Девето предавање: Од двадесет и шестог певања до краја Пакла

- Двадесет и шесто певање -

У двадесет и петом певању долази до преображавања, али оно није

нарочито важно 1. Важније је двадесет и шесто певање у којем су кажњени
лажни саветници, химбени. Кажњени су тако што су у пламену. Legge del
contrapasso је у томе што су они палили језиком, а сада сами горе.
Певање почиње тиме што се на један алегоричан начин апострофира
Фиренца због њене корупције. Потом се говори о јарузи химбена, где се срећу
са Уликсом и Диомедом. Њихов грех је: 1. у подметању тројанског коња; 2. зато
што се због њихове варке Ахилејева љубавница убила; 3. зато што су украли
Атенину статуу. Од свих грешника, само су Диомед и Уликс здружени. Уликс је
већа варалица од Диомеда, о чему сведочи Хомерова Одисеја. Њима се обраћа
само Вергилије, зато што је о њима говорио у Енеиди. У Одисеји се антиципира
да ће Одисеј поново кренути на путовање. Уликс је онај ко је сналажљив и онај
ко жели да сазна. Данте инсистира на том другом моменту. Уликс каже:
94 ни мили син мој, ни обвезе свете
спрам старог оца, нити љубав стара,
Пенелопине кадра смањит’ сјете,
97 не бјеху кадри савладат’ мога жара
да свијет упознам да бих мог’о знати
и добро и зло што га човјек ствара
Уликс прича и о својим путовањима. Занимљиво је што он најављује оно
што ће се дешавати у ренесанси – велика прекоморска путовања. Даље каже:
118 «Мислите» – рекох – «на ваше постање:
није вам живјет ко што скот је свик’о,
већ вам је крепост тражити и знање.»
У тим стиховима он се обраћа својим морнарима. Уликс је кажњен због
лоших савета, а овим стиховима он управо то ради. То би био историјски и
фабуларни смисао. Алегоријски смисао такође постоји. Познање доброг и зла
заправо није врлина, него грех. Идеја да ће се разумом доћи до врлине, до
разлике добра и зла, јесте грех. То би био hýbris у античком смислу, али је овде
у хришћанском смислу грех.

- Двадесет и осмо певање -

У двадесет и седмом певању Данте се налази у осмој јарузи и помиње се

Гвидо де Монтефелтро, који је лош саветник. У јаругама су чести спојеви
стварних и митолошких ликова. То такође није нарочито важно певање.
У двадесет и осмом певању долази се до девете јаруге, у којој се налазе
сејачи неслоге, они који изазивају политички или верски раздор. Њих касапи
један ђаво, па се они поново спајају. Као што су они делили људе, тако се сада
њихово тело касапи.
1
Од 27:40 професор ипак говори више о томе. Каже да се Данте у својим метаморфозама
такмичи са Овидијем. Лопови су претворени у животиње са много ногу. Код Овидија је
метаморфоза потпуна, али пошто су овде у питању животиње са много ногу, то имплицира да
грешници остаје полуљуди. То је важно због стања Италије и Фиренце.

1
 Главни представник је Мухамед. Он није хришћанин и шири веру у
Алаха. Мухамед даје једно од пророчанстава Дантеу, говори о фра Долчину
(56). Ту долази до извесне двосмилености и проблема у тумачењу. Он је основао
један покрет који је захтевао радикално враћање коренима хришћанства. Његова
апостолска пракса проглашена је за јерес и они су на крају спаљени.
Интересантно је што о фра Долчину говори Мухамед. Данте подржава фра
Долчина због аскетског идеала, али то не сме отворено да каже, јер постоји
опасност, па зато то говори кроз Мухамедове речи.
Други важан моменат у овом певању јесте опис сакаћења. Тај опис
подсећа на натуралистички опис куге из Декамерона. Врло је прецизан, детаљан
и јасан, готово анатомски.
Данте се на неки начин убрзава како силази све дубље у пакао. Више се
не зауставља на теолошким проблемима, већ као да прави листе савременика.
Поред Мухамеда, у овој јарузи Данте среће низ ликова из његовог живота.
Важан је провансалски песник Бертран де Борн. У многим круговима постоје
људи који су на посебан начин кажњени. Бертран де Борн држи своју одсечену
главу. То асоцира на Шекспировог Хамлета. Типична слика смрти у средњем
веку јесте човек који држи лобању. Када прича о свом греху, он себе пореди са
Ахитофелом (137-138), који је саветовао Абселона да убије свог оца Давида.
Данте уводи библијски моменат и тиме спаја стварно, тј. историјско и
библијско, односно алегоријско. Данте инсистира на политичком плану, који
можда за нас данас нема велику важност, али је имао великог утицаја на
Дантеове савременике.
Двадесет и девето и тридесето певање посвећени су десетој јарузи. После
тога се излази из осмог круга. У десетој јарузи се налазе фалсификатори. Осми
круг, круг варалица, завршава се кривотворитељима новца. Тиме је опет реч о
корупцији. Тако да сада можемо представити цео осми круг:
ЈАРУГА ГРЕШНИЦИ ПРЕДСТАВНИЦИ КАЗНА
1 заводници жена Јасон голе их бичују ђаволи
сами себе шамарају,
2 ласкавци хетера Таис
налазе се у измету
у рупи су наглавачке,
3 симонисти Никола III
горе им табани
главе су им окренуте,
4 лажни пророци Тиресија
ходају уназад
Ћамполо (Ciampolo) у смоли су, ђаволи им не
5 подмитљивци
из Наваре дају да изађу
Фарисеји
6 лицемери носе позлаћене плаштеве
(наглавачке на крсту)
7 лопови метаморфоза у змије
лажни
8 Уликс и Диомед пламен
саветници
Мухамед и
9 сејачи неслоге касапе их ђаволи
Бертран де Борн
10 кривотворитељи мајстор Адам губавци
- Двадесет и девето певање Пакла -

