1

Jelena Kajgo

DVE ŽENE I JEDAN RAT

Drama

Lica:

Mabel Grujić

Jelena Lozanić

Radnja se odvija 09.06.1922, u kući Jevrema Grujića u Beogradu.

 2

Salon u domu Jevrema Grujića.

Mabel Grujić postavlja sto, raspoređuje vazu sa cvećem, časopise, jastuke na sofi.
Seda, lista časopis…

DŽORDŽ
Da vam donesem čaj ledi Mejbl?

MABEL
Ne morate Džordž, hvala Vam... Sačekaću gospođu Lozanić.

DŽORDŽ
Naravno. Nadam se samo da neće zasesti kao gospođa Krstić sinoć.

MABEL
Uh, ta ne zna kad je dosta.

(Zvono na vratima, Mabel se blago trgne).

MABEL
Evo je. Stigla je.

(Batler odlazi do ulaznih vrata, otvara, ulazi Jelena).

MABEL
Draga gospođo Frotingam, izvolite. Uđite.

JELENA
Hvala. Dobro veče, gospođo Grujić.

(Ulaze u salon).

MABEL
Jeste li nas lako našli?
 3

JELENA
Naravno, bila sam do malopre u poslanstvu, i samo sam se spustila do vas.

MABEL
Kakav divan šešir!

JELENA
Hvala vam. Kupila sam ga u Parizu. Uđem u prvu radnju i prvi šešir mi pruža - gospođica
Šanel!

MABEL
Šanel! Znala sam! Prošle godine obukla je Ruski balet i Nižinskog i to je bilo čarobno.

JELENA
Za vas. (Pruža joj mali buket cveća).

MABEL
Nije trebalo, hvala vam. Izvolite, uđite, sedite.

JELENA (Razgleda salon).

Hvala. Lepa kuća, uređena sa stilom.

MABEL (Stavlja cveće u vazu).

Moj svekar je sagradio ovu kuću, ali nažalost nije živeo u njoj. (Pokazuje portret).
Evo, to je on, gospodin Jevrem Grujić. Napustio nas je nekoliko godina pre nego što smo se
moj Slavko i ja upoznali.

JELENA (Skida ogrtač).

Molila bih Vas da mi ispričate, kako ste upoznali gospodina Slavka Grujića…

MABEL
Sve ću vam ispričati… Izvolite, sedite. Toliko se radujem što ste došli.
 4

JELENA
I ja. Koliko smo vas često pominjali profesor Pupin, moj Džon, pa vladika Nikolaj… da imam
utisak da se već poznajemo.

MABEL
Profesor Pupin mi je pisao o vašoj nepresušnoj energiji. (Batler unosi čaj, poslužuje).

JELENA (Skida šešir i odlaže ga).

Još uvek sam pod utiskom jučerašnjeg dana! Šta kažete za venčanje? Pravo kraljevsko!

MABEL
Kraljevsko!

JELENA
Dvadeset hiljada zvanica. Iz celog sveta.

MABEL
Čak iz Persije, iz Japana.

JELENA
Srela sam juče i gospodina Nušića. On je bio zadužen za organizaciju. Može biti vrlo
zadovoljan. Jahta “Aleksandar” pristaje na Dunavu, koliko ga je naroda dočekalo.

MABEL
Mi smo čekali kod crkve. Grmeli su topovi sa Kalemegdana.

JELENA
Sto i jedan plotun, piše danas Politika.

MABEL
Nije mi bilo prijatno da čujem ponovo topove, čak ni radosnim povodom.
 5

JELENA
Ali lepo je bilo videti onoliko nasmejanih vojnika - osamnaest hiljada! A naša princeza,
Marija… Kad se pojavila na balkonu Starog dvora… Kakva elegancija, kakva klasa! Samo se
naklonila i rekla na srpskom “Ja vam od srca blagodarim”. To je bilo narodno oduševljenje.

MABEL
Imala sam čast da je upoznam kod rumunskog cara. Pričala sam joj kako se Aleksandar
herojski borio u ratu. Kako je čekao da se ukrca i poslednji vojnik na brod za Marsej. I onda se
popeo on, na kraju. Sva se zacrvenela i ozarila.

JELENA
Pa to je predivno.

MABEL (poverljivo)
Odaću vam jednu tajnu. Slavko i ja smo pre rata boravili u Rusiji, na dvoru Romanovih. Princ
Aleksandar je u to vreme bio na školovanju u Petrogradu. Često smo se viđali. Znate, bio je
tako zaljubljen u princezu Tatjanu, najlepšu carevu ćerku. Čista mladalačka ljubav. Bila sam
sigurna da će je zaprositi od Nikolaja. I kralj Petar je pisao Nikolaju tim povodom. Car je
odgovorio da nije protivan, ali da se u izbor svojih ćerki neće mešati. One će same odlučiti za
koga će se udati. Aleksandar je bio tako srećan, jer je znao da će Tatjana pristati.

