Kako sam izio govno

Bijo sam i ja nekad maleno dijete i tada živijah skromnijem životom, baš ka i sad. Ali draga
nastavnice bilo je i zajebanih dana, baš ka i sad, u mom djetinstvu, napravljnom od 2.000 (slovima
dvije hiljade) dana.
Ispričat ću vi jedan doživljaj, tužan ali logičan, koi se zbijo kad smo ja i Ljubinko Žilnik, moj
pokojni drugar iz djetinstva, imali po šes (6 godina) godina.
Ljubinko Žilnik, dječak iz komšijskih odaja bješe mirno dijete, republikanac po poreklu (potiče iz
republike srpske), dobar drug, a najviše što mi se kod njega sviđaše bješe se pokojna Vidosava -
Vide Žilnik, njegova sestra, inače kurva po lokaciji, kojoj sam često viđao sise u njihovom stanu,
dok ih je masira pokojni Stanoje, stražar u Ibar Genex, inače najboiji stražar u pokojno Cetinje!
Tolko bijaše dobar stražar, da su ga sahranili u jednu baraku na ulaz u groblje, tako da i sad radi taj
sveti posa, i to možda dobro.
Vi iz uvoda vidjeste e su svi o koima pričam pokojni, a kako je do toga došlo sad ću vi pričat, i da
vi odma rečem da je za sve kriv pokojni Stanoje, bog da mu dušu prosto, a kako Stanoje - lijepo.
Draga nastavnice, ti po sebe znaš, e si žena, da kad je neko kurva dobiva razne poklone i pare, pa je
i pokojna Vidosava Vide Žilnik dobijala svakojake đakonije kad bi je privija uz sebe đakon,
igračke, kad je ćahu jebat igrači fudbalskog kolektiva Zemun, dobijala je i bruh kad je minavaše
upravni odbor Moskovske elektroprivrede, ali najljepši poklon ostavljan joj na korišćenje bješe
prašak, bijeli prašak, koi joj je dava pokojni Stanoje, Bog da mu duši prosto (no ipak). Taj prasak
smo ja i pokojni Ljubinko videli prvi put kad su ga pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik,
i jedno i drugo golijeh mudi (jai), šmrkali kroz slamčice od CocaCole (piće iz američke
proizvodnje) u nos, pa je poslije pokojni Stanoje skaka po pokojnoj Vidosavi Vidi Žilnik s ormara,
nosio je po sobi, bijo s njenom glavom u kacu sira, i nadasve je dobro jeba, Bog da mu dušu prosti.
Ja i pokojni Ljubinko često virijasmo u sobi kad je pokojni Stanoje jeba pokojnu Vidosavu Vidu
Žilnik, i kroz osmijehe često konstatovasmo e je njima možda i lijepo, i da bi i mi trebali probat ti
prašak, za koi sam znava samo e se zove kralj kokaina. Tako pokojni Ljubinko mi Žilnik uđe u sobi
pokojne Vidosave Vide Žilnik i dugo tražaše kralja kokaina, a ja ga čekah na straži pred sobom,
pokojne Vidosave Vide Žilnik, pokojne kurve, i pred drugima. On izađe poslijed jedno dva i po sata
sav srećan, a u ruku držaše jednu kesicu u koju ležaše na leđima popularni bijeli prašak za nos,
pokojni kralj kokaina.
Mi odosmo u mojoj sobi i prosusmo oni prašak na jednom ogledalu, vođeni memorijom na
postupke pokojnog Stanoja i pokojne Vidosave Vide Žilnik, i izmrvismo ga žiletom do minimuma
tj. maximuma. Onda uzesmo slamku, skidosmo se goli, jer su tako i oni radili, Bog da im ono radi s
dušama, podijelismo kralja u nekoliko linija i ja prvi počeh da uvukujem oni prašak u glavu, a zatim
i pokojni Ljubinko Žilnik. Onda sjedosmo goli na dvosjedu i ja ubrzo videh Njegoša đe svira
ksilofon, go do pasa, zatijem druga Tita s krilima, đe leti na liniji Ljubljana-Kobilji Do-Virovitica s
govnom od stotinu kila u ruke. Zatim viđeh divnu sliku đe se Nikšić šeta pored Ljubovića s očima
punim duvana, zatim strinu Bonju đe piša u centar katunske naije i još mnogo lijepih slika.
