog lica ne moze sadrzati, odnosno koji su zabranjeni (koji sadrze ili
podrzavaju sluzbene znakove za kontrolu ili garanciju kvaliteta).
Prilikom izbora i promene imena pravnog lica vaze strozija pravila. Ime pravnog lica uziva pravnu zastitu i
to: a) po sluzbenoj duznosti; b) po tuzbi pravnog lica; c) po osnovu nelojalne konkurencije; d)krivičnopravne
zastite.
11.2. Sedište pravnog lica
Kao i fizicko, tako i pravno lice mora imati svoje teritorijalno odredjenje. Sediste pravnog lica je mesto u
kome pravno lice obavlja delatnost, ali moze biti i mesto odakle se upravlja, rukovodi radom i poslovanjem
pravnog lica. Sediste se obavezno upisuje u naziv pravnog lica, odnosno poslovno ime privrednog drustva i
odgovarajuci registar pravnih lica. Ima veliki znacaj. Prema sedistu pravnog lica odredjuje se mesna
nadleznost registarskog suda, mesna nadleznost suda, kao i mesna nadleznost upravnih organa. Sediste
pravnog lica je merodavno za utvrdjivanje drzavljanstva pravnog lica.
11.3. Drzavljanstvo pravnog lica (DPL)
Drzavljanstvo pravnog lica prema nasem pravu odredjuje se po pravu drzave u kojoj je osnovano i drzave
stvarnog sedista. Postoje i drugi kriterijumi za utvrdjivanje drzavljanstva pravnih lica kao sto su: mesto
registracije pravnog lica, mesto obavljanja delatnosti itd. DPL je od znacaja za mogucnost sticanja nekih
gradjanskih prava. Strana pravna lica ne mogu sticati neka prava kao domaca pravna lica dok sui m druga
dostupna pod uslovima uzajamnosti kao domacim pravnim licima.

12. Subjektivna gradjanska prava; Vrste subjektivnih gradjanskih prava

Subjektivna gradjanska prava su pravni prerogativi (ovlascenja, pravne vlasti), priznati objektivnim pravom
pravnim subjektima (fizickim i pravnim licima) u cilju zadovoljenja raznih njihovih interesa.
12.1. Imovinska i neimovinska prava
Imovinska gradjanska prava (koja inace cine veliku vecinu) su ona koja neposredno glase na izvesnu sumu
novca (pravo na kupovnu cenu, na povracaj pozajmljene sume novca), ili se odnose na neko dobro koje se
moze novcano izraziti (stvar, pronalazak itd). kakva su npr. pravo svojine, pronalazacko pravo, ili na cinjenje
(necinjenje) koje se moze imovinski (novcano) izraziti, kao sto je npr. pravo zahtevati od druge ugovorne
strane da izradi ili popravi neku stvar ili obavi neki posao (na osnovu ugovora od delu ili ugovora o
radu).Njihovom povredom moze biti prouzrokovana imovinska ili neimovinska steta (izgubljena zarada i
fizicki bol u slucaju telesne povrede, dusevni bol u slucaju povrede casti i ugleda), a pravo na novcanu
naknadu stete (kako imovinske tako i neimovinske) po svojoj prirodi je imovinsko. Neka prava su slozena u
tom smislu da se sastoji od imovinskopravne i neimovinske (moralne) komponente, kakav je npr. slucaj sa
autorskim pravom.
12.2 Prenosiva i neprenosiva prava (prava u prometu i prava van prometa)
Velika vecina subjektivnih gradjanskih prava su prenosiva, dakle podobna da se odvoje od svoga
imaoca(titulara) i predju na drugoga(to prelazenje naziva se pravnim prometom i o njemu ce kasnije
posebno biti reci) Takav je slucaj sa skoro svim imovinskim pravima (stvarnim, obligacionim,
intelektualnim), ali i medju njima ima takvih koja su neprenosiva, kao sto je slucaj sa licnim sluzbenostima,
pravom na izdrzavanje itd. Pored njih neprenosiva su i neimovinska prava (prava licnosti, porodicna prava,
autorska moralna prava).
Cesto se neprenosiva prava nazivaju licnim, u tom smislu da su vezana za licnost subjekta (neodvojiva), pa
se onda dalje dele na :
1)licna imovinska (podrazumevajuci pod tim imovinska prava koja se ne mogu prenositi, kao npr. licne
sluzbenosti, pravo na izdrzavanje)
2)licna neimovinska(podrazumevajuci pod tim prava koja su po svojoj prirodi takva da se ne mogu izraziti u
novcu i koja su kao takva neprenosiva, kao sto je slucaj sa svim pravima licnosti, (ova prava su licna
dvostruko, jer su neimovinska i neprenosiva, tj vezana za licnost imaoca).
12.3. Relativna (obligaciona) i apsolutna prava, pravne moci
Relativna(obligaciona) prava, koja se jos zovu potrazivanja, odlikuju se time sto deluju prema tacno
odredjenom licu, odnosno strani (inter partes), a to znaci da konkretno odredjen ne samo njihov aktivni
subjekt, imala prava (koji se ovde poverilac) vec i obavezno lice, pasivni subjekt (duznik).
Obligaciono pravo (potrazivanje) i obaveza koja mu odgovara cine u svom jedinstvu obligacioni odnos, koji
se jos zove i dugovinski odnos (mada se ponekad citav taj odnos naziva obligacijom).
Izmedju relativnih prava i obaveza koje im odgovaraju postoji odnos korelacije:
Titular(imalac) obligacionog prava moze zahtevati od duznika odredjeno ponasanje i sustina prava je bas u
tom ponasanju (ogranicena je na njega), a izvrsenje obaveze isto je sto i vrsenje (ostvarivanje) prava. Usled
toga, izvrsavanjem obaveze pravo prestaje(odns. prestaje u meri u kojoj je obaveza izvrsena). Tako, kupac
ima pravo da zahteva predaju stvari i prenos prava svojine na njoj (on nema pravo da preduzme nijedan akt
neposredno prema stvari), i kada je prodavac svoju obavezu izvrsio (sto ce reci ponasao se na odredjeni
nacin) kupcevo pravo je ostvareno i ugasilo se.
Stoga se prema rasporedu prava i obaveza obligacioni odnosi dele na
*jednostrane(jednostrano obavezne)-kada se jedno lice ili strana pojavljuje samo u funkciji poverioca a
druga u funkciji duznika: poklonodavac ima smao obavezu, a poklonoprimac pravo, prouzrokovac stete ima
samo obavezu a osteceni samo pravo.
*dvostrane(dvostrano obavezne)- svaka strana se pojavljuje i u funkciji poverioca i u funkciji duznika:
prodavac je duznik utoliko sto ima obavezu da preda prodatu stvar, a poverilac utoliko sto ima pravo na
ugovorenu kupoprodajnu cenu, dok je kupac poverilac utoliko sto potrazuje stvar, a duznik utoliko sto ima
obavezu da plati cenu.
12.4. Apsolutna prava
se danas uobicajeno definisu kao prava koja deluju prema svim trecim licima (erga omnes), koja nisu
pojedinacno odredjena, pri cemu je njihova obaveza uvek negativna (sastoji se u necinjenju, pasivnosti).
Njihova sustina je u tome sto imaju objekt u jednom specificnom smislu, podrazumevajuci pod tim pravno
dobro koje se na osnovu prava neposredno uziva ( na kome titular ima neposrednu vlast)a, trecima se
namece odredjeno ponasanje u cilju onemogucavanja neposredne vlasti (uzivanja).
Osnovna razlika izmedju relativnih (obligacionih) i apsolutnih prava je, dakle, u tome sto ova prva nemaju
objekt u specificnom smislu i sastoje se u mogucnosti zahtevati od duznika odredjeno ponasanje (dare,
facere, non facere). U smislu pravnog dobra koje titular neposredno uziva relativna prava nemaju objekt
cak i kada obaveza duznika glasi na predaju stvari, kao sto je to slucaj sa obavezom prodavaca da kupcu
preda prodatu stvar.
Pravne moci (preobrazaja prava) su konkretne pravne mogucnosti da se izjavom volje stvori nova pravna
situacija. Prema prirodi pravnih dejstava koja proizvode dele u tri grupe:
a)kojima se sticu subjektivna prava (stvarajuca preobrazajna prava), kao sto je slucaj sa pravom
okupacije(zauzimanja nicijih stvari), pravom prece kupovine, prihvatanja ponude,
b)kojima se modifikuju postojeca stanja (odnosi), npr pravo izbora kod alternativnih obligacija, pravo
poverioca da bira izmedju raskida ugovora zbog neizvrsenja i naknade stete zbog zadocnjenja u izvrsenju
v)kojima se ukidaju (gase) postojeci odnosi (stanja), npr. pravo opozvati punomocje, dati otkaz ugovora,
zahtevati ponistenje ugovora zakljucenog u zabludi.

13. Vrste apsolutnih prava (stvarna prava, intelektualna prava)

Stvarna prava odlikuju se time sto deluju prema svim trecim licima (erga omnes, contra omnes) i sto za
svoj objekt imaju telesne stvari, pokretne i nepokretne. Njihova sustina, kako proizilazi iz ranijih izlaganja,
je u neposrednoj vlasti na stvari, radi cijeg se obezbedjenja se svim trecim licima i namece odredjeno
ponasanje, koje se sastoji u pasivnosti, necinjenju u odnosu na datu stvar.
Glavno stvarno pravo je pravo svojine, koje se definise, kao najsire, u granicama zakona, pravo drzanja,
koriscenja i raspolaganja jednom stvari. Ono je apsolutno, pre svega u tom smislu sto kao i druga apsolutna
prava deluje prema svim trecim licima (i u tom smislu stepenovanja apsolutnosti nema, jer bi to znacilo reci
da neka od ovih prava vise deluju prema trecim licima). Pored prava svojine, stvarna prava su jos
sluzbenosti (stvarne i licne), rucna zaloga(zaloga na pokretnim stvarima), stanarsko pravo i pravo gradjenja.

14. Prava licnosti (licna prava) i licna prava pravnih lica

Licna prava su subjektivna prava na licnim dobrima: pravo na zivot, fizicki integritet, zdravlje, psihicki
integritet, pijetet; dostojanstvo, cast, ugled, privatni zivot, lik, glas, licne zapise, tajnu sferu, licne podatke,
identitet, ime i dr. Omogucuju da svoje licno dobro ostvari, uzivajuci ga i raspolazuci njime . Nazivaju se i
,,prava licnosti,, Najbolji bi bio naziv ,,prava na licnim dobrima,, jer licna dobra su objekti ovih prava, a ta
dobra, s jedne strane, pripadaju i onome ko nije licnost (zacetom, a jos nerodjenom coveku,
novorodjencetu), a s druge strane, ne pripadaju samo ljudima (koji, medjutim jedini mogu biti licnosti),
nego i organizacijama, pravnim licima (a one nisu licnosti).
Pravna lica ne mogu imati ona licna prava koja po svojoj prirodi podrazumevaju coveka kao titulara; pravo
na zivot, telesnu ukupnost, slobodu kretanja, zdravlje, lik, glas i sl. Sva ostala licna prava mogu imati, jer
licna dobra koja su njihovi objekti – ugled, identitet, privatnost (tajnu sferu), ime, licni podatak – pravni
poredak stiti kao vrednosti bez obzira kome pripadaju (da li coveku ili organizaciji). Licna prava pravnih lica
nisu ogranicena delatnoscu pravnog lica, ni u pogledu broja, a ni u pogledu obima: povrede navedenih
licnih dobara nedopustene su i kada nisu u stanju da ometu funkcionisanje pravnoh lica i ostvarenje cilja.

15. Imovina (pojam, sadrzina i karakteristike imovine)

15.1. Pojam imovine

Pod pojmom imovine se uobicajno podrazumeva celokupnost prava i obaveza koja pripadaju pravnom
subjektu. Imovina pociva na sledecim principima: a) samo lica mogu imati imovinu; b) svako lice ima
imovinu; c) svako lice ima samo jednu imovinu; d) imovina je nedeljiva od licnosti.
Imovina predstavlja jedno apstraktno jedinstvo i razlikuje se od prava i obaveza koje je cine, jer prava i
obaveze mogu da se menjaju, umanje ili potpuno nestanu, ali time ne nestaje imovina koja postoji za citavo
vreme dok postoji jedno lice.
Jedinstvo imovine ili pravna celina ostvaruje se jedinstvenom namenom imovine, stoga je moguce da
postoji vise imovina u zavisnosti od namena. Prema novijim pravnim teorijama, imovinu cini skup svih
imovinskih subjektivnih prava jednog lica.
Pod pojmom imovine se cesto podrazumeva skup svih stvari, pa se govori o nepokretnoj ili pokretnoj
imovini. Ovakva terminologija se cak koristi ne samo u teoriji nego ponekad i u zakonima. Imovinu treba
razlikovati od svojine, jer ona predstavlja siri pojam i obuhvata pored svojine i ostala imovinska prava.
15.2. Sadrzina imovine
Imovinu sacinjavaju sva subjektivna imovinska prava, koja za svoj objekt imaju dobra kao imovinske
vrednosti. Imovinu cine: a) stvarna prava; b) obligaciona prava; c) intelektualna prava imovinskog karaktera.
Dakle, imovinu sacinjavaju sva subjektivna prava koja pripadaju jednom licu i koja se mogu izraziti u novcu,
jer samo ova prava imaju imovinski karakter. Stavri su objekti prava svojine; obaveze nisu sastavni deo
imovine. Imovinu cine samo prava (aktiva), a obaveze (pasiva), dugovi, su samo tereti na imovini, sto znaci
da ce se obaveze namiriti iz imovine.
15.3. Karakteristike imovine
Imovina je jedinstven pojam ili pravna celina. Sva imovinska prava koja pripadaju jednom subjektu obrazuju
jedinstvenu imovinu. Za svoje obaveze duznik odgovara svojom celokupnom imovinom. Celokupna imovina
je podjednako namenjena izmirenju svih obaveza bez obzira na vreme njihovog nastanka, tako da raniji
poverioci nemaju nikakvo prvenstvo naplate u odnosu na kasnije.
Pod jedinstvom imovine se podrazumeva da odredjeni pravni subjekt moze imati samo jednu i nedeljivu
imovinu. Podela imovine na vise delova ili celina je nedostupna iz prakticnih razloga.
Izuzetno je moguce da se u okviru imovine formiraju posebne imovinske celine(fondovi) za koje vazi
poseban pravni rezim.
Pojam celokupne imovine pravnog lica treba razlikovati od zaostavstine. Zaostavstina je uzi pojam jer se
neka imovinska prava gase smrcu i ne prelaze na naslednike. Osobina imovine je njena promenljivost, jer
pojedina prava koja cine imovinu iz nje izlaze, druga ulaze, a imovina i dalje egzistira, pa cak i ako se uzme
da titular ima samo obaveze. Titular imovine se ne moze nje lisiti, protiv svoje volje, niti mu ona moze biti u
potpunosti oduzeta. Smrcu titular, celokupna imovina prelazi na naslednike.
Pravno lice prestaje da postoji kao pravni subjekt okoncanjem stecaja koji predstavlja poseban institut
kolektivnog namirenja poverilaca generalnim izvrsenjem na imovini stecajnog duznika.

16. Pravne cinjenice i pravni promet

Pravne cinjenice su one koje na osnovu naredjenja sadrzanog u zakonu proizvode pravna dejstva (nastanak,
prenos, gasenje, izmena subjektivnih prava, i pravnih situacija). Dele se na prirodne dogadjaje i ljudske
radnje.
Prirodni dogadjaji su delo prirode i, po definiciji, ne zavise od covekove volje.(protek vremena, rodjenje,
sticanje punoletstva, smrt, elementarna nepogoda usled kojih radnik pretrpi povredu na radu).

Ljudske radnje zapravo ljudskaponasanja (cinjenje ili necinjenje) mogu biti protivpravna (kao sto je slucaj sa
gradjansko-pravnim deliktima, kojima se prouzrokuje steta drugome i koji stvaraju obavezu na naknadu
stete) ili dopustene (saglasnu pravu), kakav je pre svega slucaj sa ugovorima i drugim pravnim poslovima,
koji predstavljaju izjave volje ucinjene u nameri da se proizvede neko pravno dejstvo i koje proizvode
zeljene pravno dejstvo. Najveci broj pravnih dejstava(socijalno najvaznijih) nastaju iz izjava volje. Nekada je
za nastanak pravnog dejstva dovoljna samo jedna cinjenica, a nekada vise njih istovremeno (cinjenicki
skup). Tako i sam ugovor je jedan cinjenicki skup, koji obuhvata vise cinjenica :ponudu, prihvat ponude,
ponekad odredjenu formu, nastanak, tzv.zakonskog prava na izdrzavanje pretpostavlja odredjen stepen
srodstva izmedju dva lica (ili bracnu vezu), materijalnu neobezbedjenost primaoca izdrzavanja i
odgovarajuce imovinske prilike davaoca izdrzavanja (da je u mogucnosti da daje izdrzavanje); za sticanje
svojine i nekih drugih stvarnih prava putem odrzaja, potrebna je fakticka vlast na stvari (drzavina) protek
zakonskog roka i savesnost drzaoca, itd.

Ugovor, gradjanskopravni delikt (prouzrokovanje stete), odrzaj, primeri su (skupova) cinjenica koji imaju
svoje posebne nazive(imenovani skupovi pravnih cinjenica) i koji se na prvi pogled pojavljuju kao nesto
samostalno (autonomno) u odnosu na zakon i druge opste norme.

Mehanizam nastajanja pravnih dejstava, medjutim u svim slucajevima je isti: uvek je potrebno postojanje
odredjenog cinjenicnog skupa (bez obzira da li za njega postoji i poseban naziv) i uvek je zakon (opsta
norma) taj koji cini njihovu podlogu i daje im moc proizvodjenja pravnih dejstava. Zakon je, moglo bi se reci
posredni a pravne cinjenice neposredni izvor raznovrsnih pravnih dejstava u pravnom zivotu.

17. Pojam i predmet pravnog posla

Pravni posao se moze definisati kao izjava volje koja proizvodi pravno dejstvo (nastanak, prestanak, prenos
ili izmena postojecih subjektivnih prava). Prema opstem pravilu, ovakva izjava treba da potice od lica koje
ima potrebnu poslovnu sposobnost, da je ozbiljna (data u nameri proizvodjenja pravnog dejstva), slobodna,
u potrebnoj formi ako zakon to zahteva, i da su zeljena pravna dejstca u skladu sa ustavnim nacelima,
imperativnim normama i drustvenim moralom.

Volja se moze izjaviti na razne nacine:

*recima (usmeno ili pismeno) uobicajenim znacima ili drugim ponasanjem iz koga se sa sigurnoscu moze
zakljuciti o njenom postojanju. S obzirom na nacin izrazavanja, sve izjave se mogu podeliti na:
1) izricite (neposredne) je ona izjava koja je ucinjena postupcima cija je neposredna svrha da trecima
pokazu odredjenu volju. Najcesce se to cini recima (otuda i naziv izricita), ali isto tako i uobicajenim znacima
(opste usvojenim znacima, koji su po sebi znaci odredjene volje), kao sto je npr. klimanje glavom ili
rukovanje(posle pogadjanja), kojim se izrazava pristanak.

2) Precutna izjava je ona koja je ucinjena tzv. konkludentnim radnjama (ponasanjima), a to su postupci cija
neposredna svrha nije u tome da pokazu odredjenu volju (niti su to uobicajeni znaci za izjavljivanje volje)
vec nesto drugo, ali iz kojih se (s obzirom na okolnosti slucaja) sa izvesnoscu moze zakljuciti da lice njima
izrazava odredjenu volju. Sam izraz precutna izjava ima taj nedostatak sto sugerise pomisao kako se volja
(precutno) moze izjaviti i cutanjem a sto inace u nacelu nije tacno.

21. Изјава воље

Изјава воље је најзначајнија правна чињеница за настанак правног посла. Она је претпоставка сваког
правног посла али се не може поистевеетити са правним послом, јер се поред ње захтевају и други
услови као што су пословна способност, форма итд.
Воља је психолошка категорија која се формира у људској свести. Правно релевенатна је она воља
која садржи свест о правним последицама предузете правне радње и намеру сујекта да закључени
правни посао произведе правна дејства. Лица одређеног степена зреости (млађи малолетници),
душевно оболела лица, лица под утицајем дроге алкохола итд. Не могу бити свесна правних
последица своје изјављене воље. Поред свести потребна је и намера да се правни посао закључи.
За право је релевантна само она воља која се може сазнати или на неки наћин манифестовати. То се
чини изјавом воље.
У зависности од тога која воља произвиди правна дејства, унутрашња воља или изјавњена воња
настале су две теорије:
1. Теорија воље и
2. Теорија изјављене воља
Према теорији воље, за настанака правног посла пресудна је унутрашња воља, тј. оно што се стварно
жели. Само унутрашња воља производи правна дејства.
Теорија изјава воље, у случају несагласности унутрашње и изјављене воље предност се даје
изјавњеној вољи.
Унутрашња воља је ччисто психички феномен и њено истраживање је везано за тешкоће и
произвољности у тумачењу.
Ниједна од ових теорија у својој искључивости данас није прихваћена ни у правној теорији, нити у
законодавству и судској пракси. Воља и њена изјава су нераздвојиве.
Наше законодавство је прихватило теорију изјаве воље.
Према Закону о.о.о. може се тражити поништење уговора у случају да воља није изјављена слободно,
одн. Уколико су постојале мане воље, што одговаара теорији воље. Није свака мана воље разлог за
поништење него само оне које закон одређује као што су: заблуда, која мора бити битна, превара и
претња.
Ментална резерва – Ментална резерва је несагласност између изјављене и унутрашње воље. Она
постоји у случају када једна страна у правном послу изјави вољу да нешто жели, а у себи задржи
резерву да оно што је изјавила заправо не жели, да би се код друге стране створила представа да се
то што је изјављено хоће иако се у ствари неће.
Начини изјављивања – Начело аутономије воље странака подразумева и слободу странака у избору
начина а који ће изјавити своју вољу. Начини изјавњивања воља могу бити различити.
1. Воља је изрична када странка предузима такве радње којима се директно показује одређена
намера.
2. Посредна, индиректна, изјава воље постоји када се лице понаша, одн. предузима такве радње
на основу којих се посредно, али сигурно мож утврдити њено постојање
3. Поред изричите и посредне воље који се сматрају изјавом воље активним понашањем у
правној теорији је дискутабилно питање да ли се пасивним понашањем (ћутањем) може изјавити
воља.
Атрибути воље – Да би правни посао настао воља мора имати одређене атрибуте. Изјављена воља
мора бити: слободна озбиљна, сварна и усмерена на нешто што је могуће остварити.
Слободно изјављена воља је воља која није последица заблуде, преваре, принуде или претње
странке која је изјављује.
Воља је озбиљна уколико изражава намеру изјавиоца да се правно обавеже. Није озбиљна воља
изјављена у шали, из просте жеље или сличног разлога.
Стварна је воља она која није привидна.
Воља мора да се односи на нешто што је фактички и правно могуће. Под фактичком могућношћу
подразумева се нешто што је оствариво имајући у виду редован ток ствари. Правна могућност значи
да воља мора бити уперена нешто што правним и моралним нормама није забрањено.

