I KOLOKVIJUM

1. POJAM OSIGURANJA
U stručnom smislu i svakodnevnom govoru, reč osiguranje ima više značenja:
I. U osnovnom smislu ono podrazumeva privrednu, uslužnu delatnost koja štiti čoveka i njegovu imovinu od
posledica dešavanja brojnih opasnosti, odnosno služi za zadovoljenje posebnih čovekovih potreba.
II. Pod osiguranjem se podrazumeva i zaključeni ugovor o osiguranju.
III. Ovaj izraz obuhvata i pojam osiguravajućeg društva kao preduzeća koje se u svom poslovanju mora
pridržavati ustaljenih načela struke.
IV. Kada se kaže osiguranje u nekim slučajevima se misli na vrstu osiguranja.
V. Pod ovim pojmom može se, takođe podrazumevati novčani iznos koji osiguravač isplaćuje osiguraniku po
nastupanju osiguranog slučaja.
VI. Ponekad reč osiguranje znači i tržište osiguranja.
Osiguranje se može posmatrati s tri stanovišta, odnosno ono ima tri sastavna dela: privredni, pravni i tehnički.
*Privredni vid se iskazuje ciljem koji se želi ostvariti - tu je reč o zadacima osiguranja: posredna i neposredna zaštita
osiguranika, odnosno njegove imovine kao osnovna svrha, zatim slede razvojna, društvena uloga i druge.
* Pravni vid podrazumeva uređenje izuzetno brojnih pravnih odnosa koji nastaju u osiguranju, počevši od njegovog
zaključivanja pa do isplate naknade štete ili osigurane svote, dok je tehnički onaj deo koji uređuje odvijanje
osiguranja posmatranog kao posebno ustrojstvo za procenu težine opasnosti, njihovo izravnanje u prostoru i
vremenu, proračun premije, sve to uz upotrebu najsavremenijih statističko-matematičkih i drugih metoda.
U naučnim i stručnim izvorima se može naići na niz tumačenja i odredba osiguranja:
-Ugovor po kome se osiguravač obavezuje da će platiti određeni iznos drugoj strani, osiguraniku ako se desi poseban
događaj i osiguraniku kao posledicu pretrpi novčani gubitak.
-Način zaštite lica ili preduzeća od novčanog gubitka nastalog od štete ili krađe na ličnoj Ili poslovnoj imovini ili smrti
odnosno povrede.
-Osiguranje služi zaštiti od štetnih posledica određenih događaja.
- Novčana usluga zasnovana po jemstvu da će se pokriti rizici i u određenim slučajevima izvršiti novčana sredstva.
Za svako tumačenje osiguranja može se istaći da je uslovno te da nije opšte prihvatljivo.
2. NASTANAK OSIGURANJA
Prvo osiguranje u sadašnjem smislu se javilo tek kad su se na osnovu razvoja statističko-matematičke nauke počeli
izravnavati rizici u velikom skupu osiguranika, tako da se postupak više nije sastojao samo u tome da šteta prelazi s
jednog na drugog, već se ona razdeljivala na brojne učesnike. Stvaranjem osiguravajućih društava krajem 17-og a
naročitom tokom 18-og veka otpočinje savremena faza razvoja osiguravajuće delatnosti. Privredni, naučni i
društveni razvitak u celini doprineli su tržišnosti osiguranja i postavljanju njegovih čvrstih tehničkih osnova.
U Engleskoj sredinom 16 veka najpre je nastalo pomorsko osiguranje, a zatim krajem istog veka i osiguranje života. U
drugoj polovini 17 veka takođe je zaživelo osiguranje od požara.
Nezaobilazno mesto u istoriji kako engleskog tako i svetskog osiguranja ima čuveni Lojd. Njegov razvoj otpočeo je još
1688 godine. Njegova pravna uloga jeste ustrojenje osiguravajućih i reosiguravajućih poslova. Lojd stoga predstavlja
vrhunski uređeno tržište ovih poslova.
Tokom dvadesetih, a naročito tokom 19 i 21 veka osiguranje je doživelo pravni procvat postavši moćna grana svetske
privrede. Privredno jake zemlje, s visoko razvijenom delatnošću osiguranja, prikupljaju iz ovih poslova znatna
sredstva. Društva za osiguranje predstavljaju izuzetno važne ulagače na novčanim tržištima.
3. MESTO OSIGURANJA U SVETSKOJ PRIVREDI
Privredno jake zemlje s visoko razvijenom delatnošću osiguranja i reosiguranja prikupljaju iz ovih poslova znatna
sredstva. Radi prikaza veličine iznosa kojima raspolažu društva za osiguranje u svetu. Posmatrano po pojedinim
zemljama najviši obim premije tokom 2012. godine kao uostalom i prethodnih godina, ostvarilo je osiguranje u SAD-u
i Japanu. Zatim slede Velika Britanija, Kina, Francuska i Nemačka. Zanimljivo je da se Kina 2006. godine prvi put našla
među deset najvećih po iznosu premije.
Gustina osiguranja, tj. premija po stanovniku, održava kupovnu moć u ovoj delatnosti i često se sreću u istraživanjima
dostignute razvijenosti osiguvarajućeg tržišta. Gustina osiguranja je ubedljivo najviša u Švajcarskoj sa oko 7500
dolara premije po stanovniku, dok su od drugog do četvrtog mesta Holandija, Danska i Japan svaka sa preko 5000
dolara po stanovniku.
Premija osiguranja po stanovniku u Srbiji iznosi 96 dolara. Prosečan pokazatelj za svetsku privredu u 2012. godini viši
je sedmostruko nego u Srbiji. Sama Švajcarska po gustini osiguranja nadmašuje Srbiju 78 puta. Podaci o takozvanom
prodoru osiguranja, tj. učešću premije u društvenom proizvodu, na prvo mesto ubedljivo stavljaju Tajvan, iza kojeg
dolaze Južna Afrika, pa zatim sa podjednakim iznosima Holandija, Hong Kong i Južna Koreja. Prodor osiguranja u
Srbiji iznosi svega 1,9 odsto što znači da je u Tajvanu gotovo deset puta veći. U razvijenim zemljama je odavno
dokazano kako osiguranje svojim sredstvima ima velike mogućnosti da potpomaže ukupni privredni razvoj zemlje,
podstičući rast proizvodnje i usluga. Taj uticaj je snažniji ukoliko je prodor osiguranja veći. Doprinos osiguravajuće
delatnosti privrednom rastu neosporan je i u zemljama u razvoju. U svetu je tokom poslednje decenije prošlog veka
bila prisutna dugoročna težnja povećanja značaja životnih osiguranja u poređenju sa neživotnim osiguranjem.
4. POSREDNA PRIVREDNA ZAŠTITA KAO OSNOVNI ZADATAK OSIGURANJA
Ključna svrha osiguranja jeste posredna privredna zaštita imovine i lica od brojnih opasnosti tj. rizika koji ih
ugrožavaju. Ova uloga se ispoljava naknadom nastalih šteta ili isplatom osiguranih iznosa onima koje pogode
osigurane opasnosti nakon nastupanja osiguranog slučaja.
Značaj zadataka posredne privredne zaštite potpuno je razumljiv jer su obezbeđenje čoveka, privrede i društva u
celini preduslov njihovog opstanka i napretka. Zbog te životne potrebe društvena zajednica je i stvorila osiguranje
koje danas doprinosi naporima za očuvanje čovekove celovitosti, zdravlja, radne sposobnosti, obezbeđenje boljih
uslova rada, unapređenje privrede i uopšte potpomaže sve radnje usmerene ka boljitku i ukupnom napretku
pojedinaca i društva u celini. Preko osiguranja se rizici izjednačavaju i izravnavaju u prihvatljivoj, lako podnošljivoj
ravni. Stoga osiguranje predstavlja udruživanje lica izloženih istoj opasnosti s ciljem da zajednički podnesu štetu za
koju se unapred zna da će prema računu verovatnoće zadesiti samo neke od njih. Osnova osiguranja leži dakle u
načelu uzajamnosti.
Iz prirode najrazličitijih opasnosti proizilazi da čovek i kad najviše primenjuje mere sprečavanja ostvarenja rizika i
suzbijanja njihovih nepovoljnih posledica, nije u stanju da u potpunosti otkloni, odnosno umanji sve štete i nesrećne
slučajeve. Kao važan dodatak neposrednoj postoji posredna zaštita, a to je osiguranje u užem smislu.
Često se smatra da osiguranik po zaključenju ugovora ne mora više obraćati pažnju na opasnost koja mu preti jer će
moguću štetu nadoknaditi zajednica osiguranika kojoj se priključio. Ovde dolazimo da takozvane lične strane
opasnosti - premda je izvadio polisu osiguranja ,osiguranik je i dalje obavezan da se ponaša kao da nema zaštitu. On
mora činiti sve kako do štete ne bi došlo, odnosno ako i dođe, da bude što manja.
5. NEPOSREDNA ZAŠTITA KAO OSNOVNI ZADATAK OSIGURANJA
Preko osiguranja, štete se umanjuju na sledeći način:
a) Obračun premije. Time što će zaračunati veću premiju kod rizika s lošijim obeležjima, a manju kod dobrih
rizika i tamo gde se ređe dešavaju osigurani slučaji, osiguravači mogu navesti osiguranika da unese
poboljšanja, što će uticati na nastupanje šteta. To se jasno može videti kod, na primer osiguranja od požara.
b) Provera i nadzor. Osiguravači često proveravaju predmete osiguranja, recimo, prostorije i uređaje koji su
predloženi za pokriće i daju preporuke u vezi sa bezbednosnim i drugim merama.
c) Delovanje procenitelja štete. Ovi stručnjaci koji rade za osiguravače ili nezavisna preduzeća upošljavaju se
kada dođe do štete. Međutim, imaju takođe neprocenjiv uticaj, davanjem preporuka, na sprečavanje
njihovog ponovnog nastupanja.
d) Obrazovanje. Osiguravajuća društva su uključena u obuku za sprečavanje požara i krađe, često sarađujući s
policijom. S toga obučavaju osiguranike i za sprovođenje drugih bezbednosnih mera.
e) Udruženja osiguranja. Njihov savetodavni posao i posao vođenja najrazličitijih statističkih podataka
neposredno pomaže smanjenju šteta. Osiguranje neposrednu zaštitu pruža samo, ali i u sklopu napora
drugih društvenih činilaca. Ovakva zaštita se sprovodi primenom brojnih mera i postupaka koji se mogu
podeliti u dve velike skupine: mere sprečavanja dešavanja štetnih događaja i mere suzbijanja njihovih štetnih
posledica.
Mere sprečavanja tj. preventivne mere predstavljaju postupke i sredstva zaštite pomoću kojih se nastoji predupreti
nastanak štetnog događaja ili smanjiti takva mogućnost. Njihov je cilj otklanjanje i umanjivanje uzroka koji bi doveli
do oštećenja ili uništenja imovine, odnosno do nastanka nesrećnog slučaja kod ljudi. Svakodnevni život pokazuje da
se uprkos najsavremenijim merama sprečavanja, obrazovanju, obuci i uklanjanju ličnih slabosti, nepažnje, nemara te
neznanje, štete i nesrećni slučajevi ipak često događaju. Neretko se u određenom slučaju može utvrditi čitav splet
različitih okolnosti koje su onemogućile da se šteta spreči, odnosno opasnost otkloni. Međutim i tada u času
nastanka štete, delovanje čoveka ne prestaje jer se on bori nastojeći da spase ljudske živote i imovinu koji se još
mogu sačuvati. Pod merama suzbijanja tj. represivnim merama podrazumevaju se postupci zaštite pomoću kojih se
nastoji umanjiti šteta ako je štetni događaj već nastupio. Njihovo preduzimanje temelji se na načelu zajedničke
koristi i obaveze kako osiguranika tako i osiguravača.
Zavisno od grane osiguranja mere suzbijanja mogu biti različite: lečenje bolesnih ili ozleđenih ljudi, lečenje obolele
stoke, spašavanje ljudi i domaćih životinja iz poplavljenih područja, gašenje požara, kopanje kanala za odvodnjavanje
posle poplave, krčenje šume radi zaustavljanja šumskog požara, spašavanje prevoznog sredstva i robe posle
saobraćajne nesreće i tako dalje.
