SEDUCING THE DEMON

Writing for My Life

Erica Jong

Copyright © 2006 by Erica Mann Jong Copyright ©

za srpski jezik Alnari d.o.o. 2007

Sa engleskog prevela: Ljiljana Petrović

ISBN 978-86-7710-259-3
 ERIKA DZONG

U POSTELJI
SA DEMONOM
Beograd, 2008.
 Kada sam bio mali, moja ambicija je bila da jednog dana postanem
knjiga. Ne pisac. Ljudi mogu biti zgaženi kao mravi. Pisci nisu ništa
imuniji na tu sudbinu od ostalih. Ali, to ne va-ži za knjige. Koliko god
sistematično pokušavali da ih uništite, uvek postoji šansa da će se neki
primerak zadržati na skrivenoj polici neke male i neugledne biblioteke u
Rejkjaviku, Valjado-lidu ili Vankuveru.
Amos Oz
PREDGOVOR

P očela sam da pišem ovu knjigu kao priručnik name-njen mladim i

neiskusnim piscima. Zašto? Verovat-no zato što sam bila užasnuta
idejom da napišem svoj sledeći roman. Već dugo, daleko duže nego što
sam spremna da pri-znam, radila sam na „romanu broj devet", kako ga
nazivam u svojim beležnicama. Bacila bih se na posao, napisala nekih dve
stotine strana, a onda dopustila da me zavede neki drugi projekat - roman o
pesnikinji Sapfo iz antičke Grčke, autobi-ografski zapisi o mojoj
spisateljskoj karijeri, bilo šta što bi mi odvuklo pažnju sa romana koji je
romorio u mojim mislima.
Nakon brojnih pogrešnih početaka konačno znam da taj roman mora
govoriti o Izadori Ving kao ženi koja je već zašla u izvesne godine. To me
ispunjava strahom od pisanja. Roman u kojem bih se ponovo vratila svojoj
najpoznatijoj junakinji, nakon svih tih otrežnjujućih godina koje su
neminovno pro-menile i nju i mene samu, nije nimalo bezazlen i bezbolan
po-duhvat. Izadora nosi svoj prtljag, baš kao i njena autorka. Taj prtljag se
možda skriva u skupocenim torbama marke gojard ili viton, ali je i dalje
prtljag. Uprkos onome što mogu misliti moji verni čitaoci, meni nikada
nije bilo lako da se razotkrijem u svojim knjigama.
 Dok sam pisala svoj prvi roman, Strah od letenja, uporno sam
ponavljala sebi da nemam razloga za strah jer to ionako niko neće čitati.
Na sličan način sam napisala i ostale romane
- mada je tada već bilo daleko teže zavaravati se tom pomiš-lju. Najviše
sam uživala dok sam pisala istorijske romane jer sam se tada mogla povući
u Englesku osamnaestog veka, u renesansnu Veneciju, ili u antičku Grčku.
Zabavno je skrivati se iza maske. Iza maske se, kao što su dobro znali
učesnici drevnih mletačkih maskarada, osećate slobodno.
Kada je Strah od letenja postigao vrtoglavi tiraž i osvojio čitalačku
publiku širom sveta - hvala bogu, ta knjiga još uvek privlači veliko
interesovanje - našla sam se u neočekivanoj si-tuaciji. Naučila sam da se
moram povući u privatnost kako bih mogla da se usredsredim na svoj
sledeći pohod. Uspeh može biti jednako zastrašujući kao i neuspeh. Imala
sam utisak da sam neprestano pred očima javnosti. Osećala sam se kao
žaba (uz dužno izvinjenje Emili Dikinson). Svi su me procenjivali na
osnovu prvenca koji sam napisala dok sam bila mlada i zele-na. Svi su se
neprestano osvrtali na ,,tu knjigu".
Svi autori maštaju o tome da napišu knjigu koja će po-stati svojevrsni
fenomen i koju će čitati - ili bar prelistavati
- čak i ljudi koji nisu naročito zainteresovani za književnost. Svi odreda
su počeli da komentarišu moju knjigu, čak i oni koji su jedva zavirili u nju.
Međutim, nakon tog ranog i kraj-nje neočekivanog uspeha poželela sam da
za sobom ostavim čitavu policu knjiga potpisanih mojim imenom. Nisam
želela da budem samo prolazna senzacija. Moja poezija i istorijski romani
terali su me da se suočim sa novim izazovima, uprkos tome što je ostatak
sveta naprosto priželjkivao nastavak Stra-ha od letenja. Osim toga, kao
bivši akademik, volela sam da se zavučem u biblioteku i posvetim
istraživačkom radu. Bilo je to daleko prijatnije i utešnije od nastojanja da
živim u skladu sa reputacijom Erike Džong, skandalozne promoterke „ševe
bez rajsferšlusa".
To nipošto ne znači da se odričem svog prvog romana. Naprotiv,
ponosna sam na njega. Mislim da je to bila prilično smela i sočna knjiga -
što su kvaliteti koji se visoko kotiraju na mojoj lestvici. Međutim, napisala
sam je kada sam bila veoma mlada - pre više od tri i po decenije.
I tako sam provela pet godina bežeći od rada na svom na-rednom
romanu i pronalazeći utehu u knjizi saveta upućenih mladim piscima koja
mi je stajala u kompjuteru. Za tu knjigu sam takođe pravila beleške već
petnaest godina! (Moje knji-ge dolaze na svet otprilike istom brzinom kao i
mladunčad slonova.) U maloj plavoj svilenoj kineskoj beležnici zapisivala
sam savete velikana ljudskog roda i njihovih vernih sledbenika - kako bi
rekao Bruksov i Rajnerov »Starac od dve hiljade go-dina". Neke od njih
sam objavljivala na svom veb-sajtu, neke u književnom pregledu Njujork
tajmsa - za koji sam napisala poduži članak o uticaju Silvije Plat na pisce
moje generacije - a neke u časopisu The Writer. Ambiciozni mladi autori
pisali su mi govoreći kako su im moja razmišljanja o književnosti bila od
velike pomoći. Prva verzija te knjige o spisateljstvu sadrža-la je stvari nalik
sledećem spisku:

Dvadeset jedno pravilo za pisce

1. Ispunite sebe verom, a ne cinizmom.
2. Budite dovoljno smeli da sanjate.
3. Ne razmišljajte o objavljivanju.
4. Pišite iz zadovoljstva.
5. Naterajte čitaoca da okrene sledeću stranicu.
6. Zaboravite na politiku (neka vaša istinska životna
politika zrači iz teksta).
7. Zaboravite na intelekt.
8. Zaboravite na ego.
9. Budite početnik.
10. Prihvatite promenu.
11.Ne zavaravajte se pomišlju da su vam potrebna
„izmenjena stanja svesti".
12. Ne očekujte aplauze zbog toga što govorite istinu.
13.Koristite sva raspoloživa sredstva.
14. Zapamtite da je svaki dobar tekst istovremeno i
opasan tekst. 15.0tvorite vrata za seks (telesnost, fizički svet)l
16.Zaboravite na kritičare. 17. Govorite lične, a ne svetske istine.
18.Budite čvrsto vezani za zemlju. 19.Budite divlji i neobuzdanil
20.Pišite za dete (u sebi i u drugima). 21. Nema pravila.
 Zapravo, sve su to bili saveti koje sam davala sama sebi u trenucima
kada sam bila prestrašena pomišlju da napišem makar i jednu jedinu reč.
Da sam želela, mogla sam objaviti taj priručnik. Imala sam izdavača koji
mi je već isplatio avans za taj rukopis i ubacio ga u svoj raspored. Ali, što
sam ga duže analizirala, postajala sam sve obeshrabrenija.
Zaboga, pa bilo je već toliko knjiga o pisanju! Nama je trebalo još
čitalaca, a ne još pisaca. Već je postojala prava in-dustrija književnih
radionica. I sama sam često posećivala ta mesta u ulozi predavača,
ohrabrujući ljude koji nikada neće postati pisci, koji nisu imali hrabrosti da
budu iskreni ili nisu posedovali talenat za baratanje rečima ili nisu imali
strpljenja da zagreju stolicu. Među njima je bilo mnogo dobrih klinaca i
marljivih ljudi u zrelim godinama, a ja sam, vođena instinktom socijalnog
radnika, smatrala da treba da pomognem ljudima u nevolji. Osim toga,
honorari od tih predavanja omogućavali su mi da prebrodim period do
sledeće knjige. Ponekad sam to radila i besplatno, izlazeći u susret svojoj
kćerki ili bliskim prijateljima. Volim da držim predavanja. Bio je to moj
prvi i jedini istinski posao.
Ali; pisanje je zastrašujuća profesija. Jedne godine dobijete avans za
knjigu, da bi dve godine kasnije ustanovili da ste već spiskali sav novac, a
da se knjizi još uvek ne nazire kraj. Većina pisaca ne može zaraditi za
egzistenciju ako se istovremeno ne bavi predavanjima, uredništvom,
reklamama, novinarstvom, televizijom ili pisanjem scenarija za filmove
koji nikada neće biti snimljeni.
Zašto sam ljudima preporučivala takvo čistilište? Samo oni koji
nemaju nikakvog drugog izbora treba da se bave pisa-njem. Izdavači iz
godine u godinu postaju sve mršaviji i sve opakiji. Avansi postaju sve tanji,
a jedino merilo vašeg kvali-teta su dobri tiraži. Cak vas i literarni agenti
više ne žele ako je vaš poslednji projekat doživeo neuspeh. U vreme kada
sam ja počinjala da pišem na bestseler liste su po pravilu dospeva-la dela
koja su se odlikovala književnim kvalitetima. Danas top-listama uglavnom
haraju ljubavni romani koji su se nekada prodavali po dragstorima ili
serijali koje stvaraju timovi ljudi skrivajući se iza određenog brenda.
Ja lično nemam ništa protiv tih sindikalno napisanih knji-ga, ako je
naziv tog sindikata naznačen na koricama. Sve ono što navodi ljude da se
late čitanja je dobro. Misteriozne priče o Nensi Dru bile su plod takvog
timskog rada i ja sam ih prosto gutala u svom detinjstvu. Tokom letovanja
na Fajer ajlendu šte-dela sam novac od džeparca kako bih kupila najnoviju
knjigu iz tog serijala. Cim bi mi pala šaka, bacila bih se na čitanje i slistila
je u roku od dva sata. Bila sam zaljubljena u Nensinog dečka Neda
Nikersona i u njen crveni „kabriolet" i u njenog „nestašnog" drugara
Džordža. Zao mi je što su osavremenili taj serijal. Bile su to luckaste i
istinite pričice - savršeni prikaz devojke koja je odrasla bez majke i bila
zaljubljena u svog oca. Cinilo mi se kao da sam i sama izašla iz te priče.
Za razliku od toga, moja kćerka Moli je provela čitavo detinjstvo
govoreći, „Nije mi ni na kraj pameti da postanem pisad Uopšte mi nije
jasno zašto bi bilo ko to želeol Jedne go-dine se spakujemo i otputujemo za
Evropu, a onda smo dve go-dine kasnije već totalno švorc, a ti postaješ
histerična i bacaš se u očajničku potragu za predavačkim poslom." A onda
je, kada je napunila devetnaest godina, sela i napisala svoj prve-nac
Normalna devojka. Očigledno nije imala drugog izbora. Objavila je tu
knjigu dve godine kasnije i odmah potom napi-sala nastavak,
Neprilagođena devojka - knjigu satiričnih eseja koju je objavila u svojoj
dvadeset šestoj godini, kada je već i sama imala jednogodišnju bebu. Nije
mogla da odoli svom spi-sateljskom porivu - baš kao i njena majka. Nije
imala drugog izbora osim da se lati pera. Odbijala je da joj na bilo koji
način pomognem. Pronašla je sopstvenog agenta i izdavača. Bez tog poriva
- i bez odgovarajuće finansijske zaleđine ili imućnog de-de koji će preuzeti
plaćanje računa - ko se uopšte može baviti pisanjem? Samo ljudi koji su
kadri da žive u stanu bez tople vode i da se pretvaraju kako im to savršeno
odgovara.
Zašto sam se onda upustila u taj savetodavni biznis? Moja dužnost je
bila da saopštim ono što sam smatrala istinom. Od-uvek sam imala talenat
za dizanje prašine. Moje stvaralaštvo nikada nije nailazilo na jednodušnu
podršku. Zapravo, ponosi-la sam se svojom kontroverznošću. Kada bi me
zasuli kameni-cama, znala sam da radim pravu stvar.
Izadi na podijum i kaži istinu, govorila sam sebi. To je ono što treba
da radiš, umesto da šetaš naokolo i deliš savete.
A onda mi se desilo jedno značajno iskustvo. Bila sam po-zvana da
održim govor na koledžu Staten Ajlend pri Njujorš-kom gradskom
univerzitetu, gde sam dobila svoj prvi počasni doktorat. Odlučila sam da,
umesto uobičajenih šupljih fraza i reči ohrabrenja, studentima kažem
istinu. Znala sam da Sta-ten Ajlend predstavlja crvenu (republikansku)
opštinu u pre-težno plavom (demokratskom) gradu. Znala sam da će moja
publika najverovatnije biti sastavljena od sinova i kćeri vatrogasaca i
policajaca koji su glasali za Džordža V. Buša. Ali, zašto bih se pojavila kao
jedan od govornika na svečanom uručenju diploma ako se od mene
očekivalo da podilazim svojoj publici i govorim im ono što su želeli da
čuju?
Sta sam;'a želela da čujem kada sam imala dvadeset jednu godinu? Šta
bi tim povodom rekao neko od mojih omiljenih autora - Džonatan Svift,
Isak Baševis Singer, Pablo Neruda, Volt Vitman ili Emili Dikinson? Oni
sigurno ne bi rekli „Ugra-bi dan ili će dan zgrabiti tebe", ili „Ispiši svoj san
na jajetu i sačekaj da se izlegne", ili „Sledi svoje blaženstvo". Te fraze su
možda bile nove i sveže u vreme Džozefa Kembela i Bila Mo-jersa, ali su u
međuvremenu postale strašno otrcane i izandale zahvaljujući brojnim
sledbenicima nju ejdža koji nas sa svih strana zasipaju sličnim parolama.
Postojao je samo jedan način da se kaže istina, a on se sastojao u tome
da tim klincima, njihovim roditeljima i profe-sorima kažem zašto sam bila
tu. Bila sam tu zato što sam bila pisac, a pisac je onaj koji univerzalnu
jezičku kurvu ponovo vraća u devičansko stanje. Nisam nameravala da se
držim usta-novljenih klišea. Zelela sam da govorim o moći i snazi reči - o
temi koja je počela da me okupira još od pokretanja takozvane kampanje
protiv terorizma, kampanje koja kidnapuje i skrnavi jezik, stvarajući nove
teroriste. Jezik, po mom mišljenju, ni-kada nije bio izložen većim
zloupotrebama. Evo šta sam tom prilikom rekla:

Jezik je izuzetno važan zato što oni koji upravljaju re-čima

upravljaju razgovorom, zato što oni koji upravljaju razgovorom
upravljaju njegovim ishodom, zato što oni koji oblikuju debatu
unapred odnose pobedu u njoj, zato što je sve teže i teze govoriti
istinu u Americi koja se utapa u or-velovskom novogovoru.
Nikada nije bilo lako govoriti istinu. To nije bilo lako ni
Džonatanu Sviftu ili Aleksandru Poupu, Tomasu Pejnu ili Tomasu
Džefersonu, Meri Vulstonkraft ili bilo kom pisa-ru iz doba
prosvetiteljstva. Međutim, u nase vreme, angloa-merički govor je
suočen sa invazijom promišljenih lažova: političara, filmskih zvezda,
reklamnih agenata i korporaci-ja koje ih unajmljuju, gurua „novog
 doba" i drugih slavnih ličnosti. Svi oni su ubeđeni da imaju dobre
razloge da govo-re stvari koje su direktno suprotne onome što misle.
Vrhovni obmanjivač javnog mnjenja govori o „zdra-vim šumama"
kada misli na krčenje stabala, o „vedrom i čistom nebu" kada misli na
zagadenje. Njegovi generali govore o „donošenju mira" kada misle na
ubijanje Ijudi, o „kolateralnoj šteti" kada misle na ubijanje stranih civi-la.
Govore o „prijateljskoj vatri" kada misle na ubijanje naših sopstvenih
vojnika. Ali, nisu samo Ijudi iz vlade oni koji nas promišljeno obasipaju
lažima.
Filmske zvezde nam govore o svojim novim Ijubavima, ali iza takvih
izjava stoji obična samoreklama. Kao oči-gledan primer mogu se navesti
Tom Kruz i Kejti Holms. Većina Ijudi misli da je njihova veza lišena
Ijubavi, ali su se oni pojavili kao zaljubljeni golupčići kod Opre Vinfri,
tako da tu sigurno nešto mora postojati. Da li im je Opra poverovala?
Čisto sumnjam. Ona je pametna žena.
Gurui novog doba su možda najveći od svih izobličite-Ija reči. Da li
nam je zaista potreban „velnes", kada ima-mo „zdravlje"? Da li su nam
potrebni „iscelitelji" umesto lekara? (Obe reči imaju isto značenje, ali ova
prva zvuči „alternativnije" - što je još jedan folirantski izraz). Da li nam ;'e
potrebno „holističko" kada već imamo „celovito"? Da li izraz „holističko"
zvuči otmenije nego „celovito"? Jed-nostavnim jezikom se mogu iskazati
najdubokoumnije mi-sli, kao što nas je učio Džonatan Svift. „Velnes" nije
ništa bolji izraz od „zdravlja". Samo što zvuči pomodnije.
Pre izvesnog vremena sam na velnes veb-sajtu pročita-la da je
čokolada dobra za srce - ali samo onda kada nije pomešana sa mašću i
šećerom ili adaptirana u razne indu-strijske proizvode. To ipak nije
sprečilo kompaniju „Mars" da istupi sa tvrdnjom kako njihove čokoladice
imaju po-voljne efekte na srce. Izraz „zdravo za srce" predstavlja još
jednu od fraza koja zvuči bombastično, ali je suštinski isprazna.
Onog trenutka kada reči postanu iskvarene i izobliče-ne, postaje
nemoguće govoriti istinu. Naša zemlja je ute-meljena na ideji da
jednostavne reči naroda imaju veću težinu od otmenih reči kraljeva. Mi se
i dan-danas divimo Džordžu Vašingtonu, ne samo zbog toga što je odbio
da bude kralj, već i zato što nije dopuštao laž - iako čuvena priča o
trešnjinom drvetu moze biti potpuno apokrifna. U današnje vreme, mi pred
političare postavljamo daleko ni-že standarde. Mi od njih zapravo
očekujemo da nas lažu. Dajemo im punu slobodu da nas zasipaju
izmišljotinama. Dopuštamo im da se ogluše o svoje reči i obećanja. Ne
oce-kujemo da od njih čujemo istinu o vlasti, baš kao što od filmskih
zvezda ne očekujemo istinu o Ijubavnom zivotu. Olako otpisujemo njihove
laži, smatrajući ih nužnom po-javom u komunikaciji sa javnošću. Pošto
smo prestali da očekujemo istinu, retko kad je i dobijamo.
Medutim, ja lično nikada nisam prestala da očekujem istinu, nikada
nisam prestala da dajem sve od sebe kako bih je saopštila drugima, niti da
budem besna kada bih ostala uskraćena za nju. Zbog čega mi je to toliko
važno? Na to pitanje moze odgovoriti samo Bog. Rodena sam ta-kva i sebi
sam stavila u zadatak da preko svojih knjiga i ostale navedem da mrze laž.
Zašto je tako važno odgovoriti besom na laži kojima nas zasipaju?
Zato što od toga zavisi naš celokupni opsta-nak, kao i republika u kojoj
živimo. To je ključni faktor u našim životima - bilo da se radi o
farmaceutskim kompanijama koje lansiraju laži o lekovima koje proizvode,
o hemijskim korporacijama koje lažu o zagađenju koje stva-raju, ili o
političarima koji lažu o tome zašto se naši mladi sunarodnici vraćaju kući
u sanducima obavijenim zasta-vom. Ako smo uskraćeni za istinu, nalazimo
se u ozbiljnoj opasnosti, a istina zavisi od reči.
Uvreme Vijetnamskog ratapoginuli vojnici su se vraća-li kući u
„vrećama za telo". Taj izraz je postao politizovan, tako da se u
vojničkom žargonu danas koristi eufemizam „transportne tube" - u
kojima se, koliko shvatam, „naši momci" (kako ih predsednik naziva)
prebacuju sa bojnog polja na groblje. To se dešava kada „pacijent ne
uspe da realizuje svoj životni potencijal" - ili, jednostavnije receno,
kada siroti vojnik ispusti dušu.

Na tom mestu neki od studenata i predavača počeli su da aplaudiraju,

a drugi da zvižde i negoduju, bacajući naokolo ve-like šarene lopte za
plažu.
Moj govor je prilično kasnio zbog toga što je troje nena-javljenih
političara bilo dovezeno limuzinama do otvorenog podijuma i ubačeno u
program pre ostalih govornika - među kojima su se nalazili upravnik
koledža, rektor Gradskog univer-ziteta, dekan fakulteta, student koji je
poneo titulu učenika generacije i moja malenkost. Akademska procesija je
počela u pola deset ujutru i tako smo svi sedeli i čekali u svojim sveča-nim
univerzitetskim odorama dok su preko reda progurani političari - neki
anonimni krelac koji se zanosio pomišlju da će postati njujorški
gradonačelnik, senator Cak Šumer i bez-nadežni protivkandidat senatorke
Hilari Klinton - razglabali o svojim uspesima.
Cak Sumer nam je ukazao milost i skratio govor. Rekao je okupljenim
studentima da upravo njemu treba da zahvale za dobijanje finansijskih
olakšica pri plaćanju školarine. Dok sam ga slušala, čeznutljivo sam se
prisećala onih davnih šezdesetih godina kada je na Njujorškom gradskom
koledžu, gde sam u to vreme predavala, školovanje bilo besplatno. Ova
generacija studenata verovatno nikada nije čula za uzvišeni ideal akadem-
skog obrazovanja za sve koji su posedovali odgovarajući tale-nat i
sposobnosti. Oni su finansirali svoje školovanje radeći istovremeno po dva
ili tri posla i upadajući (često zajedno sa svojim roditeljima) u ogromne
dugove kako bi mogli priuštiti taj luksuz, ali su uprkos tome i dalje glasali
za predsednika koji je smatrao da samo bogati imaju pravo na visoko
obrazovanje. Njihovo nepoznavanje istorije me je prosto bolelo. Postajem
staro džangrizalo, pomislila sam, koje se zanosi sećanjima na besplatno
školovanje na Njujorškom gradskom univerzitetu. Današnja omladina
naprosto podrazumeva da nema drugog izbora osim da započne svoj
samostalni život plivajući u dugo-vima. Sigurno bi upucali glasnika ako
počnem da ih smaram nekim prevaziđenim idealom besplatnog
obrazovanja. Zbog to-ga sam odlučila da je najbolje da ne širim diskusiju,
već da se držim svog govora o jeziku i našoj dužnosti da kažemo istinu.
Orvelovski novogovor je svuda oko nas, rekla sam.

Senator Orin Heč tvrdi da „smrtna kazna predstavlja društvenu

potvrdu svetosti Ijudskog života." Mogla bih citi-rati još masu sličnih
izjava. Primera ima do mile volje.
Zašto bi neko poput mene proveo čitav život u radnoj sobi
igrajući se rečima? Zato što reči često odlučuju o tome ko će pobediti,
a ko izgubiti. Kada je u debati o dopustivo-sti abortusa jedna od
strana sebe proglasila pobornicima „prava na život", suprotstavivši
se taboru koji su sačinjava-li pobornici „prava na izbor", bilo je samo
pitanje vremena kada će oni odneti konačnu prevlast u raspravi.
 „Pravo na život" je predstavljalo briljantan, mada donekle zavodljiv
izbor - namerno koristim baš taj izraz. Sasvim je moguće da ćemo
morati da izgubimo pravo na izbor kako bismo ga jednog dana mogli
ponovo steći. Danas, kada posredstvom sonograma možemo videti te
ručice i nožice u majčinoj utrobi, niko više ne može podržavati pravo
na abortus. Nekada su prvi otkucaji bebinog srca označavali trenutak
kada bi naša srca postala preplavljena emocijima. Sada je tu ulogu
preuzeo prvi sonogram. Mladi budući roditelji pokazuju prvi
sonogram budućim bakama i dekama i svi počinju da plaču pred tim
dirljivim prizorom. Kako i ne bi? Nov život se radapred njihovim
očima. Ko može ostati ravnodušan prema tome?

Uložila sam veliki deo svog života i novčanih prihoda na podržavanje

kampanje „Rou protiv Vejda" 1, pa ipak shvatam današnje pobornike
takozvanog „prava na život". Teško da se slažem sa njima, ali ih razumem.
Naša stara shvatanja danas deluju idiotski i prevaziđeno. Privatnost je
apstraktni pojam u poređenju sa tim sićušnim nožicama i ručicama. Mi
stari levičarski orijentisani liberali nismo mogli ni slutiti kakva će se lavina
sručiti na nas nakon pojave sonograma. „Pravo na ži-vot" je tako seksi.
Ono je definitivno privlačnije od „prava na izbor". Zanemarićemo
činjenicu da su mnogi pobornici „prava na život" i dalje vatreni poklonici
smrtne kazne. Oni imaju bo-lji slogan, dok smo se mi zaglavili u
maglovitim i neodređenim značenjima „izbora".

Dakle, jezik je itekako važan. Ako jezik nije jasan, nisujasne ni

motivacije koje stoje iza njega. Nejasno i neo-dredeno izražavanje
1
Sudski proces koji je pred Teksaškim sudom 1973. godine pokrenula
trudnica pod pseudonimom Džejn Rou, tvrdeći da zabrana abortusa narušava
njeno pravo na privatnost. Vrhovni sud Sjedinjenih Država je doneo presudu u
njenu korist, ustanovivši pravo žene na abortus (prim. prev.).

nesumnjivo ukazuje da neko pokuša-va da vam zavuče ruku u džep.

Izrazi kao što su „velnes veb-sajt" i „zdravo za srce" ukazuju da će
 vaša kreditna kartica uskoro biti orobljena. Fraze kao što su
„osovine zla" i „jedanaesti septembar je sve promenio" znače da na
red uskoro može doći i vaš karton u vojnom odseku. Parole kao što su
„najhrabriji koji su pali" i „večna slava poginu-lima" znače da se i vi
uskoro možete naći medu njima. Sve te fraze imaju za cilj da
blokiraju vaše razmišljanje. Svi ti slogani treba da u vama podstaknu
zbrkane i manipula-ciji podložne emocije ponosa i patriotizma koje
sprečavaju zdravo rezonovanje.
Moram priznati da sam se posle čuvenog jedanaestog septembra
i sama nakratko našla u lavirintu tih dirigova-nih patriotskih emocija.
Neko vreme nakon tog dogadaja čak sam i sanjala o tome da stupim u
redove Centralne obaveštajne sluzbel Naravno, bilo je malo
verovatno da bi CIA otvorila svoja vrata za zenu koja je napisala
ozlogla-šeni roman o „ševi bez rajsferšlusa"! Uprkos tome, prosto
sam ceznula da se stavim u službu svoje domovine. Oša-mućeno sam
se teturala ulicama svog rodnog grada, poku-šavajući da smislim
kako bih mogla zaštititi Njujork od budućih terorističkih napada.
I ja mogu nasesti na te lažne patriotske slogane, baš kao i svi
ostali. Ali uprkos tome nastojim da se pre ili ka-snije trgnem iz
nesvesti i vratim u stvarnost.

Na tom mestu studenti i predavači su me pozdravili sna-žnim

ovacijama, dok su me roditelji zasuli još snažnijim zvi-žducima. Oni
očigledno nisu želeli da me vide u Centralnoj obaveštajnoj službi (koju
njeni simpatizeri od milošte nazivaju jednostavno CIA). Bilo bi im daleko
draže da su mogli da me spakuju u Gvantanamo ili Abu Graib.

Zašto bi bilo ko želeo da blokira vaše razmišljanje? Iz jednog od

sledećih razloga: da bi vas opelješio, da bi nešto zataškao, ili da bi
ugrozio vaš život pretvarajući se kako vas zapravo štiti.
Ako novogovor sužava dijapazon vašeg razmišljanja, onda ga
jasno izražavanje ponovo proširuje. Ako licemer-na terminologija
„novog doba" zasenjuje istinu pomodar-skim frazama, onda pokušaj
da se prodre u njeno pravo značenje otkriva beskrajnu prazninu u
njenom jezgru. Ako politički govor ima za cilj da nas uljuljka i
 obesvesti svojim vešto smišljenim sloganima, onda nam jasno i
konkretno izražavanje pomaze da razbijemo čini i da se razbudimo.

Oznake „desničarski" i „levičarski", po mom mišljenju, ne mogu

adekvatno objasniti do čega je ljudima uistinu stalo. One su se pretvorile u
nova sredstva cenzure i zamagljivanja istine. Time što nešto proglašavamo
za „desničarsko" ili „levi-čarsko" mi naprosto isključujemo istinu. Niko o
sebi uistinu ne razmišlja kao o desničaru ili levičaru, već kao o osobi sa
svojim ličnim kompleksnim stanovištima.

Najveću opasnost sa kojom se danas suočavamo pred-stavljaju

ortodoksni sistemi razmišljanja koji nam lansi-raju svoje automatske
pretpostavke. Pošto nas političari, novinari, reklamni agenti i gurui
„novog doba" dele na desničare i levičare, mi vremenom i sami
počinjemo da se svrstavamo u jednu od tih kategorija, iako smo svesni
da takva podela ograničava i ukalupljuje naša stanovišta. Takva
organizacija stvari dovodi do nejasnog i zbrkanog razmišljanja, što
onima koji vode igru omogućava da oro-be naše novčanike i naše
živote.
Jedan deo publike dočekao je kraj mog govora glasnim klicanjem i
ovacijama, a drugi snažnim zvižducima i izrazima negodovanja. Dobro je,
pomislila sam. Ako sam proizvela ova-kvu reakciju, sigurno radim pravu
stvar.
Ostatak dana provela sam na svečanoj ceremoniji koju je priredilo
osoblje odseka za engleski jezik i na prijemu koji je istim povodom bio
organizovan u domu predsednika CSI-a. Većina studenata i predavača koje
sam tamo srela bili su ohra-breni mojim govorom. Bilo im je drago što su
čuli nešto više od standardnih fraza uobičajenih u takvim prilikama.
Sutradan su se u lokalnim novinama pojavili prikazi tog dogadaja.
Reporteri su izveštavali da je moj govor podstakao i ovacije i zvižduke,
mada su negativne reakcije dobile više prostora. Osećala sam se pomalo
ispaljeno. Na mom veb-sajtu takođe su se pojavile suprotne reakcije - ,,ti
komunjarska, le-zbijska kučko" i „hvala bogu da ste rekli istinu".
Moje knjige su oduvek nailazile na kontroverzan prijem. Jedni su me
zasipali izlivima mržnje, a drugi hvalospevima. Bi-la sam već naviknuta na
takve situacije. Kakav je to pisac koji ne uspe da uzburka emocije svojih
čitalaca? Kakav je to učitelj koji na kraju u svoje grlo ne sruči vrč sa
otrovom? U stara vre-mena pisci su bili zatvarani u podzemne tamnice i
osuđivani na smrt. Veštice - odnosno sve žene koje nisu bile spremne da
prihvate status kvo - bile su spaljivane na lomačama. Kako sam se onda
mogla žaliti na par bezazlenih zvižduka? Te zvi-žduke sam doživljavala
kao počast. To je značilo da sam se su-protstavila autoritetu, da sam uputila
izazov onima koji vuku konce. To je značilo da sam pokušala da kažem
istinu, da sam odgovorila na svoj donkihotski zov.
I tako sam stigla do ove knjige, o spisateljstvu kao svom ži-votnom
pozivu, u kojoj govorim kako sam sa dvadeset i nešto godina objavila dve
dobro prihvaćene zbirke poezije, da bih se potom uputila ka središtu pakla
svojim skandaloznim prvim romanom - koji mi, usput budi rečeno, u
vreme kada sam ga pisala uopšte nije delovao toliko skandalozno.
Takode govorim o tome kako je „ta knjiga" ostavila neiz-brisiv trag u
mojoj karijeri, prateći me kao senka i bacajući u drugi plan sve ostalo čega
bih se latila; kako sam postala majka (jedanput), maćeha (jedanput), baka
(za sada dvaput) i supru-ga (četiri puta); i kako sam sve to vreme
nastavljala sa svojim spisateljskim pohodom, pokušavajući da saopštim
istinu sagle-danu iz mog ugla. Ne nameravam da u ovoj knjizi predočim
sva posrtanja na tom putu, brojne greške koje sam počinila, niti sve
situacije u kojima sam napravila apsolutnog idiota od sebe.
Kada sa dvadeset i nešto godina napišete knjigu koja će po-stati
svetski fenomen, to predstavlja slabu pripremu za tišinu i turobnost
spisateljskog života. Moj život nije bio nimalo tipi-čan, baš kao ni život
bilo kog drugog pisca. Po svojoj prirodi, spisateljstvo predstavlja
specifično iskustvo za svakog autora. Biti opsednut pisanjem je isto što i
biti opsednut slobodom. Uvek ste na putu ka svom cilju, ali nikako da
stignete do nje-ga. Ljudi me neprestano pitaju, „Kako si to postigla?"
Nakon izvesnog vremena i sami počnete da postavljate isto pitanje. Ova
knjiga predstavlja pokušaj da pružim neke od odgovora - o stvarima zbog
kojih žalim, o greškama koje sam počinila, o razvodima, o sudskim
procesima i svemu ostalom.
I sak Baševis Singer napisao je čudesnu pripovetku pod nazivom
„Taibele i njen demon". U toj priči muškarac koji se pretvara da je
demon noću dolazi u posetu lepoj mla-doj ženi čija su deca pomrla i čiji je
muž u očajanju otišao od kuće.
Zena je u početku prestravljena demonovom ružnoćom, ali se ubrzo
zaljubljuje u njega - kako zbog njegovih upečatlji-vih priča o paklu i raju,
tako i zbog njegove demonske strasti. Potpuno zaboravlja na njegovu
ružnoću i postaje mu sve pri-vrženija - iako nakon izvesnog vremena
počinje da sagledava njegove ljudske nedostatke. Da, taj demon se „znojio,
kijao je, štucao i zevao". Da, „njegov dah je ponekad mirisao na crni i beli
luk... telo mu je bilo isto kao i u njenog muža, koščato i dlakavo, sa
Adamovom jabučicom i pupkom... Njegova stopala nisu podsećala na
guščja, već su bila potpuno ljudska, sa nokti-ma i žuljevima.
„Taibele ga jednog dana upita kako je to moguće, a Hurmi-zah (kako
je glasilo demonovo ime) objasni: 'Kada neki od nas želi da zavede neku
ženu, on poprimi obličje muškarca kako je ne bi na smrt preplašio.'
 „I zaista, Taibele se vremenom navikla na njega i zavolela ga. Nije ga
se više plašila i nije zazirala od njegovog davolskog izgleda."
Možda je duboko u njoj postojalo seme sumnje da je on zapravo
običan muškarac, ali je odbijala da poveruje u to. Sin-gerova priča
predstavlja obrnutu verziju priče o Seherezadi: žena se zaljubljuje u
pripovedača i prihvata njegovo zavođenje bez obzira na njegovu fizičku
odbojnost. Ali, to nije sve. To je takođe pripovest o večnoj igri pretvaranja
između žene i muškarca, o maskama iza kojih se oboje kriju kako bi jedno
drugome dopustili telesnu bliskost. Njoj je potrebno da veruje da je on
demon kako bi sebe ubedila da nema drugog izbora osim da se povinuje
njegovoj želji. Njemu je potrebno da bude ubeđen da mu ona veruje kako
bi mogao da nastavi sa pom-no osmišljenom fantazijom koja uzbuđuje
njegovu partnerku. Mnogi brakovi su zasnovani na daleko manje od toga.
Priča o Taibele mi je oduvek izgledala kao savršena meta-fora za moj
spisateljski život.
Piščev zadatak je da zavede demone kreativnosti i da iz toga iznedri
nove priče. Cesto mi se dešavalo da završim u po-stelji sa muškarcem koji
se predstavljao kao demon, da bi se kasnije ispostavilo da se radi o još
jednom sasvim prosečnom klipanu. Međutim, on je do tada mogao
nadahnuti roman. Ro-man ostaje, iako je demon nestao.
Jednom prilikom sam svom prijatelju Kenu Foletu pome-nula
metaforički aspekt koji sam otkrila u Singerovoj priči. Pročitao je tu
pripovetku, a onda mi poslao i-mejl u kojem je pitao:
,,Da li sebe zaista sagledavaš kao ženu koja je spavala sa ne-kim ko se
predstavljao kao demon, da bi se potom ispostavilo da je u pitanju samo još
jedan prosečni klipan?"
U nastavku teksta je sam odgovorio na to pitanje: „Dopusti da pogodim.
Sigurno ćeš reći: 'Da - svakogbogo-vetnog puta'."
,,Da, ali je demon jednom ostao neraskrinkan." „Kada to?"
znatiželjno je upitao moj prijatelj. „Ispričaću ti kada dođe vreme."
Taibele ne želi da prizna sebi da je njen ljubavnik običan muškarac.
Njoj je potrebno da veruje u demone kako bi upot-punila svoj seksualni
život. Mora verovati da je njen ljubavnik demon jer bi u suprotnom
izneverila svog supruga. A ona nije takva devojka.
Najbolje priče nemaju samo jednu metaforu, već su sloje-vite i prožete
mnoštvom značenja. Isak Baševis Singer je bio isuviše vešt i promišljen
pripovedač da bi nas uputio u samo jednom pravcu. On nam pruža čitav niz
metafora, zbog čega njegova priča stvara beskrajne odjeke - što je odlika
svih veli-kih pripovedaka.
Dakle, ko je moj demon?
On je neobuzdan, necivilizovan i živi samo za sadašnji tre-nutak.
Smišlja priče u kojima potom preuzima glavnu ulogu. Ljubaznost i učtivost
su mu strane pojave. Nikada nije išao na koledž i sigurno nije magistrirao
lepe umetnosti na univerzite-tu u Ajovi. Ni u jednoj prilici se ne pridržava
bontona. Nikada nije čuo za deset zapovesti - a naročito za onu o preljubi.
Ima dlakava stopala, a najverovatnije i rep.
Na osnovu čega možemo znati da pred sobom imamo de-mona? To
nije tako teško ustanoviti. Demon oko sebe baca oštru reckastu senku. I
ostavlja vlažnu fleku na posteljini.
Naravno, spisatelji muškog roda imaju posla sa demonkom. Ona
poprima fizičko obličje koje uzbuđuje dotičnog pisca jer je muškarcima
fizički izgled daleko važniji nego ženama. Da li naš pisac voli velike grudi
sa ružičastim bradavicama? Ona ih nesumnjivo poseduje. Da li voli
okruglu guzu? Njena svakako podseća na dvojni planetni sistem. Privlače li
ga plave oči? I to se uklapa. Ili možda smede? Evo, upravo su promenile
boju. Da li voli punačke dame? Njegova izabranica poseduje i taj kvalitet.
Ako se pali na manekenski tip (uh, kakav grozan izrazl), onda je njegova
demonka mršava kao prakljača. Visoka je me-tar i devedeset, ima izražene
slovenske jagodice, zelene oči sa neonskožutim zenicama i teži svega
četrdeset pet kilograma. U svakodnevnom životu izgleda kao da je upravo
izašla iz Auš-vica. Kada ste u postelji sa njom, osećate se kao na biciklu.
Ali na fotografijama izgleda kao boginja.
Za nekog pešovanskog pisca, demon je savršeni mladić sa
idealizovanom muskulaturom koja podseća na Mikelanđelo-vog Davida.
Kao odgovarajući pandani mogu poslužiti i zavo-dljivi Bahus ili Hermes sa
krilatim sandalama.
Naravno, obavezno je grčkog porekla. Grci su imali najlep-še mladiće.
Oni su na antičkim takmičenjima nastupali nagi, a njihovi očaravajući
penisi bili su povezani kožnim trakama kako ne bi landarali naokolo. Oh,
kako je samo bilo zanosno posmatrati ih dok su trčalil U to vreme
čovečanstvo se nije delilo na homoseksualce i heteroseksualce - svi su bili
samo ljudi.
 Oduvek sam znala da ću biti pisac i da će spisateljstvo od-rediti moj
život. Ne mogu reći zašto sam bila tako sigurna u to, ali se dobro sećam da
sam, kada sam imala sedam godina, ljubila slike pisaca na poleđini knjiga.
Da sam tada znala ono što danas znam o piscima, da li bih se tako
ponašala? Verovat-no ne bih. „Dopustite mi da poljubim ruku koja je
napisala Ulisa", zamolio je jednom jedan ponizni obožavalac Džejmsa
Džojsa. „Kad biste samo znali na kakvim je sve mestima ta ruka bila",
odgovorio je slavni pisac.
Kao mala sam zaista bila zaljubljena u pisce. Sećam se svog detinjstva
provedenog u velikoj sobi u Sedamdeset sed-moj ulici koja je gledala na
cisterne za vodu na gornjem Vest sajdu i bila obasjana mesečinom i
ogromnom reklamnom ta-blom Dženeral motorsa. Delila sam sobu sa
svojim sestrama.
Majka bi ušla da nam poželi laku noć i ugledala me kako lju-bim sliku
Lujze Mej Alkot na poleđini knjige Male žene. „Ona je mrtva", rekla bi
ironičnim glasom. Verovatno je bila ljubo-morna što sam volela još nekog
osim nje. Njena posesivnost i njen vatreni temperament nisu ostavljali
prostora za prisustvo drugih ženskih figura u mom životu. Međutim, njen
komen-tar je doprineo da spisateljstvo u mojim očima postane još
čudesnije: mrtvi su preko knjiga i dalje komunicirali sa nama. Bila sam
opčinjena piscima jer su nas oni čak i iz groba mogli povesti na svoja
čarobna putovanja.
Sve knjige koje sam gutala u detinjstvu - Čarobnjak iz Oza, Na
krilima severnog vetra, Guliverova putovanja - go-vorile su o takvim
putovanjima. Zbog toga nije nimalo čudno što se u svom stvaralaštvu
neprestano vraćam formi avantu-rističkog romana u kome naivni i
bezazleni glavni junak na svom putu sreće negativce svih mogućih vrsta,
ali uprkos to-me uspeva da živ i zdrav stigne do srećnog kraja. Nikada ne
planiram takav zaplet, ali je taj obrazac očigledno ugraviran u mojoj
podsvesti. Pretpostavljam da pišem takve knjige zato što sam kao dete
gutala tu vrstu književnosti. I uvek pišem u nadi da će mi to pomoći da se
prebacim na neko začarano me-sto. Osećam takvu potrebu za pisanjem jer
mi ono pomaže da održim zdrav razum.
 A možda je razlog za to čisto edipovske prirode. Možda sam u pisanju
pronašla način da zavedem svog oca time što ću postati slavna. Slava je
bila stvar koja se visoko kotirala na njegovoj vrednosnoj lestvici. Ako bih
postala slavna, on bi me voleo najviše od svoje tri kćeri. Možda je moja
spisateljska ambicija bila podstaknuta tim krajnje prostim, a opet veoma
kompleksnim motivom.
Kada bih u današnje doba ponovo mogla biti dete, da li bih bila
jednako zaljubljena u knjige? Moja kćerka je u detinj-stvu obožavala
televiziju i prilično kasno se latila čitanja, ali se u međuvremenu
preobratila. Moj unuk je, sa druge strane, već sada opsednut knjigama. Sa
nepune dve godine mi pruža svoje slikovnice, zapovedajući, „Čitajl Čitajl"
Možda čitalački poriv ne može biti tako lako ugušen. Nadam se da je tako.
Zivimo u svetu koji je u toj meri preplavljen stvarima koje imaju za cilj da
razbiju naše razmišljanje i preusmere našu pažnju da se čini da
usamljeničke aktivnosti poput čitanja i pisanja veoma teško mogu zadržati
svoj nekadašnji status. Na svim mogućim mestima - u aerodromskim
čekaonicama, gimnastičkim sala-ma, bankama, restoranima, kozmetičkim
salonima - izloženi ste pravoj invaziji televizije. Kada nekoga pozovete
telefonom, prinudeni ste da čekate na vezu slušajući muziku koju sami
nikada ne biste odabrali. Ljudi koji se ne odvajaju od mobilnog telefona
(medu koje i sama spadam) zasipaju vas detaljima o svojim izlascima,
dinastičkim komplikacijama i zdravstvenim tegobama koji vas ni najmanje
ne zanimaju. Sva vaša čula vriš-te, moleći za malo mira i tišine.
Možda je upravo iz tog razloga pisanje danas važnije nego ikada ranije
- uprkos paradoksalnoj činjenici da sve manje lju-di ima vremena za
čitanje. Pisanje i čitanje vam omogućavaju da ponovo preuzmete kontrolu
nad sadržajem svoje lobanje. Oni oslobadaju naše moždane ćelije od
prebukiranosti svim mogućim vidovima lake razonode koji blokiraju naše
razmiš-ljanje. Za mene, to je neka vrsta meditacije. Nikada se ne ose-ćam
tako smireno kao kada provedem dan nad svojim rukopi-som. A sutradan
ujutru me ponovo obuzme taj stvaralački žar koji me tera da nastavim tamo
gde sam stala.
Henri Miler je govorio da je tek nakon što bi ispisao pede-setak stranica
mogao oslušnuti „prve otkucaje književnog fetu-sa". Ernest Hemingvej (ta
velika, donekle precenjena ikona) posmatrao je krovove Pariza, mrmljajući
sebi u bradu, „Sve što treba da uradiš je da napišeš jednu jedinu istinitu
rečenicu. Napiši najistinitiju rečenicu koju znaš." „Istina nas čini stvar-
nima", govorio je pesnik, monah i filozof Tomas Merton. f o mom
mišljenju, upravo u tome počiva tajna pisanja.

Na jednoj deonici svoje odiseje od mlade pesnikinje-post-diplomske

studentkinje do autorke skandaloznog prvog roma-na upoznala sam jednog
muškarca. U to vreme sam svakodnev-no upoznavala gomilu muškaraca.
Bio je to jedan vremešni izdavač koji tokom svoje karijere beše objavio
mnoštvo knjiga koje su prvobitno bile zabranjene, kao što su Lolita
Vladimira Nabokova ili Ljubavnik Ledi Ceterli D. H. Lorensa. Takođe je
objavljivao i razno smeće, što je praksa većine uspešnih izda-vača: knjige o
NLO-ima, astrološka predviđanja o berzanskim akcijama i seksualne
priručnike.
Seksualni priručnici nikada ne gube na popularnosti, ali svako doba
izbacuje sopstvene verzije. U vreme dok su moji roditelji bili mladi,
knjižice o seksu su se skrivale ispod belih mantila i stetoskopa. Njihovi
autori su bili ugledni lekari, po-put Justisa Cesera, doktora medicinskih
nauka i autora Lju-bavi bez straha, knjige koju sam pronašla u Japanu, na
polici jedne knjižare u Hakoneu, skijaškom centru u podnožju pla-nine
Fudži. Dugo sam stajala u knjižari, držeći knjigu u ruci i razmišljajući šta
da radim. Nisam se usuđivala da je kupim, a opet nisam mogla da se
razdvojim od nje. Konačno je rado-znalost pobedila strah i, onog trenutka
kada je knjiga prešla u moje vlasništvo, počela sam da razmišljam gde bih
se mogla sakriti od roditelja i mlađe sestre kako bih je na miru iščitala.
Otišla sam do termalnog kupatila u podnožju hotela, gde su gosti plivali
nagi. Japanci, za razliku od zapadnjaka, imaju tu divnu osobinu da se ne
stide svoje nagosti.
Jedan od pripadnika moje generacije „ratnih beba", Aleks Komfort,
philosophe extraordinaire, prihvatio se uloge seksual-nog savetodavca u
knjigama Radosti polne Ijubavi i Još radosti. (Jednom prilikom, krajem
sedamdesetih, i sama sam dobila ponudu da za punu prikolicu zelembaća
napišem knjigu Ra-dost žene, ali sam bila prilično podozriva prema toj
ideji, stra-hujući da bi me to trajno obeležilo kao autorku knjiga o seksu.
Odbila sam taj prljavi predlog, da bi mi kasnije svejedno bila prilepljena
etiketa od koje sam zazirala.)
 Rane sedamdesete su protekle u znaku klitorisa. Klitoris je
zagospodario svetom. Svi putevi tokom sedamdesetih vodili su preko
klitorisa. Bilo je očigledno da muškarci već vekovima nisu uspevali da ga
napipaju. A žene su bile nadrkane zbog to-ga. Onda su na scenu stupili
Masters i Džonson koji su nabili providni veštački penis opremljen
električnim instalacijama u brojne ženske vagine, snimili ih i otkrili da je
klitoris defini-tivno bio mesto na kome je nastajao ženski orgazam. Dakle,
Frojdove tvrdnje su bile pogrešne! Nisu postojali vaginalni or-gazmi!
Klitoris je postao glavno otkriće tog doba.
Ako ste kojim slučajem propustili Mastersa i Džonsona, obučene u
bele doktorske mantile (nužno obeležje tadašnjih seksologa), mogli ste
pročitati Ser Hit. Ona je obavila razgo-vore sa tri hiljade žena i otkrila da
„većina žena može lako doživeti orgazam nadraživanjem klitorisa ili
stidnog predela, dok samo jedna trećina bez teškoća doživljava orgazam
tokom samog polnog čina, ili takozvane penetracije". Bilo je to jedno
veliko „jebite se" upućeno muškom rodu koji je očigledno bio toliko
zaostao i zatucan da je smatrao da sve žene mogu svrši-ti u roku od trideset
sekundi koliko je obično trajao snošaj sa muškarcem koji nije uspevao da
obuzda svoju ejakulaciju.
Naravno, kroz čitavu istoriju postojali su retki muškarci koji su znali
kako da ugode ženi (uglavnom u dražesnim medi-teranskim zemljama koje
plivaju u maslinovom ulju), ali ako niste imali sreće da se u periodu
puberteta preselite u Italiju veoma teško ste mogli nabasati na nekog
takvog. Osim toga, morali ste se uhvatiti u koštac i sa njihovim
svemogućim maj-kama. Zbog svega toga, knjiga Ser Hit je izazvala pravu
senzaciju. Nekoliko godina kasnije, nju je zamenilo otkriće G-tačke i svi su
odjednom postali čvrsto rešeni da pronađu tu stvarči-cu, bez obzira da li su
je posedovali ili ne.
Ali, da se sada vratimo na započetu priču o poznanstvu sa vremešnim
izdavačem - koga ću ja ovde zvati Vagstaf, pokoj mu duši. On već beše
objavio mnogo knjiga o trijumfu klito-risa. Rekao mi je da su mu se strašno
dopale moje pesničke zbirke Povrće i voće i Poluživoti. Odveo me je do
Ružičastog salona u Algonkinu i počeo da se raspituje da li sam možda
počela da radim na romanu. Rekla sam mu da jesam.
Naručili smo consomme, salatu od račića i pravo izobilje vina. Sedeli
smo jedno pored drugog na širokoj klupi, a njego-vi pegavi prsti su se sve
više približavali mojim razgolićenim butinama. Bilo je leto, a u to doba su
u modi bile mikro mini suknje. Pomerila sam se u stranu, što nije bilo
naročito lako izvesti na lepljivim klupama Ružičastog salona. Konobar je
ubr-zo doneo još vina. (Bili su to dani kada su se sastanci sa izda-vačem
zalivali pristojnom količinom alkohola, za razliku od današnjih razmetljivo
trezvenjačkih susreta.)
„Dakle, počeli ste da radite na romanu?"
„Da. Glavna junakinja je supruga psihijatra koja se upušta u suludu
avanturu sa..."
„Ako iole podseća na vaše pesme, možete računati da ste pronašli
izdavača."
„Možda bi bilo bolje da prvo pogledate rukopis."
„Nema potrebe. Instinkt mi govori da je to sjajan roman. Jeste li voljni
da prihvatite moju ponudu?" Njegove staračke oči blistale su kao oči
guštera. „Ne pitam za cenu. Samo recite koliko treba da se opružim."
Razmišljala sam koja je najveća suma koju bih mogla po-tražiti kao
avans. U časopisu Pablišers vikli pročitala sam da je jedan autor za svoj
prvi roman dobio 500.000 dolara.
„Pola miliona", rekla sam snebljivim glasom. Moj otac bi sigurno bio
ponosan na tu cifru - moj otac koji je svojevremeno napustio šou-biznis da
bi se upustio u posao sa suvenirima i čitavog života žalio zbog toga.
„Dogovoreno", rekao je on, zacaklivši svojim gušterskim očima.
Tada sam se upitala šta ja to radim. Zaboga, pa ja sam ima-la svog
agenta. Bilo je nedopustivo da se na taj način cenjkam sa nekim matorim
reptilom.
,,U stvari, najbolje je da sa mnom ne razgovarate o nov-cu", rekla
sam, naglo ustuknuvši. Sta ako sam mogla dobiti više? „Trebalo bi da o
tome popričate sa Anitom. Ona je moj agent."
Prešao je jezikom preko suvih ispucalih usana. ,,U redu. Znate, svi
najbolji romanopisci su započeli karijeru kao pesni-ci", objasnio je.
„Hemingvej je pisao pesme. Baš kao i Džejms Džojs, Tomas Hardi, D. H.
Lorens. Sve kreće od metafore. Još jedna od mojih strasti su retke knjige."
„Zaista?" I sama sam bila zaljubljena u retke knjige - mada nikada
nijednu nisam posedovala (mogla sam samo da žudim za njima u
Batlerovoj biblioteci, na odeljenju za retka izdanja). One su za mene
predstavljale najprivlačniju stvar na svetu. Pri-vlačniju čak i od „dijamanta
velikog kao hotel Ric" - koji je F. S. Ficdžeralda svojevremeno ostavljao
bez daha.
„Upravo sam kupio veoma lep primerak Kitsovog Endimi-ona. Rado
bih ga podelio sa vama."
„Kits je prvi na listi mojih omiljenih pesnika."
„Imam i prvo izdanje Vlati trave. Mogao bih vam i to po-kazati."
Srce je počelo da mi preskače. Kroz telo su mi sevale var-nice
elektriciteta. „Da. Volim i Vlati trave."
„Sta kažete da skoknemo do moje kancelarije? Nije dale-ko", rekao je
stari razvratnik.
E sada, to nije bila njegova prava kancelarija u izdavačkoj kući, već
skučena prostorija smeštena u istoj zgradi u kojoj se nalazila redakcija
Njujork tajmsa, u neposrednoj blizini resto-rana.
Odveo me je tamo. Popeli smo se liftom, dok je on ne-strpljivo
zveckao ključevima. Vagstafova sporedna kancelarija, smeštena na jednom
od gornjih spratova, podsećala je na maga-cin za knjige (sa svim
asocijacijama koje taj izraz pobuđuje kod pripadnika moje generacije). Bila
je to mala prostorija sa čađa-vim prozorom, metalnim radnim stolom i
policama za knjige kao u javnoj biblioteci. Prišao je jednoj od polica i
izvukao dva toma u specijalnim kutijama koje se, kako sam kasnije sazna-
la, nazivaju „školjke". Brižljivim i ceremonijalnim pokretom izvadio je
Endimion iz školjke i spustio ga na radni sto ispred mene.

Lepota nosi ushit večni: Draž njena

ništavilu odoleva I tihi cvetni gaj za
nas sprema Pun snova i uspomena...

Kada sam to pročitala, setila sam se dana koje sam pro-vela na

koledžu očarana Kitsovom poezijom, setila sam se ka-ko sam posetila
njegovu kuću u Hempstedu kada sam imala devetnaest godina i napisala
pesmu o tome, kako sam potom posetila kuću u Rimu u kojoj je umro i tim
povodom takođe napisala nekoliko stihova. Bila sam opčinjena. Citala sam
da-lje:

... al' tračak lepote koprenu skida

Sa tmine duša naših. Takvi su sunce, mesec,
 Stabla iz kojih sveži izdanci niču
Da u hlad svoj skriju ovčice bezazlene;
Takvi su maslacci što u svom zelenom svetu
Zute glavice dižu i životu se vesele.
Svet oko mene je odjednom postao blistav i zelen, čak i u toj skučenoj
prašnjavoj prostoriji. I sama sam se osećala kao mladi grčki pastir
zaljubljen u Sintiju, boginju meseca.
Vagstaf mi je tada pokazao Vlati trave sa čije me je naslov-ne strane
posmatrao dobri stari Volt Vitman. Spustio je knjigu na sto i rasklopio
korice:

Dečak jedan prolaziše tuda svakog dana I u šta god bi

pogledao, u tu stvar se pretvarao;
I stvar ta bi postala deo njega tog dana, ili tog sata, ili te godine, ili
tokom dugog niza godina.

Prvi jorgovani se stopiše sa njim, Kao i trava, i

slava ružičastog jutarnjeg neba, i bela i crvena
detelina, i pesma ptica,
... i čudesne neprozirne vode,
I isprepleteno vodeno rastinje, i graciozni cvetovi
lokvanja - sve to postade deo njega.

Dok sam čitala ove stihove i sama sam, poput Vitmanovog dečaka,
postala deo knjige koja je stajala preda mnom. Njene žućkaste stranice
stopile su se sa mojim mesom, njeno zeleni-lo mi je proželo dušu, i pre
nego što sam postala svesna šta se dešava, matori izdavač me je svojim
pegavim rukama obgr-lio otpozadi i okrenuo me ka sebi, prinoseći svoje
smežurane usne mom licu. Uskoro sam se, na neki neobjašnjiv način - po
uzoru na Volta Vitmana koji se pretvarao u sve u šta bi pogle-dao, čiji se
saosećajni pogled stapao sa pogledima slučajnih prolaznika - našla na
kolenima pred vremešnim izdavačem.
Potom sam, na jednako neobjašnjiv način, u ustima osetila nje-gov mlitavi
ud (kako li se samo tu obreo?), zabludelo verujući da svaki atom njegovog
tela takođe pripada meni.
 Bila mu je potrebna čitava večnost da svrši. Bio je star i njegovi
telesni sokovi behu usahli. Više nisu tekli, već su se vukli, hramali, puzali.
Međutim, socijalni radnik u meni se sažalio na njegovu onemoćalu strast,
tako da sam odlučila da istrajem. (Osim toga, kada sebi dopustite da se
nadete na kolenima pred nekim muškarcem, teško je graciozno uteći iz
situacije koja vas je zadesila.) Sve vreme sam se tešila vizijom retkih
izdanja na polici moje biblioteke. Kakve li su to sulude ideje sevale kroz
moj smućeni um? Sigurno će mi dati neko od retkih prvih izdanja - ili
možda dva - u zamenu za ovaj mukotrpni oralni seks? Stvar se poprilično
odužila. Bilo je to doba Dubokog grla, ali vam garantujem da moj klitoris
defini-tivno nije bio smešten u predelu krajnika. Povremeno je gubio
erekciju, a onda je na jedvite jade vraćao. Da sam gledala na sat, sigurno
bih ustanovila da se kazaljke kreću unatraške. Me-đutim, moj pogled je bio
fiksiran na ona prva izdanja na rad-nom stolu koja su me zapravo i
podstakla da se upustim u tu avanturu. Konačno je nekako uspeo da svrši -
balaveći, cureći i peneći.
„ Šta mogu da učinim za tebe?" upitao je susretljivim, raspi-lavljenim
glasom. ,,Pa, mislim da bi par prvih izdanja predsta-vljalo pristojnu
nadoknadu", odgovorila bi na to neka išlifovana sponzoruša. Ali, takav
nastup je meni bio stran.
,,Da li je istina da je Kits umro kao nevin?" upitala sam, dižući se sa
poda i ignorišući njegove reči. Nisam mogla da podnesem pomisao da me
dodirne. Sve što me je zanimalo bila je Kitsova knjiga.
„Steta ako je zaista tako. Prava šteta. Sva ta poezija nizaš-ta!"
odgovorio je matori izdavač. Zar je on razmišljao o poeziji isključivo kao o
sredstvu za zavođenje? Mada, moralo se pri-znati da je ona bila prilično
efikasna u tom pogledu, zar ne?
Sutradan je na moju adresu u Sedamdeset sedmoj ulici stigla pošiljka
umotana u smeđi papir.
Bila je tako pažljivo zapakovana da se sigurno radilo o ne-kom od
prvih izdanja. Prvo sam naišla na njegovo pisamce:
,,Ne znam kako da ti zahvalim za smelost, inteligenciju i životnu
radost kojima si mi juče ulepšala dan. Iz tebe zrači pravi vitmanovski duh."
I tako sam odmotavala i odmotavala i odmotavala, sanjaju-ći o dugo
iščekivanim prvim izdanjima, da bih na kraju među svom tom plastikom i
smeđim papirom ugledala kopiju Vlati trave iz 1855. godine.
 Osećala sam se prevareno. Ja njemu nisam dala kopiju pušenja! Osim
toga, potpuno je zaboravio na onaj pozamašni avans za knjigu.
I tako sam prekršila svoje rođeno pravilo: Nikada se ne upuštaj u
seksualne avanture sa izdavačem. Kasnije ću se, na svoje ogromno
zaprepašćenje, još jednom oglušiti o tu zabra-nu i time na sebe navući bes
Marte Stjuart. Ali, to se desilo tek mnogo kasnije, kada sam za sobom
imala već tri objavljena romana i pet zbirki poezije. Pre nego što se vratim
na taj inci-dent, nastaviću sa pričom o životima pesnika.