23. Елементи правног посла

Сваки правни посао има елементе - саставне делове.
Нису сви елементи правног посла од исте важности. Неки од њих су такви да без њих не може
постојати правни посао, док су други диспозитивног карактера или се посебно уговарају да би се
правни посао прилагодио потребама странака.
У правној теорији се врши трочлана подела елемената правног посла. То су:
1. Битни елементи правног посла су они без којих правни посао не може настати. Могу се установити
законом или уговором. Законом утврђени битни елементи су услов настанка правног посла. Уговорне
стране могу поједине елементе уговора прогласити за битне, с обзиром да у грађанском праву важи
начело аутономије странака, под условом да императивним нормама није предвиђено другачије.
2. Природни елементи правног посла су предвиђени законом за случај да их стране у уговору нису
одредиле.
3. Случајни елементи правног посла су они који не морају да постоје, нити су природни елементи,
али их стране изричито уговарају да би правни посао прилагодили својим потребама, тако да испуни
њихова очекивања. Ови елементи дају могућност странкама да модификују правни посао водећи
рачуна о посебним околностима.
24. Једнострани, двострани и вишестрани правни послови
Подела на једностране и двостране правне послове извршена је према томе колико изјава воље је
потребно за настанак правног посла.
Једнострани правни послови настају изјавом воље једног лица, једне стране у правном послу.
Једнострани правни послови су јавно обећање награде и издавање хартија од вредности.
Јавно обећање награде постоји када неко лице јавним огласом обећа награду оном лицу које изврши
одређену радњу, постигне неки успех, нађе се у одређеној ситуацији или у случају других услова.
Право на награду припада оном лицу које прво испуни услове из јавног огласа.
Издавање хартија од вредности је једнострани правни посао којим се њен издавалац обавезује да
испуни обавезу уписану на тој исправи њеном законитом имаоцу. Обавеза из хартије од вредности
настаје у тренутку када је издавалац преда њеном кориснику. Обавеза из хартије од вредности
престаје испуњењем од стране издаваоца хартије њеном законитом имаоцу.
Двострани правни послови или уговори настају сагласношћу воља двеју страна које имају за циљ да
произведу одређено правно дејство. Уговор представља коегзистенцију воља двеју страна које су
садржински различите, али комплементарне, усмерене на остварење заједничког правног циља.
Уговор настаје сагласношћу двеју воља, о битним елементима правног посла, тако што једно лице
предлаже (понуда), а друго лице прихвата предлог за закључење уговора. Без понуде и њеног
прихвата нема уговора.
Понуда је једнострана изјава воље која представља предлог за закључење уговора. Понуда је
предлог за закључење уговора учињен одређеном лицу, који садржи све битне састојке уговора тако
да би се његовим прихватањем могао закључити уговор. Уговор се сматра закљученим када
понуђени прихвати понуду.
Понуда је прихваћена када понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду. Понуда је
прихваћена и када понуђени пошаље ствар или плати цену, као и када учини неку другу радњу која
се, на основу понуде сматра као изјава о прихватању. Садржина изјаве о прихвату понуде треба у
свему да се подудара са понудом. Ако понуђени у нечему измени или допуни понуду сматра се да је
понуду одбио и да је са своје стране учинио нову, другу понуду своме понудиоцу.
Вишестарни правни послови су удружавање правних субјеката. Одлуке трговачких друштава

25. Теретни и доброчини правни послови

Подела правних послова на теретне и доброчине извршена је према чињеници да ли се за чинидбу
једне стране у правном послу добија противчинидба од друге.
Теретни правни послови су они код којих се даје надокнада за оно што се од друге стране добија.
Чинидби једне стране одговара противчинидба друге. Теретни правни послови су уобичајени за
грађанско право, а доброчини су ређи.
Доброчини правни послови су они код којих једна страна не даје никакву надокнаду за оно што од
друге добија. Чинидби једне стране не одговара противчинидба друге.
За закључивање доброчиних правних послова захтева се предаја ствари, док је за теретне довољна
само проста сагласност воља осим ако законом није предвиђена писмена форма.
Одговорност за материјалне и правне недостатке својствена је за теретне правне послове, а за
доброчине не, јер су без наканаде.
Кривица дужника код доброчиних правних послова блаже се цени него код теретних.
Доброчини правни посао се може једнострано опозвати, а теретни не може.
Доброчини правни послови се често закључују с обзиром на посебна својства личности.

26. Каузални и апстрактни правни послови

Каузални правни послови су они код којих је циљ (кауза) јасно истакнута, тако да се поуздано може
утврдити обавеза једне (код уговора о поклону) или обе стране (купопродаја). Уколико се из правног
посла види сврха обавезивања и позната су његова дејства међу странкама ради се о каузалном
правном послу. Каузални правни послови су уговор о закупу, зајму, послузи, поклону итд.
Апстрактни правни послови су они код којих циљ (кауза) није истакнут, тако да се не види због чега
се странке обавезују. Иако кауза код ових правних послова није истакнута она мора да постоји, јер
без каузе нема правног посла. Типичан апстрактни правни посао би био издавање менице, јер се из
меничне исправе не види основ обавезивања њеног издаваоца. Апстрактни правни посао се може
трансформисати у каузални вољом странака, приговором једне од страна у току спора или одлуком
суда уколико је у питању апсолутно ништав посао. За пуноважност апстрактних правних послова
захтева се испуњење одређене форме и то писмене ради сигурности правног промета, јер се
скривеном каузом може прикрити противзаконит или неморалан правни посао. Апстрактним
правним пословима се олакшава и убрзава правни промет. Овлашћена страна може да реализује
своје потраживање независно од каузе правног посла.

27. Формални и неформални правни послови

Формални правни послови су они за чије закључење се на основу закона или споразума странака
захтева одређена форма. Неформални правни послови настају простом сагласношћу воља.
Начело неформалности правних послова последица је аутономије воље странака која се огледа у
могућности да своју вољу изјаве на начин који им највише одговара. Неформалност правних послова
прокламована је у нашем ЗОО према коме ''закључење уговора не подлеже никаквој форми, осим
ако закон није другачије одредио''.
Форма не утиче на суштину правног посла, већ представља само облик изјављивања воље којим се
остварују одређени циљеви.
Странке приликом закључивања формалног правног посла поступају са већом пажњом него код
неформалног. Поштовање форме има за последицу озбиљније размишљање о последицама које
произилазе из правног посла. Форма доприноси прецизном утврђивању садржине правног посла.
Доказна функција форме огледа се у томе што се њоме поуздано може утврдити уговор и његова
садржина.
Форма је посебно значајна и са аспекта заштите јавног интереса јер се њоме штити сигурност правног
поретка као што су нпр. контрола и евиденција промета непокретности или фискални разлози.
Према правном дејству форма може бити битна и доказна.
По начину настанка форме могу бити законске и уговорне.
По начину испољавања форме деле се на писмене и форме јавне исправе.
Битна форма је она која има конститутивно дејство за настанак правног посла. Она је услов
пуноважности правног посла. Битна форма може настати на основу закона или уговора. Правни посао
који није закључен у овој форми не производи правно дејство.
Доказна форма је она која служи као средство доказа о постојању правног посла, али чији недостатак
не повлачи ништавост правног посла. Форма не представља конститутивни елемент за настанак
правног посла јер он настаје и без поштовања форме.
Законска форма је она која је утврђена законом, а може бити битна, доказна, писмена или свечана.
Уколико правни посао није закључен у законом предвиђеној форми према ЗОО не производи правно
дејство.
Уговорена форма настаје вољом странака. Странке се могу договорити да правни посао буде
закључен у било којој форми под условом да се не нарушава јавни поредак. Уговорена форма може
се предвидети како за правне послове који се на основу закона закључују у одређеној форми, под
условом да испуне и уговорену форму, тако и за остале правне послове.
Писмена форма представља писмену потврду правног посла на одређеној исправи са својеручним
потписима странака. Писмена форма се утврђује законом за одређене правне послове. У нашем
праву ЗОО утврђена је писмена форма за следеће уговоре: продају непокретности, уговор о грађењу,
уговор о лиценци, осигурање итд.
Према ЗОО ако је уговор закључен у посебној форми, на основу закона или вољом странака, важи
само оно што је у тој форми изражено. Када је за закључење уговора потребно саставити исправу,
уговор је закључен када исправу потпишу сва лица која се њиме обавезују.
Форма јавне исправе постоји у случају када се поред писмене форме правног посла захтева и
сагласност одређеног државног органа. Ова форма представља већи степен формализма од обичне
писмене форме, јер је сложенија и строжија. Сагласност државног органа може се манифестовати на
различите начине, као што су: а) одобрење правног посла, када орган само оверава, односно
потврђује веродостојност правног посла закљученог у писменој форми и б) када се правни посао
закључује пред надлежним органом. Циљ закључивања уговора у оваквој нарочитој форми, огледа
се у улози суда да странкама скрене пажњу на озбиљност посла и на правне последице које он
производи.

28. Правни послови међу живима и за случај смрти

Правни послови међу живима (inter vivos) настају за живота оних који су их закључили. По правилу
ови правни послови производе правна дејства за живота странака, али могу производити правно
дејство и после смрти уколико правни посао није закључен с обзиром на посебна својства субјекта
(intuitu personae).
Правним пословима међу живима обавља се правни промет. Они настају вољом странака и могу
бити различити: једнострани или двострани, теретни или доброчини, формални или неформални,
каузални или апстрактни итд.
Правни послови за случај смрти (mortis causa) су они чије дејство почиње смрћу одређеног лица
(тестамент, легат).
Легат (испорука) је располагање за случај смрти којим завешталац одређеном лицу (легатару)
оставља неку имовинскоправну корист из заоставштине не именујући га за наследника.
29. Ништави правни послови
Ништав је онај правни посао који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим
обичајима, ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у
одређеном случају не прописује нешто друго. Правни послови који су у супротности са
императивним законским нормама, јавним поретком и добрим обичајима ништави су, јер се њима
повређује друштвени интерес. Ништави правни послови не производе никакво правно дејство и
сматра се као да нису закључени. Такав правни посао је од почетка без правног дејства и протеком
времена не може постати пуноважан. Он поседује неки ''неизлечив недостатак''.
Ништаве правне послове могу поништити стране у правном послу, друга заинтересована лица и
државни органи по службеној дужности. На ништавост суд пази по службеној дужности јер својим
садржајем вређају општедруштвени интерес и правни поредак. Да би се ништав правни посао
поништио потребно је покренути поступак пред судом за његово поништење. Захтев за поништење
правног посла не застарева. Право за истицање ништавости није везано за рок, нити се губи протеком
времена.
Ништави правни послови су:
1) Противзаконити правни послови су они који су забрањени на основу закона или другим нормама
објективног права. Ова врста правног посла је у директној супротности са императивним правним
нормама. Овим правним пословима не вређају се само императивне норме грађанског права, него и
других грана права. Принудне норме којима се санкционишу противзаконити правни послови
формулисане су на препознатљив начин терминима: ''забрањено је'', ''недопуштено је'', ''не може'',
''мора'', ''не сме'', ''ништав је'' и сл.
2) Неморални правни послови су врста ништавог правног посла, који својом садржином (циљем или
мотивом) противрече моралним схватањима друштвене заједнице. То су правни послови закључени
противно добрим обичајима contra bonos mores. Неморалан правни посао није у сагласности са
моралом друштвене средине и критеријуми за његово одређивање нису утврђени законом. Морал
друштвене заједнице чини скуп одређених вредности припадника те заједнице, који стране у том
послу морају поштовати. Неморалним се сматра онај правни посао који има неморалан основ (каузу)
или циљ који се жели постићи његовим закључењем. Неморалан је правни посао којим се
ограничавају личне слободе, интимна осећања, равноправност полова и сл.
3) Зеленашки правни посао је једна врста неморалног правног посла. Зеленашки правни посао
посебно регулише ЗОО: ''Ништав је уговор којим неко користећи се стањем нужде или тешким
материјалним стањем другог, његовим недовољним искуством, лакомисленошћу или зависношћу,
уговори за себе или неког трећег корист која је у очигледној несразмери са оним што је он другом
дао или учинио или се обавезао да ће дати или учинити''.
Да би се један правни посао сматрао зеленашким, потребно је да се испуне, кумулативно, слдећи
услови: субјективни и објективни.
Објективни услов састоји се у постојању очигледне несразмере између чинидбе једне стране и
противчинидбе друге.
Субјективни услов је: стање нужде, тешко материјално стање, недовољно искуство, лакомисленост
или зависност.
У време закључења зеленашког правног посла потребно је да је на страни зеленаша постојало знање
о постојању неповољних околности на страни искоришћеног и његова намера да се ово тешко стање
искористи да се за себе или неко друго лице прибави несразмерна имовинска корист на штету
искоришћеног.
4) Фиктивни (привидни) правни посао је онај код којег стране изјављују вољу која није стварна него
привидна. Он се закључује због тога, да би се створио привид о његовом постојању, иако га стране
стварно не желе. Стране су свесне да овакав правни посао не производи правна дејства, али га
закључују ради стварања привида за спољни свет односно трећа лица. Циљ закључења фиктивног
правног посла је најчешће изигравање неких законских обавеза или права трећих лица.
5) Симуловани (прикривени) правни посао је онај који стране закључују иако његово правно дејство
не желе, да би њиме прикрили други правни посао чије дејство желе да се оствари.
Код симулованог правног посла треба разликовати:
а) симуловани или привидни правни посаo који стране не желе, али га свесно закључују да би
према трећим лицима изазвао лажну представу као да је ваљан и
б) дисимуловани правни посао који за трећа лица није видљив, а чији настанак и правно дејство
стране заиста желе.
Симуловани правни посао је ништав и не производи никаква правна дејства између страна, јер га
нису ни хтеле.
Дисимуловани правни посао ће се сматрати правно ваљаним под претпоставком да садржи све
елементе потребне за његову пуноважност.
6) Правни послови потпуно пословно неспособних лица су ништави и не производе никаква правна
дејства. Пословно неспособно лице није у стању да формира и изрази правно релевантну вољу ни да
прихвати изјаву воље друге стране. Ништави су и правни послови које закључи лице које је пословно
способно, али се у време закључења налази у стању привремене неурачунљивости (алкохолисаност,
утицај опојних дрога итд).
7) Правни послови закључени изван оквира правне способности правног лица - Правно лице може
закључивати оне правне послове који су у складу са делатношћу за коју је регистровано. Оно
поседује тзв. специјалну правну и пословну способност. Према систему специјалне правне и
пословне способности правно лице може бити носилац оних права и обавеза и закључивати оне
правне послове који су у складу са делатношћу ради којег је основано. Уговор закључен изван оквира
правне способности не производи правно дејство.

30. Рушљиви правни послови

Рушљиви или релативно ништави правни послови су они који производе правно дејство, али могу
бити поништени на захтев законом одређеног лица, због недостатка којим се вређа приватни
интерес. Рушљивим правним пословима се повређују појединачни интереси и санкција је мање
строга. Тужба за поништење рушљивог правног посла може се подићи у законом предвиђеном року
који је преклузиван. Ако се поступак за његово поништење не покрене у законом утврђеном року,
рушљив посао се оснажује, конвалидира по сили закона и сматра се да је био пуноважан од
закључења.
Разлози за рушљивост су мане воље као што су правни послови закључени у заблуди, под преваром,
претњом или принудом. У ову групу спадају и правни послови ограничено пословно способних лица
у случају да није прибављена сагласност законских заступника, а у питању су послови већег значаја.
Правни послови код којих постоји прекомерно оштећење (лезиони уговори), такође се сврставају у
групу рушљивих правних послова.
Мане воље представљају неки недостатак који има за последицу да правни посао не производи
жељено правно дејство. Воља није изјављена слободно, ако је изјавилац имао погрешну представу о
некој правно релевантној околности због заблуде или преваре, или је воља изнуђена под претњом
или употребом силе. Мане воље су разлог за поништење правног посла услед рушљивости.
Заблуда је погрешна представа о стварности. Она се у свести одређеног лица огледа у веровању да је
тачно оно што у ствари није тачно или обрнуто. Под заблудом се подразумева несагласност између
представе која се има о једној чињеници и стварног стања. То је једно психичко стање које показује
нетачно поимање објекта од стране субјекта. Са правног аспекта релевантна је заблуда која је
утицала на закључени правни посао. Свака заблуда није разлог рушљивости правног посла, него само
она која битно утиче на пуноважност правног посла.
Према ЗОО заблуда је битна ако се односи на битна својства предмета, на лице са којим се закључује
уговор ако се закључује с обзиром на то лице, као и на околности које се по обичајима у промету или
по намери странака сматрају одлучним, а страна која је у заблуди не би иначе закључила уговор
такве садржине.
1. Заблуда о битним својствима предмета доводи до рушљивости правног посла када је једна од
страна имала погрешну представу о особинама (супстанци) ствари поводом које је правни посао
закључен.
2. Заблуда о личности је битна и утиче на пуноважност правног посла када је правни посао закључен
с обзиром на тачно одређено лице или његова лична својства. Овај вид заблуде је разлог
рушљивости ако су лична својства била одлучујућа чињеница за закључење правног посла.
3. Заблуда о осталим елементима правног посла је ЗОО установљена генералном формулацијом,
према којој се поништење правног посла услед рушљивости може захтевати и у случајевима када се
заблуда односи на остале околности које се по обичајима у промету или по намери странака сматрају
одлучним.
За остале облике заблуде који утичу на пуноважност правног посла потребно је да се кумулативно
испуне два услова:
а) објективни услов - потребно је да се заблуда односи на неке околности које се по обичајима у
промету сматрају пресудним за закључење правног посла и
б) субјектвини услов који се односи на незнање странке за заблуду, јер да је за њу знала не би
закључила правни посоа такве садржине.
ЗОО као ману воље предвиђа и неспоразум. Неспоразум постоји када код обе уговорне стране
постоји погрешна представа о садржају изјављене воље друге уговорне стране, због чега долази до
несагласности, а уговорне стране верују да је саглсност постигнута.
Страна која се налази у заблуди има право да тражи поништење таквог правног посла у законом
одређеном року. Тај рок у нашем праву износи једну годину од сазнања за заблуду (субјективни рок),
а најкасније три године од момента закључења правног посла (објективни рок).
Последица поништења правног посла закљученог у заблуди је наканда штете.
Превара представља недостатак воље једне стране услед заблуде коју је намерно изазвала друга
страна или је одржава у заблуди, да би је навела на закључење правног посла. Превара је намерно
изазивање погрешне представе изазвне радњом друге стране. Превара је увек разлог рушљивости
због несавесног, намерног, непоштеног понашања друге стране.
Да би превара била разлог рушљивости правног посла потребно је да се стекну два елемента:
а) субјекктивни који се своди на намеру једне стране да другу доведе и одржава у заблуди и
б) објективни који се своди на предузимање одређених радњи којима се реализује намера о
изазивању или одржавању друге стране у заблуди.
Радње којима се превара чини могу бити учињене активним или пасивним понашањем.
Активно понашање се обично састоји у лажном презентирању чињеница од утицаја за закључење
правног посла.
Пасивно понашање постоји када једна страна одржава у заблуди другу страну намерним
прећуткивањем чињеница од значаја за правни посао.
За поништење правног посла услед преваре потребно је постојање узрочне везе између преварне
радње и закључења правног посла и преварну радњу треба да изврши сауговарач (друга страна).
Превара коју учини треће лице може бити разлог рушљивости само ако је другој страни, сауговарачу,
у време закључења била или морала бити позната.
Преварена страна има право на накнаду штете коју је протрпела због поништења правног посла.
Оштећена страна има право на накнаду штете због рушљивости правног посла услед преваре,
независно од поништења правног посла. Рок за поништење правног посла закљученог под преваром
износи једну годину од сазнања за превару (субјективни рок), а најкасније три године од момента
закључења правног посла (објективни рок).Ако се правни посао не поништи у овом року
конвалидира се и важи као да преваре није ни било.
Претња је стављање у изглед неког зла, којим се изазива страх код друге стране ради закључења
правног посла. Претња је мана воље која значи свесну несагласност између унутрашње и изјављене
воље. Страна која изјављује вољу под претњом зна да оно што изјављује не одговара њеној правој
вољи, јер се воља формирала под утицајем оправданог страха да ће се њој, њеним сродницима или
блиским лицима, нанети зло уколико не закључи правни посао. Притисак да се закључи правни посао
који си се не жели, може бити учињен употребом физичке силе или психичким путем, изазивањем
страха.
Да би претња могла да се истакне као разлог за рушљивост правног посла потребно је да се испуне
следећи услови:
а) претња треба да изазове оправдани страх код једне стране у правном послу - страх који је
изазван претњом мора да буде основан.
б) претња треба одлучујуће да утиче на формирање воље за закључење правног посла,
в) претња мора бити противправна.
Лице коме се прети има увек право да тражи поништење правног посла. Лице које прети је обично
друга страна у правном послу. Могуће је да претња потиче и од неког трећег лица.
Право да се захтева поништење рушљивог правног посла престаје истеком рока од једне године од
сазнања за претњу (субјективни рок) или истеком рока од три године од дана закључења уговора
(објективни рок). Поништење правног посла услед претње има за последицу његову неважност од
закључења и повраћај у пређашње стање, као да није ни био закључен. Страна којој је прећено има
право на накнаду штете од друге стране која је претила и ако је могуће, враћање онога што је на име
испуњења обавезе дала.
Принуда је употреба физичке силе са циљем да се од стране у правном послу у тренутку закључења
правног посла изнуди неко понашање (чињење, нечињење или трпљење). Код принуде се зло чини у
моменту закључења правног посла. Зло које се наноси састоји се у физичком мучењу, наношењу
телесних повреда, лишењу слободе итд. Правни посао закључен под принудом значи потпуну
негацију и одсуство воље, па се сматра непостојећим. Принуда је недостатак воље услед чега правни
посао уопште не настаје. У случају поништења правног посла услед принуде, оштећена страна има
право да захтева и накнаду штете коју је због тога претрпела.
Правни послови ограничено пословно способних лица су ништави правни послови. Ако правни
посао закључи ограничено пословно способно лице, без сагласности законског заступника, ради се о
рушљивом правном послу. Ограничено пословно способна лица у нашем праву су старији
малолетници (од 14 до 18 године живота), као и пунолетна лица лишена потпуне пословне
способности која си изједначена са старијим малолетницима. Ова лица могу без сагласности
законског заступника да закључују правне послове мањег значаја као и доброчине правне послове из
којих стичу само права. Сагласност законског заступника може да се јави у форми дозволе (претходна
сагласност) или одобрења (накнадна сагласност). Право да тражи поништење правног посла
ограничено пословно способног лица без саглсности законског заступника имају: законски заступник
неспособног лица, друга страна у правном послу и пословно неспособно лице по стицању потпуне
пословне способности.
Правни послови код којих постоји прекомерно оштећење (лезиони правни послови) - Ако је између
обавеза уговорних страна у двостраном уговору постојала у време закључења уговора очигледна
несразмера, оштећена страна може захтевати поништење уговора ако за праву вредност тада није
знала нити је морала знати. Прекомерно оштећење се своди на заблуду оштећене стране у погледу
вредности престације, а поништење правног посла заснива се на мани воље. И поред прекомерног
оштећења уговор може остати на снази ако друга страна понуди допуну до праве вредности. Уколико
суд поништи уговор због постојања прекомерног оштећења, правно дејство поништења делује
ретроактивно (ex tunc) и сматра се као да поништени уговор није ни био склопљен.
Поништење уговора се не може захтевати ако је закључен уговор на срећу, у случају јавне продаје, и
ако је за ствар дата виша цена из особите наклоности (афекциона вредност).

