Iz laboratorija bududnosti

NANO VOJNA TEHNOLOGIJA I NEVIDLJIVA ORUŽJA

Nanotehnologija proširuje vidike do kojih vojni stručnjaci mogu realno predviđati
kako de se odvijati razvoj ratne veštine - Kako de bududi razvoj i primena savremene
vojne tehnike uticati na izgled i delovanje savremene vojne organizacije -
Ostvareni napredak i projekti dali su vojnim stručnjacima osnovu da sačine scenario
za nano-ratovanje - Nano-tehnologija novih materijala, obezbeđuje da se boja
letelica može menjati tokom leta kako bi se stopila s okolinom - Čime de protivnik
odgovoriti? Topom na komarca! - Klejtronika bi omogudila stvaranje bida koja bi
istovremeno bila i super-vojnici i super-oružje – Da li smo na pragu ostvarenju
čovekovog dugogodišnjeg sna teleportovanja?

Piše Nikola Ostojid

Vojna nauka, od kada se bavi istraživanjima i razvijanjem vojne opreme i

naoružanja, neprekidno teži pronalaženju savremenijih i efikasnijih borbenih
sredstava kojima bi se ostvarila nadmodnost i pobeda nad protivnikom. Svaki
epohalni pronalazak u toj oblasti izmenio je fizionomiju ratovanja. Barut je, u
savremenoj istoriji ratovanja, značajno promenio razvoj i proizvodnju naoružanja, a
rat učinio dinamičnijim i ubojitijim. Uvođenje tenkova, brodova i podmornica kao i
aviona proširilo je ratovanje u kopnenoj, vodenoj i vazdušnoj dimenziji. Kompjuter je
doneo još jednu dimenziju – virtuelnu realnost. Raketa je omogudila da se ratovanje
preseli i u kosmos. Laserska, elektromagnetska, kompjuterska i druge vrste
tehnologija unapredile su mogudnosti usavršavanja i daljeg razvijanja ratne tehnike i
vojne opreme do nesludenih mogudnosti.
Zasnivajudi svoja saznanja na dostignutom stepenu razvoja nauke i tehnologije,
vojni stručnjaci su planove proizvodnje savremene ratne tehnike sačinili su sa velikom
preciznošdu do 2025. godine. Da bi se videlo dalje od toga pouspešuju se istraživanja
u svim naučnim oblastima, kako bi se u razvoj uvele
nove tehnologije. Među brojnim istraživačkim,
razvojnim i naučnim oblastima je i nanotehnologija.
Naučni i tehnološki prodor u oblast
nanotehnologije omogudio je istraživanja i razvoj
savremene vojne opreme i naoružanja u svim
oblastima. Nanotehnologija je svojom pojavom i
primenom značajno unapredila fundamentalna
istraživanja i doprinela da se razvoj ratne tehnike
sagledava i usmerava na nov način. Naime, nanotehnologija je omogudila da se
prošire vidici do kojih vojni stručnjaci mogu realno predviđati kako de se odvijati

razvoj ratne veštine, i kako de bududi
razvoj i primena savremene vojne
tehnike uticati na izgled i delovanje
savremene vojne organizacije.
Brojne su oblasti u kojima je
nanotehnologija ved danas postala
primenjiva. Stručnjaci koji poseduju
sposobnost predviđanja događaja i brzo
usvajaju nova tehnološka rešenja, danas
nanotehnologiju koriste u oblasti bazne
nauke i inžinjerstva, fizike i tehnologije
sinterovanja materijala, bio-medicini,
integraciji tehnologije za industrijsku
primenu, avio, raketnoj i kosmičkoj
industriji, u oblasti mikroelektronike,
robotici, proizvodnji komponenata za
savremene računare i mobilnu
telefoniju, primeni tečnih kristala i dr.
Nesumljivo, moglo bi se redi da, ved
sutra nede biti oblasti proizvodnje u
kojoj se nede modi primenjivati
nanotehnologija. Naravno, pri tome
valja imati u vidu da postoje i druge
oblasti i tehnologije koje su takođe
veoma značajne i jedinstvene u
proizvodnji materijala i komponenti
koje čine ili omogudavaju fizičku i
hemijsku transformaciju savremenih
proizvoda.
Na sadašnjem nivou naučnih
saznanja i praktične primene
ŠTA JE NANOTEHNOLOGIJA
Nanotehnologija je vrsta
savremene tehnologije čije polje
delovanja su veličine reda milijarditog
dijela metra. To su tehnologije koje
manipulišu molekulama i sa
pojedinačnim atomima. Reč je o
primenjenoj nauci koja se odnosi na
proizvodnju uređaja čije su dimenzije
100 nanometara ili manje.
Stručnjaci definišu
nanotehnologiju kao vještinu pravljenja
ili izrade malih stvari koje je mogude
posmatrati samo pomodu najjačih
mikroskopa. To je, takođe, i sposobnost
pravljenja veoma malih mašina uz
pomod kompjuterske tehnologije, atom
po atom. Da se naglasi taj smisao, često
se nanotehnologija naziva i molekularna
nanotehnologija.
Može se redi da je
nanotehnologija polje primijenjene
nauke zasnovane na sintezi i primeni
materijala i uređaja reda nano veličine.
Nanotehnologija se može definisati i kao
način rešavanja problema u modernoj
nauci. Takav pristup je našao primenu u
svim oblastima primenjene i
fundamentalne nauke.
Najveda istraživanja u oblasti
nanotehnologije obavljaju se u SAD,
Tajvanu, Južnoj Koreji, Japanu,
Nemačkoj, Finskoj, Izraelu, Rusiji i Kini.
Na fundamentalnom nivou,
materija se sastoji od atoma. To,
naravno, nije potpuno tačna definicija,
pogotovo ne za fizičare visokih energija
(elementarnih čestica) koji bi rekli da se
materija na fundamentalnom nivou
sastoji od kvarkova i leptona.
U stvari, nanotehnologija je pojam
koji je iznedren u okvirima naučne
fantastike (SF), a koji su naučnici rado
prihvatili i dali mu određeni smisao.
nanotehnologije, glavna istraživanja odvijaju se u oblasti materijala i novih
proizvodnih tehnologija, sa ciljem unapređenja konkurentnosti nove industrije
zasnovane na novom znanju. Tako su i odvojena sredstva za finansiranje nauke koja
proučava nanomaterijale i nove nanotehnologije u SAD, Evropi, Rusiji, Japanu, Kini,
Indiji i drugim naučno-tehnološki razvijenim državama izuzetno velika, jer se od tih
ulaganja očekuju ne samo veliki profiti ved i unapređenje savremene proizvodnje
integracijom novih tehnologija u industriji. Zemlje članice EU predvidele su da ulože
3,5 milijardi evra do kraja 2010. godine samo u razvoj novih projekata u oblasti
temeljnih istraživanja i primene nanotehnologije u savremenoj proizvodnji.

VOJNA PRIMENA

Kad se posmatra primena nanotehnologije u vojne svrhe, praktično ni tu nema

oblasti u kojoj nije mogude koristiti najnovija saznanja, kako danas tako i u bliskoj i
daljoj bududnosti. Međutim, mnogi projekti zbog svoje složenosti i primene u
neatraktivnim oblastima nisu toliko zanimljivi, koliko nanotehnološka oružja ili oruđa.
Među takve, veoma skupe i kompleksne projekte spadaju istraživanja u nove
materijale za proizvodnju vojne tehnike, opreme i naoružanja. Ti materijali daju nove
kvalitete vojnoj tehnici i nesludene mogudnosti primene u vojne svrhe. Na primer,
naučnici iz Politehničkog instituta u Renselaru i Rajsovog univerziteta (SAD),
istražujudi u oblasti nanotehnoloških materijala, otkrili su crnu materiju koja upija
99,9 odsto svetlosti. Ta
materija je 90 puta mrklija od
ugljenikovog materijala, koji
je važeda jedinica za crnilo
materijala. Reč je o
svojevrsnom malom premazu
sačinjenom od mnoštva
gusto isprepletenih „dlačica”,
napravljenih od nano-čestica.
Taj premaz na nekoj površini
istovremeno upija
elektromagnetsko zračenja i
uopšte ga ne odbija.
O primeni tog otkrida
još nema informacija,
međutim može se
pretpostaviti da de se u
bududnosti pokušati kopristiti
za izradu „nevidljivih” aviona,
brodova ili nekih drugih
vozila, ili za izradu sunčanih ploča za napajanje električnom strujom. Ved sada se na
kosmičkim sondama i satelitima koriste sunčevi paneli presvučeni folijom od
nanomaterijala.
Što se tiče fundamentalnih istraživanja u oblasti nanotehnologije, najviše se
odnosi na eksperimentisanje sa nano-cevčicama (nanocevčice su tanki listidi grafita,
smotani u tubu, a u zavisnosti od toga u kom pravcu je tuba smotana mogu da imaju
svojstva metala ili poluprovodnika, od kojih mogu da se proizvode tranzistori). Pri
proizvodnji takve vrste materijala, sa jednostrukim zidom, dobija se mešavina
nanocevčica sa svojstvima metala ili onih sa svojstvima poluprovodnika. Štaviše,
poluprovodničke nanocevčice su različitog prečnika, a svaka od tih veličina ima
drugačija elektronska ili optička svojstva.
Nije teško zamisliti koliko je komplikovano cevčice milijardu puta manje od
metra razdvajati na metaličke i poluprovodničke, a o sortiranju
po veličini i da ne govorimo. Upravo taj problem uspeli su da
reše naučnici američkog univerziteta Rajs, u Hjustonu. Najpre su
konstruisali usku električnu komoru i opremili je nizom
mikroelektroda koje stvaraju neravnomerno električno polje.
Kada se u komoru ubrizga tečnost u kojoj plivaju izmešane
nanocevčice, ustanovljeno je da se one u neravnomernom
električnom polju grupišu po svojstvima u različitim delovima
komore.
Naučnici se nadaju da de na osnovu ovog otkrida uspeti da konstruišu
automatski uredjaj za sortiranje nanocevčica, što obedava napredak u proizvodnji
nove generacije veoma malih i veoma brzih kompjuterskih procesora.
Ovo je samo jedna od ilustracija koje ukazuju na to kakvi se sve materijali i
oblici mogu dobiti manipulacijama atomima i molekulama materije i drugim
nanotehnološkim procesima.