Teda Hjuza sam upoznala otprilike u isto vreme kada i vre-mešnog

izdavača - početkom sedamdesetih. On u to vreme beše upravo objavio
svoj sumorni pesnički ciklus Vrana: izvo-di iz života i pesama Vrane. U
tim zapanjujućim stihovima, vrana okrvavljenog kljuna čuči na drvetu,
posmatrajući svet koji je opijen smrću. Bile su to jezive i surove pesme,
pune kr-vi, pretećih čeljusti i kandži - što nije nimalo iznenađujuće za
pesnika čije su dve ljubavnice izvršile samoubistvo, a jedna od njih za
sobom povela i njihovo zajedničko dete.
Obe su to učinile iz svojih ličnih razloga - ako samoubi-stvo ikada
može imati razlog. Ejša Vevil, u koju se Ted Hjuz očigledno zaljubio dok
je još uvek bio u vezi sa Silvijom Plat, bila je kćerka bračnog para koji je
preživeo holokaust - što je značilo da je pripadala rizičnoj kategoriji po
pitanju samoubi-stva. Silvija Plat je, sa druge strane, još kao adolescent
poka-zivala sklonost ka depresiji i samoubistvu, o čemu je i sama govorila
u romanu Stakleno zvono. Obe su bile zaljubljene u Teda Hjuza - u
muškarca koga sigurno nije bilo lako voleti, ali koji je bio apsolutno
neodoljiv. Kada sam ga upoznala, odmah mi je bilo jasno šta je opčinilo te
dve briljantne žene.
Ted je bio strašno seksi i posedovao je jezivu privlačnost demona ili
čarobnjaka. Imao je impozantan nastup. Bio je vi-sok i plećat. Kosa mu je
padala preko širokog čela. Imao je če-tvrtastu vilicu i prodoran pogled i
zračio je muževnošću. Bio je svestan svoje neodoljivosti i kada sam ga prvi
put ugledala imala sam utisak da preda mnom stoji sirovi neobuzdani ju-
nak Orkanskih visova. Bio je rođeni zavodnik i jedino što me je sprečavalo
da pokleknem pred izazovom bio je strah da bi se Silvijina avet mogla
pojaviti preda mnom i kazniti me zbog drskosti.
 Sećam se kako sam sedela za barskim stolom sa Tedom i njegovim
prijateljem Lukom dok je Ted pokušavao da me obrlati svojim pesničkim
fazonima. Znajući da čeznem za nje-govim autogramom, zgrabio je moj
primerak Vrane i na naslov-noj strani nacrtao pohotljivu zmiju koja se
uvija oko rajskog drveta. ,,Za Eriku, u kojoj se skriva čudesno
iznenađenje", za-pisao je teatralnim pokretom, kao što je verovatno činio sa
svakom ženom koju bi upoznao. Osećala sam miris njegovih feromona sa
druge strane stola - taj miris muževnosti i mošu-sa koji je obarao sa nogu
brojne obožavateljke. Gledao me je hipnotičkim pogledom kao da sam
jedina žena na planeti. Sa-rrio je još jedan muškarac ostavio tako snažan
utisak na mene - Ingmar Bergman, koji je predstavljao oličenje mračnog i
neo-doljivog severnjačkog zavodnika. Da li ti muškarci sa hladnog i
sumornog severa zrače takvom privlačnošću zbog toga što vas mame
obećanjem ljubavne strasti koja otapa ledene bregove? Ili njihova
privlačnost počiva u snazi genija? Genijalnost je mo-ćan afrodizijak.
Cuvala sam Tedovu posvetu kao najveće blago i žalila što nisam
iskoristila priliku da se potucam s njim. Hjuzove ljubav-ne avanture bile su
legendarne. Kada je 1998. godine umro od raka, na desetine žena se
pojavilo sa tvrdnjama kako je on bio njihov tajni ljubavnik. Možda sam
imala sreće što se moj su-sret sa njim završio na običnom flertu. Tako sam
ga bar mogla sačuvati kao svog tajnog demona.
„Reči uklesane na nadgrobnim spomenicima ne moraju predstavljati
zakletu istinu", govorio je Semjuel Džonson. Isto važi i za književne
posvete, dodala bih ja, naročito za one koje, u noćima punim adrenalina,
ispisuju zavodljivi pesnici svojim usplahirenim obožavateljkama. Moja
temperatura je sve više rasla, a zajedno sa njom i moja uspaničenost. Na
kraju sam se taksijem odvezla do svog stana na Vest Sajdu i bacila se u
zagr-ljaj svome suprugu, dok su mi kroz glavu sevale divlje erotske
fantazije. Naravno, rasturili smo se od seksa, a ja sam sve vre-me
zamišljala kako vodim ljubav sa Tedom.
Teda sam upoznala preko jednog zajedničkog prijatelja ko-ji me je
doveo na njegovo pesničko veče. Taj čovek se zvao Luk i poznavao je
Teda i Silviju Plat još od školskih dana. Rekao mi je da su se njih dvoje
upoznali na nekoj zabavi na Kembridžu i da su se još iste večeri izgubili u
jednoj od soba da bi se „malo zabavili" (kako smo govorili u pedesetim).
Kada su se nekoli-ko minuta kasnije vratili u društvo, Tedov obraz je bio
krvav od Silvijinog ugriza.
Silvija Plat je zabeležila taj događaj u svom dnevniku (Dnevnici
Silvije Plat, 1982).

A onda je kucnuo sudnji čas. Taj krupni, mračni, siro-vi momak,

jedini na tom mestu koji je bio dovoljno impozantan za mene, koji se
zavodnički nadvijao nad drugim ženama i o kome sam počela da se
raspitujem još istog tre-nutka kada sam ušla, ali mi niko nije rekao
njegovo ime... elem, taj momak mi je prišao i prostrelio me pogledom
i tada sam saznala da je to Ted Hjuz. Počela sam na sav glas da
govorim o njegovim pesmama i da citiram neke od stihova... a onda
su se vrata zalupila iza nas i on je sipao konjak u čašu i ja sam je
prinela usnama i to je poslednje čega se sećam.
Urlali smo kao da se nadvikujemo sa hučanjem vetra, pričali smo o
recenziji i on mi je rekao kako fe od Dena čuo da sam divna... a onda su mi
se misli na trenutak razbistri-le i shvatila sam gde se nalazim i lupila sam
nogom o pod i vrisnula ,,da!"... a on je takode lupao nogama o pod, a onda
me je zgrabio i počeo da me Ijubi, strgnuvši maramu kojom sam povezala
kosu, moju divnu crvenu ešarpu koja je već tako dugo odolovela suncu i
bila moj verni pratilac na brojnim Ijubavnim sastancima i kakvu sigurno
nikada više neću moći da pronađem, a potom je strgnuo i moje omiljene
srebrne minduše: mislim da ću ovo zadrzati, za-režao je. A kada je počeo
da mi Ijubi vrat, snažno sam ga ugrizla za obraz i kada smo izašli iz sobe,
primetila sam da mu se krv sliva niz lice... Sada shvatam zašto žene ta-ko
lako padaju na umetnike. Cinilo mi se da je on jedini muškarac na tom
mestu, veličanstven kao njegove pesme, krupan i sirov, sa rečima koje se
kao lava valjaju preko njegovih usana; njegova poezija je snažna i
prodorna kao vihor koji udara o čelične nosače. Vrištala sam u sebi: oh,
obori me svojom silinom, slomi me svojom sirovošću, sve dok ti se konačno
ne prepustim.

Ovo uveliko podseća na klasičan monolog Moli Blum - ali prizvukom

rnazohizma i nasilja - i ako negde postoji bolji opis zavođenja demona ja
ga još uvek nisam pronašla, čak ni kod Singera.
 I tako je Silvija Plat zavela svog demona i izrodila sa njim dvoje dece,
da bi on potom otišao, a ona izvršila samoubistvo, ali je uzročni odnos koji
te grube činjenice nagoveštavaju isu-više plitak, isuviše sređen, isuviše
jednostavan. Zivot nikada nije takav.

Silvija Plat je svojim primerom pružila novu definiciju pe-snikinje.

Ona nije bila nervno rastrojena „pobornica rituala tosta i čaja" (kako je
Kerolin Kajzer nazivala pesnikinje sa po-četka dvadesetog veka), već
punokrvna žena koja je žudela za punokrvnim muškarcem i decom - za
kreativnim životom prožetim seksom, ljubavlju i roditeljstvom.
Za pripadnice moje generacije koje su tokom pedesetih godina
odrastale sa željom da se bave književnošću nije posto-jao neki
ustanovljeni ženski obrazac. Kreativnost se po pravilu predstavljala kao
koren mandragore - ona je bila muškog roda, sa velikim čvornatim falusom
pokopanim u zemlji. Ako biste ga izvukli, svi detalji su ukazivali na
njegovu muškost. Zene-pisci nisu postojale na našem kritičkom radaru, a
ako bi neka i uspela da se provuče bila je okrutno ismevana. Divan pesnik
Teodor Retke žalio se na našu sklonost da „dižemo svoju sla-bašnu pesnicu
ka nebu". Pisac i kritičar Anatol Brojar govorio je mojoj spisateljskoj klasi
na Barnardu da žene ne poseduju onu vrstu iskustva koja je neophodna da
bi neko postao pisac. Mi se nismo opijale po barovima na Pigalu, nismo
orgijale sa prostitutkama po jeftinim hotelima na Levoj obali i nismo
učestvovale na uličnim koridama u Pamploni. Naši životi su bili isuviše
skučeni i ograničeni. Nismo dovoljno pile (bar u to vreme). Nismo
povraćale po ulici (bar u to vreme). Bile smo „osuđene" na ulogu budućih
majki. Kao domaće životinje, kao buduće supruge (u mom slučaju nekoliko
puta), nismo se vozile šarenim autobusom sa Nilom Kesedijem, nismo
recitovale Blejkove stihove sa Alenom Ginzbergom i nismo šacovale stu-
dentkinje sa Barnarda poput Brojara. Bile smo isuviše fine i ženstvene za
tako nešto.
Na koledžu smo mi, strastvene buduće spisateljice, prou-čavale
Blejka, Kitsa i Bajrona, T. S. Eliota, Ezru Paunda, Dila-na Tomasa, V. H.
Odena, Teodora Retkea, Džona Berimana, Roberta Brauninga i ostale. Da,
znale smo da je postojala i iz-vesna Gospođa Brauning, ali zar ona nije
napisala samo jednu sladunjavu pesmicu - „Kako te volim? Mogu li
nabrojati sve načine?" Emili Dikinson se skrivala u Batlerovoj biblioteci u

2
pobornice ženskog prava glasa (prim. prev.)
jednom od tomova masivne serije pod nazivom „Američki knji-ževnici".
Edna Sent Vinsent Milej, koja je i sama diplomirala na Barnardu i koju
smo strastveno iščitivale kao tinejdžerke, nije se nalazila u Barnardovom
književnom programu. Doroti Parker, koju smo takođe rado čitale, smatrala
se autorkom la-kih stihova koji nisu bili dostojni akademske pažnje.
Zapravo, taj značajan period Ijudske istorije u kome su na scenu stupile
prve sifražetkinje2 i pobornice ženskih prava i sloboda - koje su pripadale
generaciji naših baka - povremeno je mogao izro-niti u studijama društvene
istorije, ali je u celini posmatrano ostajao nevidljiv, baš kao i njegova
poruka da slobodne žene mogu promeniti svet. Kasnije ćemo tu generaciju
sifražetki-nja nazvati prvim talasom feminizma, a generaciju kojoj smo
same pripadale drugim talasom. (Istini za volju, Meri Vulston-kraft je bila
prvi talas, sifražetkinje drugi, a moja generacija treći - ali, ko još mari za
to?) Feminizam, taj veliki prosveti-teljski ideal, ima tu nesreću da - poput
slobodnog govora, brat-stva među ljudima i ideala rasne jednakosti - dolazi
u središte pažnje uglavnom onda kada se njegovi principi krše, umesto
kada se promovišu i poštuju. Feminizam, poput okeana, ima svoje plime i
oseke. Pa ipak, ostaje istina da ćemo moje savre-menice i ja morati da
plovimo na sopstvenom talasu - kojim god brojem da ga označimo - kako
bismo mogle da verujemo u sebe kao spisateljice.

Evo koga još moja generacija nije čitala na koledžu (pored već
pomenutih Edne Milej i Doroti Parker): Ejmi Louel, En Vikam, Edit Sitvel,
Stivi Smit, Lujza Bogan, Rut Piter, Ger-truda Stajn, Lora Rajding, Džudit
Rajt, Gvendolin Bruks, Ke-tlin Rejn, Margaret Voker, Kerolin Kajzer, Rut
Stoun, Mjurijel Rukajzer, Elizabet Bišop, Sara Tizdejl, Mej Svenson, Mej
Sar-ton, Grejs Pejli, Deniz Levertov, Maksin Kumin, En Sekston - iako su
sve ove autorke u to doba već imale brojna objavljena dela. Obično
zaziremo od priznanja da politika igra određenu ulogu u književnoj
reputaciji, ali ostaje činjenica da bismo bez politike još uvek bile
nevidljive. Naše kćeri ne mogu čak ni za-misliti žensku nevidljivost. Mi
smo ih odgajile govoreći im da mogu raditi šta god požele. Rekle smo im
da Bog lako može biti ženskog roda. Objasnile smo im da ih volimo baš
zato što su devojčice. Napunile smo im glave ženskim božanstvima,
ženskim pesnicima i ženskom istorijom. (Draga Boginjo, ne te-raj me da to
nazovem herstory ili womyn's historj* - inače ću se ugristi za jezik.) U
svakom slučaju, poenta je u sledećem: naučile smo ih da vole sebe.
One su i dalje osuđene na geto takozvane ženske litera-ture i dobijaju
slabe kritike zbog toga što pišu o stvarima do kojih je ženama stalo - što je
očigledan dokaz njihove drugora-zrednosti - ali bar više ne ćute.

3
neprevodiva igra reči; u prvom slučaju, reč history (istorija) prepravljena
je u herstorj (njena priča), dok je u drugom fraza vuomen's history (ženska
istorija) korigovana u womyns' history, kako bi se izbacio „muški" slog men
(muškarci) (prim. prev.)
Kada se moja kćerka Moli otisnula u književne vode, nika-da joj nije
palo na pamet da piše u muškom rodu. Znala je da može biti pisac. Njena
majka, otac i deda su se bavili pisanjem. Uopšte nije sumnjala da ima prava
da se i sama oglasi u knji-ževnom svetu.
Kakvu smo samo promenu izdejstvovale. Kada vidim sve te mlade
autorke koje se bave ženskom književnošću, zaista sam ponosna. One
mogu pisati o seksu ili o šopingu ili o tome kako su šutnule gospodina
Pogrešnog zbog gospodina Pravog ili gospodina Pravog zbog gospodina
Pogrešnog. One mogu no-siti bele venčanice i dijamantsko prstenje koje
smo mi prezi-rale kao buržoaska obeležja, ali važno je da pišu. One imaju
sopstvene glasove, gromke i istrajne. Mi smo se bojažljivo i stidljivo
suprotstavljale božjem poretku, dižući svoju slabašnu pesnicu ka nebu i
strepeći da će nas muškarci ismejati zbog toga. I jesu nas ismevali. Pol
Teru je Izadoru Ving nazvao ,,ma-mutskom stidnicom". U to vreme su čak
i inteligentni pisci bili šovinističke svinje. Teru se očigledno strašno
uspaničio kada se latio zadatka da za časopis Nju stejtsmen napiše recen-
ziju mog prvenca Strah od letenja. Kako bi se drugačije mogla objasniti
činjenica da je on u toj kritici moju junakinju, a sa-mim tim i njenu
autorku, nazvao „mamutskom stidnicom"? Sta ga je toliko uplašilo?
Očigledno, ogromna vagina dentata. Nadam se da je u meduvremenu
uspeo da prevaziđe svoje strahove, i da sam ja uspela da prevaziđem svoju
povredenost tim tekstom. Mada, s obzirom na to da još uvek razglabam o
tome, možda i nisam.
 Sta bi se desilo kada bi žene ispričale svoju verziju priče? Da li bi se
svet u kome živimo rasprsnuo? Na izvestan način, on se i jeste rasprsnuo.
Iz toga su najvećim delom proistekli pozitivni i ohrabrujući rezultati.
Očinstvo je oslobođeno svo-jih vekovnih stega. Muškarci danas mogu
priznati da uživaju u svojoj očinskoj ulozi. Zene, sa druge strane, mogu
priznati da bi ponekad volele da budu pošteđene majčinskih i porodič-nih
obaveza. Život je manje strog, manje krut. Zene zarađuju novac. Muškarci
kuvaju. Zene priznaju koliko mrze ulogu do-maćice. Više se ne stide da
istupe sa svojim zahtevima. Ne boje se da puste mašti na volju. Priznaju da
maštaju o seksu i da ponekad žele da se prepuste čistoj požudi. S vremena
na vreme se, iz čiste zabave, upuštaju u seksualnu avanturu sa svojim
demonom. Prepuštaju se ljubavnom užitku sa svojim prijateljicama i ne
prave od toga federalni slučaj. Cak i one ko-je i dalje žele da ostanu kod
kuće sa svojom dečicom znaju da imaju pravo na izbor.
Uspela sam da opstanem i da se poslednja smejem. Sta god da je Kits
mislio o tome, književne recenzije ne mogu ubiti čoveka. Mnogi muškarci i
žene koji su svojevremeno bili užasnuti Strahom od letenja u
međuvremenu su se ućutali ili ubedili sebe da su oduvek voleli tu knjigu.
Danas devojke iz generacije moje kćerke nose cipele broj 39 i imaju
gromke prodorne glasove. Drže se brendova kao što su Black-Berry i Treo.
Preko mobilnih telefona i elektron-ske pošte saopštavaju svojim
ljubavnicima šta očekuju od njih. Citaju moje knjige i pitaju se: Zašto li je
mama ovo krila od menel Pa, ovo uopšte nije toliko sablažnjivo.

Danas obično zaboravljamo da Silvija Plat uopšte nije bila poznata

sve do 1963. godine, kada je već bila mrtva. Citava njena javna karijera
bila je posthumna. Da je ostala živa, da li bi njene pesme imale istu
privlačnost? Ili je krvavi otisak prsta na stranici predstavljao sastavni deo
književne draži? Nemogu-će je odgovoriti na to pitanje. Zeleli bismo da
verujemo u to da značajne pesme imaju značajne posledice - kako za
njihove autore, tako i za čitaoce.
Dok sam studirala na Barnardu moj profesor kreativnog pisanja,
pesnik Robert Pek, opisao je našu reakciju na umetnička dela sledećom
parabolom: „Recimo da stojite pred platnom na kojem se nalazi samo jedna
masivna crvena linija. Pažljivo je posmatrate i pitate se šta bi trebalo da
mislite o tome. Pret-postavimo da vam neko potom kaže da je umetnik
odsekao svoju desnu ruku i oslikao platno sopstvenom krvlju - da li bi to
promenilo vaše stanovište o slici?"

U časopisu Njujorker se 3. avgusta 1963. godine pojavila serija

izvanrednih pesama. Te pesme je napisala autorka čije ime čitaocima još
uvek nije bilo poznato, ali čiji se glas razliko-vao od svega što su do tada
pročitali. Ispod pesama je stajao zagonetni potpis: Silvija Plat (1932-1963).
Pošto u Njujorke-ru, koji se u to vreme nalazio pod uređivačkom politikom
go-spodina Sona, nije postojala rubrika sa podacima o autorima članaka i
književnih priloga, čitaoci nisu imali ni najblažu pred-stavu o tome ko je
mogla biti autorka te zapanjujuće poezije. Iza njenog imena stajale su dve
hronološke oznake koje su uka-zivale da pesnikinja više nije bila na ovoj
tužnoj planeti. Otišla je, poput Alkeste, u Zemlju Mrtvih.
Poetski ciklus objavljen u Njujorkeru započinjao je pe-smom
„Izletnici u zemlji oblaka", a završavao se pesmom „Me-sec i tisovo drvo".

Ovo je svetlost uma, hladna i planetarna Drveće uma je crno.

Svetlost je plava. Vlati trave spuštaju svoj žalobni teret Pred
moje noge, kao da sam Bog...
A ja i dalje ne znam kuda bih se uputila.

Svakome ko je pročitao te pesme bilo je savršeno jasno da je njihova

autorka bila više nego „napola zaljubljena u slat-ku utešnu smrt" kako je
govorio Kits. Ali, mladi pesnici su gotovo po pravilu zaljubljeni u smrt i
zaljubljeni u ljubav. Ova pesnikinja je imala svega trideset godina kada je
napustila ovaj svet.

Ah, već tako dugo padaml Plavi tajanstveni oblaci Pretvaraju se u

cvetove, zaklanjajući titrava lica zvezda.
~M.edu crkvenim zidinama sveci se stapaju sa plavetnilom,
Njihova nežna stopala lebde iznad hladnih klupa, Sake su im
nepomične, lica sveta i spokojna. Mesečeva princeza ne mari za to.
Ona je naga i divlja.
A poruka tisovog drveta je u tminu pretvorena -u tminu i tišinu.
 Danas se ne može ni zamisliti kakav su utisak ostavile ove pesme
kada su se prvi put pojavile. U to vreme, 1963. godine, još uvek smo imali
književnu kulturu. Usamljenička aktivnost čitanja poezije za svoju dušu
tada nije bila tako retka pojava kao danas (uprkos brojnim pesničkim
manifestacijama i hip-hop eksperimentima). Za mlade žene koje su pisale
poeziju, te pesme su bile kao udar groma. Silvija, ko god da se krio iza tog
imena, imala je već potpuno formiran glas. Njena poezija nije bila opora i
nije imala gorko-slatku aromu dvadesetih go-dina kao poezija Doroti
Parker, a nije bila ni romantična, iro-nična ili transcendentalna poput
pesama Edne Sent Vinsent Milej. U njoj su se možda donekle nazirali
ispovedačka iskre-nost Roberta Louela ili mračno menstrualno ludilo En
Sek-ston. Silvija nije bila ni pod uticajem Emili Dikinson i njenih
razmišljanja o smrti i ljubavi koja su po ritmici podsećala na crkvene
himne. Njena poezija je bila jedinstvena i neuporedi-va.
Te pesme su bile hipnotičke - kao što je njen nekadašnji profesor
Robert Louel napisao u predgovoru za zbirku Arijel (koja je u Engleskoj
objavljena 1965, a u Americi 1966. godi-ne). One su bile neskriveno
ženske. Cinilo se da je te stihove napisala neka Amazonka, jašući divljeg
neosedlanog konja. Od-sekla je jednu dojku i natopila pero sopstvenom
krvlju. Nika-da nećemo saznati šta ju je stvarno navelo da sebi oduzme ži-
vot. Ko bi nam mogao pružiti taj odgovor?
Zašto je morala da umre? Ko je bio odgovoran za to? Kako je mogla
ostaviti te nadahnute stihove i, kao što ćemo kasnije saznati, dvoje
bespomoćne dece? U kakvoj je vezi njen suprug - opasno privlačan i
naizgled bezdušni pesnik Ted Hjuz - bio sa tim događajem? (Naravno,
kada sam ga upoznala, nisam imala smelosti da mu postavim to pitanje.)
On je bio njen udo-vac, izvršilac njenog testamenta, otac Fride i Nikolasa
(kojima je posvećena njena druga knjiga, objavljena pod naslovom y4ri-
jel).
Očigledno je da nam naši pesnici, a naročito pesnikinje, postaju
nekako draži kada su mrtvi. Silvija je bila svesna toga. Ona je znala u
koliko su se teškoj i nezahvalnoj situaciji nalazi-le žene-pesnici u doba
Velikog Eliota i bila je čvrsto rešena da se izbori sa tom nepravdom - po
bilo koju cenu.
 Nakon tri decenije neustrašivog ženskog spisateljstva teš-ko je
poverovati u kojoj meri su tadašnjim književnim krugo-vima dominirali
muškarci. Za moju generaciju (koja je diplo-mirala na koledžu sredinom
šezdesetih godina, pre nego što su se one pretvorile u nostalgične
„šezdesete") poezija je bila muški domen. Silvija Plat je definitivno
otvorila tu teritoriju za žene. Ona je omogućila svojim naslednicama da
razotkriju ženski um i psihu na belini književne stranice.
En Sekston je započela taj pohod zbirkom Do ludnice i na-zad, koja
se pojavila 1960. godine. Izuzetan glas Silvije Plat po-veo nas je korak
dalje. Te dve pesnikinje najavile su takozvani
„drugi talas". Sasvim je razumljivo da je upravo poezija - koja, neumoljiva
i strasna, dolazi pravo iz nesvesnog - prokrčila put ostalim književnim
formama.
Naravno, to ne znači da i pre toga nije bilo pesnikinja ko-je su
pomogle da se probije led. Luiz Bogan, Elizabet Bišop, Gvendolin Bruks,
Deniz Levertov, Merien Mur, Rut Stoun, Mjurijel Rukajzer, Džudit Rajt,
Mej Sarton, Kerolin Kajzer i Adrijen Rič objavljivale su vanserijske
pesme, dok su Mardž Pirs, Margaret Atvud, Dajen Vakoski, Džojs Kerol
Outs i dru-ge stupile na scenu tokom šezdesetih. Međutim, možda su
teatralna samoubistva Silvije Plat i En Sekston doprinela da njihovo
stvaralaštvo izbije u prvi plan. Poezija je bila toliko važna da su neke
pesnikinje bile spremne da umru za nju. U to vreme teško da su imale
drugog izbora. O muškoj do-minaciji u pesničkim krugovima početkom
šezdesetih godina možda najupečatljivije govori Kerolin Kajzer u „Pro
Femina", pesmi kojoj se, zbog njene neverovatne smelosti, uvek iznova
vraćam:

Pričaću vam o ženama od pera, jer sam i sama od tog soja.

Naš najveći zabeleženi uspeh? Sve do jedne, stare frajle.
A naši najtužniji znameniti promašaji? Udate usedelice
Pozajmljene svojim muževima u kojima su tražile zamenu za
oca...
Setne dame koje su uz tost i čaj pisale sonete koje smo volele
kao šiparice;
Sredovečne device koje su zavodile nezrele antologičare
 Požudom uma; Kamile čijim je venama tekla reka barbiturata,
Zene sa beskrajno produženim menstruacijama, tihi glasnici
vremena
Kada poezija nije bila veština, već teško isparavanje duha,
Vazduh natopljen mirisom tamjana, mošusom i emo-cionalnom
ucenom.

Kajzer je savršeno analizirala problem umetničke veštine čije su

poklonice sve do jedne bile samoubilački nastrojene usedelice, čak i onda
kada su bile udate (što je problem sa ko-jim se suočavam u mitu o
Virdžiniji Vulf - oko koje je stvoren svojevrsni kult bespolnog bračnog
usedelištva).
,,Od drevne pesnikinje Sapfo pa sve do mene same, raz-motrite
sudbinu žena", piše Kajzer. ,,Ah, kako je neženstveno raspravljati o tomel"

... mi smo kustosi najbrižljivije čuvane svetske tajne;

Neuglednih privatnih života polovine Ijudskog roda.

Kajzer je bila naš dijagnostičar, ali su Silvija Plat i En Sek-ston

pružile lek za boljku koja nas je mučila. Kod njih nije bilo opravdanja i
izvinjenja. Nije bilo analiza ili saosećajnosti uz šolju čaja. Umesto toga,
čuli smo glas koji je govorio iz najskri-venijih dubina ženskog bića. Iako
prožet predosećajem smrti, glas Silvije Plat bio je ushitan i pobedonosan.
„Ona se teško mogla nazvati običnom ženom, a još teže običnom „pesniki-
njom"... ona je bila jedna od velikih klasičnih heroina", pisao je Robert
Louel. „Ove pesme igraju ruski rulet sa svih šest metaka u burencetu." Mi
smo u njoj pronašli Sapfo šezdesetih godi-na - neposredno nakon što je
skočila sa Leukadijske litice.

U međuvremenu je briljantni i pronicljivi Robert Louel napustio ovaj

svet, baš kao i njegov neobuzdani i seksualno neodoljivi kolega Ted Hjuz.
Deca koju je Hjuz odgajio danas su zreli ljudi. Frida je slikarka i pesnikinja
koja je nekako uspela da se izbori sa košmarima svog detinjstva i latila se
dužnosti da nam ispriča životnu priču svoje majke, kao što je jedino i
ispravno. Izdanje Arijela koje je objavio njen otac bilo je do-nekle
izmenjeno u odnosu na rukopis koji je njena majka osta-vila, tako da je
Frida Hjuz, na predlog izdavača, vaskrsla taj rukopis, davši nam na uvid
čak i faksimile pesama u kucanoj i rukopisnoj formi [Arijel: obnovljeno
izdanje, 2004). Odmah postaje jasno da je Platova bila nadomak toga da
svoju drugu zbirku poezije nazove Tatica i druge pesme, umesto Arijel. Ta-
kođe je očigledno da je Frida uložila velike napore da bude poštena prema
oba roditelja, a da pri tom saopšti istinu sagle-danu iz sopstvene
perspektive. „Moj otac je gajio duboko poš-tovanje prema majčinom
stvaralaštvu, uprkos tome što je bes koji izbija iz njenih pesama bio uveliko
podstaknut njegovim ponašanjem", zapisala je.
Uzdržanost savesne kćeri (Frida danas ima četrdeset i neš-to godina)
koja pokušava da se izbori sa bremenom porodične istorije prosto oduzima
dah. Frida se i dalje nada da će uspeti da izmiri svoje roditelje, kao i sva
deca začeta u ljubavnim ve-zama koje su se završile brodolomom. Ona
ukazuje kako su ljudi sa strane izobličili lik i delo Silvije Plat, a iz
zapanjujuće odmerenosti njenih reči probija veliki duševni bol. „Pesme iz
zbirke Arijel za mene su postale simbol bespravnog svojatanja moje majke,
kao i degradacije i klevetanja mog oca", trezveno objašnjava Frida.
Ta izjava je očigledno upućena na račun samoproklamova-nih
branilaca Silvije Plat koji nikada nisu lično upoznali ni nju ni Teda Hjuza,
a možda čak ni njihovo stvaralaštvo. Nepoznati „obožavaoci" su u više
navrata oskrnavili nadgrobni spomenik Silvije Plat u Jorkširu, pokušavajući
da sa njega izbrišu njeno venčano prezime Hjuz. Možemo samo zamisliti
kakav je uti-sak to moglo ostaviti na dete koje je i samo nosilo to prezime.
„Mom ocu su čak bile upućivane pogrde i kritike na račun toga što je
preuzeo vlasništvo nad majčinim autorskim pravi-ma, koja su mu zakonski
pripala nakon njene smrti i koje je on koristio isključivo u moju i
bratovljevu korist", objašnjava Frida. „Donekle izmenjena verzija Arijela
koju je priredio moj otac takođe se smatrala 'zadiranjem' u svetost
majčinog samo-ubistva, kao da je ona neko božanstvo i da sve što je
povezano sa njom mora biti uzdignuto do statusa kulta i čuvano kao
čudotvorna relikvija... Nisam želela da smrt moje majke bude ovenčana
lovorovim vencem. Želela sam da se umesto toga sla-vi njen život."
Jednom prilikom sam se i sama suočila sa srdžbom samo-
proklamovanih braniteljki kulta Silvije Plat. Na predavanju o njenoj poeziji
i smrti koje sam 1971. godine održala u Pesnič-kom centru u Devedeset
drugoj ulici, razjarena publika se oko-mila na mene zbog toga što sam
odbila da podržim tadašnje ortodoksno feminističko stanovište da je Ted
Hjuz zapravo ubio Platovu. To što je Silvija Plat još na koledžu imala im-
presivan dosije nervnih slomova za njih nije bilo ni od kakvog značaja.
Ometači mog predavanja želeli su da veruju da je Pla-tovu sredio okrutni
suprug, bez obzira na „zvaničnu verziju" događaja.
Do nekih preciznijih činjenica o njenom samoubistvu bilo je zaista
teško doći. Ted Hjuz je bio u stanju dubokog šoka i že-leo je da se sakrije
od javnosti. Osim toga, on je u to vreme već bio u ljubavnoj vezi sa
pesnikinjom Ejšom Vevil, koja je takode izvršila samoubistvo 1969.
godine, povevši za sobom i njihovu zajedničku kćer. Njeno samoubistvo se
često smatra kopijom Silvijinog samoubistva (istini za volju, metod je bio
identičan). Dok čitam životnu povest Silvije Plat i Teda Hjuza, čini mi se
kao da gledam neku Sekspirovu tragediju u kojoj većina gluma-ca pre
spuštanja zavese leži mrtva na pozornici.
Aurelija Sober Plat, Silvijina majka, sigurno je bila besna i razočarana
Silvijinom i Tedovom izdajom. Ali, nesumnjivo je volela svoje unuke.
Tedova sestra Olvin Hjuz došla je iz Fran-cuske, gde je u to vreme živela,
kako bi pomogla u njihovom odgajanju. Deca su nekim čudom ostala živa,
uprkos trovanju gasom, a Silvija je bila mrtva. Sta biste vi učinili?
I tako su se Hjuzovi opasali neprobojnim zidom. Odbijali su da bilo
kome daju dopuštenje da ponovo štampa Silvijina dela, da ih pretvori u
mjuzikle, romane ili pozorišne predsta-ve, izuzev pod njihovim strogim
nadzorom. Pre tri godine, Pozorišni klub sa Menhetna zamolio me je da
organizujem pe-sničko veče posvećeno Silviji Plat, a Hjuzovi su odbili da
daju dopuštenje za čitanje njenih pesama u interpretaciji uglednih
pozorišnih glumaca.
Možda su bili ograničeni drugim ugovorima, ali se sticao utisak da su,
čak i u situacijama u kojima su mogli izaći u su-sret, uglavnom odbijali
saradnju. I dalje se drže na krajnjem oprezu. Baština Silvije Plat ostaje
brižljivo čuvana, sada uz sve-srdnu pomoć njene kćerke Fride, koja je
iznela brojne prigo-vore na račun filmske ekranizacije Silvijinog života i
koja je u jednoj od svojih pesama, objavljenoj u zbirci Wooroloo (1998),
zapisala: ,,U želji da udahnu život svojoj mrtvorođenčadi/... iskopali su joj
oči kako bi osmotrili svet iz njenog ugla/ Odgri-zli su joj jezik i preživali
ga delić po delić/ kako bi prozborili njenim glasom."
Frida Hjuz je imala dovoljno hrabrosti da svoju majku vra-ti na
književnu scenu, ali ne kao simbol, već kao pesnikinju.
Pesme Silvije Plat se danas objavljuju u svojim originalnim ver-zijama i
imaju završnu reč. One i dalje ostaju vanserijske. Vre-me ih nije pregazilo.
Nove generacije koje ih čitaju možda više toliko ne mare za njihove
biografske primese kao što smo mi činili tokom šezdesetih, ali prepoznaju
njihovu snagu i pesnič-ko umeće.
U ovom novom izdanju možemo jasno sagledati sa koli-kom je
pažljivošću i predanošću Silvija Plat konstruisala svoje stihove. Ona je
brižljivo odmeravala svaki znak interpunkcije. Vodila je računa o onome
što Deniz Levertov i Alen Ginzberg nazivaju „jedinicom daha". Sigurno je
glasno iščitavala svoje pesme kako bi oslušnula njihov zvuk u vazduhu.
Dirljiv je po-datak da je većina njih napisana u četiri sata izjutra - ,,u taj
mirni, plavičasti čas koji odzvanja titrajima večnosti, pre nego što će se
oglasiti prvo kukurikanje petlova, jutarnji plač beba i staklena muzika
mlekadžije koji pakuje svoje boce", kako je Silvija Plat izjavila u intervjuu
za BBC dva meseca pre svoje smrti, u emisiji koja nikada nije bila
emitovana. „Ako moje pesme uopšte imaju još neku zajedničku odliku,
onda je to či-njenica da su sve one napisane za uho, a ne za oko: to su
naglas pisane pesme."
I sama sam usvojila tu naviku kada je moja kćerka bila mala. Volim te
rane jutarnje sate kada je nebo protkano plavet-no-ružičastim tonovima.
Tada pišem svoje najbolje stranice, glasno iščitavajući reči dok ih stavljam
na papir, naročito ako je u pitanju poezija, ali me samoubilački nastrojene
žene koje čine sastavni deo moje književne baštine i dalje ispunjavaju
strepnjom i nemirom.
Silvija je svojim samoubilačkim gestom potvrdila da ne-sumnjivo
pripada tradiciji žena koje su osećale da moraju umreti zbog svojih
prestupničkih činova, poput madam Bo-vari ili Ane Karenjine. Nedugo
nakon što sam objavila Strah od letenja, 1974. godine, božanstveno
nadarena pesnikinja En Sekston je takode izvršila samoubistvo. Obučena u
majčinu bundu, umrla je od trovanja ugljen-monoksidom na zadnjem
sedištu svog auta u Vestonu u državi Masačusets. En je bila moja prisna
prijateljica. U mom primerku knjige Zivi ili umri u znak posvete mi je
napisala, ,,Da, da, hajde da živimo!"
 Sećam se jedne večeri u hotelu Algonkin kada sam sedela pored nje i
držala je za ruku. Besomučno se nalivala votkom, dok sam ja pokušavala
da držim korak s njom. Flertovala je sa konobarom u slučaju da ja ranije
odem i da ostane bez druš-tva. Nije puštala moju ruku. Konačno sam u pola
četiri ujutru napustila hotel, nadajući se da će ona otići na spavanje. Nika-
da nisam saznala da li se tog jutra potucala sa konobarom.
Te dve neustrašive pesnikinje prokrčile su mi put, a onda su ga na
izvestan način zatvorile digavši ruku na sebe. Volela sam njihovu poeziju i
bila ogorčena zbog njihovog odlaska. Ze-lela sam da razbijem tu
paradigmu. Zašto žene sklone umetno-sti moraju životom plaćati svoj
talenat i želju za afirmacijom?
Nikada nisam upoznala Silviju Plat, ali je En, tokom po-slednje dve
godine svog života, bila moj velikodušni mentor. Jednom prilikom, kada
sam joj pisala o svom strahu od objavlji-vanja druge zbirke pesama,
odgovorila mi je sledeće:

Ne razmišljaj o tome kako će knjiga biti prihvaćena. Poenta je u

tome da nastaviš sa tim što si započela - čitav život je pred tobom -
besmisleno je trošiti vreme čekajući na odobravanje javnosti.
Naravno, svi mi žudimo za po-drškom i prihvatanjem, ali sve što treba
da učiniš je da budeš smela i iskrena - u tome je čitava tajna. Moj
lični doživljaj stvari ]e da niko od nas ne piše neku zasebnu pe-smu,
knjigu, ili bilo šta slično. Citav život nas pisaca, naš celokupni
proizvod, da tako kažem, jeste jedna jedinstvena duga pesma - ako
hoćeš, možemo to nazvati i zajedničkim poduhvatom. Sve je to jedna
te ista pesma. Ona ne pripa-da nijednom odredenom autoru. O njoj
bismo pre mogli govoriti kao o božijoj pesmi, ili pesmi božijih Ijudi. Ti
poseduješ talenat - a sa njim dolazi i odgovornost. Ne smeš zanemariti
taj dar, ne smeš se ogrešiti o njega - moraš mu dopustiti da obavi
svoju dužnost. On ima više prava na afirmaciju od ega koji žudi za
podrškom i odobravanjem.

Dakle, vaši neposredni prethodnici vam ostavljaju u nasle-đe svoju

energiju, svoju drskost, svoju neustrašivost. To je taj zajednički poduhvat.
„Svaka naredna knjiga nadovezuje se na prethodne", pisala je u eseju
Sopstvena soba Virdžinija Vulf, još jedna književnica koja je
samoubistvom okončala svoj ži-vot. Vi ne nosite sami svoje spisateljsko
breme, već stojite na plećima mrtvih. Pišete ljubavna pisma onima koji leže
u gro-bu. Reč je jedna od karika u lancu ljudskosti. Niste sami i na-pušteni
u ovom brodolomničkom čamcu.
Zašto su me njihova samoubistva ispunjavala takvim be-som i takvim
ogorčenjem? Zato što mi se činilo da je svaka žena koja bi se osmelila da
prekrši društvene norme - bilo time što bi iskreno pisala o svojim
osećanjima ili što bi se ne-sputano prepustila svojoj seksualnosti - morala
da kazni sebe zbog svog prestupa. Zelela sam to da promenim. Zelela sam
da svet postane mesto gde žene mogu pisati o svojim životima i nastaviti da
žive.
A kako su samo čudesni ti životi! Sećam se kako sam se-dela pored
Kerolin Kajzer u iznajmljenom autobusu koji nas je vozio na pesnički
festival u Masačusetsu davne 1972. godine - u vreme kada je moja prva
knjiga poezije već bila objavljena, ali pre nego što je Strah od letenja
ugledao svetlost dana i zau-vek promenio moj svet. Sedeli smo u parovima
iza vozača koji naizgled uopšte nije obraćao pažnju na naše razgovore.
Kerolin me je zabavljala urnebesnim, verovatno apokrif-nim pričama
o čuvenim piscima koje je upoznala na raznim književnim festivalima.
Kerolin se sa krajnjom ironijom odno-sila prema ulozi spisateljica kao
umetničkih muza ili književnih pičaka. U tom pogledu naša stanovišta su
se mimoilazila. Mogle smo biti bilo šta, samo ne koleginice.
,,A onda sam se probudila i skapirala da Norman Mejler sedi na mojoj
glavi."
Vozač autobusa je u tom trenutku naglo skrenuo i sleteo u snegom
prekriveni kanal pored puta. Kerolin i ja smo se kidale od smeha.
„Ali, šta se onda desilo?" upitala sam kada sam shvatila da ćemo
ostati žive.
„Pojma nemam", odgovorila je. „Valjda sam previše popila da bih se
sećala."
„Ako bi samo jedna žena ispričala istinu o svom životu svet bi se istog
trenutka rasprsnuo", zapisala je Mjurijel Rukaj-zer.
Ako tražimo dokaz za istinitost njenih reči, nesumnjivo ćemo ga
pronaći u narednom tekstu.

Draga Silvija,
 pretpostavimo da sam otišla kući sa Tedom? Sta bi se u tom
slučaju desilo? Da li bih na kraju izvršila samoubi-stvo poput tebe i
Ejše? Čisto sumnjam. Uprkos mojim na-padima depresije, nisam
sklona tako drastičnim potezima. Mislim da je daleko odvažnije
uhvatiti se u koštac sa sta-rošću i sa gubitkom fizičke privlačnosti,
mladosti i bujne kose. To je čin koji zahteva mnogo snage i hrabrosti u
svetu koji slavi lepotu i mladost i prezire matore veštice.
Ali, Ted je bio sušta prirodna sila - otelotvorenje de-monskog
Ijubavnika - i bio je itekako svestan toga. Ti ga nisi samo poljubila,
već si ga ugrizla za obraz i pustila mu krv. Bila si rešena da ostaviš
svoj trag na njemu. Taj ugriz je predstavljao poruku koja je
govorila: ,,Ti možda jesi de-monski Ijubavnik, ali sam ja opaka
veštica. Moja magija je moćnija."
Ti si u većoj meri bila veštica nego što je on bio čarob-njak. Ta
otvorenost prema smrti koja izbija iz tvojih poznih pesama svedoči o tvojoj
ogromnoj seksualnoj moći. Kada ste se vas dvoje tucali, svet je sigurno
podrhtavao na svojoj osi. Pretpostavljam da je u tome uveliko počivala čar
vaše veze. Svet se otvarao pod vama, vukući vas ka svom vatre-nom jezgru.
On je ostao iza tebe, ali je bio osuden da te se nikada ne oslobodi. Nisam
se mogla takmičiti s tim, tako da sam jednostavno utekla.
Neki pisci su predodredeni na harizmatičnost, ne sa-mo u svom
stvaralaštvu, već i u životu. Bajron je bio jedan od njih. Hemingvej je bio
drugi. Ted je takođe pripadao toj skupini, baskao i En Sekston. Ti si
očigledno posedova-la tu iensku harizmu od koje se muškarcima ledila krv
u žilama.
Mislim da se spisateljice koje nastoje da svoju poruku otelotvore ne
samo kroz svoje stvaralaštvo, već i kroz svoju ličnost, suočavaju sa teškim i
zbunjujućim zadatkom. One nikada ne mogu sa sigurnošću znati na šta
njihovi čitaoci uistinu reaguju - na reči ili na ikonu.
Mi u našem savremenom svetu ikonama dajemo tako naglašenu ulogu
zbog toga što naša kultura postaje sve vi-zuelnija. Osim toga, više ne
raspolažemo jasnim i definisa-nim književnim standardima. Ako
zanemarimo nekolicinu knjiških moljaca poput nas dve, niko naročito ne
mari za književnost. Ja sam pre izvesnog vremena objavila roman o Sapfo
da bih potom, na svoju užasnutost, otkrila da veći-na čitalaca nema ni
najblažu predstavu o tome ko je ona bila. Izbacili smo antičku istoriju iz
nastavnih programa - tvrdeći kako ona govori isključivo o „mrtvim
beloputim muškarcima" - što je rezultiralo time da smo izgubili i Sap-fo.
Da li bismo danas bili u Iraku da Ijudi još uvek čitaju Herodota i Homera?
Možda. Ali bismo bar videli kako se istorijski apsurdi unedogled
ponavljaju. Vode bez istin-skog autoriteta vode ratove kako bi naveli narod
da krene za njima. Već hiljadama godina tirani bacaju disidente u tamnice,
govoreći da je nepatriotski suprotstavljati se vr-hovnom vodi u ratno doba.
Glavni Hitlerov ideolog, Jozef Gebels, govorio je: Daj narodu spoljašnjeg
neprijatelja na koga će usmeriti svoju mržnju i on će te pratiti gde god da
si se uputio. Savetnici Džordža V. Buša su dobro odradili svoj domaći
zadatak, ali narod najvećim delom nije nau-čio svoju lekciju.
Dok si ti bila živa, pisci su se još uvek mogli prezri-vo odnositi prema
televiziji. Danas je to svojevrsno samo-ubistvo. U našem svetu, ličnost
autora izbija u prvi plan, a njegovo stvaralaštvo je samo prateća pojava.
Današnji autori moraju biti fotogenični i ne smeju zazirati od toga da sede
u TV studiju i vode neobavezne razgovore sa gomi-lom idiota. Sta bi,
zaboga, Emili Dikinson mogla tražiti u svetu koji funkcioniše po
principima koje propagira Paris Hilton?
Teško možemo verovati ženi koja je nametljiva u jav-nosti, ali
izdavači zahtevaju baš takav nastup kako bi što bolje prodali svoje knjige.
Harizmatičnost je retka pojava, ali mi uprkos tome želimo da je iskoristimo
kao orude u od-nosima sa javnošću. Kakve samo kontradiktorne kvalitete
zahtevamo od pisacal Takva situacija je naročito teska za žene-pisce jer je
praktično nemoguće biti javna ličnost, a da te pri tom ne proglase za
kučku, kurvu ili divu.
Ti nisi dovoljno poživela da bi morala da se uhvatiš u koštac sa svim
tim stvarima.
Ono što me je najviše zanimalo dok sam prvi put čita-la pesme iz
zbirke „Arijel" jeste kako si uspela da raskrstiš sa ulogom pristojne dobre
devojke. Ti si svojom uzavrelom srdžbom čitavom svetu bacila rukavicu u
lice. Bilo je krajnje vreme da neka žena izlije svoj bes na papiru. Ti si to
učinila i ohrabrila sve nas da krenemo u istom pravcu.
Ted je bio tvoj demon. On te je otvorio. Nije nimalo čudno što si
ga istovremeno i mrzela i volela. Kada sam ga upoznala, osetila sam
 stravičnu privlačnost prema njemu. Ali sam na kraju ostala verna
tebi.

* * *

Zar bez preljube nema romana? I zar bez seksa nema poe-zije?
Očigledno je da seksualna i kreativna energija hrane jed-na drugu. Cesto
nam se čini da se zapravo radi o jednoj te istoj stvari.
Seksualna energija podstiče kreativnost. Da li se pesnici zaljubljuju
kako bi pisali o tome, ili nas ljubav tera da budemo kreativni?

Ženo, telo tvoje - ti beli bregovi, ta bela bedra -svet neistražen

otkriva u svojoj smernoj predaji.

Pablo Neruda je to zapisao u uvodnoj pesmi zbirke Dvade-setpesama

o Ijubavi i jedna o očajanju. Taj pesnik svoju ljubav-nicu doživljava kao
svet koji se otvara pred njim. Istraživanje ljubavi se stapa sa istraživanjem
života. Krv i ljubav predstavlja-ju samu suštinu poezije. Sta puke reči
pretvara u krv i meso? Snaga polne ljubavi. „Ziveti i pisati sa strašću - a
umetničko iskustvo je tako tesno povezano sa seksualnim iskustvom, sa
njegovom patnjom i zadovoljstvom", govorio je Rajner Marija Rilke, ,,da
ta dva fenomena predstavljaju samo različite forme jedne te iste žudnje i
blaženstva."
Uzbuđenje podstaknuto pisanjem ponekad dovodi do sek-sa, ili bar
auto-seksa, pod čime nipošto ne podrazumevam seks u automobilu.
Uzbudenje sadržano u rečima može stimulisati telesne sokove. A zašto i ne
bi? Belo usijanje iz koga pro-ističu reči koje se gomilaju na papiru
istovremeno utiče i na hormone. Kada osećam da govorim istinu, moje
žlezde bljuju vatru. Muza takode ima seksualne porive.
U danima pre nego što su na scenu stupili D. H. Lorens, Džejms Džojs
i Henri Miler, kada književnicima nije bilo do-pušteno da opisuju polni čin,
kada je put do spavaće sobe ostajao u praznom hodu između dva poglavlja,
mnogi od nas su smatrali da će se, kada nam konačno bude dopušteno da
nesmetano pišemo o seksu, sve iz korena promeniti. Neko vre-me je zaista
bilo tako.
 U američkoj književnosti postojao je jedan kratki period velike
seksualne slobode koji je otpočeo 1967. godine sa Paro-vima Džona
Apdajka, nastavio se romanom Portnojeva boljka Filipa Rota, da bi 1973.
godine doveo do mog prvenca Strah od letenja. Sva ta nova smela
ostvarenja nastala su pod direktnim uticajem romana Rakova obratnica koji
je Henri Miler 1934. godine napisao u Parizu. Ta knjiga je prvobitno bila
objavljena u Francuskoj, da bi u Ameriku zakonski imigrirala tek 1962.
godine.
Medutim, nije trebalo dugo pa da pornografija preplavi književnost.
Novostečena sloboda koja je pravim književni-cima dopuštala da
nesmetano govore o snažnim seksualnim porivima koji predstavljaju
sastavni deo ljudskog iskustva isto-vremeno je omogućila pornografima da
zgrnu brdo para na najobičnijem smeću. Za veoma kratko vreme granica
koja je razdvajala smeće od književnosti postala je beznadežno zama-
gljena.
Cesto mi postavljaju pitanje u čemu počiva razlika izme-du
pornografije i književnosti? Moja podela je prilično jedno-stavna. Ako je
neko delo orijentisano na čistu korist, ako ono stimuliše i omogućava
isključivo masturbaciju, onda je to por-nografija. Ako neko delo, sa druge
strane, nastoji da pronikne u ljudska osećanja, to je već nešto više. To nešto
više se ne mo-ra nužno izdići do statusa umetnosti, ali bar pretenduje na iz-
vesne umetničke kvalitete. Pornografija pretenduje isključivo na to da
napali'čitaoca. Ona u domenu literature predstavlja nešto nalik salonu za
masažu. Ne kažem da ima nečeg lošeg u tome da se kod čitaoca podstakne
seksualno uzbuđenje. Me-dutim, funkcija pornografije je uvek strogo
ograničena. Ljudi koji kupuju pornografiju ne žele bilo kakvu primesu
poetično-sti koja bi ih remetila u onome što Vladimir Nabokov naziva
„mlakom požudom".
Henri Miler, koga su uštogljeni kritičari zdušno proglaša-vali za
pornografa, zapravo nije mogao pisati pornografiju. To-kom tridesetih
godina, kada je jedva sastavljao kraj sa krajem, njegova ljubavnica Anais
Nin ga je upoznala sa jednim bogatim ljubiteljem pornografske literature
koji je bio spreman da plati pozamašnu svotu za svaku napisanu stranu.
Medutim, Henri Miler nije uspeo da zadovolji njegove standarde.
Književni ta-lenat je očigledno remetio njegovu „mlaku požudu". Ninova
je, sa druge strane, dokazala da je sposobna da piše tu vrstu štiva. Male
ptice su predstavljale rezultat njene pogodbe sa imućnim pornografom.