JELENA
Kako je sudbina surova.

MABEL
Nije im bilo suđeno. Aleksandar se vratio u Srbiju, a Tatjana… O, Bože, ta revolucija - ako su
već ubili cara i caricu, zašto su ubili i njihovu decu, njihove ćerke?

JELENA
Varvarski.

MABEL
Aleksandar je teško primio tu vest. (pauza, čaj) Ali eto, sada, Bogu hvala, umesto nesuđene
ruske, naš princ je oženio rumunsku princezu.
 6

JELENA
I ona je potomak Romanova. A prababa joj je bila kraljica Viktorija.

MABEL
Vidite kako kažem “naš” Aleksandar.

JELENA
Pa, vi ste, gospođo Grujić, sada “naša”, i Aleksandar je vaš kralj.

MABEL
Tako je, draga Jelena, ako dozvoljavate …

JELENA
Draga Mejbl, ili više volite Mabel, kako vas ovde svi zovu?

MABEL
To je tako smešno. Kada sam došla u Srbiju, pre dvadeset godina, Slavko me zadirkivao da
Mejbl ovde znači nameštaj, furniture, mebl-štof. Shooking! Srečom, Srbi čitaju po Vuku –
Mabel!

JELENA
Ja ću vas zvati Mejbl.

MABEL
Poslužite se, draga Jelena. Naša Anka ima slobodno veče, ali je specijalno za vas ispekla ove
divne orasnice.
Želim da čujem Vašu priču. Vi ste se udali prošle godine za našeg najvećeg dobrotvora - Džon
Frotingam.

JELENA
Ali, mi smo imali skromnu ceremoniju.
 7

MABEL
Dear Džon. Biće divno provesti život pored takvog čoveka. Kako je to simpatično, vi ste
Srpkinja udata za Amerikanca. Ja Amerikanka udata za Srbina.

JELENA
To se dogodilo tako neočekivano za mene. U ratnom ludilu, u svim strahotama, mislila sam da
se nikada neću udati, i imati decu u ovakvom svetu. Ali život je… Stalno nas tera napred.
Kada mi je profesor Pupin predstavio Džona, rekao mi je da je on najveći srpski dobrotvor,
naš anđeo čuvar, i da je njegova porodica jedna od najbogatijih u Americi.

MABEL
Rokefelers, Karnegis, Frotingams.

JELENA
I zamislite, takav čovek je rešio da pomaže Srbiju, našu siročad, da doputuje u Srbiju u sred
rata, da otvara bolnice… da rizikuje tifus.

MABEL
Izuzetan čovek.

JELENA
Crveni krst me je poslao u Ameriku da agitujem za pomoć. Ja sam se tome potpuno posvetila.
Išla sam svuda gde je bilo ko želeo da me sasluša. Od studenstke učionice, do prijema sa
najvišim državnicima. Obukla bih našu narodnu nošnju da im privučem pažnju, a onda bih im
pokazala fotografije strašnih zločina počinjenih nad našom vojskom. I oni su sami davali
novac. Vaši Amerikanci su veoma human narod.

MABEL
Trebalo je vremena da se slika o Srbiji u Americi promeni. I u Engleskoj… Često sam čula,
posle Principovog atentata, da govore - “Srbi su surov narod, ubili su svoje vladare,
Obrenoviće, sada ubijaju i tuđe”. Niko se nije udubljivao u razloge i okolnosti. I onda je
trebalo svet ubediti da se Srbi bore pravedno, za slobodu, da im je potrebna pomoć.

JELENA
Znate li kako je moj Džon dao prvi novac za Srbiju? Ovo će vas nasmejati. Njegova služavka
Vida bila je poreklom iz Srbije. Divna žena. Svake nedelje je odvajala po nekoliko centi od
 8

plate, pa, kada sakupi dolar ili dva, dođe u naš Fond da preda novac. Jednom je Džon pitao
gde je bila, i kad mu je rekla za naš fond, Džon je pitao koliko misli da bi trebalo on da priloži
tom fondu. Ona mu je odgovorila: Gospodine u našoj Srbiji besni rat i treba joj pomoć, a vi ste
bogati, vi možete priložiti deset, ili čak petnaest dolara. A on će na to: draga Vido, ja ću
priložiti petnaest hiljada dolara za vašu Srbiju. Za sada.

MABEL
Dear, dear Džon. To je bio najveći prilog koji smo ikada dobili.

JELENA
I kako da se ne udam za takvog čoveka!