Mere sprečavanja i suzbijanja izuzetno su značajne sa stanovišta obezbeđenja čoveka i njegove imovine. Privredno
štetni stihijski događaji često se ne dešavaju po čovekovoj volji ili pod njegovim uticajem. Stoga on barem može
primenom ovih mera smanjiti štete koje opterećuju celokupnu društvenu zajednicu.
6. UTICAJ NA PRIVREDNI RAZVOJ KAO DODATNI ZADATAK OSIGURANJA
Zaštitu imovine i lica osiguranja ima i izuzetno značajnu razvojnu ulogu. On proističe iz činjenice da se premije u
osiguranju plaćaju unapred, a da se nadoknade izmiruju onako kako nastaju osigurani slučajevi. Prikupljanje,
privremeno slobodna sredstva ulažu se u proces obnavljanja proizvodnje čime se često pojedinačno srazmerno
malim iznosima premije prikupljenim od osiguranika daje svojstvo krupnih novčanih sredstava.
Zbog posebnosti i izuzetno velikih novčanih mogućnosti osiguravajuće delatnosti gotovo sve zemlje zakonskim i
pratećim propisima uređuju, odnosno ograničavaju ulaganje sredstava osiguranja (utvrđuju se postoci po oblicima
ulaganja, zabrane i ograničenja za neke vrste ulaganja u inostranstvu, neophodnost dobijanja dozvola za izvesne
oblike ulaganja u inostranstvu i slično).
Razlike po zemljama dosta su međutim izražene. Tako recimo britanski propisi dozvoljavaju osiguravačima koji se
bave životnim osiguranjem da im celokupna ulaganja budu u deonicama. Nasuprot tome, nemački osiguravači imaju
daleko manju slobodu – njima je dozvoljeno da u deonicama i drugim visokorizičnim ulaganjima drže najviše 35
posto uloženih sredstava koja potiču od prihoda iz polisa životnih osiguranja. Stoga oni najveći deo novca ulazu u
hartije od vrednosti sa zajemcenim prinosima i u nekretnine.
Sredstva iz osiguranja igraju tako određenu ulogu i u suzbijanju prekomernog rasta cena. To poseban značaj može
imati u zemljama u razvoju gde se s jedne strane osiguranje ubrzano razvija dok se s druge strane inflacija neretko
javlja u ozbiljnoj veličini, s nepovoljnim posledicama po privredni proces i životni standard.
7. PODRŠKA MEĐUNARODNIM PRIVREDNIM ODNOSIMA ZEMLJE KAO DODATNI ZADATAK OSIGURANJA
Osiguranje, a pogotovo reosiguranje po svojoj prirodi upućeni su na saradnju sa inostranstvom. To proističe iz
činjenice da se često rizik, osiguravač, osiguranik ili vlasnik osiguravajućeg društva nalaze u različitim zemljama. Stoga
deo novca ili celokupan iznos vezan za određeni osiguravajući ili reosiguravajući posao prelazi državnu granicu.
Međunarodna obeležja osiguranja koje prati prekogranično kretanje robe odavno je poznata pojava. U ovom smislu
osiguranje je važno kao privredno obezbeđenje kod pomorskog i drugog prevoza robe, te odobravanja izvoznih
kredita. U interesu svake zemlje da proda svoju robu s vlastitim osiguranjem, a da kupi inostrani proizvod bez
osiguranja kako bi obezbedila pokriće robe u uvozu svojim osiguravačima.
Naročito je reosiguranje delatnost usmerena na poslovanje sa inostranstvom. Ustanova reosiguranja se primenjuje
kada osnivač nije u stanju da zbog ograničenih novčanih sposobnosti samostalno preuzme neki veliki rizik (na primer
refinariju nafte, prekookeanski brod) pa ga onda deli na osiguravače drugog reda, odnosno reosiguravače u zemlji i
inostranstvu. S obzirom na rastuću težinu rizika u privredi i kod stanovništva, reosiguranje zadobija sve veći značaj na
svetskom tržištu osiguranja.
Osiguravajuće društvo i zemlja iz koje ono potiče se po osnovu pasivnog reosiguranja u inostranstvu, obezbeđenjem
pokrića za viškove domaćih rizika, suočava s deviznim odlivom plaćanjem premija stranim reosiguravačima. Nasuprot
tome, iz poslova aktivnog reosiguranja kojim se preuzimaju delovi opasnosti od inostranih osiguravača pritiče
premija kao aktivna platnobilansna stavka. U slučaju štete, stanje je obrnuto iz pasivnog reosiguranja naplaćuju se
odštete iz inostranstva, što povoljno deluje na platni bilans dok se iz aktivnog reosiguranja štete plaćaju, što znači
odliv sredstava.
8. POTPORA DRUŠTVENOM BLAGOSTANJU KAO DODATNI ZADATAK OSIGURANJA
Osiguranje pruža izuzetnu značajnu podršku ukupnom blagostanju u društvu. Što je ova delatnost razvijenija, manje
su obaveze države (recimo njenih fondova socijalnog osiguranja prema stanovništva). Iz tog razloga svaka dobro
uređena država teži da u što većem obimu podstakne privrednu zaštitu koju pruža osiguranje kako bi smanjila
pritisak na sopstvene fondove. Država čak može u izvesnim slučajevima i snositi deo premije ili davati poreske
olakšice ugovaračima osiguranja. Takve primere srećemo u dobrovoljnom penzijskom osiguranju ili pak osiguranju
poljoprivrede.
Privredno i pravno sređene države ne pružaju pomoć, ili to čine u srazmerno malom obimu kod šteta nastalih usled
opasnosti koje se redovno pokrivaju tržišnim osiguranjem. Država bi trebalo da pomogne kod štete koje se
osiguravajućom zaštitom nisu mogle obuhvatiti.
Prisustvo društvenog činioca posebno se može uočiti u osiguranju lica - kod osiguranja života, dobrovoljno penzijsko i
zdravstveno i invalidsko osiguranje.
Životno osiguranje ima obeležja namenske štednje i podrške standardu kada su mogućnosti za privređivanje i
zarađivanje manje zbog starosti, onemoćalosti ili nesposobnosti za rad.
Povoljan uticaj na društveno blagostanje zapaža se i kod imovinskih osiguranja.
9. USPOSTAVLJANJE BEZBEDNOSTI I POVERENJA KAO DODATNI ZADATAK OSIGURANJA
Osiguranje pokriva i najteže gubitke kao što su smrt ili trajni gubitak radnih sposobnosti ugoravača osiguranja -
osiguranika ili članova njegove porodice. Koristeći ove mogućnosti čovek više ne mora da se prepusti stihiji
posmatrajući kako požar, poplava, krađa i druge nedaće bespovratno uništavaju njegovu imovinu ili odnose ljudske
živote. Time se iskazuje čin razumnog pojedinca koji sa visokim stepenom odgovornosti vodi privredne poslove, ali i
ispunjava moralnu dužnost kao čovek svestan odgovornosti. Savremeni čovek danas je primoran, na primer da se
kreće u saobraćaju, da koristi različite tehničke sprave pri obavljanju svoje delatnosti ili u slobodno vreme. Iz tih
radnji može doći uprkos najvećoj pažnji do šteta nekom licu ili imovini. Brojne mogućnosti za osiguranje oslobađaju
čoveka od straha za posledice radnji, kako prema sebi tako i prema svima ostalima.
Poslovni svet ima očiglednu korist od poverenja odnosno smanjena neizvesnosti koje mu osiguranje pruža. Da nema
osiguravajuće zaštite mnogi poslovni poduhvati nikada ne bi bili ni započeti pošto bi njihovi pokretači teško rizikovali
novčani neuspeh zbog, na primer, mogućnosti izbijanja požara i prekida rada.
10. DOMETI I OGRANIČENJA OSIGURANJA: NEMOGUĆNOST OSIGURANJA SVIH RIZIKA, POSTOJANJE
OSIGURLJIVOG INTERESA, OGRANIČENOST NA NOVČANU VREDNOST, PONAVLJANJE RIZIKA
Bez obzira na nesporni privredni i društveni značaj, osiguravajuća delatnost ima takođe svoje domete, odnosno
ograničenja.
Svi rizici ne mogu biti osigurani. Osiguranje u načelu postoji da bi otklonilo nepovoljne posledice rizika. Međutim iz
određenih zakonskih, tržišnih i moralnih razloga nije uvek moguće pokriti svaku opasnost. Stoga se govori o
osigurljivom ili neosigurljivom riziku. Da bi se ugovarač osiguranja zaštitio od neke opasnosti, svi dole navedeni uslovi
moraju biti ispunjeni. Mora postojati osigurljivi interes. Ovo je jedno od osnovnih načela u osiguranju. Osigurljivi
interes predstavlja korist, priznatu određenim pravilima, prvenstveno zakonom, koja se može pokriti osiguranjem.
U imovinskom osiguranju osigurljivi interes može imati samo lice koje u slučaju nastanka štetnog događaja trpi
materijalni gubitak. Interes postoji na stvari ali i na potraživanju očuvanju nekih prava, očuvanju izvora dohotka i
slično. Pravo na naknadu štete mogu imati jedino lica koja bi u trenutku nastanka štete imala materijalnu korist od
njenog neostvarenja. Pojedinac ne može zaključiti ugovor o osiguranju od štete na tuđoj imovini na kojoj se ni
neposredno ni posredno, nikakav njegov interes na ugrožava.
U osiguranju lica pod osigurljivim interesom se podrazumeva interes ugovarača osiguranja da obezbedi sebe lično ili
neko treće lice od nezgode, bolesti, smrti i drugih opasnosti.
Osiguranje je ograničeno na novčanu vrednost. Ono obuhvata nastanak takve štete koja je merljiva u novčanim
jedinicama. Bilo koja lična, pristrasna vrednost ne može biti nadoknađena. Stoga je polje osiguranja ograničeno na
stvarnu vrednost određenog predmeta ili na tačno utvrđene novčane posledice nekog događaja.
Kod većeg dela osiguranja lica, pitanje novčane vrednosti drugačije sve predstavlja jer nije jednostavno odrediti
koliko je vrednost, recimo bola za izgubljenim članom porodice ili straha od pretrpljene nezgode.
Rizici se moraju ponavljati. Opasnost koja se ostvaruje kao izdvojen pojedinačni događaj nema osobinu ponavljanja i
samim tim ne zadovoljava osnovnu pretpostavku za ustrojenje privredne zaštite putem osiguranja. Za takav rizik
nema ni privredne potrebe ni tehničkih mogućnosti za raspodelu štete na članove zajednice rizika – osiguranike.
11. DOMETI I OGRANIČENJA OSIGURANJA: ISTOVRSNOST RIZIKA, BROJNOST OSIGURANIH RIZIKA,
IZRAČUNAVANJE STEPENA OPASNOSTI OD NASTUPANJA ŠTETE, PREVELIKE I PREMALE ŠTETE
Rizici moraju biti istovrsni. Neophodno je da opasnosti u tehničkoj zajednici budu podjednake ili istovrsne. Zbog toga
se zajednice osiguranika i stvaraju – radi zaštite od rizika jednakih ili sličnih po svojim obeležjima i veličini. Kada se
ovakvi rizici ostvare u jednakim ili sličnim okolnostima, proizvode jednake ili slične i posledice, pa je aktuaru olakšan
proračun premije osiguranja. Neophodno je postojanje velikog broja istih ili sličnih osiguranih rizika. Jedan od
najvažnijih zahteva sa osiguraćevog stanovišta jeste da se verovatna šteta može unapred proceniti. To znači da broj
predmeta osiguranja može biti dovoljno veliki i da oni moraju biti dovoljno slični kako bi se primenio zakon velikih
brojeva. Mora biti omogućeno izračunavanje stepena opasnosti od nastupanja štete. Iz tog razloga za većinu rizika se
kaže da imaju matematičku vrednost što znači da pažljivo ispitivanje proteklih događaja i primena statistike
obezbeđuju razumno predviđanje verovatnoće nastanka i obima štetnog događaja. Ovo se nalazi u pozadini
celokupnog osiguranja, pa tome gde mera verovatnoće ne može da se izračuna, neće biti ni osiguravajuće zaštite.