32. Услов
Услов је будућа неизвесна чињеница или околност од чијег наступања или ненаступања зависи
настанак или престанак редовних правних дејстава правног посла. Када га странке уговоре услов
постаје саставни део правног посла и са њим чини нераздвојну целину.
Услов може бити уговорен тако да намеравано правно дејство правног посла не настане одмах
(одложни услов) или да се већ настало правно дејство прекине (раскидни услов).
У случају уговарања одложног услова правно дејство правног посла се одлаже до наступања
(позитиван услов) или ненаступања (негативан услов) неке будуће неизвесне околности.
Правни посао закључен под одложним условом не производи правно дејство док услов не наступи.
Правни посао са раскидним условом производи правна дејства, до наступања услова. Настанком
услова правни посао престаје да производи правна дејства. Раскидни услов може бити позитиван или
негативан у зависности од тога да ли правно дејство правног посла престаје услед наступања
(позитиван) или ненаступања (негативан) будуће неизвесне чињенице или околности.
Према ЗОО услов се дефинише на следећи начин: ''уговор је закључен под условом ако његов
настанак или престанак зависи од неизвесне чињенице''.
Према начину на који се остварују услови се деле на позитивне и негативне.
Позитиван услов је онај чијим наступањем настаје или престаје правно дејство правног посла.
Негативан услов је онај чије ненаступање доводи до настанка или престанка правног дејства правног
посла.
Према начину на који настају услови се деле на: казуелне, потестативне и мешовите.
Казуелни или случајни су они услови чији настанак зависи од неког случајног догађаја.
Потестативни услов постоји у случају када наступање будуће, неизвесне околности зависи од воље
страна у правном послу. Назива се и вољни услов.
Мешовити услов је онај чије наступање зависи како од случаја тако и од воље учесника у правном
послу или неког трећег лица.
У погледу дејства одложног и раскидног услова треба разликовати три случаја:
а) стање правног посла до наступања услов, док постоји неизвесност у погледу остварења услова
- Правно дејство правног посла пре наступања услова различито је у случају одложног и раскидног
услова. Док се не оствари одложни услов правно дејство правног посла уопште не настаје. Правни
посао до наступања раскидног услова производи правна дејства, као да услов није уговорен.
б) правни посао после остварења услова, када је извесно да је услов наступио - Када се оствари
одложни услов, правни посао почиње да производи правно дејство. Правни посао модификован
раскидним условом производи правно дејство од закључења и у том погледу нема неизвесност.
Раскидни услов одлаже престанак правног посла. Наше законодавство је прихватило решење да
раскидни услов делује за убудуће.
в) неостваривање или осујећење услова - ако се одложни услов не оствари, сматра се као да
правни посао није закључен. У случају неостварења раскидног услова наступају правне последице
као да услов није ни уговорен, што значи да правни посао има правну важност.
 Услов се најчешће уговара код правних послова којима правни субјект има право да слободно
располаже својим правима (уговор о поклону, тестаменту и сл).
Неважећим се сматрају услови који су недозвољени, неморални и немогући.
Што се тиче немогућег услова прави се разлика између немогућег одложног и немогућег раскидног
услова.
Немогући одложни услов чини закључени уговор ништавим.
Немогућ раскидни услов сматра се непостојећим.

33. Рок
Рок је правна чињеница којом се модификује правни посао. Уговарање рока ја дозвољено код свих
правних послова осим код оних када се законом предвиђа да морају бити безусловни и када је
додавање рока забрањено.
Рок је протек времена или одређени тренутак у времену чијим наступањем правни посао почиње да
производи правна дејства (одложни) или престаје да производи правна дејства (раскидни).
Одложни рок одлаже наступање правних дејстава правног посла до наступања рока.
Правни посао са раскидним роком, производи правно дејство од када је закључен и траје док не
наступи рок.
Рок је будућа и известна правна чињеница која неизоставно наступа.
Субјективни рок је онај који почиње да тече од дана сазнања за неку чињеницу или околност.
Објективни рок тече од настанка неке правно релевантне чињенице или околности.
Строги рокови су утврђени имеративним законским одредбама. Ту спадају:
а) преклузивни рок је законом одређен строг рок који стране у својом вољом не могу променити.
Протеком преклузивног рока за титулара права престаје субјективно право у потпуности. На
преклузивни рок суд пази по службеној дужности.
б) рок застарелости је законом утврђен и странке га својом вољом не могу мењати, али његовим
истеком не губи се субјективно право, него се губи право на тужбу у материјалном смислу тј. захтев
за принудно остварење права судским путем. На рок застарелости суд пази по приговору странке.
Рокови утврђени диспозитивним законским одредбама важе условно ако стране у правном послу
нису за конкретан случај одредиле неке друге рокове.
Рокови утврђени вољом странака не смеју да противрече строгим законским роковима.
Материјалноправни рокови су одређени и примењују се у материјалном грађанском праву, а
процесноправни се односе на предузимање процесних радњи у поступку пред судом
Законске рокове суд не може да продужи, а судски рокови се могу продужити на предлог
заинтересованог лица и ако постоје оправдани разлози.
Рокови се рачунају календарски тако што се изражавају у редовним календарским јединицама као
што су: године, месеци и дани. Ово рачунање времена назива се цивилно рачунање времена и оно је
карактеристично за грађанско право.
Рок одређен у данима почиње да тече првог дана после догађаја од ког се рок рачуна, а завршава се
истеком последњег дана рока.
Рок одређен у недељама, месецима или годинама завршава се оног дана који се по имену и броју
поклапа са даном настанка догађаја од ког почиње да тече, а ако таквог дана нема у последњем
месецу, крај рока пада на последњи дан тог месеца.
Ако последњи дан рока пада у дан када је законом одређено да се не ради (субота, недеља или
празник) као последњи дан рока рачуна се следећи радни дан.
34. Налог
Налог је обавеза или терет који има стицалац код доброчиних правних послова (поклон, тестамент,
легат), која се састоји у некој чинидби (давање, чињење или нечињење).
Код налога дејство правног посла настаје одмах.
Налог није будућа неизвесна чињеница, јер настаје истовремено са стицањем права.
Налог је обавеза за стицаоца и он може да се присили да га изврши. Ако налог није могуће испунити,
сматра се да је испуњен.
Неизвршење налога доводи до губитка доброчиног давања, на основу судске пресуде.
Налог се најчешће јавља код уговора о поклону.
Налог мора бити одређен, могућ и допуштен.
Налог може настати и тестаментом, тако да представља оптерећење за наследника или легатара које
је одредио оставилац.
Налог може бити установљен у корист трећег лица, у корист наследника или легатара или у корист
самог оставиоца.
35. Заступништво
Заступништво је такав правни однос на основу којег једно лице (заступник), у границама овлашћења,
предузима правне послове у корист другог лица (заступани), тако да сва правна дејства из таквог
правног посла прелазе на заступано лице као да га је оно лично закључило.
Заступништво ствара могућност да вољу за настанак, промену или престанак правног односа изјави
једно лице (заступник) који није страна у правном послу, а да правне последице непосредно погађају
друго лице (заступаног).
Код заступништва треба разликовати три лица: заступник лице које изјављује вољу ради закључења
правног посла, заступани лице које даје овлашћења да се правни посао закључи у његово име и за
његов рачун и треће лице са којим заступник закључује правни посао (заступников сауговарач) за
рачун заступаног.
Суштина заступништва је у томе да правни посао који закључује заступник са трећим лицем
производи правно дејство непосредно за заступаног, као да га је он закључио.
Најстарија теорија која је покушала да објасни правну суштину заступништва, била је теорија фикције.
Према овој теорији заступништво је фикција, а фингира се да је правни посао закључио заступани.
Према теорији воље, правни посао који заступник закључи са трећим дејствује према заступнику, с
тим што он накнадно преноси на заступаног.
Према теорији репрезентације заступник је уговорна страна, јер он изјављује вољу, али дејства
правног посла наступају за заступљено лице.
Према теорији кооперације воље између воље заступника и заступанога нема разлике, јер њихове
воље ''кооперирају'', али уколико дође до несагласности воља, мора се водити рачуна о интересима
оба лица заступаника и заступанога.
Мешовита теорија повезује теорију фикције и репрезентације, па уговорна страна може бити
заступник и заступани имајући у виду садржину добијеног овлашћења. Ако постоји генерална
пуномоћ уговорна страна је заступник, а код специјалне пуномоћи заступани.
Дејства заступништва имају за последицу да уговор који закључи заступник у име заступљеног у
границама добијеног овлашћења, обавезују непосредно заступљеног и другу уговорну страну, тј.
треће лице. Особеност заступништва је у томе да правни посао са трећим лицем закључују заступник,
а последице правног посла, дејства правног посла погађају непосредно заступљеног. Уговорни однос
настаје између заступника и трећег лица, а циљ заступништва је заснивање права и обавеза за
заступљеног и треће лице.
Да би заступништво произвело правно дејство потребно је да се испуне следећи услови:
1) мора да постоји овлашћење за заступање које може имати основ у закону, статуту или другом
општем акту правног лица, акту надлежног органа или изјави воље заступљеног лица (пуномоћје).
Заступник се мора придржавати граница датог овлашћења.
2) приликом закључења правног посла заступник иступа самостално изјављујући своју вољу. О
настанку правног посла, његовом садржају, правним последицама одлучујућа је сагласност воља
заступника и трећег лица, иако правне последице погађају непосредно заступљеног и треће лице.
3) да би заступник изјавио вољу потребно је да та воља буде правно релевантна.
4) на страни заступника се захтева постојање намере за заступање тј. свест и жеља да закључени
правни посао са трећим лицем произведе правна дејства према заступљеном.
5) заступник је дужан да страну са којом закључује неки правни посао за заступљеног, обавести да
иступа у име заступљеног.
Преношење овлашћења (супституција) постоји у случајевима када се овлашћење за заступање са
заступника пренесе на друго лице, његовог заменика (супститут).
ЗОО предвиђено је да ''заступник не може пренети своје овлашћење за заступање на друго лице,
изузев када му је то дозвољено законом или уговором. Изузетно он то може учинити ако је спречен
околностима да посао лично обави, а интереси заступаног захтевају неодложно предузимање
правног посла''. Заступање се поверава заступнику с обзиром на његове личне квалитете и зато је
непреносиво.
Заступник је приликом закључивања правног посла или предузимања правне радње за заступљенога
дужан да поступа у оквиру датог му овлашћења. Ако заступник прекорачи границе овлашћења која је
добио од заступљеног, такав правни посао не обавезује заступљеног. Заступљени може, правни
посао, који је закључен преко граница овлашћења, накнадно одобрити. Овај вид одобрења назива се
ратихабиција и може бити дато на изричит начин или прећутно.
Уговор који неко лице закључи као пуномоћник у име другога без његовог овлашћења обавезује
неовлашћено заступаног само ако он уговор накнадно одобри. Лице које се другој уговорној страни
представи као пуномоћник, а за закључење уговора нема никакво овлашћење назива се лажни
пуномоћник. Страна која је закључила уговор са лажним пуномоћником има право да од њега тражи
накнаду штете, ако је била савесна тј. у време закључења уговора није знала нити је морала знати да
лице са којим закључује уговор нема овлашћење за закључење уговора.
36. Врсте заступништва
1) Уговорно заступништво настаје уговором закљученим између заступљеног (властодавац) и
заступника (пуномоћник). Овлашћење за пуномоћ назива се пуномоћ или пуномоћје.
Према ЗОО ''пуномоћје је овлашћење за заступање које властодавац правним послом даје
пуномоћнику''.
Ако је пуномоћ дата у виду једностраног правног посла, она има значење једнострано изјављене
воље заступљеног лица у смислу овлашћења, пуномоћника да у име и за рачун властодавца
предузима правне послове, а ако је пуномоћ дата у облику уговора о пуномоћству, као двостраног
правног посла, значи поред права пуномоћник има и обавезу да делује у име и за рачун властодавца.
Код уговорног заступништва разликујемо три лица: властодавца, пуномоћника и треће лице са којим
се закључује неки уговор.
Између ових лица постоји један сложен однос који се може свести на два основна:
а) однос између властодавца и пуномоћника (унутрашњи однос) и
б) однос између властодавца и трећег лица са којим пуномоћник закључује уговор (спољни однос).
Односи између властодавца и и пуномоћника регулишу се уговором који по својој садржини могу
бити различити.
За однос између властодавца и трећег лица меродавна је пуномоћ (овлашћење за заступање) која се
додељује пуномоћнику ради закључења правног посла за властодавца. Пуномоћје се може дати
писменим или усменим путем, али у нашем праву важи правило да ''форма прописана законом за
неки уговор или који други правни посао важи и за пуномоћје за закључење тог уговора, односно за
предузимање тог посла''. Форма пуномоћја мора да одговра форми правног посла који се закључује
са трећим лицем.
Према обиму овлашћења пуномоћје може бити:
а) Опште (генерално) пуномоћје обухвата овлашћење за закључивање оних правних послова који
улазе у оквир редовног пословања властодавца.
б) Посебно (генерално) пуномоћје представља овлашћење за закључење одређеног правног посла
(индивидуална пуномоћ) или врсте правних послова у које спада одређени правни посао (генерична
пуномоћ).
За послове који прелазе оквир редовног управљања се мора уговорити посебно пуномоћје. Једна
врста посебног пуномоћја је изванредна пуномоћ која се захтева за неке правне послове који су од
посебног значаја за властодавца и за сваки случај појединачно као што су: преузимање меничне
обавезе, закључење уговора о јемству, уговора о поравнању.
У зависности од тога да ли су властодавцу дата упутства или не пуномоћје се може поделити на:
а) неограничено пуномоћје постоји када властодавац није дао пуномоћнику нека посебна
упутства или наредбе како да поступи у конкретном случају, препуштајући пуномоћнику да правни
посао или правну радњу испуни онако како најбоље уме. Пуномоћник у оваквим случајевима мора
поступати са пажњом доброг домаћина или доброг привредника, водећи рачуна о интересима
властодавца.
б) ограничено пуномоћје постоји у случајевима када је пуномоћник добио од властодавца
одређена упутства којих се треба придржавати.
Према степену обавезности упутства које властодавац даје пуномоћнику, пуномоћје може бити:
императивно, индикативно и факултативно.
Императивна упутства су она која се морају поштовати и од којих се без сагласности пуномоћника не
може одступити.
Индикативних упутстава се пуномоћник мора држати само док буде сматрао да она одговарају
приликама и условима који постоје у време обављања повереног му посла. Од њих може увек
одступити када буде нашао да је то у интересу властодавца, о чему га мора обавестити.
Факултативних упутстава се пуномоћник треба придржавати по могућству у сваком случају, али може
извршити поверени му посао и супротно добијеним упутствима, ако то по његовом мишљењу
захтевају интереси властодавца.
Пуномоћје може престати на различите начине.
Један од њих је опзив пуномоћја. Властодавац може у свако доба једностраном изјавом опозвати
пуномоћје, кад нема више поверења у пуномоћника. Право на опозив пуномоћја припада
властодавцу чак и у случају када се уговором о пуномоћству одрекао овог права. Опозив је негативно
право властодавца које му омогућава да од себе у свако доба отклони ризик опасности злоупотребе
пуномоћја од стране пуномоћника.
Према ЗОО за опозивање пуномоћја не захтева се посебна форма, што значи да се изјава воље о
опозиву може дати писмено или усмено.
Пуномоћје може престати и отказом. Отказ пуномоћја је једнострана изјава пуномоћника упућена
властодавцу којим га обавештава да више није везан пуномоћјем. Властодавац има право на накнаду
штете од пуномоћника који је крив за отказ пуномоћја.
Пуномоћје престаје смрћу пуномоћника, уколико је пуномоћник физичко лице или престанком
правног лица као пуномоћника, јер се уговор о пуномоћству закључује с обзиром на посебна својства
пуномоћника.
Пуномоћје престаје и смрћу властодавца ако је физичко лице или престанком правног лица у својству
властодавца.
Губитак пословне способности властодавца доводи до престанка пуномоћства. Властодавац мора
бити пословно способан јер је правни посао који се закључује његов, па је и давање пуномоћја за
закључење правних послова условљено постојањем правно релевантне воље.
Делимични губитак пословне способности властодавца има утицај на престанак пуномоћја само
уколико је властодавац овластио пуномоћника на предузимање таквих правних послова које он
лично, због делимичне пословне неспособности не би могао предузети.
Престанак пуномоћја је могућ и у случају протека рока уколико је пуномоћ била временски
ограничена. Ако је постојала специјална или изванредна пуномоћ извршењем правног посла или
послова за које је пуномоћ дата, престаје и пуномоћ.
2) Законско заступништво је оно заступништво које се заснива на закону, неком другом акту
надлежног органа или правног лица. Законско заступништво постоји у свим случајевима када
заступљено лице није у могућности да себи именује заступника услед пословне неспособности,
спречености или одсутности. Законско заступништво је установљено у циљу заштите заступљеног
лица.
Законско заступништво можемо поделити према томе да ли се овлашћење за заступање заснива
непосредно на основу закона, на одлуци суда или другог надлежног органа на:
а) законско заступништво у ужем смислу постоји у случајевима када се непосредно на основу
закона одређује заступник и обим његових овлашћења (нпр. заступање пословно неспособних лица -
малолетника од стране њихових родитеља).
б) законско-судско заступништво постоји у случајевима када су услови за постављање заступника и
обим овлашћења одређени законом, а заступник је одређен одлуком суда или другог државног
органа (нпр. заступање пословно неспособних лица - штићеника од стране њихових старалаца).
Старалац се поставља малолетном лицу који није под родитељским старањем, као и лицима
лишеним пословне способности.
в) судско заступништво у ужем смислу настаје одлуком суда. Суд одлуком одређује заступника и
обим његових овлашћења. Суд ће туженом поставити привременог заступника нарочито у следећим
случајевима:
1) ако тужени није парнично способан,а нема законског заступника,
2) ако постоје супротни интереси туженог и његовог законског заступника,
3) ако је боравиште туженог непознато, а тужени нема пуномоћника,
4) ако се тужени или његов законски заступник који немају пуномоћника у Србији налазе у
иностранству, а достављање се није могло извршити.
г) статутарно заступништво је представљање правних лица од стране њихових органа одређених
статутом правног лица, којим се одређује обим овлашћења органа приликом иступања у правном
промету. Директор је на основу закона заступник привредног друштва.
Прокура је један од начина заступања привредних друштава.
Привредно друштво може овластити једно или више лица да закључује правне послове и предузима
правне радње у вези са делатношћу привредног друштва.
Прокура се може дати једном лицу, као појединачна прокура или већем броју лица, као заједничка
прокура.
Прокура не садржи овлашћење за закључење правних послова који се односе на отуђење и
оптерећење непокретности. Овлашћења из прокуре не могу да се ограниче и прокура се не може
дати на одређено време нити се може везати за одређене услове.
Прокура се даје у писменом облику, само физичком лицу и непреносива је.
Прокура не престаје по основу смрти или престанка једног члана или акционара друштва које је дало
прокуру.
Стечајни и ликвидациони управници су законски заступници привредног друштва у стечају или
ликвидацији док се поступак не оконча. Овлашћење ових лица одређено је законом.
Пословно пуномоћје може дати у границама закона привредно друштво односно друго правно лице
и њиме овластити пуномоћника да закључује уговор и обавља остале послове који су уобичајени у
вршењу њихове пословне делатности.
Трговински путник је пуномоћник привредног друштва који је овлашћен да предузима само оне
послове који се односе на продају робе и који су наведени у пуномоћју које му је привредно друштво
дало. Уколико не добије посебно овлашћење трговински путник не може да закључује уговор, него
само да прикупља поруџбине.
Пуномоћници по запослењу су радници у привредном друштву који раде на таквим пословима чије
је обављање везано за закључење и испуњење одређених уговора.
38. Застарелост и преклузија
Застарелост представља протек времена у којем титулар права није вршио своје право унутар
законом утврђеног рока услед чега губи право на захтев, односно тужбу у материјалном смислу.
Застарелост представља начин слабљења субјективних грађанских права, услед пасивног понашања
повериоца у законом утврђеном року. Право у овом случају не престаје, него се претвара у
неутуживу, природну облигацију.
Да би застарелост произвела правна дејства потребни су следећи услови:
1) постојање права на које се примењује правило о застарелости
2) протек законом одређеног времена у којем се право није вршило
3) мора постојати воља дужника да се примене правила о застарелости (приговор застарелости).
Не застаревају она субјективна грађанска права која су нераскидиво везана за личност, а то су лична
права и опредмећени делови личности. Право својине као апсолутно имовинско право не застарева,
без обзира колико дуго га титулар права није вршио. Застаревају релативна (облигациона) имовинска
права. Она настају између дужника (обавезно лице) и повериоца (овлашћено лице). Уколико
поверилац не врши своје право у законом утврђеном року дужник се ослобађа обавезе јер се овакво
потраживање сматра застарелим. Законске обавезе издржавања не застаревају.
Рокови застарелости су строги рокови, одређени императивним законским нормама и које стране у
правном послу не могу својом вољом мењати. Постоје две врсте рокова застарелости општи и
посебни. Општи рок застарелости према ЗОО износи 10 година, ако законом није одређен неки други
рок застарелости. Посебни рокови застарелости односе се на поједина законом утврђена права и по
правилу су краћи од општег рока застарелости. ЗОО посебни рокови застарелости износе три и једну
годину, с тим да се другим законима могу предвидети другачији рокови застарелости.
Рок застарелости почиње да тече од доспелости потраживања. Узима се да је то онај моменат од
када поверилац може да подигне тужбу за остваривање свог права.
Ако се дужникова обавеза састоји у у давању, чињењу застарелост почиње да тече првог дана после
дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе ако законом за поједине случајеве
није нешто друго прописано. Ако се дужникова обавеза састоји у нечињењу, пропуштању или
трпљењу застарелости почиње да тече првог дана после оног дана када је дужник поступио противно
обавези. Потраживање које је везано за наступање услова или рока, рок застарелости почиње да тече
када се одложни услов оствари или када наступи рок. У случају раскидног услова застарелост почиње
да тече одмах по настанку таквог потраживања. Рок застарелости потраживања накнаде штете
почиње да тече од сазнања оштећеног за штету и починиоца штете.
Прирачунавање времена значи да се у време застарелости рачуна и време које је протекло у корист
дужникових претходника.
Под застојем застарелости подразумева се заустављање, односно онемогућавање тока застарелости
из узрока утврђених законом, услед чега време потребно за застарелост не може почети да тече или
већ започето време престаје да тече. По престанку узрока који је довео до застоја, рок застарелости
се наставља, а протекло време урачунава у законом одређени рок застарелости.
Према ЗОО прва група околности која доводи до застоја застарелости односи се на посебне односе,
личне природе, у којима се налазе дужник и поверилац. Тако застарелост не тече:
а) између брачних другова док траје брачна заједница
б) између родитеља и деце док траје родитељско право
в) између штићеника и његовог стараоца, као и орган астаратељства за време трајања
старатељства и док не буду положени рачуни
г) између два лица која живе у ванбрачној заједници, док та заједница постоји.
Друга група околности која доводи до застоја застарелости односи се на немогућност вршења права
од стране овлашћеног лица услед ванредних ситуација. Застарелост не тече у погледу потраживања
оних лица која се налазе на војној дужности у време мобилизације у случају непосредне ратне
опасности или рата.
Трећи разлог застоја застарелости постоји у случају заштите субјективних права лица која се налазе у
подређеном или зависном положају у односу на послодавца. Застарелост не тече у погледу
потраживања која имају лица запослена у туђем домаћинству према послодавцу или члановима
њихове породице све док тај радни однос траје.
Несавладиве препреке објективног карактера су разлог за застој застарелости за све време за које
повериоцу није било могуће да судским путем захтева испуњење обавезе. У несавладиве препреке
које онемогућавају рад надлежног суда убрајају се:
а) велике елементарне непогоде, епидемије широких размера, избијање рата и сл.
б) проглашење мораторијума, тј. законом прокламованог одгађања плаћања дугова због настанка
одређених ванредних околности
в) све спољне околности које могу да се третирају као виша сила, што ће се ценити за сваки
конкретни случај.
Прекид застарелости изазивају чињенице које имају за последицу да се протекло време рока
застарелости, због законом утврђених узрока, не урачунава у започети рок застарелости него тече
изпочетка. Прекид застарелости има за последицу отпочињање рока застарелости изнова, а време
које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок застарелости. До прекида
застарелости долази предузимањем неких правно релевантних радњи од стране дужника или
повериоца у облигационом односу. Чињенице које изазивају прекид зависе од воље субјекта у
правном односу. Прекид застарелости настаје радњом дужника којом признаје дуг или подизањем
тужбе од стране повериоца.
Да би дошло до прекида застарелости подизањем тужбе потребно је: а) да је подигнута тужба којом
се тражи утврђивање постојања потраживања, б) да је тужба предата надлежном суду или другом
надлежном органу, в) да тужба нема формалне недостатке, г) да је тужба подигнута пре истека
законом предвиђеног рока застарелости за конкретно потраживање.
ЗОО регулише и случај рачунања застарелости у случају преноса облигације - новације. Ако је прекид
застарелости наступио признањем дуга од стране дужника, а поверилац и дужник су се споразумели
да измене основ или предмет обавезе, ново потраживање застарева за време које је одређено за
његову застарелост.
Приговор застарелости може се истаћи у два случаја:
1) Дужник може истаћи приговор застарелости у поступку пред судом који је покренуо поверилац
спорног потраживања. Уколико суд утврди основаност дужниковог приговора, тужбени захтев се
одбија с тим да се суд не упушта у испитивање основаности тужбеног захтева.
2) Дужник може поднети суду тужбу за утврђивање застарелости одређеног потраживања. Суд ће
уколико утврди основаност тужбеног захтева, донети деклараторну пресуду којом утврђује да је
конкретно потраживање застарело.
Дејство застарелости је у томе да право које је застарело и даље егзистира, али као природна,
неутужива обавеза.Природна обавеза има за последицу да се дужник судским путем не може
принудити на испуњење обавезе, али ако дужник испуни застарелу обавезу нема право да захтева да
му се врати оно што је дао, чак иако није знао да је обавеза застарела.
Преклузија је посебан институт грађанског права према коме се унутар одређеног законског рока
мора подићи тужба или извршити одређена радња под претњом губитка права. Преклузија се
заснива на чињеници невршења права у у законом прописаном року. Преклузивни рокови су строги
рокови. Преклузија се односи на преображајна права (правне моћи). У случају преклузије право се
губи у целини. Преклузивни рок тече непрекидно. На преклузивне рокове суд пази по службеној
дужности. Дужник који је испунио обавезу по протеку преклузивног рока може да захтева повраћај
оног што је на име испуњења дато.
Преклузивни рокови могу да буду: а) субјективни који теку од сазнања за неку чињеницу или
околност и б) објективни који теку од настанка неког правнорелевантног догађаја, без обзира да ли је
и када заинтересовано лице сазнало за тај догађај.
Преклузивни рокови се могу јавити у сфери процесног права (процесноправни) и у сфери
материјалног права (материјалноправни) рокови.
Процесноправни рок је онај када је законом одређен рок у којем треба да се подигне тужба.
Материјалноправни рок је онај када је законом одређен рок у којем треба да се изврши одређена
радња под претњом губитка права.