OFF
DŽON FROTINGAM, rođen je 1879 godine u Bruklinu, u bogatoj i uglednoj američkoj
porodici. Završio je francuski jezik, svirao klavir i bavio se komponovanjem. Posle
diplomiranja na Harvardu, muzika ga je odvela u Beč, Pariz i Prag, jer je želeo da usavrši
svoju tehniku sviranja. Sa Srbima, došao je u kontakt preko iseljeničkih društava koja su
svirala balkansku etno muziku u Americi. Kao zaljubljenika balkanske muzike, nesreća Srbije
u Prvom svetskom ratu, u leto 1914. godine pogodila ga je toliko da je u Skoplju opremio
hirušku bolnicu sa dvesta postelja, sanitetskim materijalom, lekovima i osobljem. Bio je to
njegov lični poklon, a vrednost bolnice iznosila je dvesta hiljada tadašnjih dolara. U
današnjem novcu, to je pet miliona dolara.
Kada je Jelena Lozanić 1915. u ime Crvenog krsta Srbije otputovala u Ameriku, Frotingam se
upoznaje s njom, pa sa Mihajlom Pupinom i jeromonahom Nikolajem Velimirovićem
otpočinje njihov dobrotvorni rad, koji će trajati više od dve decenije.
Prvi dom za ratnu siročad Džon Frotingam osnovao je u Đevđeliji, a potom u Vranju. Kroz
ova dva doma je prošlo tri hiljade štićenika. Zaslužan je i za Dom srpsko-američkog
prijateljstva u Sremskoj Kamenici, koji je kao sirotište radio do 1933. godine.
Odlikovan je Karađorđevom zvezdom, Jugoslovenskom krunom i Krstom milosrđa.
Osnovao je i finansirao Dom za srpsku ratnu siročad u Nici. U jednom trenutku nastao je
problem s birokratijom - carinici nisu puštali preko granice dvestatridesetoro srpske dece –
Frotingam ih je sve ih usvojio. Potpisao je da je svako od te dece – njegovo dete.
Džon Frotingam nema spomenik ni ulicu u Beogradu.

MABEL
Da… I kako da se ne udate za takvog čoveka…

JELENA
Pričajte mi o gospodinu Grujiću, kako ste se upoznali, kako se jedna Amerikanka obrela u
Beogradu?
 9

MABEL
Ah moj život je kao jedan uzbudljiv roman. Rano sam ostala bez majke, nisam je ni zapamtila.
Otac je bio jedan od glavnih ljudi Američke železnice, mnogo je putovao. Podizale su me,
ustvari, tetke. Otac se trudio da mi sve nadoknadi. Imala sam sve što se moglo poželeti, ničega
nisam bila željna. Balovi, prijemi… Udvarači su se lomili oko mene… Kako Geršvin kaže:
Bila sam mlada, bogata, slavna i – duboko nesrećna.
A onda me je otac odveo‘893, odveo na Svetsku izložbu u Šikago. A tamo - dvadeset sedam
miliona posetilaca… Maharadže, prinčevi, šeici, naučnici, pustolovi… Tada sam upoznala
Nikolu Teslu. Tokom njegovog predavanja bio je mrak, a onda odjednom su počele da sevaju
munje. Svi smo izgubili dah. Kada smo mu prišli, on me je pitao šta mi se na izložbi naviše
dopalo. Vaše munje, Mr. Tesla, rekla sam mu. To je moj prvi susret sa Srbijom.

JELENA
Veoma impresivan!

MABEL
Šikago me promenio… Htela sam da se obrazujem, da studiram.. Zato sam otišla u Atinu.
Upisala sam arheologiju. Akropolj – moj san. I tamo, jedne večeri - prijem. Raskošni vrt,
toalete, šampanjac…

JELENA
Haljine, šeširi… plava ili zelena nijansa…

MABEL
Baš tako... Draga Jelena, imali ste priliku da dobro upoznate taj svet. Jednom sam rekla svojoj
prijateljici Rut: draga moja, da li znaš da jedna tvoja zabava, sa pićem, hranom, poslugom,
dekoracijom, da novac potrošen za to jedno veče, može da spasi pedeset ljudskih života. Šta je
jedna zabava, za desetine ljudskih života?

JELENA
Često sam to ponavljala svojim bogatim američkim prijateljima. I da znate da su me pažljivo
slušali. Većina. I da su gotovo uvek pisali čekove našem fondu. Prijem, u Atini…

MABEL
Atina, 901… Prijem u američkom poslanstvu. Puno otmenog sveta, šušte haljine, mašu lepeze,
vruće je, sparno, muškarci u svečanim uniformama… Ja pokušavam da se izvučem iz
formalnih, dosadnih razgovora… Pomislim, eto, pojavila sam se, uskoro bih mogla da krenem
kući. I onda, ugledam Njega. Kao pogođena gromom. Kao u romanu. Stojim nesigurna na
 10

nogama, tražim lepezu po tašni, osećam kako mi gore obrazi… Bojim se da će on to primetiti,
i sigurno je primetio, jer on mi prilazi i kaže nešto… kako, eto, ni uveče ne opada sparina na
Peloponezu… Ja se složim, jer to pravda činjenicu da mi obrazi gore. Slavko Grujić, kaže on
kroz osmeh, Mejbl, kažem ja, Mejbl Gordon Danlop. Glas mi podrhtava. I baš tada, počinje
valcer. On mi pruža ruku i moli za ples. Meni se već vrti u glavi, ali zaigram. Samo posle
nekoliko taktova, on me pogleda svojim prodornim plavim očima i kaže: “Vi ste anđeo iz
moje mašte”.

