Kako vam drago

Vilijam Šekspir

LICA:

ŽAK, lord u pratnji izgnanog vojvode

ŠARL, Frederikov rvač

OLIVER, sin Ser Rolanda Deboa

ORLANDO, sin Ser Rolanda Deboa

DENIS, Oliverov sluga

ROZALINDA, kći prognanog vojvode

SELIJA, kći vojvode Frederika

VOJVOTKINJA, žena vojvode Frederika

ČIN I
POJAVA I

Oliverov vrt.

(Ulazi Orlando.)

Orlando: Koliko se sećam, to je ovako bilo: u svojoj poslednjoj volji, otac mi je ostavio nekih
jadnih hiljadu kruna, i blagosiljajući moga brata, naredio mu je da me lepo vaspita. Eto, tu
upravo i počinje moja nesreća. Moga brata Žaka poslao je na škole i izveštaji govore da
napreduje odlično. Mene, pak, vaspitava na seljački način kod kuće, ili, tačnije govoreći- drži me
kod kuće nevaspitanog, lišava me bratskog mesta, i, ne dajući mi nikakvo obrazovanje,
potkopava koliko može moju plemenitost. To je ono što me boli, i duh moga oca koji je u meni
počinje da se buni protiv ovakvog robovanja. Neću više to da trpim, premda još ne znam
pametan način da bih se toga oslobodio.

Oliver: Hej, gospodine, a šta vi pravite ovde?

Orlando: Ništa. Nisam naučen da išta pravim.

Oliver: A šta kvarite onda?

Orlando: Pa eto, vaš jadni, nedostojni brat pomaže vama da kvarite Božja dela lenošću.

Oliver: Znate li vi gde ste?

Orlando: O, da, vrlo dobro, tu u vašem vrtu.

Oliver: A znate li pred kim, gospodine?

Orlando: Da, bolje nego onaj pred kim sam što mene zna. Vi ste moj najstariji brat. Ja u sebi
imam isto toliko od svoga oca koliko i vi; mada priznajem da vi, zato što ste rođeni pre mene,
imate više prava na njegove časti.

Oliver: Šta reče, momče? Hoćeš li da digneš ruku na mene, nevaljalče?

Orlando: Ja nisam nevaljalac; ja sam najmlađi sin Ser Rolanda Deboa; on je bio moj otac; a onaj
koji kaže da je otac, kao što je moj, rodio nevaljalca, tri puta je veći nevaljalac. Da mi nisi brat,
ne bih skinuo ruku sa tvoga grla dok ti ova druga jezik ne bi iščupala, zato što tako govoriš. Ti
samog sebe ružiš...

Oliver: Pusti me da idem, čuješ li!

Orlando: Neću, tu ćete da ostanete dokle ja hoću, i da me čujete. Moj vam je otac u poslednjoj
volji naredio da me školujete, a vi ste me vaspitali kao seljaka, i ja to više neću da podnosim;
zato dajte mi moj jadni deo koji mi je otac ostavio, i ja ću s tim otići da potražim svoju sreću.

Oliver: A šta ćeš da radiš kad to potrošiš ‐ da prosiš? No dobro, gospodine, uđte u kuću ‐ nećete
mi više dosađivati; daću vam nešto od vašeg dela , i molim vas da me ostavite.

Orlando: Ja vas neću vređati više no koliko je neophodno mog sopstvenog dobra radi.

(Izlazi Orlando.)
Oliver: Dakle tu smo? Počinjete da mi se penjete na glavu? Izlečiću ja vašu silovitosti, I opet vam
neću dati hiljadu kruna. Hej, ima li koga?

(Ulazi Denis.)

Denis: Je li vaša milost zvala?

Oliver: Nije li dolazio Šarl, vojvodin rvač, da me potraži?

Denis: Ako je po volji, on čeka pred vratima i moli za pristup.

Oliver: Pusti ga ovamo. (Izlazi Denis) Ovo će biti zgodna prilika ‐ sutra je rvanje.

(Ulazi Šarl)

Šarl: Dobar dan, vaša milosti.

Oliver: Dakle, gospodine Šarle, kakve su nove vesti u novom dvoru?

Šarl: Ništa novo na dvoru sem starih vesti: naime, novi vojvoda je izgnao starijeg svoga brata,
starog vojvodu, a tri ili četiri od njegovih omiljenih velikodostojnika odoše dobrovoljno u
izgnanstvo sa njim; njihove pak zemlje i prihodi bogate novog vojvodu, pa im je stoga on, valjda,
rado i dopustio da lutaju po svetu.

Oliver: Možete li mi reći da li je li i Rozalinda, vojvodina kći, izgnana zajedno sa svojim ocem?

Šarl: A ne; Ona je na dvoru i njen je stric voli kao svoju kćer.

Oliver: A gde će živeti stari vojvoda?

Šarl: Vele da je već u Ardenskoj šumi gde sa mnogo veselih ljudi živi kao onaj stari engleski
Robin Hud.

Oliver: A vi se, čujem, rvete sutra pred novim vojvodom?

Šarl: Da, rvem se, gospodine, i došao sam da vas upozorim na jednu stvar. Rečeno mi je,
gospodine, tajno, da vaš mlađi brat, Orlando, namerava da se preruši i da pokuša da se sa
mnom uhvati u koštac. Sutra se ja, gospodine, borim za svoje dobro ime. Vaš je brat mlad i
nežan, i, vaše ljubavi radi, biće mi žao da ga udesim onako kako bih radi svoga dobrog glasa I
radi sebe morao.