Većina društvenih zajednica je daleko otvorenija prema erotičnosti od

one u kojoj mi živimo. Drevni Grci i stari Hin-dusi nisu videli ništa
problematično u tome da se klanjaju po-hotljivim bogovima i boginjama.
Oni su znali da je Eros opa-san i zavodljiv, ali su istovremeno bili svesni
toga da seksualni poriv predstavlja sastavni deo ljudske prirode. Mi
Amerikan-ci, sa druge strane, seks doživljavamo kao nešto što je nužno
prožeto osećajem zabrane, stida i kajanja. Hrišćanstvo i islam nisu uspeli
da iskorene požudu, već samo da je učine prljavom - što je najgora odlika
oba religijska sistema. Zbog toga ne treba da nas čudi zašto je naše društvo
prepuno perverznjaka i pedofila. Ne treba da nas čudi ni to što nemamo
blagog pojma kako da se postavimo prema tinejdžerima osim da im
pridikujemo kako bi bilo poželjno da se uzdržavaju od seksa. Sta im drugo
i možemo reći kada ne znamo kako da se postavi-mo ni prema sebi
samima? Savremeni mediji koriste seks kao glavno sredstvo za
reklamiranje svih mogućih vrsta robe, a opet neprestano zahtevamo od naše
omladine da pristupi Ligi za borbu protiv seksa. Pornografija je postala
najprofitabilnija kategorija na Internetu, dok naši licemerni zvaničnici i
propo-vednici osuđuju seks pod izgovorom da ćemo tako zaštiti čed-nost
naše dece. Ali; kako naša deca mogu ostati čedna ako im sami ne služimo
kao primer? Ako je nama potrebno seksualno licemerje da bismo se
napalili, zar nije logično da isto možemo očekivati i od njih?
Judaizam, u poređenju sa tradicijom koju je hrišćanskim vernicima
zaveštao sveti Pavle, ima manje licemeran odnos prema seksu. Seks u
braku se podstiče i slavi. Međutim, orto-doksni judaizam takođe obiluje
zabranama, a zabrane rađaju licemerje. Kada me je jedna domina pozvala u
svoju jazbinu da bih prisustvovala sadomazohističkim obredima (u sklopu
istraživanja koje sam sprovela dok sam radila na jednom od svojih
romana), primetila sam da je njena čekaonica bila puna mladića sa
jevrejskim kapicama. Stroge zabrane rađaju prestu-pe.
U poslednje vreme seks je sve prisutniji u knjigama nove generacije
mladih buntovnih spisateljica. Suzi Brajt i Toni Ben-tli, između ostalih,
nastavljaju sa psihološkim istraživanjem polnosti, pišući o nekada
zabranjenim temama kao što su anal-ni seks, biseksualnost i mazohizam.
Moja briljantna bivša stu-dentkinja Dafne Merkin se smelo otisnula u
mračna ushićenja sadističkog seksa. Koristeći proznu formu koja je toliko
preci-zna da bi se gotovo mogla nazvati poezijom, ona neustrašivo govori o
željama koje još uvek predstavljaju sastavni deo našeg seksualnog iskustva,
uprkos njihovoj političkoj neispravnosti.
Za razliku od D. H. Lorensa, ja sam oduvek smatrala da se
najfascinantniji seks odvija u glavi. Kako bi inače demonski ljubavnik
mogao posedovati takvu moć uprkos činjenici da se, kao što se obično
ispostavlja, u njemu krije sasvim prosečan muškarac? Fantazija je oduvek
podsticala moje najvrelije sek-sualne doživljaje. Bez fantazije, seks se
svodi na puko trenje dva (ili više) ljudskih tela.
U Strahu od letenja želela sam da otvorim um svoje pro-tagonistkinje
i otkrijem njene skrivene fantazije. U toj knjizi je bilo daleko više fantazije
nego stvarnosti. Većina Izadorinih seksualnih avantura bila je
razočaravajuća u poređenju sa onim što se odvijalo u njenoj razularenoj
mašti. To verovatno važi za većinu ljudi. Stvari o kojima maštamo
predstavljaju prečicu ka našoj samospoznaji. Setimo se samo kako je
Virdžinija Vulf reagovala na revolucionarni Džojsov roman Ulis:
„Skaredan roman o bubuljičavom studentu koji nas zasipa svojim gado-
stima." Njoj je ta knjiga bila krajnje odbojna. Ona je pobudila njene klasne
predrasude: „... nepismena, prosta knjiga... koju je mogao napisati samo
neki samouki pripadnik radničke kla-se." Snažni fizički aspekt Ulisa, koji
je oduševio tolike čitaoce, kod nje je mogao proizvesti samo gnušanje.
Kakve su bile fantazije Virdžinije Vulf? Mislim da su te fantazije
najočiglednije u Orlandu, gde ona na svom fantastič-nom putovanju kroz
vekove lako i spontano menja svoju polnu pripadnost. Ona je uvek esteta,
bestelesni romantičar, bilo u muškom ili ženskom rodu. Ni u jednom
trenutku nam ne osta-vlja mogućnost da je sagledamo kao totalno fizičko
biće. Ona jeArijel za Džojsovog Kalibana.
Najveća teškoća sa kojom se suočavam pri pisanju seksu-alnih scena
je spoznaja da, dok pišem o takvim stvarima, pot-puno razotkrivam sebe.
Nemoguće je bilo šta zataškati. Moje fantazije me otkrivaju čak i onda
kada se kriju pod raskošnim krinolinama, perikama iz osamnaestog veka ili
tunikama sta-rih Grka. Moje fantazije govore ko sam ja.
Tokom svog boravka u Nemačkoj, kada sam imala dvade-set i nešto
godina, četiri puta nedeljno sam putovala vozom od Hajdelberga do
Frankfurta, idući u posetu svom psihoanali-tičaru. Dok bih se, još uvek
bunovna od sna, klackala u vozu, dopuštala sam svojim fantazijama da se
razmile po površini moje svesti. Pretpostavimo da sam tokom neke od tih
vožnji spazila muškarca koji je zaintrigirao moju pažnju, čije su lice, hod,
miris podstakli moju požudu? Pretpostavimo da je voz u jednom trenutku
ušao u tunel ili su se sva svetla iznenadno po-gasila, omogućivši nam da se
u potaji prepustimo ljubavnom užitku, ne rekavši jedno drugom čak ni
kako se zovemo. Tako se rodila fantazija o „ševi bez rajsferšlusa".
Književnost je strašno dugo robovala pravilu da ženski li-kovi moraju
biti surovo kažnjeni zbog izražavanja svoje seksual-nosti. Ana Karenjina i
madam Bovari platile su životom svoja sagrešenja. Taj arhetip se uveliko
zadržao i u dvadesetom ve-ku, sa blagom varijacijom: gubitak deteta često
postaje zame-na za smrt. Kao dva ključna primera mogu se navesti Dobra
majka od Sju Miler \Avgustje opaki mesec Edne O'Brajen. Još uvek nismo
spremne da prihvatimo činjenicu da ženska seksu-alnost može ostati
nekažnjena.
Najpromiskuitetnija junakinja romana Seks i grad kažnje-na je rakom
dojke. Uprkos tome što Samanta stoički podnosi nesreću koja ju je
zadesila, rak dojke očigledno predstavlja jed-nu od varijanti stare
paradigme da žena mora životom platiti svoje grehe. Već sam govorila o
snažnom podsvesnom porivu koji i mene samu vuče ka tom obrascu i o
svom čvrstom na-stojanju da mu se oduprem. Upravo zbog toga pisanje
romana predstavlja veličanstveno samoistraživanje. U tom procesu ot-
krivate koliko ste zapravo i sami podložni duboko ukorenje-nim
društvenim mitovima. Ako želite da promenite svet, pr-vo morate
promeniti sebe. To nigde nije očiglednije nego u pisanju o seksu.
Kada je D. H. Lorens dvadesetih godina prošlog veka opi-sivao kako
ledi Ceterli i lugar Melors ukrašavaju stidne dlačice poljskim biljem, taj
prikaz je njegovim savremenicima delovao šokantno, iako danas može
izgledati krajnje luckasto i bezazle-no. Kada je Lorens koristio reč „pička",
ona je bila nezamisliva ne samo u književnosti, već i u običnom govoru, a
danas je već ušla u opštu upotrebu.
Dok sam čitala dražesni roman Zanos autorke Suzane Maj-not, koji
govori o dvoje bivših ljubavnika koji se nakratko po-novo sjedinjuju u
nekadašnjoj strasti, na mene je najsnažniji utisak ostavila njena sposobnost
da prodre u ljudsku intimu ne koristeći takozvane bezobrazne reči. Ovo
može delovati kao čudan hvalospev, ako se ima u vidu da dolazi od
spisateljice koja je u svojim ranim knjigama svim silama nastojala da odo-
maći tu vrstu izražavanja. Međutim, seksualna terminologija je danas
daleko učestalija, tako da se svežina mora tražiti u pribegavanju novim
sredstvima. Svaki autor koji piše o seksu neminovno će se suočiti sa
zaključkom da kultura koja prezire i degradira seks ima krajnje pogrdne
reči za ljudske genitalije i čin polne ljubavi. „Jebanje" je snažan pogrdni
termin koji isto-vremeno ukazuje na snošaj i na potčinjenost. „Pička" je
pogrd-ni termin i oznaka za ženski polni organ. „Kurac" spada u istu
kategoriju. Jezik kojim govorimo o seksu ukazuje koliko mi zapravo
mrzimo seks i koliko ga se plašimo, čak i kada žudimo za njim. Potrebno je
mnogo senzitivnosti i veštine da bismo promenili tu staru i zloupotrebljenu
seksualnu terminologiju. Engleski jezik ima prljave reči kao što su
„jebanje" i „pička" i medicinske izraze kao što su „snošaj" i „vagina". Pisci
se često nalaze u iskušenju da smišljaju nove izraze, poput Džejmsa Džojsa
koji je pružio upečatljiv i originalni intimni prikaz svo-je junakinje Moli
Blum: „Zrele sočne žućkaste mirisne dinje... sa žućkastom natopljenom
dinjastom brazdom, u skrivenom neprestanom izazovnom
dinjastomirisnom celivanju."
Jezik kojim moji likovi govore o seksu otkriva mnogo toga o njima
samima. Zena koja kaže „tamo dole" je potpuno dru-gačije stvorenje od
žene koja kaže „moja pička". Kada sam se nakratko oprobala na
pozorišnim daskama, prihvativši ulogu u njujorškom projektu Eve Ensler
pod nazivom Vaginini mono-lozi, meni je pripao monolog jedne uštogljene
usplahirene sta-rice koja preko usana nije mogla prevaliti reč „vagina".
Jedva je mogla izustiti i „tamo dole". Dok sam igrala taj lik, shvatila sam
koliko je nekim ljudima teško da govore o seksu. Način na koji
razgovaramo o seksu odražava naš odnos prema čitavoj toj tematici.
Beskrajno sam uživala dok sam pisala svoju istorijsku fan-taziju Fani,
između ostalog i zbog toga što sam se mogla poi-gravati svim tim zvonkim
seksualnim izrazima koji su bili u opticaju u osamnaestom veku. Kada
jednom zađete medu tu šumu eufemizama kao što su ćuran, svrdlo ili
buzdovan, kako se ikada više možete zadovoljiti degradiranim i izanđa-lim
terminom „kurac"? Kada jednom saznate za izraze kao što su čavka,
božansko grotlo, devičanski oltar, dražesni pupoljak, dolina blaženstva,
mućkalica, Kupidonov šumarak, kraljica, milostiva ili žeravica, kako biste
ikada više mogli poželeti da taj organ nazovete „pičkom"?
Kada se suočim sa problemom da u svoje prikaze seksa unesem novu
svežinu, regrutujem napuštene i zaboravljene re-či iz prošlosti, ili se
zadovoljavam time da opišem polnu žud-nju bez pribegavanja tehničkim
detaljima. Zudnja je ionako najvažniji element priče. Najteži i
najproblematičniji aspekt pisanja o seksu jeste evociranje duhovne
povezanosti između ljudi obuzetih ljubavnim zanosom. Ponekad se stvari
koje su najznačajnije u životu ne mogu opisati rečima.
Pre izvesnog vremena prisustvovala sam premijeri doku-mentarnog
filma Duboko u „Dubokom grlu", gde sam nastu-pila u ulozi komentatorke
kulture. Autori tog dokumentarca pokušali su da razjasne fenomen
pornografskog filma Duboko grlo snimljenog 1972. godine, polazeći od
stanovišta da je on bespovratno izmenio svet u kome živimo.
Međutim, to se uopšte ne poklapa sa mojim ličnim doži-vljajem
poznih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina. Taj period je u mom
sećanju ostao urezan kao doba ogromnog životnog elana, nade i
optimizma. Pornografija je bila samo jedan sićušni deo tog sveta. Mnogi od
nas su verovali da će se, onog trenutka kada ljudi prestanu da budu
licemerni po pita-nju seksa, ta promena neminovno odraziti i na ostale
životne domene - kao što je, recimo, politika. Kako smo samo bili na-ivnil
Nikada nismo zamišljali svet u kome će desničarski ideo-lozi drkati ispred
svojih kompjutera, a potom otići u Kongres i glasati protiv seksualnog
obrazovanja u školama. Zabludelo smo verovali da će svi oblici licemerja
nestati onog trenutka kada se otarasimo seksualnog licemerja. Ali, stvari
nipošto ni-su tako proste. Licemerje je uvek sa nama. Mi danas živimo u
svetu u kome je seks sveprisutna, ali krajnje degradirana poja-va. Bila je to
poslednja stvar koju su, po mojim očekivanjima, revolucionarne šezdesete
mogle promovisati.
To je razlog više zbog čega danas moramo otvoreno i iskre-no pisati o
seksu. Seks motiviše. Zašto bismo se pretvarali da je drugačije? Krupni
kadrovi ljudskih genitalija su ponekad svr-sishodni, a ponekad nisu. Snimci
u gro-planu ponekad mogu samo zamutiti naš vidik.
A šta ćemo sa strahom od bolesti? Kako se on odrazio na današnji
odnos prema seksu? Leri Kramer je ostavio dirljiva pisana svedočanstva o
nesmotrenosti mladih homoseksualaca koji odrastaju u doba „sida koktela",
uvereni da za svaku bolest postoji odgovarajući lek. Mladim ljudima bolest
i smrt po pra-vilu deluju kao strašno daleke stvari, kao nešto što se njima
ne može desiti. To je jedan od razloga zašto ih matori političari tako lako
mogu poslati na ratna bojišta.
Seks poseduje beskrajnu moć da nas učini smešnim u sop-stvenim
očima. On takođe poseduje moć da nas povede ka shvatanju
transcendencije.
Kada je seks ekstatičan, nema ničeg moćnijeg od njega. Sa druge
strane, nema ničeg što je teže opisati rečima od tran-scendencije. Razlog ne
počiva samo u tome što se mnogi ljudi osećaju neprijatno pri pomenu
seksa, već i u tome što ekstaza nužno podrazumeva gubitak samokontrole.
To je veoma teško priznati.
Cini se da ovih dana niko ne razmišlja o ekstazi. O seksu se po pravilu
razgovara u terminima samokontrole. Siparice praktikuju oralni seks sa
svojim partnerima, ali ne iz zadovolj-stva, već zbog čiste koristi i moći,
sredovečne žene se šepure u javnosti sa svojim mlađanim ljubavnicima,
muškarci statiraju na sve strane, razmećući se svojim izgledom i statusom.
Jedi-no još homoseksualci priznaju da tragaju za ekstazom, ali je nji-hova
ekstaza često podstaknuta narkotičkim sredstvima. Ako se još jednom
osvrnemo na stvaralaštvo D. H. Lorensa, koje je bilo otkrivano i
zaboravljano već toliko puta da je dozlogrdilo većini knjiških ljudi,
primetićemo da se njegova revolucionar-nost sastojala u težnji da svoje
stranice preplavi ekstazom, a ekstaza ne može postojati bez gubitka
samokontrole.

Ništa nije mogla učiniti. Nije više mogla stiskati be-dra i privijati
ga uz sebe zarad sopstvenog zadovoljstva. Mogla je samo čekati,
čekati i jecati duboko u svojoj ras-trzanoj duši, osećajući kako se on
povlači, povlači i grči, približavajući se tom užasnom trenutku kada će
iskliznuti iz nje i nestati. Njena meka otvorena podatna utroba po-
drhtavala je i žuborila kao morska anemona pod udarima plime,
žuborila i šaptala mu da je ponovo ispuni i utaži nje-nu žudnju.
Pripijala se uz njega ošamućena od strasti, osećajući da još uvek nije
skliznuo iz nje, osećajući kako nje-gov meki nežni pupoljak podrhtava
u njenoj utrobi, kako je zapljuskuje talas čudnih, do tada neslućenih
 ritmova, sve snažnije i snažnije ritmičko pulsiranje koje ubrzo potpuno
preplavi njenu zamagljenu svest, a onda oseti te neizrecive kretnje,
koje zapravo i nisu bile kretnje, već pre nekakvo komešanje, čisti
ustalasani vrtlozi oslobodene čulnosti koji prožeše sva njena tkiva i
najskrovitije kutke njene svesti, sve dok se na kraju ne pretvori u
jedinstveni savršeni kon-centrični fluid osećanja, u dugi strasni
nezatomljeni krik.

Danas je tako lako ismevati Lorensa (što sam i sama često činila) i sa
podozrivošću gledati na njegovo poimanje ekstaze. Njegov spisateljski stil,
koji obiluje gerundima, u to vreme još uvek nije bio prevaziđen (Džojs je,
kroz monologe Moli Blum, takođe pokazivao izrazitu sklonost ka upotrebi
gerunda), a nje-gove morske anemone još uvek ne behu prerasle u kliše.
Nje-govo promišljeno ponavljanje istih reči još uvek ne beše pre-tvoreno u
parodiju. Ako zažmurite na jedno oko i zanemarite te danas prevaziđene
detalje iz romana Ljubavnik ledi Četerli, usredsredivši se umesto toga na
Lorensov prikaz učmalog beži-votnog braka lišenog svake strasti,
shvatićete da je on jedan od velikih romanopisaca koji su pisali na temu
braka i ljubavi. On je shvatao žudnju za ekstazom. Nije zazirao od toga da
seksu dodeli ulogu koja mu pripada. Mi smo od tada prešli dug put, pun
promašaja i posrnuća. Seks je sveprisutan u medijima, ali se ekstaza nigde
ne nazire. Brojni ozbiljni romanopisci se klo-ne seksa zato što se on
pretvorio u pornografski kliše. Ali, to ne mora biti pravilo. U odvratno
briljantnom romanu Subotnje pozorište autora Filipa Rota, čin u kome Miki
Sabat napastvu-je spremačicu u njujorškoj poslovnici svog prijatelja
predsta-vlja upečatljivu najavu njegovog sunovrata u haos. Rotov junak
prvo pretura po fioci u kojoj se nalazi intimni veš supruge njegovog
prijatelja, potom oskrnavljuje lične stvari njegove kćeri, da bi na kraju, ako
nam još uvek nije jasno sa kakvim čovekom imamo posla, silovao
spremačicu, primoravši je na analni seks. Ponekad nam tek nečija
seksualnost pruža pravi uvid u psihu i karakter dotične osobe.

* * *

U Strahu odpedesete nastojala sam da objasnim ulogu sek-sa u svom

životu, ali sada, kada sam već zašla u šezdesete, uviđam da nisam znala ni
polovinu onoga što je trebalo da znam. Sve dok ne postanete dovoljno
mudri (ili dovoljno stari) da shvatite seks kao celovito telesno iskustvo,
zapravo nemate pojma o njemu. Citavog života sam slušala priče o
tantričkom seksu i mislila sam da je sve to obično sranje - podizanje kun-
dalini energije, zajedničko uvežbavanje joga položaja, misterije Istoka i
slične koještarije. Naša seksualnost je uglavnom foku-sirana na ukrućenu
muškost tako da se, kada taj nužni uslov iz-ostane - što se obično dešava
kada vaš partner zađe u izvesne godine - nađemo u čudu, pitajući se šta sad
da radimo. Kada se to desi, možete pokušati da rešite svoj problem
navlače-njem na vijagru, ili se - što je daleko pametnije i efikasnije
-možete posvetiti iznalaženju novih načina za vođenje ljubavi. Delikatnost
čulnog dodira, oralnog seksa, seksa koji ne uzdiže Lorensov phallos do
statusa kulta, može predstavljati pravo otkrovenje. Da li to znači postati
androgin (da se poslužimo tim ključnim terminom sedamdesetih godina)?
Da li to znači biti biseksualan? Treba mnogo toga reći i o androginiji i o bi-
seksualnosti. Sve ono što ukida našu fiksiranost na genitalije i pretvara nas
u celovita telesna bića sa neokrnjenim umovima podstiče i unapređuje
seksualno zadovoljstvo. Najbolji italijan-ski ljubavnik koga sam u životu
srela mogao me je dovesti na ivicu orgazma naprosto time što mi je
milovao vrat.
Sa druge strane, oženjeni pesnik koji me je, tresući se od straha,
potucao ukrućenim kurcem, bio je nula od ljubavnika. Istinski Ijubavnik
vodi ljubav rečima, milovanjima, smehom. Nemir i strepnja su pogubni po
seks. Ljudi koji su u braku možda upravo iz tog razloga mogu imati
fantastičan seksualni život - baš kao i dugogodišnji ljubavnici ili
dugogodišnji prija-telji. Muzika, nežni dodiri, mirisi, poezija - te stvari su
daleko značajnije od ukrućenog stojka.
Tek kada je moj suprug počeo da pije lekove za srce, zbog čega više
nije smeo koristiti vijagru, shvatila sam da nam je seks mogao ponuditi
stvari o kojima ranije nismo mogli ni sa-njati. Otkrila sam da je on mogao
doživeti seksualni vrhunac čitavim svojim telom dok bi meni pružao oralni
užitak - nje-gov orgazam je bivao podstaknut mojim. Osećao je električ-ne
šokove duž kičme - kao kod podizanja kundalini energije. Dok bi mu se to
dešavalo, ja sam doživljavala istu stvar - što svedoči o tome koliko smo
snažno povezani. Kada smo nakon tih iskustava ponovo mogli da
upražnjavamo genitalni seks, rekao je, „Znaš, deluje tako lokalizovano u
poređenju sa onim što smo ranije radili." Klasični snošaj proizvodi
orgazam u kar-ličnom predelu, ali druge vrste seksa stvaraju orgazam koji
pro-žima čitavo telo - pa čak i um. Ili možda do toga dovodi snaga naše
želje da se stopimo jedno sa drugim. Kada smo u kreve-tu, smejemo se,
diskutujemo i zabavljamo se. Razgovaramo o svim mogućim temama. On
me provocira svojim šalama. Ja mu uzvraćam istom merom. Kada se
konačno skinemo i pripi-jemo jedno uz drugo, već smo toliko bliski da
između nas više ne postoje bilo kakva ograničenja.
Povremeno osetimo potrebu da na par dana uteknemo od svojih
„normalnih" života. Da odemo u Veneciju, ili u Indiju, ili na Maču Pikču.
Da se otisnemo ka nekoj nepoznatoj luci. Da se dodirujemo jašući na
talasima.
Pre nego što je bila optužena za ozbiljno krivično delo i završila u
zatvoru, odakle je izašla posle par meseci glumeći nevinašce kome su u
tamnici naprasno izdžikljala sintetička anđeoska krila, Marta Stjuart je bila
moja koleginica sa kole-dža koja se nakon diplomiranja posvetila
ugostiteljskom bizni-su, vremenom ga pretvorivši u pravi konglomerat i
pročuvši se Širom države Konektikat po tome što je svoje zaposlene
tretirala kao papirne podmetače za jednokratnu upotrebu. Poj-ma nemam
da li još uvek tumara naokolo laprdajući kako sam uništila njen brak, ali
bih zaista volela da posedujem seksual-ne moći koje mi ona pripisuje.
Međutim, po mom dubokom uverenju, ja sam teško mogla biti odgovorna
za njene bračne probleme. Bila sam samo pion u igri moći, kopljonoša u
njenoj operi.
Simon de Bovoar, jedna od mojih književnih heroina, iz-javila je
jednom prilikom da je, kada se latila pisanja svoje autobiografske
pripovesti, imala utisak da se otisnula u ,,opa-snu i nepromišljenu
avanturu". Drugačije i ne može biti. Zivot svakog od nas je pun
neprijatnosti i poniženja, slepog tumara-nja kroz mrak. Prosto je
zastrašujuće sve to staviti na papir - naročito ako ste se zakleli na iskrenost.
To je poduhvat koji vas često tera da pocrvenite od postiđenosti čak i pred
samim sobom.
Marta Kostira je bila veoma lepa kada sam je upoznala na koledžu
Barnard. Znala sam da je uspela da se „probije" do ko-ledž-izdanja Glamur
magazina, što je u to vreme bila potajna ambicija mnogih devojaka. Bila je
visoka i plavokosa i udala se pre nego što je završila školu. Poput većine
devojaka sa Barnar-da, vodila je nezavisan život i imala brojne obaveze
van kole-dža. Barnard nije bio mačji kašalj. U to vreme studenti nisu živeli
na koledžu, već su svakodnevno putovali na predavanja. Mnogi od
studenata su bili u braku, a neki su imali i decu. Bio je to koledž za
pametne i darovite autsajdere - što možda objašnjava kako je Barnard
uspeo da iznedri tako veliki broj pisaca.
Martu sam ponovo srela tek nakon što se upustila u ugosti-teljski
biznis u Konektikatu. Ja sam živela u susednom gradu i fimale smo
nekoliko zajedničkih prijatelja koji su je angažovali kada su priredivali bar
micvu4 za svoje sinove. Marta je ispo-ručivala hranu za te svečanosti, sa
otmenim predjelima poput kavijara straćenim na balave
trinaestogodišnjake. Imala je izu-zetan smisao za detalje. Hrana koju je
spremala bila je izvrsna. I koštala brdo para.
Njen suprug je bio izdavač ilustrovanih knjiga koji je u to vreme
postigao stravičan uspeh knjigom Gnomovi. Unutra su se nalazile duhovite
ilustracije svih mogućih malih natprirod-nih stvorenja - patuljaka,
davolaka, vila i vilenjaka. Svako od tih stvorenja parodiralo je neku
prepoznatljivu figuru iz savre-menog života, sa svim karakterističnim
obeležjima.
Niko nije mogao predvideti da će Gnomovi napraviti ta-kvu senzaciju.
Autor i ilustrator su pre tog projekta bili gotovo anonimni, ali je spoj satire
i fantazije očigledno upalio. Ubrzo je usledila prava poplava proizvoda
inspirisanih ovom novom manijom: lutkice sa likom gnomova, žitne
pahuljice sa njiho-vim zaštitnim znakom, odeća u njihovom maniru,
knjižice iz kojih su, kada biste ih otvorili, iskakali patuljci i vilenjaci.
Jedne večeri smo se Marta, njen suprug Endi Stjuart, moj treći muž
Džonatan Fast i ja sreli na jednoj lokalnoj zabavi. Njen suprug je pomenuo
kako namerava da objavi nastavak Gnomova - knjigu o vešticama. Bilo je
to baš u vreme kada sam objavila svoj roman Fani: istinita priča o životu i
pustolo-vinama Fani Hakabaut-Džons, čija je radnja bila smeštena u
osamnaesti vek i gde Fani prikazujem kao vešticu, gusarku, drumsku
razbojnicu i londonsku prostitutku visoke klase. Dok sam pisala Fani,
sprovela sam detaljno istraživanje o veš-ticama i paganskim obredima. Bila
4
jevrejski religijski obred kojim se, na dečakov 13. rođendan, proslavlja
njegovo stupanje u versku zajednicu (prim. prev.)
sam ubeđena da je većina onoga što je napisano o veštičarenju i
takozvanom lovu na veš-tice bilo iz temelja pogrešno. U svojim
istraživačkim beleška-ma za Fani sam zapisala:

Veštičarenje - još jedan naziv za ostatke paganizma pod plaštom

hrišćanstva u srednjovekovnoj i renesansnoj Evropi. Paganizam
nikada nije bio potpuno potisnut, a figure drevnog bozanstva sa
rogovima ili Boginje Majke nikada nisu bile potpuno zamenjene
novim religijskim sim-bolima. Paganski kultovi i obredi nisu iščezli,
ali su morali da predu u ilegalu kako bi opstali. Veštičji skupovi
predsta-vljali su paganske rituale koji su se obavljali na poljima, pod
punim mesecom. Zene su bile obučene u „nebeske odo-re" - odnosno,
bile su nage - a hrišćani koji su virili iz pri-krajka su u tim činovima
klanjanja silama prirode videli ozbiljan greh. Bila je to čista
projekcija požude i grešnosti na suštinski bezazlene drevne rituale.

Izdavač je bio zaintrigiran. Imao je autora spremnog da se, sa velikom

strašću i predanošću, još istog trenutka lati pera. Istraživanje je već bilo
gotovo. Izdavačima je drago kada to ču-ju. Oni uvek sumnjaju da ćemo mi
beskrajno odugovlačiti sa pisanjem i obično su u pravu. Toliko smo
preplašeni kako će naše delo biti ocenjeno u javnosti da tragamo za svakim
mogu-ćim opravdanjem kako bismo pomerili ugovoreni rok. A ovo je
mogla biti ekspresna knjiga iz pera slavne autorke.
Naravno, oboje smo prevideli činjenicu da su gnomovi bili stvorenja
iz mašte, dok su veštice bile stvarne. Niko još nije bio spaljen zbog toga što
je bio gnom. Sa druge strane, mnoge žene širom Evrope i Amerike završile
su na lomači zato što su bile veštice.
Nakon tog susreta, Stjuartovi su nastojali da se na sve mo-guće načine
dodvore meni i Džonu. Slali su nam divne knjige, dečje poklone (Moli je
tada imala dve godine) i pozive na ve-čeru. Te njihove večere su
predstavljale teatralne i spektaku-larne događaje - flaše sa votkom
umetnute u komade leda prošarane zamrznutim cvećem, ručno pravljene
sveće, ruže iz njihovog ružičnjaka, jaja iz njihovog kokošinjca. U to vreme,
baš kao i danas, u Konektikatu je bilo mnogo bogatih ljudi, ali niko nije
živeo na tako visokoj nozi kao Stjuartovi.
 Endi Stjuart je često pričao o svojim „kućnim poslovima" - o
skupljanju jaja, čišćenju kokošinjca, plevljenju povrtnjaka. Delovao mi je
pomalo ogorčeno. I neskriveno je flertovao sa mnom.
A onda se ispostavilo da smo i on i ja u isto vreme planira-li putovanje
za Nemačku, na Frankfurtski sajam knjiga. Kada sam stigla, sačekala me je
cedulja na kojoj je pisalo, „Jedva če-kam da te vidim". Nisam tome
pridavala mnogo pažnje. Preda mnom je bio pakleni raspored. Moji
nemački i italijanski izda-vači su finansirali putovanje, a imala sam
određene obaveze i prema izdavačima iz Francuske i Holandije. Provela
sam pet dugih dana u predvorju hotela Frankfurter Hof dajući inter-vjue i
bukvalno ne izlazeći odatle sve do večeri. Moje poštan-sko sanduče je bilo
mnogo novinarskih molbi i zahteva, ali su tu bile i Endijeve cedulje na
kojima je pisalo „Javi mi sel", sa dopisanim brojem telefona.
„Hotelske sobe pripadaju jednom sasvim zasebnom mo-ralnom
univerzumu", rekao je Tom Stopard u Noć i dan. Isto bi se moglo reći i za
Frankfurtski sajam knjiga. Ništa što je tamo rečeno ili učinjeno ne nosi
moralnu odgovornost. Svi su smoždeni od umora, uvereni da baš oni
propuštaju najbolje prijeme i obuzeti strepnjom za svoju buduću karijeru.
Pakao će sigurno izgledati kao Frankfurtski sajam knjiga. Znaćete da ste u
paklu po tome što nikada nećete moći da uteknete oda-tle. A očajni autori i
smoždeni izdavači će se tiskati oko vas.
Nije teško zamisliti šta se potom desilo. Dobila sam go-milu
romantičnih poruka od Endija, životnog saputnika moje školske drugarice,
i jedne večeri sam se konačno obrela u nje-govoj sobi. (Odseli smo u istom
hotelu, Frankfurter Hof.) Cim sam ušla, počeo je da razglaba o Marti.
„Ona je prosto nepodnošljiva. Ne samo da želi da kontro-liše šta svi
oko nje jedu, već i o čemu razmišljaju, i to u sva-kom bogovetnom
trenutku", rekao je. „Kada sam kod kuće, ne mogu da dignem glavu od
obaveza i poslova koje mi nameće. Uopšte nemam vremena za sebe.
Ponaša se kao da se čitav svet vrti oko nje."
Po mom gledištu, sve se zaista i vrtelo oko nje. Ona je bila u središtu
udvaračkih gestova kojima me je saletao, u središtu njegovih razgovora i
njegove srdžbe. Bes nije dobra osnova za seks. Baš kao ni osveta. Zeleo je
da joj se osveti za silno di-rinčenje po kući i farmi, da joj se revanšira za
stvari koje čak nisam mogla ni zamisliti.
 Endi je ostao urezan u mom sećanju kao krupan, plavokos i energičan
muškarac. Sećam se da je svukao prekrivače na pod i bacio se na mene. Sta
god ljudi mogli govoriti o čarima preljube, ne možete se otrgnuti utisku da
niste sami u sobi, da su oči nemih posmatrača uprte u vas. Više pokušavate
da se dokažete pred njima, nego pred svojim partnerom. A sve to vreme
vaš demon se cereka i zlobno komentariše:
„Izgleda da ti ja nisam dovoljan, pa si dovukla ovog plavu-šana u
krevet. Samo izvoli, ali da znaš da ćeš se gorko kajati. Rasrđena supruga je
opasan neprijatelj, kao što ćeš uskoro i sama saznati. Nisam znao da si tako
laka roba, da je nekoliko patetičnih poruka dovoljno da završiš u krevetu.
Ili, preciznije rečeno, na podu. Sta se dešava sa tobom, curo?"
„Ali, zar nije sladak?"
„Opasan izgovor, nema šta! Videćeš koliko je sladak kada se suočiš
sa posledicama. Ti i Džonatan možda jeste u 'otvorenom braku' ~ ako tako
nešto uopšte postoji - ali se Stjuartovi upravljaju po čistim buržoaskim
načelima. On je vara, a ona se pretvara da nema pojma o tome. Na kraju
krajeva, oni žive u Vestportu. Samo sačekaj i uverićeš se u istinitost mojih
re-či. Zelela si da joj pokažeš ko je glavni, ali će ona već pronaći načina da
te sredi."
Demonove reči neverovatno podsećaju na pridike mog oca, a one su
se - avaj! - uvek pokazivale kao tačne.

Kada sam imala devetnaest godina i spremala se za odla-zak u letnju

školu u Firenci, otac mi je rekao: „Daću ti jedan savet: nikad ne pij
lozovaču u društvu nekog Italijana."
Naravno, to je bilo prvo što sam učinila nakon predavanja
0 italijanskoj književnosti na Tore di Belosguardo. Zapravo, neprestano
sam se oglušivala o očev savet, pijući lozovaču sa svakim Italijanom koga
bih upoznala. Pila sam lozovaču u vo-zu, na motociklu, u malim barovima
duž Arna. Kasnije, kada sam bila starija, pila sam lozovaču na luksuznim
jedrenjacima
1 u grandioznim hotelima. Ne žalim što sam terala inat ocu, ali sam
zahvalna što u tom suludom periodu nisam navukla neku boleštinu. A šta
sam tražila u tom moru lozovače? Tu staromodnu prevaziđenu stvar:
ljubav. Ali sam ostala praznih šaka.
 * * *

Ujutru sam se iskrala iz Stjuartove sobe nadajući se da me niko nije

primetio. Ali, stvar je već bila učinjena. čim se vratio kući, moj partner za
jednu noć je istrtljao svojoj supruzi kako je spavao sa mnom - u čemu je
očigledno i bila poenta njegovog zavodničkog pohoda.
Nakon toga ona nije propustila nijednu priliku da u javno-sti
obelodani: ERIKA DŽONG JE UNIŠTILA MOJ BRAK.
ERIKA DŽONG JE UNIŠTILA MOJ ŽIVOT. Pričala je to našim
zajedničkim prijateljima, novinarima žute štampe, ne-kadašnjim
koleginicama sa Barnarda koje su zdušno stale na njenu stranu. Ponekad je
govorila, ,,Ta žena mi je uništila ži-votl" Kad god bismo se srele,
prostrelila bi me ubilačkim po-gledom.
A ko ju je mogao kriviti zbog toga? Ja sam bila ta koja je uradila
pogrešnu stvar. Moj demon me je podstakao na to. Seks sa oženjenim
muškarcem po pravilu signalizira nevolju. Zarekla sam se da nikada više
neću ponoviti tu grešku.
Da mogu nekako da poništim to što sam učinila, ne bih ni na trenutak
oklevala. Moje kajanje je danteovsko - i to ne samo zbog toga što Marta u
žutoj štampi i dalje trubi o tom incidentu koji se desio pre dvadeset šest
godina i baca drvlje i kamenje na mene kao da je ona potpuno bezgrešna u
toj pri-či. Ali, prihvatam krivicu. Uvek sam bila opijena knjigama i onima
koji su ih pisali. Sećate li se priče o Paolu i Frančeski iz Danteovog Pakla?

Galeotto fu il libro e chi lo scrisse Ta

knjiga beše podstrekač naš i onaj što je
napisaše...

Pazite se knjiga. One su daleko više od bezazlenog spoja papira,

mastila, lepka i konca. Ako su iole dobre, iz njih vreba duh autora. Autori
su bitange, barabe i laka roba. Skloni su slatkom životu i svim mogućim
pikanterijama. Oni proždiru život i uvek traže još. Imaju prodornost, silinu,
duh, seksualnu privlačnost. Knjige jesu podstrekači. Jevreji im se sa
pravom klanjaju. Istinska knjiga odašilje feromone u okolni prostor i kroz
njene korice džikljaju vlati trave. Vitman je to dobro znao.
 Uzimam faksimilsko izdanje Vlati trave, koje sam dobila od svog
bivšeg izdavača. To je isto ono izdanje koje je Vitman poslao Emersonu.
Citam:

Engleski jezik je sredstvo kojim se može dostojno pre-dočiti

veličanstvenost američkog izraza... On je dovoljno žilav i dovoljno
gibak i dovoljno celovit... to je moćan jezik otpora i prkosa... dijalekt
zdravog razuma. To je govor po-nosite i melanholične rase i svih koji
teže uzvišenim život-nim ciljevima. To je odabrani jezik kojim se
dostojno mogu izraziti napredak vera samopoštovanje sloboda pravda
jed-nakost prijateljstvo širina razboritost odlučnost i hrabrost. To je
sredstvo kojim se donekle može izraziti čak i ono ne-izrecivo... Istinski
pesnik je onaj čije stvaralaštvo njegova zemlja apsorbuje sa jednakom
strašću kojom je on apsorbo-vao nju samu.

Dakle, piščev zadatak je da apsorbuje svet oko sebe. Sirina i obilje su

naša vodeća gesla. Mi smo „čežnjivi, siloviti, mistič-ni, ogoljeni". Znamo
da greške predstavljaju sastavni element mudrosti i da mudrost uključuje
značajnu dozu ludosti.
Ako se otisnete na taj put i zaronite u svoju dušu, sigurno ćete
napraviti greške koje ćete potom poželeti da izbrišete rečima. Ali, to ne
možete učiniti. Možete ih samo ispovediti i nadati se da će vam se nebo
smilovati.
„Ma, hajde", kaže moj urednik. „Besmisleno je žaliti zbog takvih
stvari. Bez njih, ti ne bi bila ono što danas jesi. Možda sada ne bi tako
postupila, ali su te avanture sastavni deo tvog života. Nemoj ih se odricati.
Ti si zavodnica. Oduvek si to že-lela da budeš."
„Dobro", pomirljivo kažem. Shvatam da je u pravu - on baš zbog toga
i jeste pravi urednik za mene. U životu sam uradila razne glupe, neprijatne i
nepromišljene stvari, ali sam, još istog trenutka dok sam ih činila, duboko u
sebi znala da ću sve te pogreške jednoga dana ispovediti na papiru.
„Amin!" oglašava se moj demon. „Amin!"
A onda iznad sebe čujem tutnjavu groma i vidim blesak munje. Pa,
naravno! Demonima nije dopušteno da aminuju.
 Svaki put kad ugledam Martu na TV-u, u tabloidima ili magazinima,
pomislim: Da li ona ikome veruje? Teško je biti poverljiv prema ljudima, a
ja joj sigurno nisam olakšala stvari. Ako se nađete u situaciji da nikome
više ne možete verovati, nemate drugog izbora nego da ostanete sami i
napušteni. Ra-zoreni brak često podrazumeva i razorenu dušu.

Kada sam upoznala Kena, mog četvrtog muža, nisam bila naročito
poverljiva prema muškarcima. Bila sam isuviše puta povredena - iako sada
vidim da sam za bol koji mi je nanet često i sama bila uveliko zaslužna.
Bila sam ubeđena da ću čitav život provesti sa Džonatanom, Molinim
ocem, a kada je ta veza pukla, čemu smo oboje kumovali u podjednakoj
meri (otvoreni brak je čista koještarija), nisam mogla da se otara-sim
glavobolje čitavih šest meseci. Nisam mogla zamisliti da ću ikada više biti
u stanju da verujem bilo kom ljudskom biću - uključujući i sebe samu.
Ken me je oborio s nogu još pri prvom susretu. Cinilo mi se da je on
najpametniji muškarac koga sam ikada upoznala. I najusplahireniji. Kada
smo prvi put izašli na ručak, sedeo je preko puta mene nervozno se
klackajući na stolici i u jednom trenutku se tako snažno zaljuljao unazad da
sam pomislila: Zaboga, pašće sa stolice i rascopaće lobanju. Samo mi još to
treba!
„Prestani s tim!"
„S čim da prestanem?" upitao je, ne kapirajući na šta mi-slim. Pričao
mi je o svom životu - kako su ga izbacili sa Brauna zato što se drogirao i
nije išao na predavanja, kako je neko vre-me snimao filmove sa Brajanom
de Palmom, kako je potom nastavio sa školovanjem, upisao prava i
zaljubio se u svoj poziv, kako se dvaput ženio, a potom deset godina živeo
sa jednom ženom i njenom kćerkom iz prvog braka, u čijem je odgajanju
svesrdno učestvovao, kako isprva nije želeo da me upozna zato što sam
„slavna", ali mu je sada bilo drago što se predomislio. Izlio je sva svoja
osećanja preda mnom. Ovaj tip nije igrao kla-sične muške igre. Delovao je
savršeno ozbiljno.
Kada tako dugo imate posla sa proračunatim muškarcima koji startuju
žene zbog njihove slave i uspešnosti, takav nastup predstavlja
osvežavajuću promenu. Osim toga, bio je stvarno sladak - krupan,
medvedast, bradat, sa toplim smeđim očima i razbarušenom smeđom
kosom. Međutim, ono što me je naj-više opčinilo bila je njegova
otvorenost. Na našem drugom izlasku me je pozvao da pogledamo jednu
predstavu na jidišu. Dok smo sedeli u pozorištu pažljivo me je odmeravao,
kao da je želeo da proceni koliko mi je bila bliska tradicija iz koje sam
potekla.
„Ovo je neki test, zar ne?"
Potvrdno je klimnuo glavom.
,,Pa, jesam li prošla?"
Ponovo je klimnuo.
Da me je neko pre toga pitao da li razumem jidiš odgo-vorila bih
odrično, ali sam očigledno znala više nego što sam pretpostavljala.
Kada sam mu rekla da više ne planiram da se udajem zato što bi me to
sputavalo u pisanju, zakleo mi se da to sa njim ne-će biti slučaj. Kada je
video da oklevam, vešto mi je pritekao u pomoć. Uzeo je servijetu i
naškrabao: „Zapiši sve što želiš od mene!"
Dobro me je poznavao i voleo me. Ali, meni je i dalje bilo teško da
mu verujem. Deset godina smo živeli zajedno, ali sa odvojenim budžetima
i imovinom - ako zanemarimo stan koji smo zajedno kupili. Međutim,
malo-pomalo, zasebni buđelari su počeli da deluju besmisleno. Cinilo nam
se da time sebi sa-mo komplikujemo život. I tako smo na proslavi
desetogodišnji-ce braka spalili predbračni ugovor pred očima naših
najdražih prijatelja.
Nedugo nakon toga Ken je umalo izgubio život zbog aneu-rizme na
aorti. Smesta sam ga prebacila do Njujorške bolnice, gde smo srećnim
sticajem okolnosti zatekli dežurnog hirurga koji je bio specijalista upravo
za operacije na aorti. Još uvek mu nije bilo suđeno da napusti ovaj svet.
Uspeo je da preživi. Tada sam shvatila da je to da li je naša imovina
zajednička ili odvojena potpuno beznačajna stvar. Kada se oporavio, naš
od-nos je dostigao još viši nivo. Znala sam da ne želim da spavam i da se
budim bez njega. Više uopšte nismo razmišljali o novcu i sličnim
tričarijama.
Cak se i Barbra Strejsend ponovo udala nedugo nakon što me je na
jednom prijemu upitala, „Kako to da uvek iznova sta-ješ na ludi kamen?"
„Moraš nekome verovati", odgovorila sam joj.
„Ali, gde srećeš sve te muškarce?"
„Pojma nemam. Valjda ih jednostavno volim."
„Zar je u tome čitava tajna?" upitala je.
„Ko to može znati?"
 Međutim, pravi ključ leži u tome da verujete sebi da neko-me možete
verovati.

U mom slučaju, stihovi izbijaju kao lava kad god sam zalju-bljena - ili
bar obuzeta požudom. Pesnicima je užasno teško da ustanove tu tananu
razliku. Kada sam se zaljubila u svog bu-dućeg supruga Kena, moj prvi
poriv bio je da to izrazim kroz poeziju.
Jedan mangup iz Venecije me je čak inspirisao da se opro-bam u
pisanju ljubavne poezije na italijanskom jeziku. Pošto me je zvao pane
caldo (vruć hleb), već sam imala centralnu metaforu.
U svakom slučaju, poenta je u tome da žudnja podstiče poeziju. To
može biti žudnja za muškarcem, ženom, detetom ili Bogom, ali je bez nje
užasno teško navesti nevoljno pero da ostavi trag na neprijemčivoj stranici.
Setite se samo Sekspiro-vih i Petrarkinih soneta, ili pesama Edne Sent
Vinsent Milej.
Zašto je žudnja od tako presudnog značaja? Zaista ne mo-gu
odgovoriti na to pitanje. Naša tela možda ne traju večno, ali dok ih imamo
ona su kao projektili koji tragaju za užare-nim metama. Mi smo toplokrvni
sisari i sve što dodatno pod-stiče našu vrelinu može nadahnuti poeziju,
muziku, romane, kreativnost. Ne verujem da reptili pišu ljubavnu poeziju.
Ali, ko zna, možda su čak i oni skloni tome, samo što mi to ne shvatamo.
Dok se meškolji pod vrelim suncem, krokodilka svojim razjapljenim
čeljustima možda peva čudne nerazgovet-ne pesme o ljubavi. Ona voli
sunce baš kao što ja volim muš-karce. Par puta sam isprobala i ljubav sa
ženama, ali mi je to delovalo nekako previše mekano i ušuškano. Kao vruć
kakao i šampite. Muškarci su, za razliku od toga, kao pikantni goveđi
odresci. Njihova sirovost, njihov miris, njihova mišićavost ras-paljuju moju
strast. Zene su isuviše prefinjene, isuviše nežne, isuviše (usudujem li se da
kažem?] saosećajne. Eto - rekla sam. Znam da je moja požuda politički
neispravna. Kad god sam vodila ljubav sa nekom ženom, bilo mi je lepo -
ali nisam imala onaj žestoki poriv da ponovim to iskustvo. Kako starite,
heteroseksualni muškarci postaju sve ređi (vaši vršnjaci pola-ko izumiru),
ali i dalje ostaje toliko dražesnih žena. Ko zna šta budućnost nosi? Naučila
sam da nikad ne kažem nikad.
Jednom sam bila obuzeta naletom požude prema pesniku koga ne
mogu imenovati. Tip je bio oženjen i taj brak još uvek traje. Ja sam, za
razliku od njega, u to vreme bila slobodna. Pisao mi je neverovatno
požudna pisma puna crnih podvezica, ružičastih guzova, čipkastih čarapa,
bezobraznih stihova i referenci na Priču o devojci O - koja nas je oboje
uzbućtivala - iako ja nisam mazohista (mada on veoma lako može biti sa-
dista). Naravno, jedva sam ga poznavala, ali sam bila upoznata sa njegovim
stvaralaštvom. Ono je takođe bilo puno požude i erotskog naboja. To je u
podjednakoj meri važilo i za pesme i za romane. Planirala sam da se
sastanem sa njim u Londonu, gde me je očekivala promocija knjige koju je
trebalo da objavi moj britanski izdavač. Ljudi iz redakcije su mi rezervisali
luk-suzni apartman sa okruglom spavaćom sobom u hotelu Ric na
Pikadiliju.
U iščekivanju tog randevua, prepuštala sam se maštarija-ma o
pesniku. Taj sastanak sa njim sam ugovorila još pre šest meseci, tokom
zatišja u mom erotskom životu. Nedugo pre toga sam se vratila sa letovanja
u Veneciji gde sam se zaljubila u jednog dražesnog Italijana koji je plovio
svojim otmenim je-drenjakom duž dalmatinske obale, ali me nikada nije
pozvao da mu se pridružim. (Možda zato što je na tim plovidbama bio u
društvu neke zgodne i mlade Hrvatice?)
I tako sam se sastala sa seksepilnim britanskim pesnikom u
seksepilnom hotelskom apartmanu u Londonu. Njegova pi-sma su bila
erotska remek-dela, ali je u stvarnosti imao grozan mali kartonski kofer i
bio toliko nervozan da mu je čitavo telo podrhtavalo. Zubi su mu bili krivi,
kao kod većine Engleza, ramena pogrbljena, a odelo mu je mirisalo na
naftalin i jeftin duvan za lulu. Oči su mu bile intenzivno crne, a kosa seda.
Kad god bih ga pogledala, sve što mi je padalo na pamet bilo je da on nije
ni prineti italijanskom moreplovcu.
Elegancija apartmana u kome sam odsela očigledno je is-prepadala
pesnika tako da smo, na njegov predlog, izašli na večeru u jeftini prljavi
restoran u susedstvu gde je naručio ne-ko grozno kiselo vino. (Istini za
volju, tamo verovatno nije ni mogao naručiti bilo šta kvalitetnije.) Nije bio
pri apetitu, ali je zato dobro cugao. Hrana je bila očajna pa sam ga na kraju
nago-vorila da se vratimo u moj apartman, gde smo potom naručili
šampanjac i hors d'oeuvres.
 Predložio je da jedno drugom čitamo poeziju jer smo se zahvaljujući
njoj i upoznali. I dalje nije prestajao da drhti, čak ni posle svog tog
alkohola.
Naizmenično smo čitali poeziju i pomalo razgovarali. Po-menuo je
kako je „jedna mlada Jevrejka, koja živi u raskošnoj kući u Hempstedu i
ima debele porodične veze" optužila nje-govog sina za silovanje.
„Pretpostavljam da ti je poznato da sam i ja Jevrejka. Cini mi se da
baš ne voliš pripadnike mog plemena."
,,Ma, ne, nikako", brže-bolje je odgovorio. „Ali, normalno je da sam
besan na nju kad je pokušala da mog sina strpa u zatvor."
„Siguran si da je nije silovao?"
„Naravno da sam siguran. On nikada ne bi mogao učiniti takvu stvar."
Odmah sam zaključila da pred sobom imam antisemita i da nema
šanse da spavam s njim. Rekla sam mu kako se ne osećam baš najbolje i
zamolila ga da ode,
„Ali, imam voz tek ujutru. Prespavao bih na kauču."
„Zašto ne bi otišao u neki drugi hotel?"
„Ne mogu da priuštim taj luksuz. Ako bih platio kredit-nom karticom,
moja žena bi saznala za ovaj izlet. Ona radi kao učiteljica i plaća sve naše
račune."
„Šta si joj rekao, kuda ideš?"
„Pa, naravno da joj nisam rekao da ću biti s tobom", pate-tično je
rekao. „Slagao sam kako moram da se sastanem sa svo-jim izdavačem u
Londonu i da ću prespavati kod njega. Molim te, dopusti mi da ostanem.
Na kraju krajeva, mi smo pesnici. Nismo buržuji."
Ne govori u moje ime, umalo nisam odbrusila. Ja sam, iskreno
govoreći, osećala delimičnu „buržoasku nostalgiju" - uz dužno izvinjenje
Ledbeliju.
Ušla sam u svoju okruglu spavaću sobu i zaključala masiv-na
tapacirana vrata. Skinula sam šminku i umila se. Zašto se, do đavola, nije
lepo spakovao i otišao? Obukla sam bade-man-til i počela da razmišljam o
njemu. Da možda nisam previše okrutna? Možda je naprosto utučen zbog
toga što mu sin mo-že završiti u zatvoru? Možda vidim antisemitizam i
tamo gde on ne postoji? Možda sam previše osetljiva? Umela sam da
budem osetljiva kada je antisemitizam u pitanju. A Engleska je - kao što
vam mogu potvrditi moji tamošnji rođaci - puna antisemitske bagre. Sto se
ticalo samog pesnika, više nisam mogla očima da ga vidim, a kamoli da
žudim za njim. Ali, on je i dalje bio tu.
Neko vreme sam čitala, ali nisam mogla da se opustim jer sam sve
vreme bila svesna činjenice da je on u susednoj sobi. Zelela sam da mu što
pre vidim leđa. Njegovo prisustvo me je ispunjavalo nemirom. Zamišljala
sam kako leži na kauču, ogr-nut jeftinom imitacijom kišnog mantila marke
akvaskutum. Osećala sam se kao La Belle Dame sans Merci.
Provirila sam kroz vrata. Delovao je tako jadno na onom kauču. I
dalje je drhtao. Muškarci su spremni da se u tren oka ukrcaju na voz ili
avion kako bi prevarili svoje supruge, da bi potom ustanovili da nisu u
stanju da izguraju ono što su nau-mili. Mi žene smo drugačije. Kad žena
odluči da prevari mu-ža, ona to i učini. Oni samo postanu patetični ili
impotentni ili počnu da se tresu od straha.
„Kako se osećaP." upitala sam ga, iako sam već znala odgo-
vor.
„Usamljeno. Mogu li da spavam sa tobom? Obećavam ti da se ništa
neće desiti."
Oh, naravno. „Ništa se neće desiti", kažu oni, dok svlače pantalone.
„Ništa se neće desiti", obećavaju, dok ti nabijaju stojka među butine. „Ništa
se neće desiti", govore, „izvadiću ga pre nego što svršim."
I tako sam na kraju popustila. Legao je pored mene. U ro-ku od
nekoliko sekundi je prestao da se trese, dobio erekciju i počeo da navlači
nov novcati kondom.
„Molim te. Samo jedanput."
Pomislila sam: Tako svi oni kažu. Pomislila sam: Stvarno bi trebalo
da ga izmarširam napolje. Ali, pošto je već stavio taj lepi čisti kondom,
dopustila sam mu da me na brzinu potuca - iz čistog sažaljenja - koliko da
ga skinem s vrata. Ništa nisam osećala. Sažaljenje nije ni najmanje
erotično.
Bila sam sigurna da je taj tip antisemit. Mrzela sam sebe zbog toga, ali
sam se tešila pomišlju da će sada konačno otići. Ali, nisam bila te sreće.
Hvala bogu, Morfej mi se ubrzo smilovao i utonula sam u san. Moj
najveći životni blagoslov je to što mogu da zaspim na bilo kom mestu i u
bilo kojoj situaciji. Ne znam da li je on mogao da spava. Kada sam se
probudila, zatekla sam ga kako nešto revnosno zapisuje u svoju beležnicu,
ležeći na kauču u dnevnoj sobi.
 Divota, pomislila sam. Naći ću se u njegovoj sledećoj knji-zi. Jedina
utešna stvar je što niko ne čita poezijul
Pre nego što ću poći na prvi od zakazanih razgovora, pro-vela sam sat
vremena u kadi, pokušavajući da ga sperem sa sebe. Tada sam već dobro
znala da nikada više ne želim da ga vidim. Ali i dalje čuvam njegova
bezobrazna pisma u svojoj ar-hivi.
Ah, da. Cuvam i kopije pisama koja sam ja uputila nje-
mu.
Neki ljudi daleko bolje izgledaju u svojim knjigama nego u stvarnom
životu. Dok sam čitala njegove pesme zamišljala sam ga kao mračnog
demona koga moram zavesti. Kada sam ga upoznala u stvarnosti, on se
pretvorio u samo još jednog pa-tetičnog inferiornog Kazanovu.
 Ne mogu završiti ovaj pregled svojih demonskih i nede-monskih
ljubavnika a da ne pomenem Darta (što je, naravno, pseudonim), koji je
započeo svoju karijeru u Društvenom regi-stru, 5 a završio je u kamionu za
transport smrznutih namirni-ca, razvozeći meso od vrata do vrata.
Dart je živeo na uglu ulice Darijen i Pete avenije i imao je četiri
imena sa rimskom cifrom na kraju. Ušao je u moj život tako što je jednog
snežnog zimskog dana namerno sleteo sa puta ispred moje kuće, a napustio
ga pet godina kasnije kada mi je već bilo dosta njegove narkomanije, laži i
oružja koje je štekovao ispod mog kreveta.
Moj kućni prilaz u Konektikatu je prilično strm i mislila sam da se
njegov auto slučajno otrgao kontroli. Tek kasnije mi je priznao da se
namerno zaglibio u snegu da bi, kako će se kasnije ispostaviti, i mene
zaglibio zajedno sa sobom. U to vreme nisam imala pojma da je, osim u
mene, bio zaljubljen i u oružje.
„Cure jevrejskog porekla i oružje ne idu zajedno", govorila je moja
prijateljica Grejs. I danas me podilazi jeza kad pomi-slim kakve su sve
katastrofalne posledice mogle proisteći iz te veze.
Kada je imao dvadeset i kusur godina, Dart je izgledao božanstveno.
Imao je plavu kosu, ledeno plave oči, ogromne bicepse, lepo oblikovane
noge i kurac kome se nije nazirao kraj - mada je taj deo njegovog tela
naginjao blago ulevo, u suprot-nom pravcu od onog ka kome su naginjala
politička ubeđenja njegovih roditelja. Dart mi je bio delimično privlačan i
zbog to

3
registar pripadnika viših društvenih krugova (prim. prev.)
ga što je predstavljao apsolutni novitet u mom životu. Svojim roditeljima je
definitivno slomio srce kada je odbio da upiše Jejl, gde su studirali svi
njegovi preci. Umesto toga, opredelio se za glumački zanat, mada je
većinom glumio izvan pozorni-ce. Mogao je odvući u krevet svaku devojku
koju bi poželeo, ali bi je za tili čas izgustirao. Predstavljao je klasičan
slučaj muškarca koji je išao iz osvajanja u osvajanje, zanemarujući
bliskost.
Da li će se muški i ženski pol ikada naći na istoj talasnoj dužini? Cisto
sumnjam - bar dok hormoni jure njihovim vena-ma.
Sada ćemo priču premotati za deceniju i po unapred: Mo-ja kćerka
Moli i suprug Ken su izašli nekim poslom, a ja sam se prepustila
popodnevnom dremežu u svojoj kući u Konektika-tu, gde se naša spavaća
soba nalazi na prvom spratu. Dok sam tako lebdela između jave i sna -
veoma retko imam priliku da odremam - začula sam zvono. Isteturala sam
se iz kreveta, ne stavivši naočari, i otvorila vrata. Ugledala sam neku
visoku zamućenu figuru.
,,Ne mogu da verujem, srce. Zar je moguće da me se ne sećaš?"
„Cekaj da stavim naočari."
Kada sam ih smestila na nos, preda mnom je stajao Dart, koga nisam
videla već godinama. Vreme je učinilo svoje - pu-stio je stomak, leđa su
mu bila blago povijena, a zavodnički glas je ukazivao da uopšte nije bio
svestan činjenice da je nje-gova nekadašnja privlačnost iščezla. Nekada
davno, kada sam ga upoznala, on je bio visok, mišićav i plavokos -
izgledao je kao paganski bog od koga su smernim jevrejskim devojkama
klecala kolena.
„Sta se dešava, srce? Mogu li da uđem?"
„Naravno." Prišla sam okruglom trpezarijskom stolu i se-la, a on se
spustio pored mene.
,,Pa, šta ima novo u životu glumca skitnice?" „Pravo da ti kažem, nema
mnogo glume, ali ima dosta skit-ničenja", odgovorio je.
„Zvuči mi nekako poznato."
A onda se odjednom raspilavio. „Ne mogu da verujem da sam izgubio
jedinu istinsku ljubav svog života." ,,A ko je to bio?"
„Pa ti, srce. Samo što to tada nisam kapirao. Dao bih sve na svetu da
te vratim."
„Udata sam za Kena. Imam odličan brak i nisam zaintere-sovana za
obnavljanje starih veza."
 „Blago tebi, srce. Ja imam dva sinčića, a žena me je upravo izbacila iz
gajbe."
„Nisam znala da si se oženio, ni da imaš decu. Nisi mi po-slao
pozivnicu za venčanje."
,,Da, trebalo je da ti se javim", rekao je skrušenim glasom, prislonivši
lice uz trpezarijski sto, ,,ali bilo me je tako sramo-ta.
„Pričaj mi o svojim dečacima."
Tada je usledila duga pripovest o njemu i Kaliopi (devojci grčkog
porekla visokoj jednu milju, ,,sa sisama kao dirižabli", bar po Dartovom
opisu), o rođenju njihovih sinova, o tome kako joj je ugađao i tetošio je dok
je bila trudna, kako potom nije mogao da pronađe posao, kako je počeo da
fantazira da se Kaliope drogira i tuca sa vlasnikom restorana u kome je
radila, kako je bezuspešno pokušavao da se dovede u red i da sačuva brak, i
o raznim drugim sranjima.
Pošto sam poznavala Darta, bilo mi je savršeno jasno da je on u isto
vreme tucao bar tri devojke sa strane, a potom se vraćao svojoj supruzi
roneći pokajničke suze kako bi i dalje mogao da živi na njen račun.
Nekada sam bila spremna da poverujem u svaku priču ko-ju bi mi
Dart složio, ali mi je sada sve to zvučalo kao obično foliranje. Baš kao što
je u prošlosti uspeo da me navede da vodim računa o njemu i da ga
izdržavam, sada je želeo da pri-teknem u pomoć njegovim sinovima.
Nisam bila raspoložena za ulogu pomajke, mada sam strahovala da bi mi se
ti dečaci, ako ih zaista upoznam, mogli uvući pod kožu.
,,Da ih samo vidiš! Telemah je briljantan dečkić - tepamo mu Teli - a
Ari je tako sladak da ti dođe da se rastopiš od mili-ne. Tek sada znam kako
si se osećala kada si dobila Moli. Tako mi je žao zbog svega što se desilo.
Steta što u to vreme nisam kapirao šta znači biti roditelj."
„Reci mi šta hoćeš od mene, Darte?"
„Apsolutno ništa, srce. Hteo sam samo da te ponovo vi-dim i da ti
kažem da si ti Ijubav mog života. Stvarno sam se ispalio. Skroz sam
zajebao stvari."
„Kako li si samo došao do te spoznaje?"
„Jednostavno sam razmišljao o nama. Sada bih bio mnogo bolji nego
ranije. Sazreo sam, postao sam otac. Konačno sam skapirao život."
Sta je taj tip mislio? Da li je stvarno verovao da može tek tako
umarširati u moj život i zapaliti stari plamen sa par folirantskih priznanja?
Da li je sišao s uma? Ja sam sad bila potpuno drugačija osoba. Nije me više
mogao obrlatiti svojim fazonima. Bila sam u braku, u ozbiljnom braku sa
ozbiljnim muškarcem koga sam volela, sa čovekom na koga sam mogla
računati i koji je mogao računati na mene. A Dart je u među-vremenu
izgubio svoj nekadašnji izgled, svoju mladost i pri-vlačnost. Više nije imao
dvadeset šest godina, kao kad smo se upoznali. Možda je još uvek
posedovao onaj impozantni neumorni kurac, ali to više nije bilo dovoljno.
Da li je moguće da uopšte nije bio svestan toga?
Očigledno nije.
„Nedostaješ mi, srce."
„Znaš, bojim se da ću ti i dalje nedostajati." Ustala sam sa stolice i
krenula ka vratima. „Drago mi je što sam te videla."
Dart je promenio taktiku. „Da li se lepo ophodi prema tebi? Vodi li
računa o tebi kao što sam ja činio?" upitao je bri-žnim, zaštitničkim tonom.
„Darte, daj da batalimo ovu farsu. Dobro znaš da nikada nisi vodio
računa o meni."
„Ali, jesam, srce. Kunem ti se. Brinuo sam o tebi najbolje što sam
umeo." Sada je već stajao pored vrata, tik do mene.
Ispružio je svoju krupnu šaku i pomazio me po obrazu. Njegov dodir
me je ostavio potpuno ravnodušnom. Kada sa-mo pomislim da sam
napisala čitavu knjigu o njemu! Cetiri stotine stranica - i više...
„Ništa nije tako mrtvo kao mrtva Ijubav", kao što je govo-rila moja
prijateljica Grejs.