Štete ne smeju biti prevelike. Vrlo velike opasnosti poput potonuća prekookeanskog broda, pada interkontinalnog
aviona ili zemljotresa mogu se osigurati. Međutim neki rizici su toliko veliki da posledice njihovog ostvarenja ne bi
mogli pokriti osiguravajući fondovi zasnovani na tržišnim načelima.
Štete ne smeju biti premale. Sitne štete nisu zanimljive za osiguravače zbog velikih opštih troškova koji ih prate i koji
mogu premašiti njihov iznos. Stoga bi premija za ovakve osigurane slučajeve bila nesrazmerno velika, što bi odbijalo
moguće stranke. Zato je uvedena ustanova osiguranikovog samopridržaja, tj. franšize kao dela štete koji snosi on
sam.
12. DOMETI I OGRANIČENJA OSIGURANJA: NEOČEKIVANE ŠTETE, SLUČAJNE ŠTETE, ZAKONSKA OGRANIČENJA,
VALJANOST ZA OSIGURANJE
U slučajevima gde je verovatnoća nastupanja štete toliko visoka da se gotovo može smatrati izvesnom, osiguranje u
tržišnom smislu nije moguće. Zbog toga se recimo teško može obezbediti zaštita od krađa u prodavnicama koja je
uobičajena pojava. Takođe u osiguranju lica po pravilu je nemoguće ugovoriti osiguranje života za osobu sa na primer
ozbiljnim srčanim smetnjama. Jedna od pretpostavki rada osiguravajućeg fonda podrazumeva da su štete retke i
neočekivane tako da se namiruju iz srazmerno malih doprinosa uplatilaca u fond-osiguranika.
Neočekivanost šteta, dakle postoje dva vida - u mnogim slučajevima se ne zna da li će uopšte doći do njenog
nastanka, to je bezuslovna neočekivanost. Negde kao kod slučaja smrti, izvesno je da će nastupiti, ali se ne zna kad-
ovde je reč o uslovnoj neočekivanosti. Objašnjenje neizvesnosti nastanka štete korisno je jer objašnjava zbog čega se
osiguranje uopšte kupuje.
Štete moraju biti slučajne. One se moraju dešavati po zakonu velikih brojeva i teoriji verovatnoće, obično više puta u
nepravilnim razmacima. Štete koje osigurnik namerno izazove ne mogu se osiguravati. Naravno, namerni postupci
drugih, kao što su krađa, oštećenje imovine ili izazivanje telesne povrede obuhvataju se osiguranjem, uz uslov da su
sa osiguranikovog stanovišta slučajni.
Valjanost za osiguranje. Osiguranje mora biti u skladu sa javnim poretkom, moralom i društvenim shvatanjima.
Zahtev za ovakvom ispravnošću rizika se tokom godina pokazao veoma promenljivim. Recimo, nekada je smatrano
neispravnim da se pojedinac osigura od zakonske odgovornosti za štete nanete trećim licima i u tuđoj imovini.
Mogućnost naknade izgubljenog dobitka od posledica požara takođe je smatrana neprihvatljivom. Danas su ova
područja važan izvor premijerskog prihoda mnogim osiguravačima.
Naravno i dalje su brojne opasnosti koje se ne mogu osigurati jer nisu podobne zato što protivreče javnom mnjenju.
Od osiguravajuće delatnosti se ne može očekivati da pruži doprinos zaštiti ljudi koji se bave radnjama kao što su
terorizam, špekulativni poslovi, krađa i slično. Na ovo ograničenje delovanja osiguranja takođe utiču zakonske
odredbe o čemu je bilo reči.
13. SHVATANJE I PRIRODA RIZIKA
U svom osnovnom značenju rizik je opasnost od nastanka privredno ili drustveno štetnog događaja koji podrazumeva
osiguračevu obavezu da nadoknadi štetu, odnosno isplati osiguranu svotu u skladu sa uslovima osiguranja. Pod
rizikom se često podrazumeva i sam događaj koji će svojim nastupanjem izazvati štetu: požar, poplava, krađa,
eksplozija, sudar i mnogi drugi. Na ovom mestu je važno istaći da je kada se rizik ostvari tada već reč o određenom
osiguranom slučaju.
U praksi pod rizikom se podrazumeva i predmet osiguranja, kao što je na primer, lice za koje je zaključeno osiguranje
od posledica nesrećnog slučaja, zgrada osigurana od požara, brod i teret koji se prevozi i tako dalje.
Neophodno je da ima nekoliko odrednica:
*Mora biti moguć, ostvariv kao što je i recimo izbijanje požara ili sudar vozila.
*Njegovo nastupanje treba da izaziva privrednu ili društvenu štetu.
*Raspoređivanje rizika u vremenu i prostoru. Statističkim metodama utvrđuje se postojanje pravilnosti u pojavi
opasnosti u različitim delovima određenog prostora u različito vreme. Osiguravajuću zaštitu je toliko lakše sprovesti
ukoliko se rizici ponavljaju što ravnomernije raspoređeni tokom trajanja osiguranja na što širem području.
Stvaranjem prostorno što šire zajednice rizika sa sto većim brojem predmeta izloženim istovrsnim ili srodnim
rizicima, omogućava se njihovo lakše i potpunije prostorno izravnanje. Vremensko izravnanje je potpunije i
ravnomernije ukoliko je razdoblje trajanja osiguranja duže (10+ godina). Na veličinu rizika utiče veći broj činilaca.
Među njima se ističu sledeći:
*vrsta opasnosti (požar, poplava, bolest, smrt, pad letelice)
*fizičko-tehnička obeležja predmeta osiguranja (drvena zgrada, zgrada od tvrdog materijala, zgrada mešovite
gradnje)
*vrednost predmeta osiguranja i s tim u vezi iznos preduzete osiguravajuće obaveze
*dužina trajanja osiguranja
*mesto na kome se nalazi predmet osiguranja.
Svi navedeni, ali i drugi činioci obuhvataju se jednom vrednošću: premijom osiguranja što je veći rizik i premija će
rasti.
14. PODELA RIZIKA: OBJEKTIVNI I SUBJEKTIVNI, STALNI I PROMENLJIVI, ČISTI I ŠPEKULATIVNI
Rizici se dele, odnosno grupišu po različitim zajedničkim svojstvima. Pošto su vrste opasnosti veoma brojne, one su
po težini izuzetno različite. Mere sprečavanja ne mogu biti jednako uspešne kod svih rizika. Naime, postoje objektivni
rizici (na koje čovek ne može uticati) i subjektivni rizici (koji zavise od čovekovog ponašanja). Prvi se ostvaruje ne
samo bez čovekove volje nego i po pravilu bez ikakve veze s njegovim delovanjem i ponašanjem. Za njih su verovatno
najbolji primeri zemljotres, suša, oluja ili grad.
Danas je sve uočljiviji izuzetno veliki uticaj čoveka na jačinu i vrstu rizika. Recimo opasnosti razornih prirodnih
nepogoda (tajfuni, orkani, oluje) koje se smatraju objektivnim, poslednjih godina dobrim delom je posredno ili
neposredno prouzrokovao baš sam čovek. Stoga se može zaključiti da se sve više brišu nekad čvrste granice između
objektivnog i subjektivnog rizika.
S obzirom na postojnost svojstva napravljenja je podela na stalne i promenljive rizike, koja je od velike važnosti sa
svakog od osnovnih stanovišta osiguranja. Stalno su oni rizici kod kojih izgledi za ostvarivanje ostaju nepromenljivi
tokom čitavog trajanja osiguranja. Slikoviti primeri su požar, grad ili saobraćajni udesi (premda oni mogu senzonski
da se menjaju, recimo tokom leta, godišnjih odmora i slično).
Kod promenljivih rizika mogućnosti za njihovo dešavanje opadaju ili rastu tokom trajanja osiguranja, ponekad i iz
dana u dan. Recimo, opasnost dobijanja neke bolesti naglo se povećava tokom epidemije. Ili naknadnim podizanjem
benzinske pumpe uz zgradu osiguranu od požara, očigledno se povećava rizik. Promenljivost rizika osobena je za
ljude, ali i životinje, motorna vozila, kao i kod nekih opasnosti zavisnih od posebnih okolnosti, na primer,ratni i
politički rizici.
U oblasti upravljanja rizicima i osiguranja redovno se sreće podela na čiste i špekulativne rizike. Čisti rizici su oni koji
podrazumevaju mogućnost nastanka gubitka, ali ne i dobitka. Na primer, vlasnik motornog vozila pokriven auto-
kasko osiguranjem suočen je sa opasnošću od sudara i oštećenja ili uništenja svoga vozila. Ako se sudar desi
pretrpeće novčanu štetu. Ukoliko ne dođe do sudara, vlasnik neće ostvariti nikakav dobitak pa će njegov novčani
položaj ostati nepromenljiv.
Špekulativni rizici mogu proizvesti i gubitak i dobitak, jer su povezani sa promenama cena i drugih stavki koje prate
poslovanje. U ovu grupu najčešće spadaju poslovni rizici-većina ulaganja, uključujući berzanska. Na špekulativne
rizike utiču promene kamatnih stopa, cena stranog novca, cena poljoprivrednih proizvoda, ruda i drugih sirovina.
Većina ovakvih rizika nije osiguranje, premda je važno istaći kako nije uvek moguće jasno razgraničiti čistu od
špekulativne opasnosti.
15. OPŠTI I POJEDINAČNI , NERASPODELJIVI I RASPODELJIVI, NEMERLJIVI I MERLJIVI RIZICI, RIZICI-UZROCI,
RIZICI-POSLEDICE
Napredna podela polazi od opštosti ispoljavanja pa tako postoje opšti i pojedinačni rizici. Opšti rizici pogađaju celinu
ili barem značajan deo privrede, društva, odnosno države. Dobar primer su prirodne nepogodne ili ratovi.
Pojedinačni rizici uglavnom utiču na pojedina lica tako da ih oni do izvesne mere mogu nadzirati što ostavlja veći broj
mogućnosti tokom poslovanja tj. uvođenja procesa upravljanja rizicima.
U teoriji osiguranja rizici se takođe posmatraju kao neraspodeljivi i raspodeljivi. Neraspodeljive opasnosti pogađaju
sve ili gotovo sve ljude na isti način i u isto vreme tako da se ne mogu raširiti na zajednicu rizika koja će njihovom
raspodelom podeliti ukupni teret štete. Primer bi mogla biti svetska privredna kriza koja pogađa sve učesnike na
tržištu i celokupno stanovništvo. Raspodeljivi rizici se dešavaju na pojedinim mestima i kod pojedinih ljudi odnosno
preduzeća. Zbog toga se njihov teret može podeliti na brojne osiguranike koji su svi izloženi istoj opasnosti, u skladu
sa zahtevima tehnike osiguravanja.
Takođe je zanimljiva podela na nemerljive i merljive rizike. Posebno obeležje nemerljivih opasnosti je njihova gotovo
potpuna neizvesnost. Kao dobar primer nemerljivog, a samim tim i neosigurljivog rizika često se navodi poslovni rizik.
Znači da su rizici merljivi jedino u okviru zajednice a nikako samo kod pojedinaca. Tek u tom slučaju teret opasnosti
koje prete imovini ili licima može se prebaciti na osiguravajuće društvo.
Sa stanovišta dokazivanja nastanak osiguranog slučaja postoje rizici-uzroci i rizici-posledice. U prvu skupinu spadaju
one opasnosti kod kojih se osigurava određeni razlog mogućeg nastanka gubitka i oštećenja osiguranih predmeta. U
oblasti osiguranja prevoza i imovine tu, prvenstvo, dolaze u obzir osnovni rizici. I određeni broj dopunskih rizika. U
drugu grupu opasnosti spadaju one koje same po sebi predstavljaju određeno oštećenje osiguranog predmeta kao
posledica iznenadnih spoljašnih uzroka, mana ili svojstva stvari. Drugu skupinu opasnosti mozemo nazvati i rizici-
štete.