Oliver: Šarle, ja sam vam zahvalan na ljubavi koju mi ukazuješ, i ti ćeš videti da ću ti je ja
najljubaznije vratiti. I sam sam doznao za nameru svoga brata koji je lukav i pokvaren, spletka š
čak i protiv mene, svog rođenog brata; stoga radi kako znaš, Drago će mi biti ako mu skrhaš
vrat, kao da si mu samo prst slomio.
Šarl: Veoma se radujem što sam došao k vama, a on će dobiti svoje ako sutra iziđe na megdan. I
vrati li se kući na svojim nogama, ja se više neću rvati za nagradu. Bog neka sačuva vašu milost!

Oliver: Zbogom, dobri Šarle! (Šarl izlazi) Sada ću da izazovem onog vratoloma, i nadam se da će
mu to smrsiti konce. A ipak, on je nežan: nikad školovan, a ipak učen. Ovaj će rvač sve to
raščistiti; ostaje još samo da u dečaku raspalim vatru, pa odoh da i to završim.

POJAVA II

Pred vojvodinim dvorom.

(Ulaze Rozalinda I Selija.)

Selija: Molim te, Rozalinda, slatka moja sejo, budi vesela.

Rozalinda: Draga Selija, zar bi htela da sam još veselija? Ako me ne umeš naučiti da zaboravim
izgnanog mi oca, ne smeš me ni učiti da se sećam kakve naročite radosti.

Selija: Iz tvojih reči vidim da me ne voliš onoliko koliko ja tebe volim. Da je moj stric, tvoj izgnani
otac, izgnao tvoga strica, vojvodu ‐ moga oca, a da ti i dalje sa mnom, mene bi moja ljubav
naučila da uzmem tvoga oca za svoga; a tako bi i ti trebalo da učiniš, da je tvoja ljubav prema
meni u istinu onakva kao što je moja.

Selija: Ti znaš da moj otac nema više dece, niti ima izgleda da će ih više imati: pa kad on umre, ti
ćeš biti njegova naslednica, jer sve što je on silom oteo od tvoga oca, ja ću ti u ljubavi vratiti ‐
časti mi moje hoću, a ako prekršim ovu reč, neka se onog časa pretvorim u kakvo čudovište!
Zato, budi vesela.

Rozalinda: Od sada ću biti vesela, sejo, i smišljaću razne zabave. Da vidim, šta misliš: da se
zaljubim?

Selija: Oh, hajde, molim te, da se zabavimo; ali nemoj voleti ni jednog čoveka ozbiljno; ne idi, ni
radi zabave, dalje od nežnog rumenila devojačkog, da bi, kad prestaneš voleti, to mogla da
učiniš časno.

Rozalinda: A čime da se zabavljamo sada?

Selija: Hajde da sednemo i da ismevamo dobru domaćicu Sreću, ne bi li od sad svoje darove
pravičnije delila.

Rozalinda: Eh, kad bismo mogle! Jer zbilja, ta slepa žena ih veoma nepravično deli, naročito
ženama.
Selija: To je istina; jer kojima da lepotu, da im malo poštenja, a poštenima, pak, poklanja malo
privlačnosti.

Rozalinda: A ne, ti sad mešaš posao Sreće sa poslom Prirode: Sreća daje poklone ovoga sveta,
ali ne i crte Prirode.

Selija: Ne? Ali kad Priroda stvori kakvo lepo stvorenje, zar ne može Sreća da udesi da ono
padne u vatru?

(Ulazi Vojvotkinja )

Vojvotkinja: Šta radite,gospođice; htela sam vam samo nešto reći o prekrasnom rvanju koje ne
smete da propustite.

Rozalinda I Selija: Recite nam bar kako je teklo rvanje.

Vojvotkinja: Možete i same videti; pošto oni dolaze amo da to izvedu.

Rozalinda I Selija: Nećemo.

Vojvodkinja: Morate.

Rozalinda I Selija: Nećemo.

Vojvotkinja: Morate! Oni su gotovi da počnu.

Rozalinda: Kakvo je to rvanje?

Vojvotkinja: Pa, pravo rvanje…

Selija: Gle, evo ih! Sigurno idu ovamo; hajde da ostanemo da vidimo.

(Ulaze Orlando, Šarl i pratnja)

Rozalinda: Je li to taj čovek?

Vojvotkinja: Da, on je, gospođice.

Orlando: Stavljam se na raspolaganje sa svim dužnim poštovanjem.

Rozalinda: Mladiću, jeste li vi pozvali na megdan rvača Šarla?

Orlando: Ne, divna gospođice, on je taj koji sve izaziva, a ja sam, kao i drugi, došao samo da
okušam snagu svoje mladosti.
Selija: Mladi gospodine, vaš duh je i suviše hrabar za vaše godine. Videli ste svirepi dokaz snage
ovoga čoveka pa potražite kakvu drugu pustolovinu, vama priličniju.

Rozalinda: Učinite tako, mladi gospodine: vaš ugled neće time biti umanjen, a mi ćemo moliti
vojvodu da rvanje izostane.

Orlando: Molim vas, ne kažnjavajte me svojim zloslutim mislima, ma da priznajem da mnogo

grešim kad išta odričem damama tako lepim i dobrim. Već neka me vaše lepe oči i dobre želje
prate na megdanu, pa ako I budem oboren, biće osramoćen samo jedan koji nikad nije ni bio u
časti; ako li i ubijen, opet samo jedan koji je sasvim voljan da umre. Neću time učiniti nikakvu
nepravdu svojim prijateljima, jer nemam prijatelja da zažali za mnom;

Rozalinda: Kad bih mogla, poklonila bih vam ovo malo snage što je imam.

Selija: I ja bih, da povećam njenu.

Rozalinda: Sa srećom pošli! Dao bi Bog da sam se prevarila u vama.

Selija: Dao vam Bog ono što želite! Da mi je da uhvatim onog jakonju za nogu.

Šarl: Dakle, gde je taj mladi junak što toliko želi da se sastavi sa majkom zemljicom?