„Zar se ne sećaš kako smo se sjajno zabavljali - u Veneciji, u Splitu, u

Dubrovniku? Sećaš li se kako smo se vozili duž dal-matinske obale u onoj
razdrndanoj zastavP.
,,A sećaš li se putovanja u Japan, kad su te pozvali da održiš ona
predavanja? Sećaš li se Kjota? Hiljadu i jednog Bu-de?"
Klimala sam glavom.
„Sećaš se kada smo bili u Veneciji, u palati Barbaro, zajed-no sa
Edom Vajtom i njegovim društvom i Džonom Malkol-mom Brininom?"
„Mnogi iz te ekipe su umrli od side."
„Nisam znao za to, srce."
„Cudi me da ti je to promaklo."
Setila sam se kako sam svojevremeno sumnjala da me Dart vara sa
nekim od mojih pešovanskih prijatelja. Seks je za Darta bio potrošna roba.
Uradio bi bilo šta, samo da bi se do-kazao pred društvom. Toliko je bio
nesiguran. Naravno, nisam imala nikakvih dokaza za to osim svoje
paranoje.
 „Pazi šta radiš", rekla sam, dobro znajući da je on bio ne-sposoban da
prihvati savet.
„Mogu li te ponekad pozvati?" „Što da
ne?"
„Srce, hajde da ti pokažem svoj kamion."
Bacila sam pogled kroz vrata i ugledala mali beli kamion sa kabinom i
zatvorenom prikolicom.
„Sta se desilo sa autom koji sam ti kupila?"
„Dao sam ga Kaliopi. Bio joj je potreban zbog posla. Osta-vio sam joj
i sav nameštaj i knjige - uključujući i neke od tvo-jih. Izvini, srce."
Mislila sam da ću, ako mi samo još jednom kaže „srce", početi da
vrištim.
Međutim, iz nekog razloga sam ipak pošla sa njim do kami-ona.
Otključao je vratanca na zadnjem delu i ledena izmaglica je pokuljala
napolje.
„Vidiš ovo meso?" upitao je.
U kamionu su se nalazile ogromne količine vakumirane smrznute
hrane - škampi, račići, juneći i svinjski odresci, jag-njeći vrat, slanina,
smrznuto povrće, školjke, pice, paelja.
„Ovo je meso koje se isporučuje prvoklasnim restorani-ma, a riba i
plodovi mora su ekspresno smrznuti odmah po va-denju iz vode. Voleo bih
da nešto od ovoga podelim s tobom", rekao je, kao da želi da me
impresionira svojom velikodušnoš-ću.
Onda je počeo da pretura po hladnjači i da vadi gomilu hrane, pomalo
od svačega. Nagurao je sve to u kartonsku kuti-ju i krenuo ka ulaznim
vratima.
„Ovo je za tebe, srce."
Ušao je u kuću, napravio mesta u zamrzivaču, spakovao sve to unutra,
a onda briznuo u plač.
„Bože, voleo bih da mogu ovo da ti poklonim, srce, stvar-no bih
voleo, ali sam totalno švorc."
„Koliko, Darte?"
,,Pa, ova hrana vredi nekih šesto dolara, ali će u ovom slu-čaju
četiristo biti sasvim dovoljno."
Napisala sam ček, dok je on i dalje cmizdrio.
„Srce, ne znam kako da ti zahvalim", rekao je. „Svideće ti se školjke.
Siguran sam da će ti se svideti."
 Kada su se Moli i Ken vratili kući, zatekli su me kako pržim račiće -
što je za mene krajnje neuobičajena aktivnost. Vikendom je, gotovo po
pravilu, Ken zadužen za spremanje hrane. On je šef kuhinje, a ja sam samo
njegov pomoćnik i pe-rač posuda.
Oboje su me sumnjičavo posmatrali, ali je mene bilo sra-mota da im
priznam šta se desilo. Zato sam složila priču kako sam hranu kupila u
Njujorku i spakovala je u zamrzivač.
Nedelju dana kasnije, nakon gomile spremljenih odreza-ka, paelje,
školjki, krmenadli i jagnjetine, kćerka mi je prišla u kuhinji i podrugljivo
rekla, „Pere de Step6 i ja mislimo da to meso ima svoju prljavu malu tajnu.
Sta si uradila? Opljačkala neku hladnjaču? Bilo bi bolje da nam kažeš kako
si napunila zamrzivač."
„Odlučila sam da se konačno uputim u tajne kulinar-stva."
„Ma daj, poštedi me", rekla je Mol. „Malo je kasno da iz-igravaš
veselu domaćicu. Kada sam bila mala, oduzela bih se od straha kada bi
dadilja dobila slobodno veče. Mislila sam da ću s tobom umreti od gladi!"
To je bila istina. Margaret bi jedva prešla prag, a Moli bi već počela
da se vrzma oko mene i da me zapitkuje, „Mama, a jel' ti umeš da spremiš
nešto za jelo?"
„Naravno," odgovorila bih ja kao iz topa, a onda bih brže-bolje
pozvala neku piceriju ili kineski restoran.

6
očuh; ovaj maštovito osmišljeni termin predstavlja kombinaciju
francuskog i engleskog izraza za očuha, beau-pere i stepfather (prim. prev.)

I tako sam svojoj kćeri i suprugu konačno odala tajnu o Dartu i

njegovom smrznutom mesu. Samo sam donekle snizi-la cenu, kao što
radim kada Kenu podnosim izveštaj o kupovi-ni Bergdorfove unikatne
garderobe. Moli je, naravno, tu priču odmah konfiskovala za svoju narednu
knjigu. Ken me takođe često zadirkuje zbog te epizode, obilato
eksploatišući obe ver-zije.
„Meso iz kamiona", tako bih nazvala ovo poglavlje kada bi Dart još
uvek bio dostojan toga da napišem roman o njemu. Ali, simbolika je više
nego očigledna. To meso je danas tako ustajalo i bajato da više ne vredi ni
prebijene pare.
 Još otkako je Frojd istupio sa tvrdnjom da umetnik žudi za ličnom
afirmacijom, slavom i ljubavlju lepih žena, ljudi pod-razumevaju da slava
za žene predstavlja isto što i za muškarce. Za slavne muškarce se na
svakom koraku lepe zgodne i ambi-ciozne devojke, sponzoruše i plastične
lepotice, ali slavne že-ne privlače barabe, gubitnike i seksualno nesigurne
muškarce koji žele da se dokažu u javnosti. To možda ne važi za glumice
- gluma je jedna od retkih profesija koja ističe ženstvenost
- ali će neka poznata spisateljica najverovatnije završiti poput glavne
junakinje iz romana Fej Veldon Zivot i Ijubavi jedne da-volice: zavedena,
napuštena i dekintirana.
Mislim da je pravo čudo što sam upoznala Kena, koji me je shvatio i
zavoleo takvu kakva jesam i koga nije prepala re-putacija koju uživam u
javnosti. Kad god pokušam da pred njim izigravam divu, on lako pronađe
način da me spusti na zemlju.
„Ich kenst du" (ja te poznajem), kaže mi na jidišu kada se popnem na
svoj pijedestal i počnem da mu držim predavanja o politici, globalnom
zagrevanju ili promenljivosti sudbine.
Ja ionako nisam neka diva. Srednje kćeri obično ne pose-duju taj
talenat. Moja starija sestra je veoma rano prisvojila tu ulogu, a ja sam, kao
porodični izmiritelj i dežurni klovn, morala da se pomirim s tim. Međutim,
ja sam imala svoju tak-tiku - da je ištipam do suza ili da se javim na telefon
i pružim joj slušalicu, vrišteći Neki dečkol - kao da je on prvi koji je
okrenuo njen broj. Ja nipošto nisam svetica. Samo imam dru-gačiju
strategiju - često verbalnu. Ja svoje neprijatelje ubijam rečima.
Iskreno rečeno, mene baš i ne privlači da izigravam divu. Ali, kada
sam jednom prilikom u Veneciji videla opersku pe-vačicu Reginu Resnik u
toj ulozi, bila sam preplavljena straho-poštovanjem.
,,Da vidite šta jedna diva može učiniti", rekla je, gracio-zno ušetavši u
studio televizije RAI u palati Labio (kako bih samo volela da živim u palati
sa takvim imenom!). Zeleli smo da organizujemo projekciju njenog sjajnog
filma o venecijan-skom getu i bila nam je potrebna kino-dvorana. Ona je u
tren oka uspela da sredi taj detalj, ubedivši direktora venecijanskog
ogranka RAI televizije kako zapravo ona njemu čini uslugu.
Nakon toga sam često i sama priželjkivala da u odredenim situacijama
mogu da nastupim kao diva, ali sam isuviše niska za to.
Sto se pak tiče timarenja i izdržavanja privlačnih i izdržlji-vih
pastuva, time sam se bavila u svojim tridesetim i četrdese-tim i vremenom
se zasitila. Mislim da bi svaka žena nakratko trebalo da se oproba i u tome.
Samo im nemojte davati svoje kreditne kartice. I nemojte im poklanjati
automobile.
K ada sam imala četrnaest godina i kada sam već bi-la bespovratno
zaljubljena u književnost i književ-nike, otišla sam sama u poetski
centar u Devedeset drugoj ulici kako bih prisustvovala javnom nastupu
Doroti Parker. Njene priče i pesme bile su za mene tako žive da nisam
mogla ni pretpostaviti da su uglavnom bile napisane pre više od tri
decenije. Trebalo joj je strašno dugo da izađe na scenu. Publi-ka je već
postajala nervozna. Kada se konačno pojavila - sitna punačka žena koja je
već gazila šestu ili sedmu deceniju - bila je isuviše niska za postavljeni
podijum i jedva je uspela da pro-nađe mikrofon. Onda je počela da čita,
mrmljajući reči razdvo-jene dugim pauzama. Glas joj je bio gotovo
nečujan. Svima je bilo jasno da je pijana kao zemlja. Bilo je nemoguće
razumeti ono što je govorila. Razočarano sam sedela u dvorani stiskaju-ći
svoj primerak Najboljih pesama Doroti Parker, knjigu koju sam donela u
nadi da ću dobiti autogram svog pesničkog idola. Ali, sada više nisam
želela njen autogram. Kad god taj demon u meni počne da me nagovara da
sručim još jednu čašicu, po-mislim na Doroti. Zelim li da završim kao ona?
Alkohol je bio jedan od glavnih uzroka njene nesreće.
 Ali je ona verovatno smatrala da će u njemu pronaći lek i utehu.
U jednom periodu svog života potpuno sam batalila alko-hol i
godinama se držala trezvenjaštva, da bi moja odlučnost potom ponovo
popustila. Ne pušim travu. Nikada nisam pro-bala kokain. Ne volim džin,
votku ili viski - kad sručim mar-tin, i čini mi se kao da me je neko tresnuo
u potiljak - ali vino je za mene jedan od neizostavnih životnih užitaka.
Umem da prepoznam dobro vino. Ne pijem bućkuriše i surogate.
Zbog toga mi ljudi iz Anonimnih alkoholičara 7 ne veruju. Ne krivim
ih zbog toga. Ni ja ne verujem samoj sebi. Totalna apstinencija je jedina
stvar koju AA dopušta. Na sastancima udruženja često se predstavljam
rečima, „Moje ime je Erika i ja sam alkoholičar". Međutim, ljudi iz
udruženja nisu baš oduševljeni time. Oni tolerišu samo sledeću deklaraciju:
Moj život je bio u haosu, a onda sam saznala za AA. Sada sam apstinent i
moj život je ponovo blistav, veseo i ispunjen božjom milošću. Mogu vam
pomoći da i vi učinite isto.
Ovaj program spasao je živote mnogih Ijudi koji su mi dra-gi i ja to
neizmerno poštujem. On je spasao i život moje kćeril Biću večito zahvalna
svima koji su pomogli u tome. Deluje ako damo svoj doprinos, kao što
tamo govorimo. Bila sam na mno-go, mnogo, mnogo tih sastanaka i većina
njih je veoma inspira-tivna, mada ne mogu tačno reći zbog čega ih tako
doživljavam. Kada razgovaram o tome sa svojim prijateljima - pa čak i sa
samom sobom - sve mi to deluje pomalo luckasto. Svi mogući tipovi ljudi -
mladi i stari, bogati i siromašni - okupljaju se na tom mestu kako bi naučili
da budu jaki, da budu smerni, da svoje živote ponovo ispune srećom i
spokojstvom pod okriljem i ljubavlju boga ili boginje - kako god da to
shvatate.

Ljudi iz AA su divni i ljubazni. Oni veruju da treba pomo-ći svojim

7
udruženje za borbu protiv alkoholizma, poznato i pod skraćenicom AA
(prim. prev.)

bližnjima i svim srcem su posvećeni tom zadatku. Ne štede na svom

vremenu i entuzijazmu. Spremi su na bes-krajno praštanje. Ako popustite
pred iskušenjima alkoholizma i ponovo zakucate na njihova vrata,
prihvatiće vas i pružiti vam ljubav i razumevanje. Oni su zaista izuzetni.
Volela bih da je Doroti Parker imala tu sreću da ih pronađe. Ona je bila
sklona teškim depresijama, a alkohol je - uverena sam u to - samo dolivao
ulje na vatru.
Naravno, Doroti je živela u vreme kada su se svi nalivali alkoholom.
Cuveni Okrugli sto u hotelu Algonkin bio je po pra-vilu prepun cirke. Tada
se smatralo da pisci jednostavno mora-ju biti skloni čašici. Mnogi od njih
umrli su od alkoholizma i nikada nisu napisali svoje najbolje, najzrelije
knjige. Ziveli su u besomučnom pijanstvu, poput Parkerove.
Setimo se samo kako je alkohol uništio živote brojnih gene-racija
pisaca: F. Skot Ficdžerald je umro veoma mlad, Fokner se sve više utapao
u alkoholu, Civer se borio sa flašom tokom čitave svoje karijere, da bi se
na kraju konačno otreznio i umro od raka. Napisao je dve čudesne knjige u
treznom stanju: So-kolar i Oh, kakav prividni raj. Ali je takode pisao
đavolski do-bru poeziju u periodima kada je konzumirao alkohol - mada je
tada bio daleko depresivniji. U tome je štos sa alkoholom. Mi depresivci
posežemo sa flašom nadajući se da će mu u njoj pronaći lek, ali nas to na
kraju čini samo još depresivnijim.
Osećam se divno kada se uzdržavam od pića. Tada ve-žbam, hranim
se povrćem i pijem ogromne količine vode i biljnih čajeva - kao kada sam
na odmoru u svojoj omiljenoj banji, Rančo la Puerta, u kalifornijskoj
pustinji. Međutim, ka-da odem u Provansu ili u Umbriju ili u Veneciju ili
na Siciliju, prosto je kriminalno ne popiti čašu vina. Uzdržavala sam se od
alkohola dok sam bila u Provansi, pijući mineralnu vodu i dijetalnu koka-
kolu i čežnjivo posmatrajući one koji su pili fantastično lokalno vino. Bila
sam trezna u Milanu, dok sam sedela pored Umberta Eka (nakon La
Milenazijane - festiva-la posvećenog umetnosti i književnosti, gde smo
oboje čitali svoja dela). Umberto je sa užitkom tamanio divno toskansko
vino, a ja sam proučavala etiketu i nalivala piće ostalima za stolom, sama
pijući vodu san pelegrino. Ali zašto? Da li bi me jedna čaša vina ubila?
Verovatno ne bi, ali sam u to vreme bila zakleti trezvenjak i smatrala sam
da ne smem pokleknuti pred izazovom.
Prošlog leta bila sam u Aspenu sa Džeri, mojom najdra-žom
prijateljicom na svetu, i to me je podsetilo na jedan sasta-nak u AA gde je
žena od sedamdeset i kusur godina ogorčeno prekorevala sebe zbog toga
što se, kada je otišla u Pariz sa svo-jim prijateljima, častila jednim
gutljajem vina.
„Zašto sam to učinila? Zašto sam još uvek tako samode-struktivna?"
razočarano je mrmljala.
Zato što si bila u Parizu, htela sam da joj kažem. A vino je tamo
fantastično. Ali, naravno, nisam to mogla reći. Morala sam se pridržavati
žvake koju su ti sastanci zahtevali: apstinen-cija donosi životno
prosvetljenje. Ljudi iz AA nisu tolerisali ni najmanju količinu alkohola - pa
čak ni gutljaj vina.
Da li je to bio jedini način da sebe spasite pakla u koji se sunovratila
Doroti Parker? Ne znam ni sama. Neki ljudi poku-šavaju sa programom
koji se svodi na „redukciju štetnosti", ali su Anonimni alkoholičari krajnje
skeptični prema toj metodi. Posećivala sam i grupe koje praktikuju
„redukciju štetnosti". Tamošnji terapeut nastoji da prisutne navede da
smanje unos štetnih supstanci, ali ih ne zabranjuje jer zna da to može pod-
staći psihičku pobunu.
Sećam se da sam kao mlada bila užasno samodestruktiv-na. U to
vreme sam pila margarite - a ne vino - dok se ne bih obeznanila od
alkohola. Pušila sam sve što bi mi palo šaka, a čak sam gutala i male plave
pilule, uopšte ne znajući šta je to. Te misteriozne pilule su me jednom
umalo ubile. Da se na toj zabavi slučajno nisu zadesila dva lekara koji su
me terali da šetam po sobi i kašičicom mi sipali kafu u grlo, taj
eksperiment bi me sigurno koštao života. Takođe sam umela da se
komiram na prijemima od previše vina kombinovanog sa strahom od
slavnog društva. Jednom sam, na nekom glamu-roznom prijemu u
Njujorku, sedela pored Roberta Redforda i bila toliko preplašena njegovom
privlačnošću i pomišlju da bi se mogao zainteresovati za mene da sam se
nalivala vinom dok nisam pala u nesvest. Redford mi nije zakazao
randevu, a moji domaćini - koji me nikada više nisu pozvali na neku od
svojih zabava - brže-bolje su pohitali da taj događaj obelodane u trač-
rubrikama. Nimalo ljubazno od njih. Ali, čak i otmen svet može pasti na
niske grane. Nakon toga sam došla sebi i dugo se držala trezvenjaštva. Cak
sam išla na ljubavne sastan-ke trezna i vodila ljubav trezna u vreme dok
nisam bila udata. Sto nije bilo tako lako postići.
 Onda sam upoznala Kena, koji skoro uopšte ne pije (nje-gova strast je
hrana), i on mi je rekao, „Zašto sebe smatraš alkoholičarkom? "
„Zato što sam se obeznanila na zabavi pred Robertom Redfordom,
zato što sam jednom umalo izgubila glavu zbog malih plavih pilula
kombinovanih sa alkoholom, zato što ne umem da pijem - eto zašto."
On je to poštovao, divio mi se zbog toga što sam bila spremna da se
suočim sa svojim problemom, pa je čak izrazio želju da zajedno sa mnom
posećuje sastanke u AA. Lako je naučio tamošnji žargon, uprkos činjenici
da njemu samom taj program uopšte nije bio potreban. Iako je
svojevremeno zavr-šio elitnu obuku koja mu je obezbedila titulu Chevalier
du Ta-stevin (koja predstavlja prestižnu akreditaciju u degustaciji i
poznavanju vina), Ken je toliko trezven da može popiti gutljaj prvoklasnog
vina i zaustaviti se na tome. Cak mi je poklonio svoj srebrni degustatorski
pehar. Naučio je da udruženje Ano-nimni alkoholičari naziva jednostavno
„program", poput ljudi koji su dolazili na te sastanke. Poštovao je njihovu
želju za ano-nimnošću. Naučio je da kaže „Deluje ako damo svoj
doprinos" i „Hajdemo, uz božju pomoć", pa čak i „Zajedništvo vodi ka
uspehu". Izuzetno je uvidavan i ako sedimo za stolom sa ljudi-ma koji
apstiniraju od alkohola nonšalantno im naručuje vodu, koka-kolu ili đus,
nikada ne postavljajući nametljiva i suvišna pitanja.
Pošto je Ken bio tako brižan i pažljiv prema meni, i pošto sam se
osećala sve sigurnije i sve opuštenije u njegovom druš-tvu, odrekla sam se
stroge apstinencije i povremeno dopušta-la sebi da popijem po koju čašu
vina. (To je bilo pre više od šesnaest godina.) Među nama je počela da se
razvija istinska ljubav. Citali smo stihove jedno drugom. Pisala sam pesme
posvećene njemu. Recitovali smo starog Omara Hajama (per-sijskog
pesnika i astronoma iz jedanaestog veka, u prevodu Edvarda Ficdžeralda iz
1859. godine). Sigurno je da smo te stihove recitovali zbrda-zdola, ali ko
mari?

Ovaj život prolazi kao čudan karavan; grabi čas što prolazi brzo
kao sladak san! Saki, pusti drugima da se brinu za sutra, Toči,
jer noć prolazi; sipaj, evo sviće danl
 Dan koji je proš'o... nemoj ga hvaliti, sutra što
će doći... nemoj ga zaliti! Na nedošlom nemoj i
prošlom graditi, grabi sada, nemoj veka svog
traćiti!
Znaj da ćeš se s dušom rastat' i otići, iza vela
tajni u nepovrat ići; vino pij, jer ne znaš odakle
si doš'o, uživaj, jer ne znaš kud ćes najzad stićil

Slušaj, druže, nemoj da se za sutra brinemo, već da kao gotovinu

život zapišemol Trošni svet kad ostavimo, odmah ćemo stići gde
već sedam tisuć' leta drugi leze nemoJ

Ne možete citirati Omara i piti dijetalnu koka-kolu. Ne možete citirati

Omara i piti san pelegrino. Omarovi stihovi zahtevaju vino. Vino je nužni
uslov. Ne možete istinski uživati u svojoj zaljubljenosti ako je ne zalijete
vinom. Ili bar ja ne mogu.
I tako je počelo. Bila sam umerena u konzumaciji vina. Bila sam
starija i mudrija i udata za svog najboljeg prijatelja, za svoju srodnu dušu,
za odabranika svoga srca, tako da sam sada pila trezveno i razborito i
uživala u tome.
U to vreme, Moli je imala jedanaest godina. Potom je na-punila
dvanaest, trinaest, četrnaest - ušavši u onaj pakleni period kada i majke i
kćerke naprosto izgube razum. Svoj pu-bertetski revolt usmerila je na moj
novi brak.
Zelela je da bude na prvom mestu u mom životu, baš kao i Ken. Našla
sam se u nemogućoj situaciji. Svakog jutra su me prosto čerečili za stolom.
On je želeo svu moju pažnju. Ona je želela svu moju pažnju. Osećala sam
se kao srednjovekovni mučenik vezan za divlje konje koji će ga rastrgnuti.
Međutim, ubrzo sam počela da shvatam da je to zapravo samo
predstava. Kada bih otišla na neko predavanje ili književnu promociju, njih
dvoje su se sasvim dobro slagali. Odlučila sam da više ne reagujem na
provokacije i da vidim šta će se desiti. Pet godina kasnije, njih dvoje su
postali ortaci. Moli je u njemu pronašla oca koji joj je nedostajao, a on se
prema njoj odnosio kao prema rođenoj kćeri.
Sklopili su savez i kovali razne zavere na moj račun, isme-vajući
moju rasejanost, moju sanjalačku prirodu, moje nepre-stane dijete, moju
sklonost da trošim brdo para na garderobu. Među njima su konačno bile
uspostavljene čvrste veze i bila sam srećna zbog toga. Postali smo
porodica. Cak smo išli na odmor zajedno sa Kenovom pastorkom iz
prethodnog braka, Samantom, i nije bilo nekih većih problema. Naravno,
bilo je i škakljivih momenata, ali je na kraju ipak vredelo. Porodice u
kojima je jedan roditelj „pozajmljen sa strane" uvek zahtevaju dosta truda i
strpljenja.
Moli je napunila šesnaest, pa sedamnaest godina, i negde u to vreme
počela je da se drogira. Za neke od narkotika koje je konzumirala - kao što
je ekstazi - tada sam prvi put čula. Takvi narkotici nisu postojali u moje
vreme. Saznala sam da su to smrtonosna sintetička halucinogena sredstva
neuporedivo jača od bilo čega što smo mi koristili u šezdesetim - ili sedam-
desetim. U nekom trenutku odlučila bi da prestane i spalila telefonske
brojeve svojih dilera, a onda bi ponovo nastavila po starom. Poput većine
roditelja, ja sam u prvo vreme odbijala da se suočim sa istinom, ali sam
duboko u sebi znala šta se dešava. Znala sam da su stvari krenule nizbrdo.
Maturirala je u školi Riverdejl Kantri i potom upisala Vezlijan. Kada sam
je posetila u studentskom domu, u zagušljivoj sobi sa vlažnim ulepljenim
podom, delovala mi je strašno utučeno i usamlje-no. Odmah mi je bilo
jasno da je u velikim problemima.
Koledži su tokom šezdesetih prestali da budu zamena za roditeljski
dom. Nije više bilo nekadašnjeg nadzora i discipli-ne. Ali, klinci nisu
dovoljno zreli da bi bili prepušteni sebi, daleko od svojih roditelja i
prijatelja. Moli je bila u strašno lošem stanju, a ja nisam znala šta je sve
doprinelo tome. Zelela je da se vrati kući i da poseti svog psihijatra.
Pristala sam. I sama sam mislila da će joj kod kuće biti mnogo bolje.
Neko vreme je odlazila kog psihijatra koji nije uspeo da provali čak ni
da je Moli bila narkomanski zavisnik. Naravno da je prema njemu mogla
osećati samo prezir, baš kao i prema psihoanalitičarki kojoj smo se kasnije
obratili i koja takođe nije uspela da skapira šta se dešava.
 Nakon toga je upisala Barnard, koledž koji sam i sama po-hađala, i
krenula ispočetka. Takođe se vratila slikarstvu, za ko-je je bila veoma
talentovana. Radila je u jednoj galeriji u Sohou i naučila mnogo toga o
umetničkom biznisu, ali je i dalje bila utučena i zabavljala se sa oženjenim
tipom.
Na kraju je napustila i Barnard i zaposlila se u galeriji Ho-li Solomon.
Tamo se sprijateljila sa brojnim narkomanima iz umetničkog sveta.
Stvari su se definitivno otrgle kontroli kada je napunila devetnaest
godina i prebacila se na Njujorški univerzitet. Tada smo, hvala bogu,
konačno uspeli da pronademo psihijatra koji je zaista bio stručnjak za
bolesti zavisnosti.
Jednog dana mi je prišla i rekla:
„Mama, pomozi mi. Ne mogu da ostavim kokain. Mislim da ću
umreti."
Lice joj je bilo zelenkasto, kosa svetlokestenjasta, a ruke su joj se
tresle. Moj prvi poriv bio je da kažem, „Ma, sigurno nije toliko strašno", ali
me je nešto zaustavilo. Nisam želela da poverujem da je moja kćerka
narkomanka - koja je majka spremna da se suoči sa tom pomišlju? Pa ipak,
shvatila sam da su i njen i moj život možda zavisili od toga da li ću joj
povero-vati. Bila sam svesna da sam i sama imala udela u tome što je moja
kćerka postala narkomanka, ali sam i dalje odbijala da poverujem koliko su
daleko stvari otišle.
„Pričaj. Slušam te."
„Znaš, maraa, prvo sam mislila da mogu da se kontroli-šem, stvarno
sam tako mislila, ali mi stalno treba još. Po čita-vu noć ne mogu da zaspim
i onda se nagutam sedativa da bih se spustila. Plašim se da ću se jednog
dana predozirati i da se nikada više neću probuditi. Pretvaram se u
kokainsku kurvu. Pojma nemaš kako je lako postati kokainska kurva u
Njujor-ku."
Moja kćerka je maestralna glumica, ali me je nešto natera-lo da joj
ovog puta poverujem. Po zelenkastoj boji njene kože bilo mi je jasno da
govori istinu.
„Sta predlažeš da uradimo?"
 „Mislim da moram negde na lečenje. Stvarno sam odluči-la. Strašno
se plašim. Znam da ću zbog toga izgubiti posao u galeriji. Ali, ako ne
odem, izgubiću život."
Uzela sam je u naručje, osećajući vonj duvana i želudačne kiseline.
Setila sam se kako je mirisala kao beba. Setila sam se njene slatke glavice
koja je mirisala na bebi-ulje i njene slatke guze koja je mirisala na kaku.
Kako smo samo uspele da, kre-nuvši iz tog mirisnog ušuškanog sveta,
stignemo dotle dokle smo stigle? Odmah sam uzela telefon i počela da
okrećem broj za brojem. Još iste večeri, Moli i ja smo bile u avionu koji je
leteo ka Minesoti.
Iako je bio tek novembar, u Minesoti je već bilo kao usred zime. U
Minesoti je uvek kao usred zime. Cekale smo u redu za prtljag kada nam je
prišla debeljuškasta žena u kratkoj bun-dici.
„Moli?" rekla je upitnim glasom. „ Ja sam
Erika, a ovo je Moli."
,,Ja ću vas prebaciti do centra", rekla je. „Zovem se Meri
M."
Ušle smo u njen karavan i krenule ka severu. Počeo je da pada sneg.
Držala sam Moli za ruku.
„Plašim se, mama."
„Nemaš razloga za strah", rekla je Meri blagim glasom. „Najgore je
već iza tebe."
Nakon dva sata vožnje stigle smo do skupine zgrada od cigle
smeštenih usred divljine. Pred sobom smo ugledale smr-znuto jezero,
visoka borova stabla i polja prekrivena snegom.
Dok smo izlazile iz automobila, primetila sam da mi se dah pretvara u
izmagličastu paru na hladnom noćnom vazdu-hu. Meri nas je otpratila do
kancelarije, gde nas je dočekao nizak tamnoputi muškarac koji nam je
postavio par uvodnih pitanja. Ispunile smo potrebne formulare i
ovlašćenja.
„Sada bih voleo da nasamo porazgovaram sa Moli", rekao je. „Vi
možete sačekati ispred."
„Ne ostavljaj me, mama."
„Mislim da bi trebalo da izađem."
 „Moli", rekao je savetnik po imenu Džim R. „Hteo bih da
porazgovaramo o tome šta te je navelo da dođeš ovde i mislim da će ti biti
lakše da mi to ispričaš ako tvoja majka ne bude ovde."
„Dobro", pomirljivo je rekla.
Cekala sam u hodniku, moleći se u sebi. Savest me je gri-zla. Kako
sam mogla poslati Moli samu na koledž? Kako sam mogla dopustiti da
stvari odu tako daleko? Kako sam mogla biti toliko zaokupljena
sopstvenim problemima da zapostavim rođenu kćer?
Moli je oko sat vremena razgovarala sa Džimom R. dok sam se ja
borila sa svojim crnim mislima. Onda je izašla, šmr-kava i podbulih očiju.
Džim i ja smo je otpratili niz hodnik do prijemnog odeljenja, gde smo
ponovo potpisale neke papire. Moli je potom uvedena u malu sobu sa
krevetom i lavaboom. Jedna medicinska sestra je pretražila njene stvari.
„Zašto ne biste malo odspavali?" rekla je, okrenuvši se ka meni.
„Moli je sada na sigurnom. Nemate razloga za brigu. „
„Slobodno idi, mama. Biće mi dobro. Obećavam ti."
Potom su me sproveli kroz dugi podzemni prolaz koji je vodio do
jedne od okolnih zgrada. Popeli smo se na sprat i ušli u hodnik sa mnogo
vrata. Iza jednih od tih vrata nalazila se mo-ja soba. Unutra sam zatekla
dva uzana kreveta pričvršćena za pod, par spartanskih stočića i lampi. U
kupatilu sam pronašla papirne ubruse i dva sićušna bela peškira. Skinula
sam odeću i sklupčala se na uzanom ležaju, drhteći čitavim telom.
„Gospode bože, smiluj mi se", mrmljala sam. „Bože, mo-lim te budi s
njom, molim te."
Već mnogo puta u životu imala sam osećaj da sam dodir-nula dno, ali
je ovo bilo najstrašnije od svega. U Moli sam videla svoju budućnost, sve
snove koje nisam ostvarila - kao to da imam sina, da moja dela stignu na
filmsko platno, da po-stignem uspeh u svetu šou-biznisa, da steknem slavu
za kojom je moj otac toliko žudeo, a potom tu žudnju preneo i na mene.
Više mi uopšte nije bilo važno šta će biti sa mnom. Molila sam se samo da
Moli ostavi taj pakao iza sebe i vrati se u život.
Kada sam se probudila u pet sati ujutru, otkrila sam da moja soba
gleda na smrznuto jezero. Na ledu su bile podignute malene kolibe. Sitne
ljudske figure, ušuškane u zimsku ode-ću, šetale su naokolo, ostavljajući
tragove u snegu. Bilo je to najtiše mesto na kojem sam se ikada obrela. Na
takvom mestu možete oslušnuti svoje misli. Minesoto - volim te zbog toga.
Brzo sam se obukla - naravno, ispostavilo se da je gradska odeća koju
sam ponela potpuno promašen izbor - i izašla na sneg. Moje tanke cipele su
škripale, a stopala su mi se ledila. Uprkos tome, pronašla sam puteljak koji
je vodio između viso-kih jela i pratila ga sve dok sam mogla da podnosim
hladnoću. Potom sam se okrenula i vratila do zgrade u kojoj je bila smeš-
tena moja soba.
U salonu me je dočekala prijatna kaminska vatra. Na tr-pezarijskom
stolu bile su šolje sa kafom i tanjiri sa krofnama.
Uzela sam kafu i smestila se ispred kamina. Sa jednog od sto-čića podigla
sam knjigu pod nazivom Spokojstvo. Otvorila sam je i naišla na sledeće
reči: „Kada prestanemo da razmišljamo
0 strahovima i sumnjama, oni počinju da gube svoju moć. Ka-da
prestanemo da verujemo da su dobre stvari nemoguće, sve postaje
moguće."
U rehabilitacionom centru nije bilo telefona, a moj mobil-ni nije imao
dometa. Nisam nikoga mogla da zovem. Bio je to pravi blagoslov. Mogla
sam na miru da razmišljam. U svetu u kojem živimo toliko smo
preplavljeni obavezama da je praktič-no nemoguće razmišljati.
Razmišljanje je dobra stvar. Baš kao
1molitva.
Nakon jednomesečnog boravka u Minesoti, Moli je došla kući,
oporavljena i otrežnjena. Ja sam ponovo prestala da pi-jem. Zelela sam da
joj pružim svu moguću pomoć i podršku, a to je zahtevalo potpunu bistrinu
uma. Ken me je i u tome podržavao, mada me je voleo bez obzira na to da
li sam bila pijana ili trezna.
Nije na meni da ispovedam Molinu priču. Ona je te doga-đaje
predočila iz sopstvenog ugla u knjizi Normalna devojka. Majka i kćerka
samo ponekad mogu posmatrati stvari iz iste perspektive. Ona će sigurno
drugačije sagledavati to što joj se desilo kako njen sin Maksi bude rastao i
kako ona sama bude sazrevala i kako ja budem starila.
Perspektiva se sa starošću nužno menja. Hvala bogu da je tako.
 Već dugo pokušavam da shvatim zašto su kreativni ljudi tako skloni
bolestima zavisnosti. Sta nas navodi da pribegne-mo tako opasnim
sredstvima?
Da biste stvorili nešto što ranije nije postojalo morate za-roniti u
stanje u kojem su san i stvarnost podjednako pristu-pačni i u kojem vreme
ne postoji. Neki psiholozi to nazivaju „stanjem toka". To je, po mom
mišljenju, najbolje defmisao autor čije ime jedva uspevam da izgovorim,
Mihali Ciksentmi-halji, u izvanrednoj knjizi pod nazivom Tok: psihologija
opti-malnog iskustva. Optimalno iskustvo, ili stanje toka, odlikuje se
ukidanjem osećaja za vreme, poništavanjem samosvesti i osećanjem da
radimo nešto zarad samog tog čina, a ne zbog njegovog krajnjeg ishoda. To
predstavlja savršeni opis pisanja ili seksa ili jedrenja ili baleta ili slikarstva
ili komponovanja ili... popunite prostor obeležen tačkicama. Sportisti koji
oba-raju rekorde su u stanju toka. Baš kao i pisci dok pišu, plesači dok
plešu, moreplovci dok plove. Obuzeti svojom aktivnošću, oni se prepuštaju
toku - koji je sam po sebi dovoljna nagrada. Iz tog stanja budimo se
osveženi i srećni, kao posle dugog od-mora ili ekstatičnog sna. Citav
univerzum odiše harmonijom. Mi se odazivamo svom unutrašnjem zovu,
delujući u tom uni-verzumu. Usklađeni smo sa svetom oko nas i sa samima
so-bom.
Ja svoj tok obično pronalazim samo rano ujutru kada sam na samoj
granici sna i kada se mogu nadati da me ništa neće ometati u radu. Volim
da pišem u vreme koje je lišeno uobi-čajenih ljudskih aktivnosti. Period
između četiri i devet sati izjutra za mene poseduje gotovo religijsku
svetost. Međutim, najčešće pišem u periodu između osam ujutru i jedan po
pod-ne. Za tih pet sati uradim više nego kada pišem ceo dan sa
sporadičnim pauzama i prekidima.
Pošto stanje spisateljskog toka, onda kad uspete da ga postignete,
predstavlja tako prijatno iskustvo, nije nimalo iz-nenađujuće što razna
sredstva koja utiču na promenu svesti poseduju veliku privlačnost za pisce.
Nadamo se da stanje to-ka možemo podstaći i intenzivirati primenom
veštačkih sredstava - kao što su narkotici ili alkohol - i u početku se čini da
to zaista deluje. U svakom slučaju, to nam pomaže da se nakratko
otarasimo unutrašnjeg cenzora i oslobađa ruku koja se kreće preko
stranice.
 Međutim, uništeni životi brojnih američkih pisaca koji su svoju
inspiraciju tražili na dnu flaše svedoče o tome koliko je teško otrgnuti se
od alkohola i izbeći njegove pogubne posle-dice. Nastojanje da se iz ničega
napravi nešto očigledno pred-stavlja tako mukotrpan posao da ljudi nikada
ne prestaju da se nadaju čarobnom napitku.
U knjizi Varijeteti religijskog iskustva Vilijem Džejms (brat Henrija i
Alise) govori o mističnim stanjima i njihovoj povezanosti sa drogama koje
menjaju svest. Mistična stanja, kako Džejms tvrdi, poseduju noetički
kvalitet. Oni koji su ih iskusili veruju da zamućivanje intelekta otvara vrata
ka dubo-koj spoznaji.

To su stanja uvida u duboke istine koje diskurzivni um ne može

dosegnuti. Ta stanja, koja se nazivaju prosve-tljenjima ili
otkrovenjima, odlikuju se dubokim značenjem i važnošću, uprkos
svojoj neartikulisanosti.

Džejms je verovao da su ta mistična stanja, koja mogu bi-ti

intenzivirana upotrebom alkohola ili narkotičkih sredstava, kratkotrajna i
prolazna iskustva. Ona ponekad poprimaju de-žavi formu (spoznaju tipa
,,već sam bio ovde"), a ponekad se javljaju kao vizije boga ili njegovih
anđeoskih glasnika.
Takva stanja takođe mogu biti podstaknuta zurenjem u pučinu i
osluškivanjem talasa, pevušenjem mantre ili molitve, telesnim i duhovnim
postom ili dugotrajnom askezom u pusti-nji. Ona po pravilu zahtevaju
daleko više discipline i napora od trenutnog zadovoljstva koje nam mogu
priuštiti džoint ili čaša vina. Mistici nas uveravaju da je postizanje stanja
toka bez upotrebe hemijskih sredstava daleko bolje od pijanstva ili
naduvanosti, ali većina nas ne spada u mistike. Nama brzi fiks deluje kao
daleko privlačnija opcija. Isprva se čini da taj me-tod rezulitira lakom i
munjevitom ekstazom. Međutim, nakon izvesnog vremena većina nas
uviđa da blokiranje unutrašnjeg cenzora posredstvom narkotika i alkohola
istovremeno blokira i um. Isprva nam se čini da nam to pomaže da bolje
pišemo, ali uprkos intenzitetu doživljaja naše pisanje sve više gubi na
kvalitetu. Svrha spisateljstva je u tome da stvari vidimo ona-kvima kakve
uistinu jesu, da svet sagledamo u jasnijim bojama i da se radujemo čistoti
svoje vizije.
Pribegavamo sredstvima koja menjaju našu svest nadajući se da ćemo
u njima pronaći duhovnu transcendenciju i neko vreme nam se čini da smo
na dobrom tragu. A onda transcen-dencija nestane, a njeno mesto zauzmu
depresija i strah. To-kom svog dugog i mukotrpnog iskustva otkrila sam da
najdu-blju i najtrajniju transcendentnost mogu pronaći u transu pisa-nja.
Pravo rešenje verovatno počiva u umerenosti, ali mene lično taj
kvalitet nikada nije krasio. Nadam se da ću jednog dana ipak uspeti da ga
dostignem kako bih mogla na miru da se prepustim ekstazi, ne strahujući
da će me ona proždrati. U jednom od svojih romana, Zenski bluz, govorim
o toj borbi kroz životnu priču slikarke Lejle Send. Lejla mrzi žargon Ano-
nimnih alkoholičara, ali uprkos tome otkriva njegovu čudesnu
delotvornost. Odlučuje da na put trezvenjaštva povede i svog ljubavnika
Darta (lik koji je inspirisao tip sa kamionom pu-nim smrznutog mesa), ali
kada se on nakon izvesnog vremena ponovo lati flaše, zaključuje da je
najbolje da digne ruke od njega i sama nastavi tamo kuda se uputila. Kroz
ovaj alter ego pokušala sam da razjasnim svoju sopstvenu sklonost ka
mistič-nim stanjima, svoju žudnju za umerenošću i svoje zavisničko
ponašanje. Pisala sam o povezanosti između zavisničkog seksa i
zavisničkih supstanci, između mističke ekstaze i ekstatičkog seksa, o tome
kako obe pojave potiču od demona koji stalno traži još. Pisanje tog romana
pomoglo mi je da shvatim i elimi-nišem sopstvene oblike zavisnosti. Kroz
Lejlinu antizavisnič-ku borbu uhvatila sam se u koštac sa sopstvenim
unutrašnjim razdorima.
Poslednjih godina pojavilo se mnoštvo knjiga o borbi za trezvenost.
Neke od njih pune su dubokih i istinitih uvida, dok druge koriste iskustva
alkoholizma i narkomanije samo kao specijalne efekte.
Ponekad mi se čini da bivši alkoholičar koji se hvali kako je konačno
uspeo da se izleči dovodi sebe u opasnost da se u najkraćem mogućem
roku ponovo lati flaše. Kada neka slavna ličnost na naslovnoj stranici
časopisa Pipl objavi svoju čude-snu rehabilitaciju, možete očekivati da će
ista ta osoba već sutradan biti uhapšena zbog vožnje u pijanom stanju.
Bolje je ne razmetati se previše javno svojim izlečenjem. Bolje je voditi
svoje bitke daleko od očiju sveta. Možda je malerozno govoriti o tome
kako ste se izlečili - zato ja to nikada neću na-pisati crno na belo. Ima tako
mnogo načina da uništite sebe nekim oblikom zavisnosti - bilo da se radi o
šopingu, hrani, kockanju, zaduživanju. Citava američka ekonomija
doživela bi kolaps ako bismo svi postali izlečeni.

Prvi put sam se napila sa petnaest godina kada sam u sebe sručila
petnaest „šrafcigera"8 - svega godinu dana nakon što sam videla Doroti
Parker i zaklela se da nikada neću okusiti alkohol. Bilo je to na proslavi
koju su moji roditelji organizova-li povodom dvadesetogodišnjice braka u
našem stanu na Cen-tral Park Vestu. Imam i jednu sliku sa te zabave.
Obučena sam u crnu zarozanu haljinu bez bretela, duga plava kosa mi
zaklanja oči i izgledam kao da sam upravo videla raj. To je ve-rovatno bila
jedna od retkih prilika kada sam zaista videla raj u alkoholisanom stanju -
8
kombinacija votke i oranž-đusa (prim. prev.)
mada sam se uvek opijala čeznući za tom vizijom.

Moji roditelji su pripadali generaciji za koju je šampanjac bio simbol

dobrog provoda i, kada su nakon Drugog svetskog rata postali veoma
imućni, oduševljeno su kupovali gajbe do-brog šampanjca za svoje
prijatelje.
„Volim da jedem1. Volim da pijem! Volim da se jebem!" vrištala je
na jednoj od tih zabava njihova prijateljica iz umet-ničkih krugova,
svlačeći sa sebe tanku providnu bluzu. Da li sam bila šokirana? Ne baš, ali
sam se ipak povukla na sprat i, po svom starom dobrom običaju, potražila
utočište među knji-gama. Zabave mojih roditelja odisale su razularenom
boem-skom atmosferom, čak i nakon što su usvojili karakterističan imidž
uspešnih buržuja. Pijančenje je jednostavno išlo ruku podruku sa
kreativnošću i lagodnim životom. Niko nije sma-trao da ima ičeg lošeg u
tome da budete pijani. Ali pijančenje na zabavama i proslavama potpuno je
drugačija stvar od pi-jančenja u potrazi za ekstazom. Vrata ka nesvesnom
nekako se moraju odškrinuti i mi uvek verujemo da će nam alkohol pomoći
u tome. On to nakratko i čini, a onda se vrata odjed-nom zalupe. Cesto
razmišljam o alkoholu kao o duhu iz boce. On vam obećava sve što vam
padne na pamet, ali na kraju i sami završite u flaši. Pišete sa beskrajnom
slobodom, da biste ujutru na papiru otkrili samo gomilu hijeroglifa. Na
kraju ste prinudeni da priznate da je Sekspir neizmerno bolji pesnik od
Treštenospira.
Nastojim da svoju ljubav prema dobrom vinu uskladim sa svojim
razmišljanjem o duhu iz boce. Nikada ne pišem ako sam popila makar
samo jednu čašu vina.
Ljudi koji umeju umereno da piju nemaju taj problem, ali oni po svoj
prilici ne tragaju za ekstazom. Ljudi koji najviše žude za ekstazom su
verovatno najmanje skloni umerenosti. Volela bih da se ispostavi da je ovo
moje uverenje pogrešno.
Blejk kaže: „Put neumerenosti vodi ka palati mudrosti." Ali, šta ako
ostavite kosti na tom putu? Da li je to mudrost koju ste nameravali da
dokučite? Da li smrt predstavlja konač-no otkrovenje? Poljski Jevreji koji
čekaju holokaust na završ-nim stranicama veličanstvenog Singerovog
romana Porodica Moskat u svojoj nemoći i očajanju zaključuju da je smrt
možda jedini mesija kome se mogu nadati.

Mnogo autora ostavilo je za sobom svedočanstva o pogub-nim

efektima džina, ali po mom ličnom mišljenju Džon Civer u tom pogledu
prevazilazi sve ostale. Turobnost koja probija iz Dnevnika Džona Čivera
uveliko proističe iz njegove muoktrp-ne i očajničke borbe sa alkoholom.
Ni u jednoj knjizi koju sam pročitala alkohol ne deluje toliko odbojno. Pa
ipak, autor tih dnevnika je iznova i iznova morao da se suočava sa
njegovim razornim posledicama. „Borba sa pićem se nastavlja. Negujem
svoje hrizanteme i uspevam da se klonim flaše sve do pola dvanaest, ali ni
sekundu duže."
Za čime je Civer tragao? „Ono što je želeo, o čemu je sa-njao, bio je
neki eliksir, neko čarobno sredstvo, neka šarena pilula koja bi vratila
žustrinu njegovom koraku, sjaj njegovim očima i životnu radost njegovom
srcu."
Cini se da čarobni eliksir predstavlja lek za depresiju. A uopšte nema
sumnje da su alkoholizam i depresija povezani. Isprva izgleda da alkohol
oslobađa čoveka depresivnog tereta i ispunjava ga žustrinom i poletom, ali
pošto je on zapravo depresiv, na kraju se ispostavlja da njegova
konzumacija kod mnogih ljudi samo produbljuje to mučno stanje. To je
teško uvideti na sopstvenom primeru jer neumereno konzumiranje alkohola
vremenom rezultira različitim dejstvima.
Stiven King iznosi veoma iskrenu pripovest o svom alko-holizmu u
knjizi O pisanju. Staviše, on čak priznaje da roman
Beda predstavlja oličenje njegove borbe sa zavisnošću, ukazuju-ći da je
brak između alkoholizma i kreativnog pregnuća „jedan od velikih pop-
intelektualnih mitova našeg doba". Pisci poput Hemingveja, Ficdžeralda i
Servuda Andersona nepromišljeno su romantizovali alkoholizam.
Međutim, ako pročitate njiho-ve biografije odmah vam postaje jasno da je
alkohol zapravo skratio njihove kreativne živote - baš kao i kreativne
živote Ed-ne Sent Vinsent Milej ili Dilana Tomasa. Potraga za eliksirom,
za oslobađanjem od depresije, tako postaje potraga za smrću svesti. Mislim
da smo danas spremni za neke nove mitove. Ali, ako nam đavo i dalje peva
najzavodljivije melodije, a an-đeli nas smaraju svojom beskrajnom
smirenošću, kako ćemo ih pronaći? Destrukcija uvek nudi bolju priču od
savršenstva. Savršenstvo po pravilu ostavlja utisak da nam neko zvoca i
pri-dikuje.
I dalje ostaje pitanje: Kako se može proviriti kroz koprenu
nesvesnog? Bolje rešenje od eliksira pružaju ritual ili rutina. Ponekad
započinjem dan pišući besmislice, sve dok one ne počnu da poprimaju
neko značenje. Škrabam reči po papiru, nijednog trenutka ne skidajući
prste sa nalivpera i ne popuš-tajući pred samokritičnošću. Odgurkujem
majku i baku koje mi vire preko ramena. To je neka vrsta automatskog
pisanja kojim uspostavljam kontakt sa svojim nesvesnim i osluškujem šta
ono želi da mi kaže. To je kao snevanje na papiru. Daleko je bolje kada u
tom procesu koristim veliku žutu beležnicu i nalivpero nego kada reči
ukucavam direktno u kompjuter jer pisanje tada previše podseća na
štampani tekst.
Meditacija takođe ponekad deluje (najbolja mantra koju sam otkrila
je: Bez misli, bez misli, bez misli), baš kao i svira-nje ili slušanje muzike,
čitanje poezije, šetnja ili plivanje. Ka-da sve druge tehnike omanu, ostaje
molitva. Kao što Tomas Merton kaže u knjizi Novo seme kontemplacije,
„Mi ne odlu-čujemo sami kada ćemo se probuditi, već Bog to čini umesto
nas."
Ideja o bogu nas dovodi do muze - koja je za pisce isto što i demon za
spisateljice. Muza takođe otelotvoruje kreativnost. Ona je hirovita i
nestalna. Pojavljuje se i iščezava po svojoj vo-lji. Mi je ne možemo
kontrolisati. A pošto je ne možemo kon-trolisati, ono što osećamo prema
njoj predstavlja spoj ljubavi i mržnje. Pokušavamo da je prizovemo
seksom, zaljubljivanjem, drogama koje menjaju svest, ali se ona oglušuje o
naš zov. Poho-di nas onda kada njoj padne na pamet. Zaljubljuje se u
jednog umetnika, a onda ga napušta zbog nekog drugog. Ona je prava
kučka.
U mom slučaju, muza poprima formu demonskog ljubav-nika - poput
onog iz Singerove priče. On se pojavljuje u su-mrak i nestaje sa prvim
praskozorjem. Delimično je vampir. Zudimo da dođe i napije se naše krvi.
Vidiš li tragove očnjaka na mom vratu?
Naravno, muza ili demonski ljubavnik predstavljaju aspek-te našeg
sopstva. Prokleto dobro znam da, dok prizivam to stvorenje, zapravo
pokušavam da se povežem sa onim delom svoje ličnosti koji je slobodan,
imaginativan i koji može da leti. Taj deo mene često se gubi pod
porodičnim obavezama i du-žnostima. Materijalizujem svoju maštu kao
neko zasebno stvo-renje, svesna da se radi o čistoj metafori. Muza ili
demonski ljubavnik su unutar mene. Moram se osloboditi inhibicija koje
me zarobljavaju. Moram se otarasiti glasova koji romore u mo-joj glavi:
Pazi šta pišeš, ne brukaj svoju porodicu; seti se usuda jevrejskog naroda i
piši samo lepe stvari o Izrailju... Ništa ne može toliko zalediti maštu kao
odanost porodici ili politička ispravnost.
Svi mi živimo u nadi da ćemo uspeti da dosegnemo ono što Henri
Miler naziva „diktatom". Ponekad smo čak sprem-ni da stavimo i svoj
život na kocku, samo da bismo zadobili pristup u to stanje. Ono nastupa
kada reči počnu da piruju za svoj groš, kada vam se čini da više ne
upravljate onim što mislite i pišete, već samo beležite neki božanski diktat.
Kada je Miler rekao, „pisac ne treba mnogo da razmišlja", on je pod tim
podrazumevao da je daleko bolje da se prepustimo tom diktatu nego da
razmišljamo o njemu. Medutim, problem je u tome što je to tako redak
blagoslov. Ponekad čekate i čekate i čekate i čini vam se da se on nikada
više neće vratiti. A pone-kad se vaše slutnje i obistine.

Ne možemo zanemariti činjenicu da je ljudska vrsta to-kom najvećeg

dela svoje istorije flertovala sa različitim obli-cima intoksikacije - bilo
zbog postizanja religijske ekstaze ili intenziviranja erotskog doživljaja.
Uverena sam da kroz to fler-tovanje sa pićem, drogama i erotskim
iskustvima koji utiču na Dromenu svesti mi zapravo pokušavamo da
prizovemo diktat. Zelimo da stignemo u zemlju Nedođiju ekspresnim
vozom, ali nam Kolridžova „osoba iz Porloka" neprestano blokira put.
(Kolridž pripoveda kako je u snu sastavio veličanstvenu pe-smu, ali je ona
iščezla kada je na njegova vrata zakucala miste-riozna „osoba iz Porloka".)
U svojim snovima često se penjem stepenicama ili poku-šavam da
stignem na aerodrom ili železničku stanicu, ali me u tome ometa i usporava
prtljag koji nosim. Potom prelazim na stopiranje, putujem sa strancima koji
me voze u pravcu suprotnom od onoga u koji sam se uputila i usput gubim
svoj prtljag. Moji snovi ponekad podsećaju na Ešerove stepenice koje
vijugaju gore-dole, ali nikuda ne vode. Kada spustim po-gled, spazim
čitave galaksije pod sobom. Ponekad sanjam kako sam, po diktatu svog
unutrašnjeg demona, napisala fantastič-nu knjigu, knjigu koja prevazilazi
sve što bih mogla napisati u budnom stanju. Moji mentori su puni hvale za
nju, ali kada se probudim nje više nema. Moja najdublja želja je da
pronađem tu knjigu.
Moj san:
Iskopavam zemlju u svom dvorištu u Konektikatu, sa leve strane
kuće. Sta to pokušavam da pronadem? Ruko-pis koji sam tu zakopala
pre nekoliko godina, a koji bih sada ponovo želela da imam. On je
zatrpan na tri mesta u dvorištu - umotan u plastičnu foliju, a potom u
šatorsko platno - i sastoji se od radne verzije i dve korekture. Pro-
nalazim radnu verziju, ali su druga dva rukopisa nestala, a komšije
pokušavaju da me spreče u daljem iskopavanju, tvrdeći kako ta
parcela pripada njima. Zemljište je pre iz-vesnog vremena bilo
prekriveno škriljcem ipretvoreno u za-jedničko dvorište. Znam da
moram nastaviti sa kopanjem kako bih pronašla svoje delo, ali mi oni
to ne dopuštaju. Očajna sam. Moram pronaći te rukopisel Ali kako?
Da kopam kada me niko ne vidi? Da nastavim s poslom kada se spusti
mrak? Strašno sam uznemirena. Kako sam mogla biti takav idiot i
zakopati te stranice na zajedničkom ze-mljištu? Bila sam ubedena da
ta parcela pripada meni.
 San nije mogao biti konkretniji - bar za mene. Tri zasebna rukopisa
predstavljaju tri sestre, od kojih sam ja srednja, kao meso u sendviču,
dežurni pripovedač. Knjiga koja se pojavljuje u snu je roman na kome već
duže vremena radim - koji sam to-kom poslednjih pet godina već ko zna
koliko puta zakopavala i iskopavala (mada moj san prikriva taj detalj,
ostavljajući utisak da se radi o romanu Deseta muza). Kroz taj san ja
zapravo go-vorim sebi, „Hajde, krajnje je vreme da se latiš posla!" Nećeš
zanavek živeti. Ta knjiga je neophodna karika u lancu. San me navodi na
tu spoznaju, otkrivajući mi da moje odugovlačenje predstavlja obično
samozavaravanje. Takode mi govori da ne mogu pisati ako nisam spremna
da zaronim u ono što leži du-boko pokopano u meni.
U svojim snovima često pišem ono što je Henri Miler, u intervjuu za
Paris rivju, nazvao „kadencama":
Pod tim podrazumevam snažne spisateljske izlive u ko-jima reči
prosto pljušte na papir, kada vam se čini da biste tako mogli
unedogled. Naravno, moje lično uverenje je da bi uvek trebalo pisati
na taj način. Tu se suočavamo sa ogromnom ipresudnom razlikom
izmedu zapadnjačkog i is-točnjačkog razmišljanja, ponašanja i
discipline. Ako bi se, recimo, neki zen umetnik otisnuo u neki
poduhvat, on bi se prethodno posvetio dugim pripremama koje
zahtevaju stro-gu disciplinu i meditaciju, duboko smireno razmišljanje
o onome što namerava da uradi, a onda bi nastupilo to sta-nje bez
misli - ta beskrajna tišina i praznina - koje moze trajati mesecima, pa
čak i godinama. A onda, kada bi se konačno bacio na posao,
stvaralacki proces bi izgledao kao blesak munje i on bi dobio baš ono
što želi - čisto savršen-stvo. Tako bi trebalo pristupati svim oblicima
umetnosti. Ali, ko je u našem svetu spreman na to? Svi mi vodimo ži-
vote koji su u krajnjem neskladu sa našom profesijom.

I tako živim rastrzana između svojih želja i stvarnosti. Sedim pred

kompjuterom ili žutom beležnicom i pišem ne-ke škrabotine, osećajući se
kao totalni diletant. Ekstaza me zaobilazi u širokom luku. Zaobilaze me
čak i daleko prostije stvari, kao što su jasnoća i sažetost misli. A onda,
jednog da-na, nastupaju kadence. Međutim, moramo biti svesni da one
dolaze upravo zahvaljujući tim danima i danima besmislenih škrabarija.
 Poznajem jednog pisca koji izbacuje po dve knjige godiš-nje, vozi
rols-rojs, ima gomilu jahti, aviona i kuća i živi u stilu koji dolikuje
enormno uspešnom belom anglosaksonskom pro-testantu.
„Kako uspevaš tako brzo da pišeš?" pitam ga. „Jednostavno snizim
standarde. I ti bi brže pisala kad bi ih snizila."
Možda je to zaista istina, a možda je hteo samo da se na-šali sa
ranora, ali ja uopšte nemam želju da zavirim u njegove knjige. Sve što me
zanima je kako da postignem njegovu slo-bodu od ekonomske
neizvesnosti. Pa ipak, mnogi ljudi čitaju njegova dela. Gutaju ih kao alvu,
a posle nedelju dana ih se verovatno više i ne sećaju. Pa ipak, duboko u
svom zavidnom srcu, govorim sebi da bih volela da i sama mogu da snizim
svo-je spisateljske standarde. A onda se ugrizem za jezik. Ponovo lažem
sebe.
Ja jednostavno radim najbolje što mogu - mada i on vero-vatno čini
isto. Istina, mogla bih pisati brže, ali na šta bi te knji-ge ličile? Osim toga,
taj tip ima formulu koja prolazi. Formule su pravi dar. Ne želim da
omalovažavam nečiju sposobnost da piše zabavno štivo, ali ja nikada neću
biti takav pisac. Ketrin En Porter je rekla, ,,Ja književnost smatram
umetnošću i du-boko verujem da će mi ona, ako se neadekvatno postavim
pre-ma njoj ili je zloupotrebim, okrenuti leda. To nije stvar koju možeš
ščepati i koristiti je onako kako tebi odgovora, već joj moraš dopustiti da i
ona iz tebe izvuče ono što želi."
Iščekivanje diktata [la dictee, kao na času francuskog) predstavlja
jedan od načina na koji književnost iz mene izvlači ono što želi. Znam da
moram strpljivo i smerno čekati i biti beskrajno zahvalna ako se demon
uopšte pojavi - bez obzira na to koliko sam mu rols-rojseva, jahti ili aviona
obećala. Zaš-to bi demon mario za automobile, jahte i avione kada ima
sop-stvena krila?