Pokojni Ljubinko Žilnik bješe zapalijo sebe kosu i smijaše se ka lud. Ja ga utulih i mi se obukosmo
i pođosmo napolju da bi se možda i odmorili od vizija, a i Ljubinko je mora kod doktora jer mu je
glava malo bila izgorjela, što on, kad se otrijezni, ne zavolje. Mene se bilo svidelo kako djeluje kralj
kokaina, za koi još saznah e se zove droga Portorož, ali primijetio sam da je pokojni Ljubinko
Žilnik, kad je bio uzeo kralja, volijo ponešto da zapali, pa možda i svoju kosu.
Njegovi pokojni roditelji, čiko Marko i tetka Lukrecija Žilnici ga nijesu puštali iz kuće petnajest
dana pošto je zapalio kosu, a ja sam jedva čeka da ga puste pa da opet ono radimo, samo što bi tada
pazijo da što ne zapali, pa možda i svoju kosu. Ljubinka viđeh poslije petnajes dana i odma viđeh e
je i on raspoložen za novo šmrkanje, samo kad ukrade Portorož pokojnoj Vidosavi Vidi Žilnik. To
se i desi u jednoj srijedi, oko četri popodne, kad pokojni čiko Marko i tetka Lukrecija Žilnici
spavahu po ručku, gore na sprat, a pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik bjehu goli u
nužnik, tako da njena soba bješe prazna, pa pokojni Ljubinko uze prašak i mi pođosmo u njegovoj
sobi da se minamo.
Pokojni Stanoje i pokojna Vidosava Vide Žilnik pređoše u njenu sobu, i mi odlučismo da šmrkamo
pa da možda i virimo šta li rade. Uradismo sve kako treba i sav oni prašak usisasmo nosom u glavu.
Ja odma videh četri Hanke Paldum đe viore ispred Vladina doma, za njima nailazahu u koloni sestra
Batrićeva, hotel Onogošt, neki vojnici koje su posrale tice (rode), dva Cuneta Gojkovića na buzaru i
veliki majstor tenisa Vojin Hitler koi s ogromnijem klofačem u prkno držaše govore okupljenim
tivćanima, pa možda i primorcima.
Kad osjetih miris pečenja počeh da se smijem jer je to bila najljepša halucinacija, jer bijah i gladan,
a onda se okrenuh i videh pokojnog Ljubinka đe se vatreno smije, jer bijaše sebe zapalijo glavu i
lijevu ruku, i kolko viđeh uži- vaše. Odma zatim ufati se i zavjesa u vatri, pa krevet, pa možda još i
ponešto, ali najbolje je gorijo pokojni Ljubinko Žilnik, moj bivši drug iz djetinjstva. Ja pošto videh
e ga ne mogu utulit, utekoh da se i ja ne ufatim, ali prema sobi pokojne Vidosave Vide Žilnik se ne
mogijaše proć, jer je vatra bila došla i do tun. Rekoh sebe: "Izgore li ova kuća, izgore!", i utekoh u
svojoj kući i sobi oklen ne izlazih, sve dok za mene ne dođe majka mi i s iskrenijem bolom mi reče
e su Žilnici izgoreli, i da bi treba možda i plakat, što ja odma podržah suzom iskrenicom.
Milicija dva dana poslijed uhapsi Prdonjicu Miličića, piromana iz Budve, i poslijed kraćeg
prepiranja ubiše ga na trg hicom iz pištolja odlične proizvodnje, i tvrdahu e je on zapalijo kuću
pokojnih Žilnika, jer ga pokojna Vidosava Vide Žilnik nije šćela.
Ja mislim sad, kad već imam deset godina, a moj pokojni drug Ljubinko Žilnik još uvijek šes
godina, da sam izio govno zato što nijesam reka miliciji da je pokojni Ljubinko zapalijo sebe pa
kuću, jer bi možda i spasio pokojnog Prdonjicu, ali sad je za to najkasnije. Mene ostaje jedno
kajanje, jedna pažnja koju iskazujem na grobu pokojnih Žilnika i pokojnog Stanoja, koi i dalje
stražari na ulaz u groblju.
Vas nastavnice molim da o ovome nikome ne priznajete ništa, i ako bi moglo jedno 4+ jer bih volijo
da imam tu ocjenu.