Orlando: Orlando, gospodaru; ja sam najmlađi sin plemenitog Rolana Deboa.

Rozalinda: Otac je moj ko sebe voleo

Rolana plemenitog a i sav je

Ostali svet u tome delio

Mišljenje oca mog

Da znadoh pre

Da mu je ovo sin,

Pridružila bih

molbama suze, da ga odvratim.

Pre to no da ga pustim da ovako

Izlaže sebe.

(Šarl i Orlando se rvu. Orlando pobeđuje.)

Selija: Hajde, plemenita

Rođako moja da mu zahvalimo

I da ga ohrabrimo:

Srce mi

Razdire gruba I surevnjiva

Narav mog oca.

Zasluga je vaša

Gospodine vanredna.

Ako reč

Držite tako I u ljubavi,

K’o što ste sada obećanja svoja

Sva prevazišli,

Biće srećna tad

Supruga vaša.

Rozalinda: Gospodine, (dajući mu ogrlicu s vrata)

Od moje strane nosite- od strane

Jedne o koju ne grabi se sreća,

A koja bi, da nisu sredstava

Lišene njene ruke, dala vise.

Hoćemo l’ sejo?

Selija: Hoćemo. Pa, zbogom

Ostajte, divni moj gospodine!

Orlando: Ni hvala zar da kažem nisam kadar?

Moj bolji deo nekud potonu,

A to što je ovde ostalo

Liči na lutku što za nišan služi.

Selija: Hoćeš li, sejo?

Rozalinda: Evo idem. Zbogom!

(Izlaze Rozalinda I Selija)

Orlando: Jadni Orlando, ti si pobeđen. Nad tobom ovlada Šarl, il nešto slabije.

(Mrak)

POJAVA III

Soba u dvoru.

(Ulaze Selija I Rozalinda.)

Selija: Šta je, sejo, šta je, draga Rozalindo! Neka se Amor smiluje, zar ni jedne reč`ce?

Rozalinda: Ni jedne, koliko da je pred psa bacim.

Selija: Ne, tvoje su reči i suviše dragocene da bi se bacale psima; baci neku meni, i osakati me
svojim razlozima. Zar je moguće da tako odjednom toliko zavolite sina starog gospodina
Rolanda?

Rozalinda: Vojvoda moj otac njegovog je oca nežno voleo.

Selija: Pa zar iz toga izlazi da i vi morate da volite njegovog sina nežno? Sa takvim umovanjem
trebalo bi da ga ja mrzim, jer moj otac mrzi njegova oca, ‐ pa ipak, ja ne mrzim Orlanda.

Rozalinda: Ne, zaista, nemoj ga mrzeti, nemoj mene radi.

Selija: I što bih? Zar se ne odlikuje u velikoj meri?

Rozalinda: Pusti da ga ja zbog toga volim, a ti ga voli zato što ga ja volim. Gle, evo ide
vojvodkinja.

Selija: Sa očima punim gneva.

(Ulazi vojvodkinja)

Vojvotkinja: Gospođice, šta radite? (Ne odgovaraju.)

Šta radite pitam?

Selija: Ništa majko.

Vojvotkinja: Da ste se što pre, gospođice, vi,

Pripremili I s našeg dvora išli.

Rozalinda: Ja, gospođo?

Vojvotkinja: Vi, sinovice. I ako

Nađu te od sad pa za deset dana

Na domaku od dvora našega

Na dva’es’t milja od našega dvora,

Ti ćeš umreti.

Rozalinda: Neka mi vaša milost dozvoli,

Da znanje svoje pogreške ponesem;

Ja visočanstvo vaše ne uvredih.

Izdajnik time postati ne mogu:

No rec’te barem šta je osnov sumnji.

Vojvotkinja: Svoga si oca kći, i to je dosta.

Rozalinda: To beh i kad mu vojvodstvo oteste,

To beh i kada izgna milost vaša.

Ne greš'te zato svoju dušu mnome,

Držeći moju bedu izdajom.

Selija: Draga majko,

Počuj I mene.
Vojvotkinja: Jeste, Selija, rad tebe, ovde mi je ostavismo,

Inače s ocem pošla bi I ona.

Selija: Onda vas nisam ja ni molila,

Nego ste vi po svojoj milosti

I savesti ostavili tu.

Suviše mlada beh da znam šta vredi,

Al' sad je znam: je l' ona izdajnik,

I ja sam onda;

Vojvotkinja: Ona je za te odveć lukava.

Pitomom ćudi, ćutanjem, strpljenjem,

Svet ona miti, te je žali.

Hej! Ludo! pa ona ime ti potkrada.

Kad ode, bolje sinuće tvoj sjaj

I tvoja preimućstva. Bolje ćuti:

Što rekoh ne porekoh; svoju reč

Gaziti neću: izgnana je ona.

Selija: Tad, gospodaru, prognajte i mene,

Jer ja bez nje ne mogu da živim.

Vojvotkinja: Vi, sinovice,

Za put se pripravite: ako rok

Prekoračite, vama će se tad,

Tako mi moje reči svemoćne

I moje časti, život oduzeti.

(Izlazi vojvodkinja.)
Selija: O, jadna Rozalindo! Kud ćeš sad?

Hoćeš da izmenjamo očeve?

Eno ti mog, al' nemoj, kunem te,

Od mene biti tužnija.

Rozalinda: Ja imam

Razloga više.

Selija: Nemaš, sestrice. O, gore glavu! Ne znaš zar da sad

Vojvoda progna svoju kćer?

Nek’ naslednika otac drugog traži,

A ti me svetuj kako da bežimo:

Kud da idemo, šta da nosimo:

Ne primaj sama na se teret taj,

Niti bez mene svoju tugu nosi;

Jer, tog mi neba, bledog s naše tuge,

Reci šta hoćeš, ja ću s tobom poći.