1. ПОЈАМ СТВАРИ

Ствар је у грађанскоправном смислу део материјалне пророде који се налази у људској

власти и на којем постоји право својине или неко друго стварно право. Тај део материјалне
природе мора да је фактички или виртуелно у људској власти. Ствари су и природне снаге,
односно енергије у облику електрицитета, топлоте, гаса, уколико су потчињене човековој
власти и стављене у његову службу. Да постоји право својине или неко друго стварно право
на делу материјалне природе који је у људској власти. Да није искључен из промета, да се
налази у грађанскоправном промету. Али има ствари у грађанскоправном смислу које нису у
промету, само је право својине које на њима постоји непреносиво (тзв. добра мртве руке).
Када за неку ствар кажемо да је у промету, то у ствари значи да је у промету право својине на
тој ствари. Ствари ван промета су ствари на којима постоји непреносиво право својине као
што су на пример јавна добра (ствари у које није уложен никакав рад, и то су добра која се
налазе под јавноправним режимом и на која појединци немају грађанска имовинска права).
 2. САСТАВНИ ДЕЛОВИ СТВАРИ (ПРОСТА И СЛОЖЕНА СТВАР, ПРИПАДАК)

Свака се ствар састоји од делова, који су такви да се или не могу распознати и онда је то
проста ствар, или се могу распознати и онда је то сложена ствар.
Сви делови сложене ствари налазе се у међусобној функционалној вези и чине правну
целину, а према физичкој вези која постоји између њих и која је релевантна и са гледишта
права могу бити:
1) спојени саставни делови, који су у материјалној вези (физички спојени) и
2) одвојени саставни делови, који су физички самостални.
Спојени саставни делови могу бити:
1) неодвојиви и
2) одвојиви .
Неодвојиви (потпуно инкорпорисани) део је онај који се не може одвојити без уништења,
одн. оштећења ствари или другог дела или њега самог (нпр. грађевински материјал од којег
је направљена кућа, конац којим је сашивено одело).
Потпуно инкорпорисани део не може бити предмет посебног права својине и осталих
стварних права.
Право својине на једној ствари нужно се простире на све њене потпуно инкорпорисане
саставне делове, одн. сви потпуно инкорпорисани делови сачињавају јединствен објект на
којем постоји једно право својине.
Одвојиви (непотпуно инкорпорисани) део је онај који се може одвојити без уништења, одн.
оштећења (нпр. точак аутомобила, прозорско крило на згради).
Одвојени (физички самосталан) део је увек покретна ствар, а сложена ствар којој припада
припада може бити и покретна и непокретна (нпр. алат за аутомобил). Овакав део само
повремено долази у физичку везу са ствари, када јој служи (функционална веза, одн. намена
је трајна), док је одвојиви (непотпуно инкорпорисани) део у сталној физичкој вези.
За означавање покретне ствари, која је физички самостална али функционално и правно
трајно повезана са другом ствари, често је у употреби израз споредна ствар. Има таквих
сложених покретних ствари чији су сви саставни делови одвојени, а функције су им
равноправне (нпр. гарнитура шаха, пар ципела).
Припадак је непотпуно инкорпорисани део који се може одвојити без оштећења (нпр.
прозорско крило на згради, врата, точак на аутомобилу), као и оно што је физички
самостално али функционално повезано са главном ствари (нпр. резервни точак за
аутомобил, кључ од аутомобила или зграде). И један и други део могу бити такви да је
употреба ствари без њих немогућа, или да је битно отежана, или да само олакшавају
употребу ствари. Припадак ствари у правним односима дели судбину главне ствари (тако је
код купопродаје, поклона, трампе). Једна покретна ствар може постати припадак друге
(покретне или непокретне) само ако припада истом власнику и само онда важи правило да
дели правну судбину главне ствари.

3. ПЛОДОВИ И ПРОИЗВОДИ СТВАРИ

ГЛАВНА И СПОРЕДНА СТВАР

ПЛОДОВИ
Плодови у натуралном облику су производи које нека ствар даје периодично без
исцрпљивања своје супстанце, а намењени су за одвајање. Плодови су, нпр.: воће, младунци
животиња, вуна и млеко које дају овце, пчелињи мед. До одвајања плод је саставни део
ствари, на којој постоји једно право својине. Одвајањем постаје самостална ствар, на којој
постоји посебно право својине.
Плодови се деле на:
1) неодвојене (необране, висеће) и
2) одвојене (обране).
Одвојени плодови деле се на:
1) сабране и
2) несабране.
Плодови у натуралном облику се још деле на: 1) природне, када их ствар даје сама од себе,
без улагања људског рода (нпр. дивље јагоде и купине) и 2) вештачке, за чије је настанак
потребно улагање људског рода (нпр. жетва са обрађене парцеле).
Постоје и цивилни плодови, који се најчешће појављују у новчаном облику, а ређе у облику
других ствари одређених по роду (нпр. камата, кирија, закупнина), то су периодични
приходи које ствар даје на основу правног односа власника ствари са другим лицима.
ПРОИЗВОДИ (продукт, принос)
Производ у техничком смислу је оно што ствар да, али без периодичности и што је део њене
супстанције (нпр. материјал од срушене зграде, камен или песак извађен из њиве, посечена
воћка у воћњаку).
Власнику ствари припадају како плодови, тако и производи ствари. Закупац, плодоуживалац
имају право на плодове, али не и на производе, јер супстанција остаје власнику (нпр. када се
ојагњи овца, јагње припада власнику овце, а не закупцу имања).
ГЛАВНА СТВАР је ствар која у целини служи сврси којој је намењена.
СПОРЕДНА СТВАР је ствар која самостално нема значење.

4. ЗБИРНА СТВАР
ДЕЉИВЕ И НЕДЕЉИВЕ СТВАРИ

Збирна ствар се може састојати из истоврсних ствари, нпр. стадо оваца, збирка марака,
библиотека. Код збирне ствари се једним називом означава целина која се састоји из
појединих самосталних ствари које су физички одвојене, од којих свака има самосталну
уоптребну вредност и представља објекат посебног права својине.
Од збирне ствари треба разликовати комплементарну ствар, код које су поједини делови
одвојени, гизички одвојени, али немају никакву самосталну употребну вредност, већ само
као целина (нпр. пар рукавица, пар чарапа, шаховска фигура).
ДЕЉИВЕ ствари су оне које се могу физички поделити, а да при томе не губе вредност. тј,
ако се њихова деољивна вредност сабере добије се стварна почетна вредност пре деобе. (џак
брашна, котур сира и др.)
НЕДЕЉИВЕ ствари се деобом упропашћавају (фигура од гипса или комад намештаја)

5. ИНДИВИДУАЛНО ОДРЕЂЕНЕ СТВАРИ И СТВАРИ ОДРЕЂЕНЕ ПО РОДУ

ПОТРОШНЕ И НЕПОТРОШНЕ СТВАРИ

Индивидуално (појединачно) одређена ствар је она која је одређена конкретно и коју су баш
странке имале у виду, па било да има неко обележје својствено само њој (нпр. тачно
одређена слика на одређеној изложби), било да још има ствари са истоврсним особинама.
Ствари одређене по роду могу се индивидуализовати, тако што извесна количина буде
издвојена из рода и обележена (нпр. џак брашна одвојен у страну и маркиран, новац у
запечаћеном омоту). Индивидуализоване ствари понашају се у правном животу као
индивидуално одређене.
И ствари одређене по роду и индивидуално одређене могу бити како потрошне, тако и
непотрошне. Предмет права својине и других стварних права, као и послуге, најма и оставе,
могу бити само индивидуално одређене ствари, док се потраживање може односити и на
ствари одређене по роду. Кад су предмет обавезе ствари одређене по роду, обавеза не
престаје чак ни онда кад све што дужник има од таквих ствари пропадне услед догађаја за
који он не одговара. Али када обавеза иам за предмет ствари одређене по роду које се имају
узети из одређене масе тих ствари, онда обавеза престаје када пропадне цела та маса.
Потрошне ствари су потрошна добра, која се првом употребом потроше (храна, новац,
бензин).
Непотрошне ствари се могу употребљавати више пута, а да при томе не губе своје својство,
већ се временом употребе губи на вредности ствари (одећа, књига, земљиште, ауто).
Критеријум разлике између потрошних и непотрошних ствари је економски.

6. ПОКРЕТНЕ И НЕПОКРЕТНЕ СТВАРИ

Покретне ствари су оне које се могу премештати с једног места на друго без оштећења
њихове суштине. Ствари које су по својим физичким особинама покретне постају, под
одређеним условима, припадак непокретности и као такве деле њену правну судбину.
Непокретне ствари су он које се не могу премештати са једног места на друго без оштећења
њихове суштине. То су: зграде, станови као посебни делови зграде, пословне просторије као
посебни делови зграде и земљишта (грађевинска, пољопривредна и шумска - шуме). Право
познаје и непокретностпо намени. Непокретност по намени су покретне ствари у функцији
припатка непокретности (нпр. алат функционисање котларнице у некој згради). Продаја
непокретности укључује и припатке.
Правни значај поделе ствари на покретне и непокретне:
1) оставински поступак увек код непокретности, а код пкретних када странке поднесу захтев;
2) дерелинквирана (напуштена) непокретност прелази у државну својину, а дерелинквирана
покретна ствар постаје ничиа и на њој се може стећи својина заузимањем (окупацијом);
3) различита су правила о извршењу принудном продајом непокретности од оних којима је
регулисана принудна продаја покретности;
4) различита су правила за ручну залогу од правила за хипотеку;
5) за стицање права својине одржајем потребни су дужи рокови код непокретности – 20
година;
6) стицање својине од невласника само код непокретних ствари;
7) уговор о продаји непокретности мора бити формалан - у писменом облику, потписи
уговарача оверени код суда, иначе не производи правно дејство;
8) пренос својине код покретности потребна је предаја ствари, а код непокретности потребан
је упис у земљишне књиге;
9) предмет уговора о остави може бити само покретна ствар.
Разлике између покретних и непокретних ствари:
1) природне, физичке разлике – број непокретних ствари је ограничен и налази се увек на
истом месту и немогуће је помешати их, па је могућа контрола над њима, а покретности има
много, неограничено се могу умножавати, могу се премештати, скривати, помешати са
другим стварима, уништити;
2) економске разлике – многе покретне ствари су мале вредности, интезивнија и масовнија
циркулација покретности;
3) психолошке разлике – и због природе употребне вредности непокретности и због њиховог
века трајања, човек се више везује за непокретности.
Правило superficies solo cedit – све што је у чврстој физичкој вези са земљом припада
власнику земљишта (како зграде тако и растиње).
7. ПОЈАМ И ВРСТЕ ДРЖАВИНЕ

Државина је фактичка власт на ствари, независно од тога да ли се врши на основу

субјективног права или без правног основа и независно од тога да ли држалац верује да је
овлашћен да врши ту фактичку власт. Фактичка власт на ствари не подразумева стални
контакт са ствари, већ просторни однос према њој и она се остварује кроз његово
искоришћавање. Значајна је јер њени одређени облици могу довести до својине уз испуњење
неких услова предвиђених законом.
Државина се дели на:
1) непосредну (оно лице које га стварно користи без обзира да ли је власник или није) и
2) посредну (врше се преко другог лица)
Непосредна државина има онај ко непосредно (лично или преко свог детентора) врши
фактичку власт на ствари (нпр. лопов који држи и употребљава украдену ствар, власник који
се служи својом ствари, ималац или узурпатор службености који прелази преко туђег
земљишта).
Посредну државину има лице које фактичку власт на ствари врши преко другого лица, којем
је по основу плодоуживања, уговора о коришћењу стана, закупа, чувања, послуге или другог
правног посла, дало ствар у непосредну државину. Посредна државина увек претпоставља
нечију непосредну државину.
Детенцију (притежање, придржништво) има лице које по основу радног или сличног односа
или у домаћинству врши фактичку власт на ствари за друго лице и дужно је да поступа по
његовим упуствима (нпр. кућна помоћница, келнер у туђој угоститељској радњи). Државину
има лице по чијим је упутствима детентор дужан да поступа.
Према обиму, одн. ширини фактичке власти државина се дели на:
1) државину ствари и
2) државину права.
Државина ствари (својинска државина) је најшира фактичка власт на ствари, која по обиму
одговара садржини права својине. Држалац ствари (својински држалац) се понаша као
власник, без обзира на то да ли има право својине или не (нпр. својински држалац је и лопов
и налазач који је утајио нађену ствар и онај ко је купио од лопова, а није постао влсник).
Државина права је ужа, делимична фактичка власт на ствари, која по обиму одговара неком
другом праву чија је садржина у непосредној власти на ствари (плодоуживању, стварној
службености, закупу, послузи).
Објект државине је свака ствар грађанскоправном смислу, било да је у промету (нпр.
топлотна и електрична енергија, гас) било ван њега (тзв. добра мртве руке). Државина на
једној ствари нужно се простире на све њене саставне делове, како потпуно инкорпорисане,
тако и непотпуно инкорпорисане.

10. ПОЈАМ ПРАВА СВОЈИНЕ

Право својине је најшире, у границама закона, право држања, коришћења и располагања

једном ствари, које се може истицати према свим трећим лицима.
Право својине је сложено право, које сачињавају три компоненте:
1) овлашћење држања – претпоставка коришћења ствари (састоји се у правној могућности
да се има фактичка власт на ствари – да се ствар има у државини);
2) овлашћење коришћења – састоји се у правној могућности предузимања материјалних
аката према ствари ради извлачења користи из ње, има два облика: употреба ствари и
прибирање плодова и других прихода;
3) овлашћење располагања – има две компоненте: фактичко располагање (се састоји у
предузимању материјалних аката којима се утиче на супстанцију ствари – оправка,
преправка, промене којима се мења намена ствари) и правно располагање (се састоји у
предузимању правних аката, којима се право својине у целини или делимично преноси на
друге субјекте, па може да буде потпуно и делимично; потпуно располагање се састоји у
преносу права својине на другога – продаја, поклон, трампа, или у одрицању од права
својине; делимично располагање се састоји у предузимању правних аката којима власник на
свом праву својине установљава права у корист других субјеката, којима се право својине у
већој или мањој мери сужава, одн. ограничава – послуга, закуп, плодоуживање, стварна
службеност).
Право својине је апсолутно право. Оно делује према свима. У њему је концентрисана сва
правна власт која се може имати на једној ствари. Право својине је трајно и у временском
смислу неограничено прво. Оно постоји све док постоји ствар на коју се односи. Не може се
изгубити застарелошћу.
Ограничења права својине:
1) општи друштвени интерес – ова ограничења су прописана за право својине на стварима
које имају нарочити значај за друштво, економски, културни или неки други значај, добра од
општег интереса се морају користити под условима и на начин одређе законом, мора се
одржавати или располагати у интересу друштва;
2) законске службености у општем интересу – јавни саобраћај и телекомуникације;
3) ограничења у корист суседне непокретности (суседска права) – власник једне
непокретности може да се користи суседном непокретношћу.
Ограничења за страна физичка и правна лица – не прави се разлика између странаца и
домаћих држављана у погледу стицања права својине на покретним стварима, а код
непокретности се прави разлика с обзиром на основ стицања: непокретности (могу стицати
по основу наслеђивања под условима реципроцитета), правним послом међу живима
(купопродаја, размена, поклон), могу стицати право својине на непокретностима уколико на
нашој територији обављају неку делатност и под условима реципроцитета.

11. СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ

Начини стицања права својине су правне чињенице на основу којих се стиче право својине.
Начини стицања могу бити:
1) апсолутно стицање и
2) релативно стицање.
Апсолутно стицање својине је заснивање права својине на стварима које нису објект права
својине, али то иначе могу бити.
Релативно стицање својине је заснивање права својине на ствари која има власника, која је
већ објект нечијег права својине. У некима од тих случајева право својине се стиче независно
од воље претходног власника (претходни власник губи право својине без своје воље), а у
другим случајевима право својине се стиче на основу воље претходника. Стицање на основу
воље претходног власника је стицање на основу правног посла, то је стицање на основу
једностраних правних послова (тестамент, јавно обећање награде) или стицање на основу
уговора (уговора о поклону, о трампи, уговора о купопродаји).

12. СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ НА ОСНОВУ УГОВОРА СА ПРЕТХОДНИМ

ВЛАСНИКОМ

Код овог стицања постоје два лица: претходни власник (претходник, преносилац, траденс)
и нови власник (следбеник, стицалац, акципијенс), који између себе закључују уговор
управљен на пренос права својине.
Да би дошло до преноса својине потребна су три момента:
1) да је преносилац (траденс) био заиста власник ствари;
2) да постоји пуноважан уговор управљен на пренос својине (купопродаја, размена, поклон);
3) да је извршена предаја ствари, ако су у питању покретности, а упис у земљишне књиге,
одн. пренос тапије, ако су у питању непокретности.
Уговор је само правни основ (iustus titulus), а за прелаз права својине на прибавиоца потребан
је још један моменат, начин стицања (modus acquirendi).
Продавац остаје власник ствари све до њене предаје купцу (одн. до уписа у земљишне
књиге или преноса тапије за непокретности), из тога произилази:
1) ризик случајне пропасти индивидуално одређене ствари до њене предаје купцу ( до
уписа у земљишне књиге или преноса тапије за непокретности) сноси продавац; ако ствар
пропадне без продавчеве кривице пре предаје купцу, продавац нема право на наплату
куповне цене, а ако му је цена била плаћена дужан је да је врати;
2) плодови које ствар да до предаје припадају продавцу (нпр. крава се отели);
3) продавчеви повериоци могу продату а непредату ствар запленити и принудно продати
ради намирења свог потраживања према њему;
4) ако продавац исту ствар прода и преда другоме, власник ће постати тај други купац, а
први купац може само захтевати повраћај цене ако ју је исплатио, као и накнаду штете због
неизвршења уговора; други купац постаје власник ствари под условом да је савестан, а први
купац мора да обара ту законску претпоставку пошто се савесност другог купца
претпоставља.
Предаја је (ако су у питању непокретности) неопходна да би дошло до преноса својине, али
да би произвела то правно дејство мора да буде задовољено неколико услова:
1) предаја треба да је последица пуноважног уговора управљеног на пренос својине;
2) предаја мора бити дело продавца, акт његове воље;
3) сама предаја треба да је управљена на пренос својине, на извршење уговорне обавезе да се
ствар преда.

ВРСТЕ ПРЕДАЈЕ СТВАРИ

Физичка предаја
Физичка одн. телесна предаја може се извршити на различите начине: кад су у питању мање
ствари предаја се врши из руке у руку, предаја се може извршити и остављањем ствари на
место које је означио прибавилац (када су у питању веће и кабастије ствари код којих је
предаја у буквалном смислу немогућа, она се увек врши остављањем ствари на место које је
прибавилац означио). Није битно узимање ствари у руке, битно је довођење купца у
могућност да врши фактичку власт на ствари.
Симболична предаја
Симболична предаја је предаја знацима и постоји у неколико случајева:
1) пренос, одн. предаја исправа на основу којих стицалац може росполагати са ствари (нпр.
пренос коносмана, товарног листа, заложнице);
2) уручење неког дела ствари или справе којом се пријемник ставља у могућност да смо он
дође до државине ствари (нпр. предаја кључева од просторије у којој се налази продата
ствар);
3) издвајање ствари или друго означавање које значи предају.
Фиктивна предаја
Фиктивна предаја је у ствари пренос права својине на основу самог уговора, при чему се
узима (фингира) да је извршена физичка предаја. Постоје три случаја:
1) constitutum possessorium – када власник (који је истовремено и непосредни држалац
ствари) пренесе на прибавиоца својину самим уговором, а ствар и даље задржи код себе као
ималац неког права ужег од права својине, нпр. као послугопримац, чувар, смисао овог
случаја фиктивне предаје је да се избегне двострука предаја (да продавац преда ствар купцу
и тако пренесе на њега својину па да је купац истог момента врати бившем власнику и преда
му је на послугу или чување);
2) traditio brevi manu (предаја кратком руком, кратким путем) – постоји када неко већ држи
ствар по неком основу (нпр. као чувар) или без икаквог основа, па купи ствар и стекне
својину моментом закључења уговора, исто би без смисла било да држалац прво врати ствар
власнику (продавцу) да би му овај предао касније и тако пренео својину;
3) cessio vindicationis – овде постоје три лица: власник ствари (који нема непосредну већ само
посредну државину), прибавилац ствари (који у време закључења уговора нема ни посредну
ни непосредну државину) и треће лице, код којег се ствар налази (но је послугопримац,
плодоуживалац), право својине прелази на купца самим закључењем уговора, так да ће трећи
касније бити дужан да ствар коју држи преда купцу, новом власнику.
 Задржавање права својине и поред предаје ствари
Ово је модалитет уговора о купопродји и састоји се у томе што продавац предаје ствар купцу
али и даље задржава право својине, све док купац у потпуности не измири куповну цену.
По својој правној природи продаја са задржавањем права својине је сложен правни однос у
којем постоје два уговора: купопродаја, која је под одложним потестативним условом (купац
постаје власник уколико цену исплати у потпуности) и најам, који је модификован
раскидним потестативним условом, тако да коначном исплатом купопродајне цене престаје.
Исплатом цене у потпуности остварује се одложни услов којим је модификована купопродаја
и право својине прелази на купца аутоматски, без потребе предузимања посебног акта.
За употребу ствари се не плаћа посебна накнада, али се о томе води рачуна приликом
одређивања купопродајне цене.

УГОВОРНО СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ НА НЕПОКРЕТНОСТИМА

За стицање права својине на непокретностима на основу уговора са претходним власником
није довољан само уговор. Уговор (који мора бити закључен у писменој форми) је само
правни основ, а за пренос имовине потребан је и модус, који се састоји у упису у земљишне
књиге, ако их има, а тамо где важи тапијски систем, у преносу тапије на новог власника. Код
непокретности постоје три момента: угвор (titulus), модус (упис у земљишне књиге или
пренос тапије) и предаја ствари, одн. увођење купца у посед.
Пошто се својина не преноси предајом, могуће су три хипотезе:
1) постоји пуноважан уговор а није извршен упис у земљишне књиге нити је
непокретност предата купцу – до земљишно-књижног преноса власник је и даље продавац
(он сноси ризик случајне пропасти ствари; у случају пропасти без његове кривице, мора
вратити цену ако му је плаћена, а ако му није плаћена нема право да захтева наплату; њему
припадају плодови; може водити петиторне и посесорне спорове; његови повериоци могу се
наплатити из продате непокретности; он може продату непокретност хипотековати; продавац
може да закључи нови уговор о продаји са другим купцем и пренети својину на њега тиме
што ће га укњижити, при чему први купац само има право да тражи раскид уговора и
накнаду штете због неизвршења);
2) постоји пуноважан уговор (titulus), извршен је земљишно-књижни пренос на купца
(modus), али је продавац још у поседу продате непокретности (нпр. још станује у продатом
стану) – власник је купац;
3) постоји пуноважан уговор (titulus), непокретност је предата (нпр. купац се уселио у
купљени стан), али још није извршен земљишно-књижни пренос (не постоји modus) –
власник је и даље продавац, а купац је само држалац.

17. НАЛАЗ ИЗГУБЉЕНЕ СТВАРИ

Изгубљена је покретна ствар која је из власниковог сопственика или држаоца случајно
изашла, тако да он не зна где се налази. Изгубљена ствар се разликује од: затурене ствари,
отете ствари или одузете на основу законских овлашћења, или у случају дериликције
(одрицања од ствари).
Раније је находник (лице које пронађе ствар) могло да после протека одређеног времена
(рока), стекне право својине на ствари коју је нашао.
Сада онај ко нађе ствар заузети је не може, његова је дужност да је што пре могуће врати
изгубиоцу ствари, нема право присвајања.

18. ПРЕСТАНАК ПРАВА СВОЈИНЕ

У зависности од тога да ли право својине престаје само за дотадашњег власника или се гаси и
нестаје из правног живота, сви начини престанка права својине деле се на:
1) релативне и
2) апсолутне.
Релативни начини престанка су они код којих долази до смене власника, тако да право
престаје само за дотадашњег имаоца, што може бити у складу са његовом вољом (нпр.
продаја, поклон, трампа) или независно од његове воље (одржај, стицање од невласника).
Апсолутни престанак права својине постоји кад се право својине угаси и нестане из правног
живота (нпр. пропаст ствари, ако ствар пшостане ничија - res nullius, губитак
индивидуалности – нпр. покретна ствар постане потпуно инкорпорисани саставни део
непокретности).
Право својине може престати одрицањем власника од права својине и таква изјава се зове
дереликција (ствар на којој овако престаје право својине зове се дерелинквирана ствар).
Дерелинквирана непокретност прелази у друштвену својину, а дерелинквирана покретна
ствар постаје ничија ствар (res nullius) и на њој свако може заснивати право својине
окупацијом.
Право својине се не може изгубити застарелошћу.

19. ПОЈАМ СУСВОЈИНЕ

Сусвојина постоји кад два или више лица имају право својине на истој ствари, сваки
према свом уделу. Посматрано споља, постоји само једно право својине. Сви сувласници
заједно имају, у односу на трећа лица, онолико права колико би имао један искључиви
сопственик на тој ствари. Право сваког појединог сувласника је мање од права сопственика
јер је ограничено правима која имаји остали сувласници. Сувласник има право на удео у
целини коју представља право својине. Удео није материјални део ствари, јер се право
сувласника односи на целу ствар. Сувласнички део означава аликвотни део целине, а ноже
бити изражен у разломку (1/4), процентуално (35%) или у децималима (0,25).

20. ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СУВЛАСНИКА

Правни положај сувласника је такав да сваки сувласник има одређени део право својине на
целој ствари. Право својине подељено је према обиму, а не по појединим овлашћењима (нпр.
један сувласник не може имати овлашћење да ствар употребљава, а други овлашћење да
њоме располаже), што значи да сваки сувласник има одређени део права својине на читавој
ствари.
Код сусвојине се може разликовати:
a) право сувласника на удео;
b) права сувласника на самој ствари.

 ПРАВО СУВЛАСНИКА НА УДЕО

Сувласник је сопственик удела. Ако другачије није одређено претпоставља се да су
сувласнички удели једнаки. Сувласник може располагати својим уделом без сагласности
осталих сувласника. Располагање обухвата могућност отуђења и оптерећења удела. Он
такође може конституисати на свом уделу сва стварна права која не дирају у ствар, већ су
уперена на вредност или на плодове које ствар даје (може оптеретити ствар хипотеком, може
конституисати право плодоуживања или употребе, али не може конституисати стварне
службености, нити право становања).
 ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СУВЛАСНИКА У ОДНОСУ НА ЦЕЛУ СТВАР
Сувласник има право да самостално располаже својим уделом. Ако сувласник прода свој део,
купац ће ступити на место сувласника. Он стиче аликвотни део. Сувласник не може отуђити
реални део ствари нити може самостално предузимати материјалне акте у односу на ствар
без сагласности осталих сувласника. Када је реч о предузимању послова који се односе на
целу ствар, онда сви сувласници чине заједницу. Зависно од важности посла који се
предузима, некад се тражи сагласност свих сувласника, а некад је довољна сагласност
већине.

 ДРЖАВИНА СТВАРИ
Сувласници имају право на државину ствари. Ниједан од њих не може имати искључиву
државину ствари, него сви сувласници заједно имају судржавину на ствари. Битно је да он
има могућности да обавља фактичку власт на ствари, макар то било и посредним путем. Ако
га у томе ометају било трећа лица или остали сувласници, сувласник има право на
државинску (посесорну) заштиту. Он има право да поднесе државинску тужбу за повраћај
државине без обзира на то да ли му је треће лице одузело државину или су га сувласници
искључили из могућности да држи ствар.
 УПОТРЕБА СТВАРИ
Сваки сувласник има право на употребу ствари, али но је дужан да поштује исто такво право
осталих сувласника. Сувласник има право да употребљава ствар сразмерно уделу који има на
ствари. Плодови и остали приходи од ствари припадају сувласницима сразмерно величини
њихових удела.
Сувласник је дужан да учествује у сношењу трошкова употребе, управљања, одржавања и
очувања ствари сразмерно величини свог удела. Сувласник је дужан, сразмерно величини
свог удела, да сноси терете који се односе на целу ствар.
 УПРАВЉАЊЕ СТВАРЈУ
Сувласник, заједно са осталим сувласницима, има право да управља стварју. Управљање
сувласничком стварју означава доношење одлука о начину употребе ствари, о одржавању и
очувању, унапређењу и побољшању итд. Није неопходно да сувласник непосредно учествује
у предузимању сваког појединачног акта управљања, нити је за сваки акт управљања
неопходно да постоји сагласност свих сувласника.
Све акте управљања можемо поделити на:
1) послове редовног управљања и
2) послове који прелазе оквире редовног управљања.
 Редовно управљање
За предузимање послова редовног управљања стварју потребна је сагласност сувласника чији
удели чине више од половине вредности ствари. Значи да би се могао предузети неки посао у
оквирима редовног управљања потребна је одлука већине. Ако већине нема, посао се не
може предузети, сувласник може захтевати да суд одлучи о предузимању посла.
Редовно управљање обухвата послови који су потребни за одржавање и очување ствари.
 Послови који прелазе оквире редовног управљања
За предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања (отуђивање целе ствари,
промена намене ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари,
заснивање стварних службености, веће поправке и сл.) потребна је сагласност свих
сувласника. Ако се један сувласник противи извршењу посла, одлука се не може донети и
овакав посао се не може предузети.
Сагласност свих сувласника потребан је за предузимање послова фактичког и правног
располагања целом стварју. Потребна је једногласност за одлуку о промени намене ствари, за
отуђење целе ствари или за конституисање стварних службености, плодоуживања и осталих
личних службености, заложног права и реалних терета на целој ставри.
 ПОВЕРАВАЊЕ ПОСЛОВА УПРАВНИКУ
Сувласници могу поверити послове управљања једном лицу као управнику. За управника
може бити изабрано треће лице или један од сувласника. Одлука о томе се доноси већином
гласова. Одлука већине потребна је и за опозивање управника.
 21. СТИЦАЊЕ СУСВОЈИНЕ

Стицање сусвојине:
1) на основу уговора;
2) уговор о ортаклуку;
3) уговор о деоби заједничке имовине;
4) на основу одржаја;
5) настанак сусвојине без воље сувласника
Стицање на основу уговора
Сусвојина може настати на основу уговора о куповини и продаји, размени, поклону итд. Два
или више лица могу да купе ствар заједно тако што ће свако уложити део укупне суме новца
и на основу тога стећи удео у праву својине на ствари. Сувласник се може постати и на
основу куповине сувласничког удела (сусвојина у том случају не настаје, него се наставља до
тада постојећи сувласнички однос, а само се мења личност сувласника). За све случајеве за
прибављање сусвојине није довољан уговор, потребан је и начин стицања (за покретне
ствари – стицање државина, за непокретне ствари – упис у земљишне књиге).
Уговор о ортаклуку
Сусвојина може настати и на основу уговора о ортаклуку када, нпр. два или више лица
улажући средтва и рад заједнички подижу зграду, тако да сваки од њих стиче право на удео
на целој згради.
За пуноважност уговора о ортаклуку, потребна је писмена форма.
Уговор о деоби заједничке имовине
Сусвојина може настати деобом заједничке имовине наследника или брачних другова.
Стицање на основу одржаја
Својство сувласника може се стећи и одржајем. То ће се десити ако једно лице купи
сувласнички удео (или на други начин стекне закониту државине), а приликом куповине није
знало нити је могло знати да лице од кога купује удео није сувласник и ако уз то протекне
рок који је потребан за одржај такве ствари.
Настанак сусвојине без воље сувласника
Сусвојина може астати у појединим случајевима прираштаја покретних ствари. Ако дође до
смеше или спајања покретних ствари, које су до тада припадале разним сопственицима,
искључиво право својине тих лица на састојцима престаје и свако од њих стиче сусвојину на
ствари која је настала смешом или спајањем. Величина сувласничких удела одређује се
сразмерно вредности састојака у односу на вредност читаве ствари.
Ако је сопственик једног састојка био несавестан, онда други сопственик, који је био
савестан, има право да, у року од године дана изабере једну од могућности:
1) он може читаву ствар задржати за себе, исплаћујући вредност састојака
несавесној страни, или
2) препустити ствар сопственику који је био несавестан, захтевајући за себе
накнаду за вредност свога састојка.
Ако су обојица били или савесни или несавесни, они стичу сусвојину на смешаној или
спојеној ствари и тај режим сусвојине је коначан.
Прерада ствари може исто довести до сусвојине. Ако је неко од туђег материјала својим
радом израдио нову ствар, она припада њему ако је савестан и ако је вредност рада већа од
вредности материјала, а ако су вредности рада и вредности материјала једнаке настаје
сусвојина.

22. РАСКИДАЊЕ СУВЛАСНИЧКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Ако се имовински интереси не могу ускладити, не постоји ниједан други разлог због кога би
сувласничка заједница требало да и даље посоји, сувласници могу тражити да се изврши
деоба и тако престаје сусвојина.
Деоба
Сваки сувласник има право да захтева деобу. То право настаје у тренутку стицања
сувласничког својства и траје за све време сусвојине. Сувласник има право да захтева деобу
у свако доба, осим у невреме (то значи да сувласник не може тражити деобу у тренутку кад
би то, због одређених околности у којима се сувласници налазе, могло проузроковати штету
другим сувласницима), и то његово право не може застарети. Споразум сувласника на основу
којег се сувласник заувек одриче права да захтева деобу не производи правна дејства. Такав
споразум производи правна дејства ако је закључен на одређени рок, после чега сувласници
могу поново тражити деобу. Овај споразум производи правна дејства и према појединачном
правном следбенику (нпр. купцу сувласничког дела) ако је овај знао или ако је на основу
околности могао сазнати да је право да се захтева деоба искључено на одређено време. Исто
тако ово ограничење везује и наследнике, тако да ни они не могу тражити деобу сувласничке
заједнице пре истека уговорног рока.

НАЧИН ДЕОБЕ
Споразум сувласника
Сваки поједини сувласник може захтевати да се деоба изврши, али за доношење одлуке о
начину на који ће се извршити деоба потребна је једногласност, сагласност свих сувласника.
Подела се мора извршити тако да сваки сувласник и сви заједно буду задовољни.
Сувласници могу ствар физички поделити (физичка или натурална деоба) или одлучити да се
ствар прода (цивилна деоба, деоба по вредности) а добијена вредност подели сразмерно
величини удела.
Могуће је да ствар припадне једном сувласнику, а да он исплати остале (деоба исплатом
удела).
Ако приликом физичке деобе, део ствари који треба да припадне једном сувласнику не
одговара вредности његовог удела (нпр. земљиште које добије један сувласник исто је по
површини али је лошијег квалитета од земљишта које добија други сувласник) може му се
дати разлика у новцу (деоба уз доплату). Један сувласник може да учини поклон другоме
сувласнику за онолико колико је разлика.
Судска деоба
Ако се сувласници не могу споразумети о начину деобе, одлуку ће донети суд. Суд ће
одлучитида се ствар физички подели кад год је то могуће а то значи кад год је ствар физички
дељива.
Ако физичка деоба није могућа уопште или је, могућа, али би знатно умањила вредност
ствари, онда, према правилу предвиђеном у Закону о основним својинско-правним односима,
суд може једино одлучити да се деоба изврши продајом ствари (цивилна деоба).
Судска деоба се спроводи према правилима о ванпарничном поступку. Али само ако међу
сувласницима нема спора о дотадашњим сувласничким односима, и ако су сувласници
затражили судску деобу стога што не могу да се сагласе о начину деобе. Ако међу
сувласницима постоји спор о предмету деобе, о праву сусвојине или о томе колики су
сувласнички удели, о деоби ће се одлучивати у парничном поступку. Уколико је
ванпарнични суд одлучивоа о деоби, а међу сувласницима су ова питања била спорна, одлука
ванпарничног суда у том делу не може постати правоснажна.
Судска јавна продаја
Судска јавна продаја може бити:
1) добровољна;
2) извршна.
Ако су сувласници сагласни да се извши цивилна деоба, ствар се продаје на добровољној
судској јавној продаји према правилима ванпарничног поступка.
Ако сувласници нису постигли споразум, а суд одлучи да се изврши цивилна деоба ствар се
продаје на извршној судској јавној продаји према правилима Закона о извршном поступку.
На јавној продаји (и на добровољној и на извршној) могу да учествују и сувласници.
На судској јавној продаји ствар се продаје најбољем понудиоцу (с тим што се код
доборвољне судске јавне продаје не може продати испод процењене вредности).
Према одредбама Закона о извршном поступку, лице које има законско право прече
куповине непокретности ужива првенство пред најбољим понудиоцем ако одмах, по
закључењу надметања, изјави да купује под истим условима.
Настанак и престанак стварних службености
У одлуци о деоби земљишта или зграде, суд може установити стварне службености на
појединим деловима непокретности. Суд ће то учинити ако оцени да је установљење
службености неопходно ради коришћења делова који су припали једном или неколицини
сувласника.
Ако дође до физичке деобе непокретности која представља повласно добро, стварне
службености и даље постоје и то у корист свих делова Може се догодити да после извршене
деобе службености користи не свим него само појединим деловима. У том случају
сопственик послужног добра може захтевати да службеност престане.
Ако дође до физичке деобе непокретности која представља послужно добро, стварна
службеност и даље оптерећује све делове непокретности. Ако после деобе сопственик
повласног добра врши службеност само на одређеним деловима послужног добра,
сопственици осталих делова могу тражити да службеност престане у погледу њихових
делова.
Одговорност за правне и материјалне недостатке
Кад у деоби једном од сувласника припадне физички део ствари (или цела ствар), сви остали
сувласници одговарају за правне и материјалне недостатке. Та одговорност је узајамна, тако
да сви сувласници одоговарају своком поједином сувласнику и сваки поједини сувласник
свима. Одговорност сваког појединог сувласника протеже се само до висине његовог удела.

23. ЗАЈЕДНИЧКА СВОЈИНА

Заједничка својина је право својине које имају два или више лица на истој ствари, али тако
да љихови удели нису одређени, па се њима не може располагати док траје режим заједничке
својине.
Облици заједничке својине су:
6) заједничка својина брачних другова;
7) заједничка својина чланова породичне заједнице – имовина стечена радом у току
трајања породичне заједнице је заједничка имовина свих чланова породичне заједнице који
су учествовали у њеном стицању, а под породицном Закон о браку и породичним односима
подразумева: брачне, одн. ванбрачне другове, њихову децу и друге сроднике, који живе
заједно и заједнички привређују; заједничком имовином чланови управљају и располажу
заједнички и споразумно; њихова права на непкретностима које су њихова заједничка
својина уписују се у земљишне и друге књиге на има свих чланова који су радом учествовали
у стицању, као њихова заједничка својина на неопредељеним деловима; ако је као власник
уписан само један члан породичне заједнице, сматра се да је то лице власник све док се не
упише забележба о праву заједничке својине;
8) заједничка својина санаследника на стварима у заоставштини – постоји од тренутка
смрти оставиоца до доношења решења о наслеђивању, тј. до деобе заоставштине; до деобе
наследници управљају и располажу наследством заједнички и споразумно; сваки наследник
може пре деобе пренети свој наследни део, потпуно или делимично, само на санаследника
(уговор о преносу наследног дела мора бити судски оверен); уговор наследника са лицем које
није наследник о уступању наследног дела пуноважан је, али на основу њега трећи не ступа
на место наследника, он обавезује наследника да по извршеној деоби преда свој део
сауговорнику; деобу наследства може захтевати сваки наследник, у свако доба само не у
невреме;
9) случајеви заједничке својине као акцесорног права – у извесним случајевима
заједничка својина на неопредељеним деловима појављује се као акцесорно право, којим се
може располагати, али само истовремено са правом својине уз које иде; у овим случајевима
заједничка својина је неподељена и недељива (постоји све док постоји објект на који се
односи).