SCENARIO ZA NANO-RATOVANJE

Od kako su naučnici postigli značajne rezultate u istraživanjima na području

nanotehnologije vojni stručnjaci, pre svega u SAD, ved su počeli razmišljati o
bududnosti oružane borbe i upotrebi savremenih nano-oružja za ratovanje. Ostvareni
napredak i projekti u toku realizacije dali su im osnovu da sačine scenario za nano-
ratovanje. U razradi scenarija učestvovale su brojne strukture među kojima i Američki
savet za OUN (ACUNU), Masačusetski institut za vojne tehnologije (MIT), američka
Agencija za usavršena istraživanja i projekte (DARPA), a sve to pod rukovodstvom
Ministarstva odbrane (DoD).
Scenario je zasnovan na projekcijama razvoja nano-tehnologije i istraživanjima
do 2025. godine. Razrađene su brojne opcije primene nanotehnoloških oružja, oruđa
i drugih proizvoda te vrste u svim oblastima ratovanja: na kopnu, u moru, vazduhu,
kosmosu i informacionoj sferi. Čak se predviđa upotreba nanotehnologije za kontrolu
stanja atmosfere i menjanje klime. Mnoge od tih informacija skrivene su od očiju
javnosti.
Nesumljivo je da nanotehnološka oružja i vojna tehnika spadaju u sferu
asmetričnih vojnih tehnologija čime oružanoj borbi u bududnosti daju asimetrični
karakter, o čemu su pisali Alvin i Hajdi Tofler u knjizi „Rat i antirat”.
Tvorci scenarija za nano-ratovanje utvrdili su da postoje brojne vojne nano-
tehnološke aplikacije koje predviđaju upotrebu različitih nano-sistema za vođenje
oružane borbe. Među njima su i odbrambeni nanoroboti, protoničke nanomašine,
neubojite nano-tehnologije, vojnička oprema i lično naoružanje od nano-materijala...
U scenariju su razradili logiku nanoratnog scenarija, koju su proveravali i još
uvek proveravaju kroz ratne igre i simulaciju nanoborbi u hipotetičkim situacijama.
Naravno, scenario predviđa pokretne vojne snage za globalne i lokalne razmere
(macro- i local-level). Saznanja do kojih su vojni stručnjaci došli ukazuju da nano-
ratovanje prati visok stepen neizvesnosti. Čak je utvrđeno da u velikoj asimetričnosti
upotrebe najsavremenije tehnologije leži i kritična neizvesnost . Ta kritična tačka
onemogudava da se u razradi scenarija ide predaleko.
Scenario predviđa da de se u bliskoj bududnosti desiti prvi nano-konflikt i
nazivaju ga „hladni nanokonflikt”. U drugoj fazi razvide se nano-podzemlje, snage koje
de primenjivati nano-oružja i najsavremeniju tehnologiju za terorizam i kriminalne
delatnosti, kao i proliferacija (prodaja tredim zemljama) nano-opreme, sistema i

oružja zasnovanog na toj tehnologiji. Zbog toga de u međunarodnim okvirima biti

potrebno formirati, u tredoj fazi, miroljubive nano-snage.
U scenariju su razrađeni detalji upotrebe nano-opreme, oruđa i oružja,
borbenih sistema i druge vojne opreme, od laboratorije do bojnog polja.Tako su
osmišljene situacije korišdenja nano-senzora, uniformi od nano-materijala, nano-
elektronike i nano-računarske tehnike, robota
nano-domenzija (uključujudi samoreplicirajude
„nanobote”), hibridnih kombinacija
mehaničkih, bioloških i mehaničkih sistema,
sve do četvrte generacije nuklearnog oružja.
Naravno, detalji tih scenarija nisu
poznati javnosti, osim da takvi scenariji
postoje na strategijskom nivou, da je razrađen
prvi nanotehnološki udar i, te da su vojni
stručnjaci pokušali da sagledaju sekundarne
posledice korišdenja nano-tehnologije u
bududim ratovima.
Nešto od sadržaja scenarija čulo se i na
konferencijama o nanotehnologiji, pa se tako,
u Londonu 2005. godine, glavna tema sadržaja
rasprave odnosila na pitanja globalne
sigurnosti i bezbednosti u eri korišdenja nano-tehnologije u vojne svrhe. Bilo je reči i o
realizovanim nano-tehnološkim sistemima i oružju, a prikazane su neke aplikacije
zasnovane na nanotehnologiji koja se primenjuju u odbrambene svrhe. Najviše se
raspravljalo o praktičnoj primeni nanotehnologije za poboljšanje opreme i naoružanja
vojnika na bojnom polju, minijaturnim letilicama za odbrambene namene kao i o
primeni nanotehnologije u kriptografiji. Stručnjaci za nanotehnologiju izneli su
iskustva i poglede o korišdenju novih nano-materijala u mikrosistemima, kao i o
primeni nano-alata u nano-biologiji. Sačinjen je i Plan razvoja vojne tehnologije do
2025. godine, koji de se zasnivati na nano-tehnološkom razvoju. Slededa, jubilarna
deseta konferencija održana je 2007. godine u Santa Klari (Kalifornia, SAD), a osnovna
tema bila je: Nanotehnologija i bududnost ratovanja.

TAKTIKA ZA NANO-RATNIKE

Scenario oružane borbe u eri nanotehnologije predviđa brojna dejstva na

globalnom (makro), lokalnom (operativnom) i taktičkom nivou (mikro). Dok su
aktivnosti na globalnom i lokalnom nivou usko povezane sa politikom, taktika
upotrebe nano-ratnika, na mikro nivou, najviše zavisi od neposrednih borbenih
okolnosti. Za borbena dejstva na najnižem nivou oprema i naoružanje vojnika su
prilagođena novoj taktici. Za tu taktiku je značajno da nano-ratnik ne deluje
samostalno, ved se posmatra kao sistem za borbu. To je još sredinom zadnje dekade
prošlog veka definisao generalmajor Džeri Harison (Jerry Harrison), bivši načelnik
laboratorije za istraživanje i razvoj KoV SAD.
 Ved je u to vreme, tokom razrade koncepta SIPE
(Soldier Integrated Protective Ensemble – Integrisani
zaštitni komplet vojnika) predviđeno da se razvije odelo
koje štiti od nuklearnog, hemmijskog i biološkog oružja,
obezbeđuje dnevno i nodno osmatranje i naglavni displej za
prikazivanje podataka. U sistemu su i uređaji za nišanjenje
koji prate kretanje oka tako da automatski usmerava oružje
u ono što vojnik na bojištu gleda. Odelo je inteligentno sa
sopstvenim kosturom koje nauči da izvršava ponavljane
radnje. To odelo, pomodu eksoskeleta, višestruko povedava
snagu onoga ko ga nosi. Ima sposobnosti prelamanja svetla
i može da postigne optičku nevidljivost. Isto tako poseduje i
značajan stepen upijanja elektromagnetske energije tako
da ima velik stepen nevidljivosti za različite senzore.
Vojnik u ovom pametnom odelu je inteligentan čovek, sposoban da obradi
veliku količinu podataka u kratkom vremenu, analizira ih i preduzme smišljenu akciju
zasnovanu na njima.
U zavisnosti od zadatka koji izvršava, vojnik je okružen sa nano-letilicama, a
prate ga nano-roboti, u njegovoj funkciji su nanosenzori razasuti iz aviona... Da bi
imao kompletan pregled terena i taktičke situacije koristi izviđačke nano sonde. Za
dejstvo na vedim daljinama koristi nano sonde za navođenje vatre. U bliskoj borbi
dejstvuje ubojitim oružjem odgovarajudeg kalibra, sa samonavođenim zrnima.
Oprema i oružje zavise od
toga da li se sukob odvija sa
protivnikom koji ima ili nema
odgovarajudi nivo tehnološke
opremljenosti svoje vojske, ali i
od toga koliki je stepen razlike u
kvalitetu ljudstva. Ukoliko
protivnik nije dorastao sa svojom
tehnologijom i postoji velika
asimetrija, onda je taktički sukob
drugačiji. Od toga zavisi i, na
primer, koliko nano sondi,
mehaničkih mirospora ili nano
senzora de biti korišteno,
odnosno koji stepen tehnologije
za ratovanje de biti upotrebljen.
Na najvišem nivou ravnopravnih
tehnoloških protivnika bide u
borbi iskorištene 100 odsto svih
tehnoloških mogudnosti. Prema jednoj studiji iz sredine devedesetih godina prošlog
veka ukupno je predviđeno 97 različitih borbenih funkcija koje bi izvršavali minijaturni
mehanički uređaji na bojištu (autor Harvi Mejiran iz PHD Tehnolodžies Inc iz
Pitsburga). Najnovije studije ne objavljuju takve podatke, no verovatno ih je mnogo
više.