JELENA
Čudesno.

MABEL
Eto, tako je izgledao naš prvi susret. On se stalno izvinjavao zbog svog engleskog, koji je bio
besprekoran. A kada je rekao da je iz Srbije, to mi je zvučalo tako egzotično, romantično…
Znala sam, te večeri, tog trenutka, u toj prelepoj vili u podnožju Akroplja, znala sam da sam
pronašla ljubav svog života.

JELENA
To je predivna priča! Američke naslednike, berzanske stručnjake, naftaše i bogataše, pobedio
je naš gospodin Grujić!

MABEL
Bez borbe. Sobom. Svojom pojavom. Svojim stavom, držanjem, bez pretenzija, bez velikih
reči i gestova, tako jednostavan i prirodan… On je doktorirao pravo na Sorboni, a onda bio
diplomata u Londonu, Carigradu, Petrogradu, Atini…. Ah, kako smo tada bili srećni…
putovali smo tamo gde nas Slavkov posao odvede, obilazili izložbe, teatre, čitali antičke
filozofe i ruske klasike, i posle satima o njima diskutovali …

OFF
MABEL GRUJIĆ, rođena je kao Mejbl Gordon Danlop 1872. godine u Klarksburgu, u
Zapadnoj Virdžiniji. Otac joj je bio inženjer i visoki činovnik američke železnice. U Americi
je završila koledž, gde se posebno zanimala za umetnost i arheologiju.
Posle udaje za srpskog diplomatu Slavka Grujića, Mabel je najveći deo svog života posvetila
afirmaciji Srbije u inostranstvu, posebno u Americi i Velikoj Britaniji. Ona je ličnost za koju
se u Srbiji, u prepisci najvažnijih ljudi onog vremena govorilo jednostavno „Gospođa”.
Njujork tajms o njoj piše kao o „Amerikanki koja se sa ogromnom strašću bori za usvojenu
zemlju svog supruga”.
Tokom Balkanskih ratova prikupljala je veliku pomoć za Srbiju. Prva dobrotvorna akcija je
bilo prikupljanje sredstava za podizanje Doma učenica srednjih škola u Krunskoj ulici.
 11

Držala je predavanja širom Sjedinjenih američkih država. Najveći američki listovi su

objavljivali njene intervuje o srpskom narodu, istoriji, običajima, narodnim pesmama, vojsci...

Na Univerzitetu u Prinston 1912. godine održala je predavanje o budućnosti Srbije, pred

nekoliko hiljada studenata.

U Americi je uspela da prikupi velike priloge, koje je donosila u Srbiju i predavala ih

Crvenom krstu, Beogradskom ženskom društvu i Kolu srpskih sestara.

Nakon Balkanskih ratova Kolo srpskih sestara je u znak zahvalnosti izabralo Mejbl Grujić za
svog počasnog člana.
Po izbijanju Prvog svetskog rata pozvala je Nikolaja Velimirovića koji je održao 1915. godine
sto dvadeset vatrenih beseda u isto toliko američkih gradova. Sakupili su hiljade dolara
pomoći, i okupili hiljade dobrovoljaca.

Mabel Grujić je sa Mihajlom Pupinom osnovala u Njujorku 1915. godine Srpski

poljoprivredni komitet za pomoć. Za vreme Slavkovog diplomatskog službovanja u Londonu
pokrenula je Srpski potporni fond 1917. a od prikupljenih sredstava kupljen je sanitetski
materijal za bolnice po Srbiji.

Osnovala je 1914. godine bolnicu Svetog Jovana, okupila je malu grupu dobrovoljnih
bolničarki, među kojima je bila i Flora Sands. Putovali su brodom od Marseja do Soluna i to
sve vreme trećom klasom, kako bi uštedeli što više novca od prikupljene pomoći i doneli ga u
Srbiju. Čim su stigli, raspoređeni su u Kragujevac i odmah su počeli sa radom.

Sa Hamiltonom Fišom Armstrongom, Mabel je 1923. godine na Jadranu u Selcu, pored

Crikvenice, osnovala Američku kuću za jugoslovensku decu koja su ostala bez očeva tokom
prvog svetskog rata.