Rozalinda: Pa kud?

Selija: Za stricem u Ardensku šumu.

Rozalinda: Vaj, kakva biće to za nas opasnost!

Devojke mi smo: put dalek. Pljačkaše

Lepota više draži nego zlato.

Selija: Odeću bednu ja ću da navučem

A lice da nagaravim; to isto

Učini ti, I proći ćemo s mirom.

Rozalinda: A šta veliš

Da se u muško, pošto sam visoka,

Prerušim sasvim? Kratak mačo bedru

U desnoj koplje lovačko, pa tad,

Junaštvo vajno stavimo na lice,

K’o tol’ko drugih muških kukavica,

Što kukavičluk kriju prseći se.

Selija: A k'o muškarac kako bi se zvala?

Rozalinda: Ne gore nego Jupiterov paž

I zato, pazi, Ganimed me zovi.

Al' kako da se zoveš ti?

Selija: Pa tako,

Da nekako mome položaju liči:

Selija vise ne, već Alijena.

Hajd'mo sad

Da pokupimo nakit svoj i blago,

Smislimo vreme najpogodnije

I izaberemo najzgodniji put,

Koji će da nas skrije pouzdano

Od potera što posle bekstva mog upućene će biti.

(Izlaze)

ČIN II
POJAVA I

Ardenska šuma.
(Ulaze ROZALINDA, prerušena kao mladić, SILIJA kao pastirka)

Rozalinda: O, Jupiteru, kako mi je duša umorna!

Bila bih u stanju da osramotim ovu mušku odeću i da zaplačem kao žena; ali moram da utešim
slabiju stranu, jer grudnjak i dokolenice treba da se pokažu hrabri pred suknjom. Zato, budi
hrabra, dobra Alieno.

Selija: Molim vas, podnesite me strpljivo ja ne mogu dalje.

Rozalinda: Evo, ovo je Ardenska šuma.

POJAVA II

Drugi deo šume. Postavljen sto.

(Ulazi Orlando)

Orlando: Sa jelom prestanite!

Žak: Nisam još

Ni otpočeo.

Orlando: Pa i nećete

dokle se nužda ne zadovolji.

Žak: Od kakvog li je soja petlić ovaj?

Da li te beda tako osmeli,

Il' prezre dobre običaje sve,

Kad tako malo za uljudnost znaš?

Orlando: U žicu ste me takli: ljuti trn

Nevolje gole skide s mene gleđ

Uljuđenosti; ali za pristojnost,

Mada na selu odnegovan, znam.

No stan’te velim!

Umirem od gladi; Hrane mi dajte!

Žak: Sedite tad lepo i jedite: i dobro da ste došli!

Orlando: Zar tako blaga reč? Oprostite,

Mišljah da ovde divljačno je sve,

S tog uzeh na se izraz ljutitog

Naređivača.

ČIN III
POJAVA I

Ardenska šuma.

(Ulazi Rozalinda i čita.)

Rozalinda: Nema Indija rubina

Kao što je Rozalina.

Širom sveta sa njene vrline

Vetar nosi ime Rozaline.

Opis bledi, sjaj umine

Pred čarima Rozaline.

Nek u srcu bdi jedina

Čednim likom Rozalina!

Selija: Kad za srnom srndać gine

Nek otrči do Rozaline.

Kleopatrin gordi stas

Lukrecije skromnost svu,

Atalantin dobar glas-

Pa Rozalindi sve to tad

Nebeski svod joj dade na dar;

To oko, ovaj lik, taj srca sklad,

Da svaku najdražu ima čar.

Nebo je htelo sve darove da ona ima,

A ja da živim i umrem robujući njima.

Jesi li čula ove stihove?

Rozalinda: Jesam, čula sam ih sve.

Selija: A jesi li čula, a da se ne začudiš, da se tvoje ime veša ovde po drveću i urezuje u njihovu
koru?

Rozalinda: Da, od devet dana već čitavih sedam bila sam van sebe od čuda pre nego sto ste
dosli; jer gle šta sam našla na jednoj palmi: nisam bila tako opevana od Pitagorina vremena.

Selija: Pogađaš li čije je to delo?

Rozalinda: Je li to neki čovek?

Selija: Sa lančićem oko vrata koji si ti nekad nosila. Menjaš boju?

Rozalinda: Molim te, ko?

Selija: O, Gospode, Gospode! Da se prisna bića sretnu, to nije laka stvar.

Rozalinda: Ne, ali ko je?

Selija: Je li moguće?

Rozalinda: Ne, molim te, ali ovog puta, reci mi ko je.

Selija: O, čudno, čudno, najčudnije čudo! I opet čudno, i posle svega, čudno preko svake mere!

Rozalinda: Je li on božje delo? Kakav je čovek?

Selija: Mladi Orlando, koji u istom trenu pretumba rvaču pete, a vama srce.

Rozalinda: Nemoj! Dođavola sa šalom: govori ozbiljno, kao što priliči ozbiljnoj devojci.
Selija: Veruj mi, sejo, on je.

Rozalinda: Orlando?

Selija: Orlando.

Rozalinda: Jao meni! Šta ću s ovom muskom odećom? Šta je radio kad si ga videla? Šta je
kazao? Kako je izgledao? Kako je bio odeven? Kuda je otišao? Šta radi ovde? Je li pitao za mene?
Gde je ostao? Kako se rastade od tebe i kad ćeš ga opet videti? Odgovori mi u jednu reč.

Selija: Rešavati zadatke koje zaljubljeni postavljaju isto je tako lako kao i brojati atome u
sunčanim zracima; ali srkni gutljaj vesti o tome kako ga nađoh, i na tenane se naslađuj njim.
Nađoh ga pod drvetom kao opao žir.