A
ko se
vrati
mo
na
taktik
u
upotr
ebe
nano
-
borca
za
izvođ
enje
taktič
kih
zadat
aka,
posto
je značajne aktivnosti koje su zastupljene u svim borbenim dejstvima tog nivoa. Od
izviđanja, osmatranja, prikupljanja obaveštajnih podataka i navođenja vatre na
ciljeve, maskiranja i obmanjivanja protivnika, uništavanje isturenih vatrenih tačaka,
pronalaženje minskih polja i neutralisanje mina, prikupljanja podataka o efektima
dejstva po protivniku, pa sve do popravke opreme i naoružanja, snabdevanja
municijom, energentima i hranom... Spisak bi bio poduži. Tu je ceo niz mogudnosti za
upotrebu nano-ratnika. On nede biti samo ubojita ljudska mašina sa nano-
pomagačima, kako je to rekao general Džeri Harison, ved de morati posedovati brojne
sposobnosti – od predviđanja do borbenog menadžmenta, s obzirom da de upravljati
mnoštvom sitnih ili nevidljivih pomagača.
Verovatno de u borbu krenuti koristedi sposobnosti nano premaza da ga učini
nevidljivim kako bi postigao iznenađenje. Da bi iznenađenje bilo potpuno morade
prikupiti i obraditi izuzetno mnogo podataka o protivniku, zemljištu, rasporedu
vatrenih i drugih sredstava na protivničkoj strani... Naravno, mora biti sposoban da
pronađe protivnikove slabe tačke i da izabere trenutak kada de iznenađenje biti
potpuno. Kombinujudi mogudnosti veštačke inteligencije, virtuelne stvarnosti,
sposobnosti računara da u kratkom vremenu obrade veliku količinu podataka,
sisteme prikazivanja taktičke situacije - nano-borac udara na mesto gde njegovo
dejstvo daje najvedi efekat. Udruženi u borbeni tim, ostali nano-vojnici sadejstvuju,
štite bokove, leđa, rekli bi „i dole i gore” ako bi hteli da ukažemo na korišdenje svih
dimenzija u kojima se može voditi taktička borba. Najverovatnije to nede biti taktički
postupci kakve danas poznajemo. Bide to juriš, oluja u kojoj de se isprepletati ljudske i
sposovnosti veštačke inteligencije.

DIGITALIZOVANO I ROBOTIZOVANO BOJIŠTE

Ved u Zalivskom ratu

1991. godine su robotizovana
oružja i oruđa imala značajnu
ulogu. U Avganistanu i drugom
Iračkom ratu se taj procenta
povedao. Bududi rat, za koji se
pretpostavlja da bi mogao da se
vodi oko 2025 – 2030. godine,
kako bi se upotrebila i proverila
borbena sredstva i ratna
tehnologija koja se danas
razvija, morao bi da obezbedi
njeno sto odstotno učešde, da bi se izvojevala pobeda. A to ne sme biti „Pirova
pobeda”.
Kada je proveravan projekat Retrack Maple, koji obezbeđuje sinhronizovano
dejstvo svih učesnika u neposrednom oružanom sukobu, ometanje neprijatelja u svim
dimenzijama i namamljivanje na lažne ciljeve, a sve pomodu daljinske komande iz
operativnog centra (u ovom slučaju to su bili brodovi), došlo se do osnove da se može
objediniti dejstvo svih sistema za podršku pešadije – aviona, helikoptera, brodova,
tenkova, bespilotnih letelica, vođenih borbenih robota za podršku kopnenim
snagama kao što su AVAKS i Digitalni sistem za upravljanje bojištem (Digital Battle
Management System – DBMS). U toj jedinstvenoj organizaciji , pod komandom
teleoperatera, komandanti su iz operativnog centra rukovodili borbenim dejstvima.
Komandiri jedinica su imali
kompletnu sliku bojnog polja
pred sobom. A vojnicima je
zadatak bio potpuno jasan. Tada
je ved stvorena slika o
digitalizovanom i robotizovanom
bojištu.
 Ved danas se otišlo mnogo dalje pa se uspešno rešio problem robotičkih oružja
sa daljinskim upravljanje koje zavisi od ranjivih veza čoveka i inteligentnog oružja.
Zato je jedan od osnovnih zadataka tvoraca savremenih nano oružja da obezbede da
te veze ne budu ni jednog trenutka pokidane, poremedene, onemogudene,
sabotirane ili još gore, manipulisane od strane neprijatelja. Najsavremeniji nano
robot postaje beskoristan ili može nastaviti delovanje po programiranom zadatku
vođen sopstvenom veštačkom inteligencijom, a može se i sam uništiti. Bududi roboti
nano veličine imade sposobnosti i da samostalno prikupljaju podatke, interpretiraju ih
i odlučuju. Ali do kog nivoa, teško je reči.

Međutim, neprijatelj može da ima pametne mine, inteligentne tenkove,

bespilotne letilice sa veštačkom inteligencijom, brojne automatske autonomne
senzore velikih mogudnosti. Može da razvije pametan oklop. A, dakako, i
samoreplicirajude borbene nano-mašine? Govori se i o plazma-oružju. Time
informatičko, elektronsko i digitalizovano bojište dobija više drugih dimenzija. Kako
de nano ratnik delovati u tom slučaju?
Od kada je profesor Džouns G. Smits (Johannes G. Smits) rekao da bi nano-
robota veličine mrava mogao da ušeta u Pentagon, a da ga niko ne primeti, pojavile
su se tehnološke novine koje su mrava smanjile na veličinu molekule. Ali to je sve
produžetak danas postojede tehnologije. Nova generacija nano mašina za ratovanje
modi de da raspoznaje rasu, pol, što bi bio finale realizacije projekta vezanog za
otkrivanje tajni ljudskog genoma i DNA (projekat je imao ime „Ljudska genetska
inicijativa”). To je naznaka nove forme ratova Tredeg talasa, o čemu su pisali Alvin i
Hajdi Tofler u knjizi „Rat i antirat”.
 Međutim vojnim stručnjacima, koji kreiraju tehnologiju za ratove Tredeg talasa,
nano-borac još i te kako treba. Protivnikova teritorija se ne osvaja dok vojnička noga
ne kroči na nju. A ne sme biti ni opustošena...

ODELO ZA BORBENE USLOVE

Do nedavno su mnogi
projekti razvoja vojne opreme i
naoružanja bili vezani za klasične
tehnologije. Međutim kako su
istraživanja i rezultati u primeni
novih vrsta tehnologija
uznapredovali velikim koracima,
vedina projekata se modifikuje i
sagledava kroz prizmu primene
najnovijih saznanja u oblasti nano-
tehnologije. Tako i najznačajniji
projekat američkog Ministarstva
odbrane „Borbene snage
bududnosti” (Future force warrior),
kao i Borbeni sistem bududnosti
(Future Combat Systems) dobijaju
sasvim drugačiju fizionomiju kada
se posmatra kroz prizmu primene
novih tehnologija.
Shvatajudi da de i u ratovima
bududnosti čovek (ratnik, borac)
biti i dalje osnova oružane borbe,
vojni stručnjaci najviše pažnje
posveduju njegovoj zaštiti,
povedanju borbenih sposobnosti,
ubojitijem naoružanju, kao i
mogudnostima za preživljavanje u veoma složenim borbenim uslovima. To treba da
omogude odeda od apsorpcionih nano-materijala, mehanički aktivni materijali i
uređaji, senzori sa sposobnošdu protivaktivnosti, nano-uređaji od biomaterijala kao i
materijali koji de modi sami da se reprodukuju i zamenjuju.
 Tako ved danas stručnjaci
Masačusetskog instituta za
nanotehnologije, formirani u timove,
konstruišu nove uniforme, šlemove,
rukavice, čizme i druge delove vojničke
odede, koji de imati funkciju mehaničke i
balističke zaštite od protivničke
municije.
Drugi istraživački tim radi na
pronalaženju materijala za vojničku
odedu koja de, u oružanoj borbi, pružati i
visok nivo sigurnosti od bioloških
agenasa ili hemijskih supstanci, s
obzirom na to da se pretpostavlja da de
različiti nanobicidi, nanovirusi i
mikrospore biti upotrebljene od strane
protivnika u bududem oružanom
sukobu.
Istraživanja u oblasti aktivnih
nano-detektora su u nadležnosti tredeg
tima u MIT. Oni treba da stvore takve
nano-detektore koji de otkriti krvarenje, prelome kostiju i infekcije i odmah preduzeti
aktivne mere da se to imobiliše ili neutrališe. Ima indicija da su naučnici na tragu
nano-čestica koje mogu da izazovu zaceljivanje povreda ili zarastanje lomova kostiju,
kao i da spreče svaku respiratornu infekciju.
Četvrti tim radi na razvoju mikroklimatskog sistema za uniformu koji de
rashlađivati vojnika u ekstremnim vrudinama ili ga zagrejavati ako je okolina hladna.
Slededi tim razvija municiju od nanomaterijala, koristedi nanoaluminijum i
nanonikl, čime municija dobija i drugačije balističke karakteristike i, naravno, vedu
ubojitost.
Jedan od timova razvija nove baterije i izvore
energije za vojničko odelo i sisteme koje de vojnici
koristiti. Baterije treba da obezbede veliku
autonomnost i neprekidnost rada, kao i da budu
sposobne da obnavljaju energiju. Ved sada su
načinjene baterije koje se mogu puniti 20.000 puta, što
de biti novi vojnički standard za punjive izvore
električne energije.
Drugi timovi razvijaju veštačke mišide,
eksoskelete za pojačavanje ljudske snage...
POKRETNE LABORATORIJE

Radi rešavanja problema na licu mesta formirane su i pokretne laboratorije

(portable-lab), od kojih jedna iz njujorškog „Istraživačkog parka” povremeno deluje u
Avganistanu i Iraku, na proveravanju efikasnosti nano-materijala i nano-sistema koji
se tamo koriste u vojnim jedinicama.To se posebno odnosi na različite elektronske i
računarske komponente, čija proizvodnja je zasnovana na nanotehnologiji, a koje
koriste američki i drugi vojnici na ratištima
gde su angažovani.
Početkom 2009. godine američki
vojnici koriste foto-delije od nano-materijala
dobijenog na osnovu titanijum dioksida
(photovoltaic cells) sa sposobnošdu
apsorpcije (upijanja) svetlosne energije.
Poznato je da foto-delije transformišu
svetlost u elektricitet neophodan za
punjenje baterija ili napajanje elektronskih i
računarskih uređaja. Ved je za 8 – 10 puta
povedana njihova upotrebljivost, a
pretpostavlja se da de do kraja 2009. godine
sposobnost konvertovanja sunčeve u
električnu energiju biti povedana i za 13
puta.Hibridne nanodelije treba da imaju
sposobnost vedu od 20 % da bi obezbedile
neophodnu dnevnu potrošnju za
električnom energijom vojničkih sistema za
mikroklimatizaciju, komunikacije, senzore, automatsku detekciju biološke i hemijske
opasnosti, računare na oružju i sistemima za osmatranje i nišanjenje...
Do 2025. godine nano-baterije bi trebale da imaju sposobnost punjenja od
100.000 puta za vreme svog veka upotrebe.
U odnosu na zajedničke projekte američkog Ministarstva odbrane, od sistema
za globalno osmatranje i obaveštavanje, gde se najbrže i prioritetno upotrebljavaju
nanotehnološka dostignuda, pa sve do vojničkog odela za ratne uslove, opreme i
ličnog naoružanja, svaki vid i rod vojske ima svoje projekte i planove razvoja.
Nisu sva istraživanja i razvoj vojne nano-opreme i naoružanja vezani samo za
SAD, koje najviše ulažu u tu oblast. Interes u razvoju nanotehnološke vojne opreme
ima i Japan sa preko 40 milijardi dolara ulaganja, Velika Britanija sa nešto nižim
budžetom, a tu su i Rusija, kina, Francuska i mnoge druge zemlje.
NANO RADIO