Organizovala je i da se prikupe sredstva od Karnegijeve fondacije za mir, za osnivanje

Univerzitetske biblioteke u Beogradu.

Privatna arhiva Mabel i Slavka Grujića - obimna prepiska, fotografije i dokumenta, čuva se na
Prinston University Library, u fondu Hamiltona Fiša Armstronga.

JELENA
I kakav je bio vaš prvi utisak kada ste došli u Srbiju?

MABEL
Železnička stanica u Beogradu, 1902, blato, prašina… Male kuće, uske ulice. Šoking. Draga
moja Jelena, posle Šikaga i Njujorka, Beograd je za mene bio... Pogotovo u tim prvim satima.
Ali posle sam videla i Evropu - Narodno pozorište, Narodni muzej, Saborna crkva… lepe
gradske kuće … Na stanici nas čeka Slavkova sestra Mirka. Zagrlila me kao da se dugo
znamo. Odmah sam shvatila koliko će mi ta toplina značiti. Koliko je sve drugo oko mene
manje važno.
A kakvi su vaši utisci o mojoj Americi, pa vi ste tamo boravili gotovo pet godina?
 12

JELENA
Ja sam proputovala Ameriku uzduž i popreko i videla ono što običan Amerikanac ne može
sigurno videti za života. Njujork, Čikago, Vašington, Klivlend, Njuport, Ročester, Nju
Ingland, Pitsburg, Los Anđeles, Kolorado, San Dijego, San Francisko, Kanzas Siti…

MABEL
Pa vi ste zaista obišli čitavu Ameriku!

JELENA
Kakve lepote! Često mi prolaze u sećanju kao na filmskoj traci. Srednji zapad, planinski venci
Roki Mauntins, kontrast tropske prirode, beskrajni okean, miris bujne vegetacije, slika
zemaljskog raja. Ono najvrednije što sam videla su ljudi, divni ljudi koji su pomagali jednu
malu, daleku, njima sasvim nepoznatu zemlju. Kao moj Džon. I evo sada, kada je rat završen,
Džon mi kaže, “tek sad moramo mnogo toga da učinimo, ostalo jw toliko srpske dece bez
roditelja, dece koju treba ne samo nahraniti već i obrazovati, osamostaliti za život. To je sada
naša mislija”.

MABEL
Božanstveno! A vaša ljubavna priča sa Džonom? Pričajte mi.

JELENA
Sasvim suprotna od vaše. To nije bio fatalan susret, udar groma, čežnja, ushićenje… Sasvim
drugačije. Upoznali smo se čim sam stigla u Ameriku. Radila sam, radila, putovala… Bio mi
je drag, zavolela sam ga kao prijatelja… A onda, kako se moj boravak bližio kraju, počela sam
da osećam zebnju, nelagodu. Kad god bih pomislila da se vraćam u Srbiju i da ga više neću
videti… Imala sam osećaj da se ceo svet oko mene ruši. Nisam mogla da spavam, izgubila
sam apetit… Toliko sam oslabila da sam završila u bolnici.

MABEL
O gospode bože. Nikada mu niste ni nagovestili vaša osećanja?

JELENA
Ne. Dugo ih ni sama nisam bila svesna, a posle mi se činilo neumesno da mu govorim o
tome… Onda, jedne večeri, pred moj povratak u Srbiju, šetali smo pored obale. Bio je
prolećni suton u Njujorku… On je nešto govorio, ali ja ništa nisam čula, znam samo da sam
pomislila da život bez njega nema nikakvog smisla, i da ću ga verovatno okončati tako što ću
se baciti u talase okeana. I dok sam ja odsutno bludela u romantičarskim ludorijama, on je
zastao i rekao, “Toliko toga bih još želeo da učinim za Srbiju, i voleo bih da se tamo vratim sa
 13

vama”. Uhvatio me za ruku, pogledao me i pitao “Da li biste želeli da se udate za mene?”
Imala sam u tom trenu osećaj da mi noge ne dotiču zemlju.

MABEL
So romantic! Pa i vaša priča je kao iz nekog romana!

OFF
Jelena Lozanić rođena je 1885. godine u Beogradu, od oca Sime i majke Stanke.
Njen otac Sima Lozanić bio je hemičar, profesor Velike škole, prvi rektor Beogradskog
univerziteta, član Srpskog učenog društva i predsednik Srpske kraljevske akademije.
Bio je i ministar poljoprivrede i inostranih dela, poslanik Kraljevine Srbije u Londonu, i član
Srpske vojne misije.

Jelena Lozanić je izrasla u znatiželjnu, inteligentnu i plemenitu osobu. 1910. godine kao
sekretar Srpskog ženskog narodnog saveza, odlazi na kongrese Međunarodnog saveta žena u
Kopenhagenu, a 1911. u Stokholmu, gde govori o potrebi obrazovanja žena.
Pošto je izbio Balkanski rat, Jelena se pridružuje Kolu srpskih sestara kao bolničarka.
Negovala je ranjenike u sanatorijumu „Vračar”, i sate provodila brinući o ratnoj siročadi.