24. ЗАЈЕДНИЧКА СВОЈИНА БРАЧНИХ ДРУГОВА

Заједничка својина брачних другова може бити: одвојена и заједничка имовина.

 ОДВОЈЕНА ИМОВИНА БРАЧНИХ ДРУГОВА
Одвојена својина брачног друга је право својине на покретним и непокретним стварима из
његове одвојене имовине, а заједничка својина брачних другова је право својине на
покретним и непокретним стварима из њихове заједничке имовине.
Одвојену имовину брачног друга сачињавају:
1) имовина коју је брачни друг имао у часу закључења брака, без обзира по
ком дозвољеном основу је стечена (нпр. радом, наслеђем, поклоном, на
лутрији);
2) имовина коју је брачни друг стекао у току брака али не радом већ
наслеђем, поклоном или другим облицима бестеретног стицања;
3) имовина која припада брачном другу на основу деобе заједничке имовине
извршене у току трајања брачне заједнице ;
4) имовина стечена радом у току брака али пошто је наступио трајан
фактички прекид брачне заједнице;
5) имовина коју је жена унела у брак као мираз;
6) плодови са ствари на којима брачни друг има посебну својину, уколико
нису остварени радом брачних другова.
Својом одвојеном имовином брачни друг располаже и управља самостално.
 ЗАЈЕДНИЧКА ИМОВИНА БРАЧНИХ ДРУГОВА
Према законској дефиницији, заједничка имовина је она „коју су супрузи стекли радом у
току брачне заједнице“.
 Заједничка имовина потиче од рада, одвојеног или заједничког, брачних другова. Веза
између рада и заједничке имовине може бити непосредна (кад је у питању рад који доноси
зараду) или посредна, кад је у питању рад којим се другом брачном другу омогућује или
олакшава стицање зараде, или му се омогућава стицање веће зараде (нпр. један брачни друг
ради у домаћинству). У заједничку имовину улази и оно што је стечено игром на срећу, осим
ако је један брачни друг улагао у ову игру посебну имовину.
У заједничку имовину улазе и:
приходи од заједничке имовине, како они који су резултат рада, тако и они које имовина
даје без рада (нпр. закупнина, кирија, камата);
приходи од посебне имовине који су остварени радом брачних другова;
ствари набављене из заједничке имовине (нпр. накнада штете, сума осигурања за
оштећену или уништену ствар која је била осигурана).
 Субјекти заједничке својине (заједничари) су брачни другови и то како брачни
другови из пуноважног брака, тако и брачни другови из неважећег брака.
 У заједничку имовину улазе само оне имовинске вредности које су стечене док је
постојала брачна заједница. На стварима поклоњеним на име оба брачна друга заснива се
сусвојина. Непокретности које припадају брачним друговима као заједничарима, уписују се у
земљишне књиге или друге јавне књиге, на име оба брачна друга, као њихова заједничка
имовина на неопредељеним деловима. Ако је као власник уписан само један брачни друг,
сматраће се као да је упис извршен на име оба брачна друга, осим ако је до уписа дошло на
основу писменог уговора закљученог између брачних другова. А ако су брачни другови
уписани као сувласници на опредељеним деловима, сматраће се да су на овај начин
извршили деобу заједничке имовине.
 РАСПОЛАГАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКОМ ИМОВИНОМ
Заједничком имовином, као целином, брачни другови управљају и располажу заједнички и
споразумно док својим неопредељеним уделом у заједничкој имовини брачни друг не може
располагати нити га може оптеретити правним послом међу живима (могао би својим
неопредељеним уделом располагати само путем тестамента). Не може се располагати без
сагласности другог брачног друга.
 ДЕОБА
Деоба заједничке имовине брачних другова може се тражити за време брака и после његовог
престанка а право да траже деобу имају: брачни другови, наследници умрлог брачног друга,
као и поверилац једног брачног друга уколико своје потраживање не може да оствари из
посебне имовине тог брачног друга.
Деоба заједничке имовине може да се изврши споразумно.
Приликом споразумне деобе дозвољени су сви модалитети које право познаје:
 претварање режима заједничке имовине (својине) у режим сусвојине, са опредељеним
идеалним сувласничким уделом, којима се може располагати;
 реална деоба, тако што ће неке ствари припасти у искључиву својину једног брачног
друга, а друге у искључиву својину другом брачном другу;
 или тако што ће све ствари припасти једном брачном другу у искључиву својину, а
други за свој део бити исплаћен у новцу.
Ако до споразума не дође, деобу спроводи суд, а колики је удео сваког брачног друга у
заједничкој имовини се одређује према његовом доприносу, процењујући све околности.
Водиће се рачуна о личном дохотку и другим приходима сваког брачног друга, али и о
помоћи једног брачног друга другоме, старању о деци, о њиховом вођењу домаћих послова,
старању и одржавању имовине и о другим облицима рада и сарадње у управљању,
одржавању и повећању заједничке имовине.
Утврђивањем удела сваког брачног друга у заједничкој имовини режим заједничко
сусвојине претвара се у режим сусвојине. Сувласнички удео једног брачног друга се утврђује
у истој сразмери (јединствено) за све ствари. Већи сувласнички удео брачног друга у
појединој ствари може се одредити ако је та ствар економски самостална у односу на остале
ствари у заједничкој имовини и под условом да је брачни друг у стицању те ствари у
знатнијем обиму учествовао приходима од своје посебне имовине.
У случају када је удео једног брачног друга у заједничкој имовини несразмерно мања
од удела другог брачног друга, суд може на захтев једног или другог брачног друга,
узимајући у обзир све околности, том брачном другу досудити накнаду у новцу према
вредности његовог дела.
Вредност појединих ствари утврђује се према ценама у време доношења судске
одлуке а према стању ствари у моменту престанка брачне заједнице.
При деоби заједничке имовин сваком брачном другу урачунава се у део оно што
дугује заједничкој имовини, а извесне ствари му се (на његов захтев) досуђују у искључиву
својину.
Више од удела у заједничкој својини (без урачунавања у његов део) досуђују се брачном
другу у искључиву својину:
 ствари које служе искључиво за његову личну употребу;
 ствари које служе само детету или су намењене његовој непосредној употреби, ако
је дете поверено том брачном другу.

 СТИЦАЊЕ У ВАНБРАЧНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

Имовина стечена у ванбрачној заједници је заједничка имовина.
У случају деобе имовине у ванбрачној заједници примењују се правила као за деобу
заједничке имовине брачних другова.

25. ЕТАЖНА СВОЈИНА

 Појам, предмет и начин стицања етажне својине

Етажна својина је право својине на стан, пословној просторији, или гаражи као псебним
(физичким) деловима зграде, с којим су нераскидиво повезана одређена права на
заједничким деловима зграде и на земљишту на коме је зграда подигнута. Посебан део
зграде, који је предмет етажне својине, може се налазити на породичној стамбеној згради, тј.
згради која се састоји из највише два већа или три мања стана, или у вишестамбеној згради.
Вишестамбена зграда као целина и заједнички делови те зграде увек је у друштвеној целини,
чак и кад су сви њени посебни делови (станови, пословне просторије, гараже) у својини
грађана, одн. грађанских правних лица.
Стан и пословне просторије, као посебни делови зграде, су у промету, али не и њихови
поједини делови.
Посебан део зграде може бити у искључивој својини једног субјекта, физичког или правног,
али на њему може постојати и сусвојина, или заједничка својина брачних другова.
Етажна својина стиче се по општим правилима која важе за стицање права својине:
изградњом стана, куповином, заменом, поклоном, наследђивањем (законским или
тестаменталним). Може такође настати претварањем заједничке својине или сусвојине у
етажну својину. У случају непокретности, уговор о отуђењу (продаји, трампи, поклону)
посебног дела зграде мора бити закључен у писменој форми, а потписи уговорача оверени
код суда.
Предмет етажне својине не могу бити заједнички делови зграде, већ они делови зграде који
потпадају под етажну својину (поједини станови, псоловне просторије).
 Садржина права својине на посебном делу зграде
Ималац посебног дела овлашћен је да располаже тим делом као његов потпуни и искључиви
власник. Он га може пренети на друштвено правно лице или на грађанина, одн. грађанско
правно лице, у ком случају стицалац постаје нови етажни власник. Располагање се може
вршити: правним послом међу живима (поклон, трампа) и тестаментом, теретно или
доброчино (ако је власник умро без тестамента, примењују се општа правила о законском
наслеђивању).
Власник може вршити преправке свог посебног дела зграде, ако се тиме не дира у посебан
део другог власника или делове који служе згради као целини или посебном делу другог
власника. Он не може на свом делу вршити преправке које би могле нарушити
архитектонски изглед зграде или умањити сигурност и стабилност зграде или заједничког
или посебмог дела другог власника, или овим деловима иначе нанети штету.
 Права етажних власника на заједничким деловима зграде
Заједнички делови зграде су они који служе згради као целини, свим етажним власницима
(темељи, главни зидови, таван, фасада, степенице, ходници, стан намењен за настојника
зграде,кров, подрум, димњаци и сл.). Заједнички делови зграде су и они делови који служе
само неким, а не свим посебним деловима зграде.
На заједничким деловима вишестамбене зграде који служе згради као целини, сви власници
посебних делова имају трајно право коришћења, а на заједничким деловима вишестамбене
зграде, који служи само неким посебним деловима, трајно коришћење имају власници тих
посебних делова. На заједничким деловима породичне стамбене зграде који служе згради коа
целини, сви власници посебних делова имају заједничку недељиву својину, а на деловима
породичне стамбене зграде, који служе само неким посебним деловима, заједничку недељиву
својину имају власници тих посебних делова.
Влсници посебних делова и у вишестамбеној и у породичној стамбеној згради, дужни су да
учествују у трошковима одржавање заједничких делова зграде и то сразмерно вредности
посебних делова према укупној вредности целе зграде.
Делови заједничара (етажних власника) нису одређени. Етажни власници употребљавају
заједничке делове зграде према својим потребама и у оној мери која је потребна ради
коришћења стана, а не сразмерно величини стана ни његовој вредности.
 Права етажних власника на земљишту на коме је зграда подигнута
На земљишту на коме је зграда подигнута етажни власници имају одређена права, чија је
правна природа различита у зависности од тога да ли је земљиште у друштвеној или
грађанској односно приватној својини.
Ако је зград подигнута на грађевинској парцели у друштвеној својини, власници посебних
делова зграде (било да ради о вишестамбеној било породичној стамбеној згради) имају
трајно право коришћења.
Ако је зграда у етажној својини подигнута на парцели у приватној својини, сваки власник
посебног дела зграде има својину на идеалном делу грађевинске парцеле сразмерно
вредности свог посебног дела према укупној вредности целе зграде. Етажни власници имају
сусвојину на земљишту.
 Узајамни односи власника посебних делова зграде
Узајамни односи власника посебних делова зграде одређују се општим условима или у
облику уговора.
Опште услове утврђује власник зграде или инвеститор.

26. СТВАРНЕ СЛУЖБЕНОСТИ (ПОЈАМ И КАРАКТЕРИСТИКЕ)

Службености су стварна права чији је титулар овлашћен да у извесној мери искоришћава

(употребљава, прибира плодове) туђу ствар или да захтева од њеог свакодобног власника да
је на неки начин не употребљава. Службености могу бити:
 стварне, које су установљене у корист власника једне непокретности;
 личне, које су установљене у корист одређеног лица.

Стварна службеност је право власника једне непокретности (повласно добро) да на одређен

начин и у одређеној мери користи туђу непокретност (послужно добро) без обзира ко је њен
власник, или да власнику послужног добра забрани да се њиме у одређеном правцу користи
(нпр. право прелаза преко туђег земљишта).
Свака стварна службеност претпоставља два добра:
 послужно добро – служеће (оптерећено добро);
 повласно добро – госопдареће (у чију корист је установљена службеност).
У тој функцији могу се појавити само земљишта и зграде (станови), а искључени су:
покретне ствари, непокретности по намени, бродови и ваздухоплови, а и дрвеће. Службеност
се не може установити на другој службености.
Послужно добро треба да омогући, олакша и повећа употребу повласног добра (или бар
једног одређеног начина његовог уживања), али уз што мање жртвовања својине на
послужном добру.
Стварна службеност се може установити и за одређене потребе и на одређено време.
Промена власника, било повласног било послужног, не доводи до гашења службености, већ
до њеног преноса на новог власника. Она је сама по себи непреносива.
На истом послужном добру може постојати више службености, било различитих врста било
исте врсте. Ако услед промењених прилика наступи немогућност да се све службености
врше у пуном обиму, преча је она службеност која је раније стечена.
Стварна службеност може постојати само у корист односно на терет целе непокретности а
никако само једног њено дела (недељивост стварних службености). Ако дође до деобе
повласног добра, службеност постоји у корист свих новоформираних непокретности, али
власник послужног добра може захтевати брисање у односу на оне којима службеност
фактички више не користи.
Ако дође до деобе послужног добра, службеност ће теретити све новоформиране
непокретности, али ако се њено вршење фактички простире само на неке, власници осталих
могу захтевати брисање службености са својих парцела.
Од власника послужног добра се може захтевати неко трпљење или уздржавање али никако
неко чињење.
Службеност се мора вршити тако да се што мање отежава коришћење послужног добра
(начело поштеде послужног добра). Стварна службеност се врши на начин којим се најмање
оптерећује послужно добро.
Кад постоји сумња о обиму стварне службености, узеће се оно што је лакше за послужно
добро. Нове потребе повласног добра немају за последицу проширење службености. Кад се
службеност врши на једном делу послужног добра, власник који има интереса може, уз
накнаду трошкова који се тиме проузрокују, и против воље титулара службености, захтевати
премештање службености (места њеног вршења) на друго место истог добра, где њено
вршење неће бити отежано.
Неправе стварне службености – када се службеност конституише у корист одређеног лица.
Или са правом власника послужног добра да опозове службеност.

Врсте стварни службености

Стварне службености се деле на:

10) позитивне и негативне;
11) пољске и кућне;
12) трајне и повремене;
13) видљиве и невидљиве.
 Позитивне и негативне
Позитивне су оне службености на основу којих власник повласног добра може на неки начин
да употребљава послужно добро, да се њиме служи (право пролаза, право прогона стоке,
право наслонити терет свог здања на туђе, прозор на туђем зиду отворити, дим корз суседов
димњак пропуштати, течности на суседово земљиште сипати итд.). Позитивне службености
дају титулару право на употребу послужног добра (право на чињење), а обавезују власника
послужног добра на трпљење.
Негативне су оне чији титулар може захтевати од власника послужног добра да се овај
уздржи од неке употребе своје непокретности, коју би употребу у идсуству службености
иначе смео чинити (право захтевати да сусед своју зграду не чини вишом, да своју зграду не
чини нижом, да не сеје високу културу која би повласном добру одузимала видик, право
захтевати од власника послужног добра да кишницу са своје стрехе не одводи од суседовог
земљишта, коме би служила за наводњавање или ради нечега другог, право захтевати да
власник послужне зграде не отвара прозор на страни окренутој повласном добру итд.).
Негативне службености овлашћују титулара на забрану, а обавезују власника послужног
добра на нечињење (уздржавање).
 Повремене и трајне
Повремене су оне чије се вршење састоји у одређеним поступцима титуларевим, независно
од тога да ли су за вршење службености постребни стални уређаји, одн. направе или не
(службеност пролаза, прогона стоке, узимања воде).
Трајне (сталне, континуиране) су оне чије се вршење не састоји у предузимању радњи од
стране титулара. Ту долазе све негативне службености, али и неке позитивне (службеност
водовода, службеност наслањања зграде на туђу зграду, службеност држања антене на
суседовој згради). Трајне службености претпостављају одређено материјално стање,
природно или вештачко, и кад је оно једном успостављено, службеност се врши сама од себе,
без предузимања радњи од стране титулара.
Ова подела је значајна код стицања службености одржајем и губљења невршењем.
 Видљиве и невидљиве
Видљиве (јавне, апаратне) су оне које су праћене неком спољном видљивом направом, одн.
знаком (балкон, врата, водоводне, одн. канализационе цеви, пумпа за воду). Направа се може
налазити било на послужном било на повласном добру, али је неопходно да буде видљива за
власника послужног добра.
Невидљиве (скривене, неапаратне) су оне које нису праћене спољном направом одн. знаком
(нпр. службеност довођења воде, биће невидљива ако се налазе цеви у земљи).

30. ПОЈАМ ЗАЛОЖНОГ ПРАВА

Заложно право је стварно право на туђој ствари на основу кога поверилац може наплатити
своје потраживање из вредности заложене ствари (ако дужник не испуни обавезу) пре
осталих поверилаца.
Вредност заложног права је у томе што обезбеђује заложном повериоцу могућност намирења
и онда када се остали, обични повериоци не могу наплатити у целини или се не могу уопште
наплатити, јер дужник нема довољно средстава да испуни све обавезе.
Лица у заложном праву су:
 залогодавац – дужник;
 залогопримац – поверилац.

31. ВРСТЕ ЗАЛОЖНОГ ПРАВА

Заложно право се дели на заложно право на:

 покретним стварима – ручна залога;
 непокретним стварима – хипотека.
Залагање покретне ствари постиже се предајом заложене ствари повериоцу у државину.
Непокретне ствари се залажу тако што се заложно право уписује у земљишне или друге јавне
књиге, а ствар остаје и даље у државини дужника.
Друга подела заложног права извршена је према начину на који настаје заложно право.
Према овој подели заложно право може бити:
 уговорно заложно право;
 судско заложно право;
 законско заложно право.
Уговорно заложно право на покретним стварима се најчешће оснива уговором. Уговором о
залози обавезује се дужник или треће лице (залогодавац) да преда неку покретну ствар
заложном повериоцу како би се овај могао наплатити из њене вредности пре осталих
поверилаца ако му потраживање не буде плаћено о доспелости, а заложни поверилац се
обавезује да примљену ствар чува и по намирењу свог потраживања врати неоштећену
залогодавцу. Осим уговора потребна је и предаја ствари.
Поверилац стиче заложно право на покретној ствари у тренутку када му дужник преда ствар.
Уговорно заложно право на непокретним стварима (уговорна хипотека) стиче се уписом у
земљишне књиге на основу уговора.
Судско заложно право на покретним стварима стиче се пописом ствари у извршном
поступку. Судска залога настаје у поступку извршења против дужника који није испунио
своје обавезе о доспелости, па је поверилац на основу правоснажне судске одлуке предложио
принудно извршење. Ред првенства међу међу заложним правима одређује се према дану
када је попис извршен. Суд може одредити на предлог повериоца да се пописане ствари
предају на чување самом повериоцу или трећем лицу. Ако је реч о чувању готовог новца,
хартија од вредности или драгоцености, ствари се стављају у судски депозит.
Судско заложно право на непокретним стварима стиче се уписом у земљишне књиге или
друге јавне књиге. У извршном поступку приликом укњижења судског заложног права у
земљишној књизи се (у теретни лист) изречно означава да је потраживање извршиво. На
основу тога поверилац може захтевати принудно извршење ради намирења свог
потраживања против сваког трећег лица које стекне право својине на непокретности без
подизања хипотекарне тужбе.
Законско заложно право заснива се у тренутку када настану чињенице предвиђене законом.
За настанак законског заложног права није потребна сагласност дужника, оно настаје и у
случају кад дужник на то не пристаје. Кад је реч о покретним стварима, за законско заложно
право није потребно да дужник преда ствар заложном повериоцу у државину. Законско
заложно право на непокретностима се стиче у тренутку када су испуњени законски услови,
значи да се не уписује у земљишне или друге јавне књиге. Законско заложно право има право
првенства у односу на уговорно заложно право. Слаба страна законског заложног права је у
томе што трећа лица не могу сазнати за његово постојање из земљишних или других јавних
књига.
Друштвено-политичке заједнице (општине) имају законско заложно право на
непокретностима пореског обвезника ради обезбеђења неисплаћених пореза и доприноса,
који се односе на ту непокретност, доспелих за последњих годину дана.
Законско заложно право предвиђено је и у привредном праву. Тако да законско заложно
право имају следећи повериоци:
- превозилац на стварима које су му предате ради превоза,
- складиштар на ускладиштеној роби,
- налогопримац на покретним стварима налогодавца које је добио по основу налога, као
и на новчаним износима које је наплатио за рачун налогодавца,
- комисионар на стварима које су предмет уговора о комисиону,
- трговински заступник на свотама које је наплатио за налогодавца, као и на свим
налогодавчевим стварима које је у вези уговора примио од налогодавца или од неког
другог и
- извршилац контроле у уговору о контроли робе која му је предата на контролу.

33. РУЧНА ЗАЛОГА

Заложно право на покретним стварима назива се ручна залога. Залогодавац предаје покретну
ствар у руке заложном повериоцу за обезбеђивање потраживања, а овај се може наплатити из
вредности заложене ствари ако дужник не испуни обавезу у тренутку доспелости. За
постојање ручне залоге није непоходно да је покретна ствар предата залогопримцу, довољно
је да се она не налази у рукама залогодавца. Могуће је да постоји ручна залога и у случају
када је ствар већ некоме заложена. Тада ручна залога настаје у тренутку кад залогодавац
обавести повериоца код кога се ствар налази да је закључен уговор о залози са другим
повериоцем и наложи му да по наплати свог потраживања ствар преда другом повериоцу. У
тренутку заснивања другог по реду заложног права, заложена ствар се налази у рукама првог
заложног повериоца и други поверилац држи заложену ствар посредством првог повериоца.
Посредно држање заложене ствари заснива се на обавештењу и налогу које је дао
залогодавац првом повериоцу да ствар преда када се наплати.
Ручна залога се заснива:
1) уговором;
2) на основу судске одлуке;
3) на основу закона.
Из уговора о залози настаје обавеза за дужника или за треће лице да преда ствар
залогопримцу. Залогопримац до тренутка предаје нема никакву обавезу из уговора о залози.
Основ (кауза) залогодавчеве обавезе лежи изван уговора о залози.
Објект ручне залоге може бити свака покретна ствар која се налази у промету. Може бити и
сувласнички удео. У том случају заложни поверилац има судржавину (посредну или
непосредну) заједно са осталим сувласницима. Ствар мора бити одређена. У залогу се
најчешће дају индивидулно одређене и непотрошне ствари.