Rozalinda: Treba drvetu dati ime Jupiterovo drvo, kad takav plod pada sa njega.

Selija: Dobra gospođo, saslušajte me.

Rozalinda: Nastavi.

Selija: Tu je dakle ležao izvaljen kao kakav ranjen vitez.

Rozalinda: Mada je takav prizor žalostan za gledanje, ipak je dobro pristajao tlu.

Selija: Molim te, dovikni svom jeziku ,,stoj’’ jer đipa kad mu nije vreme. Bio je odeven kao lovac.

Rozalinda: O, predskazanje! Došao je da mi probode srce.

Selija: Htela bih da ispevam svoju pesmu bez pripeva; ti me izvodiš iz takta.

Selija: Vi me izbacujete iz koloseka. Ali mir! Da nije ovo on?

Rozalinda: On je: sakrimo se i uzmimo ga na oko.

(Selija i Rozalinda sklanjaju se u stranu).

(Ulaze Orlando i Žak)

Žak: Hvala vam na društvu; ali, vere mi, isto bi mi tako bilo drago da sam bio sam.

Orlando: I meni; pa ipak, reda radi, i ja vama zahvaljujem na društvu.

Žak: Molim vas da ne kvarite više ova drveta režući ljubavne pesme u njihove kore.

Orlando: Molim vas da ne kvarite više moje pesme čitajući ih nakaradno.

Žak: Rozalinda je ime vaše drage?

Orlando: Da, upravo tako.

Žak: Ne dopada mi se njeno ime.

Orlando: Kad su je krštavali, niko nije ni mislio da vama ugađa.

Žak: Kakvog je stasa?

Orlando: Visoka uprav do mog srca.

Žak: Vi ste puni zgodnih odgovora.

Žak: Najgori nedostatak vam je taj što ste zaljubljeni.

Orlando: Taj nedostatak ne bih hteo da promenim ni za vašu najlepšu vrlinu.

Žak: Neću više da se majem s vama: zbogom, dobri Sinjor Zaljubljenko!

Orlando: Drago mi je što odlazite: zbogom, dobri M'sje Melanholijo!

(Izlazi Žak; Selija i Rozalinda stupaju napred)

Rozalinda (Seliji): Osloviću ga kao kakav drzak lakej i ovako prerušena šaliiću se s njim. Čujete li,
lovče?

Orlando: Vrlo dobro; šta hoćeš?

Rozalinda: Molim vas, koliko je sati?

Orlando: Trebalo bi da pitaš koje je doba dana: ovde u šumi nema satova.

Rozalinda: Onda nema ni pravog ljubavnika u šumi; inače bi svakoga minuta po uzdah i svakoga
sata po lelek pokazivali leni hod vremena baš kao i pravi časovnik.

Orlando: A što ne brzi hod vremena? Zar ne bi to bilo na svom mestu?

Rozalinda: Nipošto, gospodine! Vreme putuje raznim koracima kod različitih ljudi. Reći ću vam
kod kojih vreme ide korakom, kod kojih kasa, kod kojih juri u galopu, a kod kojih se ne miče.

Orlando: Molim te reci kod kojih kasa.

Rozalinda: Eh, pa kasa naporno kod mlade devojke od zaručenja pa do venčanja. Ako je
rastojanje makar samo sedam dana, vreme kasa tako naporno da joj se čini punih sedam
godina.

Orlando: A kome juri u galopu?

Rozalinda: Galopira lopovu kad ga vode na vešala; jer makar išao nogu pred nogu, njemu opet
izgleda da je suviše brzo došao do mesta.

Orlando: A kod kojih se ne miče?

Rozalinda: Ne miče se kod advokata za vreme sudskog raspusta; jer oni to vreme prespavaju pa
i ne opažaju kako vreme promiče.

Orlando: Gde boravite, lepi mladiću?

Rozalinda: Sa svojom sestrom, ovom pastiricom, na rubu ove šume.

Orlando: Jesi li rođen ovde?

Rozalinda: Baš kao i zec koji uvek boravi onde gde je ugledao svet.

Orlando: Vaš naglasak je nešto bolji no što se može naučiti u ovako udaljenom kraju.

Rozalinda: Imao sam starog strica, on me je učio da govorim. I ja hvalim Boga što nisam žena te
nemam sve one lakoumne poroke s kojih je on optuživao ceo ženski rod.

Orlando: Da li se sećaš koje glavnije mane kojom je teretio žene?

Rozalinda: Nijedna se nije naročito izdvajala:

Orlando: Molim te, reci mi neke od njih.

Rozalinda: Ne, neću da traćim svoje lekove na one koji nisu bolesni. Ima neki čovek što lunja
ovuda po šumi i kvari naše mlado drveće urezujući u njihovu koru ime Rozalinda. Kad bih sreo
tog ljubavnog krčmara, dao bih mu dobar savet, jer izgleda da pati od svakodnevne ljubavne
groznice.

Orlando: Ja sam taj što se trese od ljubavne groznice; molim vas, dajte mi svoj lek.

Rozalinda: Na vama nema nijednog od stričevih znakova: on me je naučio kako da poznam

zaljubljenog čoveka, i uveren sam da vi niste zatočenik u tom kavezu.

Orlando: Koji su njegovi znaci?

Rozalinda: Usukan obraz, koji vi nemate; pomodreli podočnjaci i upale oči, koje vi nemate;
nerazgovoran duh, koji vi nemate; zapuštena brada koju vi nemate. I uopšte sve što je na vama
treba da pokazuje nemarno očajanje. Ali vi niste takav čovek. Naprotiv, vaše je odelo tako
gizdavo, da pre izgleda da ste zaljubljeni u sebe sama no u kog drugog.

