11.

NIČE

Niče postavlja jedan veliki zaplet, on govori o umetnosti kao spasenju od

istine, nakon jedne generacije koja govori o čovekovoj racionalnosti, o utemeljenju
sveta na umu, odjednom se zaokreće pravac kretanja umetnosti I ona nam je
potrebna da ne bismo stradali od istine.

Evropsku civilizaciju Niče tumači kao perverziju, kao uspostavljanje

veštačkih vrednosti, koje su štetne, a život za Ničea je uspostavljanje vrednosti
koje su u funkciji života.
Niče kaže “Bog je mrtav”, transcedentalna koprena biva srušena. Tu Niče
dolazi do jedne teme koja će biti aktuelna krajem 19. I početkom 20. veka -
NIHILIZAM.
Nihilizam je nešto što uz šta se vezuje Ničeovo ime, a on je zapravo bio
kritičar nihilizma. On u nihiliste ubraja sve teologe, naučnike, pa I prosečne ljude
zato što svi zajedno rade na obesmišljavanju ljudskog postojanja I sprovode jednu
vrstu narkoze čovekovog prirodnog postojanja. Niče umetnički proces vidi kao
lepotu u odnosu na propast evropske realnosti, zato sto umetnost ne pruza privid
istine, nema iluziju višeg poretka. Zbog toga je umetnost u funkciji života. On hvali
umetnost koja nije dekadentna (nastala iz zadovoljstva), već onu koja je nastala iz
preobilja izvornog zivota u umetnosti.

Niče sugeriše termin “prevrednovanje svih vrednosti”. To znači ponovno

uspostavljanje vrednosti, koje se zasniva na nezadovoljstvu postojećim. Umetnost
je u tom kontekstu provokacija. Umetnost je projekcija sveta privida. Polje privida
je ključan termin kod njega za tumačenje umetnosti. On privid vezuje uz san.
“Privid sna, to je za mene realnost koju donosi umetnik”.
Za Ničea je Vagner bio pasivni nihilista. Pasivni nihilisti su svi oni ateisti,
anarhisti koji su razočarani I očekuju viši stepen volje, postojanja, svi su
beznadežno promašeni zato što veruju u istinski svet koji će se jednom pojaviti I u
tome se ne razlikuju od teologa, naučnika koji suspenduju svoje snove, instinkte,
nagonske elemente zarad otkrivanja jednog sna o toj idealnosti.
Ono što NIče pokušava je vrsta pozitivnog projekta, kojim će u kontekstu
prevrednovanja vrednosti na neki način izaći na kraj sa idealom, sa onim šta on
smatra temeljem evropskog života. Izražavanje osećaja, afekata, pa ćak I nagona
za njega je veoma bitno. Insistira na tome da su uverenja samo blokade,
napadaju naše emocije I crpe vitalnu energiju.

Ničea ne zanima tehnika za analizu umetničkog dela, njega zanima

energija, stvaralački proces nekog dela. Zanima ga estetika stvaralaštva, estetika
recepcije (umetnost koja aktivira naše doživljaje). On ne veruje u istinu, ali veruje
umetnosti zbog toga što ona ne veruje u istinu, zbog toga uspostavlja taj dvostruki
efekat provokacije I projekcije prividne stvarnosti. Tajna njegovog odnosa prema
umetnosti je što ona nudi idealnost koja nije obavezujuća, koja nije pokor kao u
hrišćanstvu.
Niče traži od umetnika da eksperimentiše sa vlastitim emocijama, da se
upućuje u odnose neodrživog, nepoznatog, enigmatičnog. Favorizuje taj stav –
živeti opasno – živeti u apsolutnoj samoći, živeti od uspostavljanja vlastitih
vrednosti.