16. OSIGURLJIVOST RIZIKA
Privredna i pravna bezbednost preduzeća i stanovništva zahtevaju tačno određivanje opasnosti koje mogu biti
pokrivene osiguranjem. Drugačije rečeno, od mnogobrojnih rizika koji ugrožavaju neki predmet ili lice potrebno je
jasno razgraničiti koji od njih mogu biti obuhvaćeni osiguranjem, koji su osigurljivi a koji ne.
Pojam prikladan za osiguravanje ima i svoju suprotnost-neprikladan za osiguravanje. Pošto se ova dva izraza
međusobno isključuju između njih se mora povući što jasnija crta. Postoji više merila koja pomažu da se odredi da li
uopšte postoji prikladnost za osiguranje-osigurljivost, kako sa pristrasnog tako i sa nepristrasnog stanovišta.Ta merila
ipak ne treba posmatrati kao bezuslovne već pre kao savršene uzore koji u praksi nisu uvek dostignuti.
Postoje rizici koji nisu ni podobni ni nepodobni. Oni se nalaze u razdelnoj “sivoj” oblasti. Za svakog od njih postoje
osiguravači koji taj rizik smatraju prihvatljivim za osiguranje, kao i oni koji ga smatraju neprihvatljivim. Zato se ova
oblast može zvati prelazno ili međupodručje.
U preduzeću se pogotovo mora posvetiti izuzetna pažnja tome koje su opasnosti osigurljive, a koje ne. Uz osigurljive
srećemo se i sa neosigurljivim rizicima, bilo da su neposredno vezani za poslovodstvo ili da ih ono ne može nadzirati
odnosno da potiču iz prirode okoline.
17. SVOTA OSIGURANJA
Svota, tj. suma osiguranja predstavlja iznos utvrđen zakonom ili ugovorom o osiguranju kao gornja granica
osiguravačeve obaveze prilikom isplaćivanja naknade iz osiguranja. U nekim slučajevima ova granica može biti
prekoračena-kada osiguravač prizna osiguraniku troškove spašavanja ili na ime zatezne kamate zbog kašnjenja
isplate naknade. Svota osiguranja se ugovora slobodno između dve ugovorene strane, ali bi trebalo da odgovara
stvarnim potrebama osiguravajućeg posla.
U osiguranju lica ova svota ima najveći značaj. Kada nastupi osigurani slučaj, osigurana svota (ili njen deo)
izjednačava se sa nadoknadom iz osiguranja. Ona predstavlja nezaobilazan sastojak ugovora odnosno polise
osiguranja. Određuje se sporazumno ili zakonom. Prilikom isplate osigurane svote beznačajno je kolika je stvarna
“šteta” niti se ona utvrđuje jer su u pitanju osigurani ljudi gde je pojam štete veoma uslovan.
Ipak u osiguranju lica postoji izuzetak od navedenog pravila kada se isplaćuju troškovi lečenja i izgubljena zarada
posle bolesti ili nesrećnog slučaja. Ovi troškovi se isplaćuju u stvarno nastaloj visini.
U osiguranju stvari svota osiguranja je isto gornja granica osiguravačeve obaveze, međutim ona ovde predstavlja
samo jedan od činilaca koji opredeljuju naknadu štete. Za razliku od osiguranja lica, svota osiguranja nije neophodan
sastojak ugovora, što znači da ugovor može postojati bez nje.
Naknada se u osiguranju stvari određuju uvažavajući tri osnovna činioca-svotu osiguranja, visinu pretrpljene štete i
vrednost osigurane stvari. Visina naknade štete ne sme pojedinačno preći ni iznos svote osiguranja ni visinu
pretrpljene štete, niti vrednost osigurane stvari. Prilično je ujednačeno shvatanje da visina naknade štete ne može
premašiti vrednost osigurane stvari niti visinu stvarno pretrpljene štete. S druge strane osiguranici ponekad dovode u
pitanje svotu osiguranja kao gornju granicu osiguravačeve obaveze kada nastupi osigurani slučaj.
Svota nije obavezan sastojak ugovora o osiguranju ali je nesporno veoma značajan. Svota osiguranja predstavlja
jednu od najvažnijih ugovorenih odredba na kojima se temelji veliki deo imovinskih osiguranja.
Nadovezujući se na stav da je svota osiguranja predmet sporazuma između osiguravača i osiguranika, sledi i zaključak
da se njena ugovorena visina mora poštovati prilikom isplate naknade štete.
Kod osiguranja od odgovornosti pitanje svote osiguranja se posmatra u zavisnosti od vrste ovog osiguranja. U
obaveznom osiguranju od odgovornosti svota osiguranja je u mnogim zemljama slučajan sastojak ugovora, zato što
je najviša osiguravačeva obaveza po pravilu neograničena.
18. POJAM I SASTAV PREMIJE OSIGURANJA
Premija kao važan sastojak jeste cena rizika za koji osiguravajuća društva obezbeđuju osiguravajuću zaštitu. Između
rizika i premije osiguranja postoji veoma uska povezanost. Visina premije određuje se prema prosečnoj jačini rizika i
svaka promena rizika mora se iskazati u promeni premije.
Uvažavajući nešto širi pristup, može se reći da je premija i cena osiguranja zbog toga što pored rizika na nju utiču i
drugi činioci kao što su svota osiguranja, trajanje osiguranja, kamatna stopa na uložena sredstva osiguranja,
osiguravačevi opšti troškovi i slično. Ova dva činioca predstavljaju ukupnu ili bruto premiju.
Funkcionalna premija je u neposrednoj “funkciji” osiguranja po čemu je i dobila ime. Čini je tehnička premija a može
obuhvatati i doprinos za preventive ukoliko je uračunat u premiju osiguranja. Tehnička premija služi za izravnanje
obaveza po osnovu osiguranja (odštete i ugovoreni iznosi) te za stvaranje rezervi. Doprinos za preventivu koristi se za
sprovođenje mera sprečavanja i suzbijanja kod osiguranika.
Režijski dodatak služi za pokriće pretećih izdataka osiguravajućeg preduzeća-materijalni I nematerijalni troškovi. Kao
što je poznato cenu koštanja čine stvarni utrošci činilaca proizvodnje. On se ubraja u osnovne privredne pojmove
predstavljajući zbir svih troškova koji nastanu tokom proizvodnje određene jedinice proizvoda ili usluga. U delatnosti
osiguranu cenu koštanja premije opredeljuju verovatni činioci te je ona proizvod dveju verovatnoća: verovatnoće
nastanka štetnog događaja i verovatnoće jačine štete prilikom nastanka tog događaja.
19. ODREĐIVANJE I VRSTE PREMIJA
Važno je naglasiti da premija kao cena osiguranja ne može biti predmet pogodbe između ugovorenih strana prilikom
kupoprodaje osiguravajuće usluge, tj. zaključivanja osiguranja. Ona je utvrđena cenovnikom premija koji se dobija na
osnovu višegodišnjeg poslovnog učinka uz upotrebu aktuarskih matematičkih i statističkih podataka o rizicima.
S druge strane na visinu premije sa stanovišta odnosa osiguravač-osiguranik utiču:
*primena popusta i doplata na premiju
*zaključivanje višegodišnjeg ugovora o osiguranju
*učešće osiguranika u manjim štetama (franšiza)
*uvažavanje područja opasnosti (naročito u osiguranju motornih vozila)
*razrada primenjenih zaštitnih mera i tako dalje.
U pogledu vremena za koje se računa premija naši vodeći osiguravači primenjuju teorijsko pravilo po kome su
premijske stope, doplata i popusti iz cenovnika određeni za godišnje trajanje osiguranja. Za kraće vremenske odeljke,
ako pojedinim cenovnikom drugačije nije rešeno, na osnovu premije se obračunava doplatak : kod osiguranja sa
trajanjem do 15 dana zaračunava se 15% godišnje premije, do mesec dana-20%, do 2 meseca-30%, do 3 meseca-
40%, do 4 meseca-50%, do 5 meseci-60%, do 6 meseci-70%, do 7 meseci-80%, do 8 meseci-90% i preko 8 meseci-
100%.
Društva za osiguranje za svaku poslovnu godinu određuju najnižu premiju za svaku vrstu osiguranja.
Ugovorena (zaključena, polisirana) premija jeste premija osiguranja iz svih ugovora koje je osiguravač zaključio u
određenom razdoblju, najčešće godišnje, ali i u kraćim razdobljima odnosno premija za samo jedan ugovor ili samo
jednu granu osiguranja.
Obračunata (tj. fakturisana) premija predstavlja premiju koju je ugovarač osiguranja, odnosno osiguranik, polazeći od
zaključnog ugovora o osiguranju, dužan platiti u određenom vremenskom roku i na određeni način (jednokratno, u
delovima).
Naplaćena (ili ubrana) premija. Polazeći od zaključenog ugovora o osiguranju, ugovarač osiguranja, odnosno
osiguranik dužan je da plati premiju u određenom vremenskom roku, određenim načinom i nekim od sredstva
naplate-gotovim novcem, doznakom za prenos na osiguravačev žiro-račun, prodajom čekova, korišćenjem kreditnih
kartica i drugo.
20. OSIGURANI SLUČAJ
OsiguranI događaj tj. osigurani slučaj je pretpostavka za izvršenje osiguravačeve obaveze zbog ostvarenog rizika
obuhvaćenog osiguranjem. On podrazumeva zbivanje okolnosti koje na osnovu zakona ili ugovora o osiguranju
obavezuju osiguravača da osiguraniku isplati odštetu ili osigurani iznos.
Nije moguće izvesti jedinstveni pojam osiguranog slučaja za sve vrste osiguranja, budući da ga određuju rizici koji su
izuzetno različiti.
Neophodno je da kod svakog osiguranog događaja uslovima osiguranja budu predviđeni sledeći činioci:
• Vreme ostvarenja osiguranog slučaja. Važno je da se osigurani događaj dešava tokom trajanja osiguranja.
Ukoliko je trajao u dužem vremenskom razdoblju važno je da je početak dešavanja sa štetnim posledicama bio u
vremenu obuhvaćenom osiguranjem.
• Mesto ostvarenja osiguranog slučaja. Ne postoji opšte pravilo u pogledu okolnosti gde sve može nastati
osigurani događaj, te je važno napomenuti da ovo, ponekad može biti izražena poteškoća. Recimo ako preduzeće
koje je zaključilo osiguranje od loma mašina iznajmi svoje mašine radi proizvodnje nekom drugom preduzeću, one će
i tamo biti osigurane, jer služe osnovnoj svrsi.
 • Uzročna veza između predviđenog događaja i nastupele štete. Posledice koje uobičajno nastaju usled
određene opasnosti mogu se desiti i zbog nekih drugih rizika. Stoga mora postojati jasna uzročna veza između
događaja i posledice koju je prouzrokovao da bi osiguravajuće društvo isplatilo naknadu.
• Osiguranikove obaveze prilikom nastanka osiguranog slučaja. Osiguranik je dužan učiniti sve da do štete ne
dođe. Ako šteta ipak nastane osiguranik mora preduzeti mere suzbijanja njenih posledica. Moguće troškove
spašavanja, uz određene preduslove, snosiće osiguravač čak i ako premašuju svotu osiguranja. Osiguranik je takođe u
obavezi da odmah, a najkasnije tri dana od saznanja prijavi štetu osiguravača.
21. NAKNADA IZ OSIGURANJA
Isplatom naknade zatvara se krug osiguranja, čime se ispunjava i opravdava njegova svrha. U imovinskom osiguranju
osiguravač nadoknađuje štetu koja se dogodila na osiguranikovoj imovini, dok se u osiguranju lica plaća ugovoreni
iznos osiguraniku kada nastupi osigurani slučaj. U osiguranju imovine naknada se temelji na načelu obeštećenja. To
podrazumeva da njena visina nikako ne može biti iznad visine štete koju je osiguranik pretrpeo. Na taj način se
isključuje mogućnost da ugovor osiguranja bude izvor neopravdanog sticanja novca, tj. bogaćenje.