Orlando: Dobri mladiću, voleo bih kad bih mogao da te uverim da zaista volim.
Rozalinda: Ali, jeste li ozbiljno vi taj što po drveću veša one stihove u kojima iskazuje toliko
divljenje za Rozalindu?

Orlando: Kunem ti se, momče, belom rukom Rozalinde, da sam to ja, da sam taj nesrećnik ja.

Rozalinda: A jeste li vi baš toliko zaljubljeni koliko to vaši stihovi kazuju?

Orlando: Ni stih ni razum ne mogu izraziti koliko.

Rozalinda: Ljubav je samo ludost. Ja to medjutim lečim savetom.

Orlando: Jesi li ikoga tako izlečio?

Rozalinda: Jesam jednog, i to ovako: morao je da zamisli da sam ja njegova dragana,

gospodarica srca njegova; pa sam ga nagonio da mi se udvara svakoga dana, a ja bih onda, iako
sam samo ćudljiv mladić, bivao ucveljen, raznežen - čas ovakav, čas onakav. Eto tako ga izlečih; i
uzeću na sebe da istim načinom temeljno isperem i vašu jetru, pa da ne ostane ni mrljica ljubavi
u njoj.

Orlando: Ne bih želeo da se izlečim, mladiću.

Rozalinda: Izlečio bih vas kad biste samo hteli da me zovete Rozalindom, i da svakog dana
dolazite mojoj kolibi da mi se udvarate.

Orlando: E, onda, verne mi ljubavi moje, hoću. Reci mi gde je.

Rozalinda: Pođite sa mnom pa ću vam je pokazati, a usput ćete mi reći gde vi u ovoj šumi živite.
Hoćete li poći?

Orlando: Od sveg srca, vrsno momče.

Rozalinda: Ne, morate me zvati Rozalindom. Hajde, sejo, hoćemo li?

POJAVA II

Drugi deo šume.

Rozalinda: Nemoj ništa da mi govoriš; hoću da plačem.

Selija: Onda plači, molim te; samo budi ljubazna i uzmi u obzir da suze ne priliče muškarcu.

Rozalinda: Ali zar nemam razloga da plačem?

Selija: Kao što se samo poželeti može; dakle, plači.

Rozalinda: Što jeste ‐ jeste: njegova kosa ima lepu boju.

Selija: Divnu boju: ništa nema iznad kestenjave boje.

Rozalinda: Ali zašto se kleo jutros da će doći, kad ga eto -nema?

Selija: Ne, doista, u njega se čovek ne može pouzdati.

Rozalinda: Mislite?

Selija: Da; ja ne mislim da je džeparoš ili konjokradica, ali što se tiče njegove istinitosti u ljubavi,
mislim da je kao crvljiv lešnik.

Rozalinda: Neiskren u ljubavi?

Selija: Da, kad je zaljubljen; ali ja mislim da on to nije.

Rozalinda: Sama si čula kako se iskreno kleo da je bio...

Selija: ,,Bio je’’ i ,,jeste’’- nije svejedno; uostalom, zakletva ljubavnika nije ništa verodostojnija
no reč krčmara. On je u pratnji vojvode, vašeg oca, ovde u šumi.

Rozalinda: Srela sam vojvodu juče i on me je svašta zapitkivao: pitao me je kakvog sam roda;
rekoh mu dobrog kao i on; nasmejao se i pustio me da odem. Ali našto govoriti o očevima, kad
je tu čovek kao Orlando?

Selija: O, to je krasan čovek! Piše krasne stihove, govori krasne reči, kune se krasnim kletvama i
krši ih krasno, kao preko kolena, preko samog srca svoje drage. Ali sve je krasno što mladost
goni, a ludost vodi. Ko to dolazi?

ČIN IV
POJAVA I

Ardenska šuma.

(Ulaze ROZALINDA, SELIJA i ŽAK)

Žak: Molim te, ljupki mladiću, dozvoli mi da se bolje upoznam s tobom.

Rozalinda: Kažu da ste vi melanholičan čovek.

Žak: Jesam.Moja melanholija nije ni učenjačka, koja je surevnjiva; ni muzičarska, koja je

zamlaćena; ni dvorjanska, koja je nadmena; ni vojnička, koja je slavoljubiva; ni advokatska, koja
je prepredena; ni ženska, koja je mazna; ni ljubavnička, koja je sve to – već je to melanholija na
moju ruku. Ja sam putnik.

Rozalinda: Putnik! Međutim, videti mnogo a nemati ništa, to je što i pune oči ‐ a prazno srce.

Žak: Pa, stekao sam iskustvo.

Rozalinda: A iskustvo vas čini tužnim! Ja bih radije uzeo budalu da me razveseli, nego iskustvo
da me ražalosti, ‐ pa još da zbog toga i putujem!

(Ulazi ORLANDO)

Orlando: Dobar vam dan i dobra sreća bila, Rozalindo draga!

Žak: E, onda ostajte mi zbogom, kad ste uzeli da skandirate.

Rozalinda: Zbogom, mus’je putniče: pazite da zanosite u govoru i da nosite tuđinsko ruho. Šta,
Orlando! Gde ste sve ovo vreme? I vi ste mi neki ljubavnik! Ako me još jedanput ovako
prevarite, ne izlazite mi više na oči!

Orlando: Moja lepa Rozalindo, došao sam samo sat docnije no što sam obećao.

Rozalinda: Prekoračiti ljubavno obećanje za ceo sat! Ko podeli minut na hiljadu delova, pa
prekorači samo jedan delić hiljaditog dela u poslovima ljubavnim, jamčim da mu je srce celo
celcato.

Orlando: Oprosti mi, draga Rozalindo.

Rozalinda: Ne, ako vi tako zakašnjavate, ne izlazite mi više na oči! Više bih voleo da mi se
udvara puž.

Orlando: Puž?