Njeno dobročiniteljstvo se nastavlja i tokom Prvog svetskog rata. Ona kao predstavnica
Crvenog krsta Kraljevine Srbije odlazi 1915. godine u Ameriku, gde do 1920. godine sakuplja
pomoć za otadžbinu. Stigla je do Teodora Ruzvelta, uglednih senatora, guvernera,
sveštenika… i prikupila ogromna sredstva.
Odlikovana je ordenom Belog orla i ordenom Svetog Save.

JELENA
Kroz Ameriku smo putovali vozom. Prugama koje je projektovao vaš otac. Govorila sam
profesoru Pupinu, da imam utisak da je voz moja druga kuća. A on mi kaže, “Ja imam osećaj
da sam od ove naše agitacije postao živi gramofon. Samo govorim i govorim i govorim, i
ponavljam, kao pokvarena ploča”. Starao se o meni kao otac. Sećam se, išli smo kod njega na
slavu, Mala Gospojina, dva dana nas je gostio na svom imanju... Pričao mi je o svom selu
Idvoru, o svojoj majci koju je neizmerno voleo i poštovao... Ona mu je predvidela budućnost,
terala ga je da se školuje, da ode u Ameriku. Bio je pobožan, iako naučnik...

MABEL
Ja mu se divim. Kada govori o svojim otkrićima, sav se ozari, kao dete. Sećam se kada mi je
pričao da je proizveo aparat za hvatanje zvuka u vodi, pominjao podmornice, njihovu
komunkaciju...

JELENA
A meni je pričao kako će ljudi za koju godinu otići u svemir. A svako veče, čita naše narodne
pesme.
 14

MABEL
To mi je rekao i gospodin Tesla. Rekao mi je, „Hvala vam, gospođo Grujić, što govorite svetu
na svojim predavanjima o srpskoj narodnoj poeziji. Na nju sam najviše ponosan“.

JELENA
Koliko je divno slušati vas kako govorite o tome. Čitala sam i vaše članke u Njujork tajmsu.

MABEL
Ali ja zaista mislim da je to velika vrednost. Čak sam Ruzveltu čitala Zidanje Skadra. Jeste li
ga upoznali? On se dosta zalagao za našu stvar, ja ga znam od najranijeg detinjstva. Nosio me
je na ramenim, a ja sam vrištala – Tedi, Tediiiiii!

JELENA
Posetio je Komitet srpske umetnosti, imala sam tu čast, rukovao se sa nama i rekao, „Od sveg
srca želim da se Srbija što pre oslobodi i da se svi južni Sloveni ujedine u jednu državu“.

MABEL
Želela sam da Amerika uđe u rat i zaustavi sve te strahote. Mnogo sam se radovala kada se to
konačno dogodilo!

JELENA
Čim je Amerika ušla u rat, moj Džon se prijavio da ide na Solunski front, kao dobrovoljac.
Bila sam u strašnoj strepnji. On je slao lekare u Srbiju da leče tifus. Neki se nikada nisu vratili.

MABEL
Samo kad smo dočekali da se rat završi.

JELENA
Vi ste sa Slavkom živeli u Londonu i Petrogradu, ali rat vas je zatekao u Srbiji, zar ne?

MABEL
Kada je Srbija dobila ultimatum od Austrougarske, Pašić je bio odsutan. Slavko je pisao
odgovor na ultimatum - na tako dobrom francuskom da su Austrijanci posumnjali da je to delo
Francuza i dogovora sa njima. I to su proveravali, zato je objava rata kasnila dva dana.
Taj atentat, to svi zanju, to je bio samo povod, rat se pripremao već dve godine.
Majka Rotšildovih je rekla – Rat će početi kada moji sinovi to odluče.
 15

A Srbi su platili najvišu cenu. Slavku je najteži dan u životu bio dan kada je pisao odgovor
Austrijancima, jer je on znao šta nas posle toga čeka.

JELENA
Kako je rekao Pašić - “Ne bojte se, dobro biti neće”. A vi ste sve to preživeli.

MABEL
Da, Slavko i ja smo prešli preko Albanije, sa vojskom i narodom. Ništa strašnije čovek ne
može zamisliti. Golgota, egzodus, pakao… Izgubite veru u Boga, u ljude, u ovaj svet…

JELENA
A nadu, da li ste izgubili nadu?