U imovinskom osiguranju se javljaju još neka pravila koja su vezana za pitanja naknade iz osiguranja:
*subrogacija (regres) - osiguravačevo pravo da po isplati naknade iz osiguranja stupi u osiguranikova prava
prema trećim licima.
* nadosiguranje - u slučaju kada je svota osiguranja viša od vrednosti osigurane stvari, osiguranikovo pravo
na naknadu se snižava do iznosa stvarne vrednosti osigurane stvari uz smanjivanje premije u istoj razmeri.
*nadosiguranje- javlja se kada je svota osiguranja niža od vrednosti osigurane stvari. Tada se naknada iz
osiguranja srazmerno umanjuje.
*dvostruko osiguranje - postoji u slučaju osiguranja iste stvari kod dva ili više osiguravača od iste opasnosti i
za isto vreme, kada zbir svota osiguranja prelazi vrednost osigurane svote.
Osiguravač je dužan da odmah po prijavi nastanka osiguranog slučaja pristupi utvrđivanju štetnih posledica i visine
odštete, po pravilu zajedno sa osiguranikom. Našim zakonskim rešenjima osiguravačeva obaveza mora se ispuniti u
roku koji ne može biti duži od 14 dana i to racunajući od trenutka kada je on obavešten da se dogodio osigurani
slučaj.
Naknada iz osiguranja ne mora uvek biti u novčanom iznosu.To proističe iz svrhe osiguranja koje (kada je reč o
osiguranju imovine) omogućava obnovu uništenih dobara. Taj cilj će ostati isti ukoliko osiguravač umesto isplate
novca fizički obnovi uništenu ili oštećenu stvar.
22. ZADACI TEHNIČKOG UREĐENJA OSIGURANJA
Svrha tehničkog uređenja osiguranja, koji obezbeđuje aktuarska služba u društvu za osiguranje sastoji se u
ostvarivanju ravnoteže osiguravajućeg fonda. To znači da je neophodno izračunati ukupan iznos novca koji u vidu
premije treba da godišnje uđe u taj fond, kako bi se pokrio ukupan iznos štete u toku godine i obezbedile nepohodne
zalihe sredstava. Šireći ovaj stav treba dodati da i druge stavke doprinose ravnoteži osiguravajućeg fonda od kojih je
najznačajnija prinos od uloženih sredstava osiguranja.
Ukoliko bi se desilo da osiguraniku premda je platio premiju ne bude izmirena naknada iz osiguranja on bi očigledno
bio oštećen. Tada bi zbog nepostojanja ili nepravilnog tehničkog uređenja osiguranja došlo do gubitka poverenja
stranaka u društvo za osiguranje, što bi u krajnjem moglo dovesti do slabljenja svih društava odnosno osiguravajuće
delatnosti u celini.
Važan zadatak tehničkog uređenja osiguranja je takođe predviđanje broja i iznosa šteta koje društvo treba da plati u
određenom vremenskom broju i iznosa štete koje društvo treba da plati u određenom vremenskom razdoblju. To
nije nimalo lak zadatak jer štete nastaju ostvarenjem rizika kao budućih, neizvesnih i od volje nezavisnih događaja.
Slično premiji i ovo treba uraditi po pojedinim granama osiguranja. Ako bi se utvrđivale samo ukupne štete iz svih
vrsta osiguranja kao jedan iznos pa onda na osnovu njega premije došlo bi do izrazitih nejednakosti između
osiguranika koji se štite od različitih opasnosti.
23. ZAJEDNICA RIZIKA
Zajednica rizika podrazumeva udruživanje preduzeća, ustanova ili pojedinaca koji žele da međusobno raspodele teret
opasnosti za koji se unapred zna da će pogoditi samo neke od njih. Stvaranje ovakve zajednice utemeljene na
uzajamnosti, osnovna je pretpostavka osiguranja. Od suštinske važnosti je da broj članova zajednice rizika bude što je
moguće veći.
Razuđenost rizika - da bi zajednici rizika svaki član nosio samo neznatan teret ostvarene opasnosti potrebno je da
ona pogodi što manji broj udruženih članova. Stoga je u poslovnoj politici svakog društva za osiguranje prvenstveni
zadatak sticanja što većeg skupa osiguranja, čime se obezbeđuje velika nesrazmera između ukupnog broja članova
zajednice rizika i članova kod kojih će opasnost nastupati.
Sličnost rizika-opasnosti koje se svrstavaju u neku zajednicu treba da budu slične jer je to uslov za ravnomernu
raspodelu tereta štete. Naime za različite rizike neophodno je izdvojiti različite visine sredstava za pokriće šteta koje
prouzrokuju.
Zahtev za slicnošću rizika se ostvaruje njihovim razvrstanjem prema: prirodi, predmetu, vrednosti i trajanju.
Rizici slični po prirodi dele se na način koji odgovara podeli na pojedine vrste osiguranja. Tako imamo rizike
nesrećnog slučaja, požara, kaska, odgovornosti, bolesti, loma stakla, smrti, krađe i mnoge druge. Unutar ovih skupina
prave se i uže podele.
Slikovit primer za ličnost rizika po predmetu jeste osiguranje života u kome su osiguranici razvrstani po polu i po
godinama starosti, ili recimo kasko osiguranje motorinih vozila gde su vozila razvrstana po tipu, snazi motora u
kilovatima, godini proizvodnje i tako dalje. Ispravnim razvrstanjem rizika po vrednosti moguće je ostvariti njihovu
sličnost. Cilj postizanja sličnosti po vrednosti jeste otklanjanje velikih nesrazmera između vrednosti pojedinih
predmeta u istoj zajednici rizika.
U zajednici je neophodno postići i sličnost opasnosti po trajanju. Budući da su neživotna osiguranja obično
jednogodišnja, ovaj činilac je od posebne važnosti kod životnog osiguranja koja su najčešće dugoročna.Očito je da ne
mogu biti u istoj zajednici osiguranika lice koje je osiguralo život dok je na službenom putovanju u inostranstvu u
trajanju od 15 dana i lice koje je osiguralo život na 20 godina.
24. STATISTIČKO-MATEMATIČKI ZAKONI I POVEZIVANJE ZAJEDNICA RIZIKA
Zakon velikih brojeva. Kada posmatramo veliki broj slučajeva, dolazimo do izvesne pravilnosti u nastupanju nekog
događaja. Recimo, broj požara u nekoj zemlji posmatran u nizu godina pokazuje se da radi o približno istoj veličini:
nekada je taj broj veći, nekada manji ali možemo utvrditi izvesnu pravilnost u njegovom ponavljanju.
Pomoću zakona velikih brojeva dolazimo do prosečne, odnosno najneočekivanije vrednosti posmatrane veličine.
Njegova važnost za osiguranje je velika jer se za osiguravača neizvesnot i slučajnost preobrađuju u pravilnost i
zakonitosti. Zakon velikih brojeva predstavlja osnovicu računa verovatnoće jer prosečna pojava, koja se zahvaljujući
njemu proračunava omogućava sagledavanje broja takvih budućih pojava.
Račun verovatnoće-verovatnoća nastupanja jednog događaja se označava kao odnos između broja povoljnih izgleda i
broja ukupnih izgleda koji postoje u pogledu njegovog ostvarivanja. Tako je verovatnoća da ćemo dobiti šesticu
prilikom jednog bacanja kockice za igru 1:6. I račun verovatnoće uz zakon velikih brojeva predstavlja naučnu osnovu
tehnike osiguranja. Pomoću njega se određuju izgledi za ostvarenje neke opasnosti, tj. stepen mogućnosti
nastupanja osiguranog slučaja. Uvek je nužno imati na umu da su rezultati ma kako portfelj osiguranja bio veliki,
samo približne vrednosti. Jedino ako bi broj ugovora o osiguranju bio beskonačno velik, proračun bi dao tačnu,
matematičku vrednost tražene veličine.
25. OSIGURAVAČ I UGOVARAČ OSIGURANJA
Osiguravač predstavlja stranu iz ugovora o osiguranju koja se obavezuje da će, ukoliko se ostvari događaj koji
predstavlja osigurani slučaj, osiguraniku ili nekom trećem licu isplatiti određeni novčani iznos.
Daleko najveći broj osiguravača u svetu i kod nas posluje kao deoničarsko društvo za osiguranje. Njegovo ustrojstvo
prilagođeno je posebnostima rada broju vrsta osiguranja koje prodaje, njihovim obeležjima, veličini poslovnog
područja, stepenu tržišnog nadmetanja, razvojnim ciljevima i drugim odgovornostima i okolnostima.
Društvo za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima je takođe uređeno kao deoničarsko društvo, s tim što je
njegov isključivi posao dobrovoljno penzijsko osiguranje. Društvo za upravljanje za račun članova dobrovoljnog
penzijskog fonda ulaže i uvećava sredstva koja su prikupljena po osnovu penzijskih doprinosa. Kada osiguranici
steknu pravo na penziju, društvo za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima im omogućava povlačanje
prikupljenih sredstava.
Društvo za uzajamno osiguranje je oblik osiguravajućeg društva koji je pristupan pogotovo u visokorazvijenim
zemljama. Ključna razlika u poređenju sa deoničarskim društvom za osiguranje jeste u tome što ne posluje radi
sticanja dobitka. Društva za uzajamno osiguranje su obično namenjeni pokriću opasnosti u jednoj ili dve grane
osiguranja, zavisno od interesa osiguranika kao članova, tj- osnivača.
Ugovarač osiguranja - U zakonu o obligacionim odnosima ugovarač osiguranja se pominje kao strana ugovora o
osiguranju koja se obavezuje da osiguravaču plati novčani iznos-premiju osiguranja. Društvo za osiguranje u svojim
poslovnim ispravama ugovarača osiguranja opisuju kao “lice koje sa osiguravačem zaključi ugovor o osiguranju”.
Kada ugovarač sklopi osiguranje za tuđ račun ili za račun lica koga se tiče, ugovarač ima obavezu da plati premiju i da
ispuni ostale ugovorene obaveze ali ne može koristiti prava iz ugovora čak i u slučaju kada se polisa osiguranja nalazi
kod njega, ukoliko ne dobije pristanak osobe čiji je interes osigurao tj. osiguranika.
26. OSIGURANIK, KORISNIK OSIGURANJA I OSIGURANO LICE
Osiguranik je lice čija je stvar, imovinski interes, odnosno on sam kao ličnost, predmet osiguranja i kome pripadaju
prava iz osiguranja. Podrazumeva se da bi siguranik mogao zaključiti ugovor o osiguranju, mora biti poslovno
sposobno lice. Stoga je on ravnopravna strana koja stoji naspram osiguravača i koji ima sva ugovorena prava i
obaveze. Obično je osiguranik onaj čija je ličnost ili dobro, izloženo opasnosti.
Korisnik osiguranja - U poslovima osiguranja se takođe sreće lice koje nije ugovorena stopa ali je polazeći od suštine
zaključenog ugovora o osiguranju, steklo pravo da od osiguravača naplati naknadu ukoliko se desi osigurani slučaj.
Njemu dakle osiguravač duguje ispunjenje svoje najvažnije obaveze. Kao što je gore navedeno za odnos između
ugovarača osiguranja i osiguranika, isto važi i za odnos korisnika osiguranja-osiguranik.
Osiguran lice - Sve prethodno navedena lica pojavljaju se i u osiguranju imovine i u osiguranju lica. Međutim u ličnim
osiguranjima može dodatno postojati i osigurano lice kao osoba u čijem životu treba da nastane predviđeni događaj
kao što su recimo onesposobljenost, bolest, smrt, kako bi došlo do isplate osigurane svote. Osigurano lice se javlja
zato što se ugovor može sklopiti ne samo za slučajeve smrti, nezgode i slično samog osiguranika, već i za iste takve
slučajeve koji mogu nastupiti kod nekog trećeg osiguranog lica. Nekada je ovakvo osiguranje bilo zabranjeno jer se
smatralo nemoralnim izvlačenjem koristi kod tuđe smrti ili nezgode, kao i opasnima zbog mogućnosti postojanja
osiguranikovog interesa da se desi osigurani slučaj. Danas je naprotiv, osiguranje lica koje je ugovarač sklopio na
način da osigurani slučaj može nastupiti na ličnost nekog trećeg lica uobičajeno i opšte prihvaćeno.