Rozalinda: Da, puž. Jer iako ide sporo, on bar nosi kuću na leđima; osiguranje, nadam se, bolje
no što ga vi možete dati nekoj ženi: Na stranu to što svoju kob nosi na glavi.

Orlando: A šta to?

Rozalinda: Pa rogove.
Orlando: Vrlina nije majstor za rogove; a moja Rozalinda je puna vrline.

Rozalinda: A ja sam vaša Rozalinda?

Rozalinda: Hajdete, udvarajte mi se, udvarajte mi se. Šta biste mi sad rekli kad bih ja bila vaša
prava pravcata Rozalinda?

Orlando: Poljubio bih, pre no što išta kažem.

Rozalinda: Ne, bolje bi bilo da prvo govorite.

Orlando: Ali ako se uskrati poljubac?

Rozalinda: Onda vas ona prisiljavada molite, te tako razgovor počinje iznova.

Orlando: Ali koji je taj koji bi se pred svojom dragom spleo?

Rozalinda: Vi biste, zacelo, to uradili da sam ja vaša dragana; inače bih morao misliti da je u
mene bujnija vrlina no duh.

Orlando: Sasvim da se spletem?

Rozalinda: Ne sasvim, ali u govoru. Zar nisam ja vaša Rozalinda?

Orlando: Milo mi je pomalo kad kažem da jesi, jer bih voleo da govorim o njoj.

Rozalinda: Dobro, onda ja ‐ kao ona lično ‐ velim da vas neću.

Orlando: Onda ja ‐ kao ja lično ‐ mrem.

Rozalinda: Mrete? Ne od ljubavnih jada. Ljudi su s vremena na vreme umirali, i crvi su ih jeli, ali
ne zbog ljubavi.

Orlando: Ja ne bih voleo da moja prava Rozalinda tako misli; jer mene bi, kunem se, i njen
namršten pogled mogao ubiti.

Rozalinda: Ove mi ruke, ne bi ubio ni mušicu. Ali evo, biću vaša Rozalinda, tražite od mene što
hoćete, daću vam.

Orlando: Onda me voli, Rozalindo.

Rozalinda: Hoću, vere mi, petkom i subotom, i svim drugim danima.

Orlando: A hoćeš li me uzeti?

Rozalinda: Hoću, i još dvadeset takvih.

Orlando: Šta veliš?

Rozalinda: Zar niste dobri?

Orlando: Nadam se da jesam.

Rozalinda: Pa šta onda: zar se može poželeti I suviše nečega što je dobro? Hodite, sestro, vi
budi pop, pa nas venčaj. Dajte mi svoju ruku, Orlando. Šta velite, sestro?

Orlando: Molim te, venčaj nas.

Silija: Ja ne znam reči.

Rozalinda: Morate početi: Hoćete li, Orlando…

Silija: Pa lepo.Hoćete li, Orlando, ovu Rozalindu za ženu?

Orlando: Hoću.

Rozalinda: Da, ali kad?

Orlando: Pa sad, čim ona obavi venčanje.

Rozalinda: Onda morate reći: Uzimam te, Rozalindo, za ženu.

Orlando: Uzimam, te, Rozalindo, za ženu.

Rozalinda: A sada mi recite: dokle biste želeli da je imate kad bi jednom već bila vasa?

Orlando: Doveka, i jedan dan više.

Rozalinda: Ne, ne, Orlando, ljudi su april kad prose, decembar kad se ožene; devojke su maj dok
su devojke, ali nebo se menja kad postanu žene. Ja ću biti na tebe ljubomornija no afrički golub
na svoju ženku; plakaću nizašta, i to onda kad se vama veseli! Smejaću se kao hijena, i to onda
kad ti se spava.

Orlando: Pa zar će moja Rozalinda tako radila?

Rozalinda: Života mi, radiće baš kao ja.

Orlando: O, ali ona je pametna.

Rozalinda: Ili pak ne bi bila dovoljno pametna da tako radi. Što je žena pametnija, to je
jogunastija: zatvorite vrata ženinoj dovitljivosti, ona će izići kroz prozor; zatvori prozor, ona će
kroz ključaonicu; zapuši i to, izleteće s dimom kroz odžak.
Orlando: Odlazim, Rozalindo, na jedno dva sata.

Rozalinda: Avaj, dragi moj, ne mogu biti dva sata bez tebe.

Orlando: Moram da dvorim vojvodu pri ručku; u dva po podne biću opet s tobom.

Rozalinda: O, idite samo, idite; znala sam kakav ćete se pokazati: čula sam o tome već dovoljno
od prijatelja, a znala sam ne manje i sama. Opčinio me taj vaš laskavi jezik. Evo još jedne
napuštene jadnice, i zato ‐ Oh, smrti, dođi! Dakle u dva?

Orlando:

Da, slatka Rozalindo.

Silija: Unizili ste prosto naš pol svojim ljubavnim torokanjem: valjalo bi da va, svučemo preko
glave taj prsnik i te dokolenice, da svet vidi šta je ptica učinila svome sopstvenom gnezdu.

Rozalinda:O, rođako, rođako, moja divna mala rođako, kad bi ti samo znala koliko sam hvati
zaronila u ljubav! Ali to se ne da izmeriti.

Silija: Ili bolje reći, ona i nema dna; pa kako ulivate ljubav, tako i ističe napolje.

Rozalinda: Velim ti, Alijena, ne mogu da izdržim da ne gledam Orlanda. Idem da nađem kakav
hlad i da uzdišem dok on ne dođe.

Silja: A ja ću da spavam. (Izlaze)

POJAVA II

Drugi deo šume.

(Ulaze Rozalinda i Selija)

(Ulazi Oliver)

Oliver: Mladeži lepa, dobar dan: da l' znate

Gde ima tu na proplanku u šumi

Pastirski stan ograđen maslinom?

