Ратни другови-анализа

Још као млади потпоручник у славном Ђачком батаљону, Станислав Винавер је пожелео
да има по једну песму о сваком другу. Тако је настала збирка Ратни другови, где је у свакој
песми опевана једна људска судбина која се у току рата преплела са судбином песника.
Сваки од песникових другова доживљава рат на свој начин, умире са другом изгубљеном
надом и другом жељом за животом. Њихове биографије су веома упечатљиве. Тако је
представљен трећепозивац Драгош из Липолиста у поцепаном гуњу, са старом пушком,
заједно са студентима из Минхена и Сорбоне, који одједном схватају да не постоји књига
из које се може научити рат.
У овој оди другарству, приказани су узвишени примери жртвовања и борби, који се често
смењују са призорима албанске голготе. Судњи тренутак и њихово страдање најчешће се
приказује на крају песама.
Винавер није заборавио, ни да опомене за незахвалност друштва, које су касније
доживели многи, који су у овом страшном рату својој земљи дали све.
Та опомена се огледа у опису Вилотија из Каменог Дола, који је преживео све страхоте
рата, али за њега нема посла у великом Београду и он гладан спава три дана на калдрми
велеграда, да би се на крају вратио у село без хране за своје троје деце.
Зато су Ратни другови и споменик и опомена да се не забораве сва њихова страдања.