2
 У десетој јарузи често се помиње алхемија. Због тога може деловати као
да су алхемичари, који су покушавали од овола да направе злато, могли да буду
смештени међу лажне пророке. На путу ка десетој јарузи Данте се расплаче зато
што је срео једног од својих рођака, Ђери дел Бела, који се налази у деветој
јарузи. Битно је упоредити како реагује Вергилије, а како Данте на Дантеовог
рођака. Данте држи до части, зато каже:
34 «срди га, па се држао далеко
и није, мислим, са мном зборит’ хтио,
а тим је већу сућут моју стек’о.»
Реагује са плачом и саучешћем, што није уобичајено за доњи пакао, али
је овде мотивисано. Вергилије га опомиње.
Потом долазе до десете јаруге и Данте даје једну слику која подсећа на
манастирски живот, јер каже: зле јаруге и њени редовници (41). С обзиром да су
у десетој јарузи кривотворитељи новца, овим поређењем се имплицира
критика редовника у манастирима. Њихову казну и legge del contrapasso
објашњавају следећи стихови:
85 «Ти, штоно љуштиш свраб с помоћу прста»,
вођа ће једном од та два у смраду,
«и често од њих клијешта твориш чврста»
Они су губавци, пате од неподношљивог свраба. Као што су помоћу
руку лажно стварали новац, тако сада себи само лажно помажу љуштећи кожу.
Данте користи средњовековно веровање да је болест казна за грех. Зато узима
једну од најтежих болести тог доба, па није случајно што је најтежи грех у
осмом кругу баш тако кажњен.
Један од кривотворитеља каже нешто што је увод у последњи круг пакла:
138 «и сјетит ћеш се, не вара л’ ме зјена,
139 да добар мајмун природе сам био.»
Овде се види детронизација, губљење људских квалитета и губљење
разума, тј. не коришћење разума у праве сврхе. То је у вези са поделом пакла на
грешнике који чине грех по страсти и оне који чине грех по разуму.

- Тридесето певање Пакла -

За ово певање важан је мајстор Адам, који је био главни фалсификатор

оног доба. Он улази у сукоб са митским јунаком Синоном, који је саветовао
Тројанце да уведу тројанског коња у град. Данте поприма одређене
карактеристика грешника (130-148). Он хоће да настави да слуша њихову свађу, а
Вергилије му каже да је то знак ниске ћуди (148). Међутим, види се и да се и
Вергилије мења, кроз његов говор са ђаволима, а и сâм однос Вергилија и
Дантеа као да је доведен у питање у неким тренуцима. То треба ставити у
контекст спасења. Било би погрешно стећи утисак да је Данте некакав анђео
који је прошао кроз пакао. Данте на свом путу не поприма грехе, већ код себе
открива грехе којих треба да се ослободи. Зато ће пре раја морати да прође кроз
чистилиште.

- Тридесет и прво певање Пакла -

3
 Ово је занимљиво певање зато што представља транзит између осмог и
деветог круга, у којем су најгори грешници и сâм Луцифер. На фабуларном
плану, то има функцију задржавања радње. Девети круг чувају четири дива.
На почетку певања Данте коментарише Вергиливеј говор из претходног
певања, и пореди се са Ахилејем (1-9). Друго поређење је поређење Дантеа и
јунака француског витешког епа – Орланда. Тридесет и прво певање је на неком
нивоу комично.
Потом долазе до дивова. Гиганти 2 су издали Зевса, зато су чувари
деветог круга. Само један је библијски див, а остала тројица долазе из паганске
антике. Обрнуто у односу на то, девети круг је подељен на четири појаса:
Каина, Птоломеја, Антенора и Јудека. Само је један пагански, остала три су
библијска, тако да постоји паралела. И овде Вергилије сређује пролаз у следећи
круг, обраћајући се Антеју (115-129). С једне стране обећава му да ће Данте
проширити његову славу код људи, а с друге стране му ласка, јер говори да
Гиганти не би изгубили да је био он са њима у борби. Вергилије се, дакле, више
не позива на Божју милост и то доприноси карактеризацији дивова. Антеј их у
руци спушта. Данте већ у овом певању каже да ће у деветом кругу бити кажњен
Јуда с Луцифером (143). Они су кључна прича деветог круга, иако су ту и Брут
и Касије, али су ипак Јуда и Луцифер издајице Исуса Христа и Бога.