27. VINKULATOR, ZASTUPNIK OSIGURANJA I POSREDNIK OSIGURANJA
Uz osiguranika i druga lica mogu istovremeno imati interes da osigurani predmet ostane neoštećen. U tom smislu
mogu se navesti vinkulatori-založeni poverioci tj. banke koje su odobrile pozajmicu za izgradnju osiguranog
predmeta. Ta lica svoje interese mogu zaštititi vezivanjem tj. vinkulacijom polise osiguranja u svoju korist.
Polisa osiguranja se vezuje unošenjem odredbe po kojoj se ako se desi pokrivena šteta, naknada može isplatiti
osiguraniku jedino uz prethodnu vinkulatorovu saglasnost. Takođe osiguravajuće društvo može izdati vinkulatoru
potvrdu o vezivanju.
Zastupnik osiguranja - je lice koje se pojavljuje sa strane osiguravača, štiteći prvenstveno njegove interese. Ovlašćen
je da radi u ime i za račun društva za osiguranje o čemu dve strane sklapaju ugovor.
Postoje zastupnik osiguranja - pojedinac i zastupnik- osiguravajuće zastupničko društvo. Ova lica mogu poslovati
samo na određenom području mogu se baviti zastupanjem jedne ili više vrsta osiguranja.
Posrednik osiguranja - je lice koje se pojavljuje sa strane osiguranika, prvenstveno čuvajući njegove interese. To je
osoba koja posreduje pri sklapanju ugovora o osiguranju ostajući van ugovorenog odnosa. Radi se o poslu čiji je
predmet nastojanje da se osiguranik dovede u vezu sa osiguravajućim društvom kako bi s njim pregovarao o
sklapanju ugovora o osiguranju. Posrednici štite interese osiguranika savetujući ih o vrsti i obimu osiguravajućeg
pokrića, izboru osiguravača, posrednici zatim vode pregovore sa društvima za osiguranje o visini premije, zaključujući
konačno ugovor o osiguranju u ime i za račun svog nalogodavca.
28. OSNOVNE ODREDNICE POSLOVANJA DRUŠTVA ZA OSIGURANJE
Društvo za osiguranje je dužno poslovati uz uvažavanje opštih privrednih načela i posebno pravila osiguravajuće
struke u skladu sa zakonom, načelima poštenog tržišnog nadmetanja, dobrim poslovnim običajima i poslovnim
moralom.
U našem vodećem osiguravaču “Dunav osiguranje” ističu da predstavljaju jedinu osiguravajuću kuću na domaćem
tržištu koja je prijavljena da obavlja sve vrste osiguranja (više od 90 proizvoda).
Iz internetskog predstavljanja jednog od većih srpskih društava za osiguranje “DDOR-a” Novi Sad, možemo zaključiti
da se tržište u radu stavlja na trajno izvršavanje obaveza, stručnost i bezbednost koja se pružaju osiguranicima.
Osiguravajuće društvo je samostalno pravno lice koje poslove osiguranja obavlja u svoje ime i za svoj račun.
Preduzimajući prava i obaveze u pravnom, odnosno poslovnom prometu ono svojom celokupnom imovinom
odgovara za obaveze prema osiguravačima, ali i državi i zaposlenim radnicima.
Kod društva za uzajamno osiguranje ako štete i drugi rashodi premaše prethodno uplaćene doprinose i druge
prihode, članovi, tj. osiguranici povezuju se da uplate dodatne doprinose ili im se srazmerno smanjuju naknade iz
osiguranja.
Promene pravnog položaja osiguravača ili njegovih delova ne mogu uticati na odgovornost za izvršenje obaveza
prema osiguranicima. Tako je uređeno da se položaj osiguranika prema osiguravaču ne može menjati bez njegove
saglasnosti, sporazumom o preuzimanju sredstava, prava i obaveza između dva društva, za štetu odgovara isključivo
društvo za osiguranje, nikako njegova poslovna jedinica kod koje se osiguranik osigurao.
Važno je još istaći da su društva za osiguranje i zakonom obavezna da viškove rizika koje ne mogu pokriti svojim
sredstvima predaju u saosiguranje i reosiguranje.
Kao važnu odrednicu poslovanja društvo za osiguranje nezaobilazno je podvući značaj učestvovanja u sprovođenju
mera sprečavanja nastanka štetnih događaja i suzbijanja njihovih štetnih posledica.
29. IMOVINA DRUŠTVA ZA OSIGURANJE
Neophodno je da društvo za osiguranje, kao i svako drugo privredno društvo, raspolaže izvesnom imovinom. Imovinu
društva za osiguranje predstavljaju razne nepokretne i pokretne stvari. Najvišu vrednost u bilansima imaju hartije od
vrednosti, poslovne zgrade, novčana sredstva i druga imovinska prava. Što je zemlja razvijenija veće je učešće hartija
od vrednosti i njihova razuđenost na različite stavke.
Ukoliko se posmatra sastav sredstva društva za osiguranje u našoj zemlji zapazićemo da najveće učešće imaju
dugoročna novčana ulaganja. Za njim slede kratkoročna novčana ulaganja, pa zatim zbirna stavka nekretnine,
postrojenja i oprema.
Društva za osiguranje, imovinu, odnosno sredstva stiču na dva načina:
* Ulozima osnivača prilikom osnivanja društva, a na sličan način se sredstva prikupljaju i tokom poslovanja
izdavanjem deonice.
* Iz tekućeg poslovanja, što znači iz premije osiguranja koje uplaćuju osiguranici, od prihoda od ulaganja
sredstava i drugo.
Osiguravajuća društva, preduzeća sa punom pravnom i ekonomskom osobenošću, ona odgovaraju za obaveze
svojom celokupnom imovinom. Njhove poslovnice, bez obzira na veličinu, nikako ne mogu biti vlasnici imovine.
30. NOVČANA SREDSTVA I REZERVE I OSNOVNI KAPITAL DRUŠTVA ZA OSIGURANJA
Novčana sredstva i rezerve s kojima društvo za osiguranje posluje su:
*novčani deo osnovnog kapitala
*premija osiguranja
*tehničke rezerve
*garantna rezerva
*druga sredstava i rezerve
OSNOVNI KAPITAL - Osnovni kapital osiguravajućeg društva predstavlja nužan preduslov za osnivanje društva. On i
kasnije tokom poslovanja mora biti neprekidno održavan u propisanom iznosu. Obezbeđenjem osnovnog kapitala
dolazi se do sredstava kojima društvo već na početku svoga rada može jemčiti osiguranicima da će im biti isplaćeni
oštećeni zahtevi. To je značajno iz razloga što u prvim godinama poslovanja društvo ne može stvoriti neophodne
zalihe iz tekućeg rada izdvajanjem iz premije. Ova stavka ima svrhu krajnjeg obezbeđenja što znači da se može
koristiti za pokriće gubitka tek kada su iscrpljene ostale mogućnosti.
Osnovni kapital osiguravajućeg društva stvara se ulozima osnivača odnosno deoničara. On ima novčani i nenovčani
deo. Visina novčanog dela osnovnog kapitala određena je za svaku vrstu osiguranja kojom se društvo bavi. Nenovčani
ulozi mogu biti stvari ili prava. Svaki od nenovčanih uloga iskazuje se novčano i to posebnim postupkom koji
sprovode nezavisni, ovlašćeni procenitelji.
31. TEHNIČKE REZERVE
Društvo za osiguranje je dužno da na kraju obračunskog razdoblja utvrditi tehničke rezerve. Ovaj vid zaliha služi
pokriću obaveza iz obavljanja osiguravajućih poslova. Kod društva koje se bavi poslovima životnih osiguranja
tehničke rezerve čine:
*prenosne premije
*rezervisane štete
*matematička rezerva
*rezerve za učešće u dobitku.
Kod društva koje posluje u oblasti neživotnih osiguranja tehničke rezerve obuhvataju:
*prenosne premije
*rezervisane štete
*rezerve za izravnanje rizika
Tehničke rezerve se utvrđuju primenom načela aktuarske matematike, pravila struke osiguranja i statističkih
podataka. Bliža merila i način obračunavanja za navedene stavke tehničkih rezervi propisani su posebnim odlukama
državnog nadležnog.
Inostrana iskustva kazuju da se loša procena tehničkih rezervi uglavnom vezuju za zemlju u razvoju. Razlozi mogu biti
raznovrsni, od neodgovarajućih podataka za proračun, preko nepostojanih privrednih uslova, posebno visokog rasta
cena, pa sve do slabo razvijenog aktuarstva. Međutim primeri nedovoljnosti tehničkih rezervi mogu se sresti i u
razvijenim zemljama, pogotovo kod poslova neživotnog osiguranja.
32. PRENOSNA PREMIJA
Predstavlja deo premije namenjen izmirenju obaveza iz osiguranja koja nastaju u narednom obračunskom razdoblju.
Obrazuju se izdvajanjem iz ukupne premije osiguranja na kraju trećeg obračunskog razdoblja i to odvojeno za svaku
vrstu osiguranja. Podrazumeva se da se ovaj postupak izvodi samo za ugovore kod kojih osiguravajuće pokriće traje i
posle isteka obračunskog razdoblja.
Pravilo je da se prenosna premija obračunava poslednjeg dana obračunskog razdoblja i to:
* 31. decembra tekuće godine (godišni obračun)
* 31. mart, 30. juna i 30. septembra tekuće godine (obračuni u toku godine) i po potrebi.
* na dan prenosa portfelja osiguranja na drugo osiguravajuće društvo, ako to državni nadležni za naloži kao
nadzornu meru.
Postupak proračuna prenosne premije posebno je uređen kod ugovora gde se visina pokrića menja tokom trajanja
osiguranja.
Za životna osiguranja za koja se obračunava matematička rezerva, prenosna premija je sastavni deo matematičke
rezerve.
Prenosna premija u samopridržaju društva koje zaključuje poslove osiguranja iskazuje se tako što se zbir prenosne
premije osiguranja sopstvenog portfelja i prenosne premije primljenih saosiguranja umanji za zbir prenosnih predatih
u saosiguranje i reosiguranje.
33. REZERVISANE ŠTETE
Se obrazuju u procenjenoj visini obaveze:
* za nastale prijavljene, a nerešene štete do kraja tekućeg obračunskog razdoblja
* za nastale neprijavljene štete do karaja tekućeg obračunskog razdoblja.
Neki od oštećenih zahteva ne mogu biti rešeni do isteka obračunskog razdoblja u kome su podneti, zbog različitih
razloga. Oni razumljivo moraju biti isplaćeni iz dela premije koji se odnosi na razdoblje u kom je šteta nastala. Isto
važi za oštećene zahteve koji još nisu podneti, a ticaće se istog vremenskog odeljka. Drugi deo raznovrsnih šteta
odnosi se na izmirenje obaveza koje još nisu poznate osiguravaču na dan isteka obračunskog razdoblja, ali će ih on
takođe proceniti.
Može se zaključiti kako je postupak obračuna rezervisanih šteta dosta složen. To proističe i iz činjenice što se iznosi
rezervacije nastalih prijavljenih šteta procenjuju za svaku pojedinu štetu, polazeći od zapisnika o vrsti štete, obimu
oštećenja i drugim obeležjima od značaja za procenu.
Rezervisane štete jednako kao i prenosne premije, prema našim propisima obračunavaju se poslednjeg dana tekućeg
obračunskog perioda i to:
* 31. decembra tekuće godine (godišnji obračun)
*31. marta, 30. juna i 30. septembra tekuće godine (obračuni u toku godine) i po potrebi
* na dan prenosa skupa osiguranja na drugo osiguravajuće društvo, ako to državni nadležni naloži kao
nadzornu meru.
Rezervisane nastale prijavljene, a nerešene štete do kraja tekućeg obračunskog razdoblja obračunavaju se na osnovu
pojedinačne procene svake štete. Ovakve štete u osiguranju od odgovornosti koje se isplaćuju u obliku rente,
obračunavaju se u uglavničenom iznosu svih budućih obaveza.