* * *

Mom prvom samostalnom odlasku u Veneciju prethodilo je putovanje

u Rusiju, tadašnji Sovjetski Savez. Ta sovjetska avantura bila je kao
silazak u čistilište, što je važilo za većinu sovjetskih iskustava tog doba.
Došla sam tamo kao učesnica književnog skupa koji je organizovao
pokojni Harison Solzbe-ri. Robert Blaj, Gvendolin Bruks, Suzan Sontag,
Stads i Ajra Turkel, Irving i Džin Stoun, Artur i Aleksandra Šlezinger, Ha-
rison i njegova supruga Šarlota sačinjavali su američku ekipu.
Harison, službenik američke ambasade zadužen za kultur-nu
razmenu, pozvao nas je da se susretnemo sa svojim sovjet-skim kolegama i
da obiđemo delove zemlje koje smo žarko želeli da vidimo. Obećao nam je
da ćemo se, između ostalih, upoznati i sa Jevgenijem Jevtušenkom i
Andrejom Voznesen-skim.
Divna čikaška pesnikinja Gvendolin Bruks i ja smo, pu-tujući vozom
od Moskve do Kijeva, delile kušet-kola sa dvo-spratnim krevetom, ali nam
nije bilo ni na kraj pameti da spavamo. Ostale smo budne čitave noći,
razgovarale o poeziji i recitovale stihove. Robert Blaj je tumarao od kupea
do kupea, svirajući na balalajci.
Kada smo stigli u Kijev, dobili smo svoje lične prevodioce, koji su
očigledno imali zadatak da nekom podozrivom apart-čiku iz KGB-a
svakodnevno podnose izveštaje o svemu što smo radili i govorili. Bila je to
standardna procedura te davne 1983. godine.
Matrone obučene u crno, koje su konfiskovale naše ključe-ve i
pasoše, budno su nadzirale svaki sprat hotela.
Najveći deo dana proveli smo sedeći na sastancima sa slu-šalicama na
ušima slušajući beskrajni žamor razgovora na ru-skom i engleskom jeziku.
Na svakih sat vremena izlazili smo u hodnik, gde su nas čekale čašice
smrznute votke koju sam obi-lato tamanila (u to vreme nisam apstinirala) i
sivkasta masna beluga sa komadićima putera koju smo mazali na prepečeni
crni hleb ili je jeli kašikama napravljenim od Ijušture školjki. I danas mi
pođe voda na usta kada se setim te beluge] Da li je Marks mogao i sanjati
da će najbolja beluga biti rezervisana za članove partije i njihove goste?
Kada je došlo vreme za ručak, usledila je još jedna troča-sovna
žderačka orgija na kojoj su nas dočekale nove količine beluga kavijara,
boršč, neko meso tajanstvenog porekla i lede-na votka. Za desert smo bili
posluženi raznim vrstama peciva i slatkim gruzijskim šampanjcem.
Suzan Sontag, koja je bila veoma pragmatična po pitanju svoje
karijere, nazdravila je „kuhinjskom osoblju koje je pripre-milo ovaj izvrsni
obrok". Ona je očigledno pre toga već bila u Sovjetskom Savezu i
poznavala sve finese komunističkog bon-tona.
 Tek uveče, kada je votka počela da teče u potocima, cr-nooka žena
koja mi je bila dodeljena kao prevodilac zbacila je svoju strogu fasadu i
briznula u plač.
„Sovjetski Savez nije dobro mesto za žene", prošaputala je.
„Muškarci piju previše votke i postaju nasilni."
Stads Turkel krenuo je u obilazak grada, planirajući da na svom
magnetofonu zabeleži utiske o životu pod komunistič-kim režimom, ali mu
je jedan previše savestan drug konfisko-vao uređaj.
Dok smo sedeli u operi, gde je na repertoaru bila Prodana nevesta,
moja pratilja mi je, ganutim glasom, šapnula, „Takva je sudbina svih
ruskih žena!"
Osećaj da sam neprestano pod prismotrom, režimske zdravice,
neprestano pijanstvo - sve to me je ubrzo smoždilo. Jedva sam čekala da
zbrišem odatle, ali je već počela da me obuzima paranoja da nikada neću
izaći iz te zemlje. U Odesi sam se upustila u potragu za svojom ruskom
rodbinom, ali ni-koga nisam uspela da pronađem - čak ni uz svesrdnu
pomoć svog prevodioca. Pretpostavljala sam da su rođaci moje majke,
porodica Mirski, nestali u pogromima ili završili u nekoj jaruzi u Babi Jaru
ili emigrirali. Moji jevrejski preci su jedva čekali da pobegnu iz Rusije.
Moj deda je dvaput odlazio - jednom u četrnaestoj, a drugi put u šesnaestoj
godini. Prvi put su ga uhvatili dok je prelazio granicu i deportovali u gradić
u kojem je bio roden, gde nikoga nije poznavao. Dve godine kasnije po-
novo se osmelio na bekstvo i završio u Parizu, gradu o kojem su sanjali svi
mladi umetnici.
,,Da sam poginuo u Mandžurskom ratu, ti jednostavno ne bi
postojala!"
Kada mi je to rekao, imala sam šest godina i nisam uspeva-la da
zamislim kako bi to izgledalo ne postojati.
Na moskovskom aerodromu, gde smo satima čekali da slu-žbenici
pregledaju naše izlazne papire, spopao me je takav na-pad panike da sam
mislila da me nikada neće pustiti da uđem u avion. Sovjetski aparatčici će
me zadržati, natovarivši mi na vrat ko zna kakve nebulozne zločine, kao u
Kafkinom Procesu. Nikada više neću videti moju milu kćer ili Dartovog
nahere-nog stojka. Biće mi suđeno zbog greha mog dede Mirskog, koji je
pobegao od regrutacije i završio u Parizu, gde je studirao umetnost i hranio
se bananama iz donacija nekog anonimnog francuskog Rotšilda9.
Kada sam iz Moskve konačno stigla u Veneciju, osećala sam se kao
da sam prebegla u Sangri-La. Dok sam se baškarila u bazenu hotela
Čiprijani činilo mi se kao da prolazim kroz obred magičnog krštenja, kao
da sam ponovo stekla pravo na slobodan život (i na bankrotstvo). Venecija
je za mene pred-stavljala oličenje slobode. Ako je u tom kamenom gradu i
bilo nekih ograničenja, ona su se naprosto rastapala u slici koja je
podrhtavala na vodi. Dvostruka vizija Venecije, stvarni grad i njegov
iskričavi odraz, dopuštala je mašti da se razmahne do neslućenih razmera.

Dart i ja smo se valjali u luksuzu u svom apartmanu u Či-prijaniju -

pa šta košta da košta (naravno, sve na moj račun). Po čitav dan smo ostajali
bogata i uticajna jevrejska porodica koja je osnovala veliki bankarski
konzorcijum i bila poznata po svom dobročiniteljstvu (prim. prev.)

u krevetu - naručujući hranu i piće i prepuštajući se divljem neobuzdanom

ljubavnom užitku - a noću smo špartali gradom. Za mene je Venecija bila
simbol seksa i lagodnog života, ali će mi trebati još dvadesetak godina da
bih zaista upoznala taj grad. Tek nakon brojnih poseta, u društvu i na solo
izletima, u stanjima zaljubljenosti i uc-veljeno-sti, u starim oronulim
kućama i elegantnim hotelima, postalo mi je jasno kakvu je ulogu Venecija
igrala u mom životu.
Venecija je bila moj lidijski kamen. Vraćala sam se tamo kad god bi
trebalo da dovršim neku od svojih knjiga. I svakog puta Venecija je bila
drugačija. Ili možda nije? Možda je ona bila samo platno na koje sam
projektovala sebe?
U Veneciji su me pohodili i moji demoni i moji anđeli, ali su oni tako
često menjali uloge da sam jedva uspevala da ih razaznam. Ponekad sam
bila očarana njenom lepotom, dok sam u drugim prilikama jedva čekala da
pobegnem. Venecija je ostrvo - puno tračeva, klaustrofobije i aveti. Ljudi
koji tamo žive žude za svežom krvlju kojom će utažiti svoju beskrajnu
dosadu. Kada se među njima pojavi neko nov i nepoznat, obru-šavaju se na
njega kao vampiri.
 Dok sam pisala roman Sajlokova kćer10 provodila sam veo-ma duge
periode u Veneciji.
Određene knjige moraju biti napisane među duhovima ko-ji su ih
prizvali. Da li bi Meri Seli uspela da napiše Franken-štajna da nije otišla
daleko od Engleske i potražila inspiraciju na obali Zenevskog jezera, u vili
čiji su žitelji - koji su, usput budi rečeno, bili žestoko navučeni na opijum -
verovali da je ta kuća ukleta? Da li je Bajron mogao napisati Don Žuana na
bilo kom drugom mestu osim u Veneciji?

10
naziv romana aludira na Šekspirov komad Mletački trgovac (prim. prev.)

Sećam se kako sam pisala Sajlokovu kćer u kući jedne pri-jateljice iz

Venecije, sedeći u sobi koja je gledala na mali kanal čija je voda bacala
svetlucave odsjaje na tavanicu. Otkrila sam da su moji snovi u Veneciji
beskrajno raskošni i inspirativni i posle svakog odlaska na počinak budila
bih se sa još zanimlji-vih epizoda za roman na kojem sam radila. Sigurna
sam da ta knjiga nije mogla biti napisana na bilo kom drugom mestu.
Kad god dođem u Veneciju, obuzme me veličanstveno uz-buđenje i
uverena sam da bih čitav život mogla provesti tu. Međutim, nakon
nekoliko nedelja to osećanje počinje da ble-di. Osećam se nasukano u tom
gradu na vodi koji sam izabrala za svoj drugi dom i postajem opsednuta
idejom da se ponovo dokopam čvrstog tla. Dvostruka vizija grada je ono
što Veneci-ju istovremeno čini i zavodljivom i odbojnom. Vreme u Vene-
ciji stoji, ali da li zaista želimo da živimo u takvoj statičnosti i
nepromenljivosti?
Cesto sam odlazila u Veneciju tragajući za svojim demo-nom. Mislila
sam da će, ako uspem da se prepustim čaroliji tog mesta, i sam moj život
postati čaroban, a moje pisanje se vinuti izvan ograničenja sa kojima se
suočava svaki pisac.
Tokom osamdesetih godina živela sam u raznim iznajm-ljenim
kućama po Veneciji. Prva je bila u Saluteu (iza crkve Santa Marija dela
Salute), a poslednja na Đudeki, u blizini Santa Eufemije, gde su pristajali
mali parobrodi. Spakovala bih kofere i napustila Njujork u junu, kada bi
Moli završila sa školom, i ostala sve do septembra, kada je počinjala nova
škol-ska godina. Najupečatljivije od svih mesta na kojima sam tamo živela
bila je oronula palata iz šesnaestog veka koju su moji prijatelji nazivali
Palazzo Erica (što, naravno, nije bilo njeno pravo ime). Bila je to jedna u
nizu palata koje su sa svojih sta-rinskih pijedestala motrile na grad. Ta
palata - koja se nalazila u neposrednoj blizini Harijevog Dolčija, pristaništa
za trajekt koji je plovio za Zatere i hotela Čiprijani gde sam gotovo sva-
kog popodneva odlazila na plivanje - nekada je pripadala pen-zionisanoj
istoričarki umetnosti iz muzeja Metropolitan koja nije imala novca za
njenu restauraciju. Pošto nije imala dece, palata je nakon staričine smrti
pripala dvema njenim štićenica-ma koje takođe nisu imale para da je
renoviraju.
Ja sam bila jedna od gostiju koji su povremeno boravili na tom mestu.
U sastav „kuće" ulazili su piano nobile (četiri spavaće sobe, salotto i
biblioteka puna divnih knjiga o istoriji umetnosti), kuhinja sa svetlarnikom
koji je obilato prokišnja-vao tokom letnjih oluja, zapušteni ružičnjak u čijoj
se sredini nalazilo ogromno i neverovatno plodno stablo kruške i potpu-no
odvojeni stan u prizemlju opremljen barom i krevetom na rasklapanje. U
tom izolovanom mračnom stanu sam se gotovo svakog jutra sastajala sa
svojim očaravajućim, ali ne naročito pouzdanim venecijanskim
ljubavnikom, dok su Moli i njena dadilja Margaret bile u kupovini. Bilo je
to u vreme dok sam bila slobodna.
Leonelo se odlikovao gracioznošću na kojoj mu je mogao pozavideti
svaki ljubavnik. Maniri su mu bili savršeni. Način na koji je manevrisao
svojim motoskafom uvlačeći se i izvlačeći iz uzanih dokova predstavljao je
čistu umetnost. Njegov ples je nagoveštavao njegovu jebačku rafiniranost.
Osim toga, nije žurio sa zavodenjem, nije žurio sa odlaskom u krevet i nije
žu-rio sa svršavanjem. Bio je srednje visine, boja njegovih očiju je
podsećala na neproceđeno toskansko maslinovo ulje, kosa mu je bila crna,
kovrdžava i delimično prošarana sedim vlasima, a koža zlatna i preplanula.
Nije govorio nijednu reč engleskog izuzev „Okej". Na italijanskom sve
zvuči beskrajno seksi i sve što sam naučila da kažem na tom jeziku
dugujem upravo nje-mu - mada su te reči i fraze uglavnom neprimenljive
izvan kreveta.
„Palatom Erika" su, van svake sumnje, tumarali duhovi. Elizabet
Gardner, istoričarka umetnosti koja se preselila u Ve-neciju da bi tamo
ispustila dušu, šetala je kroz svoj nekadašnji dom - držeći mi predavanja o
istoriji umetnosti - baš kao i na desetine duhova iz ranijih vremena. Neki
od njih su bili prijateljski nastrojeni, mnogi su bili opsednuti seksom, a
neki su umeli da budu i zločesti. Duhovi se po svojim osobinama nimalo
ne razlikuju od živih ljudi. Ima ih svih mogućih vrsta. Ali, kojoj god vrsti
da pripadaju, dobri su za pisanje.
Sećam se da mi je jedan salonski pijanista iz Venecije pri-čao kako ga
je neprestano progonilo osećanje da je u nekom drugom životu već živeo
na tom mestu. Jedne noći je sanjao sebe kao pekara iz šesnaestog veka i
ujutru se probudio pre-kriven brašnom. Od svoje gazdarice je čuo da se u
prizemlju, gde je bila njegova spavaća soba, nekada nalazila pekara. Da li
sam poverovala u tu priču? Možda jesam, a možda i nisam. U svakom
slučaju, verujem da je on verovao u nju. Venecija tako deluje na ljude.
Mnogi ljudi nakon povlačenja iz profesionalnog života do-laze da
umru u Veneciji. Zapravo, oni često dolaze u uverenju da će tu nastaviti
život, a onda se naprasno razbole i umru, poput Ašenbaha iz Tomas
Manove novele Smrt u Veneciji. Mo-žda upravo zbog te novele nikada
nisam kupila kuću u Veneci-ji. Cinilo mi se da je nekako bolje da ih
iznajmljujem. Bila sam sigurna da će me taj grad pretvoriti u jednog od
svojih duhova. On ima tu moć.
Veneciji su potrebni umetnici koji će tamo umreti i time nadograditi
mit o njoj. Setite se samo Ezre Paunda, Dijagilje-va, Malera... Venecija je
gul, jedna vrsta vampira - veoma lep vampir, ali je lepota jedna od brojnih
vampirskih zamki. Slav-ni umetnici obično ostaju pokopani na zelenom
pogrebnom ostrvu San Mikele, dok oni koji su u međuvremenu zaboravlje-
ni - i pretvoreni u anonimnu hrpu kostiju, zuba i kose - biva-ju iskopani i
prebačeni u kosturnicu na drugom neuglednom gradskom ostrvu. Slava
nema milosti čak ni prema mrtvima.
Provansa je takođe divna i hrana je tamo daleko bolja ne-go u
Veneciji. I ona ima fascinantne rimske ruševine, poput Glanuma u blizini
Sen Remija, Pon di Gar, hramove iz Nima i dražesna seoca iz Droma. Ali,
uprkos svojoj beskrajnoj lepoti, ona za mene ne poseduje takvu privlačnost
kao Venecija.
Venecija vas tera da sanjate i u snu i na javi. Dok dremate na vodi -
bilo u čamcu ili u gradu koji podseća na čamac - va-še telo se ljuljuška, a
mašta potiskuje zdrav razum.
 Evo jednog sna:

Započela sam intimnu vezu sa Bilom Klintonom, uz znanje i

dopuštenje mog supruga. Srećemo se na raznim mestima u Njujorku -
uključujući i veliki stari kabriolet iz pedesetih godina sa
tirkiznosrebrnastim branicima u ob-liku raketa. Bil i ja ne vodimo
mnogo računa o tome da li će nas neko zateći u akciji. Moj muž zna za
to i čini mi se da nema ništa protiv. Hilari je naša jedina briga. Upr-
kos tome, postajemo sve bestidniji. Seks je sjajan, ali sam ja sve
nervoznija zbog toga što bi nas mogli raskrinkati u štampi. Bil se
ponaša krajnje nonšalantno i ne trudi se da prikrije našu vezu.
Bil me vodi na neko nepoznato mesto u blizini Kolumbi-je. To je
neka visokospratnica za nastavno osoblje u Zapad-noj 125. ulici (i Bil
i Hilari očigledno predaju na Kolumbi-ja univerzitetu). Kada smo
stigli do njegovog apartmana, prvo što mi pada u oči je da je strašno
prljav i zapušten i da uopšte ne dolikuje tako važnim i uglednim
ličnostima. Pitam se zašto me je Bil doveo ovde ako taj stan deli sa
svo-jom suprugom. Odjednom gomila studenata ulazi u dnev-nu sobu,
a za njima i Hilari, koja deluje savršeno pribrano jer očigledno
smatra da sam ja samo još jedna od Bilovih studentkinja i nema
pojma da se on švalera sa mnom.
„Hajde, idemo", kaže moj suprug, koji stoji pored me-ne.
Izlazimo iz apartmana. Onda mi pada na pamet da nemam Bilov
telefonski broj i počinjem da strahujem da ga nikada više neću videti.
Ne brini, govorim sebi. On ima broj i pozvaće me kao što uvek čini
kad želi da se vidimo. Mogu živeti s tim. „Ali, zar ti ne smeta što on
kontroliše situaciju?" pita me neki glas u glavi. Pa, tako je kako je. Ja
tu ništa ne mogu promeniti, filozofski razmišljam. Duboko u svom
srcu znam da će mi se Bil vratiti.

Sanjam o tome da se potucam sa Bilom Klintonom? Pa, u tom slučaju

je najbolje da odmah stanem u red. Teško da sam jedina koja ga smatra
seksepilnim. Cak i nakon operacije na otvorenom srcu, on u sebi ima više
životne snage od većine muškaraca, bez obzira na starosnu kategoriju. U
tome počiva veliki deo seksualne privlačnosti. Znam da je Bilova Ahilova
peta to što se loži na žene bujnih oblina i jeftinog ukusa (i njegova majka je
bila takva, a muškarci, kao što je poznato, ni-kada ne uspevaju da se
otarase svojih mamica). Pitam se da li sam dovoljno prosta za njega, ali mi
niko ne može zabraniti da sanjam, zar ne?
Možda bih se mogla obući kao njegova pokojna majka, Virdžinija
Keli (kada je bila u cvetu mladosti, tamo negde četrdesetih godina) - ili kao
Dženifer Flauers - ili čak kao sirota izneverena Monika Luinski. Muškarci
su strašno nesta-bilna stvorenja. Imala sam seksualne avanture sa
briljantnim pesnicima koji su voleli da me gledaju u kičastom donjem ve-
šu. Staviše, insistirali su na tome. Poznavala sam žestoke in-telektualce
(koji su pisali za TLS ili za Njujork rivju, hvaleći književna ostvarenja
svojih prijatelja i poznanika) koji su se mogli napaliti samo ako je njihova
partnerka nosila kurvinske gaćice kupljene u Frederikovom holivudskom
seksi-šopu. Da-kle, bilo mi je poznato u čemu je caka. Nimalo me ne čudi
što je Monika uspela da zagolica njegove skrivene želje i pomuti mu razum
svojim tanga gaćicama - uprkos tome što su krajnje neudobne i što grozno
žuljaju (iskreno rečeno, ja od njih uvek dobijem osip).
Međutim, čini mi se da je poenta sna u tome da se moram odreći
kontrole nad situacijom. Ne mogu stupiti u kontakt sa Bilom, već moram
čekati da se on javi meni. Moj suprug je rav-nodušan prema našoj avanturi,
ali Hilari ne sme saznati šta se dešava i Bil postaje veoma nervozan zbog
toga. Ona je opasna ženska, sklona dominaciji, ali mu je uprkos tome
preko potreb-na.
Bil voli jeftine nakinđurene žene i drečave automobile iz pedesetih
godina. Pali se na filmove kao što je Briljantin i obožava Elvisa. Pa ipak,
za svoju životnu saputnicu je odabrao devojku koja podseća na Nensi Dru:
pametnu devicu koja mo-že provaliti svaki zločin - a naročito njegove
zločine. Još uvek nas nije provalila, ali on strahuje da se to svakog
trenutka mo-že desiti. Njegova supruga itekako dobro zna da je on rastrzan
izmedu vulgarnosti i devičanstva, između praznoglavosti i in-teligencije,
između vreline i ledene uzdržanosti. On je moja srodna duša. Nekad sam se
palila na mladiće koji su nosili cr-ne kožne jakne i vozili harli dejvidson.
Nikada se ne bih udala za gospodina Motociklistu, ali nisam imala ništa
protiv da se potucam sa nekim privlačnim pripadnikom tog plemena. Po
tome smo Bil i ja isti.
 Dakle, o čemu govori taj san? O mnogo stvari. O mojoj spremnosti da
se odreknem kontrole. O mojoj nostalgiji za pe-desetim. O nostalgiji za
seksualnim avanturama na Barnardu i Kolumbiji (na kraju krajeva, odveo
me je u 125. ulicu), nostal-giji za lošim momcima i italijanskim pastuvima
i nostalgiji za devojačkim životom. Ponovo sam se vratila u školu i latila se
učenja. Bivši predsednik i njegova supruga su moji profesori. Ne želim da
izneverim Hilari, ali je ona udata za mog miljeni-ka, za najzgodnijeg
frajera koji je do sada zaplovio političkim vodama. Kakva dilema!
To je zapravo čist edipovski san. Volim i taticu Bila i ma-mu Hilari,
ali je on taj s kojim želim da se potucam. Moji ro-ditelji su bili veoma
slobodoumni i skloni flertu. Moje sestre i ja smo ih zvale po imenu. Moj
otac je bio Sejmor. Bio je lep i privlačan. Bilo mi je teško da o njemu
razmišljam kao o ocu. I on je mene obožavao. Bila sam strašno vezana za
njega i traži-la njegov lik u muškarcima koje sam upoznavala širom sveta.
Gotovo po pravilu palila sam se na tipove koji sviraju klavir ili lupaju
bubnjeve.
A moja majka? Nju sam zvala Eda. Ona je bila moja ljuta suparnica i
ideal prema kome sam oblikovala svoj ego, koliko god to zvučalo
nespojivo. Otprilike kao Hilari iz mog sna. Jed-nom mi je čak u lice sasula
optužbu da sam zaljubljena u svog oca.
„Besna si na mene zbog toga što obožavaš svog oca", vriš-tala je.
Tada sam imala petnaest godina i moja mržnja prema njoj je dostigla
vrhunac. Naravno, bila je u pravu.
Mogla bih unedogled tumačiti taj san. Međutim, mislim da je njegov
ključni element sadržan u gubitku kontrole. Taj muškarac - moj
predsednik! - u ovom slučaju gospodari situa-cijom, a ja sam tu ulogu
oduvek želela za sebe. Njega ne mogu kontrolisati. Moram biti smerna i
strpljiva i čekati da se on javi meni.
Da sam ovu knjigu zamislila kao roman, u njemu bih si-gurno opisala
ljubavnu vezu sa nekim muškarcem poput Bila Klintona. Bila bi to sigurno
strašno mučna i teška veza jer je on totalno podeljena ličnost. Ne uspeva da
se otrgne od pamet-nice Hilari, ali duboko u duši žudi za ženama koje
podsećaju na njegovu majku. Uopšte me ne čudi što je tako sludeo Moni-
ku. Uradio bi isto i vama ili meni.
Pa ipak, nije mi nimalo teško da zamislim kako se vrzmam po
Harlemu u nadi da ću videti Bila Klintona. Ili bih ga možda mogla
zaskočiti u Vestčesteru kada Hilari nije u blizini. Bez obzira na skorašnju
operaciju na srcu, do sada se sigurno već prilično uzvrpoljio. Već predugo
se ponaša kao nevinašce. Da li bi se isto moglo reći i za mene?
Međutim, ako zanemarimo san i vratimo se u stvarnost, ja - umesto da
vrebam priliku da se nađem nasamo sa bivšim predsednikom - u svom
njujorškom stanu organizujem prijem u svrhu prikupljanja donacija za
Hilarinu političku kampanju. Iako sebi dopuštam razne maštarije, u
realnom životu se još uvek povinujem zdravom razumu.

Kao što sam rekla, Venecija je za mene mesto gde se mo-gu prepustiti
svojim maštarijama. Svako od nas treba da ima neko naročito mesto za
snevanje. „Pesnici moraju sanjati, a u Americi je veoma teško priuštiti taj
užitak", govorio je Sol Be-lou. Mislim da je on time želeo da kaže da
Amerikom vlada kult biznisa i novca i da te opsesije uopšte ne ostavljaju
prosto-ra za snove. Kada se setim svih tih američkih pisaca koji su odlazili
u Evropu da bi se bavili književnošću, čini mi se da je Belou bio na
dobrom tragu. Ali, možda se naprosto radi o tome da moramo pobeći od
kuće. Ako je vaš dom u Evropi, možda će vam biti neophodno da
pobegnete u Ameriku da biste mogli da pišete.
Kuća i daleko od kuće. Svima nama je potrebno neko da-leko mesto
gde po potrebi možemo uteći. Cak i Venecijanci moraju povremeno pobeći
iz Venecije. Terra firma, čvrsto tlo, poseduje naročitu draž za one koji
tamo žive. Jedva čekaju da jednom mesečno pobegnu od teških isparenja
koja kuljaju iz tog grada na vodi i razbiju kolotečinu.
Ovih dana, glavna tema stanovnika Venecije je acqua al-ta. Nivo
mora raste i prizemlja brojnih venecijanskih zgrada su poplavljena. Trg
Svetog Marka se ponekad može preći samo preko drvenih platformi.
Započet je rad na projektu ogrom-nih podvodnih brana, a političari
raspravljaju o troškovima njihove konstrukcije i o tome da li će te brane
doprineti da se Venecija u još većoj meri pretvori u grad-muzej. Obični lju-
di ne mogu sebi priuštiti da žive u Veneciji i broj stanovnika neprestano
opada. Turizam je jedina industrija koja cveta. A ljudi koji žive u gradu u
kome ne postoji ništa osim turizma postaju skloni cinizmu.
Sarm i patos Venecije delimično počivaju u njenoj besko-risnosti.
Već skoro čitav milenijum glavna gradska aktivnost svodi se na
osmišljavanje i organizovanje svetkovina u čast te beskorisnosti. Venecija
predstavlja sušti primer mesta za bek-stvo od stvarnosti. Poput mita o
Atlantidi, nju održava upravo ljudska potreba za nekim dalekim i čarobnim
mestom.
Obično zamišljamo da takva mesta moraju posedovati gra-ciozne kule
i minarete i elegantne čamce sa izvijenim pramci-raa, ali ono za čim
uistinu tragamo jeste transformacija. Carob-ne zemlje iz bajki obećavaju
takvu transformaciju - tamo prin-čev poljubac vraća Snežanu u život, Ivica
i Marica uspevaju da pobede zlu vešticu, a mala Doroti saznaje da se uvek
može vratiti kući. Cini se da toliko žudimo za nekim čarobnim me-stom
jer se nadamo da ćemo, ako se obremo tamo, uspeti da pronademo seme
čarolije u sebi samima.
Bajron je pisao: „Dok stajah u Veneciji, na Mostu uzdaha/ Na mestu
koje je i tamnica i palata/ Videh kako iz talasa grad izranja/ Obrisi titravi,
obličja začarana." Prisustvo te „začara-nosti" glavni je ključ za
razumevanje Venecije. To je mesto gde mašta može raširiti svoja krila, gde
ljudi obuzeti kreativnim žarom mogu čuti šapate muze u mreškanju talasa
koji zaplju-skuju oronule mermerne stepenike.
Razborita i preduzimljiva Erika, koja je dostojna kći svog oca, samo
vreba priliku za bekstvo.
 Z AC AN J E OZ I LJ K A
ili N E M A BIZNISA
KAO STO JE ŠOU-BIZNIS

Da; to je taj opasni čas jasne i neumoljive spoznaje. Oh, kako bih
samo želela da nečiji milostivi prsti zakucaju na mo-ja vrata. Oh, kako bih
samo volela da nečije lice izroni izmedu mene i te najrakane savetnice
koja me podozrivo posmatra iz ovog mrskog ogledalal... Ali, nisam li to
ja? Nevoljno skrećem pogled ka ogledalu dok izgovaram te reči. Da, to
sam nesum-njivo ja, mada gotovo neprepoznatljiva pod crvenim i bledo-
Ijubičastim tonovima šminke koja počinje da se topi. Da li ću morati da
čekam sve dok se i same crte mog lica ne rastope? Zar ništa neće ostati od
mog odraza osim tužne mrlje razmaza-ne na staklu kao trag krupne
zamućene suze?
Kolet
M oj otac nikada nije prežalio što je napustio šou-biznis. Zaradio je brdo
para prodajući suvenire, ali je do kraja života ostao zaljubljen u
muziku. Bio je samouki muzičar koji je svoje idole rangirao iznad svih
drugih umetni-ka. Ime „Zilijar" izgovarao je sa jednakim
strahopoštovanjem kao i imena Mocarta, Bramsa ili Pučinija. Znao je šta je
kva-litetna muzika i smatrao je da ne ispunjava standarde koje je sam sebi
postavio.
Tokom tridesetih komponovao je nekoliko objavljenih pe-sama,
svirao u noćnim klubovima i na venčanjima kao vođa orkestra, pa čak
imao i jedan odličan song u jednoj predstavi na Brodveju - „Započnimo sa
plesom". Prijavio se na audiciju kompozitora Kola Portera i dobio tezgu
uJubileju (1935). Bilo mu je suđeno da to bude najviše dostignuće njegove
muzičke karijere. Još kao sasvim mala shvatila sam šta je moglo dirnuti
mog oca - slava. Ja nisam bila muzičar, ali sam se uvek lagodno osećala na
sceni. Kao devojčica bila sam užasna balerina, ali kada su Teks i Džinks
(čuveni voditelji tok-šoua iz pedesetih godina) došli u Američku baletsku
školu, odlučili su da upra-vo ja nastupim u njihovoj emisiji zbog toga što
sam bila tako
slobodna i rečita. Čak i danas mogu izaći na podijum, svesna da me
posmatra na hiljade ljudi, a da pri tom ne osećam ni najmanji strah. Ali
zato, kada svom izdavaču predam rukopis knjige, izgledam kao olupina.
Kada sam napunila sedam godina i kada su moji neprosve-ćeni
roditelji zaključili da bi bilo dobro da me pošalju u dečji kamp, tamo sam
ustanovila da sam, iako nisam bila sportski tip, mogla privući pažnju na
druge načine. Nisam umela da igram bejzbol, što je klincima iz kampa u to
vreme jedino bilo važno. Devojčice iz moje sobe su me mrzele zbog toga
što sam bila knjiški moljac, što sam u igri stalno gubila loptu i što sam,
kako su one to definisale, govorila „engleskim akcentom", koji je odstupao
od njihovog bruklinskog govora. (Moja majka je ro-dena u Britaniji i sve
do danas, kada ima devedeset tri godine, u svom govoru je zadržala neke
britanske specifičnosti). Nika-da pre toga nisam se osećala tako usamljeno
i izgubljeno.
Kada je došlo vreme da napravimo grupnu kampersku fo-tografiju,
sproveli su nas do „foto-sobe" na čijim zidovima je visilo na desetine slika
malih kampera koji su ranije posetili to mesto. Ugledala sam gomilu dečjih
lica koja su podsećala na nizove identičnih postrojenih kuglica i bila toliko
sitna da su njihove crte bile skoro neprepoznatljive.
Proučavala sam ta nostalgična svedočanstva iz prohujalih vremena, a
onda je u meni proradio neki đavolak. Kada su nas pažljivo postrojili duž
klupa i rasporedili nas po visini, kada je fotograf pogledao kroz objektiv i
rekao „ptičica", naglo sam trgnula glavu u jednu stranu kako bih se na slici
razlikovala od ostalih. Usred svih tih identičnih kuglica naći će se jedan
ma-leni profil sa konjskim repom.
„Upropaaaastila si sliku!" zavrištali su moji drugari svo-jim
razvučenim bruklinskim akcentom.
Složila sam facu kao da mi je strašno žao zbog toga, ali sam u sebi
bila oduševljena što sam „upropaaaastila" sliku. Mislim da je to bila prva
iskra moje žudnje za slavom. Ne stopiti se sa ostalima, ne biti samo još
jedna identična kuglica, ne biti nevidljiv u pretrpanom svetu - to su neki od
razloga zbog ko-jib žudimo za slavom.
Kasnije na scenu stupaju i druge fantazije: da budemo vo-ljeni, da
budemo jebani, da budemo bogati, da budemo be-smrtni, da dobijemo
najbolji sto u restoranu. Isprva nam se čini da nas slava štiti od uobičajene
sudbine ljudskog roda. Uobičajena sudbina ljudskog roda je biti
neidentifikovana ku-glica u masi koja trune. Slava nam omogućava da se
otrgnemo od tog bednog usuda. Ona nas balsamuje i ovekovečuje naš lik,
spasavajući nas od zuba vremena.
Naravno, to nećemo zaista biti mi, već samo ono što je ostalo od nas,
beskrvna beživotna tela sa izvadenom utrobom. Balsamovani za buduća
pokolenja, poput Lenjina. Ali, daj šta daš. Zahvalni smo i za toliko. Bolje
je biti poznat čak i zbog pogrešnih stvari nego ostati večni anonimus.
Poznati ljudi se stalno žale na svoju slavu, ali je se ni u lu-dilu ne bi
odrekli. I sama spadam u tu kategoriju.
Kada sam bila mlada, nikada nisam svesno želela da po-stanem
glumica. Ali kada su mi Eva Ensler i Širli Najt ponu-dile da igram u
tronedeljnom pozorišnom projektu Vaginini monolozi u Njujorku, tako
brzo sam pristala da sam sigurno imala neke skrivene motive. Bila je to
moja šansa da nakratko batalim pisanje i preselim se u pozorište. Ko zna,
možda će mi ponuditi i neku filmsku ulogu? Istini za volju, jednom sam se
zaista pojavila na velikom platnu, u filmu Vudija Alena - ali sam tako brzo
prošla kroz kadar da me niko nije ni primetio. Osim toga, ko se sve nije
pojavio u Vudijevim filmovima? Po-stoji čak i veb sajt u kome se navode
siroti diletanti iz drugih profesija koji su prozujali kroz njegova ostvarenja.
Mislim da je Vudi neosporni (ponekad zabludeli) genije, ali to nije razlog
zašto je bilo ko od nas prihvatio njegovu ponudu. Poput većine pisaca,
uradila bih bilo šta da makar samo na jedan dan pobegnem od cepidlačenja
za svojim radnim stolom. Kao ro-manopisac želela sam da na licu mesta
pogledam kako izgleda klasičan radni dan jednog glumca - ili sam bar tako
govorila se-bi. Međutim, duboko u duši znala sam da je to obično sranje.
Moj smućeni mozak bio je pun zvezdane prašine. Osim toga, pisci su
većinom pritajeni egzibicionisti. Možda je to bio način da se ratosiljam
svog sledećeg romana. Kada su me pitali zašto sam prihvatila da igram
vaginu u Evinoj pozorišnoj predstavi, odgovarala sam, „Kada stignete do
odredene tačke u svojoj karijeri, čini vam se da ste se tako duboko zaglibili
u profesiji koju ste odabrali da počinjete da žudite za tim da se oprobate i u
nekim drugim oblastima." Ubedljivo, nema šta.
I tako sam se obrela u Vagininim monolozima. Sedim na visokoj
barskoj stolici, zaslepljena svetlošću reflektora. Sa mo-je leve i desne
strane sede još dve glumice koje učestvuju u predstavi. Sprijateljile smo se
u garderobi, dok smo stavljale šminku i obavljale svoje male rituale pred
nastup - nekoliko interaktivnih joga položaja i nekoliko strasnih poljubaca
u usta - ali je sada svaka od nas prepuštena samoj sebi, pod nemilo-srdnom
svetlošću reflektora. Onda se svetla koja obasjavaju moje koleginice gase.
Ostajem kao izolovano ostrvo u moru bleštavila. Cuje se samo prigušeni
žamor publike.
U svom prvom monologu igram staricu koja se ne usu-đuje da svoju
vaginu nazove njenim pravim imenom. Sve što uspeva da promuca je
„tamo dole". Pronašla sam odgovarajući glas za taj lik - bogzna odakle sam
ga izvukla. Taj glas je bio izrazito bronksovski, pun eksplodirajućih ,,t"
i ,,p", glas kojim nikada pre toga nisam govorila. Moja junakinja je bila
čedna samo na rečima. Telo joj je bilo pohotno, podatno i sočno. Kad god
bi joj se neki muškarac dopao, osetila bi pravu poplavu u svom medunožju
i bila uverena da oko sebe širi miris hormo-na i telesnih sokova. Naravno,
to nije primećivao niko osim nje - što je jedna od skrivenih poenti njenog
monologa - ali je ona bila toliko postiđena sočnošću svojih intimnih delova
da se zanavek odrekla muškaraca i seksa. Priča ove žene, koja je
istovremeno i komična i tragična, zapravo predstavlja priču o krajnje
nepotrebnom i samonametnutom žrtvovanju. Kada bih monolog izvela
kako treba, publika bi to osetila. Ako bih previše istakla neke detalje,
publika bi se histerično smejala, ali verovatno nije shvatala dublju poruku
priče. Kakvu samo odgovornost glumac poseduje! On svojom
interpretacijom da-ruje ili oduzima život liku koji igra.
U sledećem monologu igrala sam mladu Jugoslovenku ko-ja je
silovana u ratu na Balkanu, koja oseća da je njeno telo oskrnavljeno i
prljavo i žudi za duhovnim pročišćenjem. Ona svoj život poredi sa rekom,
sa vodenom bujicom. Sanja o pla-ninskom potoku koji će sprati njena
bolna iskustva i vratiti je u detinjstvo, vratiti je kući. U trećem monologu
igrala sam maćehu koja u strahopoštovanju prisustvuje porodaju svoje pa-
storke. Za svaki od tih likova morala sam pronaći odgovarajući glas, pauze,
podzemno značenje. Naučila sam neuporedivo vi-še o upotrebi glasa nego
što sam znala ranije, dok sam čitala svoju poeziju - kada se od mene
zahtevalo samo da interpre-tiram sopstvene emocije. Počela sam da na
sasvim nov način shvatam živi pozorišni nastup.
Svakog jutra sam ustajala planirajući da se bacim na pisa-nje, ali bih
se čitavog dana besciljno vukla po kući, čekajući da u pola šest po mene
dođe ulubljeni mini-bus, što je bilo najviše što su vanbrodvejski producenti
mogli priuštiti svojim saradnicima.
Potom bi usledila dva i po sata priprema, šminkanja i dru-ženja sa
koleginicama iz predstave. Razgovarale smo o svemu: o muškarcima,
politici, deci, drugim poslovima, o tome šta mrzimo u svom izgledu.
Postale smo sestre sa pozorišnih da-saka. Pozorište Vestsajd ima sićušnu
garderobu, tako da smo se tiskale oko zajedničkog toaletnog stola, deleći
prostor, šmin-ku, parfeme i konjak, koji smo cugale pravo iz flaše.
Zaljubila sam se u jednu od koleginica sa kojima sam na-stupala u toj
predstavi. Anđelika Torn bila je prefinjena bledu-njava plavuša - kćerka
Džeraldine Pejdž i Ripa Torna. Imala je lepe, upečatljive, dirljive crte lica.
Medutim, moju žudnju je pobudila Lorin Velez, latino lepotica raskošnih
oblina i kože boje zlata. Prostor iza pozornice nabijen je takvom
seksualnoš-ću da dobijete poriv da se potpuno otvorite. Kako, zaboga, da
ne poželite da se potucate sa nekim iz svoje glumačke ekipe? Nas tri smo
obasipale jedna drugu vlažnim poljupcima pre svakog nastupa. Tada sam
po prvi put zaista shvatila Koletinu ushitnu biseksualnost.
Na pozorišnim daskama se osećate daleko manje usamlje-no nego na
uobičajenom radnom mestu nekog pisca. Kao glum-ci ste možda užasnuti
pomišlju da morate izaći pred sve te ljude, ali kroz sve to prolazite zajedno.
A kada zavesa padne, imate osećaj beskrajnog trijumfa i ushićenja. Cak i
hrana koju delite sa svojim kolegama iz sveta glume ima neuporedivo bo-
lji ukus od našeg ubogog spisateljskog hleba.
Pa ipak, reči koje izgovarate ne pripadaju vama. Ne drhti-te nad njima
čekajući'da se pojave ni iz čega i ne osećate onu beskrajnu euforiju kada u
vazduhu zatreperi nešto što ranije nije postojalo. Uprkos svoj mukotrpnosti
spisateljskog posla, uprkos strašnom odjeku prazne stranice, zaista uživam
u tom procesu kada se brana konačno digne i bujica reči krene.
To je kao da konstruišete sopstveni avion, a onda učite da letite na
njemu. Ponekad se reči izliju na papir da biste potom ustanovili da to što se
napisali nema nikakvog smisla. Ponekad se samo mestimično nazire neki
smisao i onda se na-rednih deset dana morate rvati sa njima kako biste ih
doveli u red. Ponekad je njihov smisao savršeno jasan i vi se pitate ko ih je
napisao.
 Drago mi je što sam prihvatila tu glumačku tezgu, ali ne planiram da
batalim profesiju od koje živim svih ovih godina. (One ponude kojima sam
se zanosila nikada se nisu materi-jalizovale. I dalje čekam.) Gluma je
možda više seksi, ali je pisanje najproduktivnije onda kada je najtegobnije i
najneuhva-tljivije. Spisateljstvo po tome uveliko podseća na glumu. Mu-
kotrpno se pripremate, učite, saznajete, pamtite, preslišavate se, a onda
zaboravite na sav svoj trud i poletite.
Verovatno se sve umetnosti svode na to: na intenzivan rad, koji
morate apsorbovati čitavim svojim bićem i nikada ga ne pokazati u samom
delu. Spezzatura - umetnost da ono što je teško izgleda lako - predstavlja
sine qua non, nužni uslov. Glu-mac se mora stopiti sa svojim likom, slikar
mora otelotvoriti svetlost koja izbija sa njegovog platna, a pisac mora
poleteti na krilatim kočijama svojih reči. Naša krila moraju biti nevidljiva,
iz njih ne smeju štrčati žičana konstrukcija i perje, čitalac ne sme primetiti
koliko smo ih dugo i mukotrpno konstruisali da bismo se konačno mogli
vinuti put oblaka.
Poput čarobnjaka, mi ne smemo odati svoje trikove. Kada nam dobro
ide, verujemo da tu zapravo nema nikakvog trika i da smo poneseni
božanskim nadahnućem.
Sada shvatam da je moja odluka da se oprobam u pozo-rištu bila
podstaknuta Koletinim primerom. Ona je započela karijeru kao femme de
lettres qui a mal tourne - književnica kojoj je loše krenulo.
Odrekla se književnosti zarad pozorišta kada je zbog raz-voda postala
primorana da glumom zarađuje za hleb. Pisanje joj je toliko nedostajalo da
je u knjizi Skitnica, gde govori o svom nevoljnom prihvatanju glumačkog
poziva, napisala slede-ći hvalospev književnosti:

Pisatil Biti sposoban da pišešl To je zanos, hipnotisani pogled zarobljen

srebrnastim odsjajem mastionice. To je
plamsaj božanske groznice na tvojim obrazima i čelu dok ti prsti trnu
od ushićenja, nižući reči po belini papira. To je gubitak osećaja za
vreme, dokono izležavanje na ušuška-nom kauču dok dopuštaš masti
da razvije krila. To je izra-njanje iz neobuzdanog zanosa koji te
ostavlja iscrpljenom i ošamućenom, ali te velikodušno nagraduje
obasipajući te bogatstvom reči koje se izlivaju na devičansku stranicu
obasjanu bleštavom svetlosću stone lampe...
 Oh, pisati1. Ta radost i agonija dokoliceJ PisatiJ Iznova i iznova
osećam kako me obuzima ta potreba, neumoljiva kao letnja žed, da
pravim beleške, da opisujem stanja. Još jednom se prepuštam toj
opasnoj, zavodljivoj igri, grabeći pero i pokušavajući da njegovim
prijemčivim dvostrukim vrhom uhvatim te iskričave, izmičuće, strasne
rečiJ To je samo kratkotrajna kriza, zacanje ožiljka.

Zacanje ožiljkaJ Kakav savršeni opis spisateljskog poriva! Moj mali

pozorišni izlet je podstakao istu reakciju. Bilo je do-voljno da samo
nakratko napustim svoju profesiju pa da ose-tim još veće poštovanje prema
njoj. Pre te pozorišne avanture bila sam već umorna od pisanja, a sada sam
prosto žudela da se ponovo latim pera. Ili sam bar tako govorila sebi.
Pa ipak, ako poznajete nekog dobrog agenta koji traga za
književnicom kojoj je loše krenulo, pošaljite ga na moju adre-su. Uvek me
može ubediti da napravim mali predah.

Kada sam imala dvadeset i kusur godina i tako strastveno želela da

postanem pisac da mi je ta žudnja prosto razdirala dušu, dobila sam pismo
od gospodina po imenu Luis Anterma-jer koji je živeo u Njutaunu u državi
Konektikat.
„Sta vi tražite među tom gomilom mediokriteta?" pitao me je. Jedna
od mojih dugih pesama, napisana u Hajdelbergu, bila je objavljena u nekoj
nepoznatoj poetskoj antologiji i An-termajera je zanimalo šta sam još
napisala.
Njegovo ime mi je bilo poznato iz antologija i udžbenika koje sam
koristila u srednjoj školi i na koledžu. Njegove anto-logije američke i
britanske poezije bile su tako sveprisutne da je čak i ruski pesnik Josif
Brodski poneo sa sobom jednu od tih knjiga kada je krenuo u izgnanstvo u
radni logor severno od arktičkog kruga. Brodski ju je iščitavao uz pomoć
rečnika i tako se upoznao sa poezijom na engleskom jeziku. Znala sam da
je Luis Antermajer bio veoma cenjen u književnim krugovi-ma, mada u to
vreme još uvek nisam bila upoznata sa punim razmerama njegove slave.
Baš kao ni sa činjenicom da je bio vršnjak mog dede. Razmenili smo
nekoliko pisama, u kojima sam mu poslala na uvid nešto od svoje poezije.
Luis Anterma-jer je na osnovu toga zaključio da sam ja pravo pesničko
otkri-će i pozvao me da posetim njegov dom u Konektikatu.
 Odmah sam se bacila na istraživanje. Pokušala sam da is-kopam što
više podataka o njemu. Otkrila sam da je objavio mnoštvo antologija i
prevoda, da je i sam bio autor brojnih pesničkih zbirki, da je nekada
uređivao marksistički žurnal Mase, da je redovno gostovao u emisiji Moje
stanoviste (da bi tokom pedesetih bio skinut sa programa zbog svojih
levičar-skih opredeljenja), da je bio revnosni pobornik Roberta Fro-sta,
Karla Sendburga, Ezre Paunda i mnogih drugih pesnika. Obožavao je
poeziju, duhovite opaske, pronicljive uvide i sa-držajne razgovore - kao što
sam otkrila kada sam prihvatila njegov poziv i posetila ga u Njutaunu.
Tamo sam zatekla dobrodržećeg devedesetogodišnjaka, energičnog
starog gospodina prodornih svetlucavih očiju koji je pokazivao sklonost ka
mlađanim plavušama i živeo sa svo-jom petom suprugom Brajnom.
Razgovarali smo o poeziji dok je Brajna iznosila pred nas razne poslastice i
povremeno se ubacivala u razgovor.
Nakon tog susreta Luis je postao moj poetski savetnik. Predano je
iščitavao moje pesme i poštom mi slao svoje komentare. Moj drugi suprug
Alan Džong i ja smo često odlazili u Konektikat, u posetu
Antermajerovima. Tamo smo upoznali Artura Milera i Inge Morat, Bet i
Hauarda Fasta, Mjurijel Ru-kajzer, koreografa Martu Klark, režisera
Arvina Brauna i njego-vu suprugu glumicu Džojs Ebert, kao i glumicu
Terezu Rajt i njenog supruga dramaturga Roberta Andersona. Na desetine
drugih pisaca, glumaca i režisera takođe su bili redovni gosti
Antermajerovih. Preko Luisa sam se sprijateljila sa Hauardom i Bet Fast,
koji su me upoznali sa svojim sinom Džonom, koji će kasnije postati moj
treći muž i otac moje kćerke Moli.
Preko Luisa sam se sprijateljila sa Arturom Milerom i In-ge Morat.
„Pretpostavljam da smo nas dvoje tako dragi jedno drugom zato što nas je
Luis oboje voleo", rekao mi je Artur na komemoraciji povodom Luisove
smrti. Kasnije, dok sam prisustvovala Arturovoj komemoraciji u
njujorškom Mažestik Teatru, setila sam se te tipične arturmilerovske izjave,
prožete velikom dozom skromnosti i primesom ironije. Komemorativ-ni
skupovi su čudna stvar. Neki od prisutnih dolaze zbog svoje ljubavi prema
pokojniku, a drugi iz čistog karijerizma. Pa ipak, činilo se da je na
Arturovoj komemoraciji većina prisutnih bi-la tu zbog ljubavi. Naravno,
bilo je i mnogo zvezda - Majk Nikols, Kurt Vonegat, Džon Gver, Toni
Kušner, Edvard Elbi, Danijel Dej Luis... ali pošto je Arturov duh
predsedavao cere-monijom, ljubav je titrala u vazduhu.
Setila sam se kako mi je Inge jednom prilikom rekla da je, kada ju je
Artur prvi put pozvao da izađu, bila spremna da ga odbije jer joj se činilo
da je bio u problemima do guše. Ona je verovala u maksimu: Nikad se ne
tucaj sa čovekom koji ima više problema od tebe. Artur je u to vreme živeo
u hotelu Cel-si. Njegova veza sa Merilin Monro bila je okončana i delovao
je tako utučeno da se Inge naprosto isprepadala. Međutim, na kraju se ipak
oglušila o ono što joj je nalagao zdrav razum, izaš-la s njim i odmah se
zaljubila u „čestitost njegove duše i uma".
Bilo je tako lako zaljubiti se u njega. Artur je zaista bio onakav kakvim se
prikazivao. Nije bilo jaza između onoga što je pisao i onoga što je činio. Ta
čestitost je zračila iz govora održanih na njegovoj komemoraciji, kao i iz
prijateljstava koja je sklapao. Slava ga nije pretvorila u drkadžiju.
Neki veliki pisci su pravi kučkini sinovi. Drugi su bedemi narcizma.
Artur je imao izuzetan dar za sklapanje dubokih pri-jateljstava koji je
proisticao iz njegove beskrajne skromnosti. On je istovremeno bio i
drvodelja i pozorišni pisac, a ta dva aspekta prožimala su se u njegovom
stvaralaštvu. Arturova kćer, Rebeka Miler, pročitala je jednu pesmu koja je
objedinja-vala njegov spisateljski poziv sa drvodeljskim zanatom. On u toj
pesmi govori o drvetu koje oblikovanjem pretvara u kori-stan predmet:
„Istrajavam čak i dok iščezavam", zapisao je u poslednjem stihu.
Toni Kušner nas je podsetio na Arturovo uverenje da „ka-da govoriš,
Bog sluša tvoje reči". Edvard Elbi se prisećao Artu-rovih izjava da se
spisateljstvom treba baviti samo ako je ono „duboko povezano sa ljudskim
opstankom".
Komemorativne službe poseduju veći značaj za žive nego za mrtve jer
nas teraju da se zapitamo, Jesmo li učinili sve što treba da učinimo? Vreme
ističe. Mi smo sledeći.
„Muka mi je od tih staraca koji smišljaju ratove koji odno-se toliko
mladih života", citirao je Džordž Mekgavern Arturo-ve reči. On je to rekao
u vreme dok je besneo rat u Vijetnamu, ali njegove reči danas nose još
veću težinu. „Mora se obratiti pažnja", kao što je upozoravao u Smrti
trgovačkogputnika. ,,Če-stitost duše i uma" je osobina koja treba da
predstavlja zvezdu vodilju za sve nas, kojom god profesijom da se bavimo.
 Zivimo u vreme kada ljudi na najvišim položajima lansira-ju
najtvrdokornije laži, a niko čak i ne obraća pažnju na to. Ce-stitost je
postala zastarela reč. Većina pisaca potpuno previda potrebu za „čestitošću
uma". Kao što je Vilijem Sloun Kofin rekao za Artura Milera, „Njegovo
odsustvo je sveprisutno".
Pesnik Onor Mur citirao je Arturovu izjavu, „Kad god sam bio
razočaran u život, ostajalo mi je pisanje". Pisanje nije bilo izbor, već
potreba.

Jednog letnjeg dana, pre dve decenije, u Veneciji sam nale-tela na

Entonija Berdžesa koji je sedeo u bašti jednog kafea na Đudeki i ispredao
svoje priče pred snimateljskom ekipom. Sni-mao je dokumentarni film za
britansku televiziju. Stala sam sa strane da bih saslušala njegovo izlaganje.
Berdžesa sam upo-znala preko naših zajedničkih francuskih prevodilaca,
Zorža Belmona i Ortensa Sabrijea. Znala sam da je on bio jedan od
revnosnih pobornika mog dela - naročito romana Fani, fanta-stične
pripovesti smeštene u osamnaesti vek. Od Berdžesa se uvek imalo šta čuti.
Njegova obrazovanost i načitanost bili su zapanjujući, baš kao i njegova
pronicljivost i snaga duha.
Kada je snimanje bilo završeno, pozvala sam Berdžesa i njegovu
suprugu Lijanu na zabavu koju je moja prijateljica, umetnica Lizelot Hes,
priredila u moju čast. Entoni je došao, ljubazno porazgovarao sa svojim
američkim i italijanskim čita-ocima i nakon sat vremena već se spremao da
ode.
„Moram da pišem", rekao je, a onda se vratio u svoj stan na Đudeki.
Lijana je ostala.
Gde god da se nalazio, Entoni je jurio u svoju radnu sobu da bi pisao
prozu ili komponovao muziku. Nije mogao zamisli-ti da provede dan bez
pisanja. A onda je dobio rak i umro.
Prošlog leta, dok sam govorila o njemu na „Prvom simpo-zijumu o
Entoniju Berdžesu" održanom u engleskom gradu Mančesteru (njegovom
rodnom mestu], njegova udovica Lija-na upozorila je mog supruga: „Ne
dajte joj da toliko piše. Pisa-nje je mom mužu skratilo život."
„Ne bih je mogao sprečiti sve i kad bih želeo", odgovorio je Ken.
„Osim toga, to je čini srećnom."
„Zivot je važniji od pisanja", rekla je Lijana.
„Nadam se da neću morati da biram", odgovorila sam.
 U Americi niko nije imun na šou-biznis. A možda ni bilo gde drugde
na svetu. Svi se mi nadamo da će naši učmali živo-ti biti preobraženi onog
trenutka kada dobijemo šansu da se dokažemo pred očima sveta. I da će
nakon toga nužno uslediti slava, bogatstvo i večna ljubav. U mom slučaju,
neke od tih nada su se obistinile. Ali ne onako kako sam ja to isprva zamiš-
ljala.
Cak i bebe reaguju na kameru veselim egzibicionizmom. Moj unuk
Maks blista od sreće kada se kamera okrene ka nje-mu, baš kao što je
svojevremeno činila i Moli. Isto važi za moje sestriće i sestričine. Kamera
stvara čarobnu transforma-ciju. Nije dovoljno naprosto postojati. Moramo
zabeležiti to postojanje. Još od praistorijskih pećinskih umetnika iz pećine
Lasko, pa sve do današnjih starleta napućenih usana i žgolja-vih bokova,
ne možemo se odupreti toj neumoljivoj potrebi da replikujemo ono što
volimo i ono od čega strahujemo. Stvo-renja koja, poput Ijudskih bića,
poseduju tako snažan poriv za pripovedanjem priča i stvaranjem slika
smatraju da nijedno iskustvo nije potpuno ako nije zabeleženo.
Cini se da delfini, kitovi i šimpanze nemaju tu potrebu - mada, kad
bolje razmislimo, njihova inteligencija možda pre-vazilazi našu. Iskreno se
nadam da je tako. Mi smo se već u bezbroj navrata dokazali kao vrsta
sklona samozavaravanju i samouništenju.
Kada je moj prvi roman još u samom startu podigao veli-ku prašinu, u
moj život odjednom je umarširala legija novih likova. Cudesni Džul Stajn -
čovek koji je napisao čuvene mju-zikle Džipsi, Muškarci vise vole plavuše i
Smešna devojka, i na stotine pesama koje sam volela, kao što su Tri
novčića ujon-tani, Neka pada sneg, Tako se lako zaljubljujem i Stvari koje
smo radili prošlog leta - u to vreme je već bio u poodmaklim godinama, ali
me je sjajno zabavljao svojim maštarijama da napiše mjuzikl baziran na
Strahu od letenja. „Izadora plešući stupa na pozornicu na kojoj je
postavljeno sedam kaučeva u sedam različitih boja. Spušta se redom na
svaki od njih, peva-jući o svojim nevoljama sedmorici psihoanalitičara,
koji ustaju i plešu zajedno sa njom pre nego što konačno napusti scenu."
Improvizovao mi je kako bi to otprilike trebalo da izgleda, plešući
oko stola za kojim smo sedeli, dok su svi blejači iz Sar-dija zapanjeno
blejali u nas. Džul je bio simpatičan gospodin niskog rasta i raskalašne
prirode i bila sam luda što ga nisam podržala u toj ideji. Moj otac bi bio
tako srećan zbog toga. A i ja bih nesumnjivo bila srećna da sam prihvatila
saradnju sa tako darovitim čovekom. Međutim, moj agent me je obeshra-
brio rekavši mi da nema šanse da dobijem avans za mjuzikl, a ja sam bila
dovoljno glupa da ga poslušam. Ko je još mario za avans? Ja sigurno ne.
Veresija mi je po pravilu bila draža od ke-ša. Cak me je mučio osećaj
krivice kada bih zgrnula prevelike pare. Novac nikada nije predstavljao
moju glavnu motivaciju. Znala sam da se moj otac odrekao muzike zbog
novca i da je čitavog života žalio zbog toga. Bila sam rešena da ne
ponovim njegovu grešku. Osim toga, filmski ugovor kome su se moji
agenti nadali, kako se kasnije ispostavilo, takođe mi ne bi do-neo neke
velike pare.
Imala sam primamljive ponude i od producenata filmova Kum i
Nirnberški proces, ali sam bila slepa i gluva i za te pro-jekte. Iskreno
govoreći, u to vreme (1973. godine) bila sam totalno smućena. Neke od
recenzija bile su veličanstvene, a druge toliko otrovne da me je podilazila
jeza. Napustila sam svoj akademski svet i obrela se u uzavreloj džungli
punoj iske-ženih zuba i razjapljenih čeljusti. Sve me je to naprosto parali-
salo. Naravno, ni u akademskom svetu ne teku med i mleko. Ni u jednom
od svetova nije naročito prijatno. Ali, sada sam se odjednom našla pod
unakrsnom vatrom oduševljenih hva-lospeva i surovih kritika i nisam imala
ni najblažu predstavu kako da se uhvatim u koštac sa novonastalom
situacijom.
Džul Stajn je meni možda delovao kao vremešni gospodin na izmaku
karijere, ali je on još čitavih dvadeset godina nasta-vio da izbacuje velike
hitove. Umesto da prihvatim njegovu ponudu, ja sam poslušala ljude iz
ICM-a koji su želeli da me upoznaju sa izvesnom Džulijom Filips, koja je
upravo dobila Oskara za produkciju Zaoke.
Džulija je doletela sa „Obale" da bi se susrela sa mnom. (Verovatno je
usput trebalo da završi još neke poslove, ali su se moji agenti potrudili da
ostave utisak kao da dolazi speci-jalno zbog mene.) Dakle, Džulija stupa na
pozornicu - oniska energična dama nakostrešene kose koja ni na trenutak
nije mogla da se skrasi na mestu i koja je, kako je moja baba imala običaj
da kaže, „purnjala kao odžak". Džulija je bila prodorna, pametna i
egocentrična. Gledala je na svet kao na bojno polje i imala ozbiljnih
problema sa drogom. Međutim, ja u to vreme nisam imala pojma o
narkomaniji i njenim pogubnim posledi-cama.
 Dok bi sedela na stolici, prekrštenih nogu, neprestano je landarala
stopalom koje je visilo u vazduhu. Kada bi počela da govori, niko nije
mogao zaustaviti bujicu njenih reči. Kada bi se bacila na posao, niko je
više nije mogao prekinuti u tome što je naumila. Da sam u to vreme imala
čak i najblažu pred-stavu o svetu u koji sam zašla odmah bi mi bilo jasno
da pred sobom imam osobu navučenu na kokain.
Bila je veoma lepa. Imala je četvrtasto lice, braonkastu ko-su i
svetlozelene oči. Govor joj je bio žustar i odsečan. Rušila je sve pred
sobom svojom agresivnošću. Uopšte nije sumnjala da se svet vrti oko nje.
Da sam tada znala ono što danas znam, u tome bih nesumnjivo prepoznala
karakteristične simptome kokainskog zavisnika.
U to vreme Holivud je plivao u kokainu. Medutim, niko sa strane nije
mogao nazreti pravu sliku stvari - uništene živo-te, saobraćajne udese,
okrvavljene njuške, spržene mozgove.
I tako smo Džulija i ja počele da radimo u njenom apart-manu u Seri-
Nederlandu. Uzele smo moj roman i podelile ga na scene, čije smo nazive
zapisale na indeks-karticama. Potom smo rasporedile kartice po podu,
pokušavajući da odlučimo šta je značajno za radnju, a šta treba izbaciti.
Dok smo radile, Džulija je istovremeno odgovarala na brojne telefonske
pozive. Razgovarala je sa svojim suprugom, sa direktorom svog studija
(izvesnim Dejvidom Begelmanom, koji je kasnije sebi prosvi-rao lobanju u
nekoj hotelskoj sobi), sa svojim advokatom (izve-snim Normanom
Girijem, koji se kasnije takođe upucao), sa svojom majkom, ocem i
dadiljom koja je čuvala njenu kćerku. Džulija je pripadala onoj grupi ljudi
čiji telefonski razgovori podsećaju na saopštenja za javnost izdeklamovana
sa takvim autoritetom da njihovim sagovornicima ne pada na pamet da
upute ni najmanji prigovor. Nakon pojave mobilnog telefona broj takvih
ljudi drastično se uvećao. Ali, ja u to vreme još uvek nisam srela nikog
nalik njoj.
Sa strahopoštovanjem sam slušala kako se Džulija bez par-dona
razračunava sa svojim direktorom, svojom dadiljom, svo-jom majkom,
svojim suprugom. Bila sam prestrašena njenim nastupom, ali je moj demon
bio impresioniran. Moj demon mi je uvek suflirao kako bih bila mršavija i
bogatija kad ne bih tolerisala svačija sranja. Preda mnom je bila žena koja
to oči-gledno nije činila.
 Bila je 1973. godina i vremena su se menjala. Poput Bili Džin King,
snažne i ambiciozne žene prihvatile su izazov, re-šene da se obračunaju sa
svojim muškim rivalima i izađu kao pobednice. Cinilo se da je Džulija
predstavljala otelotvorenje te promene. Ona je bila žena koja je gospodarila
situacijom. Po-red toga, bila je veoma inteligentna i posedovala je
neophodnu drskost i bezobzirnost. Njoj nisu bile potrebne postdiplomske
studije. Uletela je pravo u posao - prvo u izdavaštvo, a potom i u filmsku
industriju. Kao što su moji agenti govorili, „njeno vreme je tek dolazilo" -
naravno, tek kasnije su mi napomenu-li da je ona takođe bila jedan od
njihovih klijenata.
Dok smo radile, Džulija je fantazirala o rediteljima koji bi bili
savršeni za taj scenario - o Stenliju Dodenu, koji je izbacio briljantan
filmDvoje zaput; o Džonu Slezingeru, autoru filmo-va Draga, Ponoćni
kauboj i Nedelja, prokleta nedelja; o Halu Ešbiju, koji je nedavno režirao
film Harold i Mod. Razmetala se i drugim imenima, kao što su Voren Biti i
Stiven Spilberg. Dobila sam utisak da Džulija lično poznaje sve te ljude, da
je u veoma prisnim odnosima sa njima i da je detaljno upućena u projekte
na kojima su tada radili. Bila sam zaslepljena svim tim imenima, što je i
bio njen cilj. Nakon što bude završila sa mojom knjigom, planirala je da se
sa Spilbergom upusti u neki „projekat" o NLO-ima.
„Jesi li čula za frazu Bliski susreti treće vrstel" upitala je.
Zvučalo mi je nepoznato. Kao i svima u to vreme.