MABEL
Nada utihne, pa vaskrsne.
Ne znam kako sam to sve preživela. Jedan život i takve krajnosti: carski dvor Romanovih,
raskošne vile na Long Ajlendu, Britanski dvor i onda… Crnogorske planine, vrleti Albanije…
Zima. Krv se ledi u žilama, haluciniraš… Moliš boga da se probudiš… ali uzalud, jer ne
sanjaš… Hodaš, hodaš, hodaš… Beograd, Niš, Prizren, Ljum Kula, Elbasan, Peć, Andrijevica,
Skadar, Debar, Struga… Drač, Krf, Vido…

“Samo hodaj Mabel, samo nemoj stati”, govorio mi je Slavko. Te njegove reči čuću dok sam
živa. “Samo nemoj stati”.

Više nisam osećala desnu nogu. Bila sam sigurna da će mi te planine biti grobnica. Ali nisam
se plašila. U toj surovosti nije se teško oprostiti od života. U smrti je spas.

Setila sam se tada moje drage Rut Kolman, koja se čudila: “Čarape, Mejbl, šta će ti tolike
čarape, pa zar u toj tvojoj Srbiji nemate čarape? I kakve su ove vunene, teške, grube, ko će to
da obuje?” Znate, ja sam ubedila stotine američkih dama da pletu čarape za srpske vojnike.
Posle sam joj pisala: draga Rut, hvala ti za čarape koje si plela sa svojom poslugom. One su
me spasle da mi ne odseku nogu. One su tolikim vojnicima spasile život.

JELENA
Bogu hvala. Dobro je.

MABEL
Da. Spasla sam nogu, ali nisam spasla dete. Slavko i ja smo toliko želeli dete, i kada se to
najzad dogodilo… Tada mi je bilo strašno teško. Bilo mi je svejedno da li sam živa ili ne. Ali
 16

sada… Toliko je ratne siročadi. Toliko dece treba smestiti pod topli krov, nahraniti,
školovati… To je sada moja briga.

BATLER (Ulazi balter) Na usluzi, ledi Mejbl?

MABEL
Znate šta, draga Jelena, mislim da bismo sada mogle popiti mali šeri. Ili, možda, čašu vina iz
našeg vinograda? Tu je odmah iza kuće.

JELENA
Da, videla sam.

MABEL
Ma znate šta, da popijemo nas dve po jedan viski!

JELENA
To bi bilo najbolje. Viski!

MABEL
Džordž, molim vas, onaj Slavkov Čivas.

BATLER
Naravno lejdi Mejbl. Odmah. (Batler odlazi).

JELENA
Vaš Džordž tako dobro govori srpski…

MABEL
Zove se Ilija, ali ja, eto, volim da ga zovem Džordž. Kako vi to kažete, od milja.
Izvinite, stara navika. (Uzima korpu sa pletivom). Nećete mi zameriti…

JELENA
Ne, naravno, samo izvolite, šta to pletete?
 17

MABEL
Čarape. Ratna navika… Smiruje me…
Vi ste, Jelena, ostali u Americi do kraja rata?

JELENA
Da, bila sam u Njujorku kada je došla naša Ratna misija. Svuda je dočekivana sa najvećim
počastima. Videla sam oca, posle nekoliko godina. On je sa majkom, kao i vi, prešao preko
Albanije. Kao da je ostario dvadeset godina. Ali bili smo toliko srećni. Predsednik Vilson je
priredio ručak u Beloj kući u čast srpske delegacije. Na jarbolu Bele kuće se zavijorila srpska
zastava. Prvi put je zastava druge zemlje bila na Beloj kući. Dirljivo! Sećam se da smo mogli
telefonski iz Njujorka da pozovemo naše ugledne ljude u San Francisku, da upotrebimo
Pupinovu međugradsku vezu.

MABEL
Long distans Pupin kol.

JELENA
Bili smo tako ponosni. Zahvaljujući njemu, ljudi iz različitih gradova mogu da razgovaraju
kao da su u istoj sobi. Posle toga svi smo otišli na ručak na njegovo imanje. Otac mi je rekao
da je Pupin založio celo svoje imanje da se kupi za oružje za proboj solunskog fronta. Celo
imanje. Sve što je imao. Za preporod Srbije.

(Batler im donosi viski).

MABEL (Otpije)
Priznaću Vam nešto. Ja sam bila ljubomorna na vas. Kad god bih srela profesora Pupina, on bi
stalno govorio o vama. Gde god sam putovala, svi su vas hvalili. Stidim se sada. Vi ste toliko
lepi, mladi...