Права и обавезе залогопримца

Права залогопримца су:

1) право немирења из вредности заложене ствари – залогопримац има право да се
наплати из вредности заложене ствари ако његово потраживање не буде намирено о
доспелости; то је његово основно право; ако дужник не врати дуг, залогопримац има
право да поднесе предлог суду да се заложена ствар прода на јавној продаји у
извршном поступку ради намирења потраживања обезбеђеног залогом; ствар се
продаје путем јавне продаје само ако нема тржишну цену;
2) право првенства – залогопримац има право да се наплати из вредности постигнуте
продајом заложене ствари пре осталих поверилаца; ред по коме се исплаћују заложни
повериоци у случају вишеструког залагања једне исте покретне ствари одређује се
према времену кад су настала њихова заложна права;
3) право на државину – залогопримац има право на државину на заложеној ствар;
државина је неопходан услов за постојање ручне залоге за све време трајања заложног
права; поверилац стиче заложно право у оном тренутку када су залогодавац преда
ствар у државину; није неопходно да заложни поверилац стекне искључиву фактичку
власт на ствари, довољно је да може да утиче на располагање стварју, може ствар
држати заједно са залогодавцем или посредством трећег лица (могуће је да
залогопримац има судржавину са залогодавцем или са трећим лицем); ако постоји
вишеструко залагање једне ствари, онда први залогопримвац има непосредну
државину, остали имају посредну државину; када се одузме ствар од залогопримца
због тога што је са њом поступао противно уговору и закону, суд ће на захтев
залогодавца наредити да се ствар преда трећем лицу да је држи за залогопримца;
4) употреба и прибирање плодова са заложене ствари – док постоји заложно право,
заложни поверилац је дужан да се пасивно понаша према заложеној ствари; он нема
право да употребљава заложену ствар, ни да је преда другоме на употребу, нити да је
да у подзалогу без дозволе залогодавца; ако је употребљава без дозволе биће
одговоран и дужан је да накнади штету која је случајно настала; али залогодавац и
залогопримац могу уговором предвидети право употребе заложене ствари – овакав
уговор или споредна одредба у уговору о залози назива се антихреза; користи
постигнуте употребом ствари одбијају се од вредности потраживања;
5) право на допуну залоге – заложни поверилац има право да од залогодавца захтева
другу ствар у залогу, ако је заложена ствар у часу залагања имала неки материјални
или правни недостатак; ако после момента залагања дође да смањења вредности
заложене ствари, залогодавац није дужан дати другу ствар у залогу;
6) право на следовање – ако ствар буде одузета залогопримцу, он може захтевати њен
повраћај; њему стоје на располагању државинске тужбе и самопомоћ; али, он има и
посебну петиторну тужбу за повраћај ствари - vindicatio pignoris.
Обавезе залогопримца су:
1) обавеза чувања заложене ствари – чување са пажњом доброг домаћина или доброг
привредника; ако залогопримац не чува заложену ствар како треба, залогодавац може
 захтевати од суда да ствар одузме од залогопримца и да се преда неком трећем лицу
на чување;
2) обавеза уздржавања од употребе – ако у уговору није ништа речено, залогопримац се
не сме служити заложеном стварју, он је дужан да се уздржава од употребе;
3) обавеза враћања заложене ствари – заложни поверилац има обавезу да заложену ствар
врати залогодавцу када његово потраживање буде намирено.
Права залогодавца су обавезе залогопримца, односно обавезе залогодавца су истовремено
права залогопримца. Посебна обавеза залогодавца је да преда ствар у државину
залогопримцу.

Пренос заложног права и подзалога (подзаложно право)

Заложно право само по себи се не може преносити, али се може уступити потраживање
обезбеђено залогом. Залогопримац као уступилац права може пренети на треће лице
(пријемника) своје право потраживања према залогодавцу. Заједно са потраживањем на
пријемника прелази и заложно право. Залогодавац не може да спречи уступање права
потраживања. Он мора да буде обавештен о уступању. Али тражи се сагласност залогодавца
да ствар буде предата пријемнику. Ако залогодавац не да пристанак, заложена ствар ће
остати код уступиоца (првог повериоца) да је чува за пријемника. После уступања пријемник
је поверилац залогодавчев и он има право да он њега захтева исплату дуга. Ако овај о
доспелости не плати, пријемник као заложни поверилац може захтевати да се намири из
вредности заложене ствари која се налази у рукама уступиоца.
Подзалога је залагање потраживања обезбеђеног залогом. Појављују се три лица: дужник –
залогодавац, залогопримац – подзалогодавац, треће лице – подзалогопримац.
Залогопримац има право да заложи своје потраживање трећем лицу без пристанка
залогодавца. Али залогопримац не може да преда заложену ствар у залогу трећем лицу без
дозволе залогодавца.
Исплата потраживања које је дато у подзалогу зависи од тога да ли је залогодавац пристао на
подзалагање. Ако је дао дозволу, он треба да исплату понуди подзалогопримцу, а
подзалогодавца само да обавеси о исплати.
Ако залогодавац није дао дозволу уа подзалогу, он треба да дуговани износ у трренутку
доспелости положи у суд.

Престанак заложног права на покретним стварима

Случајеви престанка заложног права су:

1) заложно право престаје када престане потраживање чије је испуњење обезбеђено
залого; у том случају поверилац је дужан да врати заложену ствар залогодавцу;
2) одрицање залогопримца од заложног права;
3) протек рока (ако је трајање заложног права ограничено роком);
4) пропаст заложене ствари;
5) консолидација (када заложни поверилац постане власник заложене ствари);
6) конфузија (сједињење потраживања и дуга у једном лицу);
7) јавна продаја заложене ствари.

 Заложно право на правима

Поверилац може обезбедити своје потраживање према дужнику и тако што ће му дужник
заложити, уместо ствари, неко своје потраживање према трећем лицу. У залогу се могу дати
сва потраживања осим оних која су непреносива по својој природи, оних чији је пренос
забрањен законом и оних која су везана за личност дужника.
За залагање потраживања потребан је уговор о залози између заложног повериоца и
залогодавца. Код залагања потраживања постоје три лица:
 залогопримац (заложни поверилац);
 залогодавац (лице које је залогопримчев дужник и поверилац потраживања које се
залаже);
 дужник (из заложног потраживања).
Потребно је да дужник буде обавештен о уговору (обавештење мора да буде у писменом
облику).
Залагање потраживања која су садржана у хартијама од вредности зависи од врсте хартије.
Залогодавац и после залагања остаје поверилац и потраживање не прелази на залогопримца,
него му служи само као обезбеђење.
Ако заложно потраживање даје право на камате, залогопримац је дужан да их прибира
(узима) и да их урачунава у износ потраживања.
Залогопримац има право и дужан је да предузме мере које су потребне за очување заложеног
потраживања (може подигнути тужбу против дужника да би прекинуо ток застарелости,
може прихватити дужникову изјаву о признавању дуга, побијати правне радње дужника у
случају његове инсловенстности итд.). Залогопримац ће ако пропусти ове радње бити
одговоран залогодавцу за штету коју овај услед тога претрпи.
Кад заложено потраживање доспе на наплату залогопримац је дужан примити испуњење које
понуди дужник. Дужник може испунити своју обавезу само залогопримцу ( а не свом
повериоцу, залогодавцу), ако би се десило да залогопримац пропусти или одбије да прими
испуњење, залогодавац би могао због тога да претрпи штету.
Ако је предмет заложеног потраживања нека ствар (нпр. залогодавац је изврпио упалту за
куповину аутомобила, па је своје потраживање према произвођачу, као дужнику заложио),
залогопримац ће после испуњења дужникове обавезе стећи право залоге на тој ствари. Тако
да се заложно право на потраживању претвара у заложно право на ствари.
Ако је предмет потраживања новац, а залогопримчево потраживање према залогодавцу није
доспело, он је овлашћен да наплати износ доспелог заложеног потраживања, али је дужан да
на захтев залогодавца наплаћени износ положи суду. А ако је залогопримчево потраживање
доспело, он има право да прими исплату коју понуди дужник и да из новчане своте коју је
наплатио од дужника задржи онолико колико му дугује залогодавац. Остатак новца дужан је
предати залогодавцу.

Право ретенције

Право ретенције је право повериоца да за своје доспело потражицање задржи дужникову

ствар која му се нашла у рукама и да се, пошто благовремено обавести дужника о својој
намери, наплати из вредности задржаве ствари.
Услови за заснивање права ретенције:
1) доспелост потраживања – поверилац има право да садржи дужникову ствар ако је
његово потраживање према дужнику доспело, а потраживање је доспело у оном
тренутку када дужник треба да исплати обавезу и када поверилац може захтевати
испуњење;
2) ствар – предмет права ретенције могу бити све врсте покретних ствари, укључујући ту
и новац; потребно је само да ствар буде таква да се може изложити продаји; право
ретенције може се стицати на непокретним стварима и код ретенције непокретности
поверилац се не може намирити из вредности задржане ствари; право ретенције се
састоји само из овлашћења да се задржи ствар до исплате и оно је средство притиска,
а не и средство намирења;
3) државина – поверилац може стећи право ретенције на дужниковој ствари ако му се
она већ налази у рукама; државина се може стећи пре или после доспелости
потраживања; поверилац не може стећи право ретенције иако има у рукама
 дужникову ствар, ако је ствар изашла из дужникове државине против његове воље,
ако је дужник предао ствар повериоцу на чување и ако је дужник предао ствар
повериоцу на посуду.
Према Закону о облигационим односима , право ретенције састоји се из два овлашћења:
1) поверилац има право да дужникову ствар задржи све до тренутка док му дужник не
испуни обавезу – поверилац има најпре овлашћење до одбије да врати ствар дужнику
све док му овај не исплати дуг; ово овлашћење представља средство притиска;
трајање права ретенције није временски ограничено и поверилац може задржати
дужникову ствар све док овај не испуни обавезу; ретенција је акцесорно право те
постоји све док постоји гласно право, а то је потраживање; ако дужник испуни дуг,
право ретенције престаје и поверилац је дужан да ствар врати;
2) поверилац има право да се намири из вредности задржане ствари – поверилац има
овлашћење да се намири из вредности задржане стварив али пре тога мора да о својој
намери благовремено обавести дужника.
Разлике између права ретенције и заложног права:
 заложни поверилац има право следовања, а ретинент нема;
 поверилац може вршити право ретенције само док се ствар налази у његовим рукама,
ако она изађе из његових руку, право ретенције престаје;
 ретинент не може поднети петиторну тужбу против лица код кога се налази ствар која
је изашла из његове државине, а заложни поверилац може;
 има право на државинске тужбе и самопомоћ, као и заложни поверилац;
 поверилац мора имати непосредну државину на ствари да би могао имати право
ретенције, а код заложног права не мора;
 право ретенције настаје на основу закона, а заложно право најчешће на основу
уговора.

34. ПОЈАМ ХИПОТЕКЕ

 Појам хипотеке
Хипотека је заложно право на непокретним стварима које се стиче уписом повериочевог
права у јавне књиге, а оптерећења непокретност остаје и даље у државини дужника. Дужник
не предаје ствар у државину повериоцу. Пошто непокретност остаје и даље у државини
дужника, он може ствар уоптребљавати и прибирати плодове са ње, за време док постоји
заложно право.
Публицитет заложног права код залагања непокретности обезбеђује се уписом у јавне књиге
(земљишне, интабулационе и сл.). Трећа лица која желе да сазнају да ли је непокретност
оптерећена хипотеком, могу се о томе обавестити увидом у садржину јавних књига.
 Прибављање хипотеке
Хипотека се стиче уписом у земљишне књиге на основу уговора који закључују хипотекарни
поверилац и дужник (или треће лица које залаже непокретност за дужника). Хипотека се
уписује у теретни лист земљишне књиге. Упис хипотеке, као и упис осталих земљишно-
књижних права је каузалан, што значи да зависи од постојања и пуноважности правног
основа на коме почива. Да би се хипотека могла стећи уписом у земљишне књиге
(укњижење) потребни су следећи услови:
 књижни претходник;
 исправа за упис.
Потребно је да је лице на чијој непокретности се заснива хипотека, уписано у земљишне
књиге као сопственик. Хипотека може настати само ако то лице изречно изјави у писменом
облику (clausula intabulandi) да пристаје да се непокретност оптерети хипотеком. За упис у
земљишне књиге потребна је земљишно-књижна исправа, која мора да садржи правни основ
за укњижење. То је најчешће уговор о зајму, али може бити и неки други уговор (или
тестамент, итд). Уговор треба да је пуноважан, а потписи оверени у суду. Потраживање
обезбеђено хипотеком мора да буде одређено. Исправа треба да садржи тачан опис
земљишно-књижног тела на коме се заснива хипотека.

35. ПРЕДМЕТ ХИПОТЕКЕ

Хипотека се односи на непокретне ствари, али и покретне ствари се могу хипотековати. За то
је потребно да се за покретне ствари уведу јавни регистри слични земљишним књигама и
другим јавним књигама у које се уписују непокретности и стварна права на њима. У нашем
праву на овај начин се залажу бродови и ваздухоплови. Хипотека обухвата непокретност у
целини са свим њеним саставним деловима. Она се протеже и на припатке непокретности и
на плодове док се не одвоје.
Хипотека има за предмет земљишно-књижно тело у целини, а то значи да се односи на више
катастарских парцела. Хипотека не може бити установљена на једној парцели која
представља саствавни део земљишно-књижног тела (или на делу парцеле), док је она у
саставу земљишно-књижног тела. Али ако сопственик хоће да хипотеком оптерети само
једну парцелу или чак део парцеле, потребно је најпре да се катастарска парцела отпише из
дотадашњег земљишно-књижног тела у чијем саставу се налазила и да се од ње образује ново
земљишно-књижно тело. Хипотека може постојати и на сувласничком делу непокретности.
Не може постојати хипотека на неодређеним непокретностима.
 Заједничка хипотека
Заједничка (симултана) хипотека је хипотека која је уписана за исто потраживање на више
земљишно-књижних тела. Установљава се у случају када је вредност једног земљишно-
књижног тела мања од износа потраживања или када хипотекарни поверилац настоји да
постигне што већу сигурност и тражи од дужника да заложи више непокретности. Од
заједничке хипотеке треба разликовати случај када се једно потраживање обезбеђује са више
заложних права на више непокретности, при чему сваку непокретност терети сразмеран део
потраживања.
Заједничка хипотека се уписује у земљишне књиге тако што се један земљишно-књижни
уложак (и земљишно-књижно тело које је у уложак уписано) означава као главни, а остали
ЗК улошци (са осталим ЗК телима) означавају се као споредни. Хипотекарни поверилац
може захтевати намирење из било ког земљишно-књижног тела без обзира да ли је оно
уписано у главни или споредни земљишно-књижни уложак.
 Заложноправни однос
Хипотекарни поверилац има две врсте права:
1) право потраживања према дужнику;
2) заложно право на хипотекованој непокретности.
Хипотекарни поверилац, исто као и обични поверилац, има право да захтева од дужника да
испуни обавезу, а ако овај то не учини добровољно, може тражити да се намири из
дужникове имовинске масе, то значи из вредности било које дужникове ствари. За разлику
од обичних (хирограферних) поверилаца, који се могу наплатити само из дужникове
имовинске масе, хипотекарни поверилац може наплатити своје потраживање и из
хипотековане непокретности.
Хипотека може да се конституише и на непокретностима која није власништво дужника
(нпр. син студент жели да узме кредит од банке за куповину стана; али пошто стан још не
постоји, син не може на њему конституисати хипотеку и на тај начин пружити обезбеђење
банци; али зато његов отац, ако пристане на то, може као сопственик куће конституисати
хипотеку у корист банке за синовљев дуг).

 Права хипотекарног повериоца

Права хипотекарног повериоца:
 право намирења из вредности хипотековане ствари – хипотекарни поверилац нема
право да употребљава непокретност, да прибира плодове, нема државину на ствари; да би
дошло до реализације потраживања, хипотекарни поверилац треба да добије извршну
исправу;
 право првенства у наплати потраживања – он има право да се наплати пре обичних
поверилаца без обзира да ли је њихово потраживање настало пре или после права
потраживања хипотекарног повериоца; има право првенства наплате потраживања и у
односу на све остале хипотекарне повериоце чије је заложно право касније уписано у јавне
књиге;
 право следовања – хипотекарни поверилац има право да се наплати из вредности која
се добија продајом непокретности без обзира да ли се ствар налзи у рукама хипотекарног
дужника или је прешла у својину трећег лица (право следовања);
 право намирења пре доспелости – ако сопственик оштећује хипотековану ствар или
јој на други начин смањује вредност, хипотекарни поверилац има право захтевати да
сопственик престане са оваквим поступцима; ако овај настави поверилац може захтевати
принудну наплату потраживања и пре доспелости.

Права сопственика хипотековане непокретности

Права сопственика хипотековане непокретности:

1) употреба и прибирање плодова – као сопственик непокретности може бити дужник
или треће лице; непокретност се и даље налази у државини сопственика хипотековане
непокретности и он је овлашћен да је употребљава и да се користи њоме ради
прибирања плодова;
2) располагање – сопственик непокретности може слободно располагати својом
непокретношћу и после заснивања хипотеке; он може продати непокретност иако је
хипотекована (и пренети право својине на треће лице), може је разменити за неку
другу непокретност, поклонити је, засновати право плодоуживања итд.; хипотекарни
поверилац има право следовања, па може захтевати од било ког лица које држи
непокретност да трпи намирење потраживања из вредности хипотековане ствари.

Пренос хипотеке и натхипотека

Хипотекарни поверилац може пренети своје право потраживања према дужнику на треће
лице. Заједно са потраживањем прелази и хипотека, као споредно право, на треће лице. Није
потребан пристанак дужника, довољно је да дужник буде обавештен о преносу потраживања,
али је због прелаза хипотеке на треће лице потребан упис земљишну књигу. Хипотека се не
може преносити сама за себе, одвојено од потраживања. Уговор о преносу хипотеке без
потраживања био би ништав.
Натхипотека се одређује као хипотека на хипотеци.
Потраживање обезбеђено хипотеком може се хипотековати и тада натхипотекарни
поверилац добија обезбеђење које се састоји у потраживању хипотекарног повериоца према
хипотекарном дужнику. Слично је подзаложном праву (заложно право на потраживању
обезбеђено залогом на покретној ствари). Потребно је да се натхипотека упише у земљишне
књиге.
После уписа натхипотеке, дужник може исплатити дуг хипотекарном повериоцу само ако се
са тим сагласи натхипотекарни поверилац. Ако је ситуација нејасна, тј. ако дужник није
сигуран да ли је натхипотекарни поверилац сагласан да се исплата изврши хипотекарном
повериоцу, дужник може положити дуговани износ у суд.
Сопственик може продати хипотековану непокретност и пренети право својине на треће
лице. У том случају он остаје дужник хипотекарног повериоца, а хипотека оптерећује
непокретност која се налази у својини купца. Могуће је да се приликом продаје уговорници
сагласе да ће купац преузети и дуг према хипотекарном повериоцу. За то је потребан
пристанак повериоца. Сматра се да је хипотекарни поверилац дао пристанак, ако га на
писмени позив сопственика-продавца није одбио у року од 3 месеца од пријема.
Право хипотеке стиче се уписом у земљишне књиге, у случају да има више хипотекарних
поверилаца, раније уписано заложно право има предност. Ранији хипотекрани поверилац има
право да се намири из вредности хипотековане непокретности, пре свих хипотекарних
поверилаца. Одлучује тренутак када је стечена хипотека – тренутак када поверилац поднесе
захтев за упис у јавне књиге.

36. ПРЕСТАНАК ХИПОТЕКЕ

Престанак хипотеке:
1) пестанак хипотеке услед престанка потраживања – кад потраживање обезбеђено
хипотеком престане, сопственик хипотековане непокретности може захтевати
брисање хипотеке из земљишних књига; потраживање престаје и брисање хипотеке
се може захтевати и у следећим случајевима:
a) замена испуњења – када се поверилац и дужник споразумеју да ће поверилац
примити нешто друго уместо оног што му се дугује;
b) пребијање (компезација);
c) отпуштање дуга;
d) пренов (новација), немогућност испуњења;
e) протек времена и
f) смрт дужника или повериоца код обавеза које су настале са обзиром на личне
особине уговорника или са обзиром на личне способности дужника;
g) сједињење (конфузија) – када једно исто лице постане и поверилац и дужник (ако је
поверилац наследи свог дужника, потраживање које је имао престаје, али обавеза
престаје тек кад се хипотека испише из књиге); у једном лицу се сједињују својства
хипотекарног повериоца и дужника (потраживања и дуга);
2) престанак хипотеке независно од престанка потраживања:
a) одрицање од хипотеке – хипотекарни поверилац се може одрећи хипотеке
једностраном изјавом воље; потраживање остаје, јер одрицање од хипотеке не значи да
се поверилац одреко и потраживања; одрицање од хипотеке значи да повериочево
потраживање постаје обично (хирограферно) потраживање, није више обезбеђено
заложним правом; изјава о одрицању треба да буде дата у писменом облику код
надлежног органа који води јавне књиге;
b) ненаступање услова и протек времена – може престати ако не наступи услов, код
условног потраживањаили, или ако протекне рок, ако је потраживање ограничено
роком; мора се тражити испис хипотеке из јавних књига;
c) косолидација – исто лице постане и хипотекарни поверилац и сопственик
хипотековане непокретности; у једном лицу се сједињују својства хипотекарног
повериоца и сопственика хипотековане непокретности (хипотеке и својине);
потраживање према дужнику остаје, али поверилац има хипотеку на својој
непокретности;
d) продаја хипотековане непокретности у извршном поступку (јавна продаја) – јавну
продају може захтевати хипотекарни поверилац и могу да је траже обични повериоци;
хипотекарни поверилац може захтевати да се намири из хипотековане непокретности
ако дужник не испуни своју обавезу о року; кад се непокретност отуђи на јавној
продаји, хипотека се брише и купац стиче право својине без терета, а потраживање
хипотекарног повериоца се намирује из добијене своте;
ако јавну продају хипотековане непокретности предлажу обични повериоци, хипотека
престаје даном када решење о предаји непокретности купцу постане правоснажно;
хипотека се исписује из земљишних кеига по службеној дужности; иако хипотекарни
поверилац није тражио намирење из вредности хипотековане непокретности, него су то
 предлагали обични повериоци, потраживање обезбеђено хипотеком намирује се пре
него што се намире обични повериоци;
e) пропаст ствари – хипотека престаје када пропадне хипотекована непокретност
(нпр. зграда изгори у пожару); ако се непокретност обнови (нпр. подигне се нова зграда
на рушевинама старе) хипотека се обнавља.