Džulija je smatrala da je Strah od letenja predstavljao nje-nu životnu

priču. Sa svih strana su me obasipali takvim izjava-ma. Isto sam čula i od
izdavača mog džepnog izdanja, Elene Koster, koja je predvidela šta će se
desiti i učinila mi veliku uslugu insistiranjem na pozamašnom prvom
tiražu, odgovara-jućoj reklami i dodatnim korekturama (one rane
nekorigovane verzije i dalje su cirkulisale naokolo). U izdavačkom biznisu
odjednom su izronile sposobne i preduzimljive žene koje su bile u stanju da
dostojno plasiraju i promovišu knjigu. Samo nekoliko godina ranije sigurno
ne bih naišla na takvu podršku. Međutim, nekoliko godina ranije, Strah od
letenja verovatno ne bi ni ugledao svetlost dana. Sada su svi odreda postali
na-prasno zainteresovani za ženski aspekt stvari - za to o čemu su žene
razmišljale, šta su osećale, šta su želele. Setila sam se kako nam je Anatol
Brojar na koledžu govorio da mi žene jed-nostavno ne možemo biti pisci,
tako da sam neprestano imala u vidu da se ova nagla pomama za ženskom
literaturom mogla lako preobratiti u svoju suprotnost. Ako su žene danas
bile u takvoj modi, one su već sutra mogle ponovo biti gurnute u zapećak.
Zato sam bila krajnje skeptična prema tom iznenad-nom entuzijazmu.
Osim toga, ja sam odrasla u porodici depre-sivaca koji su pravili vic od
života samo iz razloga da ne bi došli u iskušenje da se ubiju.
Nakon dve nedelje koje sam provela sa Džulijom u Seri-Nederlandu,
otišla sam kući i počela da radim na filmskoj ver-ziji svog romana, dok se
ona vratila svojoj kćeri i suprugu koji su živeli u Malibuu. Vodile smo
beskrajne telefonske razgovo-re. Borila sam se sa svojim prvim i do sada
jedinim scenarijom dok se sklapanje ugovora unedogled odugovlačilo.
Kako je vre-me prolazilo, u igru se uključivalo sve više agenata i advokata.
Predlozi ugovora putovali su tamo-vamo. U to vreme nije bilo faksova i svi
papiri su se slali „ručno", tako da sam svakog jutra pred vratima svog stana
zaticala gomilu masivnih kovera-ta. Papiri su se neprestano prepravljali,
računi iz advokatskih kancelarija su neprestano rasli, ali ja i dalje nisam
dobijala bilo kakav konkretan ugovor ili bankovni ček. Tada nisam imala
pojma da se većina filmskih ugovora sklapa na taj način.
Sa ugovorom ili bez njega, ja sam zabludelo verovala da me je to što
sam već počela da radim sa Džulijom obavezivalo da joj ostanem lojalna.
Nikada mi nije palo na pamet da bih mogla napustiti projekat ako nisam
zadovoljna onim što mi je ponuđeno.
Osim toga, bila sam opterećena masom drugih stvari. Moj brak sa
Alanom Džongom bio je već u samrtničkoj agoniji. Sto ne znači da je ikada
bio naročito dobar. Iskreno rečeno, za nje-ga sam se udala samo zato što je
bio psihijatar, nadajući se da ću tako uspeti da zalečim neprijatna iskustva
sa svojim prvim suprugom koji je bio šizofreničar. Nas dvoje nismo imali
apso-lutno ništa zajedničko, a on je gotovo sve vreme našeg braka bio u
vezi sa drugom ženom.
Moj roman se i dalje držao na donjoj polovini bestseler liste - koja je
tada imala samo deset mesta - a tiraž je već bio pri kraju. Iako ja u to vreme
nisam imala pojma šta se dešava, moj izdavač Aron Ašer spremao se da
napusti kompaniju, a ni-ko drugi nije imao ovlašćenje da doštampa moju
prokletu knji-gu. Ona je očigledno uspela da zagolica neki nerv - mada
niko nije mogao definisati o čemu se tačno radilo. (Džon Apdajk je u
međuvremenu silno nahvalio moj roman u Njujorkeru, napi-savši recenziju
o kojoj većina debitanata može samo da sanja.) Bila sam ošamućena.
Kad bolje razmislim, uslišene molitve su prilično zbunjuju-ća stvar.
Dok se iz retrospektive prisećam tog perioda, čini mi se da se moja reakcija
pre svodila na paniku nego na euforiju. Bila sam sigurna da će me tresnuti
autobus ili da će me neko opljačkati u Central parku. Tako se oseća osoba
koja je tek stu-pila u redove slavnih - bar u prvo vreme. Tek mnogo,
mnogo kasnije počnete da otkrivate i izvesna zadovoljstva koja vam slava
može priuštiti - dobijate najbolje stolove u restoranima, ljudi se kunu kako
ste im promenili život - ali je vaša slava do tada već uveliko izbledela.
A onda, tu su i obožavaoci. Iskreno govoreći, nikada ni-sam očekivala
da ću se proslaviti svojim prvim romanom - ko-liko god da sam maštala o
tome. Bila sam mlada pesnikinja, a poezija je tada, baš kao i sada,
predstavljala recept za anonim-nost. Sigurno nisam mogla ni slutiti kakvu
mi je čudnu slavu sudbina namenila. Bila sam bukvalno preplavljena
vapajima za pomoć, seksualnim ponudama i žestokim napadima. Za neke
ljude postala sam oličenje svega što nije valjalo u svetu i nosi-lac pogubnih
uticaja koji su kvarili mladu žensku populaciju. Za druge sam bila prorok
njihovog ponovnog rođenja. Sve to je istovremeno bilo i uznemirujuće i
ekstatično. Provela sam bar godinu dana odgovarajući na gomilu pošte koja
je svako-dnevno pristizala od mojih frustriranih i ucveljenih čitalaca pre
nego što sam shvatila da moji iskreni i srdačni odgovori samo podstiču sve
neumoljivije zahteve. Bila sam u opasnosti da se pretvorim u neku vrstu
„Drage Savete". Morala sam da prestanem s tim.
Sada, dok se prisećam svega šta mi se dešavalo pre više od tri
decenije, shvatam da je nemoguće udovoljiti zahtevima slave. Emocije koje
izazivate kod svojih obožavalaca su po svo-joj prirodi neutažive. Vi u
njima podstičete neku vrstu gladi ili žudnje. To su snažne i žestoke
emocije, ali vi - realno posma-trajući - nemate nikakve veze s tim. Što
svesrdnije nastojite da utažite njihovu žudnju, oni postaju sve
nezadovoljniji i sve srditiji. Upravo zbog toga su odnosi između autora i
njihovih opsesivnih obožavalaca ponekad prožeti mračnim, pa čak i
ubilačkim porivima. Morala sam da pobacam gomile i gomile pošte da bih
uopšte mogla da pomislim da se ponovo latim pisanja.
Negde u to vreme moj izdavač mi je zakazao sastanak sa ženom koja
je regrutovala goste za Večernji šou Džonija Kar-sona. Cekala sam u
hodniku dok je gospođa organizatorka pri-vodila kraju neki telefonski
razgovor. Potom su me sproveli unutra.
„Dakle" obrecnula se na mene, „zbog čega smatrate da bi trebalo da
se pojavite u Karsonovoj emisiji? O čemu se govori u toj knjizi?"
„Moja knjiga govori o mladoj ženi koja želi da postane spi-sateljica i
o tome kako ona prevazilazi svoje strahove i uči da bude nezavisna.
Takođe govori o odnosu između muževa i že-na, o ženama i njihovim
ljubavnicima i o..."
„Dovoljno", prekinula me je. „Džonija ne zanimaju među-ljudski
odnosi."
Ta priča je dobila svoj nastavak prošle godine kada me je moj izdavač
poveo na ručak sa ambicioznim tipom koji je re-grutovao goste za još jedan
veliki nacionalni TV šou.
Stigla sam prva i spustila se na stolicu. Kod sebe sam ima-la neku
konfuznu i zamornu nemačku knjigu čiji je autor upra-vo dobio Nobelovu
nagradu. Dok sam čekala da se pojavi moj urednik, pokušavala sam da
prekratim vreme čitanjem, ali sam bila previše nervozna. Zašto Nobelovu
nagradu gotovo po pravilu dobijaju autori čije su knjige tako opterećujuće?
Oni su ili toliko mračni da nakon čitanja prosto poželite da dignete ruku na
sebe (Kuci), ili su toliko nejasni da, čak i dok čitate engleski prevod, imate
utisak da se radi o nekom stranom jezi-ku.
Da li bi bilo pametnije da sam ja malo zakasnila kako bih sebi podigla
rejting? Sedim kao na iglama, a onda moj izdavač konačno stiže - baš u
trenutku kada šef kuhinje prilazi našem stolu da bi mi rekao kako sam ja
njegova omiljena spisateljica i častio me porcijom/oie grasa na račun kuće.
Srdačno mu za-hvaljujem i obećavam da ću mu poslati par potpisanih
knjiga. Prebiram po tanjiru, gledajući na sat. I moj izdavač i ja smo na ivici
nerava.
„Misliš li da nas je ispalio?" pitam.
,,Ne treba donositi preuranjene zaključke", odgovara on, ali je i sam
već prilično frustriran.
Naručujemo vino, iako je dan, nervozno se vrpoljeći na svojim
mestima. Pokušavamo da vreme prekratimo razgovo-rom, ali neprestano
gledamo ka ulazu da bismo se uverili da li smo stvarno ispaljeni. Minuti
prolaze. Nemoguće da je taj tip odabrao restoran koji se nalazi u istoj
zgradi u kojoj je smešte-na i njegova kancelarija da bi zakasnio na
sastanak. Kako to da shvatimo? Opalio nam je šamar posred lica. Dovukao
je mog izdavača iz Sohoa i mene sa Aper Ist Sajda kako bi nam demon-
strirao svoju moć. Ili se možda uopšte neće pojaviti? Možda je zaboravio
na dogovor? Moj izdavač i ja pokušavamo da raz-govaramo, ali nam ne
ide. Iako u normalnim situacijama lako i opušteno komuniciramo, sada
smo zatrovani kašnjenjem tog arogantnog organizatora TV gostovanja.
Nakon još dvadeset minuta nervoznog iščekivanja i unezverenog osvrtanja
ka ula-zu; istupam sa predlogom da se moj izdavač spusti koji sprat niže i
potraži našeg okasnelog domaćina. Nikad ne zakazuj sastanak sa ljudima iz
medija u zgradi koja je podeljena na ni-voe kao Danteov pakao! Izdavač mi
odgovara da čisto sumnja da će ga zateći tamo. Dodajem mu svoj mobilni.
(Ne mogu da verujem da još uvek nema sopstveni!) On prvo zove
organiza-tora na kancelarijski broj, a potom redom ukucava sve ostale
brojeve koji mu padaju na pamet. Da li je moj izdavač kriv za ovo što nam
se dešava? Da li je on sjebao stvar ili je moja slava izbledela? Da li ljudi za
okolnim stolovima prisluškuju? Jesu li svesni da je ovo za nas sudnji dan?
U tom trenutku šef sale, sa intuicijom koja dolikuje čoveku na njegovom
položaju, prilazi našem stolu da bi nas malo oraspoložio i izneo
komplimente na račun mog nakita. Potom se ponovo pojavljuje šef kuhinje,
časteći nas još jednim fantastičnim specijalitetom - ovog puta doneo je
puževe u šampanjcu. Nagovaram mog izdavača da i dalje zove i on se
povinuje mojim zahtevima. Zove kancelariju za kancelarijom, samo da bi
ustanovio da su svi na pauzi za ru-čak.
A onda, trideset pet minuta nakon ugovorenog termina, organizator
konačno stiže, sa mlakim i nonšalantnim izvinje-njem - „bio sam na
jednom važnom sastanku i nisam mogao da uteknem ranije" - da bi potom
počeo nadugo da nam ob-jašnjava kako je bio strašno loše plaćen za svoj
posao i da je tek nedavno dobio značajnu povišicu zahvaljujući tome što je
jedna megazvezda sa njegove mreže intervenisala u njegovu korist. Time
nam je zapravo govorio kako nas dvoje ne može-mo na bilo koji način
doprineti njegovoj karijeri. Mi smo samo seckano meso. On je nama
daleko potrebniji nego što smo mi potrebni njemu i čekali smo trideset pet
minuta da bi nam on konačno nabio nos u tu groznu i turobnu istinu. Tip se
potom okreće ka mom izdavaču i nadmeno ga pita da li objavljuje još nešto
osim „lake literature", kao da pred sobom ima nekog diletanta iz neke
anonimne i tričave izdavačke kuće. Oboje se osećamo kao da nam je očitao
dobru bukvicu, iako zapravo nismo uradili ništa loše, osim što smo mi jurili
njega umesto da on juri nas. Pokazali smo užasnu slabost. Uvek vodite igru
tako da ljudi iz medija jure za vama, čak iako će to delimično umanjiti vašu
prisutnost u javnosti.
Eto, tako izgleda slava u Njujorku. Pri svakom novom su-sretu sa
ljudima iz medija morate iznova dokazivati svoju vred-nost. Ništa nije
neutralno. Ako ste bili nesigurni pre nego što ste postali slavni, slava će
samo udvostručiti vašu nesigurnost. Još niko nije uspeo da pruži bolji opis
njujorške književne sce-ne od dobrog starog Hemingveja: Tegla puna
pantljičara koje se hrane jedna drugom.
„Pa, kako ste?" pita organizator TV gostovanja, okrećući se ka meni,
iako već zna odgovor.
„Dobro sam," odgovaram ja, iako sve troje znamo da je to čista laž.

* * *

Kada sam tokom sedamdesetih godina počela da objavlju-jem svoja

dela, ozbiljni autori su se sa prezirom odnosili pre-ma televiziji. Televizija
se tada smatrala prostom i jeftinom zabavom. Televizija je u međuvremenu
postala još prostija i još jeftinija nego ranije, ali su gotovo svi autori -
uključujući i mene samu - spremni da se pojave u bilo kojoj emisiji samo
da bi bili prisutni u javnosti - ako imaju dovoljno sreće da ih neko pozove.
Razlog počiva u tome što su se knjige toliko srozale u lancu ishrane da je
čak i učešće u nekoj tričavoj TV emisiji neuporedivo bolje od objavljivanja
knjige bez bilo kakve promo-cije.
Moje prvo televizijsko iskustvo desilo se 1973. godine, odmah po
objavljivanju Straha od letenja. Ukrcala sam se na avion za Detroit - koji je
u to doba bio obična rupa u američkoj provinciji. Taksista koji me je
odvezao do TV studija usput mi je objasnio kako je moj domaćin (čije sam
ime zaboravila) bio čuven po tome što je ,,sa ženama razgovarao o
njihovim organ-zima „.
„O organzima?" zbunjeno sam ponovila. „Da - on je prvi koji se osmelio
da kaže organzi na TV-u. Strašno kontroverzan tip."
 „Ah, shvatam. Mislite na orgazam." „Pa da,
to sam i rekao. Organzi."
U TV studiju bilo je kao u ledari. Gospodin Organzi je tog dana
trebalo da snimi razgovore sa pet različitih gostiju, a ja sam bila poslednja
na spisku. I tako sam čekala i čekala. Konačno su me uveli u frigidni
studio, gde me je dočekao sedi promukli novinar čiji je stil očigledno bio
sazdan na oponaša-nju Voltera Vinčela.
„Dragi moji, pozdravite našu sledeću gošću, Eriku Jannnng, koja je
podigla priličnu prašinu svojim drskim, zaje-dljivim romanom punim
kakanih reči." (Kakane reči! Nisam mogla da verujem rođenim ušima!
Opisao je moj spisateljski stil terminom koji roditelji koriste kad decu
navikavaju na no-šu.)

GOSPODIN ORGANZI: Priznajte, vi ste zapravo le-zbijka. Vi

mrzite muškarce.
DZONG: Grešite. Uopšte ne mrzim muškarce.
GOSPODIN ORGANZI: Ali, zar u svojoj knjizi ne tvrdite da
muškarci i žene nikada neće biti na istoj tala-snoj dužini? Za mene je
to očigledan dokaz da ste lezbij-ka.
Posle te izjave trebalo je da se pokupim i napustim studio, mada moj
demonstrativni odlazak baš i ne bi predstavljao neki fazon s obzirom na
činjenicu da emisija nije išla „uživo". Ali, ako ćemo pravo, bila sam toliko
ubijena u pojam i toliko ispre-padana da sam sedela kao prikovana za
stolicu, mrmljajući neke nebuloze o Džojsu i Prustu, kao što uvek činim
kada se nađem u nebranom grožđu.

Jednom me je Merv Grifin pozvao u svoj TV šou samo da bi me pitao

da li zaista želim da piškim stojeći.
„Zar to nije ono za čime žude sve pobornice ženskih prava i
sloboda?"
Grifin se potrudio da me okruži starim holivudskim pri-madonama
poput Adele Rodžers Sent Džons koje su tvrdile da se one nikada u svom
životu ili karijeri nisu susrele sa muš-kom diskriminacijom. Mnoge TV
emisije sa početka sedamde-setih bile su koncipirane na taj način - voditelji
su pozivali u goste izanđale veteranke koje su ubeđivale javnost da je femi-
nizam predstavljao čistu izmišljotinu.
Sada kada je realitj show zagospodario našim TV ekrani-ma,
nesumnjivo je da će neko u najskorije vreme izmisliti rea-lity show koji će
se baviti životom pisaca. Međutim, gledaoci bi odatle mogli jedino da
zaključe da je spisateljski život uža-sno monoton, nezanimljiv i neprivlačan
za oko. U klasičnim filmskim prikazima pisac seda za pisaću mašinu, kuca
nekoli-ko reči, a onda besno izvlači stranicu, gužva je i baca na pod. Tako
je, recimo, Džejn Fonda tumačila lik Lilijane Helman u filmu Pentimento.
Ali danas, kada je kompjuter zamenio pisa-ću mašinu, ostali smo čak i bez
bučnog udaranja tipki i škripa-nja pisaćeg valjka koji bi doprineli
dramatičnosti prizora.
Ako bi neko zaista došao na ideju da pokrene reality show pod
nazivom Pisacl producenti tog projekta veoma teško bi uspeli da pronađu
osobu koja je dovoljno privlačna za kameru i dovoljno otvorena za
saradnju jer pisci u većini slučajeva ne predstavljaju naročito očaravajući
prizor. Manični i samosve-sni autori provodili bi dobar deo emisije
zaključani u kupatilu, odbijajući da izađu pred kamere. Kamera bi mogla
da zumira samo napušteni kompjuter, kao u nekoj beskrajnoj epopeji En-
dija Vorhola. Ali, na kraju bi jedna odvažna Amazonka odluči-la da
prihvati izazov i da otkrije istinski spisateljski život. Po-gledala bi kako se
kotira na rang-listama i pala u bedak. Brže-bolje počela bi da prelistava
knjige u potrazi za inspiracijom. Da glanca svu obuću koja se nalazi u kući.
Da masturbira. Da cedi mitesere pred kamerom, čak i ako na njenom licu
uopšte nema mitesera. A onda bi nabila cev u usta i izvršila samou-bistvo u
gonzo stilu, poput Hantera Tomsona. Gledanost bi preko noći postigla
enormne razmere, ali bi se ubrzo ponovo stropoštala jer ne možete baš
svake nedelje pronaći pisca koji je spreman da izvrši samoubistvo pred
kamerama - a šta dru-go u spisateljskom životu može posedovati takvu
upečatljivost i vizuelnu privlačnost?
Nedugo nakon što sam zapisala tu suludu fantaziju otvo-rila sam
novine i pronašla članak o grupi pisaca koji su prista-li da mesec dana
provedu zaključani u Long Ajlend Sitiju na mestu nazvanom „Radionica
Fluks" i da se tokom tog perioda posvete pisanju romana. Gledaoci će moći
da posmatraju sve što se tamo bude dešavalo. „Odlučili smo da istražimo
kako to izgleda biti pisac", izjavio je Morgan Majs, „kustos" projek-ta koji
je - ah, kakve domišljatosti! - dobio naziv Roman. Eto ti sad. Ja sam iz
čistog zezanja pisala o toj ideji, a neko je već odlučio da tu zamisao
sprovede u delo! Ali, naravno, da biste zaista mogli da prikažete rađanje
jednog romana, morali biste da zaronite u piščev mozak - što je sigurno
daleko egzotičnije mesto od „Radionice Fluks". Citava poenta
imaginativnog spi-sateljstva je u tome da je ono u potpunosti oslobođeno
tiranije vremena i prostora. Dok gledate pisca koji sedi za svojim rad-nim
stolom, on se vizuelno nimalo ne razlikuje od advokata ili studenata koji
prave svoje beleške.
Spisateljstvo je proces koji se odvija isključivo u umu. Na-ši
spoljašnji životi se nimalo ne razlikuju od spoljašnjih života drugih ljudi.
Pisci se od ostalih razlikuju samo po onome što se dešava u njihovim
glavama.
Uprkos neizmernoj dosadi i monotoniji naših života, pisci ipak imaju
svoje obožavaoce, mada se mnogi od nas pitaju šta ti obožavaoci zapravo
hoće od nas.
Jednom sam dobila pismo od obožavaoca koji mi se žalio kako mu je
žena umrla i kako se oseća strašno usamljeno i molio me da mu pošaljem
svoje prljave gaćice kako bi mogao da ih omiriše. Došao je na tu ideju zato
što se često tešio njuš-kajući gaćice svoje pokojne supruge, ali je sada
njihov miris od silne upotrebe gotovo iščezao, tako da bih ga beskrajno
usre-ćila kada bih mu poslala svoje. Pisao mi je takođe i „bogato obdareni"
predsednik „Udruženja kuronja" koji me je pozivao da predsedavam u
svečanom činu „merenja muškosti" njiho-vih članova. Iz mojih knjiga,
pisao je, bilo je očigledno da sam bila „neosporni autoritet" po tom pitanju.
Uveravao me je da sigurno neću zažaliti ako prihvatim njihov poziv.
Progonili su me razni manijaci i egzibicionisti, bolesnici koji su mi slali
svo-je golišave fotografije i pokušavali da me namame krajnje de-
gutantnim ponudama. Nakon izvesnog vremena potpuno sam prestala da
odgovaram na pisma obožavalaca.
Ja sam svojevremeno i sama bila opčinjena piscima i ljubi-la njihove
slike na koricama knjiga, ali mi nikad nije palo na pamet da od njih tražim
da mi pošalju svoj donji veš ili da se pozabave mojim genitalijama. U
stvari, jedva da sam i pisala nekom autoru pre nego Što sam i sama
zaplovila književnim vo-dama. Cinilo mi se da oni žive u nekom drugom
svetu. Zbog čega je moje stvaralaštvo podsticalo takve zahteve?
 Ja silno želim da budem voljena, a ta žudnja ponekad zah-teva rušenje
barijere između autora i čitaoca. Ali, bilo je tu još nečega. Ti zahtevi su
zapravo oličavali bukvalnost i ograni-čenost nekih ljudskih umova, osobine
o kojima sam govorila sa krajnjim prezirom u svim svojim knjigama.
Sigurna sam da ima mnogo ljudi koji vole ono što pišem i kojima nikada ne
bi palo na pamet da istupe sa sličnim zahtevima - i beskrajno sam im
zahvalna zbog toga. Međutim, ima i čitalaca koji, iz-gubivši kontakt sa
stvarnošću, otkrivaju izvesnu vezu između sebe i autora: u njima se budi
želja da preko stranica knjige prodru u neki tuđi imaginarni svet. Ti čudni
zahtevi zapravo govore: „Spasi me!" Kada bih samo mogla.

Svi smo bar jednom u životu nesumnjivo osetili poriv da se sakrijemo

među koricama knjige i pobegnemo na daleko putovanje sa njenim
autorom ili nekim od likova. Opčinjeni smo fantazijama koje nam pružaju
Petar Pan, Meri Popins i Carobnjak iz Oza, ili bajke poput Dvanaest
princeza. Sta bi se desilo kad bismo zaista mogli stupiti u taj čarobni svet i
ostaviti svoj trag u njemu u vidu zaboravljene marame na poli-ci iznad
kamina, a onda se vratiti u stvarnost sa svetlucavom prašinom izmaštanog
sveta na svojoj obući? Svi mi želimo da se sa takvom lakoćom krećemo
između sna i stvarnosti.
To je nesumnjivo i moja želja. Sta bi se desilo kada bih jedne večeri
utonula u san i potom se probudila u renesansnoj Veneciji, usred ljubavne
avanture sa Vilijemom Šekspirom? Pa, u svakom slučaju bih mogla
napisati roman o tome. Da li se želja za pisanjem može uporediti sa željom
za bekstvom? Da li je taj poriv baš zato toliko snažan? Zivimo u užasnom
svetu. Možda negde postoji neko bolje mesto?
Verovatno i naši čitaoci žele isto. Spona koja veže autora i čitaoca
jeste zajednička fantazija. Pisac oslikava svet gde čitao-čevi problemi
naizgled nestaju. Pisac to radi zbog sebe samog, ali čitalac može pomisliti
da je čitava priča osmišljena zato da bi on zauzeo svoje mesto u njoj i
upravo na tom mestu na scenu stupaju nevolja i razočaranje. Ako ste
dovoljno razboriti, vi znate da knjiga govori o jednom izmišljenom svetu.
To nije neko opipljivo mesto, već bekstvo u fantaziju.
Zbog toga se pisci tako često otiskuju u kraljevstvo demo-na. Zbog
toga je to tako opasna profesija. Da biste svoj izmaš-tani svet učinili
stvarnim, vi i sami morate verovati u njega
- bar dok pišete knjigu.

I tako smo se Džulija Filips i ja sastale u Kaliforniji neko-liko meseci

nakon početka naše saradnje u Seri-Nederlandu. Do tada je već bila pozna
jesen, a džepno izdanje mog prvog ro-mana bilo je sveprisutno i prodavalo
se kao alva. Samo u prva tri meseca planulo je oko tri miliona primeraka. U
Kaliforniju sam stigla sa grubom verzijom scenarija. Džulija je gorela od
nestrpljenja da ga pročita. Pokupila me je na aerodromu, osta-vila me u
hotelu Beverli Hils, zakazala mi sastanak za naredni dan, a onda nestala u
nepoznatom pravcu. Ona je u to vreme stalno nestajala u nepoznatom
pravcu.
Osvrnula sam se po sobi, umorna i ošamućena od putova-nja, a onda
sam se latila telefona i okrenula nekoliko brojeva
- prvo sam pozvala Hauarda i Bet Fast, koji su naredne ve-čeri
organizovali zabavu u moju čast; potom Henrija Milera, sa kojim je trebalo
da se sretnem dan kasnije; i na kraju mog supruga Alana Džonga, koji se u
to vreme u Njujorku spremao za spavanje. Izašla sam prvo u predvorje, a
potom i na ulicu, planirajući da malo prošetam. Ali, kuda sam se mogla
uputiti? Otišla sam do bazena da vidim koga ću tamo zateći. Možda
sretnem neku od zvezda iz šou-biznisa? Nije bilo nikoga. Vide-la sam
samo mesec koji se pomaljao na nebu i osetila opojni vazduh Beverli Hilsa,
vazduh koji je obećavao magiju. Mogla sam zamisliti kako su se osećali
Njujorčani koji su ovde stigli početkom dvadesetog veka - kada je vazduh
mirisao na naran-džin cvet i na dim za rasterivanje insekata i kada je čitav
grad podsećao na raskošni voćnjak na rubu pustinje.
Svaki dolazak u Kaliforniju u meni neminovno budi asoci-jacije na to
doba - na doba Carlija Caplina, Daglasa Ferbenk-sa i Meri Pikford - i na
slobodu koju je Zapadna obala tada obećavala. Danas je Los Anđeles
gigantski grad sa nepodnoš-ljivom saobraćajnom gužvom, ali ste tokom
sedamdesetih još uvek mogli naslutiti kakav je raj on morao predstavljati
za ne-kadašnje filmske koloniste koji su se doseljavali na zapad. Bi-lo je to
mesto gde se čovek mogao ponovo roditi na vrelom pustinjskom vazduhu.
Bio je to zapad - zemlja sutona i snova. Zanemarićemo činjenicu da je u
tradicijama starih Egipćana i antičkih Grka zapad simbolizovao smrt.
Otišla sam na spavanje razmišljajući o tom dobu, opijena Kalifornijom
kao i svi koji dovoljno dobro ne poznaju to me-sto. Poslednji put sam bila
tamo kada sam svog prvog supruga morala da smestim u ludaru. Tada sam
došla u pratnji svog oca i psihijatra. Pre toga sam bila u Kaliforniji sa
roditeljima, pre nego što ću upisati Barnard. Odseli smo u Bel Eru. To nam
je bila usputna stanica na putovanju u Japan. Sada mi se čini da je svaka
poseta Kaliforniji označavala ozbiljnu prekretnicu umom životu. Njujorkje
bio moj dom, dokje „Obala", baš kao i Venecija, predstavljala
otelotvorenje dalekog mesta. Uvek je lakše promeniti svoj život kada si
daleko od kuće.
Sutradan je trebalo da se nađem sa Džulijom na ručku u salonu Polo,
ali se ona nije pojavila. Par puta mi se javila telefo-nom, navodeći nekoliko
različitih razloga za zakašnjenje. Nije uspela da dođe ni na ručak, ni na
užinu, ni na piće - uvek lansi-rajući neki nov izgovor. Pokušavala sam da
radim na scenariju, ali nisam znala odakle da krenem. Scenario koji sam
donela nije bio loš, ali je - poput svih scenarija - zahtevao još mno-go
dorade. Pokušavala sam da stupim u kontakt sa Džulijom.
Njena asistentkinja je na sve načine izbegavala da mi kaže gde je, a kućna
pomoćnica u njenoj kući na plaži nije znala ni reč engleskog.
Dan je malo-pomalo odmicao. Onda mi se oko pola šest javio Hauard
Fast i obavestio me da će njegov sin Džonatan uskoro doći po mene.
Cesto mi se dešava da već na prvi pogled mogu da prepo-znam ljude
koji će mi promeniti život.
Džonatan Fast je parkirao svoj zeleni MG ispod stubišta hotela
Bei'erli Hils, široko mi se osmehnuo i ja sam istog tre-nutka znala da ću se
udati za njega, roditi mu dete i da ćemo živeti srećno do kraja života.
Priznajem, ovaj poslednji detalj je omanuo.
Dok smo se vozili kroz kanjon ka kući njegovih roditelja na Lorel
Veju, posmatrala sam njegov profil i pokušavala da provalim po čemu sam
znala da moj život nikada više neće biti isti.
Stigli smo na zabavu - grandioznu terevenku prepunu gla-muroznih
filmskih zvezda, bledunjavih pogrbljenih pisaca i sledbenika Hauardovog
zen-budizma.
Hauard je svakodnevno meditirao, ali bez nekog naroči-tog uspeha.
Ako je time pokušavao da se oslobodi vezanosti za svetovne želje, njegova
nastojanja su predstavljala totalni promašaj. Na ovoj ćudljivoj planeti
nikada nije živela vezanija osoba od njega. Mislim da je poštovao velike
zen učitelje upra-vo zbog toga što je bio njihova sušta suprotnost, čovek
koji je želeo da sve i svakoga okuje uz sebe - svoju decu, svoju supru-gu,
svoje unuke. Nikada nije postojao čovek kontradiktornijeg duha,
zagovornik slobode koji se prema svojoj porodici pona-šao kao
robovlasnik, komunista koji se pretvorio u kapitalistu, praktičar otvorenog
braka koji svoju ženu ni na trenutak nije ispuštao iz vida. Neke od njegovih
knjiga uistinu su čudesne: Spartak, Crveni, Najamnik, Jevreji. Nije mi ni
na kraj pameti da se hvalim kako sam pročitala svih sedamdeset pet naslo-
va. Bio je izvanredan pisac istorijskih romana. Njegov Spartak mi je pružio
bolji uvid u drevnu praksu rimskog raspeća od svih ranije pročitanih knjiga
o Isusu, uključujući i Novi zavet. Osim toga, Hauard je bio izuzetno
hrabar čovek. Mi danas ne možemo ni zamisliti koliko je u to doba bilo
smelo suprotsta-viti se Komitetu za antiameričke aktivnosti. Zaboravljamo
da je bilo mnogo onih koji su više verovali u svoje rols-rojseve i bazene
nego u slobodu govora - a Hauard definitivno nije bio jedan od njih. Otišao
je u zatvor, a kada je nakon toga dospeo na crnu listu preselio se u
Meksiko. Stoički je podneo prekid saradnje sa svojim dugogodišnjim
izdavačem koji mu je, kada je napisao roman Spartak, rekao: ,,Ne
usuđujem se čak ni da otvorim rukopis jer znam da je briljantan, ali nema
šanse da ga objavim jer bih time rizikovao da mi zatvore izdavačku kuću."
Hauard je imao dovoljno snage da sam objavi tu knjigu pod zaštitnim
znakom Blue Heron. Kada je knjiga postala slavna, nije propuštao nijednu
priliku da pomene kako je Kirk Daglas isplatio najmanju moguću sumu za
filmska prava.
Hauardova supruga Bet imala je daleko više od dara za zabavljanje
gostiju, spremanja hrane, srdačnosti i stvaranja sjajnih međuljudskih
odnosa. Ona je ostala umetnik na delu uprkos tome što je živela sa
čovekom koji je smatrao da pod jednim krovom nema mesta za dvoje
umetnika. Ako je zaista imala strasnu ljubavnu aferu sa Dašielom
Hametom, bog je blagoslovio. Nadam se da je ta priča tačna - ali možda je
Daš jednostavno previše cugnuo. (Džon i ja smo pronašli jedan primerak
Malteškog sokola sa nežnom posvetom.J Hauard ju je sigurno izazivao
svojim brojnim avanturama sa filmskim zvezdama. Medutim, sve to sam
saznala tek naknadno. U to vreme Hauard mi je izgledao kao pravi
levičarski svetac.
 Džonatan i ja smo se izgubili, a onda smo uporno pokuša-vali da se
pronađemo među gomilom glumaca, producenata i pisaca. Razgovarala
sam sa Irvingom Volisom, njegovom su-prugom Silvijom i sa Hauardovom
najnovijom plavokosom mi-ljenicom, bacajući letimične poglede preko
ramena kako bih proverila da li je Džonatan negde u blizini. Nakon
otprilike dva sata uspeli smo da pobegnemo sa zabave i da se odvezemo do
vrha Mulholanda, odakle smo posmatrali titrava svetla Los Anđelesa koja
su provirivala među oblacima smoga.
Razgovarali smo o braku, o tome da li zaista može postoja-ti istinsko
zajedništvo dva tela i dve duše. Prosto je zapanjuju-će kako smo brzo i
spontano stigli do te teme. Cinilo se kao da smo oboje znali šta budućnost
nosi - da se u njoj skriva naša mala slatka Moli. Jednog dana naučnici će
možda otkriti kako se to dešava - da li je stvar u feromonima? - kako se
muškarac i žena upoznaju i još istog trenutka znaju da će njihova veza bi-ti
krunisana detetom. U svakom slučaju, među nama je buknu-la iznenadna,
divlja i neumoljiva strast i ubrzo smo se vratili u ružičastu palatu od
nepečene cigle da bismo ljubavnim činom potvrdili svoju veridbu.
Taj brak nije potrajao, ali smo se nas dvoje dugo, dugo vo-leli, potom
se dugo, dugo mrzeli i na kraju sklopili mir kada Hauard, Bet i moj otac
više nisu bili medu živima i kada smo dobili zajedničkog unuka. Ne mogu
reći da smo najbolji pri-jatelji, ali smo srećni kada imamo priliku da
porazgovaramo, da se našalimo i komuniciramo putem elektronske pošte,
da provodimo praznike sa Moli i njenom porodicom i da zajedno
obožavamo Maksa.
Kada čujem Moline zajedljive šale, setim se Džonovog su-rovog
smisla za humor. I volim ga zato što je zahvaljujući nje-mu Moli ušla u
moj život. Bez njega se verovatno nikad ne bih osmelila na taj korak.
Najbolje što nam starost donosi je to što gledate kako se krug zatvara i
kako bivši neprijatelji ili ljubav-nici ponovo pružaju ruke jedni drugima.
Džulija se nije javila ni sutradan ni narednog dana. Pokuša-la sam da
je kontaktiram u više navrata, a onda sam odustala. Sela sam u svoj
iznajmljeni studijski automobil i uputila se ka Pasifik Palisejdsu, gde sam
imala zakazan susret sa Henrijem Milerom, sa kojim sam se već neko
vreme dopisivala.
 Henri je počeo da mi piše pre godinu dana. U svom pr-vom pismu
pomenuo je kako sam ja napisala žensku verziju Rakove obratnice - što me
je, naravno, podstaklo da se odmah latim te knjige. Kada sam je pročitala,
ustanovila sam da nije bila ni nalik mom romanu. Rakova obratnica je -
poput svih Henrijevih knjiga - predstavljala divlju mešavinu slobodnih
asocijacija, verbalnih kadenci i filozofskih uvida koji su dolazili od
antijunaka koji je tragao za tajnom života na najneverovatni-jim mestima.
Bila sam prosto zapanjena njenom „prljavom" reputacijom. Ta knjiga nije
bila ništa prljavija od Portnojeve boljke ili Parova. Do 1974. godine, seks
je već bio sveprisutan u književnosti. Naravno, to je delimično bila zasluga
samog Henrija Milera, čije su se knjige 1962. godine vratile u zemlju iz
koje je potekao, zahvaljujući Barniju Rosetu, njegovom izda-vaču iz Grove
Pressa, i drugim književnim pionirima.
Po mom mišljenju, najškakljiviji detalj Milerovog stvara-laštva bilo je
to što nam je on dopuštao da zavirimo u njegovu glavu i vidimo larve koje
se migolje unutra. Osim toga, Henri Miler je sebe proglasio „najsrećnijim
čovekom na svetu" - a pi-scima je zabranjeno da budu srećni. Od nas se po
pravilu oče-kuje da budemo depresivni i ucveljeni. Kako najsrećniji čovek
na svetu sme pretendovati na to da bude pisac? Zar taj tip nije znao
pravila? Očigledno nije. Niti ih je znao, niti je mario za njih. Takva
nehajnost je predstavljala najveći mogući prestup. On se nije pridržavao
književnog bontona. Nije mario za žan-rove. Mislio je da su romansijerstvo
i autobiografija jedna te ista stvar. On je zapravo predviđao da će u
budućnosti granice između žanrova nestati - kao što se i desilo - odbijajući
da prizna razlike koje su po njemu predstavljale čist idiotizam. Nisu ga
toliko mrzeli zbog njegovih seksualnih prestupa koliko zbog njegovog
slavljenja života. Mada te dve stvari, kad bolje razmi-slimo, mogu
proisticati jedna iz druge.
Oduvek sam smatrala da ideja o žanru predstavlja ožiljak na duši
književnosti. Kategorije poput romana, memoara, bio-grafije nemaju
apsolutno nikakvu vrednost dok pišete - koliko god one mogle biti korisne
onima koji rade u bibliotekama ili knjižarama. Knjiga je knjiga i to je sve.
Rekla bih da ideja o žanru u daleko većoj meri sputava pisce nego što ih
oslobađa. Cak je i ideja o knjizi prilično zastrašujuća. Možda je Džek
Keruak upravo zbog toga pisao na onim beskrajnim rolnama. Onog
trenutka kad postanete opsednuti idejom o knjizi, prvo što vam pada na
pamet je šta je dopušteno, a šta nije. Osećate duboki poriv da napišete
nešto što još niko pre vas nije napi-sao. Ako niste vođeni tom željom, zašto
biste se uopšte bavili pisanjem? „Mene trenutno opseda samo jedna
pomisao, a to je da zabeležim sve ono što se u knjigama po pravilu
izostavlja", pisao je Henri Miler u Rakovoj obratnici. A onda se latio zadat-
ka koji je sebi zacrtao:

Dakle, šta je ovo? Ovo nije knjiga. Ovo je uvreda, kleveta,

obeščašćenje književnog lika. Ovo nije knjiga u uobičajenom smislu
reči. Ne, to je... pljuvanje u sveto lice Umetnosti, šamar upućen Bogu,
Coveku, Sudbini, Vreme-nu, Ljubavi, Lepoti.

Mislim da se svi književnici moraju tako osećati da bi mo-gli stvoriti

bilo šta novo i originalno.
Kada je roman u osamnaestom veku stupio na scenu kao nova vrsta
izraza, on se smatrao prostom i niskom književnom formom koja je mogla
zadovoljiti samo duhovne potrebe slu-žavki i neukog naroda. Henri Filding
je pisao svoje romane kao svojevrsne epske parodije u nadi da će ih time
uzdići do statusa književnosti. Ubedio je sebe da će taj epski dekor zava-
rati njegove čitaoce i navesti ih da pomisle da njegovi romani predstavljaju
umetnost. Pa ipak, i kod Fildinga i kod kasnijih romanopisaca ono što je od
suštinske važnosti jeste sama pri-ča, a ne dekor u koji je ona smeštena.
Ljudi pokazuju sklonost ka pripovedaštvu još od preisto-rijskih
vremena. Mi uopšte ne treba da se opterećujemo time kako ćemo te priče
nazvati. Sve što želimo je da one budu za-bavne. I da nose određenu
spoznaju.
Kad god bih započela sa radom na nekoj od svojih knjiga, bila sam
opsednuta ozbiljnim sumnjama o formi u kojoj sam pisala. Strah od letenja
sam pre zamišljala kao buncanje na papiru, nego kao delo koje se pridržava
romansijerskih obra-zaca. Oduvek sam se nadala da ću uspeti da pronadem
način da neku priču predočim delimično kroz poeziju, a delimično kroz
prozu. Tome sam se najviše približila u Desetoj muzi, gde fragmente iz
stvaralaštva antičke pesnikinje Sapfo koristim kao putokaze za književnu
radnju. Oduvek sam se divila Vladi-miru Nabokovu zbog toga što je svoj
čudesni roman Bleda va-tra uspeo da napiše tako da čitavu jednu priču
ispripoveda u fusnotama. Pisci su prosto opsednuti preosmišljavanjem knji-
ževnih formi. Roman je beskrajno rastegljiv pojam. On može poprimiti
raznorazne forme koje mu omogućavaju da se igra rečima i žanrovima,
može unedogled menjati svoju perspek-tivu, a opet i dalje ostati roman.
Tokom poslednjih nekoliko decenija on se stopio sa memoarom (ili se
memoar stopio sa njim). Poezija, takođe, može biti sastavni deo romana.
Sve mo-guće digresije se mogu uklopiti u taj obrazac, pod uslovom da nam
omogućavaju da verno predočimo književni lik i da ne zaustavljaju muziku
reči. Bitno je samo da pripovedačev glas ostane dosledan (ili inteligentno
nedosledan) i da čitalac sa ne-strpljenjem okreće sledeću stranicu. Zadržati
pažnju čitaoca - to je jedini nužni uslov.
I tako sam se odvezla do Pasifik Palisejdsa, parkirala svoj automobil u
jednoj senovitoj ulici i zakucala na vrata kuće na adresi Okampo drajv br.
444, ignorišući natpis koji je slučaj-nim prolaznicima govorio da je bolje
da nastave tamo kuda su se uputili nego da uznemiravaju starog mudraca
koji je živeo unutra.
Bila je to samo jedna od Henrijevih šala. Henri je voleo goste. Oni su
mu ulepšavali dane. Kucala sam i kucala, ali se niko nije pojavljivao.
Stidljivo sam odškrinula vrata i ušla unu-tra.
Tvinka Tibo - prekrasna riđokosa žena od dvadeset i ku-sur godina,
kćerka umetnika Vejna Tiboa - čula je moje kora-ke. Odmah me je
prepoznala, srdačno me zagrlila i rekla mi da je silno uživala dok je čitala
Strah od letenja. Uvela me je u sobu u kojoj se nalazio veliki sto za stoni
tenis. Zidovi su bili prekriveni Henrijevim akvarelima. Zamolila me je da
sače-kam, a potom otišla da pozove mog domaćina.
Nekoliko minuta kasnije, Henri se pojavio preda mnom. Bio je u
kolicima koja je Tvinka dogurala do sobe. Na sebi je imao kućni mantil i
papuče. Odmah je počeo da priča i nije prestajao sve dok ga umor nije
savladao. Zaneseno je govorio
0 Bruklinu, o Vilidžu, o Parizu, o Grčkoj. Reči su tekle sa nje-govih usana,
pretvarajući se u uzburkane reke, u mora usijane lave, u planine, u doline.
Poveo me je na putovanje od Brukli-na, gde se nalazila krojačka radnja
njegovog oca, preko Kozmo-demonske telegrafske kompanije, kuće Anais
Nin u Luvisjenu
1 Klišija, pa sve do Vile Sera i suncem obasjanih grčkih ostrva. Pričao je i
pričao, sve dok ga snaga nije izdala. Onda me je obasuo poklonima -
svojim akvarelima, knjigama, posterima - na kojima je napisao posvetu:
„Eriki, ženi uzavrelog talenta." Potom ga je Tvinka odvezla nazad do
spavaće sobe kako bi još malo odremao.
Kasnije mi je priznao kako mu je glava tih godina bila pu-na divljih
erotskih fantazija koje više nije mogao sprovesti u delo. Pa ipak, bilo je
očigledno da je život i dalje ključao u njemu. Prilikom tog prvog susreta
stekla sam utisak da sam upoznala jednu od najushitnijih i najispunjenijih
duša koja je ikada živela na kugli zemaljskoj.
Mislim da je mladim ljudima gotovo nemoguće da zavire u um nekog
starog čoveka. Kada bi to bilo moguće, svet bi sta-jao u mestu, lišen svake
promene. Stari ljudi veoma lako mogu imati živahniji i poletniji duh od nas
koji se smatramo mladim, ali njihova tela polako otkazuju poslušnost. Sve
doknas oči, no-ge, uši valjano služe, mi to ne možemo zamisliti. Mislimo
da će naša materijalnost i naša fizička snaga zanavek trajati. Stari znaju da
nije tako. Oni znaju da ništa nije večno - osim reči, muzike i boje. Sve
ostalo se na kraju pretvori samo u ubogu hrpu kostiju, zuba i sparušene
kože.
Dakle, bila sam svega dva dana u Los Anđelesu, a već sam srela svog
književnog mentora i oca svoje buduće kćeri. Ali ne i svoju
producentkinju. Nisam imala pojma šta se dešavalo s njom.
I tako je vreme prolazilo. Uspostavila sam bliske veze sa porodicama
Fast i Miler. Učestvovala sam u TV emisijama gde sam govorila o svojoj
knjizi - koja je do tada već postala ubedljivi bestseler među džepnim
izdanjima - i sve češće se nosila pomišlju da konačno prekinem svoju vezu
sa Alanom Džongom. Ionako sam već godinama znala da ću to jednog da-
na morati da učinim. Zar sada nije bilo pravo vreme da stavim tačku na to
poglavlje? Izdešavalo se toliko stvari. Upoznala sam Džonatana. Bila sam
ponovo rodena kao štićenica Henrija Milera.
Cudno je kako se u nekim etapama svog života odjednom suočavamo
sa mnoštvom nemogućih izbora. Tek iz retrospek-tive uviđamo da je sve to
bio deo nekog sveobuhvatnijeg plana. Mislimo da smo neodlučni, da ne
znamo šta da radimo, ali je ta neodlučnost samo dimna zavesa koju bogovi
spuštaju ispred nas kako se ne bismo oduzeli od straha.
Promena je užasavajuća - i nužna. Kako se onda odlučuje-mo na taj
korak - uprkos svom tom strahu?
Volela bih da kažem da odgovor možemo pronaći u Henri-jevim
knjigama jer je on često pisao o prihvatanju izazova koji donose krupne
životne promene, o tome da se moramo uhva-titi u koštac sa njima i izaći
kao pobednici. Pa ipak, pravi od-govor na to pitanje nije pružio Henri
Miler, već antički pesnik Homer. Bogovi nas namerno obavijaju maglom
kako bismo ura-dili ono što se od nas zahteva, ne osećajući strah koji bi nas
mogao paralisati. Ta magla može biti satkana od polne žudnje, od ljubavi
prema roditeljima, ili od čini i vradžbina. Bez toga se nikada ne bismo
osmelili da napustimo kućni prag. Ili da ga ponovo prekoračimo.
Onda se Džulija konačno pojavila. Našle smo se u resto-ranu, gde me
je zasula izvinjenjima, a potom smo se odvezle do Malibua gde sam
upoznala njenu dražesnu kćerkicu Kejt. Kasnije smo izašle na večeru sa
Džoan Didion i Džonom Gre-gorijem Danom — koji su, moram priznati,
bili divni - ali je moj scenario i dalje ostajao netaknut, uprkos Džulijinim
obe-ćanjima.
„Imam neke beleške za tebe", stalno je govorila, ali mi ih nije
donosila. Nešto bi uvek iskrslo - ručkovi, prijemi, proble-mi sa dadiljom.
Uprkos tome, ja sam i dalje verovala da ćemo uskoro srediti taj scenario. A
onda je došlo vreme da se zajed-no vratimo u Njujork.
„Idemo crvenim okom."
„Cime?"
„Poslednjim avionom koji stiže u Njujork u zoru." Od Džu-lije sam
naučila već gomilu novih termina. „Crveno oko", „pro-jekti", „plati pa
klati", ,,A lista, B lista", „zeleno svetlo".
„Sačekaj samo da Strah od letenja dobije zeleno svetlo", rekla je.
„Tek tada počinje pravi šou."
„Možeš li mi reći nešto preciznije?"
„Jedan režiser sa A liste uleteo je u igru. I jedna velika zvezda. Sve bi
trebalo da bude sređeno na prijemu koji se or-ganizuje sutra uveče. Samo,
nemoj mi se pojaviti tamo u tim tvojim krpama. Doći će isključivo ljudi sa
A liste."
„I ti mi tek sad kažeš za taj prijem?"
„Zaboravila sam. Doći će Barbra Strejsend i Goldi Hon. Obe žele da
tumače lik Izadore."
Istog trenutka me je spopao napad panike. Nisam imala šta da
obučem.

Na brzinu sam se spakovala (pravo sa prijema išle smo na aerodrom),

izvukla iz ormana svoju najotmeniju haljinu i po-zdravila se sa Džonom
Fastom i njegovim roditeljima, a potom i sa Tvinkom Tibo, Henrijem
Milerom i njegovim klincima.
Moja garderoba je bila totalno promašena. Znala sam da će sve gošće
na prijemu nositi uzane farmerice, izazovne svi-lene topove i šljašteće Elza
Pereti dijamante. Mahaće hermes torbama i gledati me sa visine,
paradirajući naokolo na svojim visokim platformama. Nonšalantni imidž
njujorške pesnikinje kome sam u to vreme bila sklona (kako bih sakrila
svoj uspeh od postdiplomaca i književnika sa kojima sam se družila) bio je
možda prikladan za poetski centar u Devedeset drugoj ulici ili za pesničke
seminare na Kolumbiji na kojima sam nastupa-la sa Markom Strendom i
Stenlijem Kunicom. Međutim, ako bih se tako pojavila na holivudskom
gala prijemu izgledala bih kao prava aljkavuša. Osim toga, bila sam isuviše
debela za Ho-livud. Zaklela sam se da ću se istog trenutka baciti na strogu
dijetu. Ljudi sa „Obale" bili su nemilosrdni prema ženama koje nisu vodile
računa o svom izgledu. Kozmetički tretmani i skupe frizure su se naprosto
podrazumevali. Tada još uvek ni-smo praktikovale fejslifting - bar većina
nas. Kao ni plastične operacije grudi, ugrađivanje implantata na licu ili
korekcije na koži. Ali, svi su strašno pazili na garderobu i modne detalje.
Sve je moralo biti strašno skupo i markirano.
Svaka profesija se drži sopstvenih klišea Kojima pnvwu pažnju javnosti.
Holivudska scena sedamdesetih godina nije se u tom pogledu nimalo
razlikovala. U obzir su dolazile samo tašne visokog renomea [Hermes,
Guči), a što se ticalo nakita bila sam sigurna da bi se biseri koje mi je
majka kupila u Japa-nu tamo smatrali previše konzervativnim. Osim toga,
nisam imala ni ličnog frizera, ni ličnog kozmetičara, ni ličnog narko-dilera.
Ionako se uspaničim kad god treba da se pojavim na nekoj zabavi. Ali,
prijem sa najvećim holivudskim zvezdama? Znala sam kako da ćaskam sa
ljudima iz svog sveta, ali o čemu ću, zaboga, razgovarati na filmskom
Olimpu?
Naravno, kada sam stigla tamo toliko sam se napila i nadu-vala - u to
vreme sam još uvek bila sklona takvim porocima - da se kasnije uopšte
nisam sećala šta sam rekla bilo kome od prisutnih. Nisam se sećala o čemu
sam razgovarala ni sa Goldi Hon, ni sa Barbrom Strejsend, ni sa Vorenom
Bitijem. Da bu-dem iskrena, plašila sam se čak i da pozdravim Vorena
Bitija jer sam bila isprepadana njegovom zavodničkom reputacijom. A
Stiven Spilberg - zamislite samo! - u to vreme još uvek nije bio legenda,
već samo ambiciozni mladi reditelj. Tamo je bila i moja prijateljica iz
detinjstva, Nesa Hajams, prva žena koja je u studiju Kolumbija uspela da
se progura do položaja izvršnog direktora. Dakle, imala sam dovoljno
razloga da se osećam pri-jatno i opušteno. Ali se uopšte nisam tako
osećala.
Džulija mi je neprestano prilazila, govoreći, „Vidi koga sam ti dovela.
Vidi ko je došao da te upozna." Ona je bila za-služna što su se svi ti ljudi
okupili na jednom mestu. Time je želela da demonstrira svoju moć u
filmskim krugovima. Kada nekoga upoznate na prijemu/možete smatrati
kao da ga niste ni upoznali. Tamo svi glume. Svi se foliraju i kriju iza
svojih maski. Svi su tu iz čisto praktičnih razloga, a niko zbog prija-teljstva
i druženja. I dan-danas ne shvatam kako sam mogla biti tako naivna i
povodljiva. Valjda zbog mog oca i zbog onoga što sam mislila da on
očekuje od mene.
Danas znam da slavni ljudi pate od nedostatka samopo-uzdanja baš
kao i svi ostali smrtnici i da su glumci, najblaže rečeno, još nesigurniji i
uplašeniji od pisaca. Vremenom sam čak zavolela tu glumačku ranjivost i
tu čisto vizuelnu reditelj-sku samouverenost. Ali, u to vreme osećala sam
se kao da sam pala s Marsa. Mislila sam da me svi ti slavni likovi streljaju
po-gledom i donose sud o meni, dok su oni zapravo bili preplašeni da ja
procenjujem njih.
Džulija i ja smo potom odletele „crvenim okom" za moj rodni
Njujork, nad kojim je upravo svitala turobna zora. Kad god se vraćam kući,
u mislima mi odzvanja Sinatrina verzija pesme Njujork, Njujork. Ali, više
nisam bila sigurna da li je Njujork zaista bio moj dom. Možda je moj dom
bio tamo gde je Džon? Ili tamo gde je Henri?
Narednih nekoliko meseci živela sam sa Alanom, ali sam se potajno
dopisivala sa Džonom. Sačuvala sam ta pisma za Moli - ako ikada bude
želela da ih pročita. Verovatno to neće učiniti pre nego što napuni
pedesetu, a ko zna da li ću ja tada još uvek biti među živima. A ako i
budem, tada ću imati osam-deset šest godina i, uprkos činjenici da potičem
iz dugovečne porodice, ko zna da li ću se uopšte nečega sećati. Moja
porodi-ca je, osim po dugovečnosti, čuvena i po gubitku pamćenja.
Pošto fundamentalni hrišćani očekuju da svakog časa na-stupi Sudnji
dan, i budući da je naš Glavni Obmanjivač nao-ružan nuklearnim
bombama (a osim toga već tako dugo apsti-nira od alkohola da mu, u
nedostatku bolje razonode, jednog dana može pasti na pamet da ih zaista i
upotrebi), ko zna da li će iko od nas do tada biti živ.
Ako ti ipak uspeš da dočekaš to vreme, Moli - a svim sr-cem se molim
za to - molim te da ta pisma čitaš sa osmehom i da ne budeš previše surova
prema njima. Na kraju krajeva, da njih nije bilo, ti nikada ne bi došla na
ovaj svet.
Džulija i ja smo nastavile da vodimo svoje beskrajne tran-
skontinentalne razgovore. Džon i ja smo u njujorške sitne sate šaputali
nežne reči u telefonsku slušalicu. Naš ustaljeni ter-min bio je od ponoći
(kada bi Alan već čvrsto spavao, a kada je u Los Anđelesu bilo devet sati
pre podne) pa sve do tri izjutra. Nakon osam godina braka sa tipom „koji je
razgovarao kao da piše telegram - kao da se svaka reč plaća", kako je
govorio moj deda, ti razgovori su bili pravi melem za moju bračnu
usamlje-nost.
Šta je Alan mislio o tome? Kako se on osećao? Sramota me je da
priznam, ali se uopšte nisam zamarala time. Da je-sam, možda nikada ne
bih smogla snage da odem.
Uopšte nije bilo sumnje da ću se, onog trenutka kada Džon bude
iznajmio odgovarajuću kuću za nas, spakovati i na-pustiti Njujork.
Možda;a to nisam znala, ali su svi moji bliski prijatelji bili uvereni u to.
Negde duboko u sebi pokušavala sam da se opredelim iz-među
holivudskog glamura i života strpljive spisateljice koja u tišini svoje sobe
šara reči po papiru, nadajući se da će ih neko skapirati. Bila sam suočena sa
velikim životnim izborom, a da uopšte nisam bila svesna toga.