Selija: Tamo na zapad, podno ove dolje:

Te vrbe što niz žubor-potok teku,

Skrenite desno, odvešće vas tamo;

Al' ovog trena dom se čuva sam:

Nikog u njemu nema.

Oliver: Po opisu vas onda poznajem;

Te godine su, to odelo: ,,Mladić

Ženskih je crta, lep i nalik kakvoj

Zrelijoj setri, dok je devojka

Sitnija i od brata tamnija.’’

Da nije vaša kuća koju tražim?

Selija: Jest, kad pitate.

Oliver: Pozdravljajući obadvoje vas,

Orlando šalje krvavi taj rubac

Mladiću onom kojeg Rozalindom

Naziva svojom. Jeste li vi to?

Rozalinda: Ja sam: Al' šta to znači?

Oliver: Nešto što sramotu

Za mene znači, ako biste hteli

Saznati ko sam ja, i kakav sam,

I kako, gde, i zašto je taj rubac

Umrljan krvlju.

Selija: Ta govor'te!

Oliver: Kada se

Orlando mladi nedavno sa vama

Oprostio, on reče da će doći

Kroz jedan čas i prodje tad kroz šumu,

Ali šta se zbi?

Ispod hrasta jednog,

Čovek sav dronjav, obrasto u dlaku,

Spavaše dok mu zmiha obvila vrat,

A glavu hitru prinela mu s pretnjom

Do otvorenih usta, no odjednom,

Spaziv Orlanda, odmota se brzo

Pa vijugavo otklize u žbun,

Pod čijom senkom jedna lavica

Presahlih sisa, ležaše ko mačka,

S glavom na tlu, i vrebaše da spavač

Iz sna se prene, jer je narav takva

U carske zveri te, da ništa što je

Mrtvo na izgled, ne pleni

Orlando priđe čoveku i vide

Da je to njegov brat, stariji brat.

Selija: O, pričao je on o bratu tom,

Izopačen je, veli, bio on

Ko niko živi.

Oliver: Imao je pravo;

Znam dobro sam da beše izopačen.

Rozalinda: Ali Orlando, ostavi l' ga tu

gladnoj lavici za plen?

Oliver: S tom željom dvaput leđa je okreto

Al ga dobrota nagnaše

Da se uhvati ukoštac

S lavicom, koju očas svali; metež

Trže me taj iz nesrećnog sna.

Selija: Jeste l' mu vi brat?

Rozalinda: Spase li on vas?

Selija: Vi ste to njemu radili o glavi?

Oliver: Takav sam bio, ali nisam sad,

I stid me nije reći kakav bejah,

Pošto mi tolko srcu godi slast

Preobraženja, otkad sam što jesam.

Rozalinda: Ali... krvav rubac onaj?

Oliver: Evo odmah.

Orlando me odvede

S njime tad

Gde se on svuče: kad li, s ruke mu

Lavica meso odgrizla, te krv

Lopljaše s nje; u nesvest on tu pade

I onesvešćen, Rozalindu zvaše.

Ukratko, ja ga tu povratih, pa mu

Ranu tad previh, on pak, malo potom

Pošto je srcem ojačao, posla

Ovamo mene da rubac poprskan

Njegovom krvlju pastiru onom

Mladome predam, koga, šaleći se,

Naziva svojom Rozalindom on.

Selija: O, Ganimede, slatki Ganimede!

(Rozalinda se onesvešćuje.)

Oliver: Mnogima mrkne svest kad vide krv.

Selija: Da je tek to! O, Ganimede, brate!

Oliver: Evo, dolazi sebi.

Oliver: Ne boj se, momče. Jeste l' vi čovek? Pa vi nemate muško srce.

Rozalinda: Priznajem da nemam. Oh, gospodine, neko bi mogao da pomisli da sam se vešto
pretvarao. Molim vas, recite vašem bratu kako sam se vešto pretvarao. Ha, ha!

Oliver: To nije bilo pretvaranje. Lice vam isuviše jasno svedoči da je to bilo istinito uzbuđenje.

Rozalinda: Pretvaranje, uveravam vas.

Oliver: Pa lepo, budite onda srčani i pretvarajte se da ste čovek.

Rozalinda: Trebalo je, uzevši, da budem žena.

Žak: Pa ceo svet je

Glumište gde ljudi i žene glume;

Svaki ima tu izlazak svoj i odlazak; i svak

Odglumi mnogo uloga svog veka,

A sedam doba njegovih je svakom

Po jedan čin. Ko beba prvo vreči

U majkinom naručju i slini;

Potom ko đačić plačljiv s blistavim

Jutarnjim licem i sa torbom puzi

U školu preko volje kao puž

A potom kao ljubavnik ko kakva

Uzdiše peć i žalosnu baladu

Peva o veđi svoje dragane;

Pa kao vojnik, s bradom kao panter,

I neobičnim psovkama natučen

Na čast surevnjiv i na svađu brz,

Mehurić slave traži ispred same

Čeljusti topa; pa k'o pupav sudac,

Stomaka punog masnih petlova,

Propisne brade, oštra pogleda

Izreka mudrih i maksima raznih

Odavno otrcanih prepun, svoju

Ulogu igra;pa, u doba šesto,

On je ko lutak, sav presamićen,

Sa papučama, s naočarima

Na svome nosu, s kesom o svom boku,

A mladićke mu, dobro očuvane,

Čakšire oko suvih listova

Landaraju široke bestraga;

Dok njegov nekad muški glas u pisku

Pretvorio se dečju ponovo,

Pa pijuče i zviždi. Napokon,

Poslednji čin, ko konac ove čudne

I burne istorije dolazi:

Detinjstvo drugo, sušti zaborav:

Nit ima zuba, nit ukusa,

Nit vida, nit ičega uopšte.