34. MATEMATIČKA REZERVA I REZERVA ZA UČEŠĆE U DOBITKU
Matematička rezerva je deo tehničke rezerve koji je namenjen izmirenju budućih obaveza iz životnih osiguranja. Ona
se utvrđuje matematičko-aktuarskim metodama, po čemu je i dobila ime. Da bi se ostvarila jednakost između
uplaćivane premije, s jedne strane i obaveze društva prema osiguraniku, s druge strane neophodno je da se iz
štetnog dela premije zajedno s prinosima od ulaganja tokom trajanja osiguranja stvara fond matimatičke rezerve.
Nužnost stvaranja matematičke rezerve proističe iz posebnosti životne sredine. Štedni deo ovog osiguranja upućuju
na neizvesnost osiguračeve obaveze za isplatu osigurane svote. K tome, razumljivo je da se u životnim osiguranjima
osiguravač suočava s rizikom osiguranikove smrti koji s protokom vremena raste. Plaćanje istog nepromenljivog
iznosa premije tokom celokupnog trajanja ugovora podržano je upravo mehanizmom matematičke rezerve.
Matematička rezerva se obrazuje i obračunava po osnovu dugoročnih ugovora o životnom osiguranju i to posebno
za:
 *osiguranje života
*rentno osiguranje
*dobrovoljno penzijsko osiguranje
*druge vrste životnih osiguranja.
Ako osiguranici prihvate da učestvuju u opasnosti polaganja i ulaganja sredstava tehničkih rezervi, društvo je dužno
da na dan utvrđivanja dobitka, uz matematičku rezervu iskaže i rezervu za učešće u dobitku.
Osnovno pravilo glasi da sredstva matematičke rezerve i rezerve za učešće u dobitku moraju biti tolika da u svakom
trenutku jemče ispunjavanje svih ugovorenih obaveza prema osiguranicima. Ove dve rezerve se obračunavaju
posebno za svaki ugovor o osiguranju, poslednjeg dana tekućeg obračunskog razdoblja i to kao i u prethodnim
slučajevima:
* 31. decembra tekuće godine (godišnji obračun)
* 31. mart, 30. juna i 30. septembra tekuće godine (obračuni u toku godine) i po potrebi
* na dan prenosa portfelja osiguranja na drugo drutšvo, ukoliko to drzavni nadležni naloži kao nadzornu
meru.
Takođe je određeno pravilo po kome se postupak obračuna matematičke rezerve kod važećih ugovora o osiguranju
ne može menjati u toku trajanja osiguravajućeg pokrića.
Pri utvrđivanju kamatne stope za obračun matematičke rezerve za ugovore o osiguranju sa zajemčenom kamatnom
stopom uzima se u obzir bezbednost polaganja i ulaganja sredstava te rezerve, kao i visina prinosa koji se odbacuje.
Tablice verovatnoće koje se primenjuju u obračunu matematičke rezerve (tablice smrtnosti, tablice oboljevanja i
druge) društva izgrađuju uvažavajući statističke podatke koje objavljuju nadležni državni organi.
35. REZERVE ZA IZRAVNANJE RIZIKA I GARANTNA REZERVA
Rezerve za izravnanje rizika - zbog slučajnog dešavanja štete moguće je da u pojedinim godinama njihov ukupni iznos
znatnije premaši očekivanu, odnosno prosečnu veličinu. Da bi osiguravač i u takvim slučajevima mogao ispuniti svoje
obaveze, potrebno je da raspolaže odgovarajućim novčanim zalihama kojima pokriva prekomerno kolebanje štete. U
tu svrhu ustanovljene su rezerve za izravnanje rizika koje se obrazuju na teret rashoda društva za osiguranje,
posebno za svaku vrstu neživotnih osiguranja i koriste se za vremensko izravnanje toka štete.
GARANTNA REZERVA - Kako bi mogla jemčiti za trajno izvršavanje obaveza, društvo za osiguranje mora raspolagati
garantnom rezervom.
Garantnu rezervu čine naredne stavke:
*osnovni kapital društva
*rezerve iz dobitka i rezerve utvrđene unutrašnjim spisima društva
*neraspoređeni dobitak iz ranijih godina
*deo neraspoređenog dobitka iz tekuće godine
*revalorizacijske rezerve
Ukupna visina garantne rezerve društva za osiguranje ne može biti niža od propisane visine novčanog dela osnovnog
kapitala neophodnog prilikom osnovanja i kasnijeg poslovanja zavisno od vrste, odnosno vrsta osiguranja kojima se
društvo bavi.
36. PLATEŽNOST DRUŠTVA ZA OSIGURANJE
Društvo za osiguranje je po prirodi svog posla i načela osiguravajuće delatnosti, u obavezi da održava platežnost i da
blagovremeno izmiruje naknade iz osiguranja i sve druge obaveze koje ima.
Neplatežnost koja se naročito može sresti u zemljama u razvoju, u najnepovoljnijem ishodu dovodi do padanja
društva pod stečaj. Da se to ne bi dogodilo platežnost se može pratiti uz pomoć posebno razvijenih obrazaca, čiji
nalazi dovoljno unapred upozoravaju poslovodstvo kako bi preduzelo odgovarajuće mere.
Platežnost društva za osiguranje utvrđuje se i prati polazeći od: novčanih tokova i pokazatelja platežnosti.
-Pod novčanim tokovima se podrazumeva odnos između dve strane: na jednoj se nalaze prilivi gotovine iz
poslova osiguranja, ulaganja i drugih novčanih poslova (kao što su prilivi iz uplata kapitala ili po osnovu dugoročnih i
kratkoročnih zajmova); na drugoj strani su svi odlivi gotovine iz osiguravajućih poslova, ulaganja i drugih novčanih
poslova ( kao što su odlivi po osnovu otkupa sopstvenih deonica, dugoročnih i kratkoročnih zajmova, plaćenih
dividendi i drugo).
-Pod pokazateljem platežnosti podrazumeva se odnos između platežnih sredstava i obaveza osiguravajućeg
društva. U tom okviru platežnim sredstvima se smatraju:
1)Hartije od vrednosti i to:
*državne hartije od vrednosti
 *druge hartije od vrednosti kojima se trguje na uređenom tržištu
*ostale hartije od vrednosti
2)Novčana sredstva i to:
*gotovina u blagajni
*novac u službenoj valuti u zemlji na tekućim poslovnim računima po viđenju, koji ne služi kao
obezbeđenje za izmirenje drugih obaveza.
*devizna sredstva na tekućim poslovnim računima po viđenju, koja ne služe kao obezbeđenje za
izmirenje drugih obaveza
*potraživanja s računa bezgotovinskog plaćanja nastala prebijanjem međusobnih dugovanja i
potraživanja
3)Potraživanja koja dospevaju u narednih 40 dana od dana utvrđivanja platežnosti društva za osiguranje koja
su pokrivena sredstvima obezbeđenja plaćanja (ček, avalirana menica, bankarsko jemstvo)
4) neiskorišćeni deo okvirnih bankarskih kredita odobrenih osiguravajućem društvu
5) izvesno očekivani prilivi u narednih 40 dana po osnovu premija osiguranja i udela reosiguravača u štetama
osiguravača.
Obavezama društva za osiguranje smatraju se dospele obaveze i obaveze koje dospevaju u roku od 40 dana od dana
utvrđivanja pokazatelja platežnosti i koje se utvrđuju na osnovu propisa, ugovora o osiguranju, aktuarskih proračuna
i na drugi način. Pod obavezama se podrazumevaju:
*obaveze po osnovu štete
*obaveze po osnovu premija saosiguranja i reosiguranja
*obaveze po osnovu ulaganja, dugoročnih i kratkoročnih zajmova i druge novčane obaveze
*obaveze po osnovu zarade
*obaveze po osnovu poreza i doprinosa
*obaveze po osnovu zakupa
*druge obaveze iz poslovanja društva.
Društvo za osiguranje ima prihvatljivu platežnost ako su novčani troškovi pozitivni tj. ako je stanje gotovine na kraju
dana veće od nula i ako je pokazatelj platežnosti (platežna sredstva/obaveze) najmanje jedan. Društvo je obavezno
svakodnevno pratiti svoju platežnost i svakog poslednjeg dana u mesecu dostavljati državnom nadzornom organu
pregled pokazatelja platežnosti po danima.
37. GRANICA PLATEŽNOSTI
Društvima za osiguranje nije dozvoljeno da budu neplatežna. Ona ne samo što moraju biti u stanju da redovno
isplaćuju tekuće obaveze, nego su obavezna da uvek raspoložu sredstvima koja nisu manja od zakonom propisane
zalihe platežnosti.
Prema važećim propisima zaliha platežnosti se izračunava tako što se ukupna aktiva umanji za:
*nematerijalna ulaganja
*aktivna vremenska razgraničenja
*gubitak
*obaveze (uključujući matematičku rezervu osiguranja života)
*prenosne stavke (prenosne premije i rezervisane štete)
Društvu za osiguranje je takođe nametnuta obaveza da zalihu platežnosti izračunava poslednjeg dana tekućeg
obračunskog razdoblja i to:
*31. decembra tekuće godine (godišnji obračun)
*31. mart, 30. juna i 30. septembra tekuće godine (obračuni u toku godine) i po potrebi
* na dan prenosa skupa ugovora o osiguranju na drugo osiguravajuće društvo.
Izračunata zaliha platežnosti mora u svakom trenutku biti manji od garantne rezerve tog društva.
U primeni je i pravilo po kome, ako je visina zalihe platežnosti društva manja od iznosa osnovnog kapitala propisanog
zakonom koji uređuje osiguranje, tada se za zalihu platežnosti uzima visina osnovnog kapitala.
38. PRIHODI, RASHODI I POSLOVNI UČINAK
Da bi se stekao uvid o učinku novčanog poslovanja društva za osiguranje, potrebno je sagledati njegove prihode i
rashode, kao i način utvrđivanja i raspodela dobitka (ili viška) odnosno pokriće gubitka (odnosno manjka).
Najvažnije prihodne stavke kod naših osiguravača su sledeće:
*premija osiguranja
*prihodi od kamata
 *štete naplaćene od reosiguranja
Kada je reč o rashodnim stavkama, treba istaći naročito sledeće:
*naknade šteta
*rezervisane štete
*troškovi osiguravanja
*plaćena premija reosiguranja
*izdvajanje za mere sprečavanja nastanka štetnih događaja.
U deoničarskom društvu za osiguranje, poslovni učinak se ustanovljava kao dobitak i gubitak što je primerno stavu da
se deoničarsko društvo osniva radi ostvarivanja dobitka. Društvo uzajamno iskazuje višak ili manjak. Sve ovo se radi
ukupno, ali i po vrstama osiguranja.
Neraspoređeni dobitak, odnosno višak raspoređuje se prema sledećem raspodelu:
-prvo za pokriće gubitka (ili manjka) iz prethodne godine
-potom za izdvajanja u rezeve
-konacno i za druge namene utvrđene statutom društva.
Takođe je utvrđen i redosled pokrića gubitka ili manjka:
-prvo, iz neraspoređenog dobitka, odnosno neraspoređenog viška
-drugo iz rezervi
-naposletku iz osnovnog kapitala.
39. ZAKON O OSIGURNJU I BLISKI SPISI
Nesumnjivo najvažniji zakon koji uređuje položaj osiguravajućih društava i ostalih učesnika na tržištu osiguranja, te
nadzor nad ovom delatnošću, jeste Zakon o osiguranju koji je donet 2004. godine.
Njime se uređuju brojna pitanja vezana za uslove i način osnivanja društva za osiguranje, upravljanje društvom,
njegovu imovinu i poslovanje. Takođe obrađene su i pojedinosti u pogledu promene pravnog položaja društva,
prenosa portfelja osiguranja na druga društva, način i postupak prestanka društva. Posebno su razgraničeni oblici
društva za osiguranje - deoničarsko i uzajamno društvo, te položaj društva za posedovanje, društva za zastupanje,
zastupnika kao pojedinca i agencije za pružanje drugih usluga u osiguranju.