U januaru smo se Džon i ja (zvanično još uvek udata za doktora

Džonga) preselili u Malibu, u iznajmljenu kuću na adresi Old Malibu Roud
25321 (skrenite levo kod apoteke Malibu, gde nabavljate svoje
medikamente, a onda nastavite putem duž plaže dok više nemate kud).
Naša kuća je bila smeštena na malom uzvišenju iznad same obale okeana,
u kratkoj ulici naseljenoj delimično uspešnim rok muzičarima, osrednjim
scenaristima i glumcima bez trenutnog zaposlenja koji su oduvek želeli da
žive ,,na plaži". Po prvi put živela sam na mestu čiji su stanovnici u deset
ili jedanaest sati ujutru, još uvek bunovni od sna i obučeni u frotirske bade-
mantile, tetu-rali ka svojim poštanskim sandučićima. Tamo niko nije imao
pravi posao, što je bilo prilično ohrabrujuće.
 Još uvek sam opsednuta sećanjima na ta jutra kada sam se budila iz
sna osluškujući huk okeanskih talasa. Prošlog leta iznajmili smo kuću u
Santa Barbari između ostalog i zbog toga što sam želela da oživim prijatne
uspomene na te dane prove-dene u Malibuu. Odabrala sam Santa Barbaru
jer je Malibu u meduvremenu postao previše izgrađen i urban. Takođe sam
zaljubljena u Montesito i u Big Sur i rado bih se nastanila na ne-kom od tih
mesta da svi ljudi koje volim ne žive ovde, u ovom haotičnom gradu u
kome sam rođena. Verovatno ću ostati na-sukana u Njujorku kao golub na
prozorskom simsu sve dok ne nastupe poplave i dok okean ne stigne do
moje terase na dva-deset sedmom spratu. Podsetite me da ponesem čamac.
To će nam možda biti jedini izlaz kada se Ist River otrgne kontroli i kada
nivo mora počne da raste.
I tako sam postala žiteljka Malibua i počela da pišem pe-sme o Tihom
okeanu, o njegovoj silini, njegovim crvenim pli-mama i kitovima koji se
naziru na pučini. Povremeno sam se sastajala sa Džulijom, ali se naš
filmski projekat beskrajno odu-govlačio, što uopšte nije neuobičajeno u
filmskoj industriji. Ve-ćina pisaca može napisati pet-šest romana za vreme
koje obič-no protekne od predloga za film do njegove realizacije, ako do
toga uopšte ikada dođe. Moj otac mi je često govorio da imam veliku sreću
zbog toga što moja profesija zahteva samo „olovku i prazan list papira".
Bio je u pravu. Da bi se napravio film, po-trebna je čitava armija ljudi, dok
pisanje romana zahteva samo jednog usamljenog manijaka. Pisanje pruža
najveću moguću slobodu.
Naša iznajmljena kuća imala je veliki centralni atrijum pod otvorenim
nebom kojim bi povremeno progmizala neka zmija, prošao neki škorpion
ili protrčkarao neki odvažni miš. Ljudi obično ne zamišljaju takve detalje
kada opčinjeno govo-re o Malibuu, ali mi smo bili zaljubljeni tako da nam
je sve izgledalo bajno.
Jednom prilikom bili smo primorani da napustimo kuću zbog ozbiljne
krize u vodovodnim instalacijama - sve živo je ot-kazalo - i tada smo se
privremeno preselili u Pasifik Palisejds, kod Henrija. Tada sam počela da
pravim audio-snimke njego-vih prisećanja na godine koje je proveo u
Parizu, koja zvuče baš kao i glas koji nam se obraća iz njegovih knjiga.

Povremeno sam odlazila do Malibu rouda da bih proveri-la kako

napreduju radovi na vodovodnim instalacijama i tamo bih zatekla našeg
stanodavca, Harija, razbarušenog sedokosog starosedeoca iz Henkok parka
koji se neprestano iščuđavao nad nemarnošću graditelja koji su podigli
kuću na plaži koja mu je ostavljena u nasledstvo.
„Vidiš, podigli su čitavo naselje na ovim betonskim ploča-ma, kao da
uopšte nisu razmišljali da će te kuće jednog dana predstavljati nešto više od
privremenih izletišta na plaži. Po-nekad su čak dovodili stolare iz filmskih
ekipa da im odrade posao. I tako su samo nabili vodovodne cevi u beton,
bez ika-kvih projekata ili nacrta po kojima bismo mogli zaključiti gde se
šta nalazi. Zato smo sada morali da razbucamo čitav sprat", rekao je,
pokazujući na smrdljivi kanal koji je zjapio između spavaće i dnevne sobe.
Kanal je bio pun kanalizacionog mulja. Posmatrala sam prizor,
razmišljajući kako ću to opisati Henri-ju, a onda sam krenula nazad ka
Pasifik Palisejdsu.

Negde u to vreme dok smo živeli kod Henrija, Mario Puzo me je

pozvao na ručak. On je tada nakratko živeo u Malibuu i pre toga smo se
negde upoznali - mada se ne sećam gde se to tačno desilo. Sedeli smo u
kineskom restoranu u Santa Moni-ki koji je podsećao na neki lasvegaški
klub.
šta sada imaš u planu?" ,,Da napišem svoj drugi roman." ,,To ti je
velika greška. Nikad ti neće oprostiti." „Ali, ako ne napišem drugi
roman, kako ću preći na tre-
ći?"
„Batali tu rabotu. Bolje piši scenarije. Tu leži lova. Znaš kol'ko sam dobio
za Pakleni toranj?" „Pojma nemam."
„Sedamsto pedeset hiljadarki - a verovatno nikada neće ni upotrebiti
scenario. Ali, baš me briga. Već sam sve prebacio na sestrin račun.
Potreban joj je novac da isplati kuću. To ti je kao da štancuješ pare. Ali, da
se baciš na drugi roman? Ima da te sahrane. Uvek to rade sa drugim
romanom."
„Zato i moram da što pre završim s tim, kako bih mogla da pređem na
treći."
,,Ti si šenula. Upoznaću te s mojim agentom. Uzmi lovu i beži. Misliš
da nekoga boli uvo za knjige? Ko ima vremena da čita u ovoj ludnici?"
„Verovatno si u pravu."
 ,,U pravu sam, nego šta. Znaš ti to i sama. Ja sam dugo bio siromašan.
Zarekao sam se da to sebi nikada više neću dopu-stiti." Uzeo je još jedan
zalogaj pekinške patke.
„Zvučiš kao Skarlet O'Hara."
„Ti bi možda prošla još gore od mene", rekao je Mario. ,,Na kraju
krajeva, ti si žensko. Zene uvek izvuku deblji kraj."

I tako sam se uhvatila u koštac sa svojim drugim roma-nom dok mi je

u ušima neprestano odzvanjalo Mariovo pro-ročanstvo. Na kraju smo se
vratili u Malibu i pomirili se sa či-njenicom da živimo u kući sa
nesavršenim instalacijama.
A onda sam jednog dana dohvatila neki tabloid i pročitala kako
Džulija Filips, producent Zaoke, planira da režira Strah od letenja.
Trenutno je učila zanat u rediteljskoj radionici Američkog filmskog
instituta i samouvereno izjavljivala kako ona tu knjigu verovatno shvata
bolje nego što bi to mogao učiniti bilo koji reditelj muškog roda, te da ne
vidi razlog zašto se sama ne bi latila režije. A šta je bilo sa Šlezingerom,
Ešbijem, Donenom? Ja sam, kao autorka knjige, očigledno sve morala
poslednja da saznam.
Bila sam kao gromom pogođena. Nisam znala koliko je duboko
Džulija zagazila u narkomaniju, niti u kojoj je meri ko-kain bio zaslužan za
njene megalomanske ambicije, ali sam se savršeno dobro sećala da mi je
obećala nekog poznatog i isku-snog reditelja. Nisam znala da su te
holivudske žvake - nabavi-ćemo tog-i-tog, nabavićemo tu-i-tu, nabavićemo
te-i-te - bile samo mlaćenje prazne slame. Neko vreme se uopšte nisam
viđala sa Džulijom i činilo mi se da je počela da me izbegava. Međutim
istina je bila krajnje jednostavna. Džulija je od toli-kih narkotika sve više
gubila kontakt sa stvarnošću. Ali sam ja to saznala tek mnogo mnogo
kasnije.
Zapenila sam od besa. Trebalo je jednostavno da se izvu-čem iz toga i
da zaboravim na film. Trebalo je da napišem svoj drugi roman, ili da
pozovem Mariovog agenta - ili, još bolje, da kontaktiram samog Marija.
Danas bih verovatno tako po-stupila. Ali, Džulija me je zavela, prilepila se
uz mene kao pija-vica, napunila mi glavu fantazijama o velikom filmu, da
bi me na kraju totalno ispalila. Konsultovala sam jednog prastarog
holivudskog advokata koji je imao kancelariju u Senčuri Sitiju i čiji se
radni sto nalazio na izdignutoj platformi još višoj od one na kojoj je sedeo
Luis Najzer. (Izdignute platforme pred-stavljaju osvetu niskih advokata.)
„Nažalost, vi tu ništa ne možete učiniti. Imena tih redite-Ija koje
pominjete ne navode se ni u jednom od ugovora. Osim toga, autor knjige
nema gotovo nikakvog uticaja na snimanje filma. Taj film pripada njima.
Sta će oni sa tim da urade vas se uopšte ne tiče. Učinite sebi uslugu i
dignite ruke od toga."
Njegov savet je bio dobar i trebalo je da ga poslušam. Na-žalost, tada
sam upoznala neustrašivog hrišćanina i njegove lavove.
Noel Maršal je bio bivši holivudski lovac na talente koji je producirao
Isterivača đavola i želeo da napravi nešto novo i još uspešnije. Imao je
razbarušenu sedu kosu, a njegov govor je posedovao ubedljivost
televizijskog evanđeliste. Bio je oženjen prelepom Tipi Hedren sa kojom je
živeo u kući pored najne-pristupačnijeg od svih kanjona - kanjona Frenklin
- zajedno sa prelepim gepardom. Jednom prilikom, kada sam im bila u
poseti, gepard je ušao u gostinsku sobu i čitave noći piljio u mene,
sklupčavši se kao da se sprema za skok. Gepardi su naj-brže zverke na
kugli zemaljskoj. Pa ipak, Noel je tvrdio da je ovaj bio savršeno pitom.
„Egipatski faraoni su ih šetali na zlatnim povocima. Cuva-li su ih kao
kućne ljubimce."
Povremeno im je u posetu dolazila najlepša devojka na svetu. Bila je
to Tipina kćerka, Melani Grifit, koja je tada bi-la tinejdžerka i već se
nalazila u vezi sa Donom Džonsonom. Ona je bila najdražesnije stvorenje
koje sam ikada videla. Koža joj je bila besprekorno čista i zategnuta,
blistava kao katedrale sa Moneovih slika. Tipi je u to vreme neprestano
putovala za Gvatemalu, gde je spasavala žrtve zemljotresa. Noel je ostajao
u Los Anđelesu.
Volela bih da se mogu setiti ko me je upoznao sa Noelom, ali su me
tih dana ljudi neprestano zvali, govoreći: „Moraš upoznati mog prijatelja."
Kada preko noći postanete slavni, sva vaša dotadašnja iskustva prestaju da
važe. Osim toga, ja sebe nikada nisam smatrala slavnom, tako da sam
zabludelo verova-la da svi ti ljudi samo žele da se sprijatelje sa mnom. Bila
sam gospodica Lakoverna. Novostečena slava nipošto ne predsta-vlja
fenomen iz koga se rađaju nova prijateljstva.
Mnogi od tih „novih" prijatelja ubedivali su me kako bi trebalo da
napišem „krajnje ukusan" scenario za erotski film.
Ili da vodim „krajnje ukusan erotski talk show. Čak je i go-spođica
Lakoverna uspela da provali šta je stajalo iza tih prija-teljskih predloga.
Ali, Noel je samo želeo da se Džonatan i ja upoznamo sa njegovim
lavovima. To mi je delovalo dovoljno bezazleno.
I tako smo se odvezli u pustinju, do Palmdejla. Tamo je, u rezervatu
koji je bio okružen ciklonima i ispunjen pećinama, savanama i liticama,
živeo čopor lavova kojima je Noel name-nio glavnu ulogu u svom
narednom filmu, Urlikl
Džon i ja smo zanemelo posmatrali kako Noel zalazi me-đu zveri,
ispušta karakterističan lavlji urlik i pruža ruke ka krupnoj žutoj lavici,
mazeći njene mladunce i šetajući među ostalim pripadnicima čopora sa
bezbrižnošću drevnog hrišća-nina koji zna da nad njim lebdi božji
blagoslov. Sve ih je pozdra-vio po imenu, počešao ih iza ušiju kao da su to
samo veliki mazni labradori, a potom se samouvereno okrenuo ka nama i
rekao: „Sad i vi možete da probate."
U tom periodu mog života gotovo da nije postojala stvar koju ne bih
isprobala - štaviše, što je ona bila destruktivnija, utoliko bolje - ali sam se,
suočena sa izazovom da se spustim među te zverke, ipak zamislila. Onda
nam je Noel objasnio da je taj čopor kupio zbog toga što je, u svom
nastojanju da snimi film o porodici čiji je životni san bio da spasu divlje
lavove, ot-krio da je bilo daleko teže izaći na kraj sa dreserima nego sa sa-
mim zverima. Dreseri su se neprestano svađali između sebe, bavili se
svojim spletkama i ujdurmama, sprečavajući ga da se uistinu posveti filmu
u kome je glavne uloge trebalo da igraju Tipi, Melani i on. Radio je na tom
filmu bar deset godina. Nje-gova jedina motivacija bila je ljubav prema
divljini. Verovao je da će taj film predstavljati maestralno svedočanstvo o
odnosu između čoveka i zveri, između čoveka i boga, i da će trajno
promeniti naš odnos prema svetu u kome živimo, a time i sam tok ljudske
istorije.
Razgovarali smo o lavovima. Džon i ja smo dugo oklevali pre nego
što smo se konačno osmelili da se spustimo medu njih. Noel je naširoko
teoretisao o dresiranju divljih zveri i o tome kako je nužno da se oglasite
njihovim urlikom, da pred njima nikada ne pokažete strah i da povedete
računa o tome da visinski uvek dominirate nad njima. Zaklinjao se da je
savr-šeno bezbedno da siđemo medu čopor. Uprkos tome, mi smo se i dalje
premišljali.
 Noel je bio rođeni šoumen, Belasko iz Palmdejla, ali smo Džon i ja
bili pisci. Noel nas je gurkao, a mi smo uzmicali.
„Jedino čega se treba plašiti je sam strah", proklamovao je Noel, kao
da je lično izmislio tu frazu. „Strah je vaš protivnik. On vam nije prijatelj.
Ako se plašiš, daješ drugima šansu da te pobede. Savladaj strah i
savladaćeš šta god ti na pamet padne. Kažem vam da je savršeno
bezbedno."
Kako bi potvrdio istinitost svojih reči ponovo se spustio medu lavove,
doneo dva umiljata mladunca i smestio ih u naše naručje. Oko njih se širio
opori miris divljine, ali su bili meki i nežni kao mačići. Ugnezdili su se na
našim rukama, dok je Noel škljocao fotoaparatom. Onda je ponovo
predložio da im priđemo.
Na kraju smo popustili pred njegovom harizmom. Ušu-njali smo se na
prstima u lavlju jazbinu, na brzinu pozirali sa lavicom i njenim
mladuncima, a potom brže-bolje šmugnuli na sigurno, pokušavajući da ne
pokažemo strah.
Kasnije, kada smo pokazali fotografije Hauardu i Bet Fast, one su
postigle željeni efekat.
„Jeste li vas dvoje normalni?" upitao je Hauard. A Betino lice, koje je
i inače bilo bledo, izgubilo je i poslednju kap krvi.

I dalje ne uspevam da skapiram kako smo se, nakon izla-ska iz lavlje

jazbine, obreli kod Noelovog advokata gde sam ja pokrenula parnicu protiv
Džulije i filmskog studija Kolumbi-ja, tužeći ih za prevaru.
„Pokrenućemo parnicu, oni će nam vratiti prava i onda ćemo mi
snimiti taj film", govorio je Noel. Bilo je to otprilike kao da je rekao:
„Otići ćemo u Irak i tamo će nas svi dočekati raširenih ruku i zasuti nas
ružinim laticama."
Naravno, desilo se upravo suprotno. Ljudi iz Kolumbije, na čijem je
čelu u to vreme bio Dejvid Begelman - „stari koc-kar sa rečnog
parobroda", kako je on voleo da naziva sebe - ni-su bili ni najmanje
impresionirani našim potezom. Džulija je penila od besa. Slučaj se
godinama vukao po sudovima i bacio me u beskrajnu depresiju - naravno,
na kraju sam izgubila par-nicu - a troškovi sudskog procesa dostigli su
astronomske raz-mere.
Američki autori nemaju prava da insistiraju na kvalitetu filmova koji
se prave po njihovim delima. Ovo nije Francu-ska. Mi nemamo droit
moralu, na osnovu koga možemo uložiti žalbu da adaptacija skrnavi ugled
našeg stvaralaštva. Noel je jednostavno iščezao. Sudbina filma bila je
zapečaćena. Džon i ja smo se preselili u Konektikat, ostali u drugom stanju
i na kraju se venčali. Hauard i Bet su krenuli za nama. Sve što je proisteklo
iz te ludorije bilo je nekoliko slika sa lavovima i na stotine hiljada dolara
straćenih na parničke troškove. Uradila sam razne glupe stvari tokom svoje
spisateljske karijere, ali je ovo bilo daleko najgluplje u šta sam uspela da se
uvalim.
Da bih se što više udaljila od opasnih draži Holivuda, odlučila sam da
se posvetim pisanju veselog avanturističkog romana čija će radnja biti
smeštena u osamnaesti vek: Fani: istinita priča o životu i pustolovinama
Fani Hakabaut Džons.
Ta knjiga, na kojoj sam radila čitavih pet godina, na kraju mi je
spasila život. Dok sam, sa belim pamučnim rukavicama na šakama, sedela
u arhivu biblioteke Bejnek u Nju Hejvenu, prelistavajući vremešne stranice
Bozvelovih spisa, ponovo sam

moralno pravo (prim. prev.)

se vratila sebi. Nije više bilo lavova, zakonskih parnica i zmi-ja koje
gamižu po kalifornijskom rastinju. Ponovo sam bila u bezbednoj ušuškanoj
biblioteci, gde sam tkala priču o svojoj junakinji Fani koja na svom
uzbudljivom putovanju kroz osam-naesti vek postaje veštica, drumska
razbojnica, gusarka i lon-donska kurtizana visoke klase. Ona je bila moja
ženska verzija Tom Džonsa, moje nedužno bezazleno siroče, namamljeno u
svakojake opasnosti i nevolje, da bi potom konačno odrasla, sa-znala da je
naslednica velikog bogatstva, ponovo otkrila svoju istinsku ljubav, napisala
memoare posvećene svojoj kćeri i žive-la srećno do kraja života - naravno,
sve dok Džon Kleland nije uzurpirao njenu životnu priču i izobličio je u
svom čuvenom romanu Fani Hil.
Činjenica da se Moli rodila na četiristo i nekoj stranici te knjige i da je
imala svetlokestenjastu kosu baš kao i heroina koju sam stvorila, iscelila je
moje rane i vratila radost u moju dušu.
Odmah po objavljivanju, moj roman je bio zasut hvalospe-vima na
naslovnoj strani Književnog pregleda Njujork tajmsa. On me je vratio u
najlepši period mog života, dok sam bila na koledžu i na postdiplomskim
studijama. Uspeo je da iznova oživi moj osećaj za satiru, moju sposobnost
da se smejem i rav-notežu između spisateljstva i privatnog života.
Zauvek sam zatvorila vrata za Holivud. Ili sam bar tako verovala.

* * *

I tako, film zasnovan na mom prvencu nikada nije bio snimljen.

Begelman je izvršio samoubistvo; Noel je konačno snimio UrlikJ (njegova
supruga i pastorka zadobile su teške povrede tokom snimanja); a Melani je
postala velika filmska zvezda. Na čelu Kolumbije smenjivali su se razni
izvršni direktori. Goldi i Barbra postale su prestare da bi mogle igrati dva-
desetdevetogodišnju Izadoru. (Prema Strindbergu, najveća tragedija koja
može zadesiti neku glumicu jesu njene godine.) Zene su u Holivudu izašle
iz mode, potom nakratko povratile svoju popularnost, potom je ponovo
izgubile - bar kao juna-kinje filmova čiju su ciljnu kategoriju predstavljali
radoznali dvanaestogodišnjaci. Moja knjiga se uprkos tome i dalje proda-
vala, postala je slavna u Hrvatskoj, Poljskoj, u Koreji i na Taj-vanu, a u
Kini se pojavilo njeno piratsko izdanje. Zene sa svih tih dalekih i krajnje
različitih mesta su mi pisale, govoreći mi kako je Izadorina priča zapravo
priča o njihovim životima. Bi-la sam fascinirana takvim reakcijama - time
koliko su ženska osećanja bila slična u tako različitim zemljama i
kulturama.
Pojavili su se brojni režiseri sa ponudama da oni snime taj film, ali je
Džulija do tada već bila na lošem glasu i kada je, načuvši za takve
predloge, počela da preti sudskim procesima ili da zahteva milionsku
odštetu, svi su se razbežali glavom bez obzira. Kolumbija je posedovala taj
roman i držala ga pod katancem, zajedno sa još gomilom knjiga slavnih
autora - kao što su Kolet ili Sol Belou - koje nikada neće stići na filmsko
platno. Po američkom zakonu, knjiga je uživala isti status kao i poštanski
paket. Kada bi jednom stigla u nečije ruke, slučaj je bio zapečaćen.
Vaši naslednici mogu iskoristiti pravo da je ponovo vrate u svoje
vlasništvo - ali tek kada vi napustite ovaj svet - što znači da možete da se
pozdravite sa idejom da ćete je videti na film-skom platnu za svog života.
S vremena na vreme, interesovanje za taj roman ponovo se probudi.
Nedavno sam saznala da se piše nov scenario za film Marfi Braun, tako da
možda ipak postoji nada. Kada bih ja režirala Strah od letenja, on bi bio
snimljen kao nostalgično sećanje na sedamdesete prožeto tadašnjom
muzikom i atmos-ferom, kao da glavna junakinja priča o tom vremenu i
tim događajima svojoj kćeri. Međutim, morala sam da izbacim iz glave
bilo kakvo razmišljanje o daljoj sudbini tog romana kako bih sačuvala
zdrav razum. U prošlosti sam već potrošila previ-še truda i živaca na taj,
kako se ispostavilo, potpuno promaše-ni projekat. Sada želim da to
jednostavno ostavim iza sebe. To je kao mučni razvod koji vas tera da se
zakunete da se nikada više nećete zaljubiti - ili da to nećete učiniti bar u
narednih deset godina.
Džulija i ja smo parodirale jedna drugu u javnosti - što je dodatno
pogoršalo stvari. Ja sam nju prikazivala kao bezobzir-nu i okorelu
holivudsku producentkinju navučenu na kokain, dok je ona na sve strane
trubila kako ja u stvarnosti podsećam na Mis Pigi. Takve izjave nisu išle u
prilog nijednoj od nas.
Tokom tri decenije koje su protekle od tih događaja, izme-đu nas dve
naizgled nije bilo ni trunke milosti ili saosećanja. Pa ipak, svaki put kada
bih se našla u Los Andelesu, dobijala sam iznenadni poriv da joj se javim,
samo što se nisam usuđi-vala.
Naši odnosi su ostali nerazrešeni. Prvo smo se zaljubile jedna u
drugu, potom se ta ljubav pretvorila u ogorčenu mr-žnju, a sada je možda
kucnuo čas za nešto novo. Jednom pri-likom došla sam na „Obalu" da bih
promovisala svoju novu knjigu, da bih snimila govor Politička
neispravnost i održala predavanje na Kalifornijskom univerzitetu u Los
Anđelesu. Odsela sam kod svog devera i jetrve u Bel Eru i imala sam slo-
bodan dan, tako da sam konačno smogla dovoljno hrabrosti da pozovem
Džuliju.
Bilo joj je drago što sam se javila i pozvala me je da je po-setim u
njenom stanu u zapadnom Holivudu. Prihvatila sam poziv istog trenutka.
U vreme dok sam je poznavala, Džulija je živela kao ho-livudska
princeza. Sada joj je sreća okrenula leđa. Izgubila je kuću u kanjonu
Koldvoter. Suprug ju je napustio. Kćerka je odrasla i započela samostalan
život.
Ušla sam u neukusno opremljen stan sa zatamnjenim ogle-dalima u
blizini Sanset Stripa.
Zagledale smo se jedna u drugu, a onda se čvrsto zagrlile. Mirisala je
na cigarete. Zapravo, čitav stan se osećao na niko-tin.
 „Dugujem ti izvinjenje", rekla sam kada smo se konačno razdvojile.
„Pogrešila sam. Nije trebalo da te tužim. Znam da sam ti slomila srce, ali
veruj mi da sam se i sama užasno ose-ćala. Bilo je to stvarno glupo i podlo
od mene. Bila sam toliko besna da nisam videla drugo rešenje. Ali sada mi
sve to deluje besmisleno."
„Prihvatam izvinjenje. I ja sam bila u groznom stanju. Bila sam u
toliko centara za rehabilitaciju da ne bi poverovala."
„Verujem ti. I moja kćerka je prošla kroz sličan pakao. A da ne
pominjem sopstvene probleme sa alkoholizmom."
„Batalila sam kokain, a zaklela sam se da ću uskoro ostavi-ti i duvan.
Sišla sam na jednu paklicu dnevno. Popijem po koju čašu vina. To je
otprilike sve."
„Kakve su ovo promene?" upitala sam, prelazeći pogle-dom preko
kičastog nameštaja.
„Ma, ništa od toga nije moje. Valjda znaš da je moj ukus daleko bolji
od ovoga što vidiš. Ali, šta ću? Izgubila sam ku-ću, pa se sad ubijam od
posla." Glas joj je zvučao promuklo. „Radim na jednom projektu sa Metom
Dradžom. On nije loš tip. Mnogo je bolji nego što bi pretpostavila. Nije
klasičan kre-lac."
Potom smo sele za sto i počele jedna drugoj naširoko da pripovedamo
o svojim ljubavima, svojim razvodima, svojim kćerima.
Postepeno i krajnje oprezno stigle smo i do Straha od lete-
nja.
„Znaš, tvoj scenario uopšte nije bio loš. Moglo se od toga nešto
napraviti. Samo, trebalo je bolje da te provedem kroz sve to. Bila sam u
pravom haosu u to vreme. Mislila sam da znaš. Mislila sam da će ljudi oko
mene imati razumevanja, da će mi oprostiti gluposti koje sam pravila, ali
sam bila u zablu-di. Spilberg me je izbacio sa snimanja Bliskih susreta.
Niko iz ekipe nije mogao da me podnese jer sam gledala kroz njih kao
zombi. Onda je moj advokat prosvirao sebi lobanju, a ubrzo potom i Dejvid
Begelman."
„Problemi s drogom?"
„Jebi ga, ko će znati?"
„Kada je film Zaboravi na ručak doživeo fijasko i kada me je
Spilberg šutnuo iz ekipe, sve je krenulo nizbrdo. Znaš, nije pametno srati u
sopstvenom dvorištu."
 „I sama sam to činila", rekla sam.
„Nama nije bilo dozvoljeno da pravimo greške, za razliku od
muškaraca. Oni mogu da brljaju do mile volje i da guraju dalje. Sećaš se
feminizma? Dobar vic. Ništa se nije promeni-lo."
„Pa, možda nekoliko stvari - ali ni prineti onome što smo očekivale."
„Ma, bilo je takvo vreme. Kokain na sve strane", rekla je.
„Seks na sve strane", rekla sam ja.
„Osećanje da smo besmrtne."
„Ja se nikada nisam osećala tako", rekla sam.
„ Ja jesam. Volela bih da mogu da vratim to osećanje."

Džulija i ja smo razmenile nekoliko blesavih i-mejl poru-ka. Tražila je

da joj pošaljem prvu i drugu verziju scenarija za Strah od letenja. Ponovo
ćemo se baciti na posao. Ovoga puta sve će biti kako treba. Svoja pisma je
potpisivala sa „Džuls". Ja sam svoja potpisivala sa ,,E". A onda je nastupilo
dugo zatišje. Išla je na neka medicinska ispitivanja. Situacija je bila mučna.
Bila je sigurna da ništa neće otkriti. Potom, još jedno zatišje.
A onda sam se, posle otprilike pola godine, jednog jutra probudila i
pronašla obaveštenje o njenoj smrti u Njujork tajmsu. Novinari su bili
milostivi. Pomenuli su njenu beskrajnu inteligenciju. Loše recenzije bile su
zaboravljene. Imala je rak. Više nije bila među nama.
O drasla sam u porodici depresivaca. Moj deda je govorio da umetnik
„nosi teret sveta na svojim plećima". (Da možda nije mislio na
Ničeovog nadčoveka?) Umetnik se upinjao iz petnih žila, stenjući od
napora kao egi-patski rob koji gradi piramidu u filmu Sesila B. De Mila,
pra-ćen dramatičnim taktovima Dmitrija Tjomkina ili Elmera Ber-nštajna,
uspevši da na kraju pomeri kamenu gromadu za par centimetara. A onda bi
došao okrutni gonič robova i bičem ga saterao nazad u mračnu jamu. Ili
već nešto slično. Po definiciji mog dede, svi talentovani ljudi su se rađali
zato da bi mukotrp-no dirinčili, nikada ne videvši plod svoga rada. Moj
deda je bio Rus. I Jevrejin. Ali, da li je to dovoljno objašnjenje?
Svi Jevreji iz geta su očigledno bili primorani da se iz po-kolenja u
pokolenje venčavaju sa svojim srodnicima, što po meni objašnjava ne
samo ogromnu učestalost genetskih obolje-nja među Aškenazima - kao što
su Teizahova ili Kanavanova bolest - već i pravu epidemiju depresije. Moji
i Vudi Alenovi pradedovi - a da ne pominjem pretke Filipa Rota - tako du-
go su drhtali u strahu, mrmljajući „Kozaci dolaze", da njihovi potomci nisu
imali drugog izbora nego da zbijaju šalu na taj
račun. Ili da umru. Oni koji su uspeli da prežive borili su se protiv
depresije gorkim humorom.
Ko je drugi, osim nekog istočnoevropskog Jevrejina, mo-gao
izmaštati priču o piscu koji je u paklu osuđen da baca svo-je stranice u
ognjeni bezdan još istog trenutka kada ih napiše? Ta fantazija potiče od
Isaka Baševisa Singera - ali je isto tako mogla poteći i od mog dede, ili
Vudija Alena, ili Filipa Rota, ili Sintije Ozik, ili moje malenkosti. Uprkos
tome što znate da je to jalova rabota, vi i dalje nastavljate s tim. Zašto? Da
biste se odbranili od depresije. Pisanje je mukotrpna stvar, ali daleko lakša
i podnošljivija od depresije. Depresija po pravilu vodi ka samoubistvu.
Ukoliko ne počnete da pravite viceve na račun onoga što vam se dešava.
Pisanje je prvo antidepresivno sredstvo. Ono je stupilo na scenu
daleko pre prozaka ili efeksora. A bilo je i daleko jeftini-je. Kao što je moj
otac govorio, ono je zahtevalo samo olovku i prazan list papira. Ako bi
vam se posrećilo, mogli ste čak i da zaradite koju kintu. Ali čak i ako bi to
izostalo, radili ste nešto božansko - ognjem ste ispisivali reči na kamenoj
ploči i predavali ih Mojsiju, bilo kom Mojsiju. Pa šta ako je ta ploča bila
prekrivena frazama tipa ,,ne smeš ovo" i ,,ne smeš ono"? Zanimljivo, ali
čak i ispisivanje takvih fraza bilo je dovoljno da vas oraspoloži.
Stoga nimalo ne čudi što je Henri Miler nazivao pisce „ura-slim
noktima" i što je više voleo da se druži sa slikarima.
Mislim da pisanje popravlja naše raspoloženje zbog toga što nam
omogućava da zavedemo neki red u sveopštem haosu. Judora Velti je u
svom autobiografskom delu Rađanje jednog pisca zapisala da
pripovedaštvo nužno zahteva uspostavljanje izvesnog poretka među našim
iskustvima. To uspostavljanje poretka pomaže nam da izdvojimo i
shvatimo iskustva koja su do tog trenutka bila potisnuta i nerazjašnjena.
Naravno, kada na taj način uredite svoja sećanja, vi ćete ih neminovno
izobličiti, ali svako sećanje je samo po sebi izobličeno. Ono nikada nije
čisto. Mi osećamo želju da stvaramo pripovesti koje sa svakim
prepričavanjem postaju sve življe i sve ubedljivije. Na-ravno, te pripovesti
odstupaju od onoga što se zaista desilo jer ono što se zaista desilo nije bilo
verbalno uobličeno, nije bilo fiksirano rečima. Sve ono što nije fiksirano
rečima nužno bledi i iščezava. Onog trenutka kada stvorimo neku priču,
do-gađaji koji su je nadahnuli raspršuju se kao magla. Potrošeno je more
mastila na rasprave o razlikama između autobiografije i fikcije, mada istina
glasi da celokupno autobiografsko stvara-laštvo zapravo predstavlja fikciju
i da svako fikcijsko delo u sebi nužno nosi autobiografske elemente. Ono
što uvek treba imati na umu je da smo mi stvorenja koja su po prirodi
sklona pripovedaštvu. Dok stvaramo neku pripovest, uvek smo suoče-ni sa
odredenim izborima.
U svakom slučaju, ako o spisateljstvu razmišljate kao o ne-čemu što
radite da biste oraspoložili sebe - kao i one oko sebe - zašto biste se
zamarali čistotom? Ponekad mi se čini da su jedini srećni pisci oni koji
sebe shvataju kao zabavljače.
Ken Folet je jedan od takvih pisaca. On poseduje ogrom-nu
zabavljačku moć, ali nikada ne snižava svoje standarde. Izu-zetno je
uspešan, ozbiljno shvata ono što radi i uvek daje svoj maksimum. Kada
istražuje gradu za neku od svojih knjiga, ne pravi ni najmanji propust.
Svaku knjigu započinje pravljenjem brižljivih pripremnih nacrta. Naravno,
prvi nacrt je prilično grub, ali je svaki naredni sve dorađeniji i sve
detaljniji. Tu bele-ži sve moguće pojedinosti o likovima, o mestima, o
napredova-nju radnje. Te skice se prepravljaju i proširuju sve dok ne pre-
rastu u detaljne obrasce za knjigu. Potom počinje sa pisanjem, nastojeći da
se što više pridržava zacrtanog obrasca.
Naravno, na tom putu vrebaju i neki neočekivani momen-ti, ali je
Folet sklon upotrebi malih majstorskih iznenađenja. On pokušava da sebe
postavi na mesto čitaoca i da, odrekavši se svojih ličnih spisateljskih
iznenađenja, izazove najveće mo-guće iznenaćtenje kod svoje čitalačke
publike. On nije depre-sivac. Takva metodika mu omogućava da svaka
njegova knjiga postane svetski bestseler.
Pitanje koje se nameće je sledeće: Da li prilikom pisanja neke knjige
treba praviti pomne pripremne skice ili ne? Po mom ličnom uverenju,
roman koji je usredsređen na zaplet naj-verovatnije zahteva takvu
metodiku, dok romanu koji je usred-sređen na sam književni lik
nesumnjivo treba više slobode. Ja lično nikada ne pravim pripremne skice.
Naprosto krećem od svoje junakinje i situacije u kojoj se obrela i onda
guram dalje. Zaplet nije moja jača strana.
Nikada ne znam u kom će se smeru priča odvijati dok ne pređem bar
trećinu romana. Ako sam uspela da dovoljno do-bro upoznam svoju
junakinju, sigurna sam da će mi ona sama vremenom pružiti odgovarajući
zaplet. Zaplet je samo malo prefinjeniji izraz za pripovedačko ,,a onda".
Horhe Luis Borhes je tvrdio da se celokupna fantastična književnost
zasniva na svega četiri zapleta: na stapanju snova i stvarnosti, na
dvostrukosti čovekove prirode, na putovanju kroz vreme i na knjizi unutar
knjige. Možete provesti čitavu svoju spisateljsku karijeru razrađujući ta
četiri zapleta, baš kao što je činio i sam Borhes. I kao što su činili Umberto
Eko i broj-ni drugi književnici čija imena - kako se obično kaže - zbog
ograničenosti prostora ovde nećemo navoditi.
Jednom sam u nekoj knjižari specijalizovanoj za retka iz-danja naišla
na knjigu pod nazivom Plotto gde su se detaljno opisivali svi mogući
književni zapleti i načini njihovog kom-binovanja. Po mom ličnom
mišljenju, takvim projektima se obično zamajavaju autori koji nemaju
hrabrosti da sednu za sto i napišu sopstveni roman. U svakom slučaju, u toj
knjizi se naširoko govorilo o ubijanju kralja ili kraljice, bebama koje su
zamenjene na rođenju i raznim čarolijama i vradžbinama.
Mectutim, istina glasi: Nikakav zaplet vas ne može izvući ako su vaši
likovi mlaki i neubedljivi. A ako su oni dobri, uopšte se ne morate
opterećivati zapletom.
„Postoje tri zlatna pravila za pisanje romana", govorio je Somerset
Mom. „Nesreća je u tome što ih niko ne može preci-zno definisati."
Po mom stanovištu, najveći problem u pisanju romana sa-stoji se u
tome da morate dovoljno dugo verovati u knjigu da bi ona počela da vam
otkriva svoje tajne. Kao pisac, ja nipošto nemam najbolji uvid u to da li
sam svojom pripovešću uspela da zaintrigiram pažnju čitaoca. Idem na
čistu drskost. Da bih pisala dalje, moram se držati uverenja da sam uspela
da zača-ram čitaoca. Da bih to verovala, i sama moram biti začarana. Ako
se čarolija rasprši, uvek postoji šansa da ću zgrabiti svoj rukopis i odneti ga
do peći za spaljivanje otpadaka - kao što je Nabokov navodno učinio sa
rukopisom svog romana Lolita.
Srećom, Vera Nabokov je izvadila rukopis iz peći i spasla ga od
uništenja. Ili se bar tako pripoveda. Možda je i to samo priča koju su Vera i
Volođa smislili kako bi time dodatno po-spešili njegovu reputaciju. Nikad
ne veruj piscu - pa čak ni onome koji više nije među živima.
 Pre nekoliko godina želela sam da pokažem svojoj kćerki Moli gde
sam živela u vreme kada sam se otisnula u književne vode i kada sam se po
prvi put ozbiljno posvetila svom spisatelj-skom obrazovanju. Moj tadašnji
stan nalazio se u sumornom bloku vojnih zgrada u Hajdelbergu, sa
žućkastim zidovima i prozorima koji su gledali na tužne pravougaonike
osušene tra-ve.
,,Ne mogu da verujem da si živela u takvoj rupi", rekla je Moli. „Gde
si, zaboga, pisala?"
„Pisala sam u spavaćoj sobi dvosobnog stana sa groznim sivim
vojničkim nameštajem, na četvrtom spratu zgrade bez lifta."
Doputovale smo u Hajdelberg jer su me ljudi sa nemačke televizije
pozvali da uzmem učešća u snimanju dokumentarne emisije o piscima koji
su živeli u Hajdelbergu - među kojima je bio i Gete. Ali, mesto na kome
sam tada živela nije posedo-valo ni trunku lepote ili živopisnosti.
Uspentrala sam se sa Moli do četvrtog sprata i pozvonila pred vratima
svog nekadašnjeg stana. Otvorila nam je neka smušena žena kojoj sam
objasnila kako sam nekada živela u tom stanu i kako bih volela da ga
pokažem svojoj kćeri. Pusti-la nas je u svoj sumorni zapušteni dom. Isti
prljavi glomazni nameštaj. Igračke, čizme i odeća razbacani na sve strane.
Spa-vaća soba se nije mnogo razlikovala od onoga što mi je ostalo u
sećanju. Zdepasti radni sto. Krevet na razvlačenje. Depre : sivan pogled na
blatnjavo dvorište. Ali, upravo na tom mestu napisala sam svoje prve
grozničave pasuse iz kojih će kasnije proisteći Strah od letenja. U beležnici
sam naškrabala naslov: „Istorija sveta sagledana iz toaleta" - i ne sanjajući
da će to jednog dana prerasti u roman. Tamo sam proučavala pesme Deniz
Levertov, pokušavajući da provalim zašto je baš na taj način organizovala
svoje stihove. Tamo sam otkrila En Sek-ston i Silviju Plat i shvatila da
svakodnevni događaji iz života jedne žene mogu predstavljati doličnu
građu za poeziju. Pisala sam pesme i priče, čak i ne sanjajući o tome da će
ih neko jed-nog dana čitati.
„Kakvo grozno mesto", rekla je Moli. „Hajdemo odavde." Moli je
želela da se vratimo u naš luksuzni hotel u centru gra-da gde su je čekale
video-igrice. Deca gotovo nikada nemaju razumevanja za nostalgiju svojih
roditelja. Oni od njih ne oče-kuju nostalgiju, već apsolutnu ljubav i
bezrezervnu podršku. Zele da veruju da su roditelji svemoćni - sve dok se
zavesa ne podigne i dok ne shvate da pred sobom imaju samo još jednog
Carobnjaka iz Oza. Sećam se koliko mi je bilo teško da posma-tram svog
oca kada je postao star i nemoćan. Sada, kada je umro, on se u mojim
mislima uvek pojavljuje kao muškarac u naponu snage, onako kako sam ga
videla u detinjstvu. Njegova starost je iščezla, a njegov nekadašnji lik je
postao ovekovečen u mom sećanju.
Tokom te posete Hajdelbergu setila sam se koliko je zna-čajnu ulogu
ta turobna vojna zgrada odigrala u mom životu. Daleko od porodice, škole
i haotičnog njujorškog života, pro-našla sam čauru u koju sam se mogla
zavući i posvetiti se svom spisateljskom razvoju. Spolja posmatrano, to
mesto je zaista delovalo sumorno. Ali, u mojim mislima, to je bila oaza u
kojoj sam konačno mogla da procvetam. U to vreme sam bila niko i ništa.
Bila sam Erika Man, anonimna devojka od dvadeset tri godine koja se
pitala da li je sposobna da napiše nešto što bi bilo vredno čitanja. Ali, tada
nije bilo očekivanja koja bi me opterećivala. Kada se prisetim tog doba,
shvatam kakvu sam bezgraničnu slobodu tada uživala.
Moli i ja smo se nakon te posete vratile u elegantni hotel-ski apartman
u centru grada, gde su nas smestili TVproducen-ti. Setale smo sa
snimateljskom ekipom po tom živopisnom starom gradu kao da su njegova
kaldrma, njegovi graciozni mo-stovi i zamkovi bili ono što je Hajdefberg
činilo inspirativnim. Ne znam kako se Gete osećao, ali je Hajdelberg za
mene bio značajan isključivo zato što sam tamo dobila priliku da na mi-ru
čitam i pišem. Hajdelberški dvorac ili Stari most nisu imali nikakve veze s
tim.
Pisanje - ili bilo koja druga vrsta kreativnog rada - gotovo nužno
podrazumeva svojevrsni „jebite se" impuls. Deo te ener-gije potiče iz
čistog buntovničkog poriva. Pokazaću ja vamal govori pisac u sebi. Ja
nisam ono za šta me vi smatrate. Pone-kad se morate razbesneti da bi reči
pokuljale iz vas. Mislite da ste sami u tom procesu - ali bataljoni mrtvih
pisaca koji su se suočavali sa istim izazovima urlaju vam na uho. (Margaret
Atvud spisateljski proces naziva „pregovaranjem sa mrtvima".)
Morate zaglušiti njihovu buku jer vas ona sprečava da čujete sopstvene
misli. Njihove upadice vas naizmenično ohrabruju i guše. Morate pronaći
glas koji će njihove glasove učiniti za-starelim i prevazidenim. Ne možete
to učiniti ako ne stisnete petlju, ako ne postanete agresivni ; ako ne
dopustite sebi neku vrstu ludila. Ako ćemo iskreno, niko od vas ne traži da
napi-šete nešto novo i upečatljivo, ali vi to ipak morate učiniti. A ako je ta
potreba dovoljno snažna i dovoljno iskrena, ona će na kraju zaraziti i vašeg
čitaoca.
Ako želite da budete fini i ljubazni, bolje je da batalite pisanje. Nema
šanse da se time bavite ako niste spremni da sa-meljete svoje voljene i da
ih pretvorite u tatarski biftek. Teško je baviti se spisateljstvom i pridržavati
se društvenih obaveza. Neko presudno poglavlje sklopiće vam se ponekad
baš u noći kada ste na nekom prijemu. Vaš zadatak je da uvek budete
spremni. Pisanje nije život. Ono je, kao što je Grejem Grin rekao u naslovu
svoje autobiografije, „Jedna vrsta života".
Moj spisateljski rad ispunjava me najvećim zadovoljstvom onda kada
nemam ništa drugo na rasporedu, kada sam sama u svojoj kući u
Konektikatu i kada ne moram nigde da idem, izuzev možda u šetnju ili na
plivanje. A volim da pišem i u do-movima svojih prijatelja kada znam da
telefonski pozivi nisu upućeni meni, ili u iznajmljenim kućama u različitim
vremen-skim zonama. U Veneciji sam bila tako produktivna između
ostalog i zbog šestočasovne vremenske razlike u odnosu na Njujork. Dok
bi se bilo ko u Njujorku latio telefona i pozvao me, ja bih već bila na
plivanju ili u šetnji. Uprkos tome, ja sam društveno stvorenje. Ne želim da
baš non-stop bežim od sveta. A, osim toga, kako bih svoje knjige mogla
ispuniti svim tim satiričnim detaljima kada ne bih odlazila na zabave koje
pružaju tako sjajan uvid u sve oblike licemerja kojima se tako slepo
povinujemo?
Za mene pisanje romana nikada nije pravolinijski proces. Ponekad su
mi potrebne godine i godine krivudanja, tumara-nja po svetu i ispisivanja
nebrojenih stranica koje će kasnije završiti u smeću.
Strah od letenja je u svojoj prvobitnoj verziji počinjao na sasvim
drugačiji način. Zapravo, bila je to potpuno različita knjiga od one koju
sam kasnije objavila. U njoj se u ulozi na-ratora pojavljivao Izadorin prvi
muž, „ludak" - čiji je lik bio inspirisan mojim prvim demonom i mojim
prvim suprugom. Već sam poprilično odmakla sa pisanjem kada sam
shvatila da je taj lik zapravo predstavljao kombinaciju svih onih glasova
koji su nam se obraćali iz maestralnih romana Vladimira Na-bokova. I tako
sam prekinula s pisanjem i nisam imala ni naj-blažu predstavu odakle
ponovo da počnem. U međuvremenu sam pisala poeziju. Upravo mi je
poezija pomogla da smognem hrabrosti da u svom romanu konačno
prozborim ženskim gla-som.
Kada sam sakupila dovoljno pesama za zbirku, počela sam da šaljem
rukopis na razne konkurse koji su kao nagradu obe-ćavali objavljivanje
prve knjige. Moje pesme su u više navrata ulazile u uži izbor, ali mi je
nagrada uvek izmicala. A onda sam, otprilike tri godine nakon što sam
počela sa tom prak-som, poslala knjigu na gomilu univerzitetskih konkursa
i na adresu jednog komercijalnog izdavača. Ispostavilo se da je to bio pravi
potez. Urednici izdavačke kuća Holt, Rajnhart i Vin-ston (kako se ona u to
vreme zvala) zainteresovali su se za mo-ju prvu pesničku zbirku, Voće i
povrće, i odlučili da je objave. Bilo je to 1971. godine.
Naravno, mog prvog izdavača Arona Ašera zanimalo je da li sam
možda nameravala da napišem neki roman. (U ta dav-na vremena, izdavači
su objavljivali poeziju nadajući se da će nakon toga uslediti neko kvalitetno
prozno delo.) I tako sam mu pokazala svoju papazjaniju inspirisanu
likovima Vladimira
Nabokova, roman koji je u toj verziji nosio naziv Čovek koji je ubijao
pesnike. Bila je to klasična priča o podvojenoj ličnosti, o osrednjem
pesniku koji ubija jednog pesničkog velikana jer veruje da će tako uspeti
da prisvoji njegovu kreativnu moć.
„Ovaj roman je sasvim prihvatljiv", rekao mi je, „ali ga ipak neću
objaviti, a vi ćete mi jednog dana biti zahvalni zbog toga. Recite mi, molim
vas, zašto ste vi, kao žena, odlučili da svoj roman napišete iz perspektive
jednog umobolnog muškar-ca?"
Naravno da mu nisam rekla sve što mi je u tom trenutku prošlo kroz
um - ali je istina suštinski bila u tome da sam smatrala da niko ne bi bio
zainteresovan za roman napisan iz ženske perspektive.
„Idite kući", rekao je, ,,i napišite roman u kome ćete se sve-tu obratiti
tim drskim odvažnim ženskim glasom koji probija iz vaših pesama."
Održao mi je dobru lekciju koja mi je u to vreme bila pre-ko potrebna.

* * *

Cesto me pitaju kako je moja porodica reagovala na moj spisateljski

rad. Moj otac je bio ponosan na slavu koju sam stekla. Majka mi je rekla da
joj pišem posmrtno slovo. A nijed-na od mojih sestara mi nikada nije
oprostila što sam postala spisateljica. Svaki pisac mora biti dovoljno
snažan da se suoči sa osudom svojih najbližih. Moja starija sestra kaže:
„Trebalo je prvo da sačekaš da svi pomremo." Bilo je besmisleno da joj
odgovorim: „Ali, do tada bih već i sama bila pod zemljom." Mrtvi mogu
raditi razne stvari, ali pisanje definitivno nije jed-na od njih.
Nije nimalo neuobičajeno da različiti članovi porodice imaju različita
stanovišta o porodičnoj istoriji. Ako ste pisac, raspolažete mogućnošću da
svoju tačku gledišta afirmišete u štampanoj formi. Ako ste zabavni, to je
uvek na nečiji račun. Humor nikada nije dobroćudan i blagonaklon.
Naravno, drugi članovi porodice će izneti ozbiljne prigovore na račun
vašeg stanovišta. A kako i ne bi? Možda moja kćerka upravo iz tog razloga
bojkotuje moje knjige. Ona me želi kao mamu, a ne kao ženu od pera. To
je sasvim razumljivo. A sada, kada i sama imam kćer koja se bavi
pisanjem, kakva je to samo savršena osveta prema mom spisateljskom
životu! Dok čitam njene knji-ge, imam osećaj da je sve ljude i dogadaje iz
mog života ubacila u blender, podesila aparat na najveću brzinu,
izmasakrirala ih oštrim vrtoglavim sečivima i na kraju začinila smesu
ljutim pa-pričicama. U njenom prvom romanu, majka odlazi u Evropu
umesto da svoju kćerku narkomanku odvede u rehabilitacioni centar. Da li
joj zameram zbog toga? Ni najmanje. To je njena priča, a ne moja. Moli se
očigledno osećala strašno usamljeno - uprkos činjenici da sam i ja bila
tamo - i svoja osećanja je konkretizovala kroz lik bezosećajne majke. Pisci
to često rade. I sama sam to činila.
Shvatam kao lični kompliment to što imam kćerku koja je krenula
mojim stopama. Ona ima svoj lični ironični izraz i do krajnosti izvrće i
preuveličava dogadaje u kojima smo zajedno učestvovale - ali, hej, pa zar
to nije ono što svi pisci rade! Ona piše esejistiku koja poseduje sve ključne
odlike beletristike. Ima izvanredan dar da krajnje upečatljivo prikaže
apsurdne i licemerne aspekte ljudske prirode, a za mene je to daleko zna-
čajnije od mog tričavog ega.
„Jesi li napisala ono o...?" pita me, predočavajući mi panto-mimom
cuganje iz flaše i držanje volana u isto vreme.
„Da se nisi usudila da to staviš na papir pre mene!"
,,Da znaš da sam ljubomorna", kaže ona. „Kako to da ja nikad nisam
uhapšena zbog vožnje u pijanom stanju? To je izu-zetno dobar
karijeristički potez - odlazak u zatvor."
 Do tog trenutka bila sam jednostavno postiđena, a sada sam postala
histerična.
„Seti se samo kakve je to posledice imalo za dobru staru Martu."
„Sećam se."
„Ja želim tu priču."
„Baš kao i ja."
To je apsolutna granica moje majčinske velikodušnosti. Ne dolazi u
obzir da prisvoji moju vožnju u pijanom stanju!
Tri meseca nakon smrti mog oca, 2004. godine, završila sam u
zatvoru. Valjda je nepotrebno da kažem kako je to bilo moje prvo iskustvo
te vrste. Pomisao da ću spavati na plastič-noj klupi pod treperavim
fluorescentnim plafonskim neonka-ma u ćeliji sa staklenim zidom i sa
samo jednim toaletom od nerđajućeg čelika (skrivenim iza blokova od
šljake) ranije bi mi bila nezamisliva. Kako sam onda uspela da završim u
ćeliji za pijance u policijskoj stanici na Beverli Hilsu dva dana uoči Dana
majki?
Zglavci su mi bili natečeni i modri od prejako stegnutih lisica koje su
mi stavili pripadnici policije Beverli Hilsa. Tročla-na ekipa koja me je
zaustavila sastojala se od dvojice popustlji-vih policajaca i jedne opake
kučke koja je, čuvši kako želim da se konsultujem sa svojim advokatom
pre nego što se podvrg-nem analizi krvi i alko-testu - postoji li mogućnost
da preko igle zakačim sidu? mogu li od alko-testa dobiti upalu pluća? -
odlučila da mi krvnički stegne čelične lisice. („Privešću te zato što odbijaš
da se podvrgneš alko-testu", skresala mi je u lice.)
„Ne odbijam. Samo hoću da se pre toga konsultujem sa svojim
advokatom."
„Ta opcija nije predvidena kalifornijskim zakonom", zare-žala je.
„Odbila si test." A onda je naškrabala izveštaj.
Njih troje su me potom ugurali u patrolna kola i počeli da me voze
kroz noć. Moj iznajmljeni auto ostao je na putu, zajed-no sa svim mojim
stvarima, a lisice su me užasno žuljale.
Dok smo kretali, čula sam kako policajka kaže svojim kole-gama:
„Zenska je naduvana." Znala sam da to nije istina - osim ako ne računate
ejeksor koji sam upravo počela da pijem i par čaša vina kojima sam se
častila na večeri sa starim prijateljima iz Njujorka koji su u međuvremenu
postali neke krupne TV zverke.
Da li sam još uvek bila sklona bekstvu od stvarnosti? Da li sam počela
da se ponašam poput Silvije Plat i En Sekston, iako to nisam želela da
priznam? Da li sam bila utučena zbog očeve smrti? Verovatno sve to
zajedno. Nedugo nakon očeve smrti moja kćerka se udala i dobila sina, a
moje sestre su unajmile advokate i počele da se svađaju oko porodičnog
nasledstva, ta-ko da stvarno nopšte nisam imala razloga da budem
naduvana. Moj obožavani agent je upravo otkrio da ima leukemiju. Moj
suprug je samo zahvaljujući božjoj milosti uspeo da preživi aneurizmu na
aorti. Moj svet je pretrpeo daleko ozbiljniju ka-taklizmu od bezazlenih
zemljotresa koji povremeno zaljuljaju luksuzne lustere na Zapadnoj obali -
i sada sam kao krimi-nalac stajala u tom groznom suterenu u policijskoj
stanici na Beverli Hilsu, gledajući kako se popisuje moj nakit, kako se moj
verenički prsten sa smaragdom i dijamantima zavodi kao „beli metal sa
zelenim kamenom i belim kamenčićima", kako se prebrojavaju moji dolari
i euri i gomila kreditnih kartica i kako mi se konfiskuje kartijeov sat sa
purpurnim kaišem od aligatorove kože.
„Kartijeeer", mrmljala je policijska službenica, još jednom
prebrojavajući moje kreditne kartice. Bila je prilično ljubazna i upitala me
želim li sendvič sa piletinom ili sok od jabuke, uopšte se ne čudeći nad
činjenicom šta žena sa tako skupoce-

nr»i

nim smaragdom - koji moja kćerka naziva „zeleni lampion" - traži u ćeliji
za pijance.
„Nisam pročitala nijednu od vaših knjiga, ali mislim da ću to u
najskorije vreme učiniti", rekla je umiljatim glasom, nate-ravši me da se
zapitam zbog čega je privođenje zbog vožnje u pijanom stanju kod nekoga
moglo podstaći želju da se lati čita-nja mojih knjiga. „Citala sam onu drugu
spisateljicu - kako se ono zvaše, gospođa Danijela? Mogu vam reći da mi
se veoma dopala."
Samo sam klimnula glavom. Nije mi bilo ni na kraj pameti da ulazim
u bilo kakvu raspravu nakon naravoučenija sa lisica-ma.
 Ima li potrebe da vam opisujem svoj boravak u ćeliji, pro-senjeno
pamučno ćebe umesto jastuka, tanki pamučni prekri-vač upakovan u
najlonsku vreću, zurenje u beskrajno spore kazaljke sata i čekanje da
istekne zakonom propisanih osam sati?
Tog dana gostovala sam u jednoj TV emisiji gde sam zapo-denula
žučnu raspravu sa svojim desničarski nastrojenim do-maćinom koji je
tvrdio kako irački zarobljenici nisu bili stvar-no mučeni u logoru Abu
Graib.
,,A šta je po vama 'stvarno mučenje'?" besno sam upitala. „Ako bih
vam prikačila elektrode za testise, da li bi to za vas bilo mučenje?"
A sada sam, svega šest sati kasnije, bila spakovana u za-tvor.
Kada vas neko liši slobode i natera vas da stanete na na-crtane otiske
stopala u zatvorskom suterenu, to je sasvim do-voljno poniženje - čak i bez
onih kapuljača, povodaca za pse i električnih šokova. Moj samonaneti bol
nije bio ni prineti pat-nji koju naša vlada nanosi takozvanim pripadnicima
neprijatelj-skih snaga, ali sam zahvaljujući tom iskustvu postala naprasno
svesna neopisivog poniženja kome su izložena ljudska bića koja su - iz bilo
kog razloga i na bilo koji način - lišena slobode.
Iako u normalnim okolnostima mogu spavati apsolutno bi-lo gde, ipak
mi je bilo nemoguće da prespavam tih osam sati.
Moj otac je neprestano razgovarao sa mnom još otkako je pre tri
meseca napustio ovaj svet. Sta bi mi sada rekao?
„I to će proći?"
„Sve što ti je potrebno su olovka i prazan list papira?"
U mislima mi je odjednom izronilo očevo lice koje je zuri-lo u mene
iz mrtvačkog sanduka, položaj njegovih usana koje je pogrebnik namestio
tako da su dobile neki isrkivljeni i pre-korni izraz.
„Zar ne možete malo bolje namestiti usta?" upitala sam čoveka koji je
bio zadužen za sahranu. ,,On nikada nije tako izgledao."
,,To je najbolje što smo mogli učiniti", prošaptao je on. „Zao mi je
zbog vašeg gubitka", izdeklamovao je kao robot. Poljubila sam očevo
ledeno čelo, ostavivši trag ružičastog kar-mina sa kojim je i sahranjen.
Morala sam ga poljubiti pre nego što ode pod zemlju. Morala sam ostaviti
svoj trag na njemu. Zelela sam da se čak i na taj način dokažem pred
svojim sestra-ma kao očeva ljubimica.
 Kada sam se vratila u Njujork, ponovo sam otišla na sasta-nak
Anonimnih alkoholičara. Pre toga sam se već oprobala u trezvenjaštvu,
ponekad sam se uzdržavala od alkohola čak i po nekoliko godina, i volela
sam bistrinu i jasnoću misli koje mi je donosilo to stanje.
Odlučila sam da to ponovo uradim, iz poštovanja prema svom ocu i u
inat mom demonu. Međutim, država Kalifornija se nije zadovoljila time da
ponovo počnem da posećujem AA. Tamošnji zvaničnici insistirali su da se,
u sklopu rehabilitaci-je koju je zahtevalo prvo privodenje zbog vožnje u
pijanom stanju, uključim u „usavršeni program" borbe protiv alkoholizma.
I tako sam - nakon višemesečne potrage, ponovne apsti-nencije i
svakodnevnog pohađanja sastanaka u AA - u jednom rehabilitacionom
centru u Njujorku pronašla program koji je zadovoljavao kalifornijske
standarde. Nije to bio program koga su se pridržavali Anonimni
alkoholičari, već terapija zasnova-na na takozvanoj „redukciji štetnosti".
Dična kalifornijska dr-žava blagoslovila je taj program i tako sam otišla
tamo.
U mojoj grupi nalazili su se jedan heroinski zavisnik sa du-gim
crvenim noktima (koji su bili u tonu sa njegovom dugom crvenom kosom)
i sa visećim minđušama koje su zveckale pri svakom pokretu, jedan
student sa koledža koji je konzumirao travu i mlada žena navučena na
perkodan i slične medikamen-te koji su se dobijali na recept. Svi iz grupe
su i dalje koristili stvari na koje su bili navučeni i pravdali se pred
terapeutom govoreći kako sada koriste manje količine nego ranije. Nikome
nije bilo ni na kraj pameti da apstinira.
Heroinski zavisnik je prvi uzeo reč. Bio je to visok mršav tip koji je,
kada bi se spustio na stolicu, izgledao kao sklopljeni kišobran. Bio je sav
šiljat i koščat. „Sinoć sam šmrknuo jednu crtu, a onda sam batalio."
„Kako ste se osećali posle toga?" upitao je terapeut.
„Dobro. Osećao sam da kontrolišem situaciju."
„Ne možeš kontrolisati situaciju", rekla je gospođica Perko-dan. ,,To
je nemoguće."
,,Ja mogu."
,,Ja sam smotao jedan džoint", rekao je student. ,,I kako se sada
osećate?" upitao je terapeut. ,,U redu."
Bio je tu i jedan matori hipik sa dugom sedom kosom koji je nosio majicu
sa amblemom Rolingstonsa. „Mislim da znam ko ste vi", rekao je. Ništa
nisam odgovorila.
Krug se nastavljao. Terapeut je prozivao jednog po jednog od
prisutnih i oni su saopštavali svoja iskustva. Nakon onog privođenja na
Beverli Hilsu apstinirala sam već punih devet meseci, ali me je bilo
sramota da to priznam.
„Šta vi imate da nam kažete?" upitao je terapeut, konačno se
okrenuvši ka meni.
„Meni je lakše kada uopšte ne pijem."
„Nije valjda da praktikujete ono AA sranje?" dobacio je sklopivi tip
sa crvenim noktima.
„To nije sranje", rekla je gospođica Perkodan u moju odbra-
nu.
,To je prevaziđen metod," odgovorio je tip sa crvenim nok-tima.
„Mislim da moramo imati poštovanja prema metodama koje drugi
koriste u svojoj borbi sa zavisnošću", rekao je tera-peut.
Nikad se više nisam vratila u tu grupu. Kako sam se na kraju izborila
sa alkoholizmom tema je za neku drugu knjigu, samo što tu knjigu
verovatno nikada neću napisati jer sam se uverila da je trijumfalizam bivših
alkoholičara siguran recept za vraćanje na stari put. Postoje neke stvari
koje moraju ostati nerečene.