U Centru za integrisane nanosisteme, američke Nacionalne naučne fondacije, tim naučnika pre dvođen
Aleksom Zetijem, sa Kalifornijskog univerziteta, napravio je radio prijemnik od jedne ugljene nanocevčice,
odnosno od jednog ugljenog vlakna, širokog svega nekoliko molekula i dugog nekoliko stotina nanometara.
Jedan kraj tog vlakna je zalepljen za katodu od tungstena. Oko jednog milionitog dela metra od nje postavljena
je anoda od bakra. Kada su elektrode priključene na bateriju, mlaz elektrona počeo je da preskače mali jaz
između vrha nanocevčice i anode, ali u ritmu radiosignala iz obližnjeg radiopredajnika. Promenom dužine
nanocevčice naučnici su menjali njenu rezonantnu frekvenciju dok nije počela da vibrira u ritmu melodije koja je
emitovana. Drugim rečima, cevčica je istovremeno funkcionisala kao antena, antensko kolo, demodulator
signala i pojačavač. Njene vibracije menjale su se u istom ritmu struju elektrona koji su stizali na anodu. Taj
signal mogao je dodatno da se pojača i da se čuje u zvučniku. Nema sumnje da de ovaj uređaj udi u istoriju
elektronike kao prvi radioprijemnik 10 hiljada puta manji od debljine dlake čovekove kose.
Najvedu revoluciju u toj oblasti nanotehnologije izazvala su dva dostignuda: razvoj novih tranzistora uz
pomod kristalnih materijala lantan aluminata i stroncijum titanijata. To je omogudilo proizvodnju do sada
najstabilnijih tranzistora, promera svega nekoliko atoma. Drugo naučno dostignude odnosi se na razvoj tankog
poluprovodljivog filma za koji naučnici tvrde da bi mogao značajno promeniti pohranu digitalnih podataka.
Načinjena je poluprovodnička mreža oko 15 puta gušda od postignutih mreža za skladištenje digitalnih podataka.
Prema tvrdnjama naučnika na površinu novčida presvučenog takvom mrežom moglo bi se uskladištiti podataka
za koje bi trebalo 250 DVD-medija.
Ved samo ta dva nano-pronalaska daje stručnjacima osnovu da razmišljaju o eliminisanju problema
komunikacije u vojsci i stvaranju sistema koji de omogudavati neprekidnu i stabilnu vezu između svih nivoa
komandovanja, odnosno od vrha do najnižeg taktičkog nosioca u jedinici. Veličina tih sistema za vezu, u nano-
dimenzijama, bide beznačajna u odnosu na nekadašnje radio-uređaje, koji su bili teški i preko desetak kilograma.
A mogudnosti održavanja veze preko releja i satelita su dodatak više za one koji de ih koristiti. I svi podaci koji se
budu skladištili više nede zauzimati velik prostor.
ZAMENA ZA KLASIČNE MATERIJALE

Tipičan primer promena i

unapređenja koja pruža nano-tehnologija
vidljiv je u razvoju nekih projekata. Jedan
od takvih je projekt „Zajednički bespilotni
borbeni vazduhoplovni sistem” (Joint
Unmanned Combat Air System J-UCAS).
Korišdenjem najnovijih istraživanja u
oblasti stelt tehnologije trebao je
obezbediti vedu upotrebljivost najnovijeg
tipa bespilotnih letelica. Međutim,
program je otkazan početkom ove godine
jer nije postignut manji radarski odrazom u odnosu druge letelice. Te letelice
namenjene su za precizne udare po ciljevima na zemlji, danju i nodu, bez obzira na
snagu protivazdušnene odbrane. Nivo stelta (nevidljivosti) trebao je biti takav da
letelica ne bi imala sisteme za elektronsko ometanje ili mamce. To su trebale biti
borbene bespilotne letjelice bez vertikalnih i horizontalnih stabilizatora, malih
dimenzija i posebnog oblika koje bi imale manji radarski odraz. J-UCAS su trebali imati
i nešto potpuno novo - vizualni stelt.
Kad su analizirani napredak u mikroelektronici i nano-tehnologiji novih
materijala, stručnjaci su došli do zaključka da se boja letelica može menjati tokom
leta kako bi se letjelica stopila s okolinom. To je bilo poznato još 1942. godine i
projekat se zasnivao na primeni protiviluminacijskog sistema. Nova tehnologija
visokoefikasnih LED dioda, kontrolisanih računarom, učinila je je vizuelni stelt
mogudim. Boeing je projektovao „Bird of Prey” eksperimentalni avion sa vizuelnim
steltom koristedi maskirne premaze zasnovane na nanotehnologiji, koji su smanjivali
senku na trupu. Britanska firma BAE Systems je razvila sistem vizuelne nevidljivosti
na avionu „Houk” (Hawk). Istraživačima na Državnom univerzitetu u Novom Meksiku
(New Mexico State University) odobrena su novčana sredstva iz fonda američkog
ratnog vazduhoplovstva, kako bi mogli nastaviti rad na svojim nano tehnologijama.
Njihova bi rešenja omogudila promenu boje ili prividnog oblika letelice. Smanjenjem
kontrasta na krajevima letelice smanjuje se i mogudnost da je ljudsko oko primeti.
Sličan niski radarski odraz može se očekivati i od stelt bespilotne letjelice koju razvija
tvrtka Lokid Martin u okviru tajnog projekta. Posebna se pažnja pridaje projekovanju
i razvoju borbenih bespilotnih letelica koje bi djelovale danju, pri čemu je niski
radarski odraz, ali i vizualna nevidljivost - od velike važnosti.
PRIMENE
Pentagon izdvaja 300 miliona dolara
godišnje za nanotehnološka istraživanja.
NASA za te namjene izdvaja 42 miliona
godišnje. U Kini se u nanotehnologiju godišnje
ulaže preko 3 milijarde dolara, Južna Koreja 2
milijarde, itd. Prva svetska sila bit de ona koja
prva ovlada nano-oružjem.
Brojni su primeri razvijenih i
opotrebljivih nano-sistema korisnih i za vojnu
primenu. Na Univerzitetu u Zapadnom
Mičigenu (West Michigan University) razvijen
je sistem za rano upozoravanje od radiološko-
hemijske opasnosti zasnovan na nano-
tehnologiji. Upotrebljiv prvenstveno za civilnu
zaštitu i u vojne svrhe. Na Teksaškom
univerzitetu (University of Texas) razvijeni su
mišidi od nanocjevčica koji su brži i jači od
prirodnih te se mogu koristiti za veštačke
udove. Namenjene su za projekt super-
vojnika u programu „Future warrior 21”. U
saradnji s NATO-om, razvijaju se oružja
zasnovana na nanotehnologiji i tzv. neubojita
oružja. Takođe se razvijaju minijaturni,
pokretni, nezavisni senzori koji mogu ulaziti u
zaštidene i udaljene objekte protivnika.
Tako je kompanija DynCorp još 2000.
godine obavila testiranje senzora utemeljenih
na MEMS (micro-elektro-mechanical systems)
senzorima ispaljenih iz puške. Američko
ministarstvo odbrane (DoD - Department of
Defence) razvija pametne oblake, koji su mali
roboti veličine insekata. Milioni takvih
spravica mogu se ispustiti na neprijateljski
teritorij i iskoristiti za izviđanje ili uništavanje
ciljeva. Nanočestice u sličinim oblacima mogu
omesti elektronske i komunikacijske sisteme,
uticati na nevidljivost i dr.
U slučaju te letjelice čini se da je
rešenje za smanjenje mogudnosti
vizuelnog otkrivanja pronađeno u
kombinaciji nano-premaza i letenju na
visinama iznad 23.300 metara. Na tim
visinama neprekidno je mrak i tu ne leti
niti jedan lovački avion.
BAE Systems iskoristila je svoju
stelt tehnologiju da bi izradila dve
radarski „nevidljive” bespilotne letelice
koje je iskoristila za predstavljanje
nevidljivih tehnologija. Letelica
„Raven” je napravljena u tipičnoj
konfiguraciji jurišne bespilotne
letjelice, dok je „Corax” dobio krila
vedeg raspona koja su potrebna
izvidničkim letjelicama. Na njima su
obavljena ispitivanje mogudnosti
upotrebe nano-tehnologija za
smanjenje vidljivosti. Obe letelice nisu
radarski nevidljive, iako oblici njihovih
trupova i krila podsedaju na stelt
rešenja. Da bi postali radarski nevidljivi
morali bi još biti premazane nano-
smesom koja smanjuju radarski odraz.
Taj se program razvija odvojeno od
programa bespilotne letelice.
IZRADA NANOSTRUKTURA
Mikro i nano elektronika je
područje, koje je najviše zainteresirano
za rešenja nanotehnologije, jer se ide
dalje u minijaturizaciji. Današnja
rešenja mikročipova su ved blizu
granica fizičkih mogudnosti, te se izlaz
vidi u odlasku u područje molekula i
atoma. Ved postoje i praktični rezultati
i niz načina za gradnju struktura manjih
od 10 nm.
Današnja fotolitografija, kojom
se izrađuju čipovi, može se modificirati
za proizvodnju nanometarskih
struktura korištenjem mlaza elektrona,
rendgenskih zraka ili ekstremno
ultravioletne svjetlosti. Međutim,
korištenje mlaza elektrona za krojenje
struktura je skupo i sporo. Rendgenske
zrake i ekstremno UV svjetlo mogu
oštetiti i uređaje korištene u procesu.
Meka litografija dopušta istraživačima
jeftinije reprodukovanje uzoraka
složenih litografijom i srodnim
postupcima. Ne zahteva posebne
uređaje i može se koristiti u običnom
laboratoriju.
Postupkom bottom-up se
hemijskim reakcijama mogu jeftino i
lako slagati atomi i molekule u
strukture od 2 do 10 nm. Ovim
postupkom ne mogu se proizvesti
međusobno spojene strukture, pa nije
podesna za izgradnju čipova.
NEVIDLJIVI OGRTAČ U LABORATORIJI
Materijali od kojih de se praviti nevidljivi ogrtač,
napravljeni su ved u laboratorijama. Koristedi
nanotehnologiju i osobine svetlosti, naučnici su izumeli
materijale koji menjaju sliku stvarnosti. Reč je dva nova
tipa materijala koji utiču na to da se svetlost prelama
drugačije. Jedno rešenje je vrsta ribarske mreže koja
pomodu više metalnih slojeva menja pravac svetlosti, dok
se drugi materijal sastoji od srebrnih žica. Oba materijala
napravljena su korišdenjem nano tehnologije i veštačkim
inženjeringom. To su takozvani metamaterijali sa
osobinama kje se ne sredu u prirodi i poseduju negativni
refraktivni indeks.
Na tom projektu radila su dva tima nezavisno jedan
od drugog, pod rukovodstvomstvom Ksijanga Zanga iz
Centra za nauku i inženjering nanotehnologija pri
Univerzitetu Kalifornije i svoje rezultate objavili su u
časopisima Sajens (Science) i Nejčer (Nature).
Proizvedeni metamaterijali menjaju pravac
svetlosti u okviru ograničenih talasnih dužina, odnosno
utiču na svetlost oko vidljivog spektra, u oblasti koja se
koristi i kod optičkih vlakana. Oni poseduju sposobnost
negativne refrakcije.
Za to su iskoristili mnoštvo malih komada srebra i
metalnih, neprovodnih slojeva poređanih jedan preko
drugog, koji su zatim izbušeni, formirajudi materijal nalik
na mrežu.
Drugi tim je koristedi kalup oksidnog jedinjenja
konstruisao materijal od srebrnih nanožica koje su
raspoređene sa veoma malim razmakom-manjim od
talasne dužine vidljive svetlosti, po unutrašnjem delu
poroznog aluminijumskog oksida.
Materijali bi ved sada mogli da se primene kao
nevidljivi plašt. Koristi se tako što se u materijal uvije to
što hodemo da učinimo nevidljivim i obasja svetlošdu.
Time se postiže da predmet postane nevidljiv, tvrde
naučnici koji su učestvovali u izradi preteče nevidljivog
plašta. Razne varijante predviđaju korišdenje ovakve
tehnologije i u urbanim dejstvima.
PANCIRI NOVE GENERACIJE

Naučnici u Jekaterinburgu, u Sibiru, primenili su nanotehnologiju za pravljenje

nove generacije pancira, nazvanih „plazmeni oklop”. Iako je nova tehnologija za sada
velika tajna, stručnjaci iz Sibira su saopštili u osnovnim crtama principe na osnovu
kojih de se ruski vojnici štititi neprobojnim pancirima.
Mikroskopske čestice metala bide
rastvorene u specijalnoj tečnosti koja nede imati
kristalnu strukturu. Glavna tajna je u tome što de
nano-čestice i tečnost biti u vezi. Kad metak ili
geler dodatkne „plazmeni oklop”, nanočestice se
skupe u klaster (buket) i žitki rastvor se,
momentalno, pretvori u tvrdi kompozitni
materijal. Proces pretvaranja iz plazme u tvrdi
materijal se dogodi u milisekundi. Što je jači udar,
tj. veda energija metka, pancir je automatski tvrđi.
U trenutku kad više nema udara pancir se vrati u
plazmenu formu.
Na pravljenju „plazmenog oklopa” su radili i
Amerikanci. Za tvrde čestice izabrali su kvarc, a za
tečni deo glikol-polietilen.
Ruski naučnici su otišli dalje jer ih nije
zanimalo samo da naprave pancire za ljude, ved i za vojnu tehniku. Eksperimentiše sa
pancirima kojima bi zaštitili helikoptere čuvene „crne ajkule”. Prva ispitivanja su dala
odlične rezultate.
Ruski materijali, zahvaljujudi specijalnom tajmeru, mogu da se vrate u žitko stanje
posle pet minuta, a na helikopteru posle jednog sata.
Oni sa bujnom maštom kažu da de se nova tehnologija jednog dana koristiti i za
zaštitu automobila pri sudaru.
U Velikoj Britaniji eksperimentiše se sa primenom nanovlakana od ugljika za
proizvodnju balističkih prsluka. I Izraelci rade na pronalaženju najefikasnijeg nano-
materijala za zaštitne prsluke ili pancire.

NANOKOPTERI

Danas se u prodavnicama dečje opreme i

vedim marketima mogu kupiti tzv. nano-
kopteri, minijaturne letelice male veličine
(nešto vede od kutije šibice) sa rotorima
promera do tridesetak cm. Njima se upravlja
daljinski bežičnim komandama a imaju
autonomnost leta od 20 minuta do pola sata. Pogon im može biti električni ili
benzinski motor. To je samo replikacija ved proizvedenih nano-koptera za vojne
namene.
Tako je, na primer, Izrael, koristedi nanotehnologiju razvio minijaturnu
bespilotnu letelicu na daljinsko upravljanje veličine stršljena, čije ime i nosi. Ta
letelica je u stanju da detektuje, fotografiše, pa čak i usmrti svoje mete. Sidušna
letelica, nazvana „bionički stršljen”, smrtonosna je naprava, sposobna da ispaljuje
minijaturne rakete, može da leti kroz uske prolaze u prenaseljenim palestinskim
gradovima i da ostane nezapažena. Veštački stršljen je deo projekta izraelskih
stručnjaka koji rade na razvoju futurističkih naprava uz pomod nanotehnologije.
Izraelski stručnjaci rade i na drugim idejama, uključujudi minijaturne senzore za
otkrivanje bombaša-samoubica na osnovu mirisa, toplote i težine eksplozivnog
materijala, kao i „super rukavice” koje korisniku daju snagu robota. Rat u Libanu i
neprekidni sukob sa Palestrincima je izraelskoj vojsci nametnuo i potrebu korišdenja
minijaturnog naoružanja, jer nije logično slati avion koji vredi 100 miliona dolara na
teroristu samoubicu. Smatra se da je Izrael, zajedno sa Velikom Britanijom i SAD,
vodeda zemlja na polju nanotehnološkog istraživanja za vojne potrebe.

MINIJATURNI ROBOTI ZA VAZDUHOPLOVSTVO 2025

Projekat „Vazduhoplovne snage 2025” (Air Force 2025) je takođe američki vojni
odgovor na izazove nano-tehnologije. Studija prikazuje kako bi ratovi mogli izgledati
oko 2020 – 2025. godine, odnosno kako da se Amerika pripremi za njih. To je bio
opsežan i ozbiljan projekt na oko oko četiri hiljade stranica, koliko je studija velika.
Vedi deo studije odnosi se na razvoj i proizvodnju malih robota i oružja, koji izgledom,
veličinom i karakteristikama podsjedaju na male životinje veličine kukaca. Takvo
oružje bududnosti je idealno, prvenstveno zato što je jeftino u proizvodnji, bez obzira
na ogromne troškove istraživanja i razvoja, multifunkcionalno, jer se roboti mogu
programirati i opremiti prema potrebi. Mikro ili
nano oružje ima brojne prednosti. Pre svega reč
je o autonomnim uređajima sa oružjem i
vojnom opremom koji imaju sposobnosti
kretanja po zemlji, u vazduhu, vodi i, čak, pod
zemljom. Tako mogu neopaženo dodi do svakog
cilja. Čak i da bude uništen deo tih nano-boraca
to ne predstavlja problem koliki izazivaju ljudske
žrtve američkih vojnika.
Strategija Air Force 2025 projekta zasniva
se na premisi „Misli maleno, ali brojno”. Po
američkom scenariju upotrebe nano-oružja to može da izgleda ovako: Roj robota
komaraca u Afganistanu. Njima se daljinski upravlja iz Awaks aviona. Svaki robot je
naoružan malom injekcijom s otrovom. Takav roj ulede u, talibanski bazu. Teško da bi
se itko od njih izvukao, a još teže da bi netko te robote zaustavio. Ili roj robota
skakavaca napada oklopnu diviziju iračke vojske. Svaki od robota imao bi ugrađeno
malo eksplozivno punjenje, a bili bi programirani da ulaze u tenkove ili vozila, sledu na
opremu i aktiviraju eksploziv.
Nano-robot može da liči na muvu ili škorpiona i da nosi malu špijunsku kameru
(kao u filmu Peti element). Operater minijaturnog robota u obliku muve neopaženo
uvodi u protivničku komandu gde je spušta na neki ormar. Odatle diskretno snima
sadržaj razgovora i snima šta se događa. Dobijene podatke može odmah emitovati ili
snimiti u memoriju i onda se vratiti, da bi operativci izvukli i analizirali podatke.
Sasvim je sigurno da se radi o zanimljivom konceptu koji otvara puno
mogudnosti. Međutim, još uvijek je reč o projektima koji su, vedinom, u fazi ideje i ne
mogu biti realizovani jer postoje brojni problemi koji se moraju rešiti. Osnovni
problemi su iz oblasti mikromehanike, koja omoguduje da svi sistemi i podsistemi
mikro robota uspešno funkcionišu. Lako je izbaciti roj nano-letelica robota iz stelt
aviona. Ali, jednom kada su u vazduhu treba da se sami kredu poput komarca, radom
svojih krila ili drugog pogona. Upravo je u tom problem, mikromehanika još nije
dovoljno razvijena da bi se takav robot mogao kretati. Za sada se još uvijek radi na
manjim i jednostavnijim uređajima, koji se kredu pomodu gusenica, točkova ili
mehaničkih nogu, ali rezultati obedavaju.
A čime de protivnik odgovoriti? Topom na komarca! To je najočigledniji primer
asimetričnog ratovanja kojeg donosi nano-tehnologija i njena primena u vojsci. A to
znači da de svaka zemlja u bududnosti morati da razmišlja i o takvim opcijama.
KORISTI
Kao prvo, nanotehnologija ce
poboljšati postojede materijale,
odnosno učinide ih čvršdim i otpornijim
na deformacije. Nečistode i
nepravilnosti u kristalnoj strukturi ce
biti smanjene ili eliminisane na
atomskom nivou.
Drugi pravac u kome de se
razvijati ta vrsta nauke o materiji na
nivou pojedinačnih atoma i molekula,
bide razvijanje novih materijala koji de
zameniti klasične materijale, recimo
nano-cevčice od ugljenika (carbon nano
tubes). Ove cevčice otvaraju potpuno
nove perspektive u mnogim oblastima,
od tehnologije materijala, do
elektronike. Naučnici su zamislili da bi
se od ugljenih nano-cevčica mogao da
se napravi lift koj bi povezivao površinu
Zemlje sa satelitom u geostacionarnoj
orbiti (Space elevator). Ovo je ved
predvideo jedan ruski naučnik
početkom XX veka, ali niko nije ozbiljno
razmišljao o razvitku ovakvog lifta zbog
nepostojanje dovoljno otpornih
materijala.
Tredi pravac je tehnološki
strogo kontrolisana prizvodnja
veštačkih biokompatibilnih tkiva, što
otvara novu fazu u medicini.
Četvrti pravac je imitiranje
prirode, odnosno razvijanje
autonomnih sistema nanometarskih
dimenzija po ugledu na viruse i
bakterije. To de biti visokorganizovani
sistemi, koje de biti mogude
programirati da obavljaju složene
zadatke, kao što je na primer
distribucija lekova (citostatici koji
ubijaju samo delije karcinoma, bez
uticaja na okolna tkiva, popravljaju
oštedene nervne delije i dr....).
JAPANSKA NANO-MEHANIKA
Nano-mehanika je posebno razvijena u
Japanu. Vozila veličine kutije šibica sa toplinskim
senzorima ved se nekoliko godina koriste u
prostorijama njihovih korporacija gde se nalaze
serveri i kompjuterski centri. Njihov zadatak je
jednostavan, kontrolisati da li je temperatura
uvek unutar zadanih granica, a ako nije, odvesti
se na mesto gde je viša i alarmirati
administratore. Procenjuje se da de još desetak
do petnaest godina prodi dok takva tehnologija
dobije svoju vojnu primenu kakvu priželjkuju
vojni stručnjaci.
Kako se radi o još nedovoljno istraženom
području, problem je navođenje nano oružja.
Lako de biti robote programirati za delovanje na
poznatom terenu, ali nije isto poslati ih u
nepoznati kompleks. Dva su moguda rešenja, a
oba su još poprilično daleko od primene. Prvo je
spominjano bežično navođenje s udaljene
lokacije, pomodu Awaks aviona. Za to bi roboti
trebali biti opremljeni kamerama i drugim
senzorima, koji bi prikazivale njihovo kretanje. Na
osnovu snimka i podataka sa senzora udaljenosti,
operateri bi ih usmeravali na ciljeve. Premda
postoje minijaturne kamere potrebne za takvu
misiju, još uvek je njihov domet prilično
ograničen. Drugi i vedi problem bio bi u različitim
signalima potrebnim za navođenje delova roja za
posebne zadatke. Signali za pojedine delove roja
trebali bi biti slični, ali opet dovoljno različiti da ih
delovi detektuju. S druge strane, postoji i
opasnost od elektronskog ometanja, koje bi
takve robote onesposobilo. S obzirom na to da je
nabrojen samo deo problema, jasno je koliko još
posla čeka tvorce novih oružja.
Drugi pristup rešavanju tog problema
izgleda bolje, ali i dalje je još daleko od primene.
Naime, roboti oružja bili bi opremljeni čipovima i
nano-računarima sa ograničenom veštačkom
inteligencijom. Bili bi programirani za određeni tip zadatka, poput napada na
tehničku opremu ili vojnike, ali bi se snalazili s obzirom na uslove na terenu.
Tehnologija ograničene veštačke inteligencije nije fikcija. Radi se o sposobnosti
uređaja do analizira svoju okolinu i prilagođava joj se. Ta primena je najbolje vidljiva
na sve popularnijim robotima kudnim ljubimcima. Međutim, da bi dobila svoju vojnu
primjenu, treba je miniturizirati, te proširiti. Puno je lakše programirati uređaj prema
relativno poznatim obrascima ponašanja kudnih ljubimaca, nego nano oružje za brze
taktičke odluke i nagle promene situacije. No, svake godine smo svedoci sve vedih
mogudnosti robota kudnih ljubimaca i androida, tako da je pitanja što se sprema i što
je spremno u tajnim vojnim laboratorijima.

MIKROSKOPSKE SONDE – UBICE

Nano-oružja mogu izgledati i kao

mikroskopske sonde. Njihov jedini vojni cilj je
da uđu u ljudski organizam protivnika, i
repliciraju se u dovoljnom broju da ga
likvidiraju. Nano sonde mogu udi u telo na
bezbroj načina. Recimo, avioni koji izbacuju
kontejnere nano sondi na polja, spremišta
hrane, izvore vode, tržne centre, i tako dalje.
Sonde su neaktivne sve dok ne uđu u
organizam, kada ih ljudski elektricitet aktivira.
Nakon toga se repliciraju dok ih ne bude dovoljan broj da zaustave rad srca ili nanesu
drugu smrtonosnu ozljedu.
Primenjena u medicini i mikrobiologiji, nano tehnologija je jedna od
najpropulzivnijih tehnologija na svetu. Svakako de se upotrebljavati u humanoj
medicini, čime bi mogla izazvati revolucija lečenju. Međutim, uvek ostaje pitanje „što
bi bilo kada bi bilo” da je gospodari rata rezervišu samo za svoju upotrebu. Prečesto
se događa da se nova tehnologija proglasi od posebnog značaja za nacionalnu
bezbednost i završi u nekom tajnom laboratoriju.

TEHNOLOŠKA SINGULARNOST

Kad je u pitanju primena nanotehnologije u vojne svrhe, ali i u privredi i drugim

oblastima, pominje se termin „tehnološka singularnost”. To je područje futurista, koji
proučavaju bududnost razvoja tehnologije. Tehnološka singularnost mogla bi se
predstaviti hipotetičkom kreacijom sa veštačkom inteligencijom. Na određenom
stepenu razvoja veštačka inteligencija bi mogla da stvara nove entitete, nezavisno od
ljudi, i time ostvari ubrzani tehnološki razvoj, izvan mogudnosti samog ljudskog uma.
 Pojam singularnosti inače dolazi iz astrofizike gde označava tačku u
prostorvremenu u kojem matematičke jednačine neke teorije ne vrede, jer neka
veličina postaje beskonačna. Drugim rečima, u bliskoj bududnosti bi tehnologija
mogla napredovati i nadmašiti mogudnosti poimanja ljudskog uma i približti se
veličinama bliskim reda beskonačnosti .
Jedna grupa tehnoloških futurista, pod nazivom „Acceleration Watch”, bavi se
stimulisanjem tehnologa, akademika, nezavisnih naučnika, i laičkih futurista da se
uključe u proces posmatranja, kritike i oblikovanja ubrzanog ritma promene na
području kompjuterizacije i informatike. Oni ističu da de naša generacija prva iskusiti
„Šok bududnosti”, opisan u istoimenoj knjizi Alvina Tofflera, usled ubrzanog rasta i
sve vede kompleksnosti kompjuterizacije i napretka informatičkih nauka i veština.

NANO-BOTI

Naše predstave o robotima uveliko su podložne menjanju pod utiskom novih

tehnologija. Više to nisu glomazne mehaničke mašine koje obavljaju brojne fizičke
radnje u industriji na osnovu programa. Nisu to, ved danas, ni humanoidi koji pomažu
ljudima u brojnim socijalno-psihološkim situacijama. Iako ved postoje roboti-kudni
ljubimci, to više ne može da se
podvede pod simpatiju ili
antipatiju.
Nano roboti su sistemi
na molekularnom nivou. Kao
takvi, oni lako mogu prodreti
u ljudski organizam. Zamislite
bududnost gde demo se modi
lečiti tehnikom intravenskog
ubrizgavanja nano-robota.
Takvi minijaturni mehanizmi
de modi da budu programirani
za borbu protiv različitih
štetnih delija (na primer, delija raka) ili parazita. Nano-mašine i nano-roboti bi čistili
naše začepljene ili zamašdene krvne sudove, vodili borbu sa bakterijama i virusima,
obnavljali oštedene organe, skenirali mozak, nalazili i reparirali oštedena mesta itd.
Futuristi govore da bi takvi proizvodi bi doveli do poboljšanja opšteg fizičkog i
psihičkog zdravstvenog stanja, što bi značajno produžilo životni vek.
Nanoroboti bi u medicini trebali napraviti revoluciju u lečenju, otklanjajudi i
one bolesti koje su danas najopasnije kao što su karcinom, srčana i moždana
oboljenja, SIDA i dr. Svi bi željeli znati da li je taj dan blizu ili je to još uvijek samo san i
nada. Na putu realizacije nanorobota mnogi problemi su danas rešeni, neki su na
putu da se reše, neki su još uvijek u fazi mašte. Više je različitim smerova razvoja, od
kojih jedan ide i prema bio-nanorobotima. Biomedicinska istraživanja i dostignuda
daju nadu da je taj pravac veoma realan. Na kraju postavlja se pitanje da li je realno
očekivati da de prvi mehanički ili bio-nanoroboti biti uskoro u upotrebi.
Ide se čak i dalje. Radovali bi se i oni koji veruju u hibernaciju, jer bi nanoroboti
bili u stanju da, posle odleđivanja, ponovo aktiviraju (ožive) svaku deliju u organizmu
ponaosob. Nanotehnologija bi bila u stanju da poboljša i mentalne kapacitete ljudi.
Predviđa se i mogudnost prenošenja podataka iz mozga na kompjuter. Specijalne
nanomašine bi skenirale mozak atom-po-atom i neuralna mreža mozga bila bi
preneta na kompjuter. Na kraju, nanotehnologija bi dovela i do socijalnog blagostanja
jer bi se zdravi ljudi osedali zadovoljno i miroljubivo, živeli bi u harmoniji, perfektnog
telesnog zdravlja i blistavog uma.
Međutim, timovi vojnih stručnjaka, na primer u odmah takvim pronalascima
nalaze i primenu u vojne ili
odbrambene svrhe. Primena za lečenje
vojnika neposredno u borbi gde bi
nano-roboti bili ubrizgani u telo, kao
vakcina, pre borbe.
Opasniji je scenario upotrebe
nano-robota koji se raspršuju kao
spore ili aerosoli. Šta je sve mogude
postidi kod protivnika, na njegovoj
teritoriji, sa inteligentnim aerosolima
(koje poseduju veštačku inteligenciju).
To im omoguduje da prepoznaju
protivnika, da onesposobe njegovu borbenost i unaprede poslušnost. Ideja je u
domenu naučne fantastike, međutim, prema predviđanjima futurologa, ona je
izvedljiva u brojnim varijantama. A šta ako se takva tehnologija nađe u rukama
terorističkih organizacija? Jasno je da onda kada postane jeftina i dostupna svakome,
proizvodnja nano-robota može biti zloupotrebljena u vojne i terorističke svrhe jer de
proizvodi nanotehnologija biti jednostavni za distribuciju i raspršivanje.
Najgori scenario koji se pominje je proizvodnja nanomašina koje bi kao gliste
imale mogudnost samo-reprodukcije. Bile bi gotovo neuništive jer bi se iz njihovih
sastavnih delova razvijale nove nanomašine. Njihov rast bi se odvijao po
eksponencijalnom zakonu. Kada bi se ovakva čudesa ubacila u biosferu, ona bi vrlo
brzo postala siva lepljiva masa (gray-goo scenario). Vojni stručnjaci misle da je
mogude kontrolisati ovakve produkte nanotehnologije i selektivno je koristiti na tlu
protivnika, kao što je to ved viđeno u Vijetnamu, Kambodži ili drugde širom sveta.
Dokle ide primena ove vrste tehnologije govori i podatak da je NASA testirala
nanosatelite sa minijaturnim kamerama (Miniature Autonomous Extravehicular
Robotic Camera - Mini AERCam). Ta vrsta satelita namenjena je za geomagnetna,
meteorološka i privredna istraživanja i, naravno, u vojne svrhe.
 OPASNOSTI

Opasnosti primene
nanotehnologije nisu još istražne. Ako
se nekontrolirano oslobodi nano-
SINTETIČKA REALNOST
robotski oblak, mogao bi transformisati
organske supstance u neki novi
Ono što je materijal ili prodrjeti u tlo i oštetiti,
najopasnije kod primene odnosno uništiti biosferu. Upotreba
nanotehnologije mogla bi imati na
nano-oružja je nešto što se poljoprivredu posledice kao i genetsko
počelo od nedavno (2002. modifikovanje hrane. Nanočestice su
godine) definisati kao ved izazvale zabrinutost eksperata kao i
„sintetička realnost”, po osiguravajudih društava. Isto kao i kod
azbesta, očekuju se hronične, a ne
uzoru na termin „virtuelna akutne, posljedice nanočestica. One ne
realnost”. O čemu je reč? moraju biti unešene nemerno, nego se
Za ilustraciju iskoristimo mogu udahnuti iz boja, sprejeva ili
prašine s kojom se dođe u kontakt.
reči stručnjaka za tu oblast
Najznačajnije opasnosti koje
nauke sa Kernedži Melon prete ljudima i okolini:
Univerziteta u SAD. - čestice mogu uticati na rad pluda zbog
Pretpostavimo da iritacije,
- substanca nanočestice može biti
masa sidušnih robota, poznati toksin koji može prodi kroz
milijarde njih poseduje veštačku inteligenciju i konvencionalnu zaštitu zbog svoje
sposobnost da, poput plastelina ili gline, poprime bilo veličine,
koji oblik, i da se po potrebi pretvore u čekid, mobilni - neke nanočestice imaju katalizatorske
sposobnosti koje ubrzavaju stvaranje
telefon ili kompjuter, ili čak u čoveka. Neverovatno zvuči, slobodnih radikala povezanih s
zar ne? razvojem tumora i
Ove robote mogude bi bilo poslati na bilo koju - substanca može biti bezopasna na
stranu sveta, radi virtuelnog zadatka. Primera radi: lekar makroskopskoj razini, a na nano-nivou
biti veoma opasna.
bi mogao svom pacijentu da pošalje svog sintetičkog 3D Problem je i nepostojanje
dvojnika, koji bi ga pregledao, izmerio mu puls i pritisak, regulative za područje nanotehnologije.
prepisao lek i po okončanju pregleda on bi se raspao na Mogudnosti nadzora i špijuniranja
upotrebom nanotehnologije vede je od
katome, koji bi se istim putem vratili lekaru, ili pak Orvelovskog. To dovodi do niza pitanja
sklopili po želji u nešto drugo. A šta bi mogli generali kojivezanih uz narušavanje privatnosti i
bi imali u svojim rukama takve mogudnosti? ljudskih prava.
Iako ovo za sada nije izvodljivo, možda de jednog
dana pretvaranje jednih objekata (stvari) u druge biti mogude. Američki naučnici
Goldštajn i Mouri smatraju da ova mogudnost može postati realnost. Ta dva naučnika
tvorci su klejtronike (clay eng. glina prim. aut.). Ova naučna disciplina, odnosno
oblast, poznata je i pod nazivom „programmable mater” tj. materija podložna
programiranju i usko je povezana sa nanotehnologijom.
Goldštajn i Mouri počeli su se baviti klejtronikom 2002. godine. Nacionalni fond
za razvoj nauke SAD-a, NASA, brojne naučne ustanove i instituti u svetu, kao i
Pentagon, podržali su njihov rad. To je omogudilo okupljanje dvadesetak renomiranih
stručnjaka iz oblasti nanotehnologije i programiranja, kao i molekularne hemije i
fizike.
 Međutim, uspesi tvoraca sintetičke
realnosti su za sada veoma ograničeni i
skromni. U ovom trenutku zvanično postoji
svega četiri sidušna robota, koji se nazivaju
atomika klejtronike, odnosno katomima.
Prečnik svakog od njih je 44 milimetara što je
još uvek daleko od nano-dimenzija, koje se
moraju postidi u cilju ostvarenja ove ideje. Roboti su okruženi sa 24 elektromagneta.
Ova činjenica izaziva krajnje pesimistične reakcije izvesnog broja naučnika koji
klejtroniku nazivaju SF disciplinom i koja nema nikakvog temelja u realnosti.
Ipak, klejtroničari su uspeli da programiraju ove robote da se međusobno povezuju u
nekoliko formi.

Naučnici smatraju da de po konstruisanju dovoljne količine 2D katoma uspeti

da ostvare transformaciju materije. Oni nameravaju da za prvi eksperiment
konstruišu stotinak robota čiji bi prvi zadatak bilo formiranje teniske loptice i
pomeranje iste u trodimenzionom prostoru.
Ljudska klej/katom/3D kopija morala bi da sadrži milijarde katoma, odnosno
predstavlja bi sistem sa približno milijardu međusobno povezanih kompjuterskih
čipova. Ovaj sistem bi bio potpuno autonoman, mogao bi da se krede i po potrebi
menja svoj oblik i funkciju.
Stručnjak za molekularnu elektroniku, Filip Kukes, kaže da je u potpunosti
svestan da u ovom trenutku ne postoji tehnologija koja bi omogudila realizaciju ideje

PROJEKTI

Više od 60 zemalja sveta pokrenul o je nacionalne nanotehnološke programe.U te projekte

uključena je i Srbija, a jedan od vodedih i svetski poznatih stručnjaka iz te oblasti je profesor dr Milan
Damnjanovid sa Fakulteta za fiziku u Beogradu. Srpska Akademija nauka i umetnosti ima Centar za nove
materijale i nanotehnologije, i istraživanjima u toj oblasti bavi se od 1974. godine.
Danas se više od 200 nanoproizvoda prodaje u svetu, najviše u oblasti elektrotehnike i telekomunikacija,
medicine, farmacije, a u vojnoj industriji proizvode se i mogu se kupiti nanokamere, nanoletilice i nano-
roboti.
Istraživanja u nanotehnologiji spadaju u jedno od pet najskupljih naučnih programa u svetu
(Međunarodna svemirska stanica, Istraživanja u Cernu sa velikim hardonskim akceleratorom,
Termonuklearni reaktor, konfigurisanje mape ljudskog genoma i nanotehnologija i njena primena).
Posebna oblast istraživanja jesu novi nanoalati, među kojima se danas ističe „atomski brzi mikroskop”
(AFM – Atomic force microscope) koji se koristi za otkrivanje nečistoda od hroma na površini gvožđa (u
industriji metala). Taj alat je konstruisan u IBM.

o proizvodnji minijaturnih robota od kojih bi se po želji mogle stvarati proizvoljni

oblici. Ali on uprkos tome ved vrši eksperimente sa elektronskim uređajima veličine
molekula.
 Klejtronika bi sa nanotehnologijom imala široku primenu u medicini, naročito u
hiruškim zahvatima i dijagnostici, bududi da bi klej-model mogao bukvalno da uđe u
um pacijentu, njegovo telo i da u najkradem mogudem roku pređe put od
uspostavljanja dijagnoze do primene odgovorajudeg lekovitog sredstva ili hiruškog
zahvata.
Naročiti značaj, prema tvrdanjama naučnika, klejtronika bi imala u razvoju i
ostvarenju čovekovog dugogodišnjeg sna teleportovanje, koja nužno podrazumeva
proces dematerijalizacije (raspada materije na atome ili subatomske čestice) i potom
njihove materijalizacije. Ovo je kod ljudskih bida praktično neizvodljivo bududi da
atomi koji ih čine nemoju memoriju odnosno „sedanje” na svoj prethodni oblik. Kod
materije podložne programiranju to ne bi bio slučaj.
Slededa oblast u kojoj bi klejtronika našla praktičnu primenu jesu svemirska
putovanja, kao i mogudnost putovanja brzinom vedom od brzine svetlosti.
Naravno, nezaobilazna je i primena u ratnoj industriji bududi da bi klejtronika
omogudila stvaranje bida koja bi istovremeno bila i super-vojnici i super-oružje. Među
klejtroničarima ova ideja nije baš široko prihvadena, ali oni ne isključuju ni ovu
mogudnost.
Bilo kako bilo, klejtronika de verovatno u bududnosti (bližoj ili daljoj) postati
naša stvarnost bez obzira na to koliko ona sada delovala nestvarno ili neostvarivo.
Prisetimo se činjenice da su pre 100 ili 200 godina mnogi izumi kojima se mi
svakodnevno koristimo bili nezamislivi i smatrani potpuno neostvarivim. Da li de
klejtronika doneti dobro čovečanstvu ili ne pokazade vreme, kao što de i pokazati da li
su klejtroničari samo gomila zaluđenika ili vizionara.

TEHNOLOGIJA KAO ČINILAC POLITIKE

Naoružanje i vojnu opremu vedine

savremenih armija čine najsloženija
borbena sredstva i sistemi velike vatrene
modi i preciznosti, automatizovani po
načinu dejstva, pouzdani i kvalitetni po
tehnologiji izrade i, nadasve, skupi. Opšti
pravac razvoja usmeren je ka povedanju
dometa, brzine gađanja, preciznosti,
udarne i vatrene modi. Preovlađuje
mišljenje da se novi sistemi oružja ne
usavršavaju samo zbog povedanja snage i
osiguranja bezbednosti, ved zbog činjenice
da je tehnološka prednost bitan činilac
svetske politike. Ne sme se, stoga,
zaboraviti da se međunarodni odnosi
zasnivaju mnogo više na snazi nego na poverenju.

Napredak tehnologije u 20. veku bilo je revolucionaran po uticaju koji je imala

na gotovo svaku državu. Istovremeno, taj tehnološki napredak doneo je
nuklearne bojeve glave, interkontinentalne balističke rakete, biološko i hemijsko
oružje, precizno vođenu municiju, supersonične mlazne avione, nuklearne
podmornice i beskrajan izbor sistema kojima se vodi rat. Tempo tehnoloških inovacija
ne pokazuje znake popuštanja, a optimisti se nadaju da de bududa unapređenja
oblikovati kapacitete za perspektivu globalne harmonije, bez borbe za resurse,
teritoriju ili mod. Suprotno, nesludeni napredak u sferi vojnih naučnih dostignuda nudi
efikasnije načine vođenja rata i to tako da uvek bude uključen vedi broj naroda
(nacija), etničkih grupa, disidenata ili terorističkih organizacija.
Danas se može konstatovati da je tehnologija još više iskoračila u mnogim
oblastima, kao što su fizika velikih energija, računarska tehnika, nuklearna fizika,
svemir, hemija, materijali, biotehnologija, nanotehnologija, matematika i elektronika.
Ne samo u tim oblastima, iskustva i nova otkrida u relativno kratkom periodu
ostvarena su eksponencijalnim rastom, a brzina inovacija u vojnoj sferi je brža od
proizvodnog i razvojnog ciklusa. Na toj osnovi, nova oružja baziraju se na „staroj”
tehnologiji pre nego se i uvedu u operativnu upotrebu.

SADRŽAJ PROJEKTA BORBENE SNAGE BUDUDNOSTI

Osnovna unapređenja
1. Naglavni podsistem (Headgear
Subsystem )
2. Podsistem borbene uniforme (Combat
Uniform Subsystem )
3. Podsistem naoružanja (Weapons
Subsystem )
4. Podsistem za kontrolu i nadzor
psihofizičkog stanja vojnika (Warfighter
Physiological Status Monitor Subsystem )
5. Podsistem za mikroklimatizaciju (Micro-climate Conditioning Subsystem )
Cilj istraživača u kompaniji DuPont-a je stvoriti borbeno odjelo koje de biti
neprobojno, lagano, udobno, opremljeno s komunikacijskim sistemima, autonomnim
kontrolerom zdravstvenog stanja i uređajima koji povedavanju psiho-fizičke
sposobnosti vojnika.
Samo-sastavljajude hemikalije (nano-agensi), koje imaju memoriju mogu biti
opasne i za okolnu. U razradi scenarija nano-ratovanja koristi se i nano-agens koji
razgrađuje protivničko oružje, naftu i vodu čini neupotrebljivom za ljudsko korišdenje.
Ako nanotehnologija dođe u krive ruke, mogu se razviti i genocidni-nanoroboti koji bi
mogli biti opasni i za svoje stvoritelje.
(http://en.wikipedia.org/wiki/Future_Force_Warrior)
(http://www.natick.army.mil/soldier/media/fact/individual/FW.htm)
 RATOVANJE POMODU DŽOJSTIKA

Nanotehnologija pruža nesludene mogudnosti za izradu minijaturnih letilica koje mogu nositi
nano-kamere, minijaturna oružja i eksplozive, ili neke druge sisteme za vojne ili policijske potrebe.
Projekat malih letilica nalik na insekte (vilin konjic), opremljenih minijaturnim kamerama CIA je počela da
razvija još sedamdesetih godina 20. veka. Program obustavljen zbog problema sa bočnim vetrovima.
Međutim, kad je tehnologija uznapredovala robotizovani vilini konjici, minijaturni helikopteri, leptiri ili
mehanički šiš-miševi promenili su oblik tako da je dosta teško prepoznati detalje koji bi mogli odati neke
podatke o samom uređaju i njegovim perfomansama.
Njima se upravlja iz zaštidenih prostora, bezopasnih za ljude jer su dovoljno udaljenih od fronta,
pomodu džojstika. U foteljama, lišeni opasnosti po život i beskrupulozni kao velika vedina igrača
kompjuterskih igara, koji teže da postignu što vedi skor (rezultat) u uništavanju protivnika, takvi ratnici
bududnosti vodili bi oružana dejstva. I to ne samo na kopnu, ved i u vodi, vazduhu, kosmičkom prostoru
kao da se nalaze u virtuelnoj stvarnosti.
Postavlja se pitanje – koga regrutovati za takve zadatke. Da li su za to upotrebljivi i pacifisti koji u
svojim radnim sobama veoma vešto igraju kompjuterske pucačke igrice a javno su protiv ratovanja i
korišdenja oružja! Nije tajna da su veštački vilini konjici nadgledali antiratni protest zbog prisustva SAD u
Iraku, u Vašingtonu u septembru 2008. godine.
Ma koliko ved i danas bili usavršeni minijaturni mehanički letedi roboti, predstoji još uvek
ogroman posao da se postigne potreban oblik koji omogudava upotrebu u specijalnim i drugim vojnim
akcijama. Ograničenja za klasične oblike pruža, na primer, veličina. Iskustva govore da helikopter veličine
jednog centimetara ima problema sa viskoznosti i gustinom vazduha. To je proces koji su naučnici tek
počeli da shvataju. Vedinu radova u toj oblasti finansira američko ratno vazduhoplovstvo, čiji je zvanični
cilj da stvori veoma malu bespilotnu letilicu. Amerikanci su u Iraku ved koristili i još koriste WASP, uređaj
koji liči na avion igračku sa rasponom krila od 15 cm. Služi im za izviđanje u dometu od 800 metara ili više,
a kako je riječ o bukvalno nečujnoj spravi, može se prišunjati svakom cilju veoma blizu.
Međutim, naučnici žele nešto još manje od toga. Trebalo bi da „nano letilica” ima samo 7,5 cm u
obimu, težinu od 10 grama i sposobnost da lebdi mnogo više nego što današnje letelice mogu. Pored toga
mora biti sposobna da nosi više grama mase – senzor, kameru ili uređaj za obeležavanje cilja.
Od nedavno nanoletilice proizvodi američka firma Lokid. To je, u stvari, mini helikopter koji se
brzo vrti u krug, a pokrede ga minijaturna raketa.
Vojna istraživanja u SAD sada se okredu konstrukcijama mikro letilica kod kojih de se kombinovati
senzorne i kompjuterske sposobnosti.
Prema predviđanjima naučnika, nakon 2020. godine, područje primene trebalo bi se proširiti na
molekularne nanosisteme – u kojima bi molekuli i supramolekularne strukture bile samostalni vojni
uređaji ili mašine. Ovakvi bi superminijaturni uređaji funkcionisali na principu proteina u našim delijama,
6.međutim,
Posistem bilinapajanja (Power
bi navodno čak Subsystem
i uspešniji, bududi se )ne bi oslanjali na vodu kao medij, niti bi bili osetljivi na
temperaturne promene.
Primena nanotehnologije omogudide da se veličina kompjutera i robota svede na nezamislivo sidušne
uređaje. Njihova bi primena bila moguda na nizu područja, počev od medicine, telekomunikacije itd.
DARPA

Darpa je skradenica Agencije za

napredna odbrambena istraživanja,
koja deluje u sklopu Pentagona. Njihov
zadatak je naizgled jednostavan - prate
napredak civilne tehnologije i
procenjuju koliko je moguda njena
primena u vojne svrhe. Agencija je
prilično tajna, sa velikim budžetom, ali
to je nešto sasvim normalno u Americi.
Za tu agenciju projekti poput „Air Force
2025” su masan zalogaj. Samo u prve
dve godine od objavljivanja studije,
Darpa je pokrenula preko 70 različitih
istraživanja civilnih tehnologija koje bi
mogle nadi svoju primenu kao deo
projekta mikro i nano-oružja. Koliko su
uspeli i što su napravili, naravno, ostaje
tajna.