Od tih, drugih zakona na prvom mestu se podrazumeva Zakon o privrednim društvima iz 2011. Njime se uopšteno
utvrđuju pravni položaj preduzeća za sve privredne delatnosti. Sem Zakona o privrednim društvima u ovom smislu
primenjuje se još: Zakon o stranim ulaganjima (koji već sam upućuje na primenu zakonskih odredba kojima se
uređuje građa osiguranja), Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o reviziji i računovodstvu, Zakon o tržištu hartija od
vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, Zakon o stečenom postupku, Zakon o registraciji privrednih subjekata,
Zakon o zaštiti konkurencije, Zakon o privatizaciji i tako dalje.
Građa dobrovoljnog penzijskog osiguranja opsežno je uređena 2005. godine Zakonom o dobrovoljnim penzijskim
fondovima i penzijskim planovima. Ovim zakonom se uređuju ustrojenje i upravljanje dobrovoljnim penzijskim
fondovima, osnivanje, delatnost i poslovanje društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima, poslovi i
dužnosti staratelja, banke koja prati dobrovoljno penzijsko osiguranje.
Pet godina nakon donošenja Zakona o osiguranju usvojen je i Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju. Njime se
određuju vrste obaveznih osiguranja, osniva i uređuju Garantni fondovi i poveravaju posebna javna ovlašćenja
Udruženju osiguravača Srbije. Pravni položaj učesnika na tržištu osiguranja utvrđen je i nizom podzakonskih spisa.
Reč je o brojnim odlukama, pravilnicima, upustvima i uredbama koji donosi Narodna banka Srbije, bliže uređujući
različita pitanja iz zakona koji obrađuju osiguravajuću delatnost.
40. ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA I POVEZANI SPISI
Daleko najvažniji propis koji uređuje obaveze ugovorenih strana proistekle iz posla osiguranja je još uvek važeći
Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine. Zakon o obligacionim odnosima ne pokriva celokupnu oblast
osiguranja. On se naime ne odnosi na tri velika područja:
*plovidbeno osiguranje
*osiguranje potraživanja
*reosiguranje
Plovidbeno osiguranje. U Zakonu o obligacionim odnosima član 899 stav 1 stoji da se on : “neće primenjivati na
plovidbeno osiguranje kao ni na druga osiguranja na koja se primenjuju pravila o plovidbenom osiguranju”.
Osiguranja vodene i vazdušne plovidbe stoga su uređena posebnim zakonima.
Pravila koja se tiču ugovora o plovidbenom osiguranju odnose se najpre na čisto plovidbena osiguranja:
 *osiguranja broda, njegovih strojstva, uređaja, opreme i zaliha, kao i robe ili drugih stvari koje se prevoze
odnosno nalaze na brodu
* osiguranje vozarine, troškova osiguranja, troškova otpremanja broda, izdataka za zajedničku havariju,
nagradu za spasavanje i drugo
*odgovornost vlasnika ili korisnika broda i robe za štetu nanetu trećim licima.
Ova pravila se mogu ticati i spojenih plovidbeno-kopnenih osiguranja, zatim čisto prevoznih kopnenih osiguranja, pa
čak i spojenih prevozno-imovinskih osiguranja.
Osiguranje potraživanja - zakon o obligacionim odnosima ne primenjuje se ni na osiguranje potraživanja tj.
osiguranog zajma. Ovaj vid zaštite predstavlja osobenu celinu koja je po svojoj prirodi bliska bankarskim jemstvima i
ima osobine bankarskih poslova. Ponašanje osiguranika u prouzrokovanju pokrivene štete ovde je veoma značajno.
Takođe osiguranje potraživanja se pojavljuju i kao sredstvo izvozne politike zemlje, pa je uključivanje države, naročito
u zaštiti od političkih rizika, jako izraženo.
Reosiguranje - on isto ne spada u područje ugovora o osiguranju obrađeno zakonom o obligacionim odnosima. Kod
reosiguranja odnosi nastaju između dva osiguravača - jedan je u ulozi osiguranika, a drugi u ulozi osiguravača.Mnoga
načela koja se ovde primenjuju različita su od neposrednog osiguranja.
Obavezna osiguranja - važno pitanje koje iskrsava glasi da li su sem osiguranja izričito isključenih Zakonom o
obligacionim odnosima i obavezna osiguranja izvan primene zakonskih odredba o ugovoru o osiguranju.
Posebnosti obaveznih osiguranja proizilaze iz njihovog cilja, budući da su prvenstveno usmerena ka zaštiti određenih
lica, a tek potom osiguranika. Kod obaveznih osiguranja su neka obligaciona-pravna pitanja rešena na drugačiji način
nego u zakonu o obligacionim odnosima.
Pravila obaveznih osiguranja su usled naročitog društvenog interesa predmet posebnog zakonskog uređenja.
Međutim tu se suštinski i dalje radi o obligaciono-pravnim odnosima koji nastaju ugovorom o osiguranju. Iz toga
proističe da će srpski Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju kao poseban zakon imati veću snagu u poređenju
sa Zakonom o obligacionim odnosima. S druge strane pravila Zakona o obligacionim odnosima će se primenjivati kao
opšta pravila i na obavezna osiguranja u svim slučajevima koji nisu uređeni posebnim zakonom.
41. POJAM I VRSTE USLOVA OSIGURANJA
Uslovi osiguranja predstavljaju skup ugovorenih odredba kojima se podrobno uređuju odnosi između ugovarača
osiguranja, odnosno osiguranika i osiguravača ukoliko nisu utvrđeni zakonom ili podzakonskim propisom. Njima se
uređuju brojna prava i obaveze između osiguranika i osiguravača.
Sreće se nekoliko načina razvrstavanja uslova osiguranja:
• Najvažnija podela je sa stanovišta opasnosti po kojoj postoje: opšti i posebni uslovi.
• Sa stanovišta načina prihvatanja dele se na: izričite i prećutne uslove.
• Sa stanovišta vremenskog roka u kome treba da budu ispunjeni, postoje: početni i naknadni uslovi.
*Opšti uslovi osiguranja su osnovne odredbe na kojima se zasniva veliki broj ugovora o osiguranju jer im je sadržaj
ujednačen i ne tiče se posebnosti kod osiguranika. Osigurač ih donosi unapred, određujući sadržaj budućih ugovora
za pojedine vrste osiguranja, a osiguranik ih po pravilu u celini ili prihvata ili odbija.
Osiguravajuće društvo donosi opšte uslove za više pojedinih grana ili vrsta osiguranja. Oni predstavljaju sastavni deo
ugovora. Primenjuju se kada ih prihvate obe strane. Opšti uslovi osiguranja se obično štampaju i uručuju osiguraniku
prilikom sklapanja ugovora.
*Posebni uslovi osiguranja su ugovorene odredbe kojima se dodatno uređuje odnos između osiguranika i
osiguravača u delu koji nije uređen ujednačenim i uopštenim odredbama iz opštih uslova osiguranja. Tu se, zapravo
radi o utvrđivanju konačnog sadržaja polise i primeni raznih dodatnih ugovorenih strana.
42. OPŠTI USLOVI OSIGURANJA IMOVINE
Praksa osiguravajućih društava na našim prostorima ukazuje da se opšti uslovi za osiguranje imovine koriste u svim
vrstama imovinskih osiguranja, izuzev kada uslovi pojedinih imovinskih grana osiguranja u celini ili delimično
isključuju primenu opštih uslova odnosno ako njihove odredbe nisu suprotne sa odredbama posebnih uslova
osiguranja.
Osiguranje imovine proističe da je ugovor o osiguranju sklopljen kada strane ugovornice na osnovu bilo pismene ili
usmene ponude potpišu polisu osiguranja, odnosno list pokrića.
Ugovor o osiguranju imovine može se zaključivati s rokom važnosti od godinu dana ili kraće (kratkoročno osiguranje)
zatim na neodređeno trajanje (dugoročno osiguranje) i konačno sa određenim rokom od nekoliko godina
(višegodišnje osiguranje). Kad je reč o kratkoročnim i višegodišnjim ugovorima o osiguranju, ističemo da se oni
sklapaju na rok trajanja tačno naznačen na polisi.
U uslovima osiguranja postoji odredba po kojoj ugovarač osiguranja u slučaju prekida ugovora o višegodišnjem
osiguranju iz bilo kog razloga mora osiguravaču vratiti prethodno odobreni iznos premije na ime popusta zbog dužine
trajanja osiguranja. Sem toga ugovarač snosi i zakonske posledice koje proističu iz jednostranog raskida ugovora o
osiguranju.
U opštim uslovima za osiguranje imovine obezbeđene su takođe sledeće celine:
*početak i prestanak osiguravačeve obaveze za naknadu iz osiguranja
*nastanak osiguranog slučaja
*štete koje nisu obuhvaćene osiguranjem
*svota osiguranja
*plaćanje premije
*vraćanje premije
*sprečavanje osiguranog slučaja i spasavanja
*način obaveštenja ugovorenih strana
*promena naziva preduzeća ili njegove adrese
*sniženje i povećanje premije
*osiguranikove obaveze kada nastane osigurani slučaj
*utvrđivanje i procena štete
*veštačenje
*ugovoreni osiguranikov samopridržaj (učešće u šteti)
*preispitivanja rizika u toku trajanja osiguranja
*pravno stanje posle nastanka potpune štete
*uručenje uslova osiguranja
*nadležnost suda u slučaju spora
43. USLOVI OSIGURANJA OD POŽARA I NEKIH DRUGIH OPASNOSTI
Iz uslova osiguranja od požara najvećih osiguravača koji su u velikoj meri jednaki, zahvaljujemo da predmet
osiguranja može biti većina stvari izuzev onih koje su odredbama uslova izričito isključene iz pokrića.
*Kod osiguranja građevinskih objekata i drugih nepokretnih stvari smatraju se osiguranim svi delovi
građevinskog objekta, temelji i podrumski zidovi, sve ugrađene instalacije, sva ugrađena oprema (lift, centralno
grejanje sa cisternom za gorivo, bojleri, uređaji za klimatizaciju, hidrofori i drugo). Osiguranjem zarade u gradnji
osiguran je građevinski materijal na gradilištu namenjen za ugradnju u građevinu koja se osigurava po ovim uslovima.
*Kod osiguranja pokretnih stvari osigurane su sve stvari koje se nalaze na mestu osiguranja, kako one koje su
postojale u trenutku zaključenja ugovora tako i one koje su naknadno nabavljene, samo pod uslovom da osiguranik
vodi odgovarajuću knjigovodstvenu evidenciju na način propisan zakonom ili po posebnom spisku.
“Samo ako je posebno ugovoreno i u polisi pojedinačno navedeno, uz vođenje potrebne evidencije, osigurane su:
stvari radnika koji vrši službu na mestu osiguranja, kao i stvari trećih lica primljene radi popravke, prerade, obrade,
čuvanja, prodaje, u zalog, najam i na poslugu, brane masivno građene i nasute zemljom sa nepropusnim jezgrom i
obloženo čvrstim materijalom sa vodene strane, železničke pruge, izgrađene obale, kejovi, lukobrani i propusti,
nasipi-obloženi ili obzidani čvrstim materijalom, mostovi, ograde, potporni zidovi, ceste, avionske piste, trotoari,
popločana dvorišta, žičane mreže sa stubovima u vinogradima, hmeljskim zasadima, plantažnim voćnacima i slično,
melioracije, regulacije i obloženi ili obzidani nasipi vodenih tokova masivno građeni, podzemne, nadzemne i
podvodne mreže. Osim mreže koja je sastavni deo zgrade na području industrijskog preduzeća, sportski tereni, tereni
dečijih igrališta, otvorena kupališta i klizališta, novac i hartije od vrednosti, stvari u rudnicima ispod zemlje, zalihe
stajskog đubriva, stvari na izložbama, prikolice, samohodne mašine i traktori poljoprivrednih gazdinstava, ulja i ostala
punjenja kao i katalizatori kada njihova vrednost nije sadržana u vrednosti osigurane stvari, antene za prijem
televizijskih i radio programa.