JELENA
Ali, Mejbl, professor Pupin je meni stalno govorio o Vama, o Vašim naporima i uspesima. O
tome kakav ste govor održali na Prinstonu, kako ste zadivili četiri hiljade studenata, kakve su
vam ovacije priredili. Ja sam znala da nikada neću dostići vaše uspehe. Svi, baš svi, i ovde i u
Americi, govorili su o vama sa najvećim divljenjem i poštovanjem. U Beogradu svi znaju ko
je “Gospođa”!
 18

MABEL
To na Prinstonu je zaista bilo dobro. Predsednik Prinstona je tada bio Vudro Vilson! Studenti
nisu hteli da odu, vikali su Srbija, Srbija, pitali su gde mogu da daju priloge. Nastala je
pometnja. Zamislite! Za napaćenu herojsku zemlju za koju trazim pomoć, ja organizujem
kocku - džinovsku partiju karata u gradskoj većnici! To je bilo potpuno ludo! Pukovnik Rajan
je odneo pun džak para u Niš! Slavko nije verovao kada sam mu pričala o tome. Rekao je,
samo je falilo još da odeš u kupleraj i tamo organizuješ tombolu!

JELENA
Sjajno! Kakva originalna ideja! Dobrotvorna partija karata…

MABEL
Molim vas, poslužite se.

JELENA
Hvala vam. Uzeću još malo čaja. Moram da primetim, mnogo su vam lepe minđuše.

MABEL
Ah, poklon od Elizabeth, kraljice majke. Znate, žalila mi se na govornu manu svoga sina,
kralja Džordža. Rekla sam da on to nikako ne treba da skriva, jer svi vide da mu je neprijatno.
Naprotiv, on treba od toga da napravi vrlinu, da bude bliži narodu. Nesavršen, a opet
jedinstven! Ona mu je to prenela, Džordžu se veoma dopao savet - onda su stigle minđuše.

JELENA
Elizabet, kraljica majka, Romanovi, američki predsednici - lepo društvo.

MABEL
Da… Ali mnogi nas polako napuštaju. Evo prvo Tedi Ruzvelt, nedavno Dženi Čerčil…

JELENA
Majka Vinstona Čerčila? I nju ste poznavali?

MABEL
Da, bila je izuzetna žena, nesvakidašnje lepote… Ličila je na našu kraljicu Nataliju, zvali su je
Crna Pantera, velika zavodnica, imala je buran ljubavni život, prava fam fatal. Njen drugi muž
 19

je bio samo mesec dana stariji od Vinstona, a treći muž tri godine mlađi od njega.
Skandalozna ali fascinantna! Svi su je obožavali. Tako glupo, saplela se na stepeništu…
nosila je previsoke potpetice, u tim godinama…

JELENA
Toliko zanimljivih žena ima na ovome svetu…

MABEL
A kako napreduje vaš rad u Ženskom pokretu?

JELENA
Dobro, zaista dobro, povezali smo se sa sličnim pokretima u celoj Evropi, u Nemačkoj,
Engleskoj, Belgiji… I naravno - Americi. Moj odlazak sada u Ameriku biće dobra prilika da
krenemo u jače lobiranje za žensko pravo glasa u Srbiji.

MABEL
Konačno je cela Amerika usvojila žensko pravo glasa. Veliki korak.

JELENA
Ogroman, mi smo, nažalost, još uvek daleko od toga. I cela Evropa, rekla bih. Vidite da ni
Engleska nije uspela još da se izbori. Sifražetkinje se bacaju pod konje, štrajkuju glađu…

MABEL
Šteta što su tako militantne. UAmerici su bile umerenije i izborile su svoja prava.

JELENA
Ali u Americi vlada demokratija.

MABEL
Kada su me u Americi pitali o položaju žena na Balkanu, i baš u Srbiji, govorila sam da stanje
nije tako loše, imamo Žensku gimnaziju, žene mogu da studiraju… Upoznala sam mnoge
izuzetno obrazovane, u inostranstvu školovane dame - Isidoru Sekulić, Nadeždu Petrović,
Kseniju Atanasijević, Mariju Magazinović…
 20

JELENA
Ksenija nam je u januaru postala prva žena doktor nauka u Srbiji. A sada je i Isidora Sekulić
doktorirala. Još da te doktorke mogu glasati i bićemo na dobrom putu.

MABEL
Verujem u vašu energiju.

JELENA
Borićemo se.

MABEL
Počinjemo da skupljamo novac za izgradnju Univerzitetske bibilioteke. Moramo verovati
Dostojevskom da će lepota spasiti ovaj svet.

JELENA
Ja verujem da ga samo dobrota može spasiti. Draga Mejbl, toliko mi je značilo što smo se
ovako ispričale. Morala bih sada da pođem.

MABEL
Obećajte mi da ćete mi doći čim se vratite iz Amerike.

JELENA
Imate moje obećanje.

MABEL
Imam jednu molbu. Možete li da ponesete dragom Džonu i profesoru Pupinu rakiju i slatko.

JELENA
Hoću, poneću naravno, hvala vam mnogo.

(Jelena ustaje, zagrle se).

MABEL
Srećan vam put. Pozdravite mi moju Ameriku.

JELENA
Hoću draga Mejbl, čuvajte mi moju Srbiju.