Iako sam pobornik parole „nikad ne reci nikad", nikada više neću sesti
za volan ako sam popila makar i kap alkohola. Nikada više neću zaboraviti
da uključim farove - kao što mi se desilo te noći. Nikada više neću voziti
auto bez GPS-a, jer se mogu izgubiti čak i u Konektikatu, gde živim već tri
decenije, ili u Njujorku, gde sam rođena i gde sam odrasla. Nikada više
neću pokušati da hodam po pravoj liniji u ružičastim papuča-ma za
šiparice. I nikada više neću brojati unazad od broja sto do broja jedan.

Ali, kako mogu sprečavati Moli da piše o mom privođe-nju zbog

vožnje u pijanom stanju ako ona to želi? Otkud nam pravo da svojoj deci
za%ranimo da neki dogadaj predoče iz sopstvenog ugla? A i zašto bismo
to einili? Oni su rođeni da bi jednog dana ipreiazeli naše mesto i sve što
im daje snage da to uoine treba pozŠcaviti ijpodTŽati. Oni nisu cođeni
dabipostali naši Monova. Oni imaju sopstvenu ika-raiau. Maio je stvari
koje -me ispunjavaju veoim užasom od pomišli da odgajam sopstve-nog
klona.
Ako smo iole is^kceHi, priznaćemo da "bismo voleii -da nas naši
najbliži u svojim'knjiganaa obaspu ikvalospevima, umesto da nas raščereče
llicazaj»unakrst. Voleli bismo da nas u tim knjigama prikažu kao tepe,
vitke, savršeno doterane, mudre, čudesne i velikodušne osobe. Ali, koga bi
zanimala tako uzor-na stvorenja? Ko bi uopšte poverovao da takvi ljudi
postoje? Naši čitaoci bi se osećali kao zvanice na dobrotvornoj večeri gde
voditelj programa na sva usta hvali nekog smutljivca i pre-varanta - iako je
javna tajna da se svi prisutni klanjaju tom ljigavcu i ljube ga u dupe samo
zato što je izručio brdo para za neku dobru i humanu stvar kako bi time
dobio pokriće za svoj lopovluk.
Niko ne želi da čita - ili da piše - o savršenim ljudima. Savršenstvo je
vrlo dosadno. I neuverljivo.
Mene je zadesilo to prokletstvo ili blagoslov da imam iz-uzetno
zanimljive srodnike. Svi odreda bili su pametni i ta-lentovani, ali sam ja
bila ta koja je imala petlju da se suoči sa rizikom neodobravanja i poraza.
Talenat sam po sebi nikada nije dovoljan. Talenat bez petlje vas nikud neće
odvesti. Zbog toga sam tako ponosna na Moli. Ona ima petlju. Nikad nije
za-zirala od toga da mi se suprotstavi. Meni ili bilo kom drugom na svetu.
Između hrabrosti i spisateljstva postoji uzročna veza. Isak Baševis
Singer često pripoveda svoje priče u prvom licu, obra-ćajući nam se
glasom demona - ili čak Satane lično. Vi ni najmanje ne sumnjate u
njegove reči. Ne kažete, „Kako si ti koji si nekada bio zbunjeni mali ješiva
u telu odraslog čoveka, ti koji nisi uspevao da izađeš na kraj sa svojim
goropadnim ljubavnicama iz Bruklina i iz Bronksa, kako si ti mogao posta-
ti kralj Tame?" Ne kažete to jer mu verujete. A verujete mu zbog autoriteta
u njegovom glasu. Autor i autoritet su nužno povezani pojmovi. Možete
postići bilo šta, sve dok verujete u to.
Kada ste dežurni pisac u porodici, onda je vaša verzija događaja ona
koja se prepričava. Prirodno je da vam ostali članovi porodice zameraju
zbog toga. Problem je u tome što istovremeno morate živeti i sa njima i sa
svojim demonom. De-mon kaže, „Do đavola s njima! Ispričaj priču!"
Porodica kaže, „Budi pristojna. Nemoj da nas brukaš. I, iznad svega, pazi
da lepo govoriš o Izrailju."
 Praktično je nemoguće izmiriti ta dva suprotstavljena zah-teva.

Sigurna sam da sam tokom one dve godine, koliko je traja-la agonija
mog oca, njegove poslednje dane sagledavala sasvim drugačije od svojih
sestara. Znala sam da se zavesa polako spušta. Odlazila sam do njegove
kuće i pokušavala da ga nago-vorim da ustane iz kreveta, ali on je
jednostavno želeo da pre-spava to vreme koje mu je ostalo. Kada bi se
probudio, počeo bi da tumara po kući, izgubljen i bled kao avet. Bio je
besan što mora umreti, besan na sve koji su nastavljali da žive, besan na
moju majku koja i dalje nije mogla zauzdati svoju svadljivu i kočopernu
narav.
Uoči poslednje operacije, posetila sam oca na luksuzno opremljenom
odeljenju bolnice Maunt Sinaj. Objasnili su mu da ima blokadu u debelom
crevu i sa nestrpljenjem je očeki-vao operaciju koja će mu, kako je
zamišljao, vratiti mladost. Prisustvovala sam sličnoj situaciji i sa svojim
svekrom Seligom koji je u osamdeset trećoj godini želeo da se podvrgne
operaciji pluća. ,,Ma, idem pod nož, pa šta bude. Nek' vade ono što ne
valja", govore oni. Ali, negde iz dubine provejava neki drugačiji ton, neki
turobni pomirljivi prateći motiv.
„Razumeš li španski?" upitao je moj otac.
Klimnula sam glavom. „Poco."
,,La vida es sueno. Zivot je san. Jedva čekam taj duboki večni
smiraj."

Kroz čitavu ovu knjigu o mom spisateljskom životu jedna druga

knjiga pokušava da probije napolje. Demon ponekad ima ulogu babice.
Pokušavam da pronađem neki smisao u očevoj smrti. Dok pišem ove reči,
on neprestano izranja u mojim mi-slima. ,,Ne zaboravi me!" govori
sablasnim drbtavim glasom, kao duh Hamletovog oca. „Život je san, ali će
se san raspršiti ako ga ne zapišeš", podseća me.
Iskustvo mi je pokazalo da se u svakoj knjizi skriva još jedna knjiga
koja pokušava da izbije na površinu. Svaka knjiga je priprema za sledeću.
Ova knjiga želi da postane memoar o mom ocu. U isto vreme, u njoj se
krčka i moj sledeći roman.
Godinu dana pre nego što se razboleo moj otac je želeo da mi još
jednom ispriča priču o svom životu, zahtevajući da uzmem olovku i pravim
beleške. Zaneseno je pričao, skačući nasred spavaće sobe kao pajac iz
kutije kako bi time naglasio odredene sekvence svog monologa. „Pronadi
posaol stalno je trubio moj otac. To je bilo sve što si mogla da čuješ od
njega. I tako sam stalno nešto radio", rekao je, skočivši i lupivši no-gama o
pod. „Ako ne radiš, onda si propalica." (Bup!) „Setao sam naokolo, tražeći
plakate na kojima je pisalo POTREBAN RADNIK. Uvek sam nešto
uspevao da pronađem." (Bup!) „Počeo sam da sviram na venčanjima sa
Semijem Levinsonom kada sam imao šesnaest godina. To je već bio dobar
posao, ali mi je trebala oprema. Semi je imao violinu. Ja tada još uvek
nisam imao bubnjeve. Kasnije sam ih kupio od novca koji sam zaradio na
poslovima koje sam pronalazio preko oglasa. Upr-kos tome, otac mi je
stalno popovao kako je besmisleno da trošim pare na časove kada sam
mogao da zarađujem i bez ča-sova. Zato sam hteo da sve moje kćeri imaju
časove. Da dobiju adekvatno obrazovanje." (Bup!)
„Ali, nema ničeg boljeg od posla koji zahteva samo olovku i prazan
list papira. Pisac. Za to ti ne treba nikakva oprema." (Bup! Bup! Bup!)
Moj otac je gotovo do samog kraja odlazio u svoje duge šet-nje,
posećujući knjižare u kojima je na svoju ruku preuređivao police tako da
moje knjige dobiju istaknuto mesto i da njihove naslovne strane budu
okrenute ka posmatraču, bacajući u zase-nak ostale naslove.
Imao je neverovatno izražen takmičarski duh. Zudnja za životom nije
ga napuštala ni u jednom trenutku. Zbog toga je njegov kraj i bio tako
težak i mučan.
Ja sam nasledila njegovu žudnju za životom, iako svim si-lama
nastojim da je obuzdam. Mislim da se i on sam čitavog života borio s tim.
Na samom kraju, kada su od njega ostali samo kost i koža, četrdeset i
kusur kilograma razorenog tela, kada je već jedva uspevao da diše i da
govori, još uvek je imao dovoljno snage da mi tiho aplaudira kada bih rekla
nešto što bi mu se svidelo. Ili da me izgrdi ako bih rekla nešto sa čim se
nije slagao.
Moj zadatak kao pisca je da vodim svoje beleške čak i pored
bolesničkog kreveta ili samrtničkog odra. To me istovre-meno ispunjava i
stidom i ushićenjem. Zivot gura dalje, kroz sav taj haos, tugu i bedu, a ja
sam ona koja pokušava da sve te trenutke nabije u kutiju, da ih sažme u
knjigu.
 Kada sam bila mala i kada nisam mogla da zamislim ži-vot daleko od
svoje porodice, maštala sam kako ću, kada od-rastem, putovati kroz
čarobne predele sa svima njima - sa svojim roditeljima, bakama i dekama,
sestrama - u okruglom vozilu na točkovima, sa večno punim frižiderom u
sredini i krovom otvorenim ka suncu i zvezdama. U svojim mislima
nazivala sam to putovanje „turnejom" (nikada ni sa kim nisam podelila tu
fantaziju - kao da sam slutila da u njoj ima nečeg rodoskvrnog ik
zabranjenog) i u mojoj mašti smo svi mi zana-vek ostajali zajedno, lagano i
dokono kružeći kroz predivne pejzaže - večno bezbedni, večno siti, večno
sjedinjeni.
Sada roditelji mojih roditelja već odavno leže pod ze-mljom, moj
atletski građeni muzikalni otac je pre izvesnog vremena takođe napustio
ovaj svet (iako još uvek odbijam da poverujem u to), a moja nekada tako
opasna i energična majka sve više gubi kontakt sa stvarnošću. Moje sestre
imaju sopstve-ne živote, partnere, decu i probleme, baš kao i ja. Ponekad
se ponašaju kao moji najljući neprijatelji. Taj san o večnom zajed-ništvu
deluje nekako strano i prevaziđeno. Ali, kada se vratim u vreme kada sam
bila dete, shvatam tu svoju izmaštanu ,,tur-neju" kao čežnju za
spokojnošću, statičnošću, slobodom od patnje. Tamo se nikada ništa ne
menja. Niko ne umire. Niko ne odrasta i ne stari. Zašto sam se naprasno
setila te odavno pokopane fantazije baš u trenutku dok pišem ovu knjigu?
Ni-sam razmišljala o tome još otkako sam bila dete.
Zato što pisanje predstavlja pokušaj da se sačuva prošlost, da se to
daleko prohujalo vreme smesti na neko bezbedno me-sto i zapečati u nekoj
vrsti hermetičke vremenske kapsule. Pi-sanje je najveća od svih turneja,
gde svi ostajemo večno mladi i večno zajedno.
Niko ne može pisati ako ne želi da sjedini prošlost sa sa-dašnjošću ili
da pokaže kako prošlost prožima i nadahnjuje ono što se danas dešava.
Najstrašnija borba u koju se upušta-mo, borba koja nam razdire dušu jer
znamo da nema šanse da iz nje izademo kao pobednici, jeste naša borba da
zaustavimo vreme i da sačuvamo ljude i stvari koji su nam prirasli za srce.
Svaki vid vezanosti donosi bol. Moramo naučiti da se oslobo-dimo te
vezanosti, a pisanje predstavlja suštu suprotnost tog procesa. Ili možda nije
tako?
Nakon očeve smrti počela sam intenzivno da razmišljam
0 tim pitanjima - o emocionalnoj vezanosti i načinima za nje-no
prevazilaženje. Zelim da pišem o svom ocu, ali ne želim da ga zaledim - ili
ubijem - na stranicama knjige. Godinama sam verovala da ga poznajem i
razumem, ali sam tek u toj po-slednjoj etapi njegovog života, kada je
poklekao pred bolešću, uspela da prodrem u dubine njegove duše i da u
njemu prepo-znam žilavog srčanog jevrejskog momčića iz Braunsvila koji
je bio prinuden da se kroz život probija pesnicama, oštroumnoš-ću i
upornošću. Shvatila sam zašto je tako često bio tvrdoglav
1 nabusit, uprkos svoj toj duhovitosti i životnom elanu. Tvrdo-glavost mu
je verovatno spasla život u vreme dok je bio mlad.
On nije bio najviši ili najsnažniji momak u kraju, ali je bio
najodlučniji i najistrajniji. Mogao je da pogodi koš sa jednakom
preciznošću kao i momci koji su bili viši od njega. Mogao je da zakuca za
zemlju svakog ko bi ga nazvao Ješom". Voleo je kla-vir, ali su mu bubnjevi
bili u krvi. Ponekad nekoga uspete da upoznate tek kada dođe vreme da se
zauvek oprostite s njim.
Kakav je samo borac moj otac bio! Tokom svoje posled-nje
hospitalizacije pokušao je da pobegne prvo iz ambulante za hitnu pomoć,
potom sa odeljenja za intenzivnu negu, a na kraju i iz svog bolničkog
apartmana na luksuznom privatnom odeljenju bolnice Maunt Sinaj. Bio je
u pravu. Na kraju se ispostavilo da je, u svojoj devedeset drugoj godini,
umro od upale pluća koju je zaradio u bolnici, a ne od bilo koje od tri vrste
raka od kojih je bolovao i sa kojima je uspeo da se izbori. Izgleda da je
znao kakva ga sudbina očekuje. Svim silama je pokušavao da utekne od tih
rezistentnih mikroorganizama ko-ji su ga vrebali. Izvukao je cevčice za
dovod kiseonika, cevčice za mokrenje, cevčice za infuziju. Nije otišao tiho.
U više navrata sprečila sam ga da ustane iz kreveta. Kako sam to
mogla učiniti? Onog trenutka kada se neko nađe u bol-nici, on se mora
pridržavati gvozdenih pravila te institucije. Ja sam oduvek mrzela
institucije, baš kao i moj otac. Zbog toga je tako fanatički vežbao čitavog
života, zbog toga je tako strastveno nastojao da kontroliše svoj novac,
svoje kćeri, svoje zetove, svoju suprugu. Time je zapravo izražavao svoju
potre-bu za apsolutnom slobodom od tuđih pravila. Da bi na kraju ostao
bez te slobode.
Nažalost, i ja sam dala svoj doprinos tome da konačno iz-gubi
kontrolu nad situacijom. Nije mi to bila namera. Bilo mi je jasno da je već
na ivici snage. Pa ipak, sada mi je žao što mu nisam dopustila da pobegne
iz bolnice koja ga je ubila.
On u svojim maštarijama sigurno nikada nije zamišljao nešto nalik
mojoj „turneji". Njegova najveća fantazija bila je da pobegne. On je svoje
bekstvo pronalazio za klavirom, za bub-njevima, na košarkaškim terenima.
Pronalazio ga je u svom besomučnom vežbanju, u putovanjima širom sveta
- navodno zbog posla, ali zapravo zato što je njegov temperament to zah-
tevao. Uvek je želeo da utekne od stvarnosti koja ga je gušila. Znam da su
muškarci potpuno drugačije sazdani od nas žena, ali je on bio još veći
umetnik za bekstvo od većine muškaraca. Sta mislite, zašto sam jurcala za
svim tim demonima po belo-svetskim hotelskim sobama?
Niko od nas na toj turneji, na tom večnom kružnom putu, nikada neće
uspeti da pobegne. Najviše što možemo učiniti je da svi zajedno budemo
pokopani na nekoj njegovoj deonici. Jer taj kružni put je zapravo groblje.
Nešto kao čuvena „Sedž-vik pita", grobljanska parcela kružnog oblika na
kojoj su poko-pani pripadnici ekscentrične masačusetske porodice sa
kojom nas u svojirrs stihovima upoznaje Edi Sedžvik.

Konačno na cilju,
bez straha, bez mane, slobodan od žudnje, za sobom saseče izdanke
postanka i sve što ostade od njega je ova hrpa pod busenom.

slobodnih ruku,
sa licem mudraca,
upućen u redosled zvukova -
šta je na početku, a šta na kraju.
Zovu ga
poslednji u nizu, veliki
čovek dubokog uvida.

Bila je to pesma koju je mišoliki socijalni radnik (sa dugim sedim

konjskim repom), koji je bio deo bolničkog tima za po-moć i negu (koji
sam ja nazivala „odred smrti"), citirao mom ocu u bolnici.
Tip se nekada bavio izučavanjem budističke filozofije. Oslobađanje od
vezanosti? Halo, čoveče! Jel' ti nekog zezaš? „Sranje!" prosiktao je moj
otac. „Cisto preispoljno sra-
nje."
„Ali, gospodine Man, sigurno biste bili srećniji kada biste prepustili
odluku svojim kćerima i dali im dopuštenje da..."
„Sranje!" ponovio je moj otac, a onda je zatražio malu bele-žnicu
koju je svuda nosio sa sobom. Nije imao snage da naglas pročita tekst, ali
je lupkao po stranici, kažiprstom prelazeći sa reda na red:

Kakva se meni
osmehnula srećal
Kao kralj Lir sada se
osećam. Tri prelepe
kćeri podario mi Bog,
mile i pametne, sposobne
i spretne, što već zaratiše
zbog nasledstva mog. Ko
dobija više? Ko dobija
manje? Ah, kakav bedak
kakvo grozno stanje za
ubogog Lira što dane
svoje broji na odeljenju
za bolesne i stare.

Socijalni radnik je prosto zanemeo. Ništa - ni njegova ma-gistratura iz

sociologije, ni njegova upućenost u budističko uče-nje - nije ga moglo
pripremiti za ovako nešto. Ostao je bez tek-sta. Svi smo čekali, slušajući
kako se moj otac bori sa dahom. „Veoma lepa pesma, gospodine Man",
konačno je promucao socijalni radnik.
„Sranjel" rekao je moj otac. „A sad izlazite odavde!"

Moj otac je započeo svoj životni put kao pijanista, bubnjar, vođa
orkestra, da bi se na kraju priklonio biznisu. Počeo je kao običan prodavac
i vremenom osnovao sopstvenu kompaniju.
 Pošto je voleo muziku i obožavao muzičare, muzika je odu-vek
predstavljala sastavni deo našeg porodičnog života. Svakog meseca
odvlačili su nas na koncerte filharmonijskog orkestra pre nego što smo
moje sestre i ja uopšte postale svesne kakva je to privilegija bila. Sećam se
kako sam se kao trinaestogodišnjakinja strašno dosaćlivala na tim
koncertima i kako sam ima-la običaj da pobegnem u ženski toalet gde sam
pred ogledalom učila da se šminkam, nanoseći svoj ružičasti revlonov
karmin. Bartokove, Ajvsove ili Betovenove kompozicije, izvođene pod
dirigentskom palicom Dimitrija Mitropulosa ili Leonarda Ber-nštajna,
odzvanjale su Karnegi holom. Kako sam samo neza-hvalna bilal Otac bi
poslao moju mlađu sestru da me nagovori da se vratim u dvoranu. Bila sam
svesna svoje nezahvalnosti i preplavljena osećajem krivice. Pa ipak, otac
me je zarazio ljubavlju prema muzici još od malih nogu. Ne sviram nijedan
muzički instrument i zbog tog propusta se ponekad osećam kao
kromanjonac, ali me muzika ispunjava većim uzbuđenjem od bilo koje
druge umetnosti. Taj dar sam nasledila od njega.
Lične opsesije naših roditelja prenele su se i na naše ži-vote. Cesto
sam mislila da bi moj otac, da je dovoljno dugo poživeo da prisustvuje
premijeri mjuzikla zasnovanog na mom romanu Fani, bio ponosniji zbog
toga nego zbog bilo koje knji-ge koju sam napisala - što samo po sebi
dovoljno govori. Bio je ponosan na mene, ali je to uglavnom pokazivao
pred drugim ljudima onda kada ja nisam bila u blizini. Voleo je da mi drži
predavanja o tome kako pravim brojne greške i propuste na
profesionalnom planu. Govorio mi je da ne pridajem dovoljno pažnje
odnosima sa javnošću. Da sam previše blaga i popustlji-va prema svojim
izdavačima. Da sam previše ležerna prema svojoj karijeri.
Ležerna? Još otkako sam počela da pišem život mi zagorča-vaju
stvari kao što su ambicija i profesionalna ljubomora (pro-tiv čega se borim
prkosnom velikodušnošću, kao veštica koja pokušava da razbije sopstvene
čini). Tek sam nedavno uspela da naučim da volim svoj posao zbog njega
samog, bez nekih velikih očekivanja - što njemu nikad nije pošlo za rukom.
Mo-žda je upravo to uživanje u samom radu, umesto u njegovim
rezultatima, ono što se podrazumeva pod oslobađanjem od žudnje. Samo u
retkim trenucima uspevam to da postignem, ali tada moje pisanje prosto
dobije krila.
 Da li je on ikada upoznao tu radost i taj užitak? Cisto sumnjam.
Otkako je postao biznismen, za njega ništa više nije predstavljalo igru. Sve
se pretvorilo u čist posao. Izuzev mu-zike.

Isprva sam nameravala da postanem slikarka, a onda sam se prebacila

na pisanje kako ne bih morala da se takmičim sa svim tim slikarima iz
moje porodice. (Osim toga, verovatno sam bila talentovanija za pisanje i
mogla sam slobodnije da ispoljim svoj dar nego da sam se, u skladu sa
porodičnom tradi-cijom, opredelila za slikarstvo.) Međutim, čak i ako više
ne sli-kate, i dalje sagledavate svet očima slikara. I dalje ste osudeni na to
da vidite kaleidoskope boje u beloj ljusci jajeta i bleštavu dugu u mračnim
uzburkanim morima.
U stvari, slikarstva sam se odrekla iz čistog kukavičluka koji je bio
podstaknut mojim problematičnim odnosom pre-ma majci. U svojim
tinejdžerskim godinama počela sam da slikam raskošne živopisne
fantastične portrete koji su bili u raskoraku sa akademskom tradicijom u
kojoj su bili odgajani moja majka i moj deda. Iako moja majka nije uništila
ta platna, jasno mi je stavila do znanja da ona nisu zadovoljavala njene
standarde.
,,Mi smo prvo crtali ugljenom, a potom pastelnim boja-ma, sve dok
ne bismo stekli pravo da koristimo uljane boje. I nikada nismo prelazili na
figure (izgovorila je tu reč sa karak-terističnim engleskim akcentom) ako
pre toga nismo savladali osnove anatomije." Bilo je savršeno jasno šta je
time htela da kaže: Srljala sam u slikarstvo, umesto da se posvetim
usavrša-vanju svoje tehnike i veštine.
Tokom pedesetih godina, apstrakcija je predstavljala jedi-ni dopustivi
izraz u američkoj umetnosti. Moji akademski nastrojeni srodnici uplašili su
se da će to ugroziti njihov status. Kako sam ja to mogla shvatiti? Bila sam
dete koje je tražilo način da se izrazi kroz boje ili reči. Želela sam da
pronadem jezik koji neće biti ni akademski ni apstraktan, ali je svet sli-
karstva bio toliko sputan porodičnim ograničenjima da sam na kraju
odlučila da uteknem medu reči. Poezija je postala moje utočište. Pa ipak,
čak i dok sam pisala poeziju, i dalje me je privlačila umetnička paleta
kobaltnoplavih, grimiznocrvenih i blistavozelenih tonova. U svojim
pesmama sam i dalje tražila plamteće akvarelsko nebo.
 Nije nimalo neobično da slikarstvo postane porodična profesija. Setite
se samo Tintoreta i njegove kćerke Marijete Robusti. Ili porodice Belini -
pre nego što njihov talenat u potonjim generacijama nije počeo da jenjava.
Ili se setite Ar-temizije Đentileski i njenog oca. Slikari se radaju i razvijaju
u ateljeima. Kreativni umetnički rad treba posmatrati kao konti-nuum, pre
nego kao konkurenciju. Međutim, u mojoj porodici se sve baziralo na
konkurenciji. Moj deda je imao dve talento-vane kćeri koje je brižljivo
uputio u tajne svog zanata, a onda pokušao da ih slomi svojim autoritetom.
Sigurno bi bio mnogo srećniji da je, poput Tintoreta, mogao da prihvati
svoje kćeri kao saradnice i da im poveri oslikavanje andeoskih krila ili ras-
košnih satenskih draperija. U Tintoretovo doba, slikarstvo je još uvek
predstavljalo kooperativni poduhvat. Bilo je potrebno mnogo ruku da bi se
prekrila ogromna slikarska platna, tavani-ce ili zidovi.
Do početka dvadesetog veka na scenu je već stupila pogub-na ideja o
usamljenom i egocentričnom umetničkom geniju. Po definiciji može
postojati samo jedan genije. Ostali se svode na status asistenata. Naročito
ako su u pitanju žene.
Mnogo smo izgubili usled takvog shvatanja umetnosti. Jer, istina glasi
da svi umetnici stoje na plećima svojih prethodni-ka, baš kao što svi pisci u
svojim mislima čuju žamor mrtvih književnika koji su ih nadahnuli da se i
sami late pera.
U meni je vaspitanjem bio usađen žestok takmičarski duh, tako da sam
verovatno osećala da bih ubila svoju majku ako bih se upustila u
nadmetanje s njom. Kakvu god poruku da sam dobijala od nje, ja sam to
interpretirala na sledeći na-čin, ,,U ovoj kući može živeti samo jedan
slikar." Zato sam se povukla sa bojnog polja. Bolje je biti pisac nego nositi
svoju majku na duši. Ali, kad bolje razmislim, ja zapravo nikada ni-sam
ljubila slike slikara, tako da možda u meni nikada nije ni postojao istinski
slikarski poriv.
Ili mi je možda nedostajao preko potrebni talenat za fizič-ki aspekt
slikarstva ili vajarstva. Moje rane slike bile su done-kle obećavajuće. One
uopšte nisu bile tako loše - uprkos činje-nici da sam prestala da slikam pre
nego što sam otkrila svoj stil. Iako sam se povukla iz slikarstva, skrivajući
se iza opravda-nja kako time želim da svoju majku ostavim u životu,
nastavila sam da je ubijam rečima. Da li svi pisci ubijaju roditelje svojim
stvaralaštvom - a onda pokušavaju da ih vaskrsnu (kao što je učinio Filip
Rot u Antiameričkoj zaveri)? Saosećajni i nežni prikaz njegovih roditelja
koji pronalazimo u toj knjizi briše ra-nije parodiranje njihovog lika. Bili su
već dovoljno dugo mrtvi da bi sebi konačno dopustio da ih zavoli.

Kada razmišljam o tome da sam zaista mogla postati sli-karka, vidim

sebe kako sama postavljam platno na slikarski stalak, kao što je činio moj
deda, i kako sama nanosim osnov-nu podlogu. Ali, zamišljam daleko
grandioznija platna od onih koja je slikao bilo ko iz moje porodice. A šta bi
bilo na tim platnima? Sigurno ne bih slikala konje poput Roze Boner, niti
džinovske erotske pupoljke poput Džordžije O'Kif, niti odru-bljene muške
glave poput Artemizije Đentileski - mada lično volim sve te slike. Ne.
Moja ogromna platna bila bi preplavlje-na vrtlozima boje koji podsećaju na
rađanje kosmosa na prapo-čecima vremena. Bila bi tu eksplodirajuća
sunca, oblaci gasa, iščezle planete okružene asteroidnim prstenovima.
Možda se ponovo latim četkice jednog dana, kada moja majka napusti ovaj
svet.
U tom trenutku moj demon ponovo izranja i šapuće mi na
uho.
„Zašto već jednom ne umre?" „Zaboga, ja
ne želim da ona umre!"
„Zeliš, nego šta! Kao prvo, tako bi se konačno otarasila tih
depresivnih bespotrebnih poseta jer se ona ionako ne seća da si bila kod
nje. A osim toga, dobila bi ostatak nasledstva! Zar to neće biti divno!"
„Ne želim njeno nasledstvo."
„Lažljivice! I sama znaš da bi ti dobro došlo. Ti si ekstra-vagantna
žena. Mogla bi konačno da kupiš kuću u Italiji. Sta kažeš na to? A onda bi
tamo mogla do mile volje da slikaš!"
Ovo je apsurdno. Moja majka već odavno ne slika. Po či-tav dan leži
u krevetu i sanjari i već je zaboravila da se ikada time bavila. Zašto se
jednostavno ne bih latila njene kičice, onako lako i jednostavno kao što
drveće izbacuje zelene izdan-ke? Mi svi ničemo jedni iz drugih i
nastavljamo se jedni kroz druge. Moja kćerka se latila pera sa jednakom
lakoćom kao što mladunče foke uči da pliva, mada smatram da sam joj i
sama donekle pomogla u tome. Nikada nisam kritikovala njen rad niti sam
od nje tražila da čita ono što sam ja napisala. Nikada nisam verovala da je
moj put bio jedini mogući put. Odbijala sam da budem njen kritičar čak i
onda kada se ona žalila kako sam previše nekritična i previše entuzijastična
prema onome što radi. Shvatala sam da je svaka roditeljska reč kao
gvozdeno sidro bačeno u more. Zajedno sa njim može potonuti i entuzi-
jazam vašeg deteta. Roditelj nikada ne može premalo kritiko-vati dete. I
nikada ga ne može previše ohrabrivati. U životu smo sa svih strana
preplavljeni kritikama. Poslednje mesto gde kritika treba da postoji je
roditeljski dom.
Pisanje je za mene predstavljalo način da rekonstruišem sopstveno
detinjstvo. Mogla sam ga napraviti užasnijim nego što je bilo i tako izlečiti
sebe. Ili sam ga mogla ispuniti lepšim i vedrijim detaljima od onih koji su
uistinu postojali. Oba pri-stupa mogu biti isceljujuća. Dok sam pisala imala
sam moć da kontrolišem upravo one ljude koji su me u detinjstvu terali da
se osećam tako bespomoćno. Cak i najužasnije detinjstvo postaje
podnošljivo onog trenutka kad počnete da pišete o nje-mu.
Jedan od najboljih primera za to je briljantna knjiga Oga-stena
Barouza Zivot u makazama u kojoj on opisuje svoje gro-zomorno
detinjstvo. Knjiga govori o klincu čiji otac odlazi od kuće, čija je majka
luda, sebična, narcisoidna pesnikinja, i ko-ji na kraju legalnim putem
dospeva pod starateljstvo jednog umobolnog psihijatra. Pa ipak, Barouz na
početku knjige za-hvaljuje svojim roditeljima što su mu pružili detinjstvo
dostoj-no jednog pisca. I potpuno je u pravu kada to kaže. Kakve bi koristi
neki pisac poput Ogastena Barouza mogao imati od srećnog detinjstva?
Apsolutno nikakve. Ono bi samo otupilo njegov talenat. Naravno, sada se
povlači po sudovima zbog to-ga što se osmelio da kaže istinu. Ali, za
utehu, u neko drugo doba mogao je zbog toga završiti na lomači.
To me navodi da se zamislim nad ludilom sopstvene po-rodice, koje
tako besramno eksploatišem već tri decenije. Ili nad ludilom Vudi Alenove
porodice. Ili nad ludilom porodice u kojoj je odrasla moja kćer. U
trenucima iskrenosti, padam na kolena i zahvaljujem bogu što mi je dao
tako lude roditelje. Prihvatila sam činjenicu da je to najviše što možemo
dobiti od njih. Za ostalo se moramo pobrinuti sami. Pisanje je način da
ponovo prodem kroz svoje odrastanje i da kroz taj proces oblikujem samu
sebe. To nikada ne bih mogla uraditi da sam se posvetila slikarstvu.
Sigurno sam intuitivno znala da spisa-teljstvo za mene predstavlja jedini
način da uistinu proživim svoj život.
 Dok smo mladi, naši roditelji bacaju beskrajno duge sen-ke. Kako
vreme prolazi, one postaju sve kraće i kraće, dok se toliko ne smanje i ne
izblede da ih možemo spakovati u kuti-ju. Kako bih mogla preživeti takve
metamorfoze da se nisam bavila pisanjem? Kako bi ih Moli mogla
preživeti da se i sama nije latila pera? Njen otrovni humor zapravo
predstavlja glav-no oruđe njenog opstanka. A ja sam, komadić po komadić,
pokljucala senku koju sam nekada bacala.
Moj demon smatra kako ja želim da ubijem svoju majku. Ko zna,
možda je i u pravu. Cesto sam se pitala zašto su pisci toliko opsednuti
ubistvom. Da razlog možda ne počiva u tome što svi mi u sebi moramo
ugušiti roditeljski lik kako bismo mogli da se otisnemo u samostalni život?
Pisci ne ubijaju samo svoje roditelje. Oni ubijaju sve ljude koji su im
prirasli za srce. Iznova i iznova otkrivam da se, onog trenutka kad neku
osobu zaledim u svojoj knjizi, više ne mogu setiti kakva je ta osoba uistinu
bila. Dok pišem, imam osećaj da sam previše pojednostavila stvari, da sam
fiksirala neki lik umanjivši njegovu kompleksnost i preuveličavši neke od
njego-vih osobina - zato što pisanje nužno mora biti dramatičnije od života.
Međutim, nakon nekoliko godina otkrivam da je prava osoba koja je
inspirisala neki lik jednostavno iščezla i da je se sada mogu setiti samo
kroz koprenu sopstvenih reči. Sve dru-go u vezi sa njom bespovratno je
izgubljeno.
Uzmimo, na primer, mog prvog muža. Njega sam iskoristi-la za lik
„Ludaka" u Strahu od letenja i njegova istinska ličnost stopila se u mojoj
glavi sa književnim likom koji sam stvorila. Ali, on se sigurno ne može
svesti samo na ono što sam ja na-pisala o njemu. Dakle, ko je on bio?
Poetičnost njegove šizo-frenije bila je prosto očaravajuća. Mislio je da je
Isus Hrist, mada je, sa druge strane, to zaključio tek nakon dugotrajnog
istraživanja. Na kraju krajeva, on je po profesiji bio istoričar specijalizovan
za srednji vek. Da li sam ubila stvarnog čoveka cla bih od njega stvorila
književni lik? Da li je on još uvek živ? Da li je još uvek besan na mene?
Nekada smo bili tako bliski, a danas je on samo zamrznuti lik u jednoj od
mojih knjiga.
Prošle godine izašla sam na ručak sa svojom prvom ljuba-vlju iz
srednje škole. Danas povremeno naletim na njega kada izađem u kupovinu
u njujorškoj četvrti gde oboje živimo. Kad god ga vidim, jedva uspem da
ga prepoznam jer se toliko raz-likuje od slike koju sam stvorila u svojoj
glavi i ovekovečila u Strahu od letenja. Naprosto se prenerazim svaki put
kad ga ugledam. Zelim li da taj čovek ostane zaleđen? Ne baš. Ali je
prijatnije prepustiti se nostalgiji nego se suočiti sa stvarnošću. Nesumnjivo
je da sam, pišući o njemu, preuveličala njegov lik kako bih ga učinila
upečatljivijim. To je neminovno, ali se time briše stvarna osoba.
Kada se na nekoj zabavi upustim u svoje priče, moj su-prug uvek
kaže, ,,Ne zaboravite da pred sobom imate roma-nopisca!" On time želi da
ukaže na moju sklonost da nakitim dogadaje, da priču učinim
dramatičnijom, da preuveličam smešne detalje kako bi oni postali još
smešniji, da intenzivi-ram dileme tako da one poprime simboličko
značenje. Svaki pripovedač to čini, a da čak nije ni svestan toga. Moja
sklonost ka dramatizaciji ubija običan život i obične ljude. Za mene je
dramatičnost daleko bitnija od prave slike stvari. Srećna sam što živim sa
čovekom koji je svestan te moje osobine i kome je sve to zabavno.
Nemojte se družiti sa romanopiscima ako niste spremni da se pomirite
sa činjenicom da oni ubijaju stvarni život, pret-postavljajući mu svoje
maštarije. Nemojte biti romanopisac ako niste u stanju da to prihvatite.
Piscima ne treba mnogo da sa ubijanja stvarnih ljudi i događaja pređu na
ubijanje svojih likova. Većina njih će se odvažiti na taj korak kako bi posti-
gli dramatičnost. Romanopisci uvek kukumavče kako im je strašno teško
da na stranicama svoje knjige ubiju lik koji su stvorili, ali im nemojte
verovati. Prelaz između života i smrti najdramatičniji je od svih prelaza i
romanopisci su zaljubljeni u taj fatalni čin bez obzira na to što tvrde kako
rone suze dok se opraštaju sa svojim likovima. Romanopisci su takođe
zalju-bljeni i u suze.
Zašto zločin ima tako istaknuto mesto u romanima? Zaš-to ubistvo
predstavlja takvu poslasticu za romanopisce? Zato što nema ničeg
teatralnijeg od toga. Kršenje bilo koje od deset zapovesti dobro je za
književni zaplet, ali su ubistvo i preljuba ubedljivo najbolji. U stvari, što
više zapovesti uspete da pre-kršite u jednom te istom romanu, utoliko bolje
po vas i vaše delo.
Kada se osvrnem na svojih osam romana, koliko sam do sa-da
napisala, zaključujem da u njima nisam ubila dovoljno ljudi. Smrt je sjajno
sredstvo za pospešivanje radnje.
Učestalost brutalnih ubistava i raznih oblika kasapljenja u bajkama i
narodnim baladama pokazuje u kojoj meri su takve fantazije prisutne u
ljudskoj psihi. Ono o čemu fantaziram istovremeno me ispunjava strahom
jer verujem da će se moje najneobuzdanije fantazije po prirodi stvari
okrenuti protiv me-ne.
Alan Lomaks, istoričar narodne baštine i sakupljač tradi-cionalnih
balada, iznosi zapažanje da se u više od polovine narodnih balada koje je
sakupio u Americi govori o ubistvima, najčešće o takozvanim „zločinima
iz strasti" u kojima zaljublje-ni mladić lišava života svoju voljenu.
Zanimljiv detalj u vezi sa narodnim baladama i bajkama jeste to da
nam one prenose priču o ubistvu bez bilo kakvih opravdanja ili psiholoških
analiza. U njima se naprosto pretpo-stavlja da nema nikakve potrebe za
dodatnim objašnjenjima jer je u stvarnom životu nasilje jednako učestala
pojava kao i ljubav, a možda čak i učestalija. Dok pevušimo Cajldove bala-
de ili dok čitamo bajke otiskujemo se u dubine ljudskog nesve-snog. To je
mračno i krvavo mesto.
U razmaku od svega mesec dana moj unuk je došao na ovaj svet, a
moj otac je otišao sa njega. Moj unuk nosi ime svog čukundede, oca mog
oca. Dok posmatram kako Maks raste, u njemu vidim mnoge od očevih
osobina: oduševljeno pljeskanje rukama kojim ističe značaj svojih reči,
dušu bubnjara, suludu želju da se uspentra uz svaku moguću stvar. Ne
znam kakve će mi priče Maks jednog dana ispričati, ali imam osećaj da će
to biti nešto značajno. Tek odnedavno počela sam da pronalazim smisao u
pričama mog oca, ali verujem da ću, ako nastavim da pišem o njemu,
uspeti da odgonetnem njihova skrivena zna-čenja. Maks je tabula rasa,
neispisana tablica, dokaz da svet i život uvek iznova počinju. Nas dvoje
vodimo komplikovane razgovore u kojima su samo dva izraza - „av-av" i
„brm-brm" - u opštoj upotrebi. Sve ostalo je la-la-la ili did-li did-li. Pa
ipak, pošto ga toliko volim, savršeno ga razumem. Ako je život niz
medusobno isprepletenih romana, sada smo tek negde na predgovoru.
Pošto mi pisanje pomaže da shvatim ljude i stvari koji su mi dragi,
neminovno ću pisati o njemu, baš kao što sam pisala i o svojoj kćeri i kao
što je ona pisala o meni. Pisanje nije čin neprijateljstva, već čin
razumevanja - čak i kada je satirič-no, čak i kada je gorko. Pišete samo o
stvarima do kojih vam je stalo. Ravnodušnost po pravilu ne pobuđuje
rečitost.
Kada sam imala dvadeset i kusur godina, mislila sam da ni-kada neću
želeti da imam decu zato što ih ni Emili Dikinson i Virdžinija Vulf nisu
imale. Kakva sam samo lujka bila! Više sam naučila od Moli nego što sam
ikada naučila od Emili Di-kinson ili Virdžinije Vulf. Pretpostavljam da ću
od Maksa nau-čiti još više, zato što sam postala manje opsednuta sobom.
U roditeljstvo sam stupila u porođajnim mukama i sa ur-licima, ali je
trenutak u kome sam postala baka predstavljao čarobno iskustvo. Cim sam
videla to maleno stvorenje, pomi-slila sam: Moj dečkić. Nije bilo nikakve
nedoumice, nikakve strepnje. Znala sam da će sve biti u redu, da neće
prestati da diše. Sada puzim za njim po tepihu, preplavljena blažen-stvom.
On zastaje da ispita igračku, a ja takođe zastajem i ispi-tujem je. On
izgovara neke besmislene reči, a ja ih ponavljam za njim. Provodim sate i
sate u nekoj vrsti transa. Zbog čega toliko uživam u Maksovom društvu?
Sigurno ne zbog toga što je on daleko zanimljiviji nego što je moja kćerka
bila u tom uzrastu. Radi se naprosto o tome da u meni više nema one
nekadašnje strepnje i zabrinutosti tako da sada mogu u pot-punosti da se
prepustim doživljaju. Mogu da sagledam svet iz njegove perspektive. On
me uvodi u did-li did-li zemlju. Još uvek je dovoljno mali da ne poseduje
samosvest tako da dopuš-tam sebi da komuniciramo na istoj talasnoj
dužini. To nisam uspevala da postignem u vreme dok je Moli bila mala.
Toliko sam se plašila da se ne izgubim u svom majčinstvu i da ne
postanem besna i razdražljiva kao moja majka da sam se svim snagama
borila protiv tog gubitka samosvesti koji možete isku-siti jedino u prisustvu
beba. Naravno, nije da baš uvek totalno podetinjim kada sam sa Maksom,
ali povremeno dopuštam sebi da mi se to desi. A onda, kada se vratim iz
did-li did-li zemlje, odjednom postanem bolno svesna njegove ranjivosti i
setim se kako su ga u neko drugo vreme nacisti mogli istrgnu-ti iz
majčinog naručja i ubiti ga. Ili ga ubiti u njenom naručju pred mojim
očima, a onda ubiti i mene. Što bi bio milosrdan čin jer ne bih želela da
živim u svetu u kome njih dvoje ne po-stoje. Moj unuk me podseća na
okrutnost ljudske rase. Kada je došlo vreme za obred obrezivanja, počela
sam da se pitam da li bi to zaista trebalo da učinimo jer sam se plašila da bi
ga to moglo obeležiti u slučaju nekog novog talasa antisemitizma. Zelela
sam da njegov penis ostane takav kakav jeste kako se po tom detalju ne bi
razlikovao od većine. Zbog toga su sreća i blaženstvo kojima on ispunjava
moj život u isto vreme prožeti pukim užasom. Sada shvatam da su se
roditelji mojih roditelja verovatno osećali isto. Zašto bi mi inače moja
baka, dok mi je sapunjala ruke, utešno govorila, „Sad ćemo da speremo
nemač-ku prljavštinu"?
Dok gledam kadrove snimljene u vreme kada je moja kćer-ka bila
beba, ono što mi prvo pada u oči je njeno otvoreno nevi-no lice. Ona veruje
da odrasli vode računa o njoj. Veruje svojoj majci i svom ocu. Slike
promiču pred mojim očima. Gledam kako nesigurno podiže glavicu, kako
potom uči da je drži us-pravno, kako uči da uzima stvari, kako uči da sedi,
da hoda, da trči. Gledam kako postaje sve spretnija i sve sigurnija u sebe. I
sve to vreme znam da će se, kada napuni četiri godine, njeni roditelji rastati
i da će se čitav njen svet srušiti. Volela bih da mogu da zgrabim taj film i
da promenim njegov kraj. Volela bih da mogu da zaštitim detešce čija je
slika zaleđena u tom filmu. A opet, kada je ona imala četiri godine, ja ništa
nisam mogla da promenim. Baš kao ni njen otac. To me toliko boli da
izbacujem disk.
Nedugo nakon što smo se Molin otac i ja rastali napisala sam dečju
knjigu o razvodu u kojoj se na kraju sve dobro za-vršava. Ta knjiga se
zvala Meganina knjiga o razvodu, & njena glavna junakinja bila je
odvažna devojčica koja je smišljala ra-znorazne vragolije kako bi ponovo
spojila svoje roditelje. Raz-vod je u toj knjizi bio prikazan kao neka vrsta
igre. Broj igra-čaka i raznih poklona koje je devojčica dobijala se
odjednom udvostručio. Ljudi oko nje počeli su da je zasipaju još većom
ljubavlju i pažnjom i da udovoljavaju svakom njenom prohte-vu.
Devojčica je bila bistra i promućurna i pažljivo je pratila šta se dešava.
Znala je da tata ima novu devojku i da mama ima novog dečka i smišljala
svoje ujdurme. Vodila je igru tako da odrasle nahuška jedne protiv drugih i
da ona izađe kao po-bednik.
Sada, dok se prisećam te knjige, shvatam da ona uopšte nije govorila
o Moli, već o mom bekstvu od stvarnosti. Pisala sam tu knjigu u želji da se
njena čarolija prenese na moj život i na moj razvod. Da sam zaista mogla
da zavirim u Molinu glavi-cu i da sam bila spremna da se uhvatim u koštac
sa tim kako je ona doživljavala naš razvod, ta knjiga bi bila veoma mračna
i veoma tužna. Ali, ja sam pokušavala da sve bude dobro - koli-ko zbog
Moli, toliko i zbog sebe. Pokušavala sam da prepravim istoriju pretvarajući
se kako pišem priču za decu.
Cesto to činim dok pišem, iako to po pravilu shvatim tek mnogo
godina kasnije. Jednostavno nisam u stanju da se sa-svim suočim sa
stvarnošću. Cesto se pitam kako ljudi koji ne pišu uspevaju da podnesu
svoje živote i da guraju dalje. Ja bar imam mogućnost da kroz sav taj bol i
agoniju prođem izmiš-ljajući priče. Ponekad moje najzabavnije priče
nastaju iz najcr-njeg očaja.

Kada odem kod Moli da se poigram sa svojim unukom, za-teknem ga

okruženog raznim edukativnim igračkama. Svaka stvarčica koju dodirne
počinje da broji, da deklamuje nazive boja, da grokće, muče, njače, laje ili
peva piskavim iritirajućim elektronskim glasićem. Moj dečkić se utapa u
didaktizmu.
Cega se to toliko plašimo? Plašimo li se da današnja deca neće biti u
stanju da nauče stvari oponašajući ono što vide oko sebe, kao što smo ih mi
učili? Sta će nam sve te igračke za male Ajnštajne? Naše nastojanje da u
njihove male glave na-pakujemo beskrajni niz informacija prožeto je
nekom vrstom panike. Cini se kao da mislimo da su naša deca u opasnosti
da straće svoje rane godine u fantaziji. Bože sačuvaj! Svaki trenu-tak
njihovih života mora biti pretrpan brojevima i slovima. Pri-mećujem da je
Maks najponosniji kada uspe da pronade male prekidače koji će ućutkati te
brbljive igračke. Neprestano ih okreće kako bi ispitao njihovu mehaničku
utrobu. A-ha! Pobu-na! Ko zna, možda će ova generacija dece pronaći
način da se odupre svom tom motorizovanom govoru? Da li će Maks iz
čiste obesti razmontirati sve te robotske naprave u kući i umesto toga se
baciti na čitanje? Već voli da zamišljeno sedi nad slikovnicom i okreće
stranicu po stranicu. Lako se može desiti da nas današnja deca iznenade
svojom reakcijom na didaktič-ke igračke kojim ih tako fanatički
obasipamo. Nadam se da je tako. Igra je daleko važnija od surove
edukacije i zatrpavanja informacijama. Ako se deca ne mogu igrati, ko
može?
Ova ljubav prema didaktici i nepoverenje prema fantaziji prisutni su u
svim porama naše kulture. To verovatno proisti-če iz puritanskih korena
američkog društva. Ali, kada se fan-tazija ipak uvuče u dečje živote, oni su
tako srećni i zahvalni zbog toga. Time se može objasniti neverovatna
uspešnost knji-ga kao što su Hari Poter ili Gospodar prstenova. Deca su
umor-na od svih tih informacija koje pokušavamo da im ulijemo u glavu.
Njima je potrebno da sanjaju i da maštaju.
 * * *

Kada sam počela da radim na ovoj knjizi, Maks je imao šest meseci.
U međuvremenu, dok sam ispisivala stranicu za stranicom i vršila potrebne
korekcije, on je porastao i uskoro će napuniti dve godine. Zove me ujutru i
kaže, „Zdravo Erika, zdravo Erika, zdravo Erika. Volim te, Erika."
Budući da sam već privela kraju odiseju na koju sam se u ovoj knjizi
otisnula, sada mu se konačno mogu potpuno posve-titi. Margaret Mid, koja
je bila jedna od mojih velikodušnih mentorki - mada sam se samo jednom
nakratko susrela sa njom, tako da sam je poznavala uglavnom na osnovu
njenih knjiga i članaka - smatrala je da je način na koji podižemo decu od
presudnog značaja za kulturu u kojoj živimo. Ona je čitav život posvetila
toj problematici, razmatrajući porodične odnose na tako različitim mestima
kao što su Nova Gvineja i Sjedinjene Države. Dok posmatram kako Maks
istražuje svoj svet, uviđam koliko je duboko bilo njeno razumevanje dece,
roditeljstva i porodičnih veza. Jednom je rekla da bi, umesto da se žalimo
kako naša deca non-stop plaču i sprečavaju nas da se posvetimo drugim
stvarima, trebalo da radimo na tome da jednog dana kažemo, „Naša deca se
non-stop smeju."
Dok ovo pišem, prisećam se svih onih mračnih prognoza kojima su
nas zasipali tokom šezdesetih i sedamdesetih godi-na - ako žene počnu da
koriste pilule za kontracepciju presta-će da radaju, ako se žene odreknu
uloge domaćice i počnu da rade njihova deca će postati kriminalci, ako
žene postanu finansijski nezavisne muškarci će početi da zaziru od njih.
Na-ravno, ispostavilo se da su sve te prognoze bile apsurdne. Žene i dalje
žele decu i rađaju ih. Muškarci su se konačno oslobodili i dopustili sebi da
uživaju u očinstvu. Deca i dalje očaravaju svoje majke i očeve, bake i deke.
Svet nije prestao da se okre-će. Saznala sam da prognoze onih koji šire
strah i paniku upo-zoravajući narod na opasnost od društvenih promena
gotovo nikada nisu tačne. Divno je što sam poživela dovoljno dugo da se
uverim u to.
„Kako si se proveo u igraonici?" pitam Maksa, koji sada jednom
nedeljno odlazi na Barnard da bi se igrao sa svojim vršnjacima. Nalazimo
se u mojoj radnoj sobi, gde sam namesti-la ogromni dečji voz koji sam mu
kupila. Maks je zaljubljen u vozove. Oduševljeno gura vagone koji se
sudaraju i padaju po podu.
 Pravim duge nizove vagona, a on prilazi, podiže ih i baca ih naokolo
kao da je King Kong. Zaokupljen je svojom novom igračkom i nije
raspoložen za priču o školici ili bilo čemu dru-gom. Zanima ga samo ono
što je ovde i sada. Trenutno želi sa-mo da se igra svojim vozićem. Pa ipak,
primećujem da je odu-ševljen svojom novostečenom sposobnošću da
imenuje stvari.
„O-bo-ti-ca", kaže, uzimajući vagon u kome se nalazi akva-rijum sa
hobotnicom.
„Zebra", govori, podižući vagon u kome poskakuje mala zebra.
,,Zi-ra-fa", recituje, gledajući u vagon sa visokom žirafom.
Imenuje životinju po životinju, a onda oduševljeno rasta-vlja vozić.
Cim sastavim kompoziciju, ponovo jurne na vagone kako bi ih još jednom
razbacao po podu.
„Zlato", kaže, proučavajući vagon sa zlatnim tovarom.
„Jabuke!" uzvikuje, pokazujući na vagon sa voćem. A on-da
pokušava da zagrize plastičnu jabuku, kao da time želi da mi dokaže da
stvarno zna šta je to.
„Cihu-ćihu!" pobedonosno kliče, bacajući crvenu lokomo-tivu koja
nastavlja da zuji iako je okrenuta naopačke i leži na zemlji kao insekt na
svom oklopu.
„Nema više!" zaključuje, nakon što je rasturio čitavu kom-poziciju
koju sam brižljivo sastavila za njega.
Zaljubljenost u reči je očigledno u njegovim genima. Priča još uvek
nije završena.
 BELEŠKA O AUTORU

E rika Džong je do sada objavila devetnaest knjiga - medu kojima se

nalaze pesničke zbirke, romani i esejistička dela. Njen prvi roman,
Strah od letenja, postao je svetski bestseler i postigao ukupni tiraž od
preko 18 milio-na primeraka. Njeni najnoviji eseji objavljuju se u
časopisima New York Times Book Revievo i Elle. Trenutno radi na romanu
koji predstavlja nastavak pripovesti o Izadori Ving, glavnoj ju-nakinji
Straha od letenja, koja je ovog puta prikazana kao ,,že-na u izvesnim
godinama". Na srpski jezik su, između ostalog, prevedena njena dela Strah
od letenja, Strah odpedesete i Dese-ta muza. Erika i njen suprug, koji je po
profesiji advokat, žive u Njujorku i u Konektikatu. Njena kćerka, Moli
Džong-Fast, takođe je spisateljica.
IZJAVA ZAHVALNOSTI

O dređeni delovi ove knjige prvobitno su objavljeni u časopisima

New York Times Book Revieiv i The Writer. Upućujem veliku
zahvalnost Kenu Sajmanu, koji zna zašto to činim.
 BELEŠKA
O PREUZETIM CITATIMA:

Amos Oz : citat preuzet iz Amos Oz, A Tale of Love and

Darkness. Copvright 1993, Amos Oz and Keter Publis-hing House Ltd.
Prevod, Nicholas de Lange, copyright 2004. Objavljeno uz dopuštenje
izdavačke kuće Harcourt, Inc.

Dnevnici Silvije Plat: citat preuzet iz Ted

Hughes (ed.), The Journals of Sylvia Plath. Copvright 1982, Ted Hughes.
Objavljeno uz dopuštenje Doubleday, Random House, Inc.

Kerolin Kajzer, „Pro Femina": preuze-to iz

Carolyn Kizer, Cool, Calm Collected, Copper Canyon Press, 2002.
Copyright 2002, Carolyn Kizer. Objavljeno uz dopuštenje autorke.

F. Skot Fi cdžerald : citat preuzet iz The Cor-

respondence of F. Scott Fitzgerald. Copyright 1980, Frances Scott
Fitzgerald Smith. Objavljeno uz dopuštenje Harold Ober Associates
Incorporated.
 BudlStiČki citat: copyright 1997, Thanissaro
Bhikkhu. Objavljeno uz dopuštenje.

Arijel, obnovljeno izdanje, „Mesec i

tisovo drvo": preuzeto iz Sylvia Plath, Ariel - The Restored
Edition. Copyright 2004, The Estate of Svlvia Plath. Objavljeno uz
dopuštenje Fride Hjuz.

Frida Hjuz, Wooro~loo: stihovi preuzeti iz Frie-da

Hughes, Wooroloo, „Readers". Copyright 1999, Frieda Hug-hes.
Objavljeno uz dopuštenje Fride Hjuz.

Napomena prevodioca: citirani stihovi Omara Hajama

preuzeti su iz prevoda Fehima Bajraktarevića (Omar Hajam, Rubaije; Rad,
1964).
 U POSTELJI SA DEMONOM Erika
Džong

I Izdanje

Izdavač: Alnari, Beograd

Za izdavača: Saša Petković

Urednik: Saša Petković

Prevod: Ljiljana Petrović

Lektura i korektura: Ivana Petković

Tehnički urednik: Vanja Čekić

Štampa: Plavo slovo, Beograd

011/3095-566

Plasman: 011/3046-547

Tiraž: 1.500 kom.

CIP- Каталогизацијау публикацији

Народна бнблиотека Србије, Београд

ЏОНГ,Ерика
U postelji sa demonom / Erika DŽong , [sa engteskog prevela Ljiljana Petrovič]. - 1
izd, - Beograd : Alnari, 2008 (Beograd : Ptavo slovo). - 254 str. ; 21 cm

Prevod dela: Seducing the Demon / Erica Jong. - Tiraž 1,500. - Beleška o autoru: str. 25
i. - Beleška o preuzetim citatima: str. 253-254,

ISBN 978-86-7710-259-3
821.111(73)^94
COBISS SR-ID 149676556