Право прече куповине (право преступа и право прекупа)

Право прече куповине овлашћује једно лице (ималац права прече куповине, прекупац) да
захтева од сопственика, када се одлучи да ствар прода, да му је понуди пре свих осталих
купаца, а ако сопственик не поступи овако, него прода ствар трећем лицу, право прече
куповине овлашћује прекупца да захтева да му се ствар уступи по цени и под условима под
којим је закључен уговор о продаји. Право прече куповине се састоји из два дела:
 право првеснтва и
 право пркупа.
Право прече куповине се може установити законом и уговором.
Законско право прече куповине – када сопственик намерава да прода пољопривредно
земљиште дужан је да га понуди: комшији, зељорадничкој задрузи, општини; у случају
продаје шуме предност имају: организација која управља шумом, општина; општина има
право прече куповине приликом продаје пословних просторија, као и земљишта у
грађевинским подручјима; када сопственик продаје стан предност имају: сувласник, ималац
станарског права, општина; брачни друг има право прече куповине када се у извршном
поступку продају ствари које су приликом деобе припале другом брачном другу.
Уговорно право прече куповине – настаје најчешће из уговора о продаји; обавеза купца да, у
случају продаје, понуди најпре продавцу да он купи ствар по цени и по условима под којим
купац намерава да је прода трећем лицу.
Законско право прече куповине није ограничено временски, а уговорно право прече
куповине престаје после истека рока који је предвиђен уговором. Законом се одређује
најдужи рок у коме се може вршити уговорно право прече куповине и тај рок износи 5
година и рачуна се од дана када је закључен уговор.
Право прекупа – када сопственик одлучи да прода ствар, дужан је да обавести о томе
носиоца права прече куповине и саопшти му цену и услове намераване продаје. Носилац
права прече куповине мора у року од 30 дана од дана обавештења да одговори.
Право прекупа – ако сопственик не обавести носиоца права прече куповине о намераваној
продаји и не понуди му да ствар купи, него закључи уговор о продаји са трећим лицем,
прекупац има право да побија закључен уговор о продаји и да захтева да се ствар њему
уступи по цени и под условима који су били предвиђени у уговору о продаји.

Однос закупца према закуподавцу и према трећим лицима

Уговор о закопу и правна дејства која он производи проучавају се у облигационом праву. У

тренутку кад закуподавац испуни своју обавезу предаје, закупац стиче право да се користи
закупљеном стварју. Право коришћења омогућава закупцу непосредну фактичку и правну
власт на закупљеној ствари.
У тренутку закључења уговора о закупу, закупац стиче право да од зскуподавца захтева
предају, мада још увек нема никакво право на ствари, него само обично право потраживања
према закуподавцу. Ако закупац самовласно, не чекајући да му закуподавац преда ствар,
узме ствар у државину и почне је употребљавати, закуподавац ће моћи да захтева повраћај
ствари. Закупац не може спречити да закуподавац преда закупљену ствар неком другом
повериоцу (нпр. купцу или неком другом закупцу), чак и ако је уговор о закупу закључио пре
него шро је био закључен уговор о продаји или други уговор о закупу. Закупац има:
 1) овлашћење употребе – после предаје закупац долази у непосредан однос са
закупљеном стварју, чиме се омогућава његово овлашћење употребе. Садржину
непосредне правне власти закупца на закупљњеној ствари сачињавају: право закупца
да фактички користи закупљену ствар и његово право да правним послом пренесе
фактичко коришћење на треће лице. Колики ће бити обим овлашћења, одређује се
уговором о закупу или законом. Правило је да закупац има право на потпуну
употребу ствари. Да ли ће моћи закупац да коришћење уступи другоме , или да
закупљену ствар изда даље у закуп (подзакуп) то се одређује уговором (или законом).
2) овлашћење прибирања плодова – обим овлашћења одређује се уговорм. Ако у
уговору нема посебних одредби, правило је да плодови припадају закупцу. Закупац
стиче плодове са закупљене ствари одвајањем.
3) државина – закупац после предаје стиче непосредну државину на закупљеној ствари,
а закуподавцу преостаје непосредна државина. Закупац може имати потпуну
фактичку власт на ствари само у оном обиму у коме се простире његово право
коришћења.
4) државинска заштита – закупчева фактичка власт наствари ужива државинску
заштиту. Закупац може употребити самопомоћ да би заштитио своју државину, може
поднети и посесорне тужбе и односу на трећа лица и у односу на закуподавца.
Закупац може своје право коришћења супростављати не само закуподавцу, него и свим
трећим лицима која своја права не закупљљену ствар изводе из закуподавчевог права
својине. За уговорнике уговор ствара права и обавезе, трећима се уговор може само
супроставити. Супротстављивост је обелжје уговора које постоји уз правна дејства која
уговор производи.
Ако закуподавац (после извршене предаје закупцу) у току трајања уговора о закупу, прода
закупљену ствар и пренесе право својине на прибавиоца, ова неће моћи избацити закупца из
закупљене ствари, иако је постао сопственик.
Супротстављање закупчевог права пре предаје – закупац може супроставити своје право
прибавиоцу само ако је овај у тренутку закључења уговора о отуђењу знао за постојање
уговора о закупу.
Супростављање закупчевог права после редаје – закупац може супроставити своје право
прибавиоцу без обзира на та да ли је овај знао за постојање закупчевог права. Ово правило
важи и за покретне и за непокретне ствари.

37. Појам закупчевог права

• Из уговора о закупу настају узајамне обавезе и права за уговорнике и ове обавезе и

права имају несумњиво облигационоправни карактер. У тренутку када закуподавац
испуни своју обавезу предаје, закупац стиче право да се користи закупљеном стварју.
Право коришћења омогућава закупцу непосредну фактичку и правну власт на
закупљеној ствари и то обележје представља предмет интересовања за стварно право.
У тренуткуу закључења уговора о закупу, закупац стиче право да од закуподавца
захтева предају, мада још нема никакво право на ствари, него само обично право
потраживања према закуподавцу. Закупац није у непосредном односу према
закупљеној ствари, између њега и ствари налази се закуподавчева обавеза и он може
доћи до закупљене ствари само подсредством закуподавчевог понашања, које чини
садржину те обавезе. Закупац не може истицати да има првенство у погледу
испуњавања дужникове (закуподавчеве) обавезе, нити може спречити да закуподавац
испуни своју обавезу најпре према неком другом повериоцу. После извршене предаје
закупчево право се преображава. Ствар се сада налази у његовим рукама, а не у
рукама закуподавца.
• После предаје закупац долази у непосредан однос са закупљеном стварју, чиме се
омогућава његово овлашћење употребе. Закупац има непосредну правну власт на
закупљеној ствари. То је битан део његовог права без кога се не може замислити
уговор о закупу.
• Употреба ствари означава да закупац извлачи из ствари корисна својства која она по
својој природи и намени да пружи. Правило је да закупац има право на потпуну
употребу ствари. Његово право да прибира плодове може бити сужено или
искључено, те се коришћење може свести на употребу.
• У нашој правној теорији прилично је распрострањено гледиште да закупац не стиче
плодове одвајањем него тек сабирањем. Закупац може своје право коришћења
супротстављати свин трећим лицима која своја права на закупљену ствар изводе из
закуподавчевог права својине. Услови и ефикасност којима се закупчево право може
супротстављати нису исти у току трајања уговора о закупу.
• Могу се разликовати два јасно одвојена периода: први траје од закључења уговора о
закупу до предаје ствари закупцу, други од тренутка предаје до престанка уговора о
закупу. У првом делу од закључења уговора о закупу до предаје, закупац може
супроставити своје право прибавиоцу само ако је овај у тренутку закључења уговора
о отуђењу знао за постојање уговора о закупу. У другом периоду после предаје,
закупац може супротставити своје право прибавиоцу без обзира на то да ли је овај
знао за постојање закупчевог права.
•

38. Станарско право

• Станарско право је право трајног и несметаног коришћења стана ради задовољавања

личних и породичних стамбених потреба и право учешћа у управљању стамбеним
зградама.
• Ималац станарског права овлашћен је да употребљава стан за становање. То је
основно и најважније овлашћење имаоца станарског права које указује на смисао
постојања овог права. Употребљавајући стан ималац станарског права задовољава
сопствене потребе као и потребе своје породице за становањем. Становање је сврха
због које је настало станарско право и отуда је разумљиво што представља најважнији
део овлашћења имаоца стнарског права.
• Ималац станарског права може употребљавати стан само за становање, а не и за неку
другу сврху. Ималац станарског права овлашћен је да несметано користи стан. То
значи да су сва трећа лица дужна да поштују његово станарско право и да га не
узнемиравају у вршењу тог права. Без његове дозволе нико се не може уселити у стан.
• Ималац станарског права може из оправданих разлога отказати даље коришћење
стана свим корисницима, изузев својој малолетној деци, брачном другу и лицима која
је по закону дужан да извршава.

39. Престанак станарског права

• Станарско право може престати само у следећим случајевима предвиђеним законом:

1) на основу отказа

2) услед пропасти стана или на основу решења о рушењу

 3) услед смрти имаоца станарског права

4) услед развода брака

1) Ималац станарског права може својом изјавом воље отказати уговор о коришћењу
стана у сваком тренутку. Ималац станарског права не мора навести разлоге за отказ. Када
носилац станарског права даје отказ, он не мора подносити тужбу суду, довољно је да га
саопшти у писменом облику, препорученим писмом. Потребно је само да поштује отказни
рок који истиче последњег дана у месецу у коме је дат отказ.

Када се даје имаоцу станарског права отказ је могућ само у оним случајевима који су
предвиђени Законом о становању. Отказ се у облику тужбе подноси надлежном суду, што
значи да се о сваком отказу води судски спор. Отказ се мора образложити тако да суд
оцењује да ли постоје разлози за отказ и да ли су испуњени остали услови потребни за
престанак станарског права на основу отказа.

• Закуподавац може дати отказ ако ималац станарског права :

а) не употребљава стан за становање, него за неку другу сврху,

б) не плаћа закупнину за најмање два месеца узастопно и

в) наноси штету стану, заједничким просторијама или уређајима у згради.

2) Уговор о закупу престаје пропашћу или рушењем стана на основу решења надлежног
органа. Ако зграда у којој се налази стан буде уништена услед више силе, закупчево право на
стану престаје. Уговор о закупу престаке и на основу решења надлежног општинског органа
о рушењу стана. Најчешће је реч о решењу о експропијацији (принудни прелаз неокретности
из приватне у државну својину у општем интересу и уз накнаду).

3) Смрћу закупца престаје уговор о закупу сруштвеног стана, као што и станарско право
на стану у приватној својини престаје смрћу имаоца. Престанак закупа (односно станарског
права) наступиће сразмерно ретко, тј. само у оном случајевима када је закупац живео сам.
Иначе, неко од чланова породичног домаћинства преминулог наставља са коришћењем стана
као нови закупац и то по следећем редоследу: брачни друг, дете рођено у браку или ван
брака, усвојеник и пасторак.

4) Закупчево право може престати у случају развода брака, ако суд одлучи да у стану
треба да остане други разведени супружник, а не онај коме је стан био додељен на
коришћење.

40. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ЗЕМЉИШНИХ КЊИГА

Земљишне књиге су јавни регистри у којима се уписују непокретне ствари и стварна права на
непокретностима, као и нека облигациона права на овим стварима (нпр. уговорно право и
право прекупа). Непокретности имају положај који се не мења, па је олакшана евиденција.
У земљишну књигу уписују се две врсте непокретности: земљишта и зграде.
Земљишне књиге су јавне књиге и подаци који се у њих уписују доступни су свима.
Начела земљишно-књижног права:
1. начело уписа (формално начело) – стварна права са непокретнстима могу се стећи само
уписом у ЗК, представља начин прибављања стварних права на непокретнсотима. Упис
 права својине у ЗК има конститутивно дејство – укњижба представља тренутак кад купац
стиче право својине, све што је до уписа предузето представља само припрему. Стварна
права се стичи и престају уписом у ЗК.
2. начело јавности – ЗК су јавне књиге, њихова садржива је доступна свима. Свако може
тражити да погледа било који ЗК уложак и захтевати да му се изда писмени извод из
земљижних књига. Право разгледања се односи на главну књигу и на збирку исправа и на
помоћне књиге.
3. начело поуздања у земљишне књиге – да је садржина ЗК веродостојна, а то значи
истинита и потпуна.
4. начело легалитета – означава да ЗК суд испитује по службеној дужности да ли су
испуњени предвиђени услови за упис. Суд оцењује формалне услове за упис у ЗК. Не
оцењује правоснажност правног посла који служи као правни основ за упис.
5. начело првенства (приоритета) – ранији упис ужива првенство у односу на доцнији.

41. КАТАСТАР

Катастар је евиденција о земљишту која садржи податке о положају, облику и површини

земљишних парцела о начину коришћења (култури) и плодности (бонитету) и о катастарском
приходу и кориснику. Катастар је јавна књига и свако може добити увид у податке катастра у
службеним просторијама надлежног геодетског органа. Ипак јавност катстра није без
изузетака, посебним прописом може се искључити излагање на увид појединих катастарских
података. Заинтересована странка може захтевати и писмену исправу о појединим
катастарским подацима, и у овом случају се може посебнимпрописом ограничити издавање
исправа. Послове премера и катастра земљишта воде органи управе општински (општински
геодетски орган), покрајински и републички, а обављање премера и уношење података у
катастар обавља се по службеној дужности.
Катастар земљишта се израђује на основу геодетског премера. Премер омогућава да се
утврди тачно простирањем величина и облик земљишта и да се одреди његов положај у
односу на друга земљишта.
Катастар земљишта састоји се из:
 катастарских планова
 катастарског операта.
Катастарски планови пружају слику о положају и облику свих земљишта која леже у једној
катастарској општини.
Катастарски операт представља збирку прописа и прегледа у којој су сабрани подаци о
површини катастарских парцела, о култури, плодности и класирању земљишта, о
катастарском приходу и корисницима. Операт се састоји од ових прописа и прегледа:
1. списак катастарских парцела;
2. поседовни листови;
3. сумарни преглед поседованих листова;
4. прегледа поседованих листова по културама и класама;
5. азбучни преглед сопствениа и других корисника.
Основна јединица у систему катастра је катастарска парцела, то је део земљишта које се
користи на исти начин (има исту културу) и припада истом сопственику. У катастру су све
катастарске парцеле једне општине означене бројевима почев о један па на даље (нпр. 1, 2, 3
итд.). Ако се постојећа парцела мора поделити на више парцела, нове парцеле носе и даље
катастарски број старе працеле (нпр. 3) али се изражавају у облику разломка, тако што се у
имениоцу означава њихов унутрашњи редослед (нпр. 3/1, 3/2, 3/3 итд.). Више парцела чини
катастарску општину. Подручје катастарске општине се не поклапа са подручјем општине
као друштвено-политичке заједнице. Катастарска општина обухвата обухвата по правилу
подручје једног насељеног места,али се може образовати једна општина за два или више
места. Две или више катастарских општина представљају катастарски срез.
Катастар је основ евиденције. Земљишне књиге се ослањају на катастар. Непокретности се у
земљишном књигама означавају према подацима из катастра.
Катастарска парцела је природна целина, земљишно-књижно тело је правна целина.
Једно земљишно-књижно тело може се састојати од једне катастарске парцеле, а може бити
сстављено и од више катастарских працела, док једна катастарска парцела не може садржати
виже земљишнокњижних тела.

42. САСТАВ ЗЕМЉИШНИХ КЊИГА

Земљишна књига се састоји из:

1) главне књиге;
2) збирке исправа;
3) збирке катастарских планова;
4) регистра;
5) помоћне евиденције.
У главну књигу се уписују земљишта и зграде и права на непокретностима. Главна
књига се састоји од земљишно-књижних уложака. Сваки од њих има свој редни број.
Земљишно-књижни уложак се води за једно земљишно-књижно тело. Главна књига обухвата
земљишта у једној катастарској општини. Постоји онолико главних књига колико има
катастарских општина.
Земљишно-књижни уложак је саставни део главне земљишне књиге. Земљишно-књижни
уложак има три листа:
1) пописни лист (лист А, поседовница) – обухвата два одељка. У први одељак уписује се
земљишно-књижно тело са саставним деловима (катастарским парцелама) ако их има. Ако
се земљишно-књижно тело састоји од више катастарских парцела оне се уписују једна
испод друге. За сваку парцелу уписује се број под којим се она води у катастарском плану,
затим се уписује ознака непокретности и површина у хектарима, арима и квадратним
метрима, као и евентуалне примедбе. Други одељак пописног листа предвиђен је за упис
стварних права.
2) власнички лист (лист Б, властовница) – у власнички лист се уписује име сопственика
и правни основ прибављања права својине (уговор о продаји, уговор о поклону, уговор о
размени, тестамент, судска одлука, решење управног органа итд.). Уписују се и
ограничења у погледу управљања или располагања земљишно-књижним телом која су
везана за личност сопственика (нпр. малолетност, одузимање пословне способности итд.).
Уписују се ограничења у погледу располагања земљишно-књижним телом коај се односи
на личност сопственика непокретности (нпр. да је сопственик малолетан). Он ограничења
у располагању ЗК телом која се односе на било ког сопственика уписане непокретности
уписују се у теретни лист, а у власнички лист се уноси напомена да посоји овакво
ограничење.
3) теретни лист (лист В по азбучном реду, лист Ц по абецеди, теретовница) – уписују се
стварна права и друга земљишно-књижна права која оптерећују ЗК тело, ограничења у
располагању која погађају сваког сопственика непокретности и све забране и отуђења и
оптерећења. У теретни лист се уносе хипотека и натхипотека, личне службености, стварне
службености, реални терети, право прече куповине, право откупа и право закупа. Теретни
лист је намењен обавештењу купца о томе које све обавезе, ограничења и терете има
садашњи сопственик непокретности, јер ће то погађати њега ако прибави право својине.
Забране отуђења и оптерећења уписују се у теретни лист, а само се напомињу (чине
видљивим) у власничком листу.
 Збирка исправа је скуп исправа на основу којих се врше уписи у главну књигу. За сваки
упис потребно је поднети одређене исправе. Збирка исправа може само објашњавати
недовоњно јесне уписе.
Збирка катастарских планова – је део земљишне књиге. Катастар земљишта и земљишне
књиге треба стално да буду у сагласности. Све промене у погледу ЗК тела, подаци о
објектима на земљишту и представљања у плановима спроводе се и у катастру и у
земљишним књигама.
Регистри – су помоћне књиге које омогућавају лакше и брже сналажење у главној књизи.
Постоје:
 стварни регистар – представља попис катастарских парцела у једној катастарској
општини.
 именик – преставља азбучни (абецедни) списак сопственика и других титулара
земљишно-књижног права (хипотекарни повериоци, плодоуживаоци, титулари права
стварне службености).
Помоћна евиденција: дневник ЗК писмена – у дневник се уписује према редномброју дан
кад је ЗК писмено стигло пријемној канцеларији са белешком о пријему, име странке или
назив органа или организације који су упутили писмено, ознака земљишта, дан судског
решења и дан кад је извршен упис у земљишне књиге, лица која треба обавестити о упису
итд.

44. УКЊИЖБА И ПРЕДБЕЛЕЖБА

Укњижба (укњижење) је упис у ЗК којим се коначно прибављају или губе ЗК права.

Укњижбом се постиже или коначно прибављање ЗК права и тада се упис назива
интабулација, или долази до престанка (брисања) ЗК права и тада се упис назива укњижба
брисања или екстабулација.
Укњижба представља у нашем правном систему начин стицања стварних права на
непокретности. Право својине на непокретности, стварне службености, право хипотеке и др.
стварна права на непокретности у начелу се могу стећи само уписом у ЗК, односно
укњижбом.
Упис у земљишне књиге не може постојати самостално, независно од уговора о продаји
непокретности, који представља правни основ прибављања стварних права непокретности.
Упис производи правно дејство само ако се заснива на пуноважном уговору о продаји
непокретности и ако испуњава и остале услове потребне за упис. За укњижбу стварних права
на непокретним стварима потребно је да буду испуњени следећи услови:
 упис је дозвољен само против лица које је уписано као књижни претходник;
 за упис је потребна писмена изјава (приватна или јавна) о правном основу;
 за укњижење је потребна изречна изјава књижног претходника да пристаје да се
прибавилац укњижи (Clausula intabulandi).
Предбележба је упис којим се условно прибављају или губе земљишно-књижна права.
Услов се састоји у томе што је потребно да се предбележба оправда. Судбина предбележног
права је независна и зависи од тога хоће ли предбележба бити оправдана. Ако се
предбележно право оправда, оправдање ће имати ретроактивно дејство, те ће се сматрати да
је ЗК право стечено од тренутка када је било предбележено, а не од тренутка када је дошло
до оправдања. Ако не дође до оправдања, брише се и сама предбележба на молбу учесника
тако да се сматра као да уписа није ни било.
Смисао предбележбе је у задобијању првенственог реда када лице које настоји да стекне
ЗК право није у стању да постигне укњижбу. А укњижбу није могуће издејствовати зато што
исправа има неки недостатак.
 Предбележба се оправдава на тај начин што се уклањају недостатци због којих исправа
није била погодна за укњижбу. Предбележба треба да се оправда у року од 15 дана када је
одлука о предбележби достављена тражиоцу.
Од тренутка оправдања предбележбе ЗК право је дефинитивно стечено или је коначно
престало да постоји. Стицање или губљење књижног права рачуна се од тренутка када је
предбележба била уписана, а не од тренутка оправдања предбележбе.

Забележба

Забележба је упис одређених правних чињеница које могу бити од утицаја на постојање
ЗК права. Чињенице које се уписују:
1) забележба спора – представља упис чињенице да је ималац ЗК права поднео тужбу којом
захтева брисање неке укњижбе и повраћај у пређашње ЗК стање. Забележбу спора може
захтевати само оно лице чије је ЗК право повређено укњижењем права неког другог лица.
2) забележба забране отуђења и оптерећења – има за сврху да упозори прибавиоца да
сопственик не може слободно располагати непокретношћу.
3) забележба хипотекарне тужбе – хипотекарни поверилац може тражити да се у
земљишној књизи забележи да је поднео тужбу против сопственика хипотековане
непокретности.
4) забележба првенственог реда – има временски ограничено дејство. Сопственик
непокретности може тражити да се у земљишну књигу упише првенствени ред за неки
будући упис.
5) забележба малолетности – да је сопственик непокретности малолетан. Упис ове
чињенице је од значаја за сва лица која имају намеру да прибаве ЗК право јер их упозорава
на то да малолетни сопственик нема пословну способност и да према томе не може
пуноважно пренети право својине.

Фикција апсолутне тачности

Фикција апсолутне тачности означава да се стање у земљишним књигама има узети за

тачно по протеку прописаних рокова. О сваком упису у земљишне књиге, суд обавештава
заинтересована лица (сопственик, хипотекарни поверилац итд.). Ако сматрају да су њихова
ЗК права повређена, могу поднети тужбу за оспоравање уписа у року од 30 дана од
достављања. Ако тужилац није био обавештен о упису рок је 3 године.