- Тридесет и друго певање Пакла -

Данте одмах на почетку деветог круга уводи мотив који је важан на

уметничком плану. Он каже да нема средстава да опише то што следи:
7 Јер свијета дно описат’ се не даде
шале, нит’ језик вјешт је томе раду,
што «мама» тек и «бабо» тепат’ знаде.
Тиме Данте најављује да неће успети да представи Луцифера у тридесет
и четвртом певању. То је слично опису Хелене у Хомеровој Илијади. То је
постојало још у dolce stil novo и то је и Данте користио при опису госпе. Зато ће
Луцифер бити описан на специфичан начин, убрзано, са дистанце. Тридесет и
четврто певање биће подељено на два дела. Први је посвећен Луциферу, а други
одбацивању зла.
После овога долази до инвокације, која се већ јавила на почетку.
Грешници су залеђени у леду. Постоји више тумачења за legge del contrapasso.
Они су издали породицу, државу, домаћине (закон гостопримства), политичку и
црквену власт и Бога. У њиховом срцу није било племенитости и љубави, тако
да су њихова срца хладна. Исус Христ фарисејима каже да су им срца
одрвенела, односно окаменела. Њихова казна подразумева непокретност. Бог је
непокретни покретач – он све покреће, а сам се не покреће, што је Аристотелова
и Платонова идеја. То је супротност у односу на ово. Читава слика са
Луцифером грађена је потпуно супротно оном што ће се дешавати у Рају. Али
оно што ће се десити са Луцифером, десиће се и са Богом – Данте ће га у једном
моменту видети, али то неће представити, већ ће рећи да му је сећање
ишчилело. То је мотивисано и тиме што човеку није дато да види Бога.
Први појас је Каина, у којем се налазе издајице рођака. Ту је можда
најкомичнији моменат Божанствене комедије, али је он уједно и најужаснији.
2
Професор истиче да су дивови у антици Гиганти, а не Титани, који су старија генерација
богова која је бачена у Тартар. И једни и други су деца Геје и Урана.

4
Данте случајно закачи главу једном грешнику. Важан је однос издајника међу
собом, што је дато у другом појасу, у Антенору. Ту су кажњени политички
издајници. Тако су повезани политички и пагански моменат. Издајник не жели
Дантеу да каже име, али онда један од грешника изда другога и каже како се он
зове. Чак ће и Данте извшити издају у тридесет и трећем певању. Он ће обећати
фра Албериђу нешто што неће испунити.

- Тридесет и треће певање Пакла -

У овом певању и даље је реч о Антенору. Даје се приповест једне главе

која је зубима гризла другу главу. Сваки следећи грех је, дакле, теже кажњен.
Тиме они имају један додатни legge del contrapasso. Фра Албериђу у Птоломеји
Данте неће хтети да склони сузе које се леде.
У тридесет и трећем певању реч је о грофу Уголинију и надбискупу
Руђерију. Кроз њихову причу дат је девети круг. Они су били политички
противници и издајице на политичком плану. Важно је оно што Уголини прича
у самом певању. Он говори о свом сну (28. и д.), о вуку и вучићима:
34 Трчаху отац и млади, ал’ њине
већ ноге видјех гдје сустати кане,
а оштри зуби клаху им слабине.
То је врхунац трагике, иако Данте не показује саосећање. Руђери
Уголинија и његове потомке осуђује да умру од глади у тамници, што је најтежа
смрт. Његова два сина пред њим умиру од глади. Могуће је прећи преко описа
Луцифера управо зато што не постоји ништа ужасније од овог описа. Уголини у
једном моменту од болова почиње да гризе руке. Деца му на то кажу:
61 «Много би мање бољело нас, оче,
да једеш од нас; не жацај се свући
ту биједну пут што с тебе живјет’ поче.»
Један од његових синова погрешно тумачи да он почиње да гризе руке
зато што је гладан, па зато то каже. Затим умире један син, па други:
74 «већ мртви бјеху, два дни сам их звао.
Што бол не сможе, пост учини тада.»
Оно што није могао да уради од бола, урадио је од поста – појео их је, а
он је на неки начин крив за њихову смрт. То је ироничан моменат. Legge del
contrapasso је у томе што ће се он стално подсећати на то што је учинио, јер он
гризе Руђеријеву главу. 3

3
До овог тренутка траје снимак. Биће